: Радина Вучетић: Успон и пад америчке меке моћи у Србији и Југославији
:
8-10 minutes
Америка, као водећа сила 20. века, стицала је своју премоћ на различите начине – доминирала је светом војно, економски и технолошки, а свој утицај је остваривала и кроз меку моћ.
Појам мека моћ (soft power) јавио се 1990-их са значајним студијама Џозефа Наја Bound to Lead: The Changing Nature of American Power (1990), Soft Power: The Means of Success in World Politics (2004) и The Powers To Lead (2008). Према Џозефу Нају, мека моћ неке земље почива првенствено на три извора: њеној култури, политичким вредностима и спољној политици. Америка је своју меку моћ градила на свим овим изворима, али је кроз 20. век у борби „за срца и душе" најделотворнии био „извоз" америчке културе.
На просторима данашње Србије, процес американизације и ширења америчких културних утицаја почео је кад и у Европи, гостовањем чувеног „Буфало Била", када је на својој европској турнеји 1906. ова атракција са каубојима, Индијанцима и коњима обишла Кикинду, Зрењанин, Панчево и Вршац. На самом почетку 20. века Буфало Бил је у Европи био познатији од америчког председника, и додатно је „подгрејао" интересовање за Дивљи Запад, које је већ постојало захваљујући литератури – пре свега романима Карла Маја.
Показало се да су од почетака процеса американизације ови простори били отворени за све што је долазило из Америке, па су тако у следећем великом таласу американизације 1920-их година, Београд, Србија и Краљевина Југославија постали отворени за џез, америчке игре чарлстон, шими, фокстрот, а тада почиње и доминација холивудских филмова у домаћим биоскопима.
То је доба када се оснивају први џез оркестри Mickey Jazz, Jolly Boys, САЏО, Melody Boys i The Hawaii Band, појављују се амерички стрипови, а 1929. у престоници гостује и тада највећа звезда популарне културе, Џозефина Бејкер. Ако се погледа Београд тих година, деловало је да је америчка популарна култура свуда – у биоскопима, дансинг салама, у моди… Опчињена америчком популарном културом, Милена Павловић Барили слика Рудолфа Валентина и Џозефину Бејкер.
Све ово је још увек било део општег процеса американизације, који се одвијао и без великог уплива америчке државе. У коришћењу јавне дипломатије, Америка је била релативно спора у односу на велике европске државе. Успон америчке јавне дипломатије почиње за време Првог светског рата када Вудро Вилсон оснива Комитет за јавно информисање, али прави успон она доживљава за време Хладног рата. Тада се као важан политички актер активно укључује америчка јавна дипломатија која се бави успостављањем, развијањем и унапређивањем односа са другим државама кроз „размену идеја", тј. кроз културу, уметност и образовање.
Томе је нарочито допринео Смит-Мунтов закон из 1948, којим се јавна дипломатија издваја као један од америчких приоритета са циљем „да влада САД промовише боље разумевање Америке у иностранству, и да појача међусобно разумевање између народа САД и других народа".
Оснивање Информативне службе САД (USIA) 1953. која је водила америчку културно-просветну политику према иностранству, додатно је помогло институционализацији јавне дипломатије и ширењу америчких утицаја кроз приказивање културног, научног и технолошког блага Америке, дакле привлачењем и придобијањем „срца и душа" кроз јавну дипломатију.
Оснивањем USIA, у њену надлежност дошле су и кључне институције америчке пропаганде – радио Глас Америке и амерички информативни центри ван граница Америке, који су се најчешће налазили при амбасадама САД, а чији је главни задатак било дистрибуирање часописа, књига, филмова, организовање изложби, курсева језика и културно-просветне размене, односно давање стипендија. По међународном програму размене на пољу образовања у реализацији Стејт департмента, у Америку је годишње долазило на хиљаде одабраних стипендиста, који су, као гости, учили, предавали, бавили се научно-истраживачким радом, стицали практична искуства и упознавали различите аспекте америчког живота.
Највећи број Фулбрајтових стипендија у Европи имала је Западна Немачка, а Југославија је била одмах иза ње, што сведочи о значају Југославије у америчкој спољној политици. Током социјалистичког периода, широм Југославије се могао чути глас Грге Златопера уз поздрав слушаоцима „Овде Вашингтон, глас Америке", а из многих кућа су одјекивали звуци џеза и рокенрола, што са радија, што са плоча од којих су неке позајмљиване из Америчке читаонице.
Као део америчке меке моћи, на светске турнеје средином 1950-их крећу џез-амбасадори Луј Армстронг, Дизи Гилеспи, Бени Гудман и Дејв Брубек, па тако, захваљујући југословенском окретању Западу, али и америчкој јавној дипломатији, највеће звезде америчког џеза свирају у Београду – Дизи Гилеспи (1956), оркестар Глен Милер (1957), Луј Армстронг (1959, 1965), Ела Фицџералд (1961), Кол Потер (1964), Вуди Херман (1966), а од 1971. се организује Београдски џез фестивал на коме учествују Мајлс Дејвис, Чарли Паркер, Луј Армстронг, Дизи Гилеспи, Реј Чарлс…
И поглед на свакодневицу младих већ 1950-их и 1960-их, указивао је на домете американизације – слушали су се џез и рокенрол, носио се џинс, пила се кока-кола, жвакале су се жваке, гледали амерички филмови.
До великих и крупних промена долази и у високој култури – Фордов стипендиста, Миодраг Б. Протић организује Музеј савремене уметности по моделу Музеја модерне уметности у Њујорку, а у Београду се организују изложбе америчког апстрактног експресионизма и поп-арта, што је било незамисливо у Источном блоку. Преводе се и дела најзначајнијих америчких писаца, а утицај америчке науке је присутан на свим пољима.
Својом меком моћи, Америка је слала поруку о слободи и праву на избор, било да се радило о слушању џеза, који је био прокажен на Истоку, гледању холивдских филмова, или о баналним стварима попут одласка у самопослуге, које су широм Југославије, попут оне на Цветном тргу, моделоване по америчком моделу. На тај начин, америчка јавна дипломатија је кроз меку моћ доприносила побољшању југословенско-америчких односа, али и суштинског прихватања америчке културе и америчког начина живота, захваљујући чему се мењало целокупно друштво.
Крај Хладног рата и распад Југославије начинили су радикалан рез у иначе добрим српско-америчким односима. Америка као да је поверовала у Фукујамину тезу о крају историје, и да је опште прихваћено да је Америка победник који од пада комунизма предводи нови, униполарни свет, те да самим тим и нема много разлога да јавној дипломатији посвећује онолико пажње, колико је то чинила за време Хладног рата. Број запослених у УСИА се стално смањивао, баш као и њен буџет.
Завршни ударац USIA је добила 1999, када је расформирана и враћена под окриље Стејт департмента (као Bureau of Educational and Cultural Affairs).
Година у којој је расформирана USIA, која је од 1953. учинила много на промовисању америчких вредности и демократије у једној социјалистичкој земљи, била је и година у којој је Србија бомбардована од стране НАТО и година у којој су српско-амерички односи пали на најнижу тачку од њиховог успостављања.
Зграда Америчке читаонице, која се налазила у главној престоничкој улици, Кнез Михаиловој, тада је демолирана. И када је касније дошло до побољшања односа, Америчка читаоница се више никад није вратила у велику зграду у главној пешачкој зони, већ је своје активности свела на мале просторије Америчког кутка као „подстанар" у Дому омладине, што и симболички означава промену односа Америке не само према Србији, него и уопште према улози и значају јавне дипломатије у америчкој спољној политици.
За то време, неко је научио хладноратовске лекције. Док се Америка повлачи и смањује број програма, други су у офанзиви, попут Кине, Русије и Турске, које повећавају своје присуство у Србији и користе меку моћ баш као некада Америка, када је била на свом врхунцу. Како је приметио и Џозеф Нај, „творац" идеје о америчкој мекој моћи, она је у 21. веку, нарочито после интервенције у Ираку, у опадању, што чини да се на глобалном нивоу мења перцепција Америке, те да је све више негативних погледа на њу. Смањење значаја јавне дипломатије у Америци отвара много веће питање од питања буџета и америчке спољне политике – оно отвара питање америчке (пре)моћи у 21. веку.
Управо због тога Нај предлаже даље јачање јавне дипломатије, и то највише путем „фејс ту фејс" контаката кроз програме размене, уз фокус на младе људе. За српско-америчке односе то би сигурно значило ново побољшање односа, а промена овакве политике на глобалном нивоу помогла би промени опште перцепције Америке, али и прављењу нове хијерархије великих сила у 21. веку.
* Центар за америчке студије Филозофског факултета Универзитета у Београду
(Данас)
Нема коментара:
Постави коментар