Коме уопште треба Србија
Мирољуб Јевтић
5-6 minutes
Од настанка, после Првог и Другог српског устанка, модерна Србија је настојала да буде земља слободе за све, не само за Србе. Чланом 118 Сретењског устава одређено је: „Роб без обзира да ли је дошао сам или са неким, ступањем на тле Србије постаје слободан човек." Колико је то важна чињеница види се из податка да су и Први и Други српски устанак били између осталог верски ратови Срба хришћанске и муслиманске вере. Бој на Мишару био је сукоб с муслиманима Србима из Босне, Други српски устанак је изазван тешким злочинима које је над православнима вршио Србин Мустафа-паша Скопљак из Ускопља у Босни. Он је именован за београдског везира с намером да се освети за пораз на Мишару.
Упркос томе, Срби су муслиманима који су их, до јуче, угњетавали дали сва права. Решењем кнеза Михаила Обреновића и државног савета 1868. ислам је признат од државе. И не само то, држава се обавезала да даје плате имамима, мујезинима и да издржава Бајракли џамију, која је, не заборавимо то, подигнута као знак да су хришћански Срби поробљени.
Исто се десило са осталим вероисповестима у Србији. Са католичком црквом се у току рата 1914. склапа конкордат. А тај рат су бискупи из Словеније и Хрватске благосиљали. И последњим уставом Србија је дефинисана као држава српског народа и свих њених грађана без обзира на националну и верску припадност. А како јој се враћа? Председник Бошњачког националног већа је непосредно после избора изашао у јавност са замишљеном мапом Србије 2025. На тој мапи се јасно показује да је Рашка област отцепљена од Србије као посебна држава. Али посебно је важно да он и Војводину представља као независну државу. Ако би некако могло да се разуме отцепљење Рашке области, како схватити залагање за отцепљење Војводине у којој су Срби већина? Да ли је то пријатељство према Србима?
Председник Националног савета Албанаца с југа Србије је такође изјавио да му је председник Еди Рама. Чини ми се посебно важим да истакнем један мало познат податак. Приликом иницијативе албанских одборника Бујановца да се трг Карађорђе преименује у Скендербег, о томе се изјаснио и Међунационални савет општине. Он је састављен од три Албанца и од по два Србина и Рома. Резултатом 4:3 одлука је усвојена. Врло је лако израчунати да је један глас за био глас једног представника Рома. Јасно је на чијој је страни онај ко између творца модерне Србије Карађорђа и Скендербега бира овог другог?!
Посебно је важно да још радикалнији став према Србији, српству и Србима имају и појединци и неке организације, било политичке било невладине, које воде људи са неспорно српским именима. Један од њих је поводом вишенационалне слике Војводине изјавио да је то мало и да је лоше што тамо нема још више националних мањина и да је штета што уопште тамо Срби чине етничку већину. Или рецимо: „Србија ће постати модерна земља – са Србима или без њих!"
Јасно је да свим побројаним Србија уопште не треба. Коме онда треба? За опстанак Србије су заинтересовани они који баштине идеје којима су се руководили: Карађорђе, Његош, кнез Милош, Хајдук Вељко, војводе Степа и Мишић... Ти људи су неодвојиво везани за православље било као активни верници било као они, а њих је већина, који су атеизирани али везани за православну традицију и историју Срба која је сливена с православљем и Српском православном црквом. Било би неправедно не споменути и бројне мањине које су се опредeлиле за Србију и прихватиле је као своју отаџбину.
Хришћанство уопште, а самим тим и православље, не одобравају етнофилетизам, али стицај околности је учинио да су чак и такве цркве каква је универзална и ненационална католичка стицајем околности изједначене са етничком егзистенцијом појединих народа, какве су пољска и хрватска. То је још више случај са православљем где су цркве, опет због околности, аутокефалност, која је суштински ненационална повезали са етничким. Зато што се аутокефалија додељивала црквеним покрајинама у којима је доминирао један народ.
То су јасне чињенице. Ако људи којима су инспирација Свети Сава, Његош и Карађорђе не држе чврсто дизгине културне политике у својим рукама, уз право других, а посебно националних мањина, да се слободно изразе, онда Срби као нација нити Србија као српска држава немају будућност. Ако Србија не треба Србима зашто би била потребна Немцима! У том случају нема разлога да Србија и даље постоји и могла би слободно да своју територију, историју и културу препусти суседима и „омогући трајни мир" на Балкану.
Професор универзитета и оснивач научне дисциплине Политикологија религије
Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа
Нема коментара:
Постави коментар