Претражи овај блог

уторак, 30. јун 2020.

Штрахе: Не мењам убеђења, Косово је корен Србије

iskra.co

Штрахе: Не мењам убеђења, Косово је корен Србије

3-4 minutes


30.06.2020. - 10:46

Насловна фотографија: REUTERS/Leonhard Foeger

„Увек сам недвосмислено говорио да је за мене покрајина Косово и Метохија корен српске државе и да се снажно противим издвајању те покрајине из српске државе"

Познати аустријски политичар Хајнц Кристијан Штрахе, који се са места вицеканцелара Аустрије и председника Слободарске партије повукао након прошлогодишње афере "Ибица", најавио је свој повратак у политику. Он је у интервју за лист Геополитика говорио о мотивима да формира нову политичку странку Тим Штрахе Алијанса за Аустрију, као и намерама да учествује на изборима за град Беч:

"Чврсто сам убеђен да је нашој држави потребан нови, слободан грађански покрет као што је наш. Политички покрет, који све грађане узима поново за озбиљне чиниоце. Под канцеларом Курцом и градоначелником Лудвигом у Бечу влада невиђена отуђеност и препотентност према грађанима. Поред тога, мој велики циљ је да Беч од једног бирократског града без будућности претворим у социјално праведни родни град – рекао је Штрахе, окарактерасавши себе као "слободарски оригинал":

„Ја сам слободарски оригинал и под мојим вођством стваран је и развијан претходних петнаест година успешан програм тзв. трећег пута. Из тих разлога, моји бирачи могу бити сигурни да ћу се и даље снажно залагати за слободу, социјалну правду и нашу отаџбину. Срби, као слободарски народ, свакако ће, као и у прошлости, препознати ко ће се за њихове проблеме највише залагати и коме ће дати свој глас".

На питање да ли је, након свих политички промена, његов став по питању Косова остао непромењен, Штрахе је одговорио:

„Ко мене познаје зна да никад нисам мењао своја убеђења, па и када је владао жесток противветар, ја сам држао до свога мишљења. Увек сам недвосмислено говорио да је за мене покрајина Косово и Метохија корен српске државе и да се снажно противим издвајању те покрајине из српске државе, који неки преамбициозни европски политичари покушавају да спроведу. Србија је за мене, не само због заједничке културе и заједничких вредности, важан политички, али и економски партнер. Љубав према отаџбини и традицији, као и јединствени слободарски дух, који осећам сваки пут када дођем у Србију, за мене су увек инспирација".

(Цео интервју можете прочитати у новом броју часописа „Геополитика", који се налази у продаји на киосцима)

Насловна фотографија: REUTERS/Leonhard Foeger

Извор Геополитика, број 109, јун-јул 2020.

 

Darko Tanasković - „Bosanski sindrom“ američkih intervencionista

standard.rs

Darko Tanasković - „Bosanski sindrom" američkih intervencionista - Novi Standard

Дарко Танасковић

13-16 minutes


Како су мемоари бивше америчке амбасадорке у УН Саманте Пауер открили присутност „босанског синдрома" код најватернијих заговорника интервенционизма

Амерички званичници, дипломате и обавештајци, кад им прођу мандати, имају обичај да пишу мемоаре и у њима прикажу своје деловање на функцијама и дужностима које су им током одређеног времена биле повераване. Често постају и универзитетски професори, истраживачи, саветници и чланови разних тзв. „тинк тенк" групација и експертских института.

Њихова сећања могу бити извор вредних података и сазнања, који су у време док су службовали били скривени од јавности и недоступни аналитичарима, коментаторима и научницима. Треба их, међутим, читати cum grano salis, јер су мотиви за објављивање оваквих мемоарских књига различити, а у складу с тим и приступи писању.

Неки желе да свој рад прикажу у што позитивнијем светлу, други да умире савест, трећи да испоље накнадну памет у вези са неким појавама, догађајима и личностима, а има и оних који се таквим ретроспективама препоручују за неку нову службу. По правилу, без обзира на то шта је у датом случају основни подстицај за мемоарско враћање у прошлост, све такве књиге су, на овај или онај начин, селективне и у мањој или већој мери нужно и неизбежно субјективне, јер одражавају један лични поглед на свет и угао гледања који је детерминисан сплетом већег броја индивидуалнопсихолошких, вредносних и идеолошких фактора.

Зато су мемоари истовремено и аутобиографије, ма колико њихови аутори наглашавали интелектуалну и критичку дистанцу према садржини својих сећања, коју су одлучили да изнесу пред читаоце. Неретко се из мемоара може више и поузадније сазнати о особинама њихових писаца и о типологији групе или „духовне породице" у друштвеној стратификацији којој припадају, него о догађајима, појавама и личностима који насељавају странице њихових сећања.

СЛУЧАЈ САМАНТЕ ПАУЕР
Ратови на простору бивше Југославије, вођени деведесетих година прошлог века, и њихова растућа интернационализација, изазвали су наглашено занимање у међународној заједниции присуство многобројних страних представника, посматрача, припадника мировних снага, извештача и других посленика „седме силе" на терену унутрашњег сукобљавања, од Словеније, преко Хрватске и Босне и Херцеговине, до Косова и Метохије, као и у оним деловима умируће федерације где није било војних дејстава, али где је живот био политички обележен и вишеструко поремећен збивањима у непосредном суседству.

У постконфликтном периоду настала је обимна литература из домена мемоарске, дневничке и хроничарске прозе коју су, као свој прилог осветљавању ратног раздобља, створили странци који су у различитим својствима дуже или краће време боравили и били активни на простору некадашње Југославије. Иако је било неких иницијалних покушаја да се ова вредна грађа озбиљније проучи, она тек чека да буде подвргнута систематском, методолошки ригорозном, свеобухватном и интердисциплинарном истраживању, без површних импровизација и/или тенденциозних учитавања импулса из менталитета и понорница мирнодопског настављања оружаних сукоба из деведестих година.

Књиге Саманте Пауер „Васпитање једног идеалисте" (Фото: Scott C. Soderberg/Michigan Photography)

Покушаћемо да на једном свежем примеру покажемо колико се из политичких мемоара једне истакнуте и каријеристички амбициозне личности америчког политичког естаблишмента може сазнати, али и антиципирати, о „синдромском" континуитету одређеног погледа на стварност рата у Босни и Херцеговини, а и на Косову и Метохији.

У време кад се у САД води беспоштедна борба свим средствима између председника Доналда Трампа и снага које је у новије време популарно називати „дубоком државом", а које представљају на изборима поражени либералистички и неоконзервативни део америчких високих и привилегованих друштвених слојева, пажљивим читањем мемоара који су нам привукли пажњу може се уверљиво потврдити став да за Србе уопште није свеједно ко ће на наредним изборима освојити Белу кућу, Трамп или Бајден.

Они који код нас Срба навијају за Бајдена, а има их више него што би било нормално очекивати, и за све што овај ислужени политичар представља и подразумева, настоје да увере овдашњу јавност како и није претерано важно ко ће од следеће године осмишљавати и водити америчку спољну политику, јер се њен утврђени курс у односу на наше судбине ни у чему, наводно, неће суштински променити. Дозвољавамо себи да мислимо да није баш сасвим тако. У овој ствари су нам некако ближе процене већине Бошњака, Албанаца, Монтенегрина…

Сећате ли се Саманте Пауер? Вероватно да, али помогнимо онима у чијем је памћењу поворка америчких дипломата који су продефиловали после ње на високим функцијама, потиснула успомену на ову енергичну, сувоњаву жену ирског порекла и оштрих црта лица, тим пре што није реч о неким пријатним сећањима.

У време рата у БиХ, била је двадесетдвогодишња млада новинарка, извештач из „босанског пакла" (1993-1996). Трагедија Босне привукла је тада пажњу душебрижника звучних имена и значајног утицаја у медијима, Џоане Баез, Бернара Анри-Левија, Сузане Зонтаг и многих других. Саманта Пауер је изашла на глас, и практично утемељила политичку каријеру, књигом Проблем из пакла: Америка у доба геноцида (2002), за коју је 2003. године добила Пулицерову награду.

Постала је истакнути „антигеноцидни активиста" и један од најгласнијих и најупорнијих заговорника обавезе Америке да превентивно интервенише у свим случајевима кад некоме негде на планети, по процени вашингтонске администрације, прете хуманитарна катастрофа или геноцид.

Саманта Пауер као новинарка у разговору са групом бошњачких војних официра у Бихаћу током рата у БиХ (Фото: Samantha Power)

Часопис Тајм уврстио је Саманту Пауер међу 100 најутицајнијих личности света. Запазио ју је моћни истомишљеник Ричард Холбрук и понудио јој да ради за њега, али је она била довољно мудра да се не залети, не изгори, и да се посвети стицању академских звања и јавног угледа. Чекала је свој тренутак. Дочекала га је са Бараком Обамом и укључила се у његову битку за Белу кућу. Иако није до краја делио њен интервенционистички жар, будући председник је оценио да ће му Самантина непоколебљива ревност у неким ситуацијама и контекстима бити од користи.

Кад су први пут заједно вечерали 2005. године, сећа се будућа Обамина блиска сарадница, на вест о томе да су снаге НАТО-а бомбардовале српске положаје око Сарајева, Саманта је заплакала. На Обамино питање „зашто те сузе", одговорила је „осећам олакшање, јер је Америка спасила сав тај народ". Обамин коментар био је само „хмм"… Услед свог оштрог језика, морала је напустити председничку кампању 2008. године, јер је Обамину противкадидаткињу и потоњу државну секретарку Хилари Клинтон назвала „чудовиштем", за шта се касније вишекратно извињавала.

Од 2009. до 2013. године била је члан Савета за националну безбедност, а од 2013. до 2017. године најмлађи стални представник САД у Уједињеним нацијама. Занимљиво је да је Џон Болтон, бивши Трампов саветник за националну безбедност, иначе познат као „јастреб", тада био против њеног именовања, јер је није сматрао „довољно поносном да буде Американка". Неки су то иронично прокоментарисали, да Саманта Пауер можда није „довољно поносна", али да је сасвим довољно типична Американка, јер се њена „учена наивност, неисторични оптимизам и љубав према војној сили" могу научити само у Америци.

Амбасадоркино иступање у УН, а посебно у Савету безбедности, запамћено је по стереотипним интервенционистичким и антируским (самим тим и антисрпским) ставовима и нестереотипној ароганцији и надмености, на линији чувене америчке „изузетности", коју је доследно заступала и илустровала. У дебату о нерешеним проблемима на простору бивше Југославије уносила је острашћеност која је ишла преко границе уобичајеног дипломатског заступања и тумачења званичних ставова Вашингтона, а и елементарног доброг укуса.

Сматра се да је Саманта Пауер била међу онима који су извршили најснажнији притисак на Обаму да се определи за срамну и суштински промашену војну интервенцију у Либији (2011), подржала је грубо уплитање Саудијске Арабије у грађански рат у Јемену и неспретно је тумачила колебљиво поступање САД у вези са сукобима у Сирији…

ЗАТОЧЕНИЦИ „БОСАНСКОГ СИНДРОМА"
Уопште, није се прославила у спољнополитичким проценама и инвентивности, као уосталом и Обамина администрација у целини. Али, зато је у међувремену написала мемоарску књигу Васпитање једног идеалисте (2019), да подсети на своје старе заслуге и препоручи се за могуће ново престижно политичко ухлебљење, ако Трамп не преживи садашње координисане и усредсређене насртаје јуришника идеолошки (и интересно) блиских Саманти Пауер.

С обзиром на истакнуто место и улогу коју је њихова ауторка имала у политичком и друштвеном животу, ови опсежни мемоари од око 500 страница, који покривају осам година њеног деловања у Обамином тиму, као и неке догађаје из приватног круга, наишли су на прилично занимање јавности и доживели неколико, махом похвалних, „навијачких", али и површних приказа.

Саманта Пауер као амбасадорка САД у Уједињеним нацијама у разговору са тадашњим америчким председником Бараком Обамом током седнице Генералне скупштине УН 2016. године (Фото: Peter Foley/Pool/Getty Images)

Међу критичким одзивима, оригиналношћу, озбиљношћу и аналитичком продубљеношћу издваја се подужи напис познате новинарке индонежанског порекла Критике Варагур, насловљен „Нема ничега због чега би се требало извинити. Босански синдром Саманте Пауер".

Основна теза ауторке приказа, која се такође истраживачки бавила балканском и босанскохерцеговачком проблематиком, састоји се у закључку да ови преопширни и не нарочито полетни мемоари никако нису оно што Варагур назива bildungsmemoari" („билдунгсмемоари" по аналогији са термином „bildungsroman"/ „билдунгсроман"/ „образовни роман" у науци о књижевности), односно сећања као поучна рекапитулација искустава.

„Пауер јесте накупила нова искуства", констатује Варагур, „али није јасно да ли су јој она уопште укресала и неку нову идеју".

Бивша амбасадорка у УН не износи никакве подстицајне увиде и лекције из најзначајнијих спољнополитичких појава, догађаја и процеса о којима пише и у којима је учествовала. Не коментарише ни либијски кошмар, ни сиријски фијаско америчке политике, а о мрачној улози америчког парадоксалног (и скандалозног) саудијског савезника нема ни речи, премда није мало оних који држе да је однос према стравичном грађанском рату у Јемену и тамошњој стварној, а не претпостављеној хуманитарној катастрофи „гробница Обамине доктрине"… Заузврат, књигом одзвања жал, по неким критичарима преурањен, за временима кад су принципијелни и морални дужносници, попут ње, служили Америци.

Због тога се Саманта Пауер често враћа на своје босанско искуство и политички педигре. Као да је стварно живела у само двема земљама, Америци и Босни, и као да се њен поглед на свет једном заувек само у њима формирао. Сличан „босански синдром", ојачан „косовским", Критика Варагур дијагностикује и код Самантиног старијег сабрата Ричарда Холбрука.

У аналитичкој биографији добро нам знаног америчког „булдожер дипломате", који је служио у свим демократским владама од краја шездесетих година, на дугом путу и посртању од вијетнамског до авганистанског дебакла, „Босна" је била и остала једина светла тачка која му је спасила каријеру, пише Џорџ Пејкер (Наш човек: Ричард Холбрук и крај америчког столећа, 2019).

Ричард Холбрук као специјални изасланик председника САД за Авганистан и Пакистан у Кабулу 2009. (Фото: Paula Bronstein/Getty Images)

Империја не признаје грешке и нема због било чега било коме да се извињава. Она признаје само оно што сматра успехом, ма колико политички и морално споран био, а Критика Варагур убедљиво доказује да се ни „Босна" ни „Косово", у светлу последица америчке интервенције, не могу сматрати баш неким великим успесима. Поготово у поређењу са неуспесима.

Заустављање крвопролића свакако је поштовања вредно постигнуће, али управо заточеници „босанског синдрома" у америчкој политици, заједно са неким Европљанима, спремни су да доведу у питање и сам Дејтонски споразум, јер не желе да схвате да Босна и Херцеговина није њихова трофејна „Босна", а да је рат окончан у оном тренутку кад су и Холбрук и његови налогодавци то били приморани да схвате и прихвате.

Међу најинтересантније странице Васпитања једног идеалисте спадају оне на којима Саманта Пауер описује своје „саслушање" („hearing")  у Сенату, током којег је требало да се изјасни о грешкама у америчкој спољној политици, које би изискивале извињења оштећеним странама. На упорно инсистирање сенатора Марка Рубија да одговори на питање да ли је Америка починила неке злочине, Саманта Пауер је понављала да се „никада не би извинила у име Америке и да је Америка светло света".

Изнервиран и у неверици, Рубио је рекао: „Тако, на питање да ли смо починили злочине, одговарате да смо највећа држава на Земљи?". „Понављам, господине, највећа држава на Земљи. Ми немамо због  чега да се извињавамо", закључила је своје сведочење ауторка мемоара у којима на пет стотина страница разрађује ову мантру о изузетности Америке, а као крунски доказ своје подобности да јој неодступно служи стално потеже добитни адут „Босне".

Саманта Пауер као кандидат за америчког представника у Уједињеним нацијама приликом сведочења пред Одбором за спољне послове америчког Сената, Вашингтон, 17. јул 2013. (Фото: Win McNamee/Getty Images)

Да ли би било повољно за Србе, а објективно и за све грађане БиХ, да, којим случајем, Саманта Пауер и њена интервенционистичка дружина поново заузму места на великом носачу авиона, са којим је бивши председник Републиканске странке и амбасадор при Светој Столици, Џејмс Николсон, својевремено упоредио америчку спољну политику? Просудите сами. За њих синдромски постоји једино „Босна" из сопствених каријеристичких (ауто)биографија, а не Босна и Херцеговина.

Насловна фотографија: AP/Julie Jacobson 

Извор sveosrpskoj.com

 

понедељак, 29. јун 2020.

ФИЛИП РОДИЋ: Америчка превртљивост

 

iskra.co

ФИЛИП РОДИЋ: Америчка превртљивост

5-6 minutes


29.06.2020. - 9:45

Фото: rs.sputniknews.com, REUTERS/ Armend Nimani/Pool

Бајден је пре десет година Тачија назвао „косовским Џорџом Вашингтоном", а данас се тај „херој" суочава са оптужницом за ратне злочине. Шта се променило?

Године 1778, у јеку рата против британске империје, амерички револуционари направили су споразум са индијанским племеном Ленапе са простора данашњег Делавера по којем би они требало да им помогну у борби против Енглеза и заузврат добију своју државу у оквиру будућих САД. У складу са договором, поглавица Кокетагечтон је предводио групу својих саплеменика као извиђач испред америчких снага у кампањи напада на британска утврђења у Охају.

По успешном окончању кампање, објављено је да су Кокетагечтон и његови Индијанци умрли од великих богиња, да би се нешто касније, захваљујући сведочењу америчког "официра за везу" са Индијанцима и блиског пријатеља поглавице Кокетагечтона, Џорџа Моргана, сазнало да их је у Мичигену брутално побила америчка милиција и да о држави Ленапе Индијанаца више нема ни говора. Свега две године од проглашења независности, Американци су починили први познати акт издаје свог савезника.

Што се грбо роди, вријеме не исправи, говорио је чувени српски правник родом из Дубровника и аутор првог црногорског грађанског законика из 1888. Валтазар Богишић, и то се показало као сасвим исправно и у случају САД, које су од те 1778. па до дана данашњег издале готово све своје савезнике када се за тим указала потреба, закључно са Курдима које су оставили на цедилу октобра прошле године.

До сада, до издаје савезника долазило је због процене да би то било од користи за амерички "национални интерес". Тако су, да поменемо само неке, одбачени и Пиноче, и Садам Хусеин, и Курди (чак осам пута, а Американци су Садаму у два наврата дозволили да над њима почини злочин на нивоу геноцида) и народ Хмонг, који је Американцима служио током рата у Вијетнаму. Сада на ред, изгледа, долазе косовски Албанци, односно (за почетак) њихове вође Хашим Тачи и Кадри Весељи.

Постоји, међутим, једна велика разлика у чину издаје Тачија и Весељија у односу на претходне сличне америчке потезе. Ради се о чињеници да су њих двојица пали као жртве, не америчке борбе за своје националне интересе, него унутарамеричке битке између Доналда Трампа и "дубоке државе". До откривања чињенице да се имена ове двојице налазе високо на списку осумњичених ратних злочинаца из предлога оптужнице (што је потез без преседана, јер се до сада са објављивањем имена оптужених увек чекало да оптужни акт буде званично прихваћен) дошло је у тренутку када су високи званичници косовских Албанаца већ били на путу за Вашингтон, на састанак са председником Србије Александром Вучићем који под окриљем председника Трампа води Ричард Гренел.

Више је него јасно коме овде ствари иду у прилог. Док би у финишу предизборне трке садашњем председнику Трампу наставак дијалога између Београда и Приштине и постизање неких споразума који би макар водили ка "коначном решењу", иако је изгледно да они то никако не би били, био само плус, његовим противницима из "дубоке државе", али и из остатка "међународне заједнице" оличене пре свега у Немачкој и канцеларки Ангели Меркел, и таква "победа" је неприхватљива. Због тога су се одлучили на пуштање низ воду "косовског Џорџа Вашингтона", који, све и да на концу не буде осуђен за зверства која му се стављају на терет, тешко да ће поново моћи да заигра било какву озбиљнију политичку улогу. Такође, овим потезом осветили су се Трампу за рушење владе новог немачког миљеника на Косову Аљбина Куртија које их је много било заболело.

Још једна ствар указује на то да се љубав Американаца, па чак и у редовима "клинтониста" из Демократске странке, ближи крају. Ради се о сасвим неочекиваном поразу конгресмена Елиота Енгела у унутарпартијској трци демократа за кандидатуру. После тридесет година непрекидног седења у Конгресу, човек којем амерички конзервативци замерају да му је на "првом месту Косово, а не Америка", изгубио је од Афроамериканца Џамала Боумана, који је до сада био директор једне школе, што јасно указује на тренутни правац размишљања демократа.

Чињеница да су напори актуелне америчке администрације да се постигне неки напредак у решавању питања Косова и Метохије поткопани зарад партијског интереса, још један је доказ да се никако не сме дозволити да коначно решење овог проблема зависи само од ћуди човека који тренутно седи у Белој кући, био он Трамп, или Бајден. Ништавило које је резултат већ читаве деценије преговарања под окриљем ЕУ је доказ да ни Брисел није у стању да доведе до било каквог решења. Преостају УН.

Аутор Филип Родић

Насловна фотографија: Armend Nimani /Getty Images/AFP

Извор Вечерње новости, 28. јун 2020.

standard.rs

 

недеља, 28. јун 2020.

Forin Polisi: Kolaps dijaloga usled optužnice protiv Tačija Trampov neuspeh

kossev.info

Forin Polisi: Kolaps dijaloga usled optužnice protiv Tačija Trampov neuspeh - KoSSev

KoSSev -

9-11 minutes


Foto: Periskopi

Izvor: Foreign Policy, piše: Amy Mackinnon (Tekst je izvorno preveden sa engleskog)

Predsednik Srbije učvršćuje kontrolu dok se Beograd približava autokratiji.

Ovo je bila dobra nedelja za predsednika Srbije, Aleksandra Vučića.

Njegova stranka je prošlog vikenda ostvarila uverljivu pobedu na izborima koje su bojkotovale opozicione stranke u znak protesta protiv njegovih diktatorskih taktika. Ove subote trebalo je da poseti Belu kuću povodom mirovnih pregovora sa kosovskim predsednikom, Hašimom Tačijem, ali samit je otkazan pre nego što je i počeo, nakon što je međunarodni sud u sredu objavio da je Tači optužen za ratne zločine. Kosovski premijer, Avdulah Hoti, trebalo je da preuzme njegovo mesto, ali najavio je u četvrtak da i on otkazuje svoje putovanje.

Posmatrači sa obe strane Atlantika verovatno osećaju olakšanje zbog prekida razgovora pod vođstvom SAD, za koje su se mnogi plašili da mogu doneti više štete nego koristi. Američki predsednik, Donald Tramp, želeo je da ojača svoj imidž nekoga ko sklapa dogovore tako što bi bez obzira na cenu sklopio hitan sporazum između zemalja koje su u zavadi, zauzimajući grub pristup prema američkom savezniku – Kosovou, dok je od Srbije malo toga tražio.

Trampov izaslanik za mirovne pregovore, Ričard Grenel je prvobitno samit planiran za subotu nazvao „istorijskim", da bi kasnije umanjio njegov značaj, rekavši da će se lideri fokusirati na ekonomska pitanja kako bi stvorili radna mesta i „uveli kapitalizam" kako bi poboljšali odnos dve zemlje, dok bi po Srbiju problematični politički razgovori u vezi sa proglašenjem nezavisnosti Kosova bili prepušteni Evropskoj uniji.

Sa obzirom na to da su razgovori pod vođstvom SAD do daljnjeg u zastoju, Vučić sada može još neko vreme da odlaže donošenje odluke, rekao je Dimitar Bečev (Dimitar Bechev), naučni saradnik na Univerzitetu Severna Karolina na Čapel Hilu.

„Vučić nikada nije bio zainteresovan za rešenje. Bio je zainteresovan da razgovara o tome, jer to je to ono što on u osnovi nudi", rekao je Florijan Biber (Florian Bieber), profesor istorije i politike jugoistočne Evrope na Univerzitetu u Gracu u Austriji.

Sjedinjene Države odigrale su u martu presudnu ulogu u kolapsu kosovske vlade, pošto je Grenela sve više frustrirao tadašnji tvrdoglavi premijer, Aljbin Kurti, koji se odupirao američkom pritisku.

Kosovo se često predstavljalo kao najproameričkija država na svetu nakon što se bombardovanjem NATO-a 1999. godine, a sa ciljem da zaustavi etničko čišćenje – omogućilo Kosovu da se od Srbije odvoji i da 2008. godine proglasi nezavisnost. Srbija je odbila da prizna suverenitet svoje bivše pokrajine.

U Kosovskoj politici verovatno će zavladati haos zbog optužbi podnetih protiv predsednika, koji je bio jedan od glavnih komandanata Oslobodilačke vojske Kosova. Iako stub kosovske politike od proglašenja nezavisnosti, Tačijeva budućnost predsednika dovedena je u pitanje zbog novih optužbi koje je podneo Specijalni sud sa sedištem u Hagu, Holandiji, koji je njega i još devet drugih osoba optužio da su odgovorni za ubistvo skoro 100 kosovskih Albanaca, Srba i Roma. Premda sudija za prethodni postupak još uvek nije potvrdio optužbe, sud je preduzeo neobičan korak – da u sredu objavi optužnice , a zbog Tačijevih pokušaja da „ometa i podriva" rad Specijalnog tužilaštva Kosova.

Tači je ključni Hotijev pobornik, koji je na funkciji premijera samo tri nedelje, a odlazak predsednika mogao bi da dovede do novih izbora. „Sumnjam da će Hotijeva vlada dugo preživeti u takvim okolnostima", rekao je Biber.

Postojalo je vreme kada je ulazak u autoritarizam imao skupu cenu, ali u sve većem multipolarnom i transakcijskom svetu, Vučić je uspeo da bez napora okrene velike sile jednu protiv druge, istovremeno učvršćujući svoju vlast u Srbiji. „Pre dvadeset godina nije postojala alternativa EU. U regionu se niko nije borio za uticaj ili autoritet, pa su svi morali da se usmere ka EU. A to više nije slučaj, barem ne ekonomski", rekao je Erik Gordi (Eric Gordy), profesor političke sociologije i sociologije kulture na Univerzitetskom koledžu u Londonu.

Dok Srbija teži da se pridruži Evropskoj uniji, pod Vučićevom vladavinom rastu napadi na lokalne medije i opoziciju, što je nateralo Fridom Haus da 2019. promeni svoju ocenu zemlje sa 'slobodne' na 'delimično slobodnu'. Sposobnost EU da ovo proveri ometa sve veća autoritarnost unutar njenih država članica. Mađarski premijer, Viktor Orban, bio je jedan od prvih međunarodnih lidera koji je čestitao Vučiću nakon što su njegova partija i njeni manji koalicioni partneri u nedelju osvojili vrtoglavih 230 od 250 mesta u srpskom parlamentu. „Evropska unija i Sjedinjene Države nisu učinile dovoljno da nateraju Vladu Srbije da snosi odgovornost i političke posledice zbog njenog nepoštovanja demokratskih pravila", rekla je Majda Ruge, viši saradnik Evropskog saveta za spoljne odnose.

„Zapad je svakako oprezniji kada je u pitanju kritikovanje (prim.prev. Vučića), jer u nekim evropskim prestonicama postoji percepcija da ako ste previše strogi prema Srbiji, ona se može okrenuti nekom drugom", rekao je Bečev, autor knjige „Suparnička moć: Rusija na jugoistoku Evrope".

Od kandidata za članstvo u EU očekuje se da usklade svoju spoljnu politiku sa politikom bloka, ali Srbija umesto toga uporno ide u suprotnom smeru. Analiza koju je sproveo Centar za međunarodnu i bezbednosnu politiku, analitički centar sa sedištem u Beogradu u Srbiji, otkrila je da se spoljna politika Srbije u 2019. godini poklapala sa 57 odsto spoljnopolitičkih deklaracija EU, što predstavlja pad u odnosu na poklapanja od 99 odsto zabeleženih u 2012. godini.

„EU bi trebalo da bude jasna povodom toga da Srbija mora da odabere svoj smer", rekla je Moli Montgomeri (Molly Montgomery), bivša specijalna savetnica za Evropu i Evroaziju američkog potpredsednika Majka Pensa (Mike Pence). „Mislim da bi EU trebalo manje da se fokusira na zemlje koje joj se udvaraju poput Srbije, a koje pokušavaju da okrenu sile jednu protiv druge, a više na druge zemlje koje su potpuno posvećene članstvu u EU".

Vučić je javno govorio o želji da nastavi da balansira između Rusije i Kine sa jedne strane i  Zapada sa druge strane. Iako je Evropska unija daleko najznačajniji poslovni partner Srbije, sa kojom obavlja više od dve trećine trgovine u zemlji, lideri EU nisu uspeli da to pretoče u politički uticaj. Na pitanje u anketi javnog mnjenja povodom toga ko je najvažniji trgovinski partner Beograda, skoro tri četvrtine Srba odgovorilo je da su to Kina i Rusija. „Ovo mi jasno ukazuje na postojanje nerazumevanja, koje namerno podstiču lideri poput Vučića", rekao je Biber sa Univerziteta u Gracu.

Veze Rusije sa Beogradom su dalekosežne i duboke, a Moskva se pokazala neprocenjivim saveznikom u međunarodnim institucijama kada je u pitanju blokiranje pokušaja Kosova da stekne priznanje. Vučić se ove nedelje sastao sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom u Moskvi, nakon što je prisustvovao paradi povodom pobede u Drugom svetskom ratu, koja je prethodno odložena zbog pandemije.

Uticaj Pekinga u regionu je nov, ali se značajno proširio tokom poslednje decenije, budući da Kina daje zajmove i investira u Srbiju u višemilionskom iznosu. U martu, kada je koronavirus pandemija uzimala maha u Evropi, Kina je poslala medicinsku pomoć Srbiji. Na konferenciji za štampu, Vučić je rekao, „Evropska solidarnost ne postoji. To je bila bajka na papiru". On je potom poslao pismo zahvalnosti kineskom predsedniku Si Đinpingu (Xi Jinping), u kojem se obratio kineskom vođi „ne samo kao dragom prijatelju, već i kao bratu".

„Kina se smatra velikom kasicom prasicom. Naravno, ova percepcija je pogrešna jer se novac reciklira u kineskim kompanijama, a lokalni izvođači neće dobiti mnogo od toga", rekao je Bečev. Iako se očekuje da kineske investicije u Srbiju dostignu 10 milijardi dolara, od ukupno 2,2 milijarde dolara koje su do sada ušle u Srbiju, skoro dve trećine su činili zajmovi.

Iako se Vučićevo balansiranje za sada njemu isplatilo, stručnjaci upozoravaju na to da je moguće da će on sam sebe saterati u ćošak. EU je obično posredovala u dijalogu između Srbije i Kosova, ali Sjedinjene Države su pod Trampovim vođstvom pokušale da uspostave paralelni proces. Budući da je proces predvođen SAD-om sada verovatno privremeno obustavljen, Evropa će možda još jednom preuzeti vodeću ulogu, a manje je verovatno da će Brisel izlaziti u susret Vučiću onoliko koliko je to radio Vašington.

Sa velikom većinom u parlamentu koji je sada pod njegovom kontrolom, Vučić će se možda suočiti sa pojačanim pritiskom Evropske unije da načini ustupke u cilju postizanja sporazuma sa Kosovom. Srpski lideri su decenijama koristili strah od svojih političkih protivnika kao razlog za razvlačenje mirovnih pregovora. „On više nema izgovor da sprovede u delo ono što on neće želeti da uradi. Odgovornost za bilo kakav neuspeh počivaće na njemu", rekao je Gordi sa Univerzitetskog koledža u Londonu.

Foreign Policy

Comments

comments

 


Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

 

субота, 27. јун 2020.

Dejvid Šimer - Kako je CIA srušila Miloševića

standard.rs

Dejvid Šimer - Kako je CIA srušila Miloševića - Novi Standard

Дејвид Шимер

23-29 minutes


Високи службеници CIA-е и Бил Клинтон у ексклузивним интервјуима појашњавају како је CIA одиграла кључну улогу у рушењу Слободана Милошевића са власти

Руски председник Владимир Путин на питања о умешаности његове владе у америчке председничке изборе из 2016. године одговара мешавином порицања и контраоптужби. Kако је рекао јуна 2017. године, Сједињене Државе су те које се „широм света активно мешају у изборне процесе у другим земљама". Сврха ове тврдње јесте да оправда и скрене пажњу са руских активности, што је тактика која у многим местима у свету доноси резултате. Од Кијева до Брисела и Лондона, државни функционери рекли су ми да претпостављају да се Централна обавештајна агенција (CIA) често меша у иностране изборе.

Ова перцепција је разумљива јер је деценијама била истинита. Прва тајна операција CIA била је манипулација изборима у Италији 1948. године. Амерички обавештајни официри ширили су запаљиву пропаганду, финансирали пожељног кандидата и организовали грађанске иницијативе – све како би центристичким политичким партијама у Италији обезбедили предност у односу на њихове левичарске конкуренте. Након што је италијанска комунистичка партија изгубила, операција из 1948. постала је, како ми је рекао главни интерни историчар CIA Дејвид Робарџ, „шаблон" за оно што је Агенција потом чинила у „многим, многим земљама", надмећући се са својим совјетским конкурентом – КГБ-ом. Од Чилеа и Гвајане до Ел Салвадора и Јапана, CIA и КГБ мешали су се у демократске изборе широм света. У неким од ових операција долазило је до директног манипулисања гласачким кутијама, у другим је манипулисано јавним мњењем, све у циљу вршења утицаја на изборне резултате.

Онда се Хладни рат завршио, а супротстављени циљеви изборних операција Москве и Вашингтона – да шире и сузбијају комунизам – постали су превазиђени. Од тада се руска обавештајна служба мешала у многе иностране изборе, не како би наметнула идеологију, него како би прогурала кандидате раздора и ауторитаризма, сејала хаос и конфузију и делегитимизовала демократски модел. Али шта је са CIA?

Током претходне две године, интервјуисао сам преко 130 званичника о сто година дугој историји тајног изборног мешања, или тајним иностраним настојањима да се манипулише демократском вољом бирача. Моји интервјуи обухватили су осам бивших директора CIA и још много CIA официра, као и директоре националних обавештајних органа, државне секретаре, саветнике за националну безбедност, једног генерала КГБ и бившег америчког председника. Сазнао сам да су у 21. веку највиши функционери САД задужени за националну безбедност у најмање два наврата разматрали да наложе CIA-и да се умеша у иностране изборе.

У случају Србије 2000. године таква дебата је уродила плодом па је CIA потрошила милионе долара радећи против тиранина Слободана Милошевића. У другом случају, поводом Ирака 2005. године, CIA је устукнула. У оба случаја креатори америчке политике извагали су потенцијалну корист и ризике. Ове закулисне приче откривају зашто је Вашингтон, противно Путиновим тврдњама и за разлику од Москве, одустао од праксе мешања у изборе.

„ПРЕДУСРЕТЉИВА" ОПОЗИЦИЈА И КЕШ НА РУКЕ
Први случај догодио се 2000. године, када је Милошевић, југословенски председник, учествовао у кампањи за реизбор у Србији. Милошевић је био много тога: комуниста загледан у Москву, српски националиста и човек који је брутално газио људска права. Средином 90-их омогућио је кампању етничког чишћења у Босни и Херцеговини. Пар година касније, исто је учинио на Косову, где су његови војници систематски терорисали, убијали и протеривали Албанце. Озбиљност ових злочина натерала је НАТО да 1999. године покрене кампању ваздушних напада против Милошевићевих снага, а међународни суд да га оптужи за ратне злочине. Леон Панета, шеф кабинета председника Била Клинтона од 1994-1997. године, рекао ми је: „Милошевић је перципиран као лош тип са лошим утицајем и као неко ко ће тај део света окренути наглавачке уколико не буду предузети кораци да се заустави".

Избори из 2000. године представљали су добру прилику. „Не знам да ли смо јавно рекли да је наш циљ смена режима", рекао је Џејмс О' Брајан, тадашњи Клинтонов специјални изасланик за Балкан, али „нисмо сматрали да је Милошевић у стању да води нормалну државу". Од средине 1999. године до последњих месеци 2000, јавне и приватне америчке организације потрошиле су око 40 милиона долара на програме у Србији, не само на подршку опозицији, него и независним медијима, грађанским организацијама и иницијативи „Изађи и гласај". Путем оваквог отвореног ангажмана, појашњава О' Брајан, Сједињене Државе су намеравале да доведу у ред изборно игралиште којим је Милошевић хтео да манипулише.

Запаљена зграда Радио телевизије Србије, Београд, 5. октобар 2000. (Фото: Ројтерс)

Док су Стејт департмент, Агенција Сједињених Држава за међународни развој (USAID) и америчке невладине организације (НВО) јавно утицали на српске изборе, CIA је то исто чинила у тајности. Џон Сајфер рекао ми је да му је за период између 1991. и 2014. године, односно док је службовао у оперативи CIA, познат само један случај „успешне" операције мешања у изборе: Србија, 2000. године. „Постојао је тајни рад подршке Милошевићевој опозицији", наводи Сајфер, присећајући се како се, након што је Клинтон обавестио одабране чланове Конгреса, CIA бацила на посао „подршке, финансирања и пружања помоћи специфичним кандидатима опозиције – то је била главна ствар".

Сајфер, који је постао шеф испоставе CIA у Србији одмах после избора, објаснио је како је Агенција упумпала „милионе долара" у антимилошевићевску кампању, углавном кроз састанке са кључним сарадницима лидера српске опозиције, и то ван државних граница, при чему им је на лицу места „даван новац у кешу".

Клинтон ми је потврдио да је одобрио да се CIA умеша у изборе 2000. године у корист Милошевићевих противника. „Нисам имао проблем с тим", рекао ми је поводом тајног програма CIA, јер Милошевић је био „хладнокрвни убица који је одговоран за смрт стотина хиљада људи" (у свим ратовима на простору бивше СФРЈ укупно је страдало до 120.000 људи, прим. прев.). Исто као што су амерички председници хладноратовске ере веровали да могу да оснаже демократије у иностранству подривањем комунистичких кандидата, Клинтон је веровао да би могао да оснажи српску демократију подривањем Милошевића. „Тип је био ратни злочинац", рекао ми је Клинтон. „Нисам сматрао Милошевића демократским кандидатом, сматрао сам да он покушава да се реши демократије".

У Србији је фокус CIA-е био на томе да изврши утицај на умове њених грађана, а не да манипулише биралиштима. „Нисмо покрали изборе или свесно лагали бираче са циљем да их навучемо да гласају за људе чију смо победу желели", појашњава Клинтон. Уместо тога, CIA је пружала новац и друге видове помоћи кампањи опозиције.

Конгресни лидери знали су за овај тајни план и подржали су га. Трент Лот, вођа већинске групе у Сенату, присећа се како је, након што је саслушао брифинг о операцији CIA, исказао своју пуну подршку. „Милошевић је био потпуно ван контроле", рекао ми је Лот. „Нисмо намеравали да извршимо инвазију, али у општем хаосу који је владао морали смо нешто да учинимо". Службеници CIA, за разлику од других државних службеника САД, могли су да оперишу у тајности. „Због природе нашег рада", објашњава Даглас Вајз, тадашњи оперативац CIA стациониран на Балкану, „нама је било далеко лакше да вршимо пенетрацију у Србији него људима који су, да се тако изразим, више радили на површини". Инволвираност америчке обавештајне заједнице у изборе била је „темељна", наставља Вајз, а Вашингтон је користио „све инструменте наше националне моћи да оствари исход који би ишао у прилог Сједињеним Државама".

Али да ли је то било довољно? Како су се избори приближавали, Клинтона је бринуло да ће Милошевић успети да их покраде. „Ови избори биће важни, али вероватно неће бити поштени", рекао је Владимиру Путину, новом руском председнику, две и по недеље пре гласања, што видимо из недавно обелодањених транскрипта њихових разговора. „Милошевић губи на анкетама, па ће вероватно покрасти изборе. Било би пожељно да изгуби, али вероватно ће се постарати да се то не деси". (Путин се, у одговору, пожалио на НАТО интервенцију претходне године: „Нису нас консултовали при доношењу одлуке да се бомбардује Југославија", рекао је. „То није фер".)

Америчке организације за промоцију демократије, делећи Клинтонове бриге, настојале су да обезбеде да Милошевић нема могућност да лажира пребројавање гласова. Једна НВО финансирана из САД обучила је преко 15.000 активиста за надзор биралишта. На дан избора, чланови опозиције бројали су гласове раме уз раме са државним службеницима. Државни резултати говорили су да Милошевић тесно води. Паралелно бројање, међутим, октрило је истину: дебело је изгубио. Избили су огромни протести. Милошевић, неспособан да сузбије револуцију народних маса, био је приморан да поднесе оставку.

Демонстранти ипсред Народне скупштине, Београд, 05. октобар 2000. (Фото: Profimedia)

Рука CIA остала је скривена. Две деценије касније, амерички обавештајци (сада већ пензионисани) чврсто су убеђени да је њихово деловање било пресудни фактор у победи над Милошевићем. Сајфер истиче да се радило о „успешној" CIA операцији. Вајз наводи да су Сједињене Државе направиле „велику разлику" и да је „мешавина" јавних и тајних подухвата довела до „позитивног исхода". Међутим, као и код свих операција тајног утицаја на бираче, CIA није могла прецизно да измери свој утицај. „Измерити то је тешко", признаје Сајфер. Али истиче да су српски државни функционери иза затворених врата исказали захвалност CIA-и за своју победу. „Многи од кључних играча који су постали руководеће фигуре у потом формираној влади наставили су да се састају са нама и наставили су да нам говоре да су наши напори довели до њиховог успеха", рекао је Сајфер, „у смислу да смо им помагали око свега, од рекламирања, преко финансирања, до начина на који су деловали" током кампање.

У интервјуима које сам радио, високо рангирани државни функционери САД осећали су се непријатно при сваком помену улоге CIA у Милошевићевом поразу. „Знам понешто о томе, али не могу да говорим", наводи Џон Меклолин, заменик директора CIA-е 2000. године. Ова нелагода има смисла: мешање CIA у изборе из 2000. није репрезентативно за рад Агенције у постхладноратовском периоду. Колико често се, на крају крајева, један ратни злочинац може срушити гласањем?

„Постојала је шира сагласност, не само у тајним службама, него заиста у смислу једне опште политике да је нешто морало бити учињено на Балкану", наводи Стивен Хол, бивши оперативац CIA, који је 2000. био стациониран у региону. За Вашингтон, „изборна манипулација" постала је „крајње средство", додаје Вајз, а српски случај био је „потпуни изузетак", делимично због Милошевићевих злочина, делимично због „предусретљиве", „кредибилне" и „атрактивне" природе опозиционих политичара. У таквим случајевима, тврди Вајз уопштено, „циљеви оправдавају средства… постоји ризик да ћете можда учинити нешто што неки сматрају неамеричким". Али резултат је да „један геноцидни манијак више није на власти".

Када сам питао Клинтона зашто је тајна операција била дозвољена у Србији, просто је одговорио, „постоји праг толеранције у броју жртава, а Милошевић га је прешао".

CIA ГУРНУТА У СТРАНУ
Године 2004, председник Џорџ Буш млађи био је на ивици да одобри још једну такву операцију. Радња приче одвијала се у ситуационој соби Беле куће, где су, током лета и јесени, функционери националне безбедности вагали сличан предлог: да се CIA укључи у тајну операцију манипулације изборима. Овог пута мета би био Ирак.

Марта 2003. године, Сједињене Државе извршиле су инвазију на Ирак како би уклониле Садама Хусеина, дугогодишњег диктатора ове земље, и конфисковале оружје масовног уништења која је он наводно поседовао. Хусеинова влада пала је у року од пар недеља, али ништа од тог оружја није пронађено. Мучећи се да оправда рат, Буш је обновио своје обећање да ће трансформисати политички систем Ирака. Крајем 2003, изјавио је да ће „ирачка демократија успети" и да ће грађани ове земље имати народне представнике. „За америчку владу у то време било је екстремно важно да се одрже слободни и поштени избори јер је то у ствари оправдавало инвазију", истиче Артуро Муњоз, тада високо рангиран у оперативи CIA.

Пољски специјалци и припадници америчке морнарице позирају са америчком заставом испред слике ирачког председника Садама Хусеина у луци Ум Каср на југу Ирака, 23. март 2003. (Фото: Reuters/Desmond Boylan)

„Како нисмо успевали да нађемо оружје за масовно уништење, до тог момента смо већ очајнички желели да оправдамо себе, макар тиме што ћемо тамо створити демократију". Америчке организације за промоцију демократије упумпавале су ресурсе у Ирак. Поготово су Међународни републикански институт и Национални демократски институт покренули обимне програме, помажући у производњи материјала за едукацију бирача, обуку страначких функционера и реализацију политичких дебата, као и акција „изађи и гласај".

Сврха избора, међутим, јесте да бирачи одлуче о правцу којим ће се кретати њихова држава. У том смислу, Буш је имао проблем: обавештајни извештаји указивали су да ће његов преферирани кандидат, Ајад Алави, изгубити на првим парламентарним изборима у историји Ирака, заказаним за јануар 2005. године.

Америчка обавештајна заједница веровала је да Иран утиче на изборе у корист Алавијеве опозиције. „Наравно да је Иран био умешан", рекао је Меклолин, тадашњи заменик директора CIA-е. „Зашто и не би био? Налазе се одмах поред, имају капацитете и блиски су са једним делом руководства". Вајз је био базиран у Ираку пре одржавања избора, а пар година касније постаће шеф тамошње испоставе CIA. Иранско мешање у изборе у Ираку описао је као веома широко: „Говоримо о новцу, активистима, претњама, уценама и паравојном присуству".

Буш и његови саветници разматрали су да ли да реагују тајном операцијом. Џон Негропонте, тадашњи амерички амбасадор у Ираку, редовно је учествовао у интерагенцијским телеконференцијама из Багдада, са једном једином тачком дневног реда: утицајем на изборе под руководством CIA. „Заиста смо много размишљали о томе", рекао је Негропонте, који истиче и да је у дискусијама са другим високо рангираним званичницима администрације био „отворен за ту могућност" .

Разматрања су дошла до тако озбиљног нивоа да је Бела кућа информисала челнике Конгреса о дотичним плановима. „Поента је била да се отвара прилика за ангажман на начин који би могао да пружи далеко сигурнији исход", присећа се Том Дашел, тадашњи лидер мањине у Сенату. Званичници које сам интервјуисао нису могли да се сете – или нису хтели да их поделе са мном – оперативних детаља CIA плана, мада ми је Дашел рекао да су укључивали „доста активности које смо сматрали просто неприкладним и непрепоручљивим".

За CIA, мешање у ирачке изборе била би само последња итерација старе операције, а крајем 2004. године Агенција је већ почела да гради позицију за акцију. Алави је почео да очекује тајну помоћ. „Иницијални став Сједињених Држава био је да се подрже умерене снаге – финансијски и медијски", рекао је 2007. године. Онда је, истиче Алави, ова помоћ неочекивано „обустављена под изговором да Сједињене Државе не желе да се мешају".

Унутар CIA, Конгреса и Беле Куће, неочекивани савез функционера ујединио се против тајног изборног мешања. Представници CIA, подсећа Негропонте, „најмање су желели да се упетљавају" у ову операцију, јер би у случају да буде откривена могла да изложи Агенцију критици. Меклолин, смејући се, каже да „не би негирао" Негропонтеово сећање. „На крају крајева, извршили смо инвазију на једну државу како би је учинили демократском", рекао је. „Колико би лицемерно било да им након тога утичемо и на изборе?". Говорећи уопштено, Муњоз закључује: „Ако намеравате да упропастите неке изборе и за то се сазна, а ствари често процуре", онда једном „кад се прочује да је тај и тај победио због тога што је CIA урадила ово или оно, знајте да сте упропастили читаву спољнополитичку авантуру на коју сте пошли".

Конвој оклопних возила америчке војске током вежбе у северном делу Кувајта, непосредно уочи агресије на Ирак, 13. март 2003. (Фото: Scott Nelson/Getty Images)

Конгресни лидери такође су се противили плану. За Дашела, аргументи против тајне операције били су двоструки. Први су били питање оптике: „колико би ужасно то изгледало" ако би се открило. Други су били нормативни. „Није ово више Хладни рат", рекао је. „Да радимо оно што смо радили пре 20 година једноставно није било примерено, није било у складу са ониме што би наша земља требало да представља". Дашел се присећа како је Ненси Пелоси, његова супарница у Представничком дому, била „веома грлата" у супротстављању плану. Пелоси је наводно пронашла савезника у Кондолизи Рајс – саветници за националну безбедност. „Док сам слушао полемике", каже Негропонте, „схватио сам да цела ствар једноставно није вредна труда и да људи просто не желе да раде ово, па смо одустали".

Буш, покушавајући да изгради демократију, био је невољан да тајно интервенише у демократским изборима. „Хтели смо да будемо прилично чисти по питању мешања у њихове изборне процесе", рекао је Меклолин. „Учествовао сам у многим планирањима и одлучивањима поводом тајних акција и могу вам рећи да се увек морате запитати – које су нежељене последице онога што предлажемо или разматрамо?"

План CIA гурнут је у фиоку. А са јануаром 2005. дошао је и убедљиви пораз Алавијеве коалиције у изборима обележеним нестабилношћу и терористичким нападима. На власт је дошла коалиција чврсто везана за Техеран.

„КУПОВИНА МЕДИЈА У ДРЖАВАМА И РЕГИОНИМА"
Како се улога CIA-е променила у постхладноратовском периоду? Док руске обавештајне службе поново манипулишу изборима широм света, CIA је зацртала супротан курс. Српска операција, судећи према бројним америчким званичницима, била је „специфична" мера донета услед специфичних околности. У случају ирачких избора, на којима није учествовао владар попут Милошевића, креатори амерички политике проценили су да су ризици тајне акције превисоки. У годинама након тога, на основу интервјуа које сам имао са седам директора CIA од јула 2004. до јануара 2017. године, као и са бившим директорима националне обавештајне службе и заменицима директора CIA, могу да закључим да је логика иза ирачке одлуке постала норма. Противно Путиновим тврдњама, Вашинготн је дигао руке од тајног мешања у изборе.

У интервјуима о савременим програмима тајних акција CIA, бивши шпијунски шефови Сједињених Држава деле се у две групе. Прва инсистира на томе да се Агенција више не бави тајним мешањима у изборе. Дејвид Петреус, који је био на челу CIA 2011. и 2012. године, рекао је да му „није познато… да је у скорије време било таквих операција". Џон Бренан, директор CIA од 2013. до 2017. године, пружа још чвршће гаранције: „Са председницима Обамом и Џорџом Бушом млађим, никада се није догодио покушај утицаја на исход демократских избора. Сматрали смо да је то директно противно демократском процесу". CIA се једном умешала у иностране изборе, наставио је, „али током претходних 18 и више година, то се није десило".

Друга група функционера не изражава се у апсолутним категоријама, истичући да се CIA удаљила од операција мешања у изборе широм света, али не и да је нужно у целости обуставила такву праксу. „Није било много тога. То није нешто што служба ради макар и приближно флексибилно и слободно као што је можда чинила на почетку Хладног рата", истиче Меклолин који је, као други човек CIA 2000. године, вероватно био умешан у Милошевићев случај. Од тада су такве операције у најмању руку подигнуте на највиши ниво. Бушова администрација дебатовала је о ирачкој шеми, Обамина администрација вагала је сличне предлоге. „Није да се ове идеје не појављују ту и тамо, али макар у Обаминој администрацији увек би бивале одбијене", каже Тони Блинкен, који је служио на високим функцијама у сектору националне безбедности током целог мандата Барака Обаме.

Бивши шеф CIA-е Џон Бренан у разговору са бившим америчким председником Бараком Обамом у председничком кабинету у Белој кући

У овој другој групи, Леон Панета, директор CIA од 2009-2011. године био је најотворенији. Рекао је да се никада није „петљао" у намештање гласова, било директно, било путем ширења дезинформација. Али би у ретким приликама CIA за време његовог мандата пред изборе вршила утицај на иностране медије како би „променила став јавности унутар одређене државе". Метод CIA, наставља Панета, био је да се „прибаве медији унутар државе или унутар региона како би могли да се користе за ширење" специфичних порука, као и „утицај на власнике медија да сарађују са нама на ширењу одређене поруке". Као и у Италији 1948. или у Србији 2000. године, програми које је Панета описао уклапају се у јавне пропагандне кампање. „Иако смо радили на тајној бази", наставља Панета, „морали смо да се постарамо да се и у јавним наступима шаље иста порука". Чак и овај тип операција представља ризик. „Нема сумње да је то коцкање", каже Панета, додајући да је управо то разлог зашто је ово крајња опција, док су агресивније тактике остављане по страни.

Сваки интервју указивао је на исти закључак: што се тиче CIA, тајно мешање у изборе постало је изузетак, а не правило. Или Агенцију више не занима да утиче на исходе избора, како су Бренан и Петреус оценили, или то чини у ретким случајевима када је, као у случају Милошевића, могуће решити се тиранина на биралиштима. Шта је од тога истина остаје непознато. Али ова генерална промена представља драматично удаљавање од Хладног рата, када се CIA мешала у изборе „многих, многих" земаља. Поводом ове еволуције, Негропонте, бивши директор националне обавештајне службе, рекао је: „Искрено, политичке акције ове врсте су заиста ствар прошлости. Ирак ме је убедио у то. Просто, није било ни трун апетита за изборну интервенцију".

Скептици ће рећи да шефови тајних служби Сједињених Држава лажу. Али имајући у виду данашњу реалност, скептици можда пркосе логици. Било би штетно за CIA-у да манипулише изборима у иностранству, осим у најизузетнијим случајевима. Један од разлога тиче се краја Хладног рата, који је ускратио дуготрајну сврху Агенцији: супротстављање Совјетском Савезу. Милошевић је, пре свега, представљао остатак претходне ере. Септембра 2001. године CIA је пребацила фокус на борбу против тероризма, која је захтевала нападе дроновима и паравојне операције, а не мешање у изборе.

Постхладноратовски лидери Сједињених Држава прогласили су еру либералне демократије коју карактеришу слободни и поштении избори. Ова транзиција, од обуздавања комунизма ка промовисању демократије, претворила је тајно изборно мешање у ризичнију опцију. Мајкл Хајден, бивши директор CIA, истиче: „Мешање у изборни процес иде против наших фундаменталних уверења. Можда ћете то учинити како бисте изједначили изборне услове, можда ћете то учинити јер тако налаже национална безбедност, али то просто није исправно". Меклолин елаборира све учесталије гледиште Вашингтона: „Уколико се мешате у изборе и будете откривени радећи то", рекао је, „испадате много лицемернији него током Хладног рата, када се на такве ствари гледало као на нешто што се подразумевало".

Лицемерје, међутим, раније није представљало препреку за CIA-у. А последњих година, како је поново дошло до надметања великих сила, Сједињене Државе имале су своје интересе на многим страним изборима. Промене у високој политици, дакле, само делимично објашњавају промену у понашању CIA-е. Остатак ове приче тиче се ширења интернета, које је изложило америчке изборе страним утицајима. Званичници из Вашингтона оклевају да дају зелено светло за извођење операција на које је и њихова сопствена земља постала тако рањива. „Ако живите у кући од стакла, не бацајте камење", поручује Петреус. „А кад је реч о повезаности на интернет, ми смо највећа кућа од стакла".

Бивши директор CIA-е Дејвид Петреус, Шарлот, 23. април 2015.

Дигитално доба је такође отежало очување тајновитости тајних операција за манипулацију иностраним бирачима. „Јако је тешко спречити да та врста активности на крају не процури", наставља Петреус. А Вашингтону је битно хоће ли бити ухваћен на делу. „Да су Сједињене Државе идентификоване као неко ко промовише дезинформације или намешта изборе, то би подрило наш кредибилитет и политичке напоре, имајући у виду колико су такве акције неконзистентне са вредностима које промовишемо, а које су у сржи наше меке моћи", рекла је Аврил Хејнс, бивша заменица директора CIA. „Исто не важи за Русију".

Дејвид Шимер је сарадник Универзитета Јејл и докторанд на Универзитету Оксфорд. Аутор је књиге која ће ускоро бити објављена под насловом „Намештено: Америка, Русија и сто година тајног мешања у изборе".

Превео Владан Мирковић/Нови Стандард

Насловна фотографија: William J. Clinton Presidential Library/Flickr/CIA

Извор Foreign Affairs

 

среда, 24. јун 2020.

Српска гарда продефиловала Црвеним тргом /видео/ https://youtu.be/ulBeexjw3-I

rs.sputniknews.com

Српска гарда продефиловала Црвеним тргом /видео/

Sputnikhttps://cdn2.img.rs.sputniknews.com/i/logo.png

2-3 minutes


75 година од Велике победе

11:56 24.06.2020Преузмите краћи линк

На московском Црвеном тргу данас је величанственом Парадом победе обележена 75. годишњица победе над фашизмом у Другом светском рату. У парадном строју били су и Гардисти Војске Србије.

Под заставом Републике Србије, предвођени командантом гардијског батаљона потпуковником Драганом Јаковљевићем, пред очима читавог света одали су пошту херојским прецима који су своје животе уткали у слободу у којој данас живимо.

https://youtu.be/ulBeexjw3-I

У парадном строју било је 75 српских гардиста, симболизујући исто толико година од тријумфа над фашизмом у Другом светском рату, саопштили су из Министарства одбране Србије.

На почетку параде смотру свих јединица извршио је руски министар одбране генерал армије Сергеј Шојгу и предао рапорт руском председнику и врховном команданту Владимиру Путину.

Председник Путин рекао је да се данашња парада одржава у част „изузетног поколења победника који је одредио исход Другог светског рата".

„Никада нећемо заборавити допринос наших савезника у постизању победе. Поштујемо храбре борце оружаних снага свих држава антихитлеровске коалиције и све борце против нацизма који су се храбро борили у земљама Европе", истакао је председник Руске Федерације.

Корацима победника Црвеним тргом продефиловало је 13.008 војника из пешадијских ешелона Оружаних снага Руске Федерације и још 13 земаља, међу којима и ешелон Гарде Војске Србије.

Поред Гарде Војске Србије, на Паради победе учествовале су и јединице оружаних снага Азербејџана, Јерменије, Белорусије, Индије, Казахстана, Киргизије, Кине, Молдавије, Монголије, Таџикистана, Туркменистана и Узбекистана.

Прочитајте још:

 

понедељак, 22. јун 2020.

Aleksandar Pavić - Zapad je krenuo putem bez povratka

standard.rs

Aleksandar Pavić - Zapad je krenuo putem bez povratka - Novi Standard

Александар Павић

9-11 minutes


Попут позног паганског Рима, Запад је кренуо путем без повратка. Руше му се симболички и културни темељи, док материјалне држи могућност стварања виртуелног новца

У Сједињеним Америчким Државама више не прође дан без рушења или иницијативе за уклањање споменика бар једне историјске личности – Кристофора Колумба, Џорџа Вашингтона, Томаса Џеферсона, разних политичких или војних личности које су водиле снаге Југа у америчком грађанском рату (али и заповедника снага Севера и потоњег председника САД, Јулисиза Гранта), аутора текста америчке националне химне Френсиса Скота Кија…

Председница Представничког дома америчког Конгреса, Ненси Пелоси, тражи уклањање 11 статуа из зграде Конгреса, укључујући и бившег потпредседника САД, Џона Калхуна. Бивши командант америчких (окупационих) снага у Авганистану и бивши шеф ЦИА Дејвид Петреус тражи преименовање свих војних база које носе имена генерала Југа, укључујући и оних најпознатијих – Форт Брег, Форт Бенинг и Форт Худ.

РОБОВЛАСНИЦИ НА МЕТИ
Сви који су сад на мети су били робовласници. И то је довољно да буду трајно дисквалификовани, постхумно осрамоћени, осуђени без суда – чак иако су, као Грант, обезбедили трајну победу над робовласничким Југом или, као Вашингтон, тестаментом дали слободу сопственим робовима.

Као што истиче најпознатији амерички „палеоконзервативац", Патрик Бјукенен, скоро половина потписника америчке Декларације о независности и америчког устава су били робовласници, као и петорица од првих седам америчких председника и двојица од четворице председника чији су ликови уклесани на чувеном Маунт Рашмору у Јужној Дакоти.

Међутим, без „оца оснивача" и њихових настављача не би било ни САД. Џеферсон је удвостручио територију чију је слободу од британске власти Вашингтон извојевао. Ендру Џексон је осигурао победу у другом рату против Британаца 1812, а касније савезној држави придодао Флориду. Успут је етнички очистио и америчке домороце са простора америчког југоистока. Једанаести амерички председник, Џејмс Полк, такође робовласник, победио је Мексиканце и анектирао Тексас, амерички југозапад, и западну обалу, укључујући и пребогату Калифорнију. Доћи ће и он на ред.

Споменик испред Капитола у Северној Каролини на коме су приказане статуе америчких председника Џејмса Полка, Ендруа Џексона и Ендруа Џонсона (Фото: presidentsusa.net)

И држава и град Њујорк су именовани по Војводи од Јорка и каснијем енглеском краљу Џејмсу Другом, оснивачу „највеће британске робовласничке империје", Краљевске афричке компаније, која је између 1672. и 1689. превезла 90-100.000 афричких робова у британске карипске и америчке колоније. Уз то, најмање 24 улице, једна средња школа и два кварта носе имена бивших робовласника. Колико ће се још дуго ове чињенице игнорисати?

ЛИБЕРАЛНИ ГНЕВ
Предводници овог све одлучнијег јавног „суочавања с прошлошћу" су, осим неких – не свих – истакнутих афроамеричких вођа и Антифе и сродних група – амерички либерали, углавном припадници или симпатизери Демократске партије. Односно, исти они поборници „хуманитарних интервенција" широм света силом америчког оружја. А тог оружја не би ни било да омражени робовласници и истребитељи Индијанаца нису поставили моралне, материјалне и територијалне темеље будуће суперсиле, укључујући и данашњег „либералног" Њујорка. Ти исти либерали мрзе Трампа и оптужују га за „бели супрематизам", иако се Трамп залаже управо за окончање интервенционизма и, још горе по „либерални" сензибилитет, побољшање односа са Русијом.

Црначки животи су неспорно важни – али се либерални гнев сада диже на свакога ко би да прошири тај концепт у „сви животи су важни". Потпредседник САД Мајк Пенс је последњи у низу оних који су, изговарајући ту реченицу, постали мета „праведног" гнева оних који сматрају да је такво размишљање такође „расистичко". Дугогодишњи спортски коментатор који је 32 године пратио Дивчеве Сакраменто Кингсе је, због коришћења те реченице, моментално најурен са посла.

Уосталом, и Медлин Олбрајт се водила и дан-данас се води као „либерал", али јој то није сметало да подржи бомбардовање Срба – али и албанске људске „колатералне штете" – осиромашеним уранијумом, или да изјави како је „вредело" увести садистичке санкције против Ирака по цену преко пола милиона умрле ирачке деце – што је више, како ју је подсетила америчка новинарка која ју је интервјуисала, него број деце која су страдала после америчког нуклеарног бомбардовања Хирошиме.

Да ли је „либералу" Обами сметало то што је растурио и осиромашио Либију, и изазвао крвави грађански рат у Сирији, и то уз помоћ ИСИС-а – што је касније разоткрио бивши шеф америчке војне обавештајне службе Мајкл Флин. Флин је тиме, као и ставом да је била грешка уклањати Садама и Гадафија – трајно навукао гнев и Обаме и осталих „либерала", који су га најурили са места Трамповог саветника за националну безбедност пре него што је честито и почео да ради, а затим покушали да га морално и финансијски докрајче. У исто време, Хилари Клинтон, која је на вести о Гадафијевој смрти усхићено парафразирала чувене речи Јулија Цезара, „дођосмо, видесмо, а он умре", је и даље једна од главних западних „либералних" икона.

ИЗГУБЉЕНО САМОПОУЗДАЊЕ?
Упркос овој лицемерној политичкој инструментализацији црначких права, ипак не треба потценити важност стихијског ширења слогана „црни животи су важни" и сродних демонстрација не само широм САД већ и западног света уопште. Као што видимо из белгијског (уклањање статуа краља Леополда) и британског (Сесил Роудс, Едвард Колстон) примера – у западном медијско-политичком мејнстриму се сада доводе у питање сами темељи данашњег богатог и моћног Запада, сазданог на плодовима робовласништва, геноцида домородаца и бруталног колонијалног израбљивања широм земаљске кугле.

Истог тог Запада чији нам „либерали" деценијама соле памет како „не треба гледати у прошлост већ у будућност". Њима је, међутим прошлост сада потребна да би, уз помоћ гласова разних мањина и делегитимизације већинске институционализоване историје и културе, до ногу потукли „ретроградне" снаге у сопственим земљама. А те снаге, како ламентира водећи медијски глас америчких конзервативаца, Такер Карлсон, не чине ни приближно довољно да одбране ни своје гласаче, ни нацију, ни своје историјско наслеђе. Штавише, додаје Карлсон, црнкиња која је сада на челу најмоћнијег конзервативног „тинк тенка", Херитиџ фондације – што је такође историјски преседан – недавно је написала да је Америка „безнадежно расистичка".

Демонстранти са транспарентима против беле супрематије и расизма током протеста због убиства Џорџа Флојда, Канзас Сити, 03. јун 2020. (Фото: AP Photo/Charlie Riedel)

Да ли су то Американци и други западњаци, после деценија медијско-образовне индоктринације од стране културно-марксистички оријентисаних професора и постепеног гурања у дужничко ропство од стране финансијског капитала који је преузео примат над индустријским, већински изгубили цивилизацијско самопоуздање? Да ли им је коначно, неповратно нарушен имунитет неопходан за самоодржање?

Има, међутим, и ових питања: Да ли су деконструкционисти спремни да иду до краја? Да се истински одрекну плодова векова робовласништва, геноцида, колонијалног израбљивања, активног расизма? Да врате све што су западни Европљани и њихови амерички потомци опљачкали широм света током последњих пет-шест векова? Да се одрекну Колумбовог великог поклона и подрже масовну емиграцију назад у постојбине предака? Коначно, да ли су „либерали" освета историје, својеврсна „карма", или само симптом декаденције која, кад-тад, захвати сваку цивилизацију?

РУШЕЊЕ ТЕМЕЉА
У САД јача покрет за обештећење свих потомака насилно довезених црних робова. Али ће онда и Индијанци морати да дођу на ред, ради доследности. Који ће бити одговор? Новчана компензација за отету земљу новоствореним доларима без покрића? Питање је да ли би оно што је остало од индијанских племена поново било спремно да прихвати ђинђуве те врсте.

Трамп, корона и пратећа економска криза су широм отворили врата великог западног ормара, и скелети испадају брже него што се могу избројати. Да није било то, било би нешто друго. Попут позног паганског Рима, данашњи Запад је кренуо путем без повратка. Руше му се сви темељи – симболички, културни, самоспознајни, док материјалне држи још само могућност неограниченог стварања виртуелног новца и хартија од вредности – док и тај балон коначно не пукне.

Нема разлога да наш источно-римски територијално-духовни простор – све до Владивостока – дели судбину посрнулог Запада, као ни пре 16 векова, а поготово да од њега прима лекције. Ми немамо ништа ни са западним робовласништвом, ни са његовим геноцидима, ни са његовим суровим колонијалним израбљивањем, па ни са његовим штампањем новца без покрића, незабележеним у светској историји. Напротив, и ми смо међу његовим жртвама.

Демонстрант држи транспарент на коме пише „Црни животи су важни" испред вандализованог споменика генералу Конфедерације Џебу Стјуарту, Ричмонд, Вирџинија, 31. мај 2020. (Фото: AP Photo/Steve Helber)

Осим размишљања о надокнади и санирању последица разних сурових окупација наших простора током векова, укључујући и дивљачко и незаконито НАТО бомбардовање и потоњу „транзициону" пљачку, време је да, попут Константина, Јустинијана и њихових наследника, размишљамо о спасавању и очувању, односно обнављању онога што вреди у европској цивилизацијии да сарађујемо равноправно и отворено са надолазећим Истоком. Уосталом, ми немамо ни капацитета за западну ароганцију, ни разлога за самомржњу и самоде(кон)струкцију.

Насловна фотографија: REUTERS/Julia Rendleman

Извор sveosrpskoj.com

 

недеља, 21. јун 2020.

Tramp i Kremlj odlično razumeju s kim imaju posla, Vučić i Tači – "momci iz drugog tima"

kossev.info

Gajić: Tramp i Kremlj odlično razumeju s kim imaju posla, Vučić i Tači – "momci iz drugog tima" - KoSSev

KoSSev -

4-6 minutes


FOTO: Politikon

Postoji uzajamno razumevanje o Kosovu i drugim svetskim pitanjima između Trampove administracije i Kremlja i 27. juna u Vašingtonu neće biti napravljen korak prema odvajanju Kosova od Srbije, ocenjuje za Informativnu agenciju "Novorusija" doktor političkih nauka, naučni saradnik beogradskog Instituta za evropske studije, Stevan Gajić.

Posle posete Sergeja Lavrova Beogradu Vučić ne može više da nastavi svoj dogovor s NATO-om o Kosovu. Ukoliko se Rusija ne saglasi sa izmenama rezolucije 1244 SB UN, tada bilo kakav pokušaj Vučića da se dogovori s NATO-om ili s Hašimom Tačijem o predaji Kosova neće proći, tvrdi Gajić.

Podsetio je na to da je na zajedničkoj konferenciji za štampu sa šefom Ministarstva spoljnih poslova Ruske Federacije Sergejem Lavrovom ove nedelje Vučić kazao da Beograd neće priznati nezavisnost Kosova u zamenu za ulazak u Evropsku uniju, ali je samo dan ranije dopuštao mogućnost kompromisa o Kosovu na koji bi vlast Srbije navodno bila prinuđena pod pritiskom EU i SAD.

Gajić navodi da Vučić Lavrovu nije mogao da kaže ništa drugo, jer „ukoliko bi Vučić otvoreno rekao nešto protiv Rusije, i još u lice Rusije, izgubio bi svoje glasače i raspala bi mu se partija".

A to što je Vučić juče govorio jedno a sada govori drugo, savršeno odgovara njegovom maniru ponašanja, nema tu ništa strašno. U poslednje vreme on sve češće govori da će doći veoma teški dani. Da, idu teški dani, ali ne za Srbe već za njega.

Vučić više ne može da ispuni očekivanja onih snaga zahvaljujući kojima je došao na vlast, dodao je Gajić.

Tu vidi Vučićeva nastojanja da promeni ustav zbog toga što je u njegovoj preambuli Kosovo sastavni deo Srbije, ali on sada, kako Gajić navodi, „neće smeti time da se bavi".

Razgovori o promeni ustava dešavaju se pod različitim izgovorima: potrebi smanjivanja broja poslanika, ili promenama u zdravstvu, prosveti itd. Zapravo, za Vučića je glavno da izbaci Kosovo iz Ustava. Ali time sada neće smeti da se bavi

Podseća na to da je Ustavom naznačena krivična odgovornost „za izdaju države ili otcepljenje njenog dela".

Poseta Lavrova se sa druge strane pokazala kao „pobeda" za ministra spoljnih poslova Srbije Ivicu Dačića jer će on uprkos najavama nastaviti da vrši tu funkciju i dalje.

Dok je Vučić pored Lavrova stajao ozbiljan i veoma zabrinutog lica, Dačić je bio sav nasmejan, ruskom kolegi poklonio je gitaru a Lavrov mu je uzvratio mikrofonom. Čak je Dačić nazvao Lavrova svojim bratom

Ipak, Gajić smatra da se Moskva neće direktno konfrontirati sa Vučićem.

„Zato što za odbranu svojih interesa i interesa srpskog naroda postoje drugi mehanizmi", objašnjava.

Pred predstojeće posete Vučića Moskvi 24. juna, pa potom Vašingtonu 27., Gajić ocenjuje da postoji „izvesno razumevanje između Kremlja i Trampove administracije o pitanju Kosova".

Sa druge strane, nezadovoljstvo pokazuju lideri EU – Merkel i Makron, koje Gajić naziva „atlantističkim snagama", a da su upravo Tači i Vučić momci tog drugog tima koji se zbog toga plaše Trampa.

Tači i Vučić – koliko god to iznenađivalo gledaoce ruskih federalnih televizijskih kanala, apsolutni su atlantisti i zbog toga se plaše Trampa

Tramp i Kremlj „odlično razumeju s kim imaju posla:

„Tači je bio terorista. Njegovi su postavili spomenike Bilu i Hilari Klinton u Prištini, nazvali bulevar njegovim imenom i čak pokojnom Bajdenovom sinu dali ulicu. Zbog toga ne mislim da će u Beloj kući biti dočekani kao prijatelji. Naravno, tamo će sve ljubazno i lepo izgledati, ali najvažnije je da se tamo neće desiti nepovratna odluka o Kosovu. U tom smislu Lavrovljeva poseta je predivno olakšanje za srpske patriote", dodao je.

„Kosovo je 'čedo' administracije Klintonovih. To čedo bombardovanja Srbije koje je inicirala upravo administracija Bila Klintona". Dodaje da ujedno Tramp „ruši politiku Klintonovih i Obame", te da će nakon Irana, Bliskog Istoka, to isto uraditi i sa Kosovom.

Gajić primećuje da su zapravo Putin i Tramp „najpopularniji lideri u Srbiji".

„Putin, zato što mi u Rusiji vidimo zaštitnika i volimo kad je Rusija jaka. A Tramp zato što je upravo on pobedio Hilari Klinton. A ona je za nas – simbol zla koje nas je ubijalo i koja nam do dan-danas na različite načine nanosi štetu".

Comments

comments

 


Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

 

субота, 20. јун 2020.

Срби неустрашиви пред вирусима и – истраживачима

politika.rs

Срби неустрашиви пред вирусима и – истраживачима

Вишња Аранђеловић

3-4 minutes


Србе не брину последице које нови корона вирус може да остави на њихово здравље, али нису много уплашени ни за здравље наше економије, показало је испитивање „Штада групе" спроведено у 12 европских земаља међу 24.000 испитаника. Сваки шести учесник из Србије казао је да уопште не страхује због пандемије, а тек 27 одсто показало је забринутост због могућег губитка посла. Ипак, страх од незапослености посебно мучи Италијане (48 одсто) и Русе (53 одсто).

Испитаници су, када се спомене корона, највише забринути за здравље других. Половина свих учесника у истраживању страхује за животе својих породица и пријатеља. И ова претња више мучи жене него мушкараца, док чињеница да не постоји вакцина против новог корона вируса брине 42 одсто анкетираних.

Ово међународно истраживање открило је још један ефекат кризе с короном – веће уважавање припадника здравственог сектора. Већина учесника је задовољна медицинском негом у својој земљи – чак 61 одсто испитаника је оценио као позитивну или врло позитивну, док је само 15 процената оних који су критиковали услове лечења у својој земљи, а остали су неутрални. Интересантно је да је највећи број задовољних у земљама у којима је и стопа смртности висока – у Шпанији и Великој Британији.
Ковид 19 променио је и ставове великог броја Европљана о идеји лечења на даљину. Овакав начин лечења, према последњим резултатима, прихватљив је за 70 одсто испитаника, док је само годину раније на лекарски преглед камером пристајало 54 одсто испитаника.

Срби су међу најпозитивнијим од свих нација када је реч о консултацијама са лекаром преко веб-камере или интернета због неке мање или секундарне болести. Чак 75 одсто испитаника је могло да замисли да користи ову опцију у односу на просек анкете од 70 процената. Овај резултат Србију је ставио на четврто место по спремности на онлајн консултације, и то одмах после Шпаније, Финске и Италије.
– Пандемија ковида 19 имала је каталитички ефекат на телемедицину. Пре само неколико недеља даљинско лечење је било интересантно углавном за лекаре и пацијенте који су генерално отворени за нову технологију. Пандемија је одједном натерала људе да му дају шансу. Лечење путем веб-камере више није такозвани нишни производ, већ се све више доживљава као алтернатива одласку у ординацију – казао је др Шари Лангемак, стручњак за дигиталну медицину.
Грађани Србије који су учествовали у овој анкети показали су и просечно европско знање о предиспозицији за болести и генетским везама, а изнадпросечну свест о генетским везама са кардиоваскуларним болестима.
Међутим, када им је понуђена могућност да промене своје гене да би избегли озбиљне болести након генског теста, 45 одсто Срба је рекло да би то учинило, а просек на европском нивоу је био 51.


View article...

Enclosures:

160z120_CVE_0833.png (49 KB)
http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2020_06//160z120_CVE_0833.png

 

Анђелковић: Реализацијом Путинове замисли почело би рјешавање глобалних изазова

rtrs.tv

Анђелковић: Реализацијом Путинове замисли почело би рјешавање глобалних изазова

RTRS, Radio Тelevizija Republike Srpske, Radio Television of Republic of Srpska

5-7 minutes


Историчар Драгомир Анђелковић оцијенио је да ће почети трасирање пута ка решавању најопаснијих глобалних изазова, уколико буде реализована замисао предсједника Руске Федерације Владимира Путина о одржавању састанка лидера водећих сила побједница у Другом свјетском рату а од 1945. чланица Савјета безбједности УН.

Драгомир Анђелковић (Фото: mc.rs)

Анђелковић је оцијенио да појединци и нације често памте оно што није тачно а заборављају истину, те да се то дешава и без манипулације, а тим прије са њом.

- Ту, односно у спонтано а неретко и систематски искривљеном памћењу, лежи велика опасност. За појединце, нације, цео свет. И то не само за оне који у сфери историје и на другим пољима себично раде против других већ и за њих саме! Лажи се на крају неретко врате као бумеранг и покосе оне који су их пласирали. На све то, смирено и аргументовано, без фобија и филија, добронамерно али енергично, у свом ауторском тексту објављеном у САД указује Владимир Путин - навео је Анђелковић у ауторском тексту за "Руску газету".

Он је истакао да кроз причу о Другом свјетском рату, ономе што му је претходило и шта је дошло послије њега, руски предсједник је проговорио о садашњости и будућности човјечанства.

- Многи који реторички говоре о историји као 'учитељици живота' из ње заправо не желе да извуку поуке. Инструментализују је у функцији својих геополитичких интереса а то је, време је то већ показало, опасно и за њих саме. Живимо у свету дуплих стандарда и грубе злоупотребе приче о демократији и људским правима. Док се о томе полетно говори, агресивно се газе права других, и то неретко баш од оних који се најгласније заклињу у поменуте вредности - оцијенио је Анђелковић.

Да је тако, указао је Анђелковић, најбоље су на свом примеру осјетили Руси и Срби за које ријечи и даље нису само моменти пропагандног карактера.

- Али то почињу да осећају и Американци, Британци и неки други народи запада, који су веровали да глобална конструкција која се гради на темељима лажи, њима користи и вечно ће бити основ њихове доминације. Данас док помахнитала руља руши споменике у Америци и Енглеској, док се затиру вековни трагови њихове историје а и сама идеја државе извргава руглу, прави је тренутак да се проговори о прекрајању историје, о њеној инструментализацији и бумеранг ефекту који она са собом носи - навео је Анђелковић.

Он је оцијенио да је то Путин то маестрално учинио кроз осврт на Минхен и подјелу Чехословачке, преко сагледавања узрока и посљедица Другог свјетског рата и његовог тока, уз анализу непринципијелности оних који себи дају право да буду арбитри моралности.

"Све то је учино не само због истине о прошлости већ и ради будућности. Сада када је свет поново дошао до опасне раскрснице, историја уистину треба да нас поучи, да нам помогне да избегнемо нове трагедије. Они који себично мисле само на себе, обично не желе да нешто стварно науче из историје нити дају другима да тако поступе, али дошли су до тачке када би морали дубље да размисле колико је то штетно. Више се не ради само о поигравању туђим судбинама већ и о њиховом опстанку! Надам се да су довољно паметни да то разумеју", нагласио је Анђелковић.

Он је навео да су се глобалне противрјечности нагомилале до нивоа потпуног закречења односа међу великим силама и да се на националним нивоима накупило много разорног талога.

- Већ видимо у колико опасном правцу све то води свет. Да из тога не би произашао погубни пожар, који питање је ко ће и у каквом стању преживети, данас без губљења времена мора енергично да се делује. Сажимајући бројне и дуготрајне напоре руске међународне политике усмерене као очувању глобалног мира и стабилности у једну велику иницијативу, зато на крају свог историјски утемељеног текста руски председник предлаже одржавање састанка лидера водећих сила победница у Другом светском рату а од 1945. чланица Савета безбедности Уједињених нација - додао је Анђелковић.

Он подсјећа да је Путин нагласио да би на самиту требало разговарати "о корацима за развој колективних принципа у светским питањима, о очувању мира, јачању глобалне и регионалне безбедности, контроли стратешког наоружања, заједничким напорима у борби против тероризма, екстремизма, и другим актуелним изазовима и претњама".

- А међу њима је, и то како је с правом истакао као посебно важна тема, и велика економска криза изазвана 'пандемијом вируса корона'. Не заборавимо: велики сукоби израњају из дубина огромних привредних и финансијских недаћа - нагласио је Анђелковић, додавши да је Путин у тексту закључио да "ослањајући се на заједничку историју, можемо и морамо вјеровати једни другима", те да ће "то послужити као чврста основа за успешне преговоре".

- Као реалан политичар свакако је свестан да је 'можемо и морамо' често далеко од онога што важи у овом тренутку. Али у кључним периодима битно је одредити идеале којима се тежи. Неће се до њих стићи брзо, нити у потпуности, но битно је имати путоказ који води ка спасу. Такав оријентир је потребан свету а добра прилика да се ради на његовом постављању је одржавање састанка лидера великих сила. Не треба имати илузију да ће и после њега сви проблеми нестати преко ноћи али ако се реализује Путинова замисао почеће трасирање пута ка решавању најопаснијих глобалних изазова. Самит ће сам по себи бити симбол добре воље а из ње пре или касније произлазе и добра решења - оцијенио је Анђелковић.

Он је додао да остаје само једно питање да злокобно лебди над свима нама, а то је "да ли и лидери водећих западних земаља, а поготово САД, ту вољу коначно имају или бар почињу да схватају да су дошли до фазе када ће даље инсистирање на самовољи скупо коштати и њихове народе"?

- Од одговора на то питање у многоме зависи судбина човечанства - закључио је Анђелковић.

 

петак, 19. јун 2020.

Nebojša Katić : Kovid 19 - STRATEGIJA STRAHA

nkatic.wordpress.com

STRATEGIJA STRAHA – objavljeno u dnevniku „Politika" od 18.6.2020.

5-6 minutes


STRATEGIJA STRAHA – objavljeno u dnevniku „Politika" od 18.6.2020.

18/06/2020 od Nebojša Katić

Da li je kovid 19 najveća mirnodopska katastrofa u poslednjih sto godina ili je reč o globalnoj manipulaciji do sada neviđenih razmera? Da li su mere zaštite od pandemije mnogo opasnije od same bolesti? Da li su građani zaista maloumna i neodgovorna gomila koju vlasti moraju čuvati od njih samih, suspendujući zato osnovna ljudska prava i uvodeći mere nadzora bez presedana?

Drakonske mere koje su države uvele pravdaju se naučnim savetima koje daje struka. Problem sa ovim objašnjenjem je što struku čini heterogena struktura eksperata čiji se stavovi o pandemiji značajno razlikuju. Vlasti su se, najčešće, oslanjale na onaj deo struke koji je svojim katastrofičnim projekcijama inicirao uvođenje apsurdno restriktivnih, često nelogičnih i nekonzistentnih mera.

Deo struke se ne slaže sa zvaničnim katastrofičnim narativom. Oni smatraju da su mere izolacije neproporcionalne opasnosti od zaraze i da nanose ne samo ogromnu štetu ekonomijama, već i zdravlju ljudi. Marginalizovanje i blokiranje tog dela stručne javnosti izaziva duboku sumnju i nespokoj – kakvi motivi stoje iza ignorisanja i ućutkivanja uglednih stručnjaka koji drugačije misle?

Istovremeno, države koje su u obavezi da u krizama smiruju paniku i istinito obaveštavaju svoje građane, čine sve da se strah i histerija pojačaju i ne čine ništa da obuzdaju medije koji luduju šireći paniku. Potrebna je velika doza gluposti da bi se poverovalo kako su panika i histerija dobar način da se sačuvaju životi.

Dodatni problem je što statistika ne ide naruku onima koji tvrde da je svet u krizi bez presedana. „Razočaravajuće" mali broj ljudi umire i odbija da se prilagodi katastrofičnim projekcijama. Ne pomaže ni praksa olakog upisivanju kovida 19 kao uzroka smrti. U Britaniji, na primer, 20 procenata preminulih je starije od 90 godina, 74 procenta je starije od 75 godina, dok je 90 procenata preminulih starije od 65 godina. Apsolutna većina preminulih, bez obzira na dob, već je imala narušeno zdravlje. Ali statistički, svi su preminuli od kovida. Od starosti se, izgleda, više ne umire. Kovid je, volšebno, uspeo da potamani i sve druge viruse gripa koji su se uvek javljali u zimskom periodu.

U ovom trenutku, na planeti čije se stanovništvo procenjuje na oko 7,8 milijardi ljudi, preminulo je oko 440.000 duša. Po procenama Svetske zdravstvene organizacije (SZO) iz decembra 2017, od respiratornih bolesti koje su povezane sa sezonskim gripom u svetu se svake godine, tiho i bez panike, upokoji i do 650.000 ljudi. (Kovid 19 pripada upravo toj vrsti bolesti.) Tek kada broj žrtava kovida skoči na 650.000 biće dostignut nivo o kome govori SZO. Potom će broj mrtvih morati da poraste za još 350.000 kako bi dostigao broj žrtava „hongkonškog gripa" iz 1968. Procene žrtava tog gripa kretale su se između milion i četiri miliona ljudi, i to u vreme kada je ukupan broj stanovnika planete bio upola manji nego što je danas. Ta teška pandemija tada nije zaustavila život na Zemlji.

Stratezi straha objašnjavaju kako više ništa neće biti isto, bar ne do spasonosne vakcine. Tvrde i da bi građani umirali u milionima da nisu sprovedene drakonske mere, jer to pokazuju njihovi veoma, veoma naučni modeli. Ovi stratezi ignorišu činjenicu da se smrtnost značajno razlikuje od države do države uprkos primeni sličnih mera, da nema jasne korelacije između broja umrlih i jačine karantinskih mera, da je u zapadnim državama proporcionalno mnogo više umrlih nego u istočnoj Evropi ili na Dalekom istoku. Manjak znanja se tako nadoknađuje viškom panike.

I dok se svet trese od indukovanog straha ekonomije propadaju, nezaposlenost raste, dugovi država, preduzeća i građana se gomilaju. Deca ne idu u školu, studenti ne idu na fakultete, kritične operacije se odlažu, neophodne terapije se ne sprovode. Ljudi umiru jer se ne usuđuju da odu u bolnicu i zatraže neophodnu pomoć plašeći se da ne umru od kovida. Porodično nasilje raste, anksioznost, neuroze i psihoze uzimaju danak. Koliko je ljudi već umrlo „zahvaljujući" merama zaštite od kovida? Koliko ljudi će tek umreti kada trenutni andrenalinski šok prođe? Koliko će ljudi iz ovog indukovanog ludila izaći dodatno osiromašen i upropašćenog života? Ko će preuzeti odgovornost za to – struka?

Da li histeriju kreiraju ljudi opasnih namera ili ljudi preblizu farmaceutskoj industriji i fondovima Bila Gejtsa ili je ovo teško stanje nastalo kao posledica neznanja, straha i panike u vremenskoj iznudici? Šta god da je razlog, jedno je sigurno – vlastima (demokratskim i onim drugim, svejedno) kao da se dopada situacija u kojoj ljudi saterani u tor prestaju da koriste zdrav razum i ne usuđuju se da postave logična pitanja. Ako su stratezi straha to zaista i želeli, čini se da su uspeli.