Trenutak za energičan srpski odgovor

kosovo-online.com

Trenutak za energičan srpski odgovor - Kosovo Online

4-5 minutes

---

Dokazani antisrpski lobista, Danijel Sever, pre neki dana je izjavio da veruje da će biti „velikih promena u američkoj spoljnoj politici u vezi sa Balkanom po dolasku nove administracije".

Drugim rečima da će se budući predsednik SAD u našem regionu„vratiti tradicionalnoj američkoj politici". Naravno, pod njom pomenuti prijatelj prištinskih separatista i sarajevskih hegemonista, podrazumeva reafirmaciju kontinuiteta sa onim što je radio Klinton krajem 20. veka. Svakako za njega nije „tradicionalna" američka politika ona pozitivna prema nama, koju je početkom prošlog stoleća zastupao američki predsednik Vilson.

Šta god lično mislio o Serveru, načelno se sa njim slažem u vezi sa procenom predstojećih poteza Bele kuće. Deluje mi da nas očekuje period ozbiljnih pritiska. Da li će Vašington na nas krenuti „đonom" ili će probati da nas sofisticirano obrađuje kao što misli britanski analitičar Timoti Les, i nije bitno. Suočićemo se sa pokušajima da se otkoči nelegalna, protivna duhu Dejtona, unitarizacija Bosne i Hercegovine, odnosno postaće glasniji i agresivniji zahtevi upućeni Srbiji da se odnosi prema svojoj odmetnutoj južnoj pokrajini kao da je država (de facto priznaje). A to je, iz perspektive zapadnih protektora albanskih secesionista, samo korak ka de jure pristanku na lažnu kosovsku nezavisnost.

I šta sada? Da se uplašimo i pokleknemo? Na to ne nemamo pravo. To bi bilo veleizdajničko ponašanje. Uz to i početak novih deoba Srbije kao što se pre nešto više od 200 godina desilo sa pokolebanom Poljskom. Demoralisane nacije privlače lešinare. Stoga jedino nam ostaje da se energično suprotstavimo. Tako radimo u prilog mira i stabilnosti u regionu, a ne samo svojih nacionalnih interesa.

Brzo i odlučno iskazanim stavom da ćemo da se odupremo možda destimlišemo kulminaciju antisrpske politike. Vodeći centri na Zapadu i te kako dobro razumeju da se svet u poslednjih dvadeset godina drastično promenio njima na štetu. Rusija je pokazala da može uspešno da parira Americi od Latinske Amerike (sprečavanje Vašingtona da istera svoje u Venecueli) do Bliskog istoka (ruski trijumf u Siriji). Kina je 1999. imala u poređenju sa SAD oko 5 puta manji Bruto domaći proizvod prema paritetu kupovne; danas je on približno 30 posto iznad tako izraženog američkog BDP-a. A dobro znamo da za ekonomskom ide i vojno-politička moć. 

U takvim okolnostima, na svako iznošenje drskih zahteva Srbiji Beograd mora da reaguje jasnim stavom da će se radikalno okrenuti od Zapada. Već postojeće strateško partnerstvo sa Rusijom i Kinom za to nam daje istinsku mogućnost. Ako uprkos tome pritisak Vašingtona postane opasan, onda uistinu moramo munjevito da krenemo tim putem. Ujedno, i da odbacimo sve prethodne aranžmane sa EU i Amerikom koji nam ne odgovaraju.

Kada se radi o Kosovu i Metohiji to znači vraćanje na terenu stanja koje je postojalo pre Briselskog sporazuma (2013), uz uspostavljanje svih naših ukinutih institucija na severu, uključujući i Civilnu odbranu. To nosi manji rizik od prihvatanja da vezanih ruku iščekujemo teške izazove. 

Naš narod je, organizovan u pomenuti „civilni" okvir, 2011. uspešno odbranio sever od albanskih agresora koje su indirektno podržavale NATO strukture. Nasuprot tome, od kada smo postali „kooperativni", nema kraja prištinskim provokacijama i drskosti i u onim krajevima koji su ranije bili van njenog domašaja. Ako više nema nade da ćemo se uz asistenciju Zapada dogovoriti oko nekakvog kompromisa – a deluje da je tako ako je uopšte ikada bilo drugačije – vreme je da se vratimo pristupu koji nam je omogućio da sačuvamo makar minimum nacionalnih interesa. Drugu opciju osim kapitulacije na koju niko nema pravo, izgleda da više nemamo. Bajden će nam brzo dati odgovor da li je tako. 

Piše: Dragomir Anđelković, politički analitičar
 

 

Figaro - Dejvid Goldman: Tehnološki rast Kine šokirao je Ameriku

standard.rs

Dejvid Goldman: Tehnološki rast Kine šokirao je Ameriku - Novi Standard

Figaro (Lori Mandevil)

18-23 minutes

---

Amerika prosto nije mogla ni da zamisli da će Kina preko noći postati tehnološka supersila. I dalje ne možemo da poverujemo šta se odvija pred našim očima

Urednik Ejža tajmsa Dejvid Goldman analizira tehnološki rat i druge teme u obimnom intervjuu za francuski list Figaro.

Nakon što je, uz snažnu podršku Kine formirano Sveobuhvatno regionalno ekonomsko partnerstvo (Regional Comprehensive Economic Partnership – RCEP) – zona koja uključuje mnoge bliske saveznike Sjedinjenih Država, poput Japana, Australije i Južne Koreje, okarakterisali ste poziciju SAD u odnosu na Kinu kao „Cušima momenat" za Sjedinjene Države. Dakle američku nesposobnost da obuzda tehnološki i ekonomski napredak Kine uporedili ste sa katastrofom koja je zadesila carsku rusku flotu u borbi protiv Japana 1905 u bici kod Cušime, što je na kraju dovelo do boljševičke revolucije. Takođe ste govorili o „Dijen Bijen Fu momentu" (aluzija na bitku kod Dijen Bijen Fua iz 1954, u kojoj je francuska vojska pretrpela katastrofalan poraz od vijetnamskih komunista, čime je praktično okončana kolonijalna vlast Francuske u tom regionu, prim. prev). Zašto? Zar je sve izgubljeno? Da li mislite da će Kina nadmašiti SAD u trci za status supersile?
— Ništa nije izgubljeno. Zapad ima enormne tehnološke i kreativne resurse. Ali ih ne koristi efikasno. Trenutno stvari stoje tako da će Kina nadmašiti SAD. Ona želi dominantnu ekonomsku poziciju, zasnovanu na kontroli ključnih tehnologija Četvrte industrijske revolucije, naročito kad je u pitanju kombinacija primene veštačke inteligencije i setovima velikih podataka.

Kina želi kontrolu nad krucijalnim patentima, industrijskim standardima i tehnologijama, čime bi ostatak sveta primorala da isplaćuje rentu kineskoj imperiji. A Peking takođe želi i nedodirljivu vojnu poziciju. Želi da bude u stanju da maltretira i ponižava države koje se suprotstave njegovim interesima – kao što to, na primer, trenutno pokušava Australija.

Kako je došlo do ovoga? Koje strateške greške su rezultovale ovakvom situacijom? Kako to da SAD godinama nisu uvidele dimenzije kineskog ekonomskog i strateškog izazova?
— Nakon pada komunizma pre trideset godina, Sjedinjene Države nisu mogle da zamisle da će se pojaviti neki novi strateški rival. Kineski dohodak po glavi stanovnika 1990. godine iznosio je jednu devetinu današnjeg. Američke firme tretirale su Kinu kao izvor jeftine radne snage za niskoprofitne industrije, a američki ekonomisti smatrali su da je kineski izvoz jeftinih potrošačkih dobara koristan za Sjedinjene Države.

Amerika prosto nije mogla ni da zamisli da će Kina biti u stanju da izvede skok do statusa tehnološke supersile. I dalje ne možemo da poverujemo šta se odvija pred našim očima.

Da li je ključna greška koja je uticala na tok svetske istorije to što su američke tehnološke kompanije napustile hardverski biznis nakon kolapsa berze iz marta 2000. godine kako bi se koncentrisale gotovo isključivo na softver?
— Iz ugla vlasnika akcija u američkim tehnološkim kompanijama, koji su u proteklih 20 godina postali bogatiji za bilione dolara, to nije bila greška. Uspešne softverske kompanije imaju visoke profite jer su im troškovi proizvodnje ravni nuli. S druge strane, kompanije koje proizvode visokotehnološku infrastrukturu, poput Eriksona ili Huaveja, imaju stopu povrata kapitala (return on equity – ROE) koja se iskazuje u jednocifrenim brojevima.

Zaposleni u kompaniji Huavej tokom rada na proizvodnoj liniji za mobilne telefone, Donguan (Guangdong), 06. mart 2019. (Foto: Wang Zhao/AFP/Getty Images)

Trampova administracija obratila se Cisku, nekada vodećem proizvođaču rutera, i predložila mu spajanje sa Eriksonom u cilju stvaranja nacionalne kompanije koja bi bila konkurentna Huaveju. Cisko je odgovorio da ne kupuje niskoprofitne firme. Jeftini hardver iz Azije omogućio je softverski bum. Azija je subvencionisala skupe investicije, dok su Sjedinjene Države to izbegavale.

To je ostavilo razorne posledice na dugoročnu konkurentnost Amerike, kao i na njene strateške sposobnosti. Istovremeno, gubitak deset miliona industrijskih radnih mesta u Americi naškodio je našem društvenom tkivu.

Amerikanci su ćutali na transfer tehnologije u Kinu i oberučke prihvatili nekih 350.000 kineskih studenata na svojim univerzitetima, ne proveravajući šta oni zapravo rade tamo. Šta je dovelo do tako opuštenog pristupa, naivnost, geopolitičko slepilo ili gramzivost?
— Blizu četiri petine kandidata za doktorske studije u elektronskom inženjeringu i kompjuterskim naukama na američkim univerzitetima čine inostrani studenti, a kineski su ubedljivo najbrojniji. Stvorili smo profesore svetske klase koji sada predaju na kineskim univerzitetima, koji spadaju među najbolje na svetu. Azijci trenutno čine polovinu profesionalnog osoblja u američkim tehnološkim firmama. Sjedinjene Države su zavisne od azijskih imigranata.

Posmatrano iz današnje perspektive, trebalo je da regrutujemo studente koje želimo da zadržimo u Sjedinjenim Državama, i da se postaramo da oni najbolji među njima zaista ostanu ovde. Trik je u tome što inostrani studenti uglavnom plaćaju punu školarinu, ili čak 40 odsto iznad prosečne školarine, pa univerziteti zbog toga žele što više inostranih studenata. Bili smo naivni kad su u pitanju tehnološki transferi i nemarni povodom krađe intelektualne svojine. Ali ne može se uspon Kine svoditi samo na krađu intelektualne svojine. Neke kineske kompanije, pre svega Huavej, bile su inovativnije od svojih zapadnih konkurenata.

Danas Kina „proizvodi" šest puta više inženjera i informatičara nego SAD. Pre dvadeset godina kvalitet kineskih diplomaca bio je nizak, ali je u međuvremenu drastično uznapredovao i sada je blizu zapadnih standarda.

Sa dolaskom Donalda Trampa i njegovom objavom trgovinskog rata kineskim tehnologijama, a potom i sa pandemijom koronavirusa, odjednom smo, makar nakratko, stekli utisak da se događa katarza, buđenje koje će dovesti do nove strategije za Kinu. Nakon prvobitnog oslanjanja na politiku „Amerika na prvom mestu", Majk Pompeo je konačno organizovao Četvorku (engl. „Quad" – neformalni blok SAD, Australije, Japana i Indije, okupljen radi stvaranja kontrateže kineskom usponu, prim. prev.) i počeo da obilazi Evropu kako bi upozorio Evropljane na namere Pekinga. Evropljani su najavili osnivanje komiteta za nadziranje kineskih investicija. Nekoliko zemalja, uključujući Britaniju, odlučile su da promene svoje odluke o prihvatanju Huavejeve 5G tehnologije. Došlo je do porasta netrpeljivosti prema „Novom putu svile". Tik-tok je blokiran u Americi. Ali izgleda da su ovi zastoji bili samo privremeni. Da li je uspešno zauzdavanje koronavirusa omogućilo Kini da resetuje svoju strategiju?
— Kineska diplomatija „vuka-ratnika" (kin. „džanlan vaiđjao" – doktrina agresivne diplomatije koju je kinesko MSP usvojilo tokom administracije predsednika Sija Đinpinga, inače imenovana po popularnom istoimenom kineskom akcionom filmu, prim. prev.) narušila je ugled Kine. Nemački ministar spoljnih poslova javno je ukorio svog kineskog kolegu Vang Jia tokom septembra, nakon što je Vang upozorio da će Češka platiti „visoku cenu" zbog posete predsednika češkog senata Tajvanu, a bilo je dosta sličnih incidenata. Ankete u Sjedinjenim Državama i Evropi pokazuju rastuće neprijateljstvo javnosti prema Kini.

Žena sa transparentom na kome piše „Bojkotuj Kinu" tokom protesta ispred protiv prinudnog karantina u Sejlemu (Oregon) , 02. maj 2020. (Foto: John Rudoff/Anadolu Agency via Getty Images)

Zapadni sentiment ide u prilog formiranja koalicije protiv Kine, ali sentiment ne može da se nadmeće sa silom. Kina je jedina velika ekonomija u svetu koja će zabeležiti rast tokom 2020. godine, i to zahvaljujući izuzetnom uspehu u suzbijanju pandemije. Njena tehnološka moć u oblasti 5G tehnologije i, što je još važnije, u industrijskoj, trgovinskoj i zdravstvenoj primeni 5G tehnologije, ubedili su većinu na Zapadu da nije moguće izolovati Kinu. To je takođe i stav Bajdenovih savetnika, poput Džejka Salivana, koji će biti novi savetnik za nacionalnu bezbednost.

Nemačka je nedavno objavila da će dopustiti montiranje Huavejevog 5G. Koje zaključke izvlačite iz ove odluke? Da li je ovo kratkoročna logika koja će Kini ustupiti kontrolu nad velikim podacima?
— Koliko je meni poznato, Nemačka nije ništa objavila, ali su nemački mediji pustili u javnost nacrt zakona koji vlada planira da predstavi Bundestagu, prema kome Huaveju biti dopušteno da izgradi 5G infrastrukturu. Trampov poraz na američkim izborima verovatno je presudio u korist Huaveja.

Huavej je oduvek posmatrao 5G kao srž „ekosistema" novih tehnologija. Kako mi je rekao jedan od vodećih ljudi u Huaveju, „kontrolna tačka" u svetskoj ekonomiji jeste portovanje (proces prilagođavanja softvera tako da izvršni program može biti kreiran za računarsko okruženje koje je različito od onog za koje je prvobitno projektovano, prim. prev) i skladištenje podataka u formatu koji mašine mogu da čitaju. Ako je nafta bila gorivo 20. veka, podaci će biti gorivo 21. veka. Kina je, na primer, već digitalizovala zdravstvene kartone i sekvencirala DNK stotina miliona svojih građana, pri čemu se očekuje da u narednih deset godina Huavej tome doda podatke još pola milijarde ljudi izvan Kine.

Ovakva baza podataka transformisaće farmaceutska istraživanja, a svaka veća evropska farmaceutska kompanija sada ima ugovor o zajedničkom poduhvatu (engl. „joint venture") u oblasti veštačke inteligencije sa nekom od vodećih kineskih tehnoloških firmi. Ovo takođe može da revolucionarizuje proizvodnju i logistiku. Kako su Rusija i Nemačka integrisane u kineski sistem, Peking će posedovati prostor Četvrte industrijske revolucije koji će se protezati od Južnog kineskog mora do Rajne.

Obama je pokrenuo Transpacifičko partnerstvo. Sada imamo trgovinsku zonu koju predvodi Kina – RCEP. Jesu li Australijanci, Južnokorejci i drugi odlučili da se okrenu Kini iz realpolitičkih razloga, pošto vide Ameriku kao silu u opadanju kojoj se ne može verovati, uz to prožetu unutrašnjim ratovima?
— Sveobuhvatno regionalno ekonomsko partnerstvo drastično će potkresati tarife – nekih 90 odsto u slučaju japanskog izvoza u Kinu, a Kina sada pokušava da ispregovara zone slobodne trgovine sa Južnom Korejom i Japanom. Trgovina među azijskim zemljama  je sada integrisana ništa manje nego trgovina među evropskim zemljama.

Logika razvoja azijskog unutrašnjeg tržišta slična je onoj unutar evropske zajednice, pa ne čudi što Azijci prave džinovsku zonu slobodne trgovine. Australija je u gadnom sukobu sa Kinom, ali danas više nego ikada pre njen izvoz zavisi od kineskog tržišta. Australija ne može sebi da priušti da bude izostavljena iz RCEP.

Američki potrošač decenijama je bio glavni izvor potražnje u svetskoj ekonomiji. Sada je unutrašnje azijsko tržište mnogo važnije. Južna Koreja, na primer, izvozi duplo više u Kinu nego u SAD. Siguran sam da se Japancima i Južnokorejcima mnogo više dopadaju Sjedinjene Države nego Kina, ali preovlađuje ekonomska logika azijske zone slobodne trgovine.

Luka u Tokiju (Foto: Reuters/Kim Kyung Hoon)

Azijska zona slobodne trgovine svakako je kompatibilna američkoj ulozi vodeće supersile, isto onako kao što je Evropska unija izvorno formirana uz američko sponzorstvo tokom Hladnog rata. Razlika je, naravno, u tome što ekonomska snaga Kine azijsku zajednicu pretvara u magnet za sve azijske ekonomije. U tom kontekstu, vredi istaći da su Japan i Južna Koreja ljubazno odbili američke zahteve da isključe Huavej iz njihove 5G infrastrukture.

Šta Bajden može da učini u ovoj veoma izazovnoj situaciji?
— Platforma Bajdenove kampanje obuhvata mere za promociju američkog naučnog istraživanja i razvoja, ali tokom kampanje nije delovalo kao da mu je ova ideja prioritet. Videli smo nekoliko planova koje su na zahtev Bajdenove kampanje izradili različiti univerizeteti i instituti, ali u njima nema naročito ambicioznih ideja za podršku razvoju novih tenologija.

Na primer, skorašnji dokument neprofitne organizacije „Azijsko društvo" (Asia Society) pod naslovom „Kineski izazov", sadrži stav da Sjedinjene Države ne bi trebalo da pokušavaju da prave sopstvenu nacionalnu kompaniju koja bi se nadmetala sa Huavejem, nego da subvencionišu pristup baziran na softveru.

Bojim se da će naše softverske kompanije i dalje pisati i testirati kodove, dok će Huavej dominirati širokopojasnim mrežama mobilne telefonije širom evroazijskog kontinenta. Da bi održale svoju ukupnu tehnološku prednost u odnosu na Kinu, Sjedinjene Države moraju da preduzmu dramatične korake. Činjenica je da već sada u mnogo čemu zaostajemo za Kinom.

Da bismo obnovili visokotehnološku proizvodnju treba nam neka vrsta poreskih kredita i subvencija za skupe industrije, poput onih kakve daju azijske države. Osim toga, trebala bi nam ona vrsta saradnje sa Ministarstvom odbrane koja je iznedrila svaku važnu tehnologiju digitalnog doba – od mikroprocesora do interneta. A morali bismo i da stavimo veći akcenat na matematiku i druge prirodne nauke u svim nivoima obrazovanja.

Zaposleni tokom radnog vremena u postrojenju za proizvodnju mikroprocesora u gradu Hilsboro (Oregon) u kompaniji „Intel" (Foto: Walden Kirsch/Intel Corporation)

Iznad svega, treba nam osećaj nacionalne svrhe koji je Džon Kenedi probudio svemirskim programom ili Regan svojom Inicijativom strateške odbrane. Imajući u vidu da smo upravo potrošili nekoliko biliona dolara subvencionišući prihode i pomažući tržišta kapitala, još bilion dolara za tehnološku superiornost ne deluje tako ekstravagantno.

A to je ono što mislim da će biti neophodno: hiljadu milijardi dolara državnih izdataka u narednih deset godina. Takođe bismo morali da preispitamo imigracionu politiku, jer ovo ne može biti urađeno, ili bar ne dovoljno brzo, bez visokokvalifikovanih azijskih imigranata, uključujući i kineske.

Da li bi tehnološka alijansa SAD i Evrope, zajedno sa zajedničkom zonom slobodne trgovine kojoj bi mogli da se pridruže Japan i druge azijske ekonomije, mogla da promeni tok igre u ovom stadijumu?
— Ne sumnjam da bi kredibilna američka inicijativa bila i više nego dobrodošla u Evropi, Japanu, Južnoj Koreji i naravno Tajvanu, kao i da bi naši saveznici želeli da nam se pridruže. U poslednjih nekoliko godina imali smo problematičan stav koji se svodio na odvraćanje saveznika od korišćenja kineskih telekomunikacionih tehnologija, a da pritom nismo nudili bilo kakvu alternativu.

Mislim da su Evropa i Japan vrlo svesni superiornosti američkog pristupa inovacijama. Kina je veoma dobra u ispunjavanju konkretnih ciljeva. Ali Amerikanci i Evropljani imaju više šansi da dođu do fundamentalnih otkrića koja planeri ne mogu da predvide. Svaki od velikih američkih izuma digitalnog doba počeo je subvencijom ministarstva odbrane, i svaki od njih doveo je do otkrića koje je prevazilazilo okvire projekta zbog kojeg je istraživanje pokrenuto.

Optička mreža je jedan primer. Počela je sa vojnim projektom noćnog osvetljivanja bojišta u ratnim uslovima. RCA laboratorija otkrila je poluprovodnički laser, što je omogućilo optičke mreže i iznedrilo čitavu novu industriju.

U knjizi koju ste objavili u junu pokazujete da je Kina stvorila strategiju za tehnološko i ekonomsko osvajanje sveta. Šta se tačno dešava i koji će biti rezultat?
— Kina, pomoću lokacije telefona i prepoznavanja lica, tačno zna gde se svi njeni građani nalaze u svakom momentu, sa kime su, šta objavljuju na društvenim mrežama i šta su kupovali. To kineskoj vladi pruža nivo kontrole nad svojom populacijom koji nijedna diktatura u svetu nije uživala.

Dosta se priča o tome kako Kina zajedno sa svojim tehnologijama izvozi svoj politički model, a sigurno će se naći i neka diktatura koja će koristiti kineske tehnologije u svrhe političke represije. Ali ovaj argument može biti, a često i jeste, preuveličan.

Kineske aspiracije su drugačije od onih koje gaji Amerika, baš kao što su američke aspiracije bile drugačije od onih britanskih ili britanske od onih koje je imala Napoleonova Francuska. Za razliku od Sovjetskog Saveza, Kina ne gaji ambicije da projektuje svet po sopstvenom kalupu.

Studenti mašu kineskim zastavama dok slušaju prenos govora kineskog predsednika Si Đinpinga, 18. oktobar 2017. (Foto: Chinatopix via AP)

Kina nikada nije pokazivala preterano interesovanje za to kako varvari – odnosno svi koji nisu Kinezi – organizuju svoj život. Kineska imperija želi da ubira danak od ostatka sveta, da prisiljava druge države da podrže kineske interese i da pobeđuje u potencijalnim vojnim sukobima.

To je već dovoljno loše. Ne verujem da Kina ima nameru, a kamoli sposobnost, da nameće svoj sistem nekom značajnijem delu sveta. Verovatno će samo pomoći u održavanju nekih mračnih režima na vlasti.

Mnogi kineski eksperti ne dele Vaše miljšenje, ukazujući na unutrašnje slabosti autoritarnih i totalitarnih režima. Ideju da je Kina slaba na dugi rok i da će SAD uspeti da s njom izađu na kraj delila je Trampova administracija. Koji je Vaš odgovor na njihove argumente?
— Ja podržavam demokratiju jer mi se dopada, a ne zato što su demokratije uvek efikasnije od diktatura. Generalno gledano, demokratije retko istrajavaju u greškama i češće ostvaruju dugoročni uspeh nego diktature. Ali kratkoročno gledano, postoje mnogi izuzeci od ovog pravila – setimo se sukoba Francuske i Nemačke 1940. godine.

Sovjetski Savez došao je jako blizu pobede u Hladnom ratu. Nakon što je ruskim oružjem oboreno 100 izraelskih aviona u ratu iz 1973. godine, većina analitičara smatrala je da bi Rusija pobedila u konvencionalnom ratu, te da će na kraju pobediti i u Hladnom ratu. Amerika je uspela da preokrene situaciju za manje od deset godina, ali teško da je taj ishod bio unapred predodređen.

Trideset godina smo uporno potcenjivali robusnost kineske ekonomije i kapacitete Kineza da rešavaju enormne probleme – na primer, migraciju 600 miliona ljudi sa sela u gradove u roku od svega 30 godina. Kada je u januaru ove godine počela pandemija koronavirusa, omiljena fraza u američkim medijima bila je „černobiljski momenat Kine".

Da budem precizniji, postoji tendencija da se mane kineskog sistema preuveličavaju u zapadnim analizama. Tačno je da Kina ima rapidno stareću populaciju, ali ona ne stari ni približno tako brzo kao ona japanska ili južnokorejska. Dugoročno gledano, ovo će stvoriti ozbiljan problem za Kinu, ali to se neće desiti u narednih 20 godina, koje će biti presudne.

Istina je da Kina ima velike ukupne dugove – koji iznose oko 300 procenata njenog BDP-a, ali SAD imaju isti takav odnos duga prema BDP-u. Kina u ovom trenutku prilično uspešno razdužuje svoj finansijski sistem. Mnogi američki analitičari verovali su da će sankcije SAD na izvoz poluprovodnika osakatiti Huavej, ali Kina je pokazala zavidan nivo snalažljivosti u zaobilaženju američkih restrikcija, pa ne deluje da je izgradnja njene 5G infrastrukture usporena.

Tehničari kineskog telekoma tokom testiranja opreme na baznoj stanici 5G mreže u Landžoou (Gansu), 16. maj 2019. (Foto: China Stringer Network/Reuters)

Sjedinjene Države preduzele su veliki rizik nametanjem ekstrateritorijalnih sankcija na prodaju naprednih kompjuterskih čipova Kini iz trećih zemalja. To stvara podsticaj da se formiraju lanci snabdevanja poluprovodnicima mimo američkih tehnologija.

Svakako da je moguće da će Kina biti sputana unutrašnjim problemima, ali ne mislim da je to izvesno. Oslanjanje na to da će se Kina urušiti sama od sebe nije strategija. Pametnije bi bilo da pođemo od toga da Kina neće doživeti unutrašnji kolaps, i da moramo da mobilišemo svu našu snagu i odlučnost kako bismo se suočili sa kineskim izazovom. Mogli bismo to nazvati i jednom varijantom Paskalove opklade.

Preveo Vladan Mirković/Novi Standard

Naslovna fotografija: Njujork post

Izvor Le Figaro, 10. decembar 2020./

BONUS VIDEO:

 

balkans.aljazeera.net

Kanin: Dayton je diplomatska pobjeda Slobodana Miloševića

Piše:Vedrana Maglajlija

18-23 minutes

---

Dejtonski sporazum je bio jedina diplomatska pobjeda Slobodna Miloševića u ratu, a njime je stvorena konstrukcija Bosne i Hercegovine, u kojoj je jedini funkcionalni dio entitet Republika Srpska, smatra David Kanin, profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu "Johns Hopkins".

Prema njegovom mišljenju, diplomatija vođena u Daytonu je bila loša te 25 godina nakon toga je jasno da međunarodna zajednica nametnutim rješenjima pokušava izgraditi demokratiju, što, po njemu, nije demokratija. Ipak, jedini korak naprijed i promjenu vidi u rezultatima lokalnih izbora u Sarajevu, dok smatra da izbor novog gradonačelnika Banje Luke neće donijeti ništa novo u politici u RS-u.

U intervju za Al Jazeeru Kanin, koji je više od 30 godina radio kao analitičar u američkoj Centralnoj obavještajnog agenciji (CIA), a između ostalog bio je dio tima zaduženog za Balkan tokom ratova 90-tih i dio pregovaračkog tima na mirovnim pregovorima o Kosovu u Rambouilletu 1999. godine, govori o tome da li je moguće da ponovo počnu sukobi u Bosni i Hercegovini i šta znači "status quo" stvoren u Daytonu.

• Prošlo je 25 godina od potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Rat je zaustavljen, ali je napravljen 'status quo', stanje 'nedovršenog mira'. Iz ove perspektive, šta se moglo uraditi drugačije? Po Vašem mišljenju, koji su najveći nedostaci sporazuma?

- Prvo se treba sjetiti zašto je Dejtonski sporazum postignut - postignut je da se završi rat. Srbi su bili potisnuti u borbama, linije su se stabilizarale. Od početka se znalo da sporazum nije savršen. Sjetite se da je Dejtonski sporzum slijedio nakon prvog sporazuma, Vašingtonskog sporazum iz 1994, godine, koji je stvorio federaciju između Bošnjaka i Hrvata. To se prelilo u Dejtonski sporazum, koji je stvorio ovu čudnu konstrukciju koja danas čini Bosnu. Zapadnjaci su očekivali, oni koji su stvorili Bosnu i Hercegovinu, a od njih su neki još aktivni i još govore na isti način, da Bosna i Hercegovina postane građanska, multietnička, multikulturalna država, a termin Bosanac je prvobitno trebao biti građanska odrednica za sve stanovnike u zemlji, Srbe, Muslimane, Hrvate i sve ostale. Naravno, sve to se nije desilo i lako se moglo pretpostaviti da se to neće desiti.

Tako da je prvi problem Daytona bio stav onih koji su kreirali ovakvu Bosnu i Hercegovinu, to su Amerikanci i Evropljani koji su nametnuli ovakvu Bosnu i Hercegovinu, pogotovo Bošnjacima, muslimanima. Slobodan Milošević je imao jednu diplomatsku pobjedu, a to je bio Dayton. Ovo je veoma prosrpski sporazum, jer je stvorio centralizirani, funckionalni entitet RS, dok je drugi entitet nefunkcionalan i loše izgrađen, kao i centralne, državne institucije. Tako da je jedino koherentno tijelo u Bosni i Hercegovini RS, i to je način na koji je ovo urađeno. Zapadnjici su očekivali da će Bosna i Hercegovina postati multietnička i demokratska, da će postojati vladavina prava i transparentnost. Ništa od toga se nije desilo i ništa od toga se neće desiti. Tako da je prvi problem Daytona pogrešno očekivanje onih koji su ga stvorili.

• Richard Holbrooke je rekao da je Dejtonski sporazum stvorio državne institucije, ali da one ne funkcioniraju, da država ne funkcionira...

- Richard Holbrooke je bio u pravu, Dayton ne dozvoljava državi da funkcionira, ali on ga je stvorio. Ne samo Holbrooke, nego i oni koji su još tu, koji još daju instrukcije ljudima u Bosni i Hercegovini i na Balkanu šta da rade. To su neki od ljudi koji su napravili ove greške na prvom mjestu, a ljudi u regiji ih još moraju slušati.

• Možete li specificirati na koga tu mislite, imenovati neke zvaničnike?

- Neću ih imenovati, ali siguran sam da ljudi na Balkanu znaju ko su oni.

• Mnogi događaji koji su se desili 1995. godine gurnuli su Amerikance prema diplomatskoj inicijativi u Bosni i Hercegovini, među njima domaći pritisci za ukidanje embarga na oružje, propast misije Ujedinjenih naroda i genocid u Srebrenici, bombardiranje NATO-a, ali i uspješna ofanziva hrvatskih i bosanskih snaga na terenu. Prema Vašem mišljenju, da li je bila greška vršiti pritisak da se završi ova vojna akcija kako bi se desio Dayton?

- Sada je to lako reći da je bila greška, ali u vremenu rata, kada pokušavete zaustaviti borbe i ubijanje, neću nikoga kritizirvati zbog toga. Činjenica je da su se linije stabilizirale do oktobra 1995. godine. Ofanziva Hrvata i Bošnjaka, muslimana, bila je jedno vrijeme uspješna, ali su oni počeli zapadati u nevolje. Priklonjen sam argumentu da je to stvorilo mogućnost da se rat završi, zbog tog stabiliziranja linija, i to je ono što se desilo. Međutim, rat je loše završen, dipolmatija je bila loša, ali ideja da se baš tada završi ima logike zbog situacije na terenu u to vrijeme.

• Postoji generalno mišljenje u Bosni i Hercegovini da je bilo bolje prvih deset godina nakon Daytona, nego u periodu nakon toga. Međunarodne vlasti su tada radile na uspostavljanju državnih obilježja, stvaranju nacionalne zastave, zajedničke valute, zajedničkih registracijskih tablica, visoki predstavnik je koristio Bonske ovlasti... Može li se zaključiti iz ove perspektive da Bosna i Hercegovina može funkcionirati samo uz podršku 'izvana'?

- Postoji ta ideja da je tokom prvih deset godina nakon Dejtonskog sporazuma, kroz vladavinu [visokog predstavnika] Paddyja Ashdowna, napravljen napredak prema državi, prema demokratiji, ali to nije bila demokratija, to je bilo nametanje stvari. Da, stvari su bile tiše tih deset godina, ali ništa nije napravljeno da se izgradi funkcionalna država. Sada imate ljude koji govore da se to vrijeme mora vratiti, da se moraju ponovo koristiti Bonske ovlasti i da mora postojati više intervencija i nametanja od Evropljana i Amerikanaca, jer ljudi u Bosni i Hercegovini to ne mogu uraditi sami. Mislim da je to besmisleno, da je to nazadno, jer ako se Zapadnjaci budu više miješali, imat ćete više prisile, ali nećete imati razvoj bilo kakve građanske države. Međutim, stabilnost može postojati samo ako je tu međunarodna zajednica.

To postaje začarani krug. Međunarodna zajednica kaže da ljudi u Bosni i Hercegovini ne mogu napredovati, da ne mogu sami sebe podržati, da međunardna zajednica mora biti tamo, a to onda sprečava bilo kakav razvoj. Onda se međunarodna zajednica povuče, kao što su uradili kada je Ashdown otišao, postalo je gore i počeli su ponovo pozivi na zapadnu intervenciju. To ne dovodi do ičega što je trajno i stabilno u regiji. Moje lično mišljenje je da je jedini način da se krene naprijed da sve probleme u regiji riješe ljudi koji su tamo, a da Zapadnjaci imaju samo posredničku funkciju, ako i to. U suprotnom, Zapadnjaci će sjediti na tim mjestima koliko god mogu, ili koliko budu imali interese, a kada ne budu, onda će se opet vratiti sukobi.

• Mislite li da je to moguće, da opet počnu sukobi?

- Da, ali ne sada u ovom momentu, sada se niko ne želi opet vratiti ratovanju, niko to ne želi, dok je to tako, stvari će biti stabilne. Ali, imajte ovo na umu, trenutna situacija na Balkanu, ako ostavimo Bosnu i Hercegovinu sa strane, jednostavno je posljednja u nizu situacija koje je Zapad nametnuo, ovdje mislim i na "drugi" Zapad, rezolucije koje su nametnute od 1879. godine, svaka je trajala jednu ili dvije generacije i stabilnost je tada trajala, ali kada bi se sve završilo, stvari su postajale loše. Ovo se ponavlja, a ovaj trenutni status quo neće se završiti ništa bolje.

Iskreno, ne znam kada ili kako će se završiti ili kakva će situacija biti, ali pozicija Bosne i Hercegovine u ovom "status quo" je nešto što ne treba zaboraviti. Ovo je prvi put da se dešava da je Bosna i Hercegovina država, u smislu da nije u sastavu nekog većeg carstva, ili većeg jugoslavenskog tržišta, od 15. stoljeća, i niko ozbiljno nije razmislio o tome šta će ova Bosna i Hercegovina proizvoditi, kome će prodavati svoje proizvode, kako će se ekonomija razvijati, šta će ova Bosna i Hercegovina raditi bez većeg tržišta. Jednostavan odgovor je da će biti dio Evropske unije, ali vidimo da to nije realna opcija.

Evropska unija ima mnogo svojih problema, a vidimo iz slučaja Sjeverne Makedonije i Albanije da sada nema mjesta za članstvo. Jedini način da to postane moguće je da Evropljani donesu političku odluku, kao kada su primili Bugarsku i Rumuniju. Tako da je Bosna i Hercegovina ostavljena vani i moli Evropsku uniju da je primi, a Evropljani, naravno, govore o uslovima, "morate uraditi ovo i ovo", a bez da nude stvarni put ka članstvu.

• To onda ostavlja prostora drugim nezapadnim silama, kao što su Rusija i Kina?

- Mislim da je ruski utjecaj precijenjen. Tu je i bitan je, ali s ozbirom na njihov pomiješan rezultat u Crnoj Gori i Sjevernoj Makedoniji, Rumuniji, Bugarskog i Moldaviji, Rusija nije toliko bitna. Ali, Kina ima stvarni novac da ponudi, i to je drugačije. Kina, zapravo, koristi Balkan kao ulaz u ostatak Evrope i neki ljudi u regiji će imati koristi od toga, ali to će biti samo neki ljudi, a ne društvo u cjelosti. Kinezi dolaze, i to je nešto na šta se mora pripaziti, prema mom mišljenju.

• Mislite li da su američki interesi na Balkanu ugroženi tim prisustvom i da bi to mogao biti motiv za veće djelovanje?

- Mislim da su američki interesi na Balkanu upitni. Nisam siguran da oni uopće postoje sada. Naravno, s promjenom administracije, dolaze nove politike. Ljudi očekuju da nova administracija bude manje "prosrpski" orijentirana. Misle da je administracija Donalda Trumpa bila više za Srbiju. Međutim, ono što će Amerikanci uraditi u regiji još nije sasvim poznato. Mislim da Balkan neće biti primaran, niti prioritet za Amerikance. U SAD-u imamo vlastite ogromne probleme, a više ćemo gledati prema Rusiji, Kini i NATO-u te promociji demokratije. Balkan će biti dio toga, ali neće biti veliki dio toga.

• Da li će možda Balkan biti obuhvaćen politikom Joe Bidena prema Evropi, s kojom će pokušati popraviti odnose nakon administracije Donalda Trumpa?

- Pitanje je prema kome će se Biden okrenuti. Trump jeste napravio bolje odnose, ali bolje odnose sa Srbijom i bosanskim Srbima. S kim će Biden napraviti bolje odnose? Ljudi u regiji misle s Albancima, Bošnjacima, znači američkim klijentima iz 90-tih. Ne znam da li će se to desiti, moramo to vidjeti. Bidenovi ljudi još rade na svojoj vanjskoj politici. Moja pretpostavka da će možda biti pokušaji da se na nekin način ponovo uspostave odnosi kroz Evropu, uključujući Balkan, da se ponovo uvede politika koja je postojala prije Trumpa. Međutim, nova administracija će otkriti da ne može povratiti tu politiku, jer su se stvari promijenile, ne samo na Balkanu i Bliskom istoku, nego i u drugim područjima. Novo administracija će morati naći svoj put i napraviti svoje prirotiete.

• Slažete li da je imenovanje specijalnog izaslanika State Departmenta za Balkan Matthewa Palmera bilo značajno kada govorimo o američkoj politici prema Balkanu?

- Poznajem gospodina Palmera i poštujem ga, ali onije jedini specijalni predstavnik, a ponašanje drugih specijalnih predstavnika je drugačije. Pitanje je ko je vodio američku politiku, to je pravo pitanje, jer su postojali razni ljudi koje je administracija slala u regiju. Pitanje je sada ko će biti zadužen za politiku prema Balkanu, koliko važne će te politike biti. U međuvremenu se nadam da će ljudi u Bosni i Hercegovini početi sagledavati svoje probleme, a ne gledati ko će voditi američku politiku, ili kako će se EU ponašati, i da će reći ako će nam Amerikanci pomoći - to je dobro, ili Evropljani, Rusi, Kinezi... ali glavna stvar je da odlučimo kako ćemo se odnositi prema svojim problemima. Mislim da je izbor Bogića Bogićevića za gradonačelnika Sarajeva dobar korak ka tome.

• Znači, pratili ste lokalne izbore u Bosni i Hercegovini... Kada govorimo o tome, ali i generalno o Balkanu i, recimo, parlamentarnim izborima u Crnoj Gori, mislite li da su se pojavile neki drugačiji politički akteri, ili se, zapravo, radi o istoj politici?

- Drugačiji akteri su u Sarajevu, Bogićević je drugačiji. Moj stav je da je najbitnije što ljudi izvana, ali i domaći ljudi, mogu uraditi jeste da pomognu gospodinu Bogićevću da uspije kao gradonačelnik Sarajeva. Zaboravite na šire političke probleme, zaboravite na etničke sporove, zaboravite na sva stara pitanja, ako on može dobro upravljati Sarajevom, napraviti uspjeh od toga, to bi moglo biti dobro. Druga mjesta su malo drugačiji primjeri.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: "Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu."

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

U Crnoj Gori to je koalicija nekih ljudi koji su proruski orijentirani i nekih koji to nisu. Nije jasno kako će ta koalicija funkcionirati. Veoma je interesantno kako je Milo Đukanović napravio veoma glupu grešku što se tiče [Srpske pravoslavne] Crkve, upravljao je time veoma loše, to je dovelo do poraza. Zbog toga je rasla pozicija onih koji su branili Crkvu, koji su puno veći nacionalisti od Đukanovića, i podižu pitanja kao što su 'jesmo li Srbi ili Crnogorci, koje je mjesto Crkve, kako ćemo očuvati naš tradicionali identitet...' Nisam siguran da će ova koalicija dovesti do nečega, ali vidjet ćemo.

• Šta mislite o rezultatima lokalnih izbora u Banjoj Luci?

- To je, također, drugačije. Draško Stanivuković govori kao pravi nacionalista, on nije kao Bogićević, on dolazi kao neka nova ličnost koja reflektira stare poglede. Mislim da će Milorad Dodik prepoznati sebe u Stanivukoviću kada je bio puno mlađi. Sjetite se da je Dodik bio omiljeni političar Madeleine Albright u Bosni i Hercegovini, onda se on okrenuo protiv Amerikanca. On je govorio jedno, a radio drugo. Ne bi me iznenadilo da vidi pravu prijetnju u ovom novom mladom gradonačelniku, koji, čini se, ima iste političke instikte koje je Dodik imao kao mlad. Sarajevo je jedino mjesto gdje su lokalni izbori zaista proizveli nešto što može biti drugačije. Na to se treba fokusirati, a ne na veće odnose i mijenjanje Daytona i odnose s EU-om. Zaboravite Evropsku uniju, samo prihvatite njihove donacije. Važna stvar je da u Sarajevu to sve uspije, a onda se može graditi nešto veće.

• Ovih dana je skinuta ploča s imenom Radovana Karadžića sa studentskog doma na Palama, pet godina nakon što ju je Milorad Dodik postavio, i to nakon prijetnji visokog predstavnika sankcijama. Desile su se i ostavke u pravosuđu, kao u slučaju Milana Tegeltije, predsjednika Visokog sudskog i tužilačkog vijeća Bosne i Hercegovine, nakon raznih optužbi za korupciju. Da li mislite da je ovo indikativno i da li se dešava zbog pritisaka izvana?

- Naravno, uvijek postoji pritisak izvana. Ali, po mom mišljenju, ovo su samo posljednji od mnogih slučajeva, bezbroj slučajeva kao što su ova dva primjera. Niko ne želi korupciju, svi žele reforme, to je tako svugdje u svijetu, ali uvijek imate korupciju, u cijelom svijetu. Onaj ko ima moć, ko je na poziciji, iskoristi to, neki prekrške zakon, a neki ne, pomognu svojoj familiji, pomognu svojim prijateljima, tako stvari funckioniraju. Ovaj slučaj s Tegeltijom je tako veoma tipičan. Naravno da želite da pravosuđe funkcionira, da bude poštovano, ali kako to postići kada imate toliko stranaca. Mislim da je to loša ideja, jer zemlju drži ovisnom o stranicima. Mislim da je ovaj slučaj veoma tipičan i nije ništa važniji nego ostali ovakvi prethodni slučajevi.

Što se tiče ploče i Radovana Karadžića, ovo, naravno, uvijek donosi sjećanje na prošlost i neslaganja oko toga. Nijedan pravni proces, niti na Međunarodnom [krivičnom] sudu za bivšu Jugoslaviju, niti na drugim sudovima u Bosni i Hercegovini, Srbiji, Kosovu... nijedan slučaj nije vodio ka nekom pomirenju. Ko god je bio optužen za ratne zločine imao je podršku u svojoj zajednici, a naravno zajednice iz kojih dolaze žrtve željele su da ta osoba bude osuđena. Ovo je isto tako tipično i sve reakcije će uvijek biti iste.

Ključna stvar je da nema pomirenja u zajednicama. Engleska riječ za to je "reconciliation", to je pomalo smiješno, jer znači da nešto ponovo uspostavljate, šta uspostavljate - dobre, prijateljske odnose, ali problem je što to nije ni prvobitno postojalo. Mogli ste me pitati prije pet godina o nekom drugom, sličnom incidentu, što se tiče korupcije ili ratnih zločinaca, i imali biste istu situaciju.

Što se tiče Dodika, on ima problema od 2012. godine, kada je zauzeo pogrešnu stranu na predsjedničkim izborima u Srbiji. Drugi problem je nastao na lokalnim izborima 2016. godine, kada je pobijedio, ali ipak su postojali tu izazovi, nije bilo glatko. Lokalni izbori ove godine su poniženje, ploča se skida, naravno, i to je poniženje, međutim, mislim da je pobjeda Stanivukovića značajna stvar, ploča je simbolična. Činjenica je da novi gradonačelnik ima poglede koji nisu toliko drugačiji od Dodikovih, to isto znači da je prerano govoriti o promjeni politike u Bosni i Hercegovini, čak i da se Dodik iznenada ukloni i Stanivuković postane novi mladi kralj RS-a. Ne postoji neki znakovi, da ih ja vidim, o značajnom pomjeranju ka građanskim politikama u RS-u. A opet, RS je jedini dio Bosne i Hercegovine koji funkcionira. Centralna vlada nije funckionalna i ne može raditi. Federacija [Bosne i Hercegovine] nije funkcionalna, jer Bošnjaci i Hrvati, njihovi lideri, ne slažu se, previše je nepovjerenja, a kantonalno uređenje je previše decentralizirano.

• Kroz najbitnija pitanja za građne se prelamaju ti nacionalni interesi i nepovjerenje, kroz izbore, budžet, kredi Međunarodnog monetarnog fonda...

- Da, to vidimo tokom posljednjih 25 godina. Bosna je tipični patron - klijent sistem na bazi povjerenja. Patronski šefovi gledaju šta rade zapadne ili druge institucije, kao što su posmatrali institucije drugih imeprija koje su kontrolirale ovaj prostor. Ništa nije drugačije. Način na koji političari, takozvani političari, koriste novac izvana da utječu na unutrašnju politiku. Zapadna politička kultura je bazirana na nepovjerenju, zato kreirate zakone i pravne sisteme tako da ljudi poštuju sporazume i dogovore, znaju da će ih sistem zaštiti kada se dogovaraju s ljudima koje ne znaju ili kojima ne vjeruju. Tako zapadni sistem radi, ali ne funkcionira dobro u sistemu gdje je sve bazirano na ličnom povjerenju i porodičnim vezama i ličnim interesima.

• Mislite li da se to može promijeniti?

- Mislim da se ovdje ne radi o promjeni generacija, mislim da se radi o mobilizaciji, političkim interesima i vrstama vrijednosti i pravnim strukutrama i ekonomskim odnosima koji će promijeniti ovo. To zahtijeva puno rada i istinskog liderstva, a pravo liderstvo je veoma rijetka pojava. Nadam se da će se u Bosni i Hercegovini razviti pravi lideri, koji će moći ostaviti Zapad sa strane, koji neće dozovoliti da im EU govori šta da rade, koji će držati na distanci Ruse i Kineze i koji će voditi politike koje služe isključivo ljudima koji tamo žive, jer to nedostaje.

• Do tada mnogi ljude odlaze iz Bosne i Hercegovine i sa Balkana...

- Da, to je veoma ozbiljno pitanje. To je apsolutno tačno. Mnogo mladih ljudi je već napustilo Bosnu i Hercegovinu i neće se vratiti, i još više želi otići. Odlaze porodice, ljudi s vještinama. Mislim da će ekonomske posljedice biti ogromne zbog toga.

Izvor: Al Jazeera

 

Зашто Виола „минира” Вашингтонски споразум

politika.rs

Зашто Виола „минира" Вашингтонски споразум

Биљана Баковић

8-10 minutes

---

Позив Виоле фон Крамон чланицама Европске уније које нису признале независност Косова да то ураде није први те врсте, будући да Шпанија, Румунија, Грчка, Кипар и Словачка дуго већ „кваре срећу" и јединство ЕУ на питању КиМ, али су време и контекст у коме је то учинила симптоматични. Њен апел стиже три месеца после вашингтонског споразума, у коме се Приштина обавезала да годину дана неће лобирати за учлањење у међународне организације (а нова признања су најсигурнији пут за таква чланства) и у тренутку када је јасно да Бела кућа добија новог станара. Реч је о нацрту извештаја Европског парламента о Косову, подложном измени до марта, када ће бити усвојен у форми резолуције, а који је сачинила Фон Крамонова, као известилац ЕП за ову територију.

Осим тога, ових дана је Немица из партије Зелених била у фокусу јавности и због оштрих твитова и изјава о Србији, попут оних да је „добра вест" да нам неће бити отворено ниједно поглавље до краја године и да је „сама срж демократских принципа доведена у опасност понашањем Вучићевог режима". Њене изјаве временски су се поклопиле са слушањем у Спољнополитичком одбору Представничког дома Конгреса САД, где су доминирали Медлин Олбрајт, Данијел Сервер и Елиот Енгел, који су такође позивали да Србија призна КиМ. „То значи суочаваћемо се с најтежим могућим притисцима (око признања Косова)", оценио је тим поводом председник Србије Александар Вучић.

Да следе притисци „здружених снага" Вашингтона и Брисела сагласни су и дипломата у пензији Зоран Миливојевић и директор Центра за друштвену стабилност Огњен Карановић. Саговорници „Политике" се слажу и у оцени да су потези попут позива на признање Косова израз непоштовања вашингтонског споразума у делу који каже да годину дана ниједна страна неће ништа радити у вези са статусним питањима. Као што је то био, подсетимо, и захтев Тиране за чланство Косова у Савет Европе, с почетка новембра.

Албанија, каже Миливојевић, то од почетка не поштује, а потез европосланице има везе са резултатима председничких избора у САД, имајући у виду да Бајденова администрација нема пуну обавезу примене тог споразума, јер је то политички споразум и зависи од политичке воље и политичких интереса. „Питање Косова и Метохије добија на посебном значају овде у Европи, поготово за оне снаге које се залажу за признање Косова, у које спада и госпођа Фон Крамон. Очигледан је притисак да се то питање покрене на један динамичнији начин и да је то везано и за неке посебне интересе ЕУ и за њену консолидацију, па и за верификацију као регионалне и глобалне силе", оцењује Миливојевић, додајући да се очекује већа координација Брисела и Вашингтона и враћање на политику која је имала континуитет у администрацији Клинтона, Буша млађег и Обаме.

Нацрт извештаја који је припремила Фон Крамонова је и један политички шамар одлазећој Трамповој администрацији, сматра Карановић. И каже да „оне снаге и у Западној Европи и у САД које су подржавале агресију НАТО-а на СРЈ 1999. и који су политички спонзори албанске сепаратистичке политике на КиМ, сада се надају да ће се администрација Џоа Бајдена вратити на та 'подешавања' од пре 20 година и да ће са Србијом разговарати онако како смо и чули на седници Спољнополитичког комитета у САД – са позиција силе". Карановић мисли да су мало изашли из реалних оквира сагледавања геополитичке позиције Србије, Балкана, али и политичких и геополитичких процеса који су се одвијали протекле две деценије, па и у протеклих пет или шест година. „Негде су сви они заборавили да је сам Бајден 2016. у Београду рекао да САД и Србија по питању КиМ имају потпуно супротна гледишта, али је и навео: 'Оставимо то питање по страни и фокусирајмо се на развијање наших партнерских односа'", подсећа он.

Шта им смета у вашингтонском споразуму? То што у Вашингтону Американци нису поставили статусно питање, што он значи јачање српско-америчких односа и што је економија као механизам нешто што се потпуно преклапа и са српским приступом и са српским схватањем нормализације односа, прецизан је Зоран Миливојевић. То не одговара снагама које хоће да верификују косовску државност и које подржавају приштинску страну против Србије. „Због тога они хоће већ сада да то мењају, вршећи одређени притисак на будућу америчку администрацију. А то се уклапа у тезу да ће се Бајден одрећи Трамповог приступа и да ће се вратити на стару методологију према којој се питање КиМ третира као завршена ствар коју само треба оснажити и верификовати. Ништа више од тога. Значи да о томе нема разговора", указује бивши дипломата. Како каже, косовски пројекат очигледно није успео и да би га вратили у живот служе се притисцима – и због тога потпуно разуме Виолу фон Крамон, јер „нема никакве разлике између ње и неког у Америци попут Данијела Сервера или неког од те екипе која се залаже за независност Косова".

И Александар Вучић је оценио да је она „најострашћенија" у борби за независно Косово, а у ту категорију је сврстава и Огњен Карановић. Указујући да Немачка чврсто стоји на позицији признања косовске „државности", а да су политичке снаге окупљене око партије Зелених посебно ригидне у том погледу, он каже да је Виола фон Крамон чак и персонални израз такве „неразумне бескомпромисне политике". „Такав тврд и бескомпромисан став према Србији, рекао бих чак и непријатељски, показују од 1999. и сви ти 'антисрпски' ставови или 'антисрпска' политика која провејава из делова немачког естаблишмента последњих 20 година, заправо долази из редова Зелених. То је важно како бисмо у целини могли да сагледамо немачко-српске односе, а онда и питање КиМ. С друге стране, политички утицај те партије у Немачкој расте (вероватно ће на изборима за Бундестаг следеће године остварити веома добар резултат), а Фон Крамонова се у погледу својих ратоборних изјава већ доказала. Њој су Вучић и државни врх Србије непрестано мета, увек у фокусу њених политичких изјава или политичких агенди, ако их она персонално уопште и има", примећује Карановић.

Осим што је „ратовала" с Вучићем и његовим људима (Петар Петковић ју је у октобру, због њеног противљења промени косовског устава, назвао албанским лобистом, а Марко Ђурић је у јулу оценио да су „манични антисрпски иступи Виоле фон Крамон саткани од самих лажи" и да припадају једном мрачном времену када је Србија била стигматизована као дежурни кривац за све), копља је укрстила и с Трамповим „специјалцем" Ричардом Гренелом. Оптуживала га је да је хтео да заобиђе Европску унију и бившу владу Албина Куртија, као и за рушење Куртија после 51 дана на власти, али и за наводну намеру Трампове администрације да се у решавању косовског проблема иде на размену територија.

Миливојевић: Тражење консензуса за обавезујући споразум

Правно обавезујући споразум Београда и Приштине, по виђењу Фон Крамонове, али и Ангеле Меркел, треба да значи уговор између два равноправна субјекта, билатерални споразум између две државе. Да би то тако било, онда Косово мора да буде признато од ЕУ, а да би било признато, морају све државе чланице да га признају, мора да постоји консензус. „Дакле, треба елиминисати све оно што је до сада било сметња, између осталог и оне елементе вашингтонског споразума који су супротни ставовима и интересима оне структуре у Европи која се залаже да се то питање дефинитивно реши тако што ће Србија признати независност Косова", истиче Зоран Миливојевић.Антрфиле

Карановић: Извештај и против статусно неутралне политике ЕУ

Нацрт извештаја који је припремила Виола фон Крамон и њене изјаве су у потпуној супротности и с генералном политиком ЕУ према питању КиМ. Јер управо због тога што пет земаља ЕУ нису признале независност КиМ, Европска унија је заузела тај неутрални став по питању КиМ. „То је изашло из сваког могућег контекста, чак и утврђених параметара по којима се води дијалог између Београда и привремених институција Приштине", оцењује Огњен Карановић. Истиче да се Београд од 2013. максимално посветио политици постизања суштинског споразума с Приштином, и то таквог који би покушао да реши не само питање КиМ него уопште српско-албанске односе. Али, додаје, очигледно за такву једну политику сада нема разумевања у политичком естаблишменту како САД, тако и ЕУ.

View article...

Enclosures:

160z120_viola.jpg (7 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2020_12//160z120_viola.jpg

 

Janjić: Teško da će Bajden slediti Engelove preporuke u vezi s Kosovom

kosovo-online.com

Janjić: Teško da će Bajden slediti Engelove preporuke u vezi s Kosovom - Kosovo Online

5-6 minutes

---

Odlazeći kongresmen Eliot Engel okupio je ljude koji misle isto kao i on i koji smatraju da je potrebno međusobno priznanje i razmena ambasadora između Srbije i Kosova, izjavio je danas direktor Foruma za etničke odnose Dušan Janjić, ističući da je teško da će izabrani predsednik Džo Bajden slediti te preporuke, prenosi Tanjug.

Janjić je na TV Prva, komentarišući jučerašnji sastanak Odbora za spoljne poslove predstaničkog doma Kongresa, podsetio na ono što je Bajden rekao 2016. godine da se Amerika i Srbija ne slažu oko priznavanja nezavisnosti Kosova, ali da će to biti stavljeno sa strane i u tom smislu naveo da mu i deluje da se SAD približava stavu EU o dve Nemačke.

Janjić je uveren da će tražiti da Srbija prizna postojanje Kosova kao funkcionalnog entiteta i ocenjuje da se to već dogodilo sa Vašingtonskim sporazumom.

"Tu neće biti novina i nema razloga da Bajden odustane od dobrih stvari koje su Grenel i Tramp uradili. Radikalnih novina nema, osim insistiranja na vladavini prava, punoj demokratiji i zajedničkoj borbi protiv korupcije", kazao je Janjić.

Uveren je i da će biti usvojen predlog da SAD imenuje jednog predstavnika koji će sa Miroslavom Lajčakom biti direktno uključen u razgovor Beograda i Prištine.

"Sigurno je da će insistirati i da lista pitanja na kojoj se nalazi i položaj SPC, sloboda kretanja i pravo zvaničnika Srbije da odlaze na Kosovo da bude usvojena", naveo je Janjić.

Ističe i da Amerikanci računaju na razgovore sa Rusijom i Kinom u Generalnoj skupštini UN po pitanju Kosova i to u smislu da te dve zemlje ne koriste pravo veta.

Dodaje da će nova američka administracija biti upornija u traženju odgovornih za ubistvo braće Bitići, kao i da će doći na red i paljenje američke ambasade u Beogradu, ali naglašava da ni to nisu novine.

Janjić kaže da su učesnici sastanka osudili odbijanje EU da otvara nova poglavlja sa Srbijom i ističe da je to urađeno sa tezom da na taj način "guraju" Srbiju ka Rusiji.

Prabacivanje vojske u Brčko

Ono što ga je začudilo, a što je rečeno na sastanku, jeste da preti direktna secesija BiH, pa da treba vojsku prebaciti u Brčko.

Ipak, ističe da je stara praksa Amerike da kada imaju problem sa Miloradom Dodikom prete im odvajanjem Brčkog jer je taj deo BiH pod upravom međunarodne zajednice.

Serverevo viđenje Republike Srpske već je bilo odbačeno

Upitan da li se može Republika Srpska primorati da pristane na jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu, Janjić kaže da su ustavne promene u BiH potrebne, ali da Serverovo viđenje, koje već jednom nije prošlo, BiH kao građanske države nije moguće.

Kada je reč o Miloradu Dodiku, Janjić kaže da je on i poimence prozvan i navodi da se traži od EU da mu uvede sankcije, što je Unija već i pripremila i to paket sankcija zbog korupcije, podsticanja etnonacionalizma i secesije.

"Tu je možda neko procitao i pretnje Vučiću oko toga, što ja nisam video. Na sastanku se govorilo da sa Vučićem treba otvoreno razgovarati i utvrditi neku mapu puta kada Srbija potpuno prelazi na demokratiju", kaže Janjić.

Upitan za komentare Medlin Olbrajt da se u Srbiji ne slažu svi sa potezima Aleksandra Vučića, Janjić navodi da i sam Vučić kaže da se sa njim ne slažu svi ni u Vladi Srbije, Kriznom štabu, što ne bi bilo ni dobro i dodaje da on ipak ima većinsku kontrolu.

Na sastanku, smatra Janjić nije zatraženo da se podstaknu političari u Srbiji koji podržavaju BiH koja nije isključivo vezana za predstavljanje nacija i dodaje da imaju iskustva sa Srbijom po tom pitanju.

Ističe, da se predlaže ekonomska saradnja i jačanje te saradnje i uticaja sa ciljem da se odgurne Rusija i Kina od Srbije.

Takođe, Janjić kaže i da Amerika smatra da ko god dođe na vlast u Beogradu da može da disciplinuje ljude u Republici Srpskoj i dodaje da to pragmatični političari neće učiniti.

Kada je reč o američoj perspektivi Rusije i Kine i njihovog uticaja na Srbiju, Janjić kaže da ih vide isključivo kao remetilačke faktore mada, dodaje, ima puno znakova da Bajden, a i Putin i njegov naslednik Šojgu, puno rade na pripremanju jednog zajedničkog nastupa prema Kini.

Upitan da li Srbija može i dalje da bude okrenuta u saradnji Rusiji i Kini, Janjić kaže da Rusiju možete mrzeti, ali kada duva košava morate da je volite.

"Rusija je glavni snabdevač gasom i naftom, ona nije tu samo zbog političkog uticaja, ima i toga, ali nije sve destrukcija", dodaje.

Kako kaže, Amerikanci su posebno uznemireni zbog toga što će biti predstavnika vojske Rusije u Ministarstvu odbrane Srbije.

 

rtrs.tv

Митић: Неопходно да Србија донесе закон о војној неутралности

RTRS, Radio Тelevizija Republike Srpske, Radio Television of Republic of Srpska

2 minutes

---

Александар Митић (фото: http://www.mc.rs)

- То значи да се питање рјешавања статуса Косова и потенцијално редефинисање односа у БиХ првенствено у стратешком смислу, види као одвраћање утицаја Русије и Кине. Сигурно је да би евентуално чланство Србије у Алијанси директно утицало на чланство БиХ тако да је питање војне неутралности Србије и Републике Српске органски повезано - рекао је он.

Према његовим ријечима, управо због тога је значајно то што је Народна скупштина Републике Српске усвојила декларацију о војној неутралности, "јер тамо, за разлику од Србије, постоји директан притисак за дубље интеграције".

Митић је указао да је данас подршка грађана Србије приступању НАТО са 27 одсто пала на само три одсто, али да би и упркос томе требало донијети закон, јер Алијанса и даље финансира конференције којима показују да су њихова врата за Србију отворена.

- Све то подсећа на ситуацију од пре десет година када су 200 јавних личности, интелектуалаца, потписали петицију за референдум о /не/ уласку у НАТО. Срећан сам што сам био један од потписника и координатора те петиције коју су потписали и Његово високопреосвештенство митрополит Амфилохије, Михајло Ђурић, Емир Кустурица, Милорад Екмечић, Добрица Ћосић, Матија Бећковић, Војислав Коштуница, Момо Капор - рекао је он за Спутњик.

Митић је навео да су многи тада изашли са критиком зашто се уопште прича о тој теми, да би се, захваљујући Викиликсу, сазнало да је баш у то вријеме амерички амбасадор Мери Ворлик објавила депешу чији је назив био "Чекати 10 година и онда гурати", што, како је објаснио значи "чекати деценију након бомбардовања и онда гурати Србију ка НАТО".

 

glassrpske.com

Емил Влајки, књижевник, о свом новом роману: Од сада ће се говорити да је човјек човјеку корона

Вељко Зељковић

9-11 minutes

---

Вељко Зељковић

Емил Влајки, књижевник, о свом новом роману: Од сада ће се говорити да је човјек човјеку корона

Година 2030. Десет година након појаве нове короне.

Дјевојка Жана долази након смрти својих родитеља, а који су пристали да буду усмрћени у једном "хуманитарном центру", да преузме њихове посмртне остатке. Истражује њихову смрт са психологом Морисом, с којим ступа у везу. Откривају да је лаж да старији људи не смију излазити напоље, пошто вируса који наводно одмах убија старије особе нема у ваздуху. Сазнају и да њени родитељи нису мртви, већ да су били дрогирани и пребачени у једну клинику како би се над њима вршили експерименти. Морис због неодлучности пропушта да спаси Жанине родитеље. Она га напушта и везује се за Сержа, предсједника свјетске еугеничке организације која посједује "универзалну вакцину" која, наводно, лијечи све вирусне болести. Уствари, та вакцина је направљена да редукује свјетско становништво како би планету настанили "квалитетнији људи"...

Сажетак је ово радње новог романа бањалучког књижевника Емила Влајкија под именом "Корона", а  инспирисаног, као што и сам назив каже, актуелном пандемијом. Истиче како се ради о првом оваквом роману у свијету, који се на један овакав начин бави овом проблематиком.

- Имао сам веома јаку жељу и инспирацију да напишем овај роман, а којим бих демистификовао неке ствари око овог новог вируса корона - каже Влајки објашњавајући у наставку овог интервјуа за "Глас Српске" због чега сматра да је овај вирус вјештачки створен, те шта је крајњи циљ овог својеврсног, како су многи назвали, "еугеничког пројекта".

ГЛАС: Иако сте радњу романа смјестили у будућност, колико је Ваша књига у ствари покушај да демистификује садашњост и ствари које многи називају теоријама завјере?

ВЛАЈКИ: Када се појави нешто ново што убија људе, нормално је да се стварају претпоставке о узроцима тога. Ако се то исполитизује, онда настају теорије завјере. Најчешће се говори како је овај вирус корона лабораторијски створен у Кини и оданде пуштен у свијет. То је једна расистичка теорија која нема никакву подлогу. Она је расистичка због тога што се за све вирусе који су се појавили у задњих педесет година, а који су очито вјештачки производ, каже да су настали искључиво у "обојеним" земљама!? Дакле, ни један једини вирус нема поријекло из Аустралије, САД, Канаде или Европе!? Шта је то него расизам. Лабораторије четвртог степена са максималним степеном безбједности, а гдје се проучавају смртоносни вируси, налазе се највећим дијелом у "бијелим" земљама. Највише их је смјештено у САД, њих 11. У Њемачкој их има четири. Индија и Швајцарска их имају по три, Аустралија и Русија по двије. Једна постоји у Француској, Чешкој, Мађарској, Канади и Кини. "Необојене земље" се стално жале како им становништво све више стари, а наталитет пада. Социјална давања за пензионе "непродуктивне особе" енормно расту. И гле чуда. Управо је у тим земљама, са најбољим здравственим системима у свијету, страдало највише људи од нове короне!?

ГЛАС: Хоћете рећи како све то није случајно?

ВЛАЈКИ: Не желим ништа рећи, само констатујем чињенице. Почетком овог миленијума, старе, практично безопасне врсте короне су нагло "мутирале" у САРС и МЕРС вирусе са великом смртношћу. И онда су одједном нестали. Имали су два недостатка: били су превише смртоносни и нису се брзо распростирали. Онда је САРС лабораторијски "побољшан" па је настао садашњи  SARS-CoV-2. Смртност је била далеко нижа, ширење велико, а селективно је страдавала првенствено популација треће доби. Све у свему, стари облици короне су били безопасни, а ови нови селективно убијају људе.

ГЛАС: Ко још осим Вас сматра да је нови вирус вјештачки?

ВЛАЈКИ: Велик број научних ауторитета свјетског реномеа. Набројаћу само неке. Из старе короне, откривене од научнице Џун Алмеиде 1964. године, није могло природним путем доћи до потпуно нове короне 2020. године. Индијски истраживачи су у једној од студија то недвојбено доказали. Они су открили како је молекула короне измијењена у своја четири сегмента елементима ХИВ-вируса, што ју је потпуно преобразило. И норвешки виролог Биргер Соренсен и британски онколог Ангус Далглиш су у једном од својих научних радова навели како су идентификовали уметнуте дијелове постављене на површини шиљака SARS-CoV-2, а који су кључни за комуникацију вируса с људским ћелијама и за улазак у њих. Коначно тој теорији се придружио и француски виролог и нобеловац Лик Монтаније. Он је изјавио да "ковид 19" нема природно поријекло и да је највјероватније направљен у лабораторији. И његова истраживања показала су да су овом вирусу додате честице ХИВ вируса.

ГЛАС: Ако је све то тачно, шта се хтјело постићи овим вирусом?

ВЛАЈКИ: Креатори овог вируса су добро знали шта раде. Коначна замисао им се састоји од пет дијелова. "Подмлађивање" помором остарјеле популације у земљама благостања. Уништење слабих националних економија како би они најбогатији профитирали. Вакцинација неколико милијарди људи. Производња страха непрекидним измишљањем нових лабораторијских вируса. Чиповање популације као средства за контролу свакога и свих. И на крају - стварање "расе супермена" насилном редукцијом свјетског "сувишног" становништва: старих, болесних, сиромашних и "обојених". За сада би се задовољили нестанком барем милијарду људи.

ГЛАС: Мислите ли притом на Била Гејтса?

ВЛАЈКИ: Не могу ништа децидирано тврдити, али једна његова изјава би се могла на тај начин интерпретирати. Цитираћу га: "Свијет данас има 6,8 милијарди људи, то ће се повећати на око девет милијарди. Ако направимо стварно јако добар посао са новим вакцинама и  репродуктивним здрављем, могли бисмо то спустити за 10-15 одсто." Тих 15 одсто износи отприлике милијарду људи.

ГЛАС: Да ли се садашњој пандемији назире крај?

ВЛАЈКИ: Наравно, вирус ће временом постати сезонски. Ту је и вакцина. Властодршци су, међутим, схватили да се масама може владати и тако да се сваких неколико година могу у лабораторијама стварати нови смртоносни вируси који ће у људима створити егзистенцијалан страх и убити у њима све људско. Да завршим једним цитатом из мог романа. "Улиће људима страх у кости. Медицинска струка ће их изоловати у кућама, забранити им да на улици дишу без маски, пошто ће им се казати да корона лебди у зраку. Забраниће им да се друже, да се држе за руке. Забраниће људима да се смију због могуће капљичне инфекције, да се грле, воле. Увјериће их да је за човјека најбоље да буде сам ако жели да сачува здравље и живот. Свако ће сумњати у свакога плашећи се заразе. Прије се говорило - човјек је човјеку вук. Од сада ће се говорити - човјек је човјеку корона. Све јавне манифестације биће забрањене. Неће бити предавања у школама. Све ће бити онлајн, нехумано, отуђено депримирајуће. Људи ће живјети без икаквог колективног идентитета. Престаће пружати било какав отпор. Да би овакво стање до краја мистификовали, забраниће се и обдукција умрлих и свака ће се смрт прогласити посљедицом овог вируса. Када се улије људима страх у кости, они ће дозволити да им радите шта год хоћете."

Вакцинација

ГЛАС: Како ће се људи натјерати на вакцинацију?

ВЛАЈКИ: Крајње једноставно. Они који се не буду хтјели вакцинисати неће моћи путовати ван своје земље. Неће добити "корона пасош". Чини се као да су власти многих земаља плаћене од моћних фармацеутских компанија да доносе овакве нељудске одлуке.

 

iskra.co

СЗО: Вакцине неће елиминисати вирус

3-4 minutes

---

05.12.2020. - 16:00

Вакцине не значе нула ковида, рекао Мајк Рајан задужен за ванредне ситуације у СЗО, и објаснио да саме по себи вакцине не могу да ураде посао

Лого Светске здравствене организације (Фото: EPA/EFE)

Појављивање више ефикасних вакцина против ковида-19 и пратећи оптимизам не треба да дозволе да се спусти гард јер оне неће елиминисати вирус, упозорила је данас Светска здравствена организација.

„Вакцине не значе нула ковида", рекао је Мајк Рајан задужен за ванредне ситуације у СЗО, и објаснио да саме по себи вакцине „не могу да ураде посао".

Званичница за управљање пандемијом у СЗО Американка Марија ван Керков позвала је становништво да заиста размисли шта ради за време сезоне празника на крају године да би ограничили пренос корона вируса.

„Одлуке које сада доносимо могу да значе живот или смрт за нас, за нашу породицу", рекла је она.

Пандемија корона вируса у којој је заражено више од 65 милиона људи и умрло више од 1,5 милиона поново је почела убрзано да се шири у свету у време када се најављују планови за масовну вакцинацију у више земаља.

„Напредак остварен у области вакцина свима нам диже морал и сада можемо да почнемо да видимо светлост на крају тунела", рекао је директор СЗО Тедрос Адханом Гебрејезус, али је упозорио на растуће осећање да је пандемија завршена.

Више званичника СЗО такође је упозорило на конференцији за новинаре на лажно осећање сигурности које вакцине могу да дају.

„Док је у току распоређивање вакцина људи треба да наставе да поштују мере јавног здравља да би сви могли да буду заштићени", рекао је Тедрос.

Он је такође поздравио најаву изабраног председника САД Џоа Бајдена и бивших америчких председника Барака Обаме, Џорџа Буша млађег и Била Клинтона да су спремни да се вакцинишу јавно против ковида-19 да би охрабрили сународнике да ураде исто. Рекао је да би и он био спреман исто да учини, али да не жели да иде преко реда.

Такође је објавио да је коалиција против корона вируса коју је покренула СЗО и названа Ковакс (Kovax) добила 700 милиона доза три типа вакцине, без прецизирања којих.

Ковакс је формиран да осигура да се вакцине дистрибуирају равноправно.

„Идуће године имамо намеру да користимо додатне фондове да гарантујемо да најмање две милијарде доза сигурних и ефикасних вакцина буде расположиво у свету", рекао је Тедрос.

Вакцине ће пре свега добити здравствено особље и радници у социјалним службама а затим ће бити употребљене да покрију 20 одсто становништва земаља учесница у механизму.

Опрема: Стање ствари

(Данас, 4. 12. 2020)

 

"Dečko koji isporučuje" ili otpisan kao Tadić

kossev.info

"Dečko koji isporučuje" ili otpisan kao Tadić - KoSSev

9-11 minutes

---

Dušan Janjić u kolumni +381

Piše: Dušan Janjić

Šalja s pravom ukazuje na šansu koju za izlazak iz naše "talačke krize" predstavlja promena predsednika SAD. Šalja primećuje i da će novom predsedniku SAD "najverovatnije trebati da potroši par godina, možda čak i ceo svoj četvorogodišnji mandat, kako bi koliko toliko vratio u normalne tokove, ili u normalnu funkcionalnost, administraciju jednog američkog predsednika". Zaista, Tramp je došao na vlast u SAD na talasu jačanja populizma širom sveta. Tramp je pokušao da rešenje problema koje donosi globalizacija nađe u ekonomskom nacionalizmu. „Amerika pre svega!" i „Učinimo Ameriku ponovo velikom" mantre su za privlačenje nacionalista, izolacionista i protekcionista.

Sa pobedom desnog populizma u SAD i dolaskom Trampa na vlast, došlo je do prave pometnje u EU. Vodeće zemlje EU nisu bile spremne da prihvate Trampovo "priorodno savezništvo" koje je trebalo da partnersku saradnju, koja je bila osnov evro–atlantske saradnje posle drugog svetskog rat, zameni „vođstvom SAD" odnosno upravljanjem EU iz Vašingtona.

Trampova administracije je nastojala da marginalizuje uticaj EU u evro–atlantskim poslovima, a i u geopolitici. Ova politika je pasivizirala NATO koji nije uspeo da odgovori na izazov Erdoganove politika da upotrebljava svoju vojsku, članicu NATO, prevashodno po sopstvenoj proceni. Uz to, tesna saradnja Rusije i Turske značjano je narušila rezultate sankcija koje su EU i najveći broj država članica NATO nametnule Rusiji zbog njenog vojnog intervenisanja u Ukrajini.

Tramp je svoje viđenje „američkog vođstva"preneo i na Pacifik – oblast izuzetno važnu za SAD. Pokušaj uspostavljanja „velikog istorijskog otvaranja Severne Koreje" rezultirao je snažnom političkom propagandom i medijskom kampanju ali ne i promenom politike Severne Koreje. Neartikulisana politika SAD upustila se u mnoge avanture, pa i u odmeravanja moći sa Kinom. Tako je Tramp u vezi sa pandemijom kovid-19 optužio Kinu za zaveru i zločine protiv svetskog zdravlja. Istovrmeno, Kina je sledila svoju geopolitiku „Jedan pojas, jedan put"  i dodatno osnažila poslovnu saradnju sa Azijom odosno priključila se stvaranju nove zajednička zona ekonomske saradnje (Regional Comprehensive Economic Partnership – RCEP).

Kina je iskoristila i nemoć Trampove administracije u susret izazovu koji je za nju predstavljao Iran i omogućila sebi značajno snabdevanje energentima ali i indirektno energetsko povezivanje preko budućeg južnog gasnog koridora sa Azerbejdžanom, Rusijom, Turskom i potom EU.

Sve u svemu Trampova politika se svela na reaktiviranje ratova kao mehanizama preraspodele moći i kapitala. U ovoj kockarskoj igri EU, Rusija, zemlje Bliskog istoka i centralne Azije, Kina pa i čitav Pacifik, uspostavljaju međusobno ad hoc savezništvo koje ponekad i isporuči nekome nešto, ali pre svega na teret treće strane.  Takva situacija ugrožava budućnost SAD uticaja u ovim delovima sveta. Stoga će administracija novoizabranog predsednika SAD Bajdena (Joe Biden) imati pred sobom izuzetno težak zadatak resetovanja evro–atlantske saradnje, nove geopolitike i odnosa prema Pacifiku, Aziji kao i Kini.

Bajdenov posao biće otežan i posledicama Trampove unutrašnje politike odnosno porastom desnog populizma u SAD, Evropi, Brazilu, Indiji i širom sveta.

Kad se sve sabere i oduzme novi predsednik SAD će imati mnogo posla jer ima mnogo problema u kojima bi trebalo da pokaže svoju snagu isporučivanja odnosno da je Deliveri Boy. Valja imati na umu i činjenicu da Bajden i SAD nemaju niti mogu da imaju rešenje za sve probleme koji pritisakju svet i SAD. Rešavnje problema je i na onima koji su ih stvarali i koji ih održavaju. U našem slučaju, na vođstvima Srbije i Kosova.

Kako je napisao Šalja, "Bajdenu će jedan od glavnih spoljno-političkih prioriteta biti obnova narušenih trans-atlantskih odnosa sa Evropom, sa EU odnosno sa vodećim državama EU ali i sa NATO".  U slagalici ili trijadi SAD – EU – NATO postaju važni odgovori na "nedovršene poslove" (u BiH i Kosovu) ali i strateški zadatak Vašingtona kakav je širenje NATO na čitavu Evropu, te i na Zapadni Balkan. Zbog toga su, na primer u Beogradu, uključeni mnogi alarmi ali je oživelo i sećanje na tragične posledice "Miloševićevog gambit-a" odnosno pogrešnog izabora poteza u igri na geopolitičkoj šahovskoj table. Jedan od tih alarma opominje da su pred Srbijom godine koje će pokazati da li je vojna neutrlnost održiva.

S druge strane SAD, EU i NATO su suočeni s problemom održavanja ravnoteže između štapa i šargarepe, odnosno pridruživanje EU i NATO, što su izabrali kao metod kada je reč o Srbiji i u Kosovu. Sadašnji odnos Srbije i NATO je određen Rezolucijom o teritorijalnom integritetu Srbije, koju je usvojila Narodna skupština Republike Srbije decembra 2007. godine, a čija tačka 6. glasi: „Zbog ukupne uloge NATO pakta, od protivpravnog bombardovanja Srbije 1999. godine, bez odluke Saveta bezbednosti UN, do aneksa 11 odbačenog Ahtisarijevog plana, u kome se određuje da je NATO 'konačan organ' vlasti u 'nezavisnom Kosovu', Narodna skupština RS donosi odluku o proglašavanju vojne neutralnosti Republike Srbije u odnosu na postojeće vojne saveze do eventualnog raspisivanja referenduma na kojem bi se donela konačna odluka o tom pitanju".

Od tada do danas, posotoji svojevrsna konfuzija u tumačenju vojne neutralnosti. Sama Rezolucija ostavlja mogućnost priključenja nekom od vojnih saveza. Uz to, politčko rukovodstvo nije učinilo ni jedan korak za priznanje vojne neutralnosti od strane drugih država ili međunarodnih organizacija.

U stvarnosti Srbija je partnerski odnos sa NATO-om uspostavila pristupanjem programu Partnerstvo za mir (14. decembra 2006. godine) i od tada prošla sve potrebne faze na putu ka punoprvnom članstvu. Nedostaje samo Izjava o spremenosti za punopravno članstvo. Takođe, Srbija je kandidat za punopravno članstvu u EU koje podrazumeva i poštovanje Evropske bezbednosne i odbrambene politike.

Ograničavajući faktor vojne neutralnosti Srbije predstavljaju i karakteristiku regiona u kome se nalazi. Pet od osam zemalja sa kojima se Srbija graniči članice su NATO-a, dok su dve na putu članstva. Četiri od njih (Mađarska, Rumunija, Bugarska i Hrvatska) članice su EU, pri čemu ni jedna od njih nije postala članica EU a da prethodno nije postala članica NATO. Situacija u BiH je, imajući u vidu suprotstavljene stavove dva entiteta, konfuzna kao i stanje u odnosima Srbije i Kosova. To samo po sebi opravdava pitanje da li će Srbija moći da bude izuzetak od pravila i da uđe u pregovore i postane članica EU, a da prethodno nije postala članica NATO.

Kada je reč o odnosima Kosova i Srbije Bajden je tu "veteran u svakom pogledu", piše Šalja. On je nesporni znalac i autoritet u ovim pitanjima kao i neki od njegovih najbližih saradnika, počevši od Antonija Blinkena, budućeg državnog sekretara. Oni na raspolaganju imaju većinu od onih par desetina diplomata i eksperata koji se bave porblemom Zapadnog Balkana u Vašingtonu.

Uz to, kad se uzme u obzir da, kada je u pitanju odnos Vašingtona prema Zapdnom Blaknu,Kosovu i Srbiji, ali i Briselskom dijalogu, ne treba očekivati dramatične promene. Da podsetim, Tramp je po ovom pitanju sledio najavu Bajdena iz 2016. godine i imenovao specijalnog predstavnika za zapdni Balkan (Palmera) i u strateško – političkom smilsu, na iznenađenje mnogih u Prištini i naročito u Beogradu, sačuvao kontinuitet u odnosu na svoje prethodnike (Klintona i Obame). Štaviše, opet na iznenađenje mnogih u Prištini i Beogradu, on je otišao korak dalje u odnosu na nasleđe administracije Obame, ističući u svojim pismima Tačiju i Vučiću da bi dijalog Kosova i Srbije trebalo zaključiti "međusobnim i verodostojnim priznanjem". Bajden je tokom svoje predizborne kampanje ponovio stav Trampa uz dodatak da međusobno priznanje Kosova i Srbije mora uvažiti sadašnje granice ove dve države.

Iz svega ovog proizlazi da se neće dugo čekati i da će započete konsultacije na liniji saradnici novog predsednika, Berlina i Brisela, dovesti do usaglašavnja jednog glasa i da će se s njima vođstva Srbije i Kosova suočiti već početkom iduće godine.

Pri tom, za razliku od Šalje, nisam siguran da je Bajdenovom stavu „slažemo se da se ne slažemo" istekao rok trajanja. Pre će biti da će se ovaj stav biti osnova zajedničkog stave SAD, EU i NATO kako bi se ostvario prvi, zaista istorijski korak a to je "puna normalizacija odnosa". Nema razloga da SAD odustanu od svoje politike upravljanja krizom i da požure kao "krajnjem cilju". Moguće je da će određenje pune normalizacije, u sveobuhvatnom sporazumu, biti instrument usopostavljanja održivog rešenja koje više neće zanemarivati bezbednosnu saradnju.

Danas, izgleda da će sa Bajdenovom administracijom ojačati podrška i insistiranje na sradanju u trouglu SAD – EU – NATO što donosi i saradnju na izgradnji strategije izlaska iz krize odnosno, u slučaju EU na European Green New Deal, a u slučaju Srbije – NEW Deal Srbija. Za to je potrebna promena političkog obrasca mada pitanje je da li to mogu da dosegnu sadašnji pregovarači. Zapravo, pred nama su meseci i godine koje će jasno pokazati ko je „Dečko koji obećava", a ko je „Dečko koji isporučuje". Oni kojima se dokaže da je "Dečko koji ne isporučuje" biće, poput Borisa Tadić, otpisani.

Comments

comments

 

---

Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

 

rtrs.tv

Сари: И Финци "кумовали" бомбардовању Србије

RTRS, Radio Тelevizija Republike Srpske, Radio Television of Republic of Srpska

2 minutes

---

НАТО бомбардовање у СрбијиФото: Глас Српске

- У `Дозволи за окрутност` покушавам да одговорим, прије свега, мом народу на питање како је могуће да финско Министарство спољних послова скрива кључне доказе о Рачку због којих се тадашњи предсједник САД Бил Клинтон осјећао слободно да започне бомбардовање Србије - рекла је Саријева.

Она је девет година прикупљала материјал за књигу по архивама ЕУ, НАТО-а, УН и на терену на Балкану, па је истакла да ту детаљно пише о расистичким ставовима Хелене Ранте и њеном понашању које је одредило судбину српског народа и указује на све њене лажи и обмане у извјештајима УН.

Финска књижевница је за "Вечерње новости" рекла да у својој књизи анализира и конференцију о међународном праву и закључке настале на том скупи из којих је, каже, јасно као дан да није било никакве основе да се Косово призна као држава, јер је изграђена на тероризму.

Саријева је и аутор књиге "Касапин, кољач и комуниста", промовисане прошле године у Београду, у којој генерала Ратка Младића пореди са најзначајнијим Финцима у историји - маршалом Манерхајмом и револуционаром Кулерво Манером.

У тој књизи је сабрала на десетине најпотреснијих извјештаја о страдању Срба из сребреничког краја од 1992. до 1995. године.

Истакла је да се из њене перспективе чини да је питање Сребренице и наводног српског геноцида најважније и за Србе и за Европу.

- Тачно је да историју пишу побједници, али без истине нема ни цивилизације - рекла је Саријева.

Она је поздравила Међународну комисију за истраживање чињеница о догађајима везаним за српску судбину у Сребреници и Сарајеву.

- Мислим да ће професори Изреали и Гидеон Грајф успјети да разбију лажне митове - оцијенила је Саријева.

 

iskra.co

Никола Маловић: Они то раде за наше добро

6-8 minutes

---

29.11.2020. - 9:42

Живимо ли ми то у Њемачкој 1941? Или је ово Европа на прагу 2021? Зашто је људима који посједују наше бараке потребан слом економије?

Игралиште (Фото: Никола Маловић)

Увијек се треба сјетити оне сцене из Спилберговог филма „Шиндлерова листа" када потихо ноћу, у бараци разговарају заточене Јеврејке. Устрашене су и забринуте, али само једна, за коју би се данас рекло да је теоретичарка завјере, стидљиво казује што је чула, а чула је да их одвозе возом и спаљују тамо негдје. Па је настало ругање у мраку, ћути тамо, ми Нијемцима требамо, нису луди да нас убију кад смо им потребни за рад!

Но то није била добра логика… Један од начина да се препозна зло које тек има да се огрне још горим плаштом, јесте када нека власт почне да ради алогично.

На прву лопту, ко је могао да повјерује да ће данашња Њемачка – којој је економска сарадња с Русијом мила мајка – истој тој Русији увести економске санкције упркос чињеници да ће због тога Њемачка изгубити бога оца у ојрима?! Али је Њемачка, политички патуљак који је добио бефел из United Snakes, ипак увела санкције Русији, и држи их све до данас – пуштајући суштински јединог економског партнера на дуге стазе (чиме би био постигнут и мир у Европи), да за своје паре финансијски искрвари око гасовода „Сјеверни ток 2".

Имамо ми и конкретнијих примјера да је неко ко над нама влада ишчупао логику као живац из зуба, као нпр. кад се Црна Гора супротно сопственим интересима отцијепила од Србије, кад је Србији забила нож у леђа признавши Косово*, кад је без референдумског питања већинске горске и приморске Србе увела у НАТО… или Србија пак када је, супротно кити својих националних интереса, дозволила свим дугиним бојама да коитирају са српским сељаком, српским домаћином, просветним и здравственим радником, снисходљива према душманима, а престрога према поданицима.

Ако је Лукашенко, предсједник Бјелорусије, одбијајући да прими новац од Свјетске здравствене организације, данас приватне фирме, доказао 2020. г. да је сваки феудалац новог свјетског поретка добио безобразну количину пара да повремено закључа своју територију и унутар ње стане да излуђује народ – тада није тешко повјеровати у алогичност по којој оно што се назива короном није ни планирано да престане. Већ по програму, да се само мијења.

Пола свијета шапуће у симболичној бараци: Они то раде за наше добро. Произвешће милијарде вакцина, седам милијарди, да би нам помогли. Ми њима требамо. Ко ће радити ако нас побију? Зато не слушајте што лупета она глупа жена. Или особе сличне њој.

Средином сад већ фамозног првог таласа, кад ми је кроз главу прошла јеретичка мисао: Шта ако сезоне на Приморју уопште не буде?!, почео сам да вјерујем како постоје до те мјере демонски умови који су кадри да, свијетом ведрећи и облачећи, поступе једнако као са Њемачком из горњег примјера: да витално науде свима економијама.

Данас видим даље, па на овом мјесту упозоравам читаоца да слиједе узнемирујући описи.

Пазимо…

Свјетска влада је формирана, иако ми о томе, будући небитни, немамо медије који би нас обавијестили. Такова ће власт, посебно иза сусрета у Давосу, чији ће се први дио догодити у јануару 2021, а други с прољећа, на новоговору обзнанити детаље Великог ресета.

Чим уђе у масовну употребу, синтагма Велики ресет постаће предметом тумачења, од чега ће само она тумачења у медијима налик „Печату" бити блиска истини.
Нама знаном свијету пријети слом економије.

Као што је Њемачка добила бефел да економски науди сама себи уводећи Русији санкције под обавезно, као што су временом многе земље добиле наредбу да се унереде по властитоме коду (при чему Србија и Црна Гора нису једине), тако су се стекли услови да све земље које дугују исувише (а све дугују исувише) треба да поједу (ех, да је жаба) оно што се не једе, и самоуниште своје економије.

Да ли држава која продаје ресурсе као суманута и која се, иако презадужена, задужује још, уопште постоји? Зна се одговор на реторичко питање у временима када нељудски закони лупају шакама на врата и разбијају их цокулама. Људе који на отвореном ходају без маске саватава полиција равнодушна да ли је наредба да се здрави људи трпају у марице инфицирана алогичношћу или није.

Живимо ли ми то у Њемачкој 1941? Или је ово Европа на прагу 2021?

Зашто је људима који посједују наше бараке потребан слом економије?

Зар трговина није друго име за мир? Зар трговина није друго име за крвоток каквог-таквог поретка на планети Земљи?

Изгледа да није. Јер има свега 99,334% људи на планети којима је до зараде од својих десет прстију у миру, а чак 0,666% оних којима је до зараде током рата.

Глобални економски слом је пројектован, а са њим и глад која слиједи.

У доба ковида 19 продавнице су биле пуне, но како домаће производње нема која би обимом могла да премости годину, сви ми који живимо по логорима чије се границе поклапају са границама држава зависимо од тога да ли ће неко ујутру отворити супермаркет или неће. Јер, шта ако Велики ресет предвиђа и ту „ситну измјену" у поретку по коме ће нова нормалност бити да јутром не можемо да купимо хлеб и млијеко?

Када у сценарио који је предвидив убацимо мутацију проказаног ковида 19 у смртоноснији ковид-21, такође генерисан, и мушкарци и жене с пругастим маскама из свих барака на свијету ће завапити: Убризгајте нам, више, ту вакцину! Па да можемо да радимо!

Јер ће гласови са логорских разгласа бити учестали. Сваки минут-два казиваће: Вакцина ослобађа: Путујте слободно. Вакцина ослобађа: Само невакцинисани стријепе да ли ће им банкомат издати кеш. Вакцина ослобађа: Слободно грлите најближе док вас телефон не обавијести да дејство вакцине почиње да слаби, када треба узети ревакцинацију.

Нова нас индустријска смрт чека иза окуке наших дана.

Пазимо.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 27. 11. 2020)

stanjestvari.com