Претражи овај блог

недеља, 28. јул 2019.

♦♦♦♦ | Генерал Лазаревић: Било је – или Хаг или америчка војна академија

standard.rs

Генерал Лазаревић: Било је – или Хаг или америчка војна академија - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

11-13 minutes


недеља 28. јул 2019. 14:22

Уместо у Хаг, могао сам да одем у САД и предајем у њиховим војним школама. Нудили су ми и бесплатну одбрану – одбио сам, каже генерал

Могао сам, уместо у Хаг, да одем у САД и предајем у њиховим војним школама о нашим искуствима из рата. Непосредно пре него што је објављена оптужница против мене, долазили су ми људи са документом печатираним у Стејт департменту са таквом понудом. Нисам пристао. И у Хагу, у другостепеном поступку, када су дошли скупи амерички адвокати нудећи ми бесплатну одбрану – одбио сам. Нисам ја бранио Америку, него Србију.

Ово је само једна у низу епизода из животне драме генерала Владимира Лазаревића, легендарног команданта Приштинског корпуса. Они, Лазаревићи – генерал Владимир, синови Влада, Марјан и Милан, супруга Олгица и унук Лазар, о „том рату" не причају никад. На сваком од њих он је оставио дубоке ожиљке.

Генерал је пристао да, за Новости, подели нешто од породичних и личних траума, „тек да остане записано". Вели да још није сигуран да ће своја сећања и белешке преточити у књигу, јер је све превише болно.

– Док се рат на Косову тек спремао, у Нишу је почео прогон моје породице. Жена Олгица и син Милан морали су да напусте стан и беже у Бабушницу. У рату на Косову, двојица страријих синова, Влада и Марјан, била су везисти. Обојицу су ми „поклапале" НАТО бомбе. Када је рат завршен, био сам последњи генерал који је био на слободи а „обећан" је Хагу. Нема шта ми тамо нису радили, покушали су и да ме убију… А када сам у децембру 2015. дошао у Србију, нисам могао да верујем да је то иста земља. Променило се све – сиже је приче Владимира Лазаревића.

Командант Приштинског корпуса и Треће армије никада није причао о породици. Документи Службе безбедности наше војске крију многе тајне.

– За покушај отмице, или можда и ликвидације, жене Олгице и Милана, јавили су ми у само предвечерје агресије. Жена је позвала сва усплахирена и рекла како се комшије жале да су људи маскирани фантомкама претходне ноћи били у згради и тражили наш стан. Нешто их је спречило да покуцају на врата, и зато је она са сином морала да се склони код другарице у Ниш. Наравно да сам алармирао кога треба, и њих двоје су пребачени у Бабушницу, где су били чувани све време рата. Није смело да се зна чији су – почиње исповест Лазаревић. – Супруга је рат провела са пиштољем ТТ под јастуком, који сам добио 1972. на Војној академији, а син од 16 година „дужио" је „колт", који сам купио осамдесетих.

Генерал додаје да су му у исто време старији синови били на Косову као везисти наше војске. Каже, није му пало на памет да их склања.

– Прва траума ми је била када је тучена касарна „Косовски јунаци" у Приштини. Влада ми је био тамо. Одмах по вестима полетео сам тамо и, у оном мраку, између кратера од бомби, прво што сам чуо био је Владин глас. Тада су погинула четири војника. Бог га је, каже генерал, погледао и нешто касније, код Косовске Каменице. Са свог командног места гледао је како авиони НАТО-а гађају чвориште везе на Богутовачком брегу. У посади међу војницима био је средњи син Марјан.

– И та успомена ме понекад буди из сна – уз уздах наставља причу генерал. – Враћао сам се тог маја из Грачанице, где сам давао интервју за америчке новине, када сам видео налет непријатељске авијације. Био сам пред Командом, а бомбе су падале тамо где је требало да буде Марјан. Павковић је баш био ту, и заједно смо тражили мог сина. Срећом, био је само угруван, а Павке је тада први пут чуо да су ми два сина крај мене.

Присећа се генерал и сопственог наређења, које чува – да у Приштинском корпусу не смеју да буду више од два војника из једне српске породице. Сопствено наређење је у личном случају игнорисао.

– Како сам могао да их вратим када су Косово бранили и они који нису Срби – говори Лазаревић. – На суду у Хагу бранио ме је Мађар, војник добровољац из Војводине, који је дошао да узме место крај сина на Паштрику. У Хагу су се чудили када је испричао како је НАТО из ваздуха у прах претворио албанска села.

Нова искушења почела су после петог октобра, а кулминирала 2014. године. Због можданог удара и лечења на ВМА, остао је једини истакнути генерал који је бранио КиМ а који је још био у активној служби. Нису могли да га пензионишу из болничке постеље, а из многих амабасада то је тражено.

Претходно је, чиме смо и почели овај текст, одбио Стејт департмент и „уговор у доларима", са обећањем да од Хага неће бити ништа ако оде на Америчку војну академију.

– Звао ме је министар Давинић почетком 2004, и дошао сам онако болестан – сећа се детаља генерал. – Понудио ми је кафу и, стојећи, „укорио" ме: „Пет амбасада зове сваки дан и пита зашто сте још у војсци, а шта ја да им кажем?!" Да нисам већ сео, срушио бих се. Рекох Давинићу: „Сад ви седите да вам кажем".

Разговор је, вели, био непријатан. Генерал Крга и још двојица са највишим еполетама су црвенели, а Лазаревић је Давинићу поручио да постоје две коверте које чувају супруга и пријатељ, за случај да га насилно одведу у затвор. Рекао је и да му не пада на памет да својој војсци прави проблеме. Разговор је завршен генераловом поруком за амбасадоре – да се сви заједно моле Бога да он умре, јер ником неће бити добро ако га насилно буду спроводили.

– Шта се све у то време догађало са мном, а никог није било да помогне. Одједном ми, „преко пријатеља", долазе људи из тадашње владе и нуде азил у једној централноамеричкој републици. Само да „нестанем". Они су се о свему наводно договорили, Павковић је, кажу ми, пристао. Ја тражим неколико дана да размислим и молим бивше безебедњаке да провере ове функционере, који су, иначе, и сад активни. Безбедњаци долазе са извештајем о томе из које амбасаде потиче иницијатива и са информацијом да у ствари хоће да нас одведу и ликвидирају. Зовем Павковића и кажем му да повуче своју сагласност.

Ти „пријатељи" су га се оканили тек пошто им је показао фотографије домова где станују са усликаним члановима породице. Схватили су претњу и изгубили ентузијазам да генерале некуда тајно одведу. У Хаг је, вели, отишао својом вољом.

– Ако икада објавим своја сећања, биће то због Трибунала и „лечења" којем су ме подвргнули. Хтели су да ме убију! – љут је генерал на сам помен тих дана. – Што у Хагу, што код нас, имао сам седам операција од канцера, и њихови лекари су ми преписали 25, па онда чак 32 таблете да пијем сваки дан. Нисам знао где сам док се нису појавили Пољаци. Они су ми спасли главу.

Владимир Лазаревић је био вероватно једини у Трибуналу који је све време био у притвору, јер због њговог здравственог стања нису могли да га упуте на издржавање казне. Хаг је, ипак, одредио да га пребаце у Пољску на издржавање казне, а када су људи из Варашаве стигли и видели његове папире, казали су му: „Генерале, ми оваквог не можемо да те примимо. Твоје здравствено стање је веома лоше." И тако су га, на свака три месеца, пет пута одбијали. И тиме му отворили очи.

– Заиста сам хтео у Пољску, досадило ми је у Хагу. Рекао сам Пољацима да идем на своју одговорност, а они су ми први објаснили да није све онако како се мени чини. „Спао сам" на само 60 килограма, и док би ме пребацили у Пољску и поново одредили терапију, вероватно бих умро. То сазнање ме је освестило.

Командант појашњава и „принципе лечења" у Схевенингену. Стражари донесу шаку лекова болеснику, али је срећа у томе што не инсистирају да их попије пред њима.

– После разговора с Пољацима, питао сам затворског лекара за неку чудну таблету: „Шта то беше?", а он ми је одговорио: „Немам појма!" Онда су ме одвели у Краљевску болницу Холандије у Бронову и током прегледа преводилац је грешком на српски превео да ме лече од епилепсије. Лекари у тој болници су се чудно загледали, и тада сам први пут успео да искамчим педесетак својих лекарских налаза и да их покажем судији.

Судија Робинсон се одмах сложио, сећа се генерал, да су му током лечења ускраћена основна права, а независни лекари из Немачке и Белгије су написали да је лечен неадекватно. Дошли су и људи са ВМА, а генерала је додатно алармирала и докторка из Форензичког института у Хагу, где је био на прегледу, са саветом да хитно тражи неког независног радионеуролога да му прочита налаз магнетне резонанце, јер се слика и опис магнетног снимка затворских лекара не поклапају. Ту је генерал добио и лекарски извештај да је у ствари жртва зрачења, односно да је оболео због последица дејства уранијума.

– Када ми је у посету долазио син Милан, који је доктор овде у Нишу, упозорио ме је да ми лекари дају лек који је пет година раније забрањен за употребу. Доставио сам му и куглице прашка које су ишле уз таблете, да их однесе у БИА. Тек после тих скандала и моје жалбе судском већу тровање је стало.

Епизода с повратком кући генерала Лазаревића прича је коју приповеда са осмехом. Каже, заокупљен својим мукама, није знао шта се догађа у земљи, и када су почетком децембра 2015. у Хаг дошли Никола Селаковић и Братислав Гашић да га воде кући, још је зазирао од „љубави" политичара.

– Пошто је пилот „фалкона" преко звучника поручио како напуштамо ваздушни простор Холандије, озбиљни Никола Селаковић је пришао и упитао ме: „Генерале, коју песму да вам певамо?" Погледам га, не присећам се никакве песме, а они кренуше: „Не може нам нико ништа". То је била и химна нашег корпуса. Певају Никола, Бата, два лекара са ВМА, мој Милан и два момка из обезбеђења. Песма је престала негде пред Нишем, када Гашић први пут помену дочек. Ајде, рекох, да видим.

Ганут је био генерал када је ступио пред народ на аеродрому „Константин Велики". Међу њима су били и министар Вулин, Диковић, „његов генерал", владика Теодосије… Све је звао кући на кафу. Олгица, Влада и Марјан нису могли да верују кад су гости банули, а нарочито да је тати враћена грађанска част.

– Уверио сам се да се ствар у држави променила што се тиче нас бораца са Косова када сам отишао у социјално да решавам питање пензије – завршава генерал. – Жена која тамо ради заплакала је када ме је видела и рекла ми: „Ово је најлепше што је Србија доживела!"

МИЛАН
– Син Милан је лекар овде у Клиничком центру, и практично је остварио мој сан – открива командант. – Ја сам био стипендиста ВМА док сам био у школи у Бабушници, а онда је то укинуто, па сам морао у везисте. И тако, живот се игра, Влада и Марјан везисти, баш као и ја, а Милан лекар. Генерал се хвали да је Милан био међу најбољима у својој генерацији на Медицинском факултету.

ОЦУ НИСУ РЕКЛИ ДА ИДУ НА КОСОВО
– Био сам у Пуку везе у Нишу, а јавио сам се да идем на Косово као испомоћ – говори нам син Владан, а Марјан додаје да је и он као везиста у војсци тражио да иде на Богутовачки брег. – То ми је било радно место – каже Марјан. Са оцем се ниједан од браће није консултовао. – Само смо женама рекли, и оне су остале затечене.

САВЕТ
Драго је генералу Лазаревићу што га његова држава опет нешто пита: – Био сам са министром Вулином и док смо тако говорили о здрављу он замоли за озбиљан савет око 63. падобранске и око служења војног рока. Рекох му да падобранцима хитно треба вратити статус самосталне бригаде, а да је крајње време да се војни рок врати. Рече, послушаће ме, и, ето, падобранци убрзо враћају стару формацију а војни рок почиње од 2021. – открива генерал.

Аутор Драган Вујичић

Насловна фотографија: Оксана Тоскић/Експрес

Извор Вечерње новости, 28. јул 2019.

 

Онај ко летује у Хрватској доприноси нормализацији столетног геноцида који траје

standard.rs

С. Антонић: Онај ко летује у Хрватској доприноси нормализацији столетног геноцида који траје - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

12-15 minutes


недеља 28. јул 2019. 15:26

Данашње летовање наших архиграђанских селебритија у НДХ 2.0 спада, заправо, у исти смисаони сегмент као и летовање у НДХ 1.0.

Ових дана наши архиграђански селебритији хвале се путовањима по Хрватској.

Игра Хајдук, данас, сад некад, дивно је бити у Сплиту"!, дичи се Софија Тодоровић, „комшиница из Борче" (заправо, активисткиња YIHR-а), позната по акцији „Бурек солидарности" (после које је Кандићкин ФХП позвао Европски суд за људска права да је узме у заштиту од српских националиста).

За 18 година супер летовања" у Хрватској, похвалио се и Срђан Драгојевић, „нико ме ружно погледао није". „Мислим да таблоиди распирују мржњу, као 90-тих", додао је.

И док нам Сергеј Трифуновић шаље „поздрав с магичног Цреса", Драган Бурсаћ (знамо га као једног од аутора конфабулације о приједорским „бијелим тракама за несрбе") надовезује се: „Достојно живота: Ластово".

‏Мало другачије мишљење показала је Невена Суботић, новосадска новинарка и званичница ЛСВ: „Размишљам о томе где ћу на море. Хрватска ми није довољно безбедна због екстремиста; најјужнији део ЦГ приморја није сигуран због Албанаца – е, јбм ти спољну политику Србије, ни на море не можеш на миру, са свима смо посвађани".

И док су нам, тако, наши случајни Срби објашњавали да је Хрватска заправо безбедна – или, пак, да смо сами криви за оно што нам се тамо дешава – Хрвати су се, такође на твитеру, слатко шалили с прављењем сапуна од Срба у Јасеновцу, и као деца се радовали што је цела Хрватска „српско гробље", те што „Хрвати поносно газе ваше (српске – С. А) остатке и отпатке под земљом".

И мени је сладак тај интернационализам наше другосрбијанштине. Њени припадници држе се две максиме:

1. Сваки национализам је зло, али је на Западном Балкану најгори српски национализам: Миливој Бешлин: „Русија српском национализму даје илузију да границе на Балкану нису коначне и због тога се српски националисти припремају за неку врсту другог полувремена. Да сам на месту суседа, не бих узимао здраво за готово поруке из Србије о добросуседству"; Саша Ћирић: На Балкану, „ако постоји опасност од неког национализма, она је још увек велика и долази од српског национализма"; Александар Секуловић: „Док не буде уништен српски национализам, нема мира на Балкану";

2. У Србији је најбитнија борба против српског национализма: Динко Грухоњић: „Зло се вратило кући. (…) Након што је уништио све по комшилуку, србијански ће национализам, сасвим извјесно, појести самог себе. Али ће успут посијати још зла, овај пут по сопственом дворишту"; Алексеј Кишјухас: „Главни проблем политике и власти у Србији није толико фамозна 'дубока држава', колико је то 'дубоко друштво'. (…) Живимо једно континуирано утркивање у етнонационализму без препона"; „Великосрпски национализам је дух из боце који још увек тумара међу нама попут авети или јунака из хорор филма који никако да умре"; Весна Пешић: „Српски национализам се разликује од национализама у другим југословенским републикама. Ти други народи су желели да направе своју самосталну националну државу као универзални идеал и зато се у њима брже развијају европске вредности. Српски национализам (међутим) практично је вечит и инкопатибилан с модерном државом, па чак и с било каквом стабилном државом".

Пошто, дакле, заврше рад на најважнијем политичком питању у Србији – а то је, дакако, борба с најопаснијем национализмом на Балкану – наши компрадорски селебритији отпутују у регион, како би уживали заслужен одмор. А оданде нам, онда, држе лекције како њих тамо, ето, нико није дирао, те како су приче о антисрпском шовинизму, заправо, претеривање.

Притом, наши борци и боркиње заборављају да нам објасне како то да у националистичкој Србији нико не јури по улици хрватске или албанске спортисте како би их линчовао (или бацио у воду); како то да се овде чекићима не разбијају табле написане на „погрешном" писму; како то да се овде на препуним стадионима не узвикују фашистички поздрави или певају фашистичке песме; како то да се овде не оштећују аутомобили „погрешних" регистарских таблица или не руше гробља комшија „погрешне" националности; како то да се у Београду може јавно исказивати протест због побијених Бошњака, Албанаца или Хрвата у недавним радовима – а пробајте да се у Загребу или Приштини окупите, како би указали на злочине над Србима…

Дакле, како свих тих манифестација шовинизма нема у националистичкој Србији? Док, напротив, све то затичемо, изнова и изнова, рецимо, у европској и уљуђеној Хрватској? Изнова и изнова…

Свака наша генерација, и готово свака наша породица, има неког ко је убијен, протеран или шиканиран у Хрватској, на Косову, у БиХ, а сада и у ЦГ – само зато што је Србин. Али, ми и даље причамо о српском национализму као најопаснијем… одбијајући да признамо чак и тако очигледну чињеницу: не, то у Хрватској нису инциденти; то је саставни део пројекта истребљења.

Пројекта чије су само деонице: погроми Срба у Загребу 1895, 1899. и 1902, у Сарајеву 1914, масовни злочини над цивилима у Мачви 1914, Пребиловци, Јадовно, Паг, систем логора Јасеновац (1941-1945), погром и протеривање Срба 1991-1995. (од Задарске кристалне ноћи 1991, до Бљеска и Олује 1995)…

Да је у питању пројекат над-идеолошког карактера најбоља је илустрација, верујем, једна епизода коју је Јован Душанић описао у књизи Хроника српског села у Босни (стр. 173-182; пдф овде). Душанић ту доноси сведочење стрине Драгице (Богојевић) Душанић, која је само чудом преживела покољ Срба с леве обале реке Босне, при ушћу у Саву, седмог децембра 1944. године.

Истребљење је уприличено по опробаном усташком обрасцу: најпре су поклани мушкарци – за шесторицу се чак, поименице, зна да су живи одрани и бачени у реку Босну; онда су на ред дошли жене и деца, који су убијени бомбама и ударцима секира; погром су извршиле локалне усташе, прве комшије; али, по наређењу које је дошло с врха.

Истребљење је било немилосрдно. Хрватицу Софију (Карловић), удату за Србина (Петра Илинчића), и њену двојицу синова (Танасија и Милана), убио је лично Софијин рођени брат, згрожен „срамотом" да је његова сестра српска профукњача. Душанићеву стрину Драгицу, пак, која је тада имала 14 година, мајка је заштитила телом, те је добила тек два овлашна ударца секиром по стомаку; спасили су је комшије Хрвати; али, онда је уследило систематско претресање свих хрватских кућа, које је трајало данима, како би се спречило да било ко од Срба преживи; срећом, Драгица је пребачена даље, и тако се спасила.

Тога дана, само у два српска засеока Доње Дубице (Трњак и Центар), убијено је 650 људи (сва њихова имена су пописана). Од тога су 333 жртве имале мање од 15 година – док је 132 деце имало до пет година старости.

Застанимо овде. Говоримо о 132 деце до пет година – убијене само у једном селу. Преко пута зграде у којој станујем налази се обданиште. Често, у пролазу, видим како се малишани играју у дворишту. Никада оних до пет година старости није било више од петнаестак. То значи да је само у једном селу и у једном дану, седмог децембра 1944. године, поклано десет мојих београдских обданишта. Када размишљам о размерама Покоља 1941-1945. заврти ми се у глави.

Друго, на шта хоћу да скренем пажњу, јесте да се све то дешавало два месеца пошто је пао Београд. Дакле, у време када је већ свима било јасно да је НДХ, као део нацистичке Европе, изгубила рат.

На истоку су, у то доба, Руси стигли већ до Варшаве и Будимпеште; избили су на Балатон, а онда и на Драву – пошто су, претходно, на југу, ослободили Букурешт и Софију; на западном фронту, пак, англосаксонци су домарширали већ до Рајне; а у Италији, на њеном северу, доспели су и до Болоње; на источном Јадрану већ је и Сплит био пао (види мапу).

У то време, дакле, било је очигледно да нема шансе да НДХ не изгуби рат. А ипак, та монструм-држава – чак и у тренуцима губитничког ропца, последњим атомима снаге, и свуда тамо где је то још могла – организовала је систематско истребљење Срба: од колевке, до стогодишњих старица.

Зашто? Зато што је пројекат истребљења Срба у Хрватској над-идеолошког карактера. Њега је у пуном замаху кренула да реализује НДХ 1.0. А онда је, пола века доцније, готово сасвим успела да заврши НДХ 2.0.

При томе, неважно је – са становишта Великог плана – што је прва еманација НДХ била нацистичка, а друга еуропска и демократска; оне су обе биле део истог пројекта – баш као и социјалистичка Хрватска (НДХ 1.5), у којој су се делови насељени Србима препознавали, рецимо, по томе што у њима није било асфалта (по „црној мрежи", на ауто картама); дакле, као реализација столетне политике тихе дискриминације.

Али, тај Велики план, који се реализује, ево, већ стотинак година, живахан је, ваља знати, и данас. То се види и по негационистичком односу становника НДХ 2.0 спрам прошлих злочина; као и по одсуству покајања – из чега произлази и колективна спремност на њихово понављање и настављање.

Погледајмо, рецимо, овај чланак у Вечерњем листу, који припада хрватском мејн-стриму, а у коме се Јасеновац представља као камп рада и рекреације. Или још боље, погледајмо како обични Хрвати одговарају на питање: која етничка група је највише страдала у Јасеновцу (овде, 6:48-8:33).

За мене је импресивно како анкетирани Хрвати, готово као један, почињу да врдају, или пак како се, једноставно, успаничено труде да избегну једини тачни одговор; онај, који сви добро знају – Срби; али, то је реч коју они, једноставно, неће и не смеју да кажу.

И управо то је показатељ да је Велики пројекат не само жив, него да има и своје очекиване наставке. Ту живу теоријску основу Великог плана затичемо готово на сваком кораку; рецимо, у чланку објављеном у водећем хрватском политиколошком часопису Политичка мисао (издавач ФПН, Загреб):

„Због недовољне демократске политичке културе, Срби и Црногорци започињу рат за простор Хрватске и БиХ. Агресори су источног цивилизацијског круга, говоре српски, пишу ћирилицом, племенског су културног модела, желе живјети у Југославији и великој Србији, које би биле социјалистички устројене и поданичког су типа политичке културе. Жртве су припадници западне цивилизације, католичке и муслиманске вјере, говоре хрватски (хрватскосрпски), пишу латиницом, задружног су културног модела и партиципативног типа политичке културе".

Тако су Срби и научно – под покровитељством Факултета за политичке знаности Универзитета у Загребу – проглашени нижом култур-политичком расом. То је, свакако, погрешно са становишта науке; али, једнако тако, то постаје легитимно и, онда, опасно баш у контексту у ком ова „научна" анализа врхуни („Велики план"); а поготово то бива опасно по својим реалним последицама: пре свега, по мржњи према онима који су „источног цивилизацијског круга, говоре српски и пишу ћирилицом".

А сад, хоћу да се вратим на идеологему бр. 1 – о српском национализму као најопаснијем; као и на идеологему бр. 2 – о безбедном летовању у Хрватској. Желим да истакнем да су обе идеологеме не само белодано нетачне, већ и несумњиво срамне.

Прва од идеологема, заправо, оправдава готово сваку будућу акцију против елементарних интереса читавог једног народа – почев од укидања Републике Српске, па до хрватских (НАТО) тенкова који од Шида продиру према Београду. Јер, ако је српски национализам најопаснији на Балкану, тада је, практично, како би се обезедио мир, свака акција против тог чудовишта – дозвољена.

Друга идеологема, пак, обезбеђује ретроактивну аболицију за злочин истребљења који се десио на одређеној теориторији; тачније, обезбеђује аболицију за никада кажњени геноцид; јер, да подсетим, Хрватска није никада, ни територијално, нити на било који други начин, кажњена што је побила или протерала на стотине хиљада Срба.

Оно што је, међутим, парадоксално јесте да, сада, припадници тог истог народа-жртве почињу да учествују у симболичком, или чак стварном, одбацивању, релативизовању и минимализовању злочина. У историографском, а поготово у историософском смислу, столеће је тек основна аналитичка јединица. Стога, у контексту Великог плана, данашње летовање у НДХ 2.0 спада, заправо, у исти смисаони сегмент као и летовање у НДХ 1.0.

Зашто? Управо зато што за геноцид није кажњена ниједна Хрватска. И управо зато што тај злочин, баш због наведене чињенице, једноставно не сме бити нормализован. А поготово не сме бити нормализован оним чувеним, „београдско-дубровачким" мијаукањем: „Нисам говорио хлеб, па ми се ништа није десило. Е, баш сам лепо поцрнео!"

Аутор Слободан Антонић

Извор sveosrpskoj.com, 27. јул 2019.

 

Haradinajeva ostavka je pozorišna predstava Amerike!

alo.rs

Haradinajeva ostavka je pozorišna predstava Amerike!

Alo!

9-11 minutes


AUTOR: DATUM I VREME: 28.07.2019. 12:10 - 28.07.2019. 12:48

Šetnja predsednika vlade lažne države Kosovo Ramuša Haradinaja do Haga prethodne nedelje najobičnija je obmana javnosti i taktika američke administracije.

Goran Petronijević, Foto: Alo.rs/Masanori Jošida

* Advokat Goran Petronijević dao svoju verziju Haradinajeve ostavke

* Smatra da je to predstava Vašingtona 

* Igru i podršku Haradinaju pruža onaj deo američke državne administracije koji je ostao od demokratske stranke

Tim rečima bi, ukratko, mogao da se sumira razgovor „Alo!" s advokatom Goranom Petronijevićem, koji je ubeđen da je ostavka Haradinaja i njegov odlazak u Hag na saslušanje po pozivu Specijalizovanog tužilaštva za Kosovo obična predstava po scenariju Vašingtona, kojom pokušavaju da kupe vreme i odugovlače rešenje kosovskog pitanja.

PREDLOŽENO NOVO REŠENJE ZA KOSOVO Srbija da s Albanijom menja teritorije, dobija Skadar i izlaz na more!

O tome da li je opravdana medijska euforija u Srbiji koja je ispratila dešavanja oko Haradinaja, eminentni poznavalac haških prilika smatra da je previše pažnje posvećeno najobičnijoj ofsajd zamci.

- Ili su Amerikanci spremni da žrtvuju Ramuša Haradinaja i da mu ponude izlaz iz situacije negiranja bilo kakve mogućnosti ukidanja taksi zarad nastavka pregovora, ili je reč o strategiji SAD usmerenoj na upravljanje, odugovlačenje i opstrukciju rešavanja kosovskog problema - započinje razgovor Petronijević i nastavlja:

- Igru i podršku Haradinaju pruža onaj deo američke državne administracije koji je ostao od demokratske stranke. Očigledno je da Bolton i Tramp nemaju takav odnos prema Albancima i da pod njima ne mogu da naprave onako velike zaokret kao u doba Klintonovih, koji su „rešenje problema Kosova" u jednom trenutku pretvorili u porodično pitanje.

 

Ramuš Haradinaj, Foto: EPA/KOEN VAN WEEL

Kako demokratskom ogranku može da odgovara odlazak njihovog čoveka sa čela lažne države koju su sami napravili? 

- Pretpostavljam da, s obzirom na to da idu izbori, oni veruju da će Tramp izgubiti i da će Bajden, koji je ideolog stvaranja države Kosovo, biti sledeći američki predsednik. To je dvostruka loša procena.

Na međunarodnom i unutrašnjem političkom planu, bez obzira na to ko će biti predsednik, geopolitika će se menjati, ali na štetu Amerike. To je trend. I traje već 15 godina. SAD gube svoju poziciju u svetu. Druga loša procena demokrata je što veruju da će Tramp izgubiti izbore. Oni potcenjuju njegove veoma ozbiljne ekonomske uspehe na unutrašnjem planu, što na izborima može da bude presudno.

Znači Haradinaj samo vezuje konja gde mu gazda kaže?

- Kosovo tu uopšte nema mogućnost da misli. Oni jednostavno nemaju izbora, osim šta im Amerikanci kažu. Haradinaj mora da pita šta će da doručkuje a ne nešto drugo. Taj stepen zavisnosti, lojalnosti i poltronstva prema SAD pitanje je da li je promenjen ili je takav bio i u vreme kada je činio zločine. Iako prvo čovek BND, shvatio je da Nemačka nema uticaj i da patronat Kosova treba da bude SAD, a ne EU. Svoju poziciju verbalizovao je kroz odnos prema funkcionerima EU koji su učestvovali u pregovorima, a koje je poprilično ponizio stavom „ko ste vi, vi ništa ne odlučujete". Suštinski je rekao istinu i o EU koja je okupirana od Vašingtona, ogolivši je stavom „vi ne odlučujete o tome, SAD odlučuju, vi ne smete ništa da radite dok vam oni ne kažu i ja neću da primam naredbe od posrednika, već direktno od gazde".

 

Goran Petronijević, Foto: Alo.rs/Masanori Jošida

Gde se tu uklapa Specijalizovano tužilaštvo za Kosovo?

- Postoje godinama, a nisu uradili apsolutno ništa. Pritom je novi tužilac, Amerikanac Džek Smit bio tužilac Haradinaju u prethodnom postupku. I njegov prethodnik bio je Amerikanci. Otud i američka strategija - otići ćeš gore, daćeš ostavku da napraviš sebi poene na unutrašnjem političkom planu, raspisaćeš izbore za šest meseci, za to vreme neće biti pregovora, EU neće moći da pritiska da se nešto uradi, biće mrtvi pregovori, potom ćeš raspisati nove izbore, a bićeš znatnije jači nego pre ostavke... 

Čega su se uplašili?

- Strategija dobijanja na vremenu jer su naslutili da je Makron izgleda bio spreman da malo omekša Nemačku u pregovorima u korist Srbije. A i u jednom trenutku Hašim Tači je taktizirao s idejom o podeli, i to je sada vrlo izvesno da nije licemerna igra dobrog i lošeg policajca između Haradinaja i Tačija, već da je realni razlaz politike ove dvojice. Haradinaj odbacuje svaku mogućnost podele i drži sankcije. 

 

Ramuš Haradinaj, Foto: Profimedia

Ko je odgovoran što je Haradinaj slobodan čovek? Kako je uspeo da se iščupa iz svih zlodela. Znamo za svedoke, uništene dokaze… ali čini se da tu ima još nečeg u pozadini?

- U vreme kada je Karla del Ponte bila glavni tužilac, njen saradnik Džefri Najs bio je i u nekom odnosu s Albancima. Ubeđen sam da su Šiptari imali plaćen lobi ne samo u Americi već i ozbiljan upliv kroz korupciju i u tužilaštvu i u Tribunalu. Nisu koristili samo svoje američke veze već i svoje posebne veze. Pre godinu dana Tači i Najs su se sporečkali oko nekakvog novca. Bivši tužilac tvrdio je da mu duguju 500.000 evra i tražio od Albanaca da mu plate, da bi se ispostavilo da je novac bio najverovatnije fingirani dug za navodnu redakciju knjige o Tačiju. Verujem da je Najs prodavao Albancima dokumenta do kojih je dolazio kao zamenik glavnog tužioca u procesu Slobodana Miloševića, koji je u najznačajnijem delu bio vezan za događaje na Kosovu i da se taj dug upravo odnosi na to. Nema ni traga redakciji knjige od 500.000 evra. Ili je, možda, reč o fingiranju nekog drugog dužničkog odnosa. Najs je sad njihov advokat.

SKOT POKUŠAVA NA SVE NAČINE! Američki ambasador se ponovo meša u kosovsko pitanje, a sada ima NOVI TRIK!

Da li je potpuno iluzorna ideja da će neko da odgovara za srpske žrtve na Kosovu?

- Veoma je značajno, kad me pitate koji su razlozi oslobađanja Haradinaja, da se pomene i ponašanje naših vlasti tada u Beogradu. Pre svega Ministarstva pravde i tadašnjeg ministra Vladana Batića. Mi smo Ministarstvu preko suda u Peći dostavili svu moguću dokumentaciju koju smo imali vezano za zločine na Kosovu, od kojih je 90 odsto imalo veze sa Haradinajem. Zajedno smo selektovali i sklapali dokumenta, odlično znam svaki papir koji je spakovan i poslat. Dokumenta suda, vojne službe bezbednosti, generala Delića i drugih, dokazi koje su dostavljali novinari, pa i deo sudske logistike drugih predmeta. U tom trenutku Haradinaj na slobodi formira privremenu vladu Kosova i u okviru te vlade participira i kosovski ogranak Batićeve partije. Paralelno, u Beogradu Batić šalje naše dokaze u Hag i najavljuje kako će da „sahrani" Haradinaja. Da bi se ispostavilo, kada je obnovljen postupak i kada su nam se direktno obratili istražitelji Haškog tribunala, znajući da smo participirali u prikupljanju dokaza, da smo gomilu dokumenata koje su nam zatražili na uvid zapravo već predali našem ministarstvu! 

Hoćete da kažete da je neko u našem ministarstvu vršio selekciju, sklanjao, prikrivao i nije poslao Haškom tužilaštvu ključne dokaze protiv Haradinaja?

- Da, Beograd je učestvovao u tome. A ispričaću vam još jedan značajan događaj. Svojevremeno sam pružio logistiku ruskoj ekipi Prvog kanala Ruske televizije koju je vodio Jevgenij Baranov, inače veliki poznavalac prilika na Kosovu, kada je, mislim 2010. godine, išao u Prištinu da intervjuiše Haradinaja. Posle razgovora pitao sam ga o impresijama, što je iskoristio da mi ispriča deo koji Haradinaj nije želeo da bude snimljen. Nakon što su isključili kamere Baranov ga je otvoreno pitao: „Kako ste uspeli da budete oslobođeni", a Haradinaj se samo nasmejao i rekao: „To pitanje postavite Beogradu."

Pod strahovitim smo pritiskom

Ako se geopolitički stvari odvijaju u našu korist, čemu presing da se reši pitanje Kosova?

- Nama neće biti isto ako u SAD pobede demokrate kao kad je pobedio Tramp, to je sigurno. Ali, ako se gleda novi geopolitički trend jačanja Rusije, Kine i ostalih, a slabljenje SAD i sužavanje njihovog globalističkog gledanja na svet po pitanju moći i interesa, mislim da ćemo se naći u poziciji koja je makar za nijansu bolja od položaja u kojem smo sad. Ne treba žuriti, ali naš državni vrh je pod strahovitim pritiskom, pretnje su sa svih strana, plus pritisci EU oko otvaranja poglavlja.

O Radi Trajković i Haradinaju

Petronijević podseća da je i Rada Trajković, nekadašnja potpredsednica Batićeve stranke (DHSS), bila ujedno i šef poslaničke grupe koalicije „Povratak" u Skupštini Kosova, u periodu od 2001. do 2004. godine.

- Nakon raspada koalicije zalagala se za izlazak na parlamentarne izbore u oktobru 2004. bez obzira na tadašnji stav da Srbi ne izađu na izbore uopšte, zbog prethodnog martovskog pogroma. Iz arhive saznajem da je za svoj angažman dobila i određena finansijska sredstva od OEBS-a, a, inače, u to vreme, bila je u Batićevoj stranci i sarađivala sa Ramušem - prenosi Petronijević

 BONUS VIDEO:

 

петак, 26. јул 2019.

Тито за живота смислио разбијање Југославије

standard.rs

М. Вукашиновић: Тито за живота смислио разбијање Југославије - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

3-4 minutes


четвртак 25. јул 2019. 18:51

Руководство СФРЈ и Тито су радили све што је у њиховој моћи на штету српског народа, како би са великим силама разбили државу

Године 1971. на тајном састанку највиших представника САД, Немачке и Ватикана усвојен је споразум о разбијању СФРЈ у 11 тачака. Контраобавештајна служба о овом договору одмах је обавестила тадашњи југословенски државни врх и председника Тита, али тим поводом ништа није урађено – рекао је новинар и публициста Милорад Вукашиновић вечерас на трибини „Енигма југословенске кризе"у Културном центру Новог Сада.

– Често се чује да је југословенска криза започела 90-их година упоредо са формалним распадом Југославије, што је нетачно, јер криза је започела неколико деценија раније – нагласио је Вукашиновић.

Он је објаснио да је прва енигма, која се односи на југо-кризу, била везана за улогу савезника који су на основама ослободилачких ратова Србије од 1912. до 1918. године подржали стварање Југославије. Те велике силе су 60-их и 70-их година 20. века заједно са силама које су биле против стварања Југославије почеле здушно да раде на њеном разбијању.

О томе да су Американци имали у највишим врховима југо-власти информаторе, сведочи и податак да је у свом извештају Џон Кембел 1967. године прецизно описао стање у тадашњој Југославији: Југословена нема, а националистичка идеологија укључена је у сам врх КПЈ. Врло брзо после Кембеловог извештаја, почетком 70-их година, драстично се мењају међународне политичке околности – западне силе на челу са САД доносе одлуку о стратешком заокрету према СССР-у и укључењу Кине у тзв. светски привредни систем, што је допринело изолацији СССР-а и његовом економском слабљењу. То је променило и позицију Југославије.

Уместо да реагују по сазнању о тајном састанку САД, Немачке и Ватикана 1971. године, да коригују унутрашњу и спољну политику, Тито и његови најближи сарадници не само да организују МАСПОК у Хрватској него припремају разбијање Југославије и стварају претпоставке за настанак Устава из 1974. године.

О томе се, навео је Вукашиновић, дуго ћутало и мало знало све до објаве књиге Како су Срби изгубили век. Трагична судбина Срба у заједничкој држави (2016) некадашњег председника Председништва СФРЈ Борисава Јовића.

Књига садржи и транскрипте тајно снимљених разговора Тита и хрватског обавештајца и националисте проусташке оријентације Стеве Крајачића. У њиховом разговору све је недвосмислено: Тито се изјашњава као Хрват и говори Крајачићу да му је жеља да се после његове смрти Хрватска осамостали са српским територијама. У том разговору они своде Србију на Београдски пашалук.

ДВЕ ВРСТЕ ВЛАДАРА
Осврнувши се на карактер прве и друге Југославије и њених владалаца, предавач је нагласио да ту постоје огромне разлике.

– Они који су владали првом Југославијом, а мислим на династију Карађорђевић, а после убиства краља Александра на Стојадиновића и кнеза Павла, чак и у најтежим околностима настојали су да заштите интегритет и територијални суверенитет Југославије. Насупрот њима, однос руководства друге Југославије и Тита био је супротан: радили су све што је у њиховој моћи на штету српског народа како би изнутра, заједно са великим силама, разбили државу – навео је Вукашиновић.

Насловна фотографија: Прес служба КЦНС

Извор Вечерње новости, 24. јул 2019.

 

четвртак, 25. јул 2019.

Генерал Лазаревић је херој!

in4s.net

Генерал Лазаревић је херој!

ИН4С -

4-5 minutes


Генерал Владимир Лазаревић

Пише: Драган Мраовић

Ратни злочинац, амерички генерал Весли Кларк лично је инсистирао да се српски херој генерал Владимир Лазаревић пошаље у Хаг, јер није могао да му опрости надмоћно вођење српске војске 1999, у коме је НАТО пакт начинио смијешним.

Примјера ради, НАТО је свакодневно објављивао да је уништио по неколико српских тенкова. Према њиховим извјештајима, Срби више нису ни имали тенкова, а онда је при политичком повлачењу српске војске са Космета НАТО видио да је уништио само један тенк војном акцијом и неколико издајом Албанаца, свега седам тенкова.

 

Један мост на Космету је и данас неоштећен, иако га је НАТО шест пута „срушио". Варке српске војске су биле недокучиве надувеним НАТО генералима уских видика. По свим војничким стандардима, српска војска је надиграла НАТО, Веслија и његових више од хиљаду авиона који су нас свакодневно бомбардовали.

Иначе, Весли је неспособан до те мјере да у српској војсци не би могао бити ни поднаредник, а на злочиначко „радно мјесто команданта агресора дошао је одлуком Била Клинтона, јер је Весли био његов штићеник. Познато је да су се амерички генерали бунили што је он ту постављен, јер су га сматрали неспособним каријеристом, што је генерал Лазаревић и доказао очитавши Кларку лекцију из војне стратегије.

Кларку су здушно помагале српске јуде, затим такозвана „друга Србија и наравно чувени „круг двојке у Београду. И није чудо шта све прича агресор Кларк да замаже своју неспособност, али је незамисливо то што причају о српским јунацима помагачи агресора.

Док су били на власти у Србији, гушили су сваки покушај да истина изађе на видјело и оптуживали свој народ исто као што је то чинио и Хаг. Они и данас чине кривично дјело клевете називајући, рецимо, Слободана Милошевића и генерала Лазаревића ратним злочинцима, а ниједан то није, чак ни по списима хашког казамата.

Милошевића су убили у Хагу, јер нису могли ни том судском лакрдијом да га осуде за оно што су хтјели. А што се тиче генерала Лазаревића, ево истине из његових уста: „Никада ни за један злочин, ни за једно убиство, ни за једну смрт било кога и било гдје нисам био ни оптужен, ни суђен, ни осуђен. Мени је на терет стављена одговорност што наводно нисам, како је образложено, спријечио протјеривање албанског становништва с Косова. То је једина истина.

Хаг му је судио због „командне одговорности током збивања на Космету. По тој правној бесмислици, сви политичари и команданти 19 земаља агресора на Србију, а који су изврши ли највећи злочин над српским цивилним становништвом у двадесетом вијеку, треба да буду на робији због „командне одговорности.

Кларк није могао да војнички побиједи Лазаревића, па се послужио подмуклом игром неспособних кукавица, а помажу му српске јуде, јер не заборавимо: и они који су изручили Хагу наше хероје, једнаки су злочинци као и Весли Кларк.

Али, ни данашња власт није боља у овој ствари од оне која је изручила Лазаревића Хагу, јер је амерички амбасадор у Београду Кајл Скот тешко увриједио српски народ назвавши српског хероја ратним злочинцем, зато што је био на челу „Бесмртног пука".

Такве изјаве су забрањене дипломатама Бечком конвенцијом о дипломатским односима из 1961, па је министар спољних послова Србије морао позвати Скота „на брифинг да га упозори да постаје „персона нон грата, ако понови нешто слично, и да онда може да пакује кофере. А српска влада је морала тражити објашњење од Стејт департмента за овакво понашање свог амбасадора који брука САД и навлачи омразу српског народа.

(Аутор је некадашњи генерални конзул СРЈ у Барију)

Извор: ДАН

 

среда, 24. јул 2019.

Serbia Fashion Day 2019 - The Land Of LILAC

dn-mag.com

Serbia Fashion Day 2019 - The Land Of LILAC - DN-MAG.COM

5-6 minutes


CultureEventsMust see

Sebia Fashion Day, under the auspices of the Ministry of Foreign Affairs of the Republic of Serbia

The Embassy of the Republic of Serbia
Residence of the Serbian Ambassador H.E. Nataša Maric
Address: 1 Boulevard Delessert, 75016 Paris
Date: 10th and 11th of July 2019

CONTENT :

– Presentation of the event
– Few videos and photos taken during the event

This year, in the palace of distinct beauty and values, under the auspices of the Ministry of Foreign Affairs of the Republic of Serbia, traditional manifestation "The Land of Lilac Fashion Day 2019" (The Serbia Fashion Day 2019), will be held at the Residence of the Serbian Ambassador in Paris.

This event is inspired by the book "Serbia the Land of Lilacs" and made by Vesna de Vinca, writer and producer.
This manifestation is devoted to H.R.H. Prince Aleksandar Pavlov Karageorgevich of Serbia, the co-founder and patron of this project. The idea of "Serbia the Land of Lilacs» coming
from 13th century, from love between serbian King Uros Ist Nemanjic and Queen Jelena of the royal line of Anzu.

This knightly king, for his future wife Jelena, planted the entire valley with lilacs, along the Ibar River, while waiting for her to arrive to Serbia. This was the biggest flower present in the world!

We want this beautiful history, tradition, and the vibrant color of lilacs to become fashionable! This is why we have established a long-term manifestation "Serbia Fashion Day", where designers from Serbia and the world can display their collections inspired by the enchanting project with the symbols from the time of Nemanjic family, when the most beautiful performances, frescoes, and icons of early Christianity were created.

Videos from previous years:

https://youtu.be/37ztUrkKsfg

https://youtu.be/5-d2FTeA6w4

PROGRAM :

June 11

From 7 p.m. to 10 p.m.
– Introduction speech and opening ceremony
– Fashion shows
This year, the following designers will present their collections :
– Marija Sabic "Lilac beauty" collection
– Jade Couture Tunisia collection
– Mladen Milivojevic Baron «The Land of Lilacs» collection
– Cocktail in the wonderful garden overseeing the Eiffel Tower
– Hany El Behairy, Egypt collection
– Eric Tibusch collection
– Jelena Mandic – Urijell "Helen", Jewelry presentation

We will aslo enjoy the performance of :
– Crys Nammour, a famous singer from France
– Cocktail

The creative director of the event is Suna Moya, a fashion expert with more than 20 years of experience in the fashion indusrty in France, Middle East and Asia.
This promises to be a gathering of the international elite from around the world such as European aristocracy and famous figures of culture and fashion of France, the diplomatic corps, and globalmedia.
Last time ,the «The Land of Lilacs FDay» event was covered by 25 cameras and transmitted to fashion magazines and the internet.
The project has been supported by members of the Serbian Royal family Karageorgevich as well as the Order of the Knights of St Lazarus, led by the successor of Bourbon royal family, H.R.H. Sixte-Henri de Bourbon Parme.

Interesting information about the project «Serbia, The Land of Lilacs»
The project started 12 years ago.
The co-founders of the project, Vesna de Vinca and H.R.H. Aleksandar Karadjordjevic, initiated the system of events through ceremonial, transcendental, and promotional planting of 8,000 lilacs through Serbia and the world in the past decade, with the aim of making Serbia the Valley of Lilacs of Europe and the world.
«Serbia, the Land of Lilacs» has developed into a fashion from 2016.
From the beginning, this project has been supported by the aristocracy of Europe, significant personalities of arts and culture of Serbia and the world, as well as international media.
Lilac belongs to the family of olives and can last for centuries!
Our slogan is «We plant a lilac. We become timeless!»

Since 2010, we have also received the blessing of His Holiness the Patriarch of Serbia Irinej, to plant lilacs around the Serbian churches and monasteries in Serbia and around the world. This has encouraged the Serbian diaspora to plant lilacs by donating lilac flower trees to the towns where they reside.
Serbia is a country of lilacs just as the Netherlands is a country of tulips, and Japan is a cherry blossom country.
The project «Serbia, the Land of Lilacs» is dedicated to create a new image of Serbia in the world and to inspire the upcoming generations.
Our motto is «Noblesse oblige».

THE LAND OF LILAC – EVENT – Short selection Videos (source Vesna de Vinca)

https://www.instagram.com/p/Bz2WbXXICAO/?utm_source=ig_embed&utm_campaign=embed_video_watch_again

https://www.instagram.com/p/Bz1gmzzoh-3/?utm_source=ig_embed&utm_campaign=embed_video_watch_again

https://www.instagram.com/p/BzxCrOQocXC/?utm_source=ig_embed&utm_campaign=embed_video_watch_again

https://www.instagram.com/p/Bzw0hxNIfXt/?utm_source=ig_embed&utm_campaign=embed_video_watch_again

About DN-MAG | Fashion Professionals :

Serbia Fashion Day 2019 – The Land Of LILAC

Vote : 5 (100%) 55 vote[s]


https://www.dn-mag.com/news/20190630-serbia-fashion-day-2019-the-land-of-lilac/


PRIŠTINSKI ANALITIČAR DAO NAJJASNIJU OCENU O HARADINAJU!

espreso.rs

PRIŠTINSKI ANALITIČAR DAO NAJJASNIJU OCENU O HARADINAJU! Predviđa da će ga zameniti čovek kojeg MNOGO MRZI!

3-4 minutes


Ramuš Haradinaj, Foto: Fejsbuk

Savetnik bivše predsednice Kosova Atifete Jahjage Ramuš Tahiri izjavio je danas da su nakon ostavke Ramuša Haradinaja izbori jedina opcija od tri zakonski moguće i smatra da njihovo raspisivanje neće uticati na dijalog Beograda i Prištine.

"Dijalog će biti nastavljen na nivou predsednika koji sad imaju slobodnije ruke nego pre - barem Hašim Tači, jer za vratom neće imati Ramuša Haradinaja", smatra Tahiri.

On u izjavi za Tanjug navodi da očekuje da bi do kraja decembra, imajući u vidu da predsednik SAD Donald Tramp u februaru počinje kampanju, trebalo da se postigne sporazum, barem okvirni, o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine kako bi Vučić i Tači išli u Vašington.

"Ne očekujem da će nešto novo iskrsnuti, a da ne znamo, i zato sam optimista. Bez obzira šta se dešava sa Haradinajem, Kosovo i Srbija će nastaviti đialog ili u Briselu ili u Vaštngtonu i postići barem okvirni dogovor", kazao je Tahiri.

On kaže da poziv Ramušu Hardinaju u svojstvu osumljičenog u Hag u Prištini ne vide kao bezazlen i ocenjuje da od onoga što se tamo desizavisi i Haradinajeva kandidatura na izborima.

"Oslobođen je dva puta zbog nedostatka dokaza, sad je pozvan treći put, on ima komandnu odgovornost za određenu teritoriju, videćemo šta će biti i koliko će sve trajati", rekao je Tahiri i dodao da ipak neko kada ode u Hag kao osumnjičeni ne može da se vrati za dan ili dva.

Bez obzira koliko je ostavka moralan čin ona je iznuđena odlukom suda, rekao je Tahiri i dodao da Haradinaj u Hag ne ide kao premijer, već kao privatno lice ili bivši komandan OVK za Dukađini.

On je naveo da pored toga što svi na Balkanu misle da sud politički deluje, on ipak ima svoju ulogu i osnovan je za zločine i veruje da će istrajati do kraja.

"Verovatno će biti desetak slučajeva, ako svaki ima po 10 osumnjičenih, njihov broj na Kosovu će biti dosta veliki i porecesi će trajati godinama", kazao je Tahiri koji je i bivši direktor za Balkan u Ministarstvu spoljnih poslova Kosova.

On upućuje i na mogućnosti koje na političkoj sceni u Prištini otvara Haradinajeva ostavka, gde izbore vidi kao izvesno rešenje i očekuje da će oni biti raspisani 22. ili 29. septembra Zakon ne ostavlja mnogo mogućnosti, jer predviđa da oni moraju biti raspisani najranije 30 dana od prihvatanja ostavke predsednika vlade, a najkasnije 45, ali podseća da postoji teoretska mogućnost i da se razgovara o tehničkoj vladi.

"Ako strane ambasade koje su na Kosovu uticajne kao u svakoj balkanskoj zemlji u tranziciji kažu dajte tehničku ili širu vladu u koju bi ušla i opozicija i odredite, šest ili 12 meseci ,biće tako", kazao je Tahiri.

Tahiri je rekao da i pozicija Srpske liste u slučaju raspisivanja izbora još nije poznata jer se Beorad nije izjasnio, a ne zna se ni kako će se srpski političi lideri pozicionirati.

"Na Kosovu žele da izbegnu situaciju da Srpska lista bude ključna ili da predsednik Vučić odlučujuje i da bude kao što je nekad rekao - bolje Haradinaj neko Kurti", smatra Tahiri.

Bonus video:

(Espreso.rs / Agencije)

 

понедељак, 22. јул 2019.

Ирански тврд орах

politika.rs

Иран­ски тврд орах

Биљана Митриновић

5-6 minutes


Да ли је свет на ве­ли­кој пре­крет­ни­ци на­кон што је Иран за­пле­нио два бри­тан­ска тан­ке­ра? До­го­дио се ре­дак слу­чај да је не­ка др­жа­ва за­пад­но­е­вроп­ским си­ла­ма уз­вра­ти­ла истом ме­ром, чак и у до­ме­ну об­ја­шње­ња ко­је су да­ли, ба­рем за је­дан од њих: до­го­дио се су­дар из­ме­ђу бри­тан­ског бро­да „Сте­на Им­пе­ро" и њи­хо­вог ри­бар­ског бро­да у Ор­му­ском за­ли­ву, тан­кер ни­је од­го­во­рио на по­зив за по­моћ, а он­да су бро­до­ви Иран­ске ре­во­лу­ци­о­нар­не гар­де усме­ри­ли бри­тан­ски брод у сво­ју лу­ку. По­са­да ће би­ти пу­ште­на тек на­кон за­вр­шет­ка ис­тра­ге. До­га­ђа­ји у ни­зу не обе­ћа­ва­ју ми­ран рас­плет: пр­во су САД ис­ту­пи­ле из ну­кле­ар­ног спо­ра­зу­ма с Ира­ном, ЕУ је би­ла за одр­жа­ва­ње спорaзума, уз пр­во­бит­но ду­го иран­ско ис­пу­ња­ва­ње пре­у­зе­тих оба­ве­за. Усле­ди­ло је оба­ра­ње дро­но­ва, а бри­тан­ска за­пле­на иран­ског тан­ке­ра на Ги­брал­та­ру пред­ста­вља­ла је ја­сан ко­рак ка да­љем за­о­штра­ва­њу од­но­са за­пад­ног све­та с Ира­ном. Ти­ме је и ЕУ до­ве­де­на пред ко­на­чан из­бор – на чи­ју стра­ну ће се свр­ста­ти.

АМЕ­РИЧ­КИ ЧУ­ВАР: Ка­да су Иран­ци уз­вра­ти­ли, за ве­ћи­ну по­сма­тра­ча пот­пу­но нео­че­ки­ва­ном за­пле­ном бри­тан­ских тан­ке­ра, САД су на­ја­ви­ле вој­ну опе­ра­ци­ју под на­зи­вом „Чу­вар", чи­ји је ће де­кла­ри­са­ни циљ би­ти оси­гу­ра­ње без­бед­не пло­вид­бе мор­ским пу­те­ви­ма Бли­ског ис­то­ка. Прет­ход­ни до­га­ђа­ји су већ САД ство­ри­ли по­во­љан основ за да­ље по­ве­ћа­ње вој­ног при­су­ства у ре­ги­о­ну. То им са­да да­је до­бар основ и ве­ли­ку сло­бо­ду из­бо­ра у ком прав­цу ће усме­ра­ва­ти раз­вој да­љих до­га­ђа­ја. По­ве­ћа­њем вој­ног при­су­ства у ре­ги­о­ну и на са­мој гра­ни­ци с Ира­ном ство­ри­ће мо­гућ­ност да пот­пу­но кон­тро­ли­шу пло­вид­бу и тран­спорт енер­ге­на­та из тог ре­ги­о­на у све де­ло­ве све­та, али и по­вољ­не пред­у­сло­ве за ди­рект­ну вој­ну ак­ци­ју про­тив Ира­на. У сва­кој од оп­ци­ја САД ства­ра­ју усло­ве да зна­чај­но ути­чу на про­из­вод­њу и тран­спорт наф­те и га­са, а то он­да пре­ла­зи ни­во ме­ђу­соб­ног од­но­са с Ира­ном и по­чи­ње ду­бо­ко да за­ди­ре у ин­те­ре­се дру­гих зе­ма­ља ко­је се снаб­де­ва­ју енер­ген­ти­ма из овог ре­ги­о­на. Ту, пре све­га, тре­ба има­ти у ви­ду Ки­ну. Ко ће и ка­ко све ре­а­го­ва­ти, а мно­ги су иза­зва­ни овим по­те­зом, те­шко је пред­ви­де­ти, али је већ са­да ја­сно да ће без­бед­но­сна си­ту­а­ци­ја у ре­ги­о­ну до­би­ти но­ве ак­те­ре чи­ји су ин­те­ре­си ди­рект­но угро­же­ни. Вла­ди­мир Пу­тин је оце­нио кон­фрон­та­ци­ју САД с Ира­ном за­бри­ња­ва­ју­ћом, под­се­тио да се она од­ви­ја у бли­зи­ни ру­ских гра­ни­ца и да се ти­че зе­ма­ља с ко­ји­ма Ру­си­ја има бли­ске од­но­се, да мо­же узро­ко­ва­ти но­ве та­ла­се из­бе­гли­ца и на­не­ти зна­чај­ну ште­ту гло­бал­ној еко­но­ми­ји и свет­ској енер­ге­ти­ци.

ЕВРОП­СКИ ШЕФ: На­тег­ну­тим и нео­че­ки­ва­ним из­бо­ром Ур­су­ле фон дер Ле­јен за пред­сед­ни­ка Европ­ске ко­ми­си­је већ ком­пли­ко­ва­на јед­на­чи­на ЕУ до­би­ла је још јед­ну не­из­ве­сност. По­ли­ти­чар­ка ко­ја у свом до­са­да­шњем ра­ду ни­је по­ка­за­ла зна­чај­не ре­зул­та­те и ква­ли­тет оба­вља­ју­ћи по­сло­ве на на­ци­о­нал­ном ни­воу са­да би тре­ба­ло да на мно­го зах­тев­ни­јем за­дат­ку бу­де успе­шна и фор­ми­ра вла­ду ЕУ ко­ју че­ка­ју углав­ном про­бле­ми. А они су ви­ше­стру­ки: од раз­ли­чи­тих ви­зи­ја ка­ква ЕУ тре­ба да бу­де у по­ли­тич­ком и ор­га­ни­за­ци­о­ном сми­слу, пре­ко успо­ре­ног еко­ном­ског ра­ста, до ста­ва пре­ма ва­жним спољ­но­по­ли­тич­ким пи­та­њи­ма. Мо­же ли се оче­ки­ва­ти да но­во ру­ко­вод­ство, у чи­је спо­соб­но­сти већ са­да по­сто­је сум­ње и ко­је је иза­бра­но уз иг­но­ри­са­ње во­ље европ­ских би­ра­ча, ре­ши на­го­ми­ла­не про­бле­ме из пе­ри­о­да прет­ход­не вла­сти и од­ре­ди се пре­ма спољ­но­по­ли­тич­ким иза­зо­ви­ма? Пр­ви тест је Иран, где ће се по­ка­за­ти ко­је опре­де­ље­ње ће за­у­зе­ти и ко­ли­ко успе­шно ће их про­ве­сти.

Не­по­зна­ни­ца је и да ли ће се не­за­до­вољ­ство чла­ни­ца ЕУ сти­ша­ти или про­ду­би­ти но­вим не­спо­ра­зу­ми­ма. У Ита­ли­ји је чак на­гла­ше­на мо­гућ­ност рас­па­да вла­да­ју­ће ко­а­ли­ци­је; не­ке зе­мље ис­точ­не Евро­пе су ис­ка­за­ле ја­сно не­за­до­вољ­ство због то­га што прак­тич­но не уче­ству­ју у упра­вља­њу ЕУ, а тек се о „брег­зи­ту" ни­шта не зна.

РУ­СКА ДРУ­ЖБА: У том кон­тек­сту скуп од 300 не­мач­ких и ру­ских ви­со­ко­по­зи­ци­о­ни­ра­них пред­став­ни­ка при­вре­де, на­у­ке и кул­ту­ре, ко­је су пред­во­ди­ли ше­фо­ви спољ­них по­сло­ва Хај­ко Мас и Сер­геј Ла­вров, на дво­днев­ном Пе­тер­бур­шком ди­ја­ло­гу код Бо­на – пред­ста­вља по­ка­за­тељ да Не­мач­ка, ма ко­ли­ко пред­ста­вља­ла осло­нац и глав­ног игра­ча ЕУ, па­ра­лел­но и упор­но гра­ди и соп­стве­ни пут, раз­ли­чит од зва­нич­не европ­ске по­ли­ти­ке. Ти­ме се да­је ја­сан знак да при­мер „Се­вер­ног то­ка 2" не­ће би­ти је­ди­ни, већ да ће та­квих ра­зи­ла­же­ња у бу­дућ­но­сти би­ти све ви­ше. Би­ће ин­те­ре­сант­но.

 

петак, 19. јул 2019.

Ramuš Haradinaj podneo ostavku, dobio poziv iz Haga u svojstvu osumnjičenog

kossev.info

Ramuš Haradinaj podneo ostavku, dobio poziv iz Haga u svojstvu osumnjičenog - KoSSev

KoSSev -

4-5 minutes


Foto: KoSSev

Vest je ažurirana.

Kosovski premijer, Ramuš Haradinaj, podneo je ostavku na današnjoj sednici vlade, kako navode kosovski mediji, Haradinaj je dobio poziv od strane Kancelarije specijalnog tužioca u Hagu. Da je dobio poziv za ispitivanje u Hagu, saopštio je sam Haradinaj, tvrdi da će biti ispitan u svojstvu osumnjičenog.

Tokom konferencije za štampu na kojoj je bio vidno uzbuđen, kosovski premijer je pored iznenadne vesti o pozivu od strane Specijalnog tužilaštva naveo i da će odluka o taksama ostati na snazi bez obzira na njegovu ostavku.

Prema kosovskom Ustavu, nakon ostavke premijera, predsednik je dužan da u konsultaciji sa parlamentarnim partijama imenuje novog mandatara. Ukoliko vladajuća koalicija ne bude uspela da odobri novog mandatara, doći će do raspiuštanja skupštine i raspisivanja novih izbora.

Haradinaj je izjavio da će vlada nastaviti da funkcioniše u tehničkom mandatu, te da neće biti vakuuma. Njegova ostavka je neopoziva.

„Sada je odgovornost na predsedniku da otpočne konsultacije za nove izbore. Ponovo ću se ponuditi na poverenje narodu. Nisam optužen, ali ću biti ispitan. I ja i moja partija ćemo učestvovati na izborima. Ali nisam mogao da ostanem na mestu šefa vlade jer bih time naudio Kosovu", rekao je na konferenciji, prenosi Koha.

Međutim, u delu konferencije u kom se obraćao na srpskom reko je da je poziv Specijalnog tužilaštva dobio kao „osumnjičeni".

„Na sastanku vlade sam objavio da sam podneo ostavku na dužnosti premijera Kosova, razlog tome je poziv za ispitivanje koji sam dobio kao osumnjičen od Specijalnog suda za Kosovo u Hagu. Hteo sam da tu situaciju odvojim od časti moje države i časti premijera. Ne ide premijer Kosova pred sud, i ne ide država Kosovo, nego ide Ramuš Haradinaj".

Specijalno tužilaštvo je do sada, prema navodima nekih medija, ispitalo oko 300 osoba u vezi sa navodima o ratnim zloćinima opisanim u izveštaju Saveta Evrope koji je sastavio Dik Marti. Među istaknutijim figurama sa kosovske političke scene, prema navodima medija, dva puta je do sada ispitan i predsedavajući kosovske skupštine, Kadri Veselji.

Ramuš Haradinaj poslednji put uhapšen je po poternici srpskih organa 4. januara 2017., na granici Švajcarske i Francuske – na švajcarskom aerodromu u Bazelu, u francuskom delu – a Srbija je potom uputila Francuskoj zahtev za njegovo izručenje.

On je nedelju dana kasnije pušten da odluku suda o zahtevu Srbije za ekstradiciju čeka na slobodi, ali mu je oduzet pasoš i zabranjeno da napušta teritoriju Francuske.

Potom je iste godine 27. aprila oslobođen u Apelacionom sudu u Kolmaru u Francuskoj, a na odluku je sve vreme čekao u Streazburu da bi se odmah vratio na Kosovo, dočekan velikim brojem svojih pristalica.

Istraga protiv Haradinaja Srbija je pokrenuta 2004. godine, a u međuvremenu, uz poslednje hapšenje proširena je novim optužbama i kako se predstavilo, novim dokazima koji su prosleđeni sudu u Kolmaru.

Haradinaju je suđeno u Haškom tribunalu za ratne zločine na KiM, ali je 2012. pravosnažno oslobođen svih optužbi. Srbija traži Haradinaja zbog sumnje da je izvršio krivična dela ratnih zločina protiv civilnog stanovništva na KIM u toku 1998. i 1999. godine, a reč je, kako je Beograd saopštio, o delima koja nisu bila predmet suđenja pred Haškim tribunalom.

Prethodno je optužbi oslobođen i aprila 2008. Tada je oslobođen od svih 37 tačaka optužnice za više oblika ratnih zločina počinjene nad Srbima, Romima i Albancima u okolini Dečana.

Ramušu Haradinaju je od hapšenja u Kolmaru, vidno porasla podrška u kosovskoj javnosti, a posebno od kada je uveo takse, na štetu kosovskog predsedika Hašima Tačija. Kritike na račun Tačija su u kosovskoj javnosti vidljivo prisutne već duži niz godina, dok je sa druge strane, kako je više analitičara isticalo do sada, Ramušu Haradinajju popularnost porasla.

Haradinaj je ostavku na mesto premijera podneo i marta 2005. kada je Haški tribunal protiv njega podigao optužnicu za ratne zločine.

Comments

comments

 


Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

 

четвртак, 18. јул 2019.

Makron i Vučić usvojili zajedničku izjavu

 


Predsednici Srbije i Francuske Aleksandar Vučić i Emanuel Makron usvojili su tokom Makronove posete Srbiji Zajedničku izjavu kojom su "naglasili da pristupanje Srbije prethodno duboko reformisanoj EU predstavlja zajednički strateški cilj" i potvrdili zajedničku posvećenost demokratskim vrednostima i ljudskim pravima, vladavini prava i multilateralizmu.U zajedničkoj izjavi koju je danas objavio Kabinet predsednika Srbije, Makron i Vučić su se saglasili da nastave da u potpunosti sprovode "Sporazum o strateškom partnerstvu i saradnji" iz 2011, da nastave politički dijalog na visokom nivou i da jačaju bilateralnu saradnju.Tekst izjave koja je usvojena 16. jula glasi:1- Na poziv predsednika Republike Srbije g. Aleksandra VUČIĆA, predsednik Republike Francuske g. Emanuel Makron boravio je u zvaničnoj poseti Srbiji 15. i 16. jula 2019. godine.2- Tom prilikom su dvojica državnika potvrdili zajedničku posvećenost demokratskim vrednostima i ljudskim pravima, vladavini prava i multilateralizmu, te su iskazali zajedničku volju da doprinesu miru, prosperitetu i stabilnosti u Evropi i svetu.3- Dvojica državnika su naglasili da pristupanje Srbije prethodno duboko reformisanoj Evropskoj Uniji (EU) predstavlja zajednički strateški cilj. Pored neophodnih ekonomskih reformi, u kojima Srbija pokazuje značajan napredak, dvojica državnika naglasili su potrebu za većim naporima u oblastima vladavine prava, osnovnih prava, jačanja demokratskih institucija i reforme javne uprave. Oni su ...


View article...

среда, 17. јул 2019.

Nela Kuburović: Sudili Srbima jer su branili svoju zemlju

novosti.rs

Nela Kuburović: Sudili Srbima jer su branili svoju zemlju

V. C. S.

4 minutes


Ministarka Kuburović pred SB UN kritikovala Bramerca i Hag. Navodno čišćenje 800.000 civila na KiM - manipulacija

NEDOPUSTIVO je da tužilac Mehanizma za međunarodne krivične tribunale (MMKT) u izveštaju Savetu bezbednosti pominje etničko čišćenje i brojku od 800.000 civila na KiM, u martu i aprilu 1999. godine. Manipulacija brojevima uvek je svedočila o pristrasnosti, a često i dovodila do nesagledivih posledica. Ovde se radi o podacima propagandne mašinerije, uz pomoć kojih je trebalo opravdati bombardovanje Srbije pre 20 godina, bez odluke SB UN.

Ovo je u sredu poručila ministarka pravde Nela Kuburović na sednici SB UN, reagujući na izveštaj Serža Bramerca, u kome je zamereno to što "pred srpskim sudovima nijedno službeno lice višeg ili srednjeg nivoa nije odgovaralo za etničko čišćenje 800.000 civila na Kosovu"

Ona je navela da za gubitak na hiljade života tokom NATO bombardovanja naše zemlje, "izgleda niko nije nadležan, a ni kriv".

- Upravo su pred Međunarodnim krivičnim tribunalom, za krivična dela izvršena na teritoriji KiM, osuđena lica najvišeg komandnog ranga iz Srbije, samo zato što su branila svoju zemlju - konstatovala je ministarka, i podsetila da na Kosmetu Unmik ima ovlašćenja u oblasti pravosuđa.

Pročitajte još - PREDSTAVNIK RUSIJE U UN O RADU HAŠKOG TRIBUNALA: Okrivili Srbe, a sve ostale zaštitili

Uprkos tome, navela je, svaki pokušaj Srbije da se za ratne zločine počinjene nad njenim stanovništvom sprovede istraga, ostao je bez rezultata.

- Odgovornih za progon i ubistva Srba i nealbanskog stanovništva nije bilo. Specijalizovana veća i Specijalizovano tužilaštvo osnovano u Prištini sa sedištem u Hagu, nisu postigli nikakve rezultate. Ni Tužilaštvo Euleksa od 1. novembra 2018. nije uputilo nijedan zahtev za pomoć Tužilaštvu za ratne zločine Srbije.

Kuburovićeva je govorila i o uspešnoj saradnji sa Mehanizmom. Srbija je omogućila Tužilaštvu MMKT slobodan pristup svim dokazima, dokumentima, arhivama i svedocima, svi primljeni zahtevi su rešeni, a svedoci se oslobađaju dužnosti čuvanja državne, službene ili vojne tajne.

- Zato je nekorektno i nedopustivo da se u izveštajima Tužilaštva MMKT insistira na političkom uslovljavanju napretka Srbije u procesu evrointegracija.

Kako je naglasila, u izveštajima Tužilaštva vidi se kontinuirano isticanje neprocesuiranja izvršilaca višeg ranga, iako je Srbija Tribunalu isporučila predsednike države i republike, potpredsednike savezne i republičke vlade, trojicu bivših načelnika Generalštaba...

Ministarka je ponovila inicijativu da srpski državljani osuđeni pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju izdržavaju kazne u našoj zemlji, uz poštovanje odgovorajućih odluka.

RUSIJA: OKRIVILI SAMO BEOGRAD

HAŠKI tribunal odbio je da sprovede istragu zločina NATO koji je pre 20 godina počeo vojnu ofanzivu protiv SRJ. Umesto toga stvorio je mit da je isključivo Beograd kriv za rat na Balkanu. Okrivio je Srbe, a sve ostale zaštitio od krivice.

Ovo je poručio zamenik stalnog predstavnika Ruske Federacije u UN Genadij Kuzmin, koji je dodao da su na meti NATO najviše bili civili i civilna struktura, kao i rezidencijalne oblasti Beograda.

Hrvatska predstavnica optužila je Srbiju da nije iskrena u saradnji sa Hagom jer "dovodi u pitanje haške presude", a žalila se i na loše rezultate u potrazi za nestalima.

 

Жена којој се Србија никада не може одужити

iskra.co

ЗАБОРАВ ЈЕ СТВАР ПОТОМАКА: Жена којој се Србија никада не може одужити

7-8 minutes


17.07.2019. - 9:49

Милунка Савић је својом жртвом не само у рату, већ и након њега постала парадигма целе једне епохе, а то што је дуго била заборављена није њена ствар. То је ствар потомака.

Утицај Првог светског рата на положај жене у друштву био је огроман. У државама Антанте, Француској, Британији, САД, жене су заузимале радна места са којих су мушкарци одлазили на фронт — тако су жене идеализоване као „хероине код куће" (о томе сведоче бројни пропагандни плакати). Са друге стране, еманципација жена, макар привремена каква је била, изазивала је сумњу у „морално пропадање" дотадашњих друштава.
Међутим, чак и тако привремена еманципација, јер женама су послови били одузети након што су војске демобилисане, а оне се после рата вратиле на своје „уобичајене" кућне послове, оставила је дубок траг. У већини држава након рата жене су извојевале право гласа.

Руски „Батаљон смрти"

Фронт је током Првог светског рата било место резервисано за мушкарце, а учешће жена у првим борбеним редовима сводило се на ангажовање у болницама или на превоз рањеника. Сифраженкиње, припаднице покрета за права жена у Великој Британији, доказивале су се на Западном фронту возећи болничка кола на првим борбеним линијама. Многе су тако изгубиле и живот.

Активно учешће у борбама узела је тек неколицина и то не на Западу — Флора Сандс је задобила почаст прве (и једине) жене официра на балканском ратишту, борећи се у редовима српске војске, а познат је и пример Румунке Екатарине Теодору.
Једина држава која је у саставу своје војске имала женску јединицу била је царска Русија — чувени „Батаљон смрти", који је касније учествовао и у руском грађанском рату на страни Белих.

Храбре Српкиње

Србија (и Црна Гора) се од осталих савезничких земаља разликује по томе што се у Великом рату у редовима њене војске налазио и одређени број жена-ратница, које нису биле мотивисане борбом за женска права и нису се трудиле да, тиме што би ступиле у редове борбених јединица, докажу своје политичке ставове о равноправности жена и мушкараца.
Софија Јовановић, носилац тринаест ратних одликовања, у рат је отишла 1912. као четник, јер је њен отац увек жалио што нема сина који би постао јунак, а сличне мотиве имале су и Василија Вукотић, ћерка сердара Јанка Вукотића или Милица Миљанов, ћерка војводе Марка Миљанова. Ленка Рабасовић прикључила се четничкој јединици свога брата да не би постала аустријски талац. Политички циљ имала је Словенка Антонија Јаворник (име под којим се борила у српској војсци било је Наталија Бјелајац), али он није био сифражентски, већ је ова жена-борац у Србију дошла вођена идејом о уједињењу Јужних Словена.

О мотивима Славке Томић не знамо ништа, као ни о њој самој, није забележен дан њеног рођења ни смрти, 1916. се изгубила у вихору рата, док је учитељица Љубица Чакаревић, болничарка до окупације Србије, одбила да ради у школи током окупације и придружила се четницима.
За Србију у Првом светском рату везан је још један феномен, јединствен у свету: док су припаднице виших слојева, свесне борбе својих истомишљеница у Британији, САД и Француској, следећи њихов пример, организоване у Коло српских сестара радиле као болничарке на фронту или у позадини, дотле су припаднице нижих класа у Србији узимале пушку у руке и вођене, како смо видели, разноразним мотивима стајале у рову раме уз раме са мушкарцима.

Амазонка Великог рата

Међу свим српским Амазонкама из Великог рата једно име се истиче не само по храбрости коју је показала у борби — Милунка Савић, на чији је гроб у Алеји великана на београдском Новом гробљу цвеће положио и француски председник Емануел Макрон, парадигма је не само ратног периода, већ и читаве послератне епохе.

Читав Милункин живот може се обележити само једном речју — жртвом, свесном и хуманом. Жртвујући се за друге, без кукања, молби и роптања, није жалила себе.
Као што је у рат кренула да би заштитила брата, који је по њеном мишљењу био премлад за регрутацију (уз то и јединац), тако се и у миру жртвовала — уз ћерку коју је родила, усвојила је још три девојчице, а ишколовала је и тридесеторо деце из свог родног села, Копривнице.

Спавала по улици

Милунка Савић се непосредно по демобилизацији потуцала од немила до недрага, често спавајући на улици, радећи као болничарка, куварица и контролор у фабрици униформи у Босни и Херцеговини. За војне заслуге добила је и имање у селу Степановићеву код Новог Сада, где се скућила са ћеркама (брак са Вељком Глигоровићем се распао).
У потрази за бољим животом преселила се у Београд и већи део радног века провела је као чистачица канцеларије директора Хипотекарне банке. Као ратног хероја често су је позивали на обележавања годишњица Великог рата, и у земљи, и у иностранству. Одбила је понуду да се пресели у Француску и живи од француске војне пензије.

Мир је пронашла на Вождовцу, у малој кућици у којој је уживала са породицом после рата, као и сви солунски борци добила је и борачку пензију. Умрла је у малом стану који јој је годину дана пред смрт доделила Скупштина града Београда.
Из чак и овако укратко препричане животне приче Милунке Савић може се видети да је након рата и славних дана војевања водила тежак живот, а често се може чути и да се држава није достојно одужила својој хероини.
Међутим, постоји ли достојан начин да се држава одужи некоме ко током битке на Кајмакчалану сам зароби 23 непријатељска војника? И тај подвиг није био једини, цело Милункино ратовање било је прожето сличним причама.

Безусловна жртва

Милунка Савић припада можда последњој генерацији која је обавезу да служи отаџбини схватала по узору на староримског конзула и војсковођу Синсината, који би током мирних година обрађивао своје имање, а у кризним временима се одазивао на позив сународника да предводи војску, беспоговорно и безусловно.
Потписник ових редова имао је у Првом светском рату двојицу чукундеда и прадеду, уз бројне рођаке. Неке је и запамтио. Слушајући њихове ратне приче о страхотама Албаније, ратним разарањима, жртвовању и пробоју Солунског фронта, никада није чуо да се неко од њих жали на третман државе после рата.
Ни из уста Милунке Савић то нико није могао да чује. Она је својој земљи служила беспоговорно и безусловно, вођена циљем да заштити брата јединца, да „кућа не буде ископана", несвесна глобалне борбе за права жена која је непосредно пред Први светски рат почела негде далеко од Копривнице код Рашке. Хероизам схваћен на тај начин не познаје давање заузврат, он подразумева само жртву.
А то што је Милунка Савић споменик добила тек недавно, то што нема филма или серије о њеном животу, то што тек једна основна школа у Србији носи њено име и то што су деца о њеном херојству почела да уче од скоро, то је срамота, не њена, већ наша, њених потомака.

 

Антонић: Београдски грађанисти као корисни идиоти бошњачког шовинизма

iskra.co

Антонић: Београдски грађанисти као корисни идиоти бошњачког шовинизма

10-13 minutes


17.07.2019. - 15:09

(Слободан Антонић) Фото: Медиа центар

  • Колумниста листа Данас и редитељ Златко Паковић се, најављујући свој перформанс „Сребреница. Кад ми убијени устанемо", а који финансира НВО Соње Бисерко, сликао одевен у крваву свештеничку одежду, поставивши десну руку као да благосиља злочин. Порука је била јасна: иза „геноцида" у Србреници стоји Српска православана црква; Срби су не само „хришћанолудаци", они су и „хришћанозлочинци"
  • Београдски грађанисти, под видом критике српског национализма, заправо упорно и систематски дехуманизују основне идентитетске елементе нас као народа, пре свега нашу цркву и веру. А иза њих, потом, наступају босански, хрватски, косоварски, монтенегрински и ини „грађанисти" – заправо, антисрпски шовинисти, који, у склопу истог режима истине, настоје да као наводну реализацију правичности дотуку све српско што је преостало у њиховим срединама
  • Да ли ико мисли да би укидање Републике Српске могло бити без крви? И да ли ико мисли да би „грађанизам" Реуфа Бајровића – од захтева за „признањем геноцида" до захтева за „нестанком фашистичке творевине" – био намирен без коначне колоне трактора преко Дрине? Ако то мисле Златко Паковић, Снежана Чонградин или Жарко Кораћ, онда они нису никакви „борци против српског национализма". Они су обични useful idiots бошњачког шовинизма. Свиђало се то њима или не, то је тако. И тешко да, по својим последицама, може бити другачије

Пише: Слободан АНТОНИЋ

НА политичком Западу, у главним медијима, често се хришћанска Црква, скупа с њеним историјским рукавцима – колико год да су они до јеретичности „модернизовани" – етикетира као „конзервативна" и „заостала". Такође, и истински хришћански верници, ма које деноминације били, проглашавају се, лако и брзо, хришћанолудацима.

О примерима увредљивих напада овдашње компрадорске (аутоколонијалне) грађанштине на СПЦ писао сам у прошлом тексту. У овом ћу продужити размишљања на ову тему.

Одмах да кажем: моје указивање на чињеницу да СПЦ по правилу најжешће нападају јавне личности које су атеисти, агностици или тек номинални верници СПЦ, не значи да мислим да само добри хришћани имају право да се осете позваним да критикују поједине појаве у СПЦ.

Недостојан сам да будем назван добрим верником, али морам да признам да ме, рецимо, подоста чуди свештеничко благосиљање свега и свачега. На пример, заиста не разумем како свештеник може да призива Св. Дух приликом освештавања ноћног клуба Доријан Греј у Зајечару? Или, пак, приликом отварања клуба сличне намене поред Панчева? Који је смисао призивања Св. Духа за такси возила у Нишу? Или, такође, за клуб навијачау Пожаревцу?

Недавно је, чак, освештан и почетак снимања ТВ серије на Пинку. То је, дакако, изазвало бројне злураде коментаре наших случајних Срба, као и најгоре увреде (Дашко Милиновић: „Ај мршупичкуматерину јебени браонци!"). А шта се друго и могло очекивати тим поводом? Не видим како би се, заправо, и могла одбранити дубинска скаредност „освећивања рејтинга" – како се чак могло чути на поменутом снимку?!

Читао сам, недавно, одличну књигу Рада Јанковића Доба раз-ума: псеудоморфоза православља у последњим временимаДелује ми, морам да признам, прилично убедљиво виђење аутора да благосиљање којештарија – укључив и ноћни клуб Dorian Gray – показује, нажалост, извесну „декаденцију православља" (стр. 66-67). Јер, пита се Јанковић, „шта има Свети Дух с ноћним клубом Доријан Греј?"? И да ли се „за сребрњаке данас може баш све добити?".

Некада је било сасвим нормално, наводи даље Јанковић, да у Сеобама Милоша Црњанског патријарх одбије да прими Аранђела Исаковича – оновременог тајкуна, одбијајући да му да благослов како би овај преузео жену свог (покојног) брата – колико год дуката Аранђел нудио. Јер, тада се за новац у Цркви ипак није могло баш све купити. А данас?

Међутим, једно је запитаност над појединим поступцима и ставовима клира, те наравно и нас, верујућих, а сасвим друга ствар је пропагандно уништавање Цркве и дехуманизација како јерарха, тако и свих верника – чак и онда када се уради штогод добро и исправно.

Навешћу још један пример како главни медији свесно раде на компромитацији Цркве и дехуманизацији верујућих.

Недавно је патријарх Иринеј посетио антиохијског патријарха Јована Десетог, који столује у Сирији. У посету је наш патријарх кренуо, очигледно, с идејом да се, између осталог, учврсти фронт отпора фанариотској (цариградској) политици цепања канонских православних цркава – Руске патријаршије данас (од које је Фанар одломио Украјинску ПЦ), а Српске патријаршије колико сутра („црногорска", „македонска", „косовска", „босанскохерцеговачка", „хрватска", „словеначка" итд. православна црква).

Но, онда се, током посете, наш патријарх, протоколарно, сусрео и с поглаваром земље у којој је гост – с председником Сирије, Башаром ал Асадом. То је, међутим, послужило за праву канонаду најбруталнијих напада на СПЦ.

Рецимо, Александар Секуловић, узорни аутошовиниста познат по тврдњи да истребљење српских цивила током „Олује" није био злочин, већ тек „жалосна чињеница", сада је завапио како је, ето, патријарх Иринеј разговарао „с масовним убицом" (Асадом), додавши на то патетично: „Повраћа ми се"!

А Славиша Лекић, медијски активиста, прокоментарисао је ову посету овако: „Вучићев патријарх ишао зликовцу на поклоњење – или да му опрости грехе?!". Тиме се Лекић придружио сличним малициозним коментарима Реуфа БајровићаФљоре Читаку или Беџета Пацолија, које је тешко другачије окарктерисати до као ноторну србомржњу.

А шта је урадио Данас? Улога истинског грађанског (демократског) општила била би, ваљда, да читаоцима објасни, не прикривајући наравно ни све контроверзе, шта се заправо догодило. Истински објективни медиј, дакле, најпре би овај посао поверио свом новинару-специјалисти за сферу религије. А ако таквог новинара нема, ангажовао би оног који има колико-толико уравнотежен став о питању о коме је реч. Одабрани новинар, пак, најпре би упитао некога из Цркве да објасни недоумице, а затим би позвао и истинске стручњаке, који би публици могли да разјасне дотичну контроверзу.

Међутим, шта је урадио Данас? Он је као свог „објективног" и „стручног" новинара ангажовао никога другога до Снежану Чонградин! (о њеним инвективама писао сам већ овдеовде или овде). Овој новинарци не само да није ни на крај памети било да позове и другу страну – као када је Данас, рецимо, својим читаоцима хтео да разјасни да ли су руке у облику орла симбол „велике Албаније"; те је позвао албанске новинаре с Косова, заправо једино њих (!), да кажу шта је посреди; и они су рекли: не никако, наравно, таман посла да то има икакве везе с албанским национализмом.  

Но, Чонградинова не само да није позвала никога из СПЦ, она се као „експерта" за посету антиохијској патријаршији сетила никог другог до Жарка Кораћа, као и Горана Милетића, представника нечега што се зове Civil Rights Defenders. И шта је читаоцима листа Данас о смислу и исходима посете делегације СПЦ патријарху Јовану Десетом разјаснила ова уважена тројка? То се види из наслова: Несхватљиво је колико Србе привлаче диктатори!

Дакле, није српски патријарх отишао код свог антиохијског колеге да би исказао солидарност са страдалим сиријским хришћанима, и како би лобирао против реалне опасности од цепања СПЦ. Не, већ је, како је то објаснио Жарко Кораћ, та посета била „за рачун Руске православне цркве" (!?), е да би патријарх Иринеј „лобирао да се не призна самосталност украјинске цркве"!?

Кораћ је, уз то оценио „да је та посета срамна", јер, како је навео, српски патријарх у Сирију отишао је, заправо, код „диктатора, како би бранио туђе државне интересе"!?

А Горан Милетић је, са људскоправашке стране, објаснио да се председник Асад не може „третирати као било који други страни државник", већ само као „неко ко је одговоран за најдрастичнија кршења људских права", због чега је, јел`те, и само виђење с њим неопростив грех.

Овакво отровно тумачење Патријархове посете одмах је добило значајан публицитет. Редакција листа Данас срамни наслов текста („Несхватљиво је колико Србе привлаче диктатори") ставила је на прву страну, чланак је одмах пренела N1 („Кораћ:  Несхватљиво је колико Србе привлаче диктатори"), док је БЕТА у, најави новог броја поменутог дневника, малициозни наслов нарочито истакла.

Заправо, кад мало боље поразмислим, наша црква је у овој обради заправо добро и прошла. Уместо бледуњавог Милетића, Чонградинова је ипак могла за коментар да приупита Соњу Бисерко, Миливоја Беслина, Филипа Давида или неку другу епску каријатиду „друге Србије". Е, како би тек они објективно исказали сву гнусобу посете српског патријарха сестринској и мученичкој цркви у Сирији! Каква би тек онда насловница листа Данас била!

Но, то је све ништа према правом „подвигу" који је недавно извео колумниста листа Данас и редитељ Златко Паковић. Он се, најављујући перформанс „Сребреница. Кад ми убијени устанемо", а који финансира НВО Соње Бисерко, сликао одевен у крваву свештеничку одежду, поставивши десну руку као да благосиља злочин. Порука је јасна: иза „геноцида" у Србреници стоји Српска православана црква; Срби су не само „хришћанолудаци", они су и „хришћанозлочинци".

Истог дана када се у Коларчевој задужбини одиграо Паковићев перформанс, знаменити БиХ „грађаниста", а заправо бошњачки шовиниста и фундаменталиста, Реуф Бајровић, објавио је да се „данас сви требамо подсјетити да је тзв. РС (Република Српска – С. А) копиле геноцида и да је једини частан људски порив да та творевина нестане. Свако 'сјећање' жртава без тражења нестанка те фашистичке творевине је издаја правичности. Кад-тад"!

Е то је оно о чему сам писао у прошлом тексту. Београдски грађанисти, под видом критике српског национализма, заправо упорно и систематски дехуманизују основне идентитетске елементе нас као народа, пре свега нашу цркву и веру. А иза њих, потом, наступају босански, хрватски, косоварски, монтенегрински и ини „грађанисти" – заправо, антисрпски шовинисти, који, у склопу истог режима истине, настоје да као наводну реализацију правичности дотуку све српско што је преостало у њиховим срединама.

Да ли ико мисли да би укидање Републике Српске могло бити без крви? И да ли ико мисли да би „грађанизам" Реуфа Бајровића – од захтева за „признањем геноцида" до захтева за „нестанком фашистичке творевине" – био намирен без коначне колоне трактора преко Дрине?

Ако то мисле Златко Паковић, Снежана Чонградин или Жарко Кораћ, онда они нису никакви „борци против српског национализма". Они су обични useful idiots бошњачког шовинизма. Свиђало се то њима или не, то је тако. И тешко да, по својим последицама, може бити другачије.

sveosrpskoj.com