Конов имунитет
Александар Апостоловски
5-7 minutes
Са лицем човека од кога би Срби купили половни аутомобил, сигурни да није враћао километражу, епидемиолог Предраг Кон суочио се са првим законом српског усуда. Нацији која је толико посртала, остало је да верује само у бели лук! То веровање није засновано на народној медицини, која каже да ће те вируси, као лепе девојке, заобилазити кад се наједеш белог лука као лубенице! То веровање заснива се на празноверју да ће, ако се наједемо тог народног лека, макар један од нас опстати, поред толико вампира који нам исисавају душу.
Зато је др Кон толико инсистирао на социјалном дистанцирању: ако остану што даље једни од других, Срби ће само тако преживети. Ако почну да се грле и љубе, на крају баладе, следи известан крај. Ако којим чудом не добију корону, један другом ће забити нож у леђа. Та традиционална пандемија у Срба, накратко је уздрмала и епидемиолога.
Ујутру, најавио је своју оставку и одлазак из Кризног штаба. Војни, а потом цивилни експерт за борбу против епидемија, није стекао лични имунитет од неукусних критика по „Фејсбуку" којима је био изложен од оних паметњаковића који верују да друштвене мреже постају врхунац демократије и слободе мишљења. Такво веровање једнако је издавању лиценце сваком бленти који маше около скалпелом и секирчетом, да се прогласи експертом грађанске хирургије. Хајде, чик, да вас такав активиста оперише на отвореном срцу?
Зашто не бисмо остварили и снове грађанске архитектуре која се рађа, па да сваком ко је у ЈНА правио Ајфелове куле од шибица, пружимо демократско право да пројектује мост преко Дунава? Срећом да је током тог узбудљивог дана доктор Кон васкрсао, на сеанси код Александра Вучића и Ане Брнабић, мада верујем да се овај први бавио јачањем имунитета др Кона. Вучић, наравно, није позвао Пецу, како Кона називају пријатељи, у Кризни штаб зато што му доктор пева оде радости уз гитару, већ зато што поседује ауторитет заснован на знању. Или струци, што већ постаје офуцана фраза државних званичника.
Не треба имати илузија. Кон је био свестан да не улази само у борбу против смртоносног вируса, већ и у политичко блато, где не важи Женевска конвенција. То подразумева да се води рат у којем нема заробљеника. Зато се толико трудио да избегава сваку политизацију у јавним наступима, не либећи се да изнесе похвале властима када су радиле добро, нити критике када би приметио слабости на првој линији фронта. Ко га добро слуша, добро га разуме. Зато је постао човек којем већина Срба верује.
Д. Стојановић
Али, код оног дела јавности која не може да смисли Вучића, свака персона од интегритета која се нађе у његовој орбити, па макар било јасно да одржава социјалну дистанцу – а доктор Кон није постао сателит из љубави и интереса, већ позива државе на мобилизацију како би се сузбила пошаст – пролази кроз топлог зеца. О томе понешто зна жена која седи поред Кона. Дарија Кисић Тепавчевић, све време доказује да није крива што је лепа, а још мање што је стручна. Те две особине код појединаца, а накупило их се, не иду једно с другим. Или једно, или друго. Најбоље, ни једно ни друго!
Знао је и недавно преминули Радомир Антић да смо нација која успех сматра неопростивим грехом. Оживео је посрнулу фудбалску репрезентацију, одвео је на Светско првенство, са ореолом тренера који је од Атлетико Мадрида створио првака Шпаније и освајача Купа краља, довевши до тада анонимног Милинка Пантића из Партизана. То је момак који је од анонимуса постао звезда Примере, па су га се у Београду тек тада сетили. Све док у Шпанији нису постали божанства, и Антић и Пантић су у Србији сматрани углавном побачајима, Пантић нарочито, јер су обесмишљавали постојање такозваних фудбалских радника који мешетаре и дегажирају што даље свакога ко поседује таленат. Како од њих, тако и од Србије. Пантићу су још за живота испред стадиона Атлетика подигли споменик, а када је Радомир Антић преминуо, шпанска „Марка" опростила се од њега целом насловном страном. Наслов је био искрен: „Радомире, волимо те", уз Антићеву велику фотографију. Шпанци су му указали, очекивано, много већу почаст него домаћи медији. За земљу изранављену короном, смрт Радомира Антића била је вест дана.
Ко се данас сећа Драгослава Аврамовића, декице са цегером неконвенционалног понашања кога је довео Слоба на место гувернера да заустави рекордну светску хиперинфлацију? Деда Аврам је стабилизовао курс динара и постао толико популаран, да је постао пример српског апсурда: склоњен је са Слобиног двора, али ту није крај. Кратко време био је лидер коалиције „Заједно", чак и виђен за будућег премијера. Издржао је месец дана! Стари мудрац, експерт Светске банке, схватио је да се иза исполиране демократске фасаде крију сујетни лидери у борби за превласт. Економиста није желео да буде монета за поткусуривање.
Зато мудри Кон инсистира да се његова идеологија зове епидемиологија. Знао је с ким ће све имати посла. На једној страни, то је део опозиционе хистеричне јавности, а на другој, високопозиционирани Вучићеви људи који га посматрају као потенцијалну опасност за њихове фотеље које су стекли победом у такмичењу целивања руке. Ванредно унапређен у санитетског потпуковника, епидемиолог зна да епидемије пролазе, али одаје утисак човека који је свестан да ће опстати друга врста вируса против које Срби нису пронашли вакцину, нити ће икада постићи колективни имунитет. Тај вирус зове се завист.
Ово није прича о доктору Кону. Ово је прича о нама.
Нема коментара:
Постави коментар