politika.rs
Никад нас неће волети они који су покушали да нас униште
Тома Тодоровић
11-14 minutes
ЕКСКЛУЗИВНО
Нека је на част и тим људима који себе зову новинарима, и редакцијама, и медијима који су објавили као сензацију да је наводни ратни злочинац био на челу поворке нишког „Бесмртног пука". Ја сам, то је чињеница, био хашки оптуженик, касније и хашки осуђеник, и веома добро и прецизно се зна зашто: осуђен сам на 15, а потом ми је казна затвора смањена на 14 година због командне одговорности током збивања на Космету. Никада и ни за један злочин, ни за једно убиство, ни за једну смрт, било кога и било где, нисам био ни оптужен, ни суђен и осуђен.
Овим речима Владимир Лазаревић, генерал-пуковник у пензији, у ексклузивном разговору за „Политику" коментарише да су поједини медији, али и неке стране дипломате у Србији, дочекали „на нож" то што је пре неколико дана на Дан победе над фашизмом предводио поворку у дефилеу нишког „Бесмртног пука".
– Мени је на терет стављена одговорност што наводно нисам, како је образложено, спречио протеривање албанског становништва с Косова. То је једина истина. Још је занимљивије што су тенденциозне констатације медија, који су дефинитивно антисрпски настројени, једва дочекали појединци из дипломатских представништава земаља, управо оних држава које су извршиле 1999. године агресију на нашу земљу. Замислите која је то дрскост да такви дипломатски представници себи дозволе да кажу како је срамота што сам ја био на челу „Бесмртног пука", а и дан-данас, после 20 година, ћуте о јединој истини – да су баш њихове државе извршиле највећи ратни злочин у 20. веку, злочин над цивилним становништвом нашег народа, пошто војнички никако нису могли да нас победе и савладају. А да за тај злочин никада и никоме нису пуне две деценије одговарале. Зато мислим да на информације тих медија и брже-боље реакције представника оних који су нас убијали, рушили, палили и уништавали, притом извршивши стравичан злочин над српским народом, посебно и не треба обраћати пажњу. Жалосно је да им медији, који су очигледно под њиховим патронатом и диктатом, несебично помажу у неистинама и нападима на све нас у Србији.
Говорећи о збивањима на Косову и Метохији пре тачно две деценије, Лазаревић, који је у то време био командант Приштинског корпуса, подсећа да је ситуација у нашој земљи уочи бомбардовања била веома компликована и изузетно тешка.
Растурање СР Југославије, по истим методама како је то учињено с претходном СФРЈ, било је дуго и много раније планирано. У другој половини деведесетих година прошлог века, после дефинитивног растурања СФРЈ, на ред је дошло разбијање и Србије и СРЈ. Ситуација је у најкраћем била безизлазна јер није била непознаница да је још за време Дејтона вршен страховити притисак на српско и државно руководство СРЈ да се одрекну Косова и Метохије. У једном тренутку након тога ти притисци су заустављени, али смо добро знали да се тражи и само чека повод како би за нешто Србија и Срби били окривљени и како би се наставило с нападима на нас. Међународна заједница брзо је пронашла савезника у терористичкој паравојсци, насталој рушењем система одбране у Албанији и масовним наоружавањем банди и терориста и сепаратиста на КиМ, у Македонији и самој Албанији. То је био највећи наговештај да се сасвим извесно почиње с разбијањем и уништавањем наше земље.
Где сте ви били тих година пред сам рат?
Претпоследњег дана 1997. добио сам усмено наређење за премештај по потреби службе на место начелника штаба Приштинског корпуса. Дотле сам био начелник штаба Нишког корпуса. Званични указ је требало да донесе председник СРЈ, али се то није догодило – добио сам само војничко наређење команданта Треће армије и начелника Генералштаба и о Светом Стефану, 9. јануара 1998, прешао сам у Гарнизон Приштина. Та година, што је било веома мало знано, била је ратна година на Косову и Метохији. Убијено је небројено цивила и много полицајаца, у сукобима с терористима погинуло је и 45 наших војника. Убијени су у одбрани државне границе Србије и СРЈ, у одбрани интегритета наше земље и у заштити јединица наше армије на Косову и Метохији. Све жртве пале су у борби против паравојне и такозване ослободилачке војске Косова, коју је подржавала, а ту морам да искористим исти израз, такозвана међународна заједница.
Какво је било стање у српској војсци, какав морал војника и старешина у то време и пре бомбардовања?
То је једна посебна прича која је допринела да претекнемо и 1998. и 1999. крајње тешку ратну годину. Захваљујући изванредном борбеном моралу, нигде дотле тако забележеном патриотизму, успешном командовању и високој оспособљености и тактици коју смо применили у борби против терористичке и оружане побуне, а потом и у одбрани наше земље од НАТО агресора, у свему смо надвисили тероризам и осујетили напад на нашу суверену земљу. Та наша тактика сводила се на бригу и чување цивила, инфраструктуре, објеката и територије од деструкције уз најминималнију употребу силе целе 1998.
Како су се потом ствари одвијале?
На почетку наредне 1999, поново о Светом Стефану, постављен сам за команданта Приштинског корпуса, а истога дана генерал Небојша Павковић постављен је за команданта Треће армије. После тога, познато је, 24. марта почела је агресија на нашу земљу и све до краја бомбардовања и терористичке побуне у пролеће те године команда Треће армије и Приштинског корпуса била је на свом истуреном командном месту. На десетине сарадника, сви начелници родова, команданти јединица и органа, помоћници за безбедност, оперативци и многи други били су непрестано с нама.
Каква је била сарадња с органима цивилних власти на Космету?
У тим немогућим условима држава Србија је све време рата функционисала на простору своје јужне покрајине преко Покрајинског извршног већа, пет округа и 29 јединица локалне самоуправе. Наша сарадња с тим органима била је беспрекорна и зна се зашто: један од најважнијих задатака Приштинског корпуса био је да својим одбрамбеним способностима спречи агресора да окупира нашу земљу и да нам отме слободу, али највише да створи услове да органи власти буду у функцији и да народ живи са што мање тешкоћа. Тај задатак, с поносом тврдим, реализовали смо у целости.
Редовно у својим сећањима о том периоду истичете високу тактичко-техничку оспособљеност, борбеност и непоколебљивост наше војске, али не говорите толико о мудрости којој команда НАТО-а није могла да доскочи.
Не бих ту износио личне ставове јер мислим да је можда најбоље да се позовем на документа и студије НАТО агресора после рата – када је требало да се америчком Сенату изнесу закључци, званичници Пентагона рекли су да је српску војску на КиМ сачувала тактика „четири М" и о томе постоји писани документ. А та „четири М" била су маскирање, маневар, мобилност и морал. Значи, они су уочили да нису могли да униште такву војску која врши ефикасан маневар и изузетно се маскира и тако је мобилна да њихова авијација не зна шта гађа. Чак, додаћу и то, 24. марта 2000. године, на годишњицу почетка бомбардовања СРЈ и Србије, главнокомандујући ваздухопловних снага НАТО-а, чији је син као пилот погођен изнад Косова и Метохије и чији је авион оборен, а он се ипак спасао, рекао је дословце: „Српској војсци, односно Приштинском корпусу на КиМ, нисмо могли да учинимо баш ништа у току рата и зато смо гађали цивилне циљеве."
Да ли је то признање немоћи НАТО-а и пораз њихове тактике?
Ево зашто они нама нису ништа могли – ми смо широм зоне корпуса поставили, поред свега другог, 3.000 симулатора произведених у фабрици „Миле Драгић" у Зрењанину, а агресор их је уништио две и по хиљаде. На свих око 11.000 квадратних километара зоне одбране поставили смо и приручне симулаторе од најлона, дрвета, лима и другог материјала. И потом се НАТО хвалио да је уништио на хиљаде наших борбених средстава и јединица. А погођени су били симулатори! И у томе је била њихова „успешност". А онда је, 2017. године, саветник председника САД Доналда Трампа, познати амерички адмирал, званично изјавио, цитирам, „да је НАТО 1999. на Косову и Метохији успео да уништи свега пет одсто ратне технике српске војске". Он је то рекао на основу добијених извештаја о томе шта смо све ми од наоружања, борбених и техничких средстава извукли током нашег измештања с Космета. Ја сам спреман да помогнем тој громади америчке војске да та његова процена буде боља и прецизнија – херојска српска армија изгубила је у неправедном рату мање од два одсто, а све је остало сачувано. Наравно, ипак је за нас најбитније било да је сачувана „жива сила" – народ, српско становништво и остали неалбански живаљ, као и сви наши војни потенцијали. Зато нас не воле и никада нас неће волети.
Какви су били извештаји о збивањима на КиМ од војних експерата Руске Федерације?
Навешћу само један догађај, и то из 2000, када је руски маршал Сергејев у Београду уручио признања једном броју старешина Приштинског корпуса. Тога дана је, директно се обраћајући мени, питао: „Генерале, да ли знате да су НАТО планери падали у несвест када су видели колоне и технику коју ви извлачите с Косова и Метохије?"
С обзиром на то да сте после рата постављени за команданта Треће армије, потом и за заменика начелника Генералштаба ВЈ, а након тога били и хашки оптуженик, потом осуђеник Међународног суда правде и после две трећине издржане казне изашли на слободу, како након две деценије од агресије гледате на тадашњу ситуацију?
Нема ту много приче јер је јасно да је агресијом северне војне алијансе на СРЈ и Србију извршен монструозни и злочин без преседана у историји ратовања. И, свакако да до данашњих дана за тај рат против наше земље, за тај злочин против човечности и мира, за бројне ратне злочине нико није кажњен ево пуних 20 година. Као што је врло јасно да се наша Србија, СР Југославије познато је више нема, и поред свих страдања из тог ратног хаоса и те несреће извукла и да после свих страхота и недаћа полако и сигурно излази из кризе и да се развија. Свакако, питање је када ћемо достићи степен пуне економске развијености, али чињеница је да се враћамо, да чврсто стајемо на своје ноге. Али, међународно право никада више неће стати на ноге јер је само себе погазило том агресијом на Србију и СРЈ. На штету читавог човечанства, међународно право умрло је у ратно пролеће 1999. нападом на нашу суверену земљу и на наш поносити и непобедиви народ.
За крај овог нашег разговора, реците када вам је било најтеже?
Било је много пута тешко, не заборавља се ниједан губитак, ниједна смрт цивила, војника, ниједан плач детета... То остаје у човеку док је жив. Ипак, најтеже је било, рекао бих необјашњиво тешко, када смо морали да се измештамо с Косова и Метохије, када су с нама кренуле и колоне избеглих Срба и других неалбанаца, али и Албанаца лојалних Србији, који нису смели да остану на Космету без заштите своје војске. То је, једноставно, за већину бораца Приштинског корпуса, за све нас старешине и мене лично, био претежак задатак и емотивно непреболан тренутак. Једино што нам је дало снаге и подстрека да издржимо и на том задатку била је мисао коју смо сви носили – да смо сачували Србију и СР Југославију, да смо спречили капитулацију земље и да нико није покорио и окупирао нашу вољену домовину и наш херојски народ.
Да ли имате нешто да поручите некадашњим саборцима, држављанима наше земље и читаоцима „Политике"?
Никада неће бити краја казивању о прошлости и трагичним догађањима. На свима нама је да се сећамо онога што је било, а још више да чинимо све да се збивања у пролеће 1999. сачувају од заборава. Можда ће неко и некада опростити некоме, али нико, никада и нигде не сме заборавити највећи злочин који је наш народ доживео у новијој историји, страдања и невине жртве.
