Црна Гора као теократска држава
3 minutes
Када је 1699. године склопљен Сремско-карловачки мир и турска граница спуштена на Саву и Дунав, Русија Петра Великог, као најјача потписница тог мира, постала је покровитељ православних хришћана под турском влашћу. То је подразумевало „слободно исповедање православне вере и забрану повећања постојећих пореза". Народ (племенски главари) изабрали су 1697. године Данила Петровића за митрополита црногорског, брдског, скендеријског и приморског. Избор је потврђен завладичењем од стране патријарха Арсенија Чарнојевића 1700. године у Сечују.
Од тог историјског догађаја, бивши царски хас Карадаг постао је поново Црна Гора, али са владичанском влашћу (духовном и световном) династије Петровић, која је трајала 150 година. За то време су се догађали страховити сукоби. Истрага потурица 1709. године, која је била и догађај и процес који се стално јављао у околним племенима и нахијама – брдским и херцеговачким. Сталне борбе са Турцима, уз новчану помоћ Русије и доласци њених емисара били су судбински за опстанак Црне Горе. Турска војска Мехмед-паше Ћуприлића спалила је све на шта је наишла, и одвела 4.000 Црногораца у заробљеништво. Насељени су у Гласиначком пољу, али што природним прираштајем, а много више доласком „ускока" из околних брдских и херцеговачких племена, становништво се брзо обнављало, као и цетињски манастир. У свим походима – већим, мањим или случајним приликама, Турци су одводили робље, нарочито женско.
Крвна освета подстицана од Турака је престајала онога момента када је почињао рат са Турцима. Често се завршавала кумствима, развио се култ највишег облика морала, а то је одбрана другог од себе. Држање задате речи било је јаче од званичног потписа. У случају да се задата реч не одржи, следила је морална, материјална осуда и освета.
Владике су спорове решавале уз помоћ клетви, суда добрих људи, али и доношењем закона и стварањем судских органа и осталих органа државне власти. Нарочито су инсистирали на школству, колико год је било могуће.
Та теократска држава је читав век пре Првог српског устанка била светионик слободе, пример непрестане борбе са Турском, Млетачком Републиком, Француском и Аустријом. Црна Гора је увек имала могућност да макар делимично победи, и да опстане. Највећи непријатељ црногорског народа били су сиромаштво и глад, од којих је страдало више народа него од похара.
Завршићу Кочићевом сентенцом: „Ко жарко љуби истину, слободу и отаџбину узвишен је као Бог, а презрен и гладан као пас."
Момир Вукотић,
Батајница
Нема коментара:
Постави коментар