Претражи овај блог

субота, 24. јул 2021.

Милан Благојевић: Подносим оставку због криминалног деловања Валентина Инцка

nspm.rs

: Милан Благојевић: Подносим оставку због криминалног деловања Валентина Инцка

:

8-10 minutes


Читам криминалну одлуку Валентина Инцка од 23. јула 2021. године, којом тирански жели наметнути да његова самовоља постане закон којим забрањује негирање геноцида.

И у тој одлуци, као и у свим претходним, високи представник се позива на тачку XИ.2. закључака фантомског савјета за примјену мира у БиХ, усвојених у Бону 9. и 10. децембра 1997. године.

Другим ријечима, криминалац Валентин Инцко и булумента криминалаца из ОХР-а сматрају да им та тачка наводно даје право да овдје намећу законе, што је не само криминално, него је и толико подло да заслужује да буде презрено, али и да се овдашњим људима објасни суштина тог криминала.

Наиме, у тачки XИ.2. поменутих закључака стоји, еxпресис вербис, само то да онај фантомски савјет, чије постојање није прописано ниједним важећим извором права, "поздравља намјеру високог представника да искористи своја крајња овлашћења у вези с интерпретацијом (а интерпретација не значи доношење закона, већ само њихово тумачење - моја опаска) Дејтонског мировног споразума у циљу олакшања разрјешења тешкоћа путем доношења обавезујућих одлука о сљедећим питањима: вријеме, мјесто и предсједавање састанцима заједничких институција; привремене мјере које ступају на снагу кад стране нису у могућности да се договоре и које остају важеће док Предсједништво БиХ или Савјет министара не усвоји одлуку о том питању; те друге мјере за осигурање примјене Дејтонског споразума, као и неометаног рада заједничких институција".

Када се пажљиво чита претходни текст јасно је да чак ни у тачки XИ.2. поменутих закључака ниједном ријечју није речено да високи представник има право да овдје намеће законе.

Наиме, када се у цитираном тексту каже да он може доносити "обавезујуће одлуке и друге мјере", то ни према једном правилу тумачења права не значи нити може значити да је тиме високом представнику дато право да намеће законе.

Јер, да су то којим случајем хтјели у оном фантомском савјету, онда би у тачки XИ.2. својих бонских закључака умјесто синтагме "обавезујуће одлуке и друге мјере", написали ријечи "обавезујуће одлуке и друге мјере које су закон у БиХ" или "обавезујуће одлуке и друге мјере које могу имати снагу закона у БиХ". Али није то тако речено нити написано у тачки XИ.2. бонских закључака.

Умјесто тога постоје само ријечи "обавезујуће одлуке и друге мјере", из којих се никако, осим злоупотребом, а то значи криминалом ОХР-а, може закључивати да ријечи "одлука и мјера" значе закон.

На ово указујем због тога што нигдје у цивилизованом свијету уставности ријеч "одлука", као ни ријеч "мјера" не могу имати значење закона.

Да којим случајем те ријечи могу имати такво значење, онда у уставима какви су, рецимо, устави демократске Аустрије, Њемачке, Белгије, Италије и других демократских држава не би стајало, као што стоји, да тамошњи парламенти доносе законе, већ би било написано да доносе обавезујуће одлуке и мјере. Али ни у једном од тих устава то није тако прописано.

Осим тога, ријечи "обавезујуће одлуке и друге мјере" из тачке XИ.2. бонских закључака не могу значити право на наметање закона не само због претходно изнијетих разлога, већ и зато што би то било супротно Дејтонском споразуму. У том споразуму, као међународном уговору, а тиме и извору међународног права, нигдје  ни у једном од његових анекса, укључујући и Устав БиХ, ниједном ријечју није прописано да нам високи представник  може наметати законе.

Такво право високом представнику није дао ни Савјет безбједности Уједињених нација (СБ УН), јер нити једном од 40 резолуција колико их је та институција УН-а донијела од децембра 1995. године до данас никада није речено да високи представник може наметати законе у БиХ.

Није то СБ УН ни могао нити је хтио учинити, не само зато што такво право (изражено ријечима закон или устав) није високом представнику дато било којом одредбом било ког од анекса Дејтонског мировног споразума, већ имајући у виду и сљедеће разлоге... У свакој од резолуција СБ УН, почев од оне од 15.12.2015. године па све до данас, стоји (у преамбулама тих резолуција) да их СБ УН доноси "Реаффирминг итс цоммитмент то пресервинг тхе совереигнтy оф алл Статес", тј. "Реафирмишући своју посвећеност очувању суверенитета свих држава".

Дакле, СБ УН тиме јасно изражава поштовање према суверенитету БиХ као чланице УН-а, а тог суверенитета нема ако о унутрашњим питањима суверене државе не одлучују њен парламент и влада, у форми устава и закона, већ такве акте тој држави намеће неко други.

Другим ријечима, СБ УН није могао нити је хтио, јер за то нема правног основа у било ком извору међународног права, да и у једној од својих 40 резолуција о БиХ каже да реафирмише своју посвећеност према суверенитету БиХ, као што је СБ УН чинио у тим резолуцијама, а да онда у тим истим резолуцијама каже да ипак одобрава високом представнику да доноси уставне амандмане и законе у БиХ умјесто за то надлежног домаћег парламента једне суверене државе.

Осим из тих разлога, СБ УН нити једном од својих резолуција није дао високом представнику право да у БиХ намеће уставне амандмане и законе, узимајући у обзир и наредне разлоге... Чланом 2. тачка 7) Повеље УН-а више него јасно је прописано: "Ништа у овој повељи не овлашћује УН да се мијешају у послове који по својој суштини спадају у унутрашњу надлежност државе".

Када се има у виду и ова одредба, све постаје јасно и једноставно. Наиме, нико, па ни УН (нити било који орган УН-а), или било која држава чланица УН-а (па ни оне које су чланице правно непостојећег савјета за примјену мира у БиХ), немају право да у некој другој држави одлучују умјесто надлежних институција те државе о било којим пословима који по својој суштини спадају у унутрашњу надлежност државе, а питање да ли ће и шта ће бити кривично дјело јесте један од послова који по својој суштини спада у унутрашњу надлежност државе.

Зато УН (нити било који орган УН-а) немају право ни да било кога трећег овлашћују да то чини у сувереној држави, па ни високог представника у БиХ. Стога никада СБ УН, нити Генерална скупштина УН-а нису овластили нити су могли овластити ОХР да у БиХ намеће уставе и законе, јер би се тиме УН мијешале у послове који по својој суштини спадају у суверену унутрашњу надлежност БиХ.

Дакле, јасно је да ОХР ни према једном извору права, како међународном, тако и унутрашњем, нема нити може имати право да намеће законе у БиХ.

Зато је криминал оно што је Валентин Инцко учинио 23. јула ове године, донијевши одлуку чији садржај није ништа друго до Инцкова и самовоља ОХР-а, за коју желе да постане закон којим њих неколицина хоће да забране негирање геноцида.

Колико та самовоља нема граница свједочи и чињеница да је Инцко у члану 1. став 3. те своје криминалне одлуке најприје рекао да свако ко јавно порекне или грубо умањи злочин геноцида чини Инцково "кривично дјело" за које ће се казнити затвором од шест мјесеци до пет година, након чега у члану 1. став 7. Инцкова самовоља гласи: "Починилац кривичног дјела из овог члана који је службено или одговорно лице или запосленик у институцији власти или било којем органу који се финансира путем јавног буџета биће кажњен затвором од најмање три године".

То другим ријечима значи да ће и судија, који као члан судског вијећа учествује у суђењу по оптужници за злочин геноцида, а који сматра да у Сребреници није извршен злочин геноцида и због тога напише издвојено, неслажуће мишљење и изнесе доказе и аргументацију за свој став, те то достави јавном тужиоцу, оптуженом и његовом браниоцу, који имају уставно право да знају за садржај и тог неслажућег мишљења, бити учинилац овог Инцковог "кривичног дјела" јер је и судија службено лице у институцији власти и запосленик чија висока плата се финансира из јавног буџета.

Људи моји, то што је учинио Валентин Инцко је такав криминал, тиранија и изопаченост, пред којима стаје људски разум. Зато ја у знак протеста против свега тога, протеста против тог криминала Валентина Инцка и криминалаца из ОХР-а који су му припремили одлуку од 23. јула ове године, подносим оставку на моју судијску функцију у Окружном суду у Бањалуци.

Јер послије свега, све је овдје изгубило смисао, па и смисао да се буде судија у оваквој изопаченој творевини каква је БиХ.

Моја оставка је и вид отпора према тиранији ОХР-а, која ће, нажалост, као и све остало насиље охаеризма, временом овдје бити колективно и лицемјерно прихваћена. Али зато ја имам право да као човјек и као судија не будем дио те тираније и колективног лицемјерја.

(Др Милан Благојевић, судија Окружног суда у Бањалуци)

(nezavisne.com)

 

четвртак, 22. јул 2021.

ОБЈАВЉЕН ГРАЈФОВ ИЗВЕШТАЈ: У Сребреници се није догодио геноцид

pravda.rs

ОБЈАВЉЕН ГРАЈФОВ ИЗВЕШТАЈ: У Сребреници се није догодио геноцид

2-3 minutes


Izveštaj Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu 1992-1995. upravo je objavljen u celini na sajtu Komisije koju predvodi izraelski istoričar Gideon Grajf.

Izveštaj, na 1.036 strana, kao i zaključci, objavljeni su na srpskom i engleskom jeziku.

- Nakon temeljne istrage Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu 1992-1995. godine, zaključuje se da se u Srebrenici nije dogodio niti pojedinačni zločin genocida niti genocid uopšte. Iako Komisija ne smatra ubistva koja su se dogodila oko Srebrenice genocidom, ona u uvažava činjenicu da su hiljade ljudi (uglavnom ratnih zarobljenika) ubijene na najstrašniji način i da odgovorne za ove gnusne zločine treba kazniti - stoji, između ostalog, u zaključcima Komisije.

Članovi Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu 1992-1995, osim Grajfa, su profesor Valter Manušek iz Austrije, advokat Markus Kolbah - jedan od vodećih advokata u Nemačkoj koji je radio na suđenjima nemačkim nacističkim zločincima, Adarnele Šinaba iz Nigerije, koja je stručnjak za istraživanje zločina, profesor Marija Đurić, koja se smatra najboljom u svetu na polju forenzičkih istraživanja - jedini srpski predstavnik, zajedno sa profesorom Rodžerom Bajardom, takođe svetski poznatim stručnjakom za forenzička istraživanja, profesor Juki Osaf iz Japana, koji se bavio sukobom u Srebrenici u poslednjoj dekadi, profesor Stiven Mejer, profesor Lorens Frenč i pokojni Đuzepe Zaharija, koji je stručnjak za medije i svetski poznat novinar.

Ministar policije prekršio niz zakona pokazivanjem osakaćenih tela. Više o tome čitajte OVDE.

Izvor: Srpski Telegraf

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

 

среда, 21. јул 2021.

Курти примењује Хитлерово „коначно решење”

politika.rs

Курти примењује Хитлерово „коначно решење"

5-6 minutes


План нацистичког вође Адолфа Хитлера под називом „Коначно решење" (die Endlosung der Judenfrage), пред Други светски рат и током њега, односио се на потпуно искорењивање јеврејске популације. У операцији „Рајнхард" на разне начине је вршено систематско истребљење Јевреја до степена геноцида. Од тог доба коришћење синтагме „коначно решење" значило је злокобну претњу народима који по националним, расним, верским и другим карактеристикама не припадају већинском на одређеној територији да због тога треба да нестану, баш како је то Хитлер чинио својим планом под тим страшним именом.

Званичник Приштине Албин Курти користи синтагму „коначно решење" кад је реч о српском народу на Косову и Метохији. Постоји очигледно његов јасан план за „коначно решење" у односу на српски живаљ на Космету по угледу на вођу нацистичке Немачке и он се понаша у складу с тим. Није, дакле, реч само о реторичким претњама, већ о Куртијевом плану за затирање Срба, што конкретно и чини.

Хитлерово „коначно решење" значило је истребљење јеврејске популације у Немачкој, Куртијево „коначно решење" значи да за српски народ на КиМ нема места. Понавља да „морамо све учинити да коначно решење дође што пре". На терену примењује нацистичке методе. Нацистички вођа помраченог ума протеривао је, хапсио, убијао и застрашивао јеврејско становништво. Уништавао је њихове верске објекте. Поруке мржње биле су исписане на зидовима синагога и других јеврејских објеката. Одузимана им је имовина. Слати су у концентрационе логоре. Нису поштеђени ни деца, ни жене, ни старци. Срби су, сем на северном делу Космета, смештени у гета, али ни у том ограниченом простору не дају им мира. Јер циљ је да нестану, да буду затрти. Такве методе примењује Курти против Срба на Косову и Метохији. Спровођење Куртијевог „коначног решења" је у току.

Од почетка године наши сународници на КиМ нападнути су 75 пута. Демолирају им куће, амбуланте, школе; на зидове ових и других објеката исписују застрашујуће поруке које имају циљ да заплаше Србе и принуде их на одлазак, а да протерани – њих око 200.000 – и не помисле да се врате. Судбина Драгице Гашић, која нема мира у Ђаковици и коју терају из њеног стана у граду у којем је рођена и где је живела, мрља је на лицу Брисела, Вашингтона, Лондона, Берлина.

Не преза се ни од напада на децу. Куртијево „коначно решење" темељи се управо на чињеници да ће се сваки српски родитељ после напада запитати има ли смисла остати на родној груди ако су му деца у сталној опасности. За Србе право и правда не постоје. Разним конструкцијама, лажним сведоцима, измишљотинама, Срби се осуђују.

Нацисти нису у време Хитлера уништавали или ружили сакралне објекте Јевреја. Курти то чини с храмовима Српске православне цркве. Богослужење у Цркви Христа Спаса у Приштини, уз присуство десетак верника, проглашава провокацијом. На храму се исписују поруке мржње и претње баш онакве какве су Јеврејима упућивали нацисти. Појачава се кампања да се црква сруши или претвори у некакав шиптарски музеј. Хапсе се монахиње. Храмове СПЦ Курти проглашава својом културном баштином. Он и његова дружина негирају српски Косовски бој, а бесни су на честитку америчког дипломате Србима за Видовдан. Чују се са званичних места гласови да треба срушити споменик Косовским јунацима на Газиместану. Истовремено, Курти, који мисли да све почиње с њим, одбија да спроведе једину обавезу Приштине – оснивање ЗСО, а за језеро Газиводе рекао је да је то „затворено питање" и додао да је то „коначно решење".

Све ово се дешава пред очима међународне заједнице, али све пролази испод њеног радара. Штавише, неки из ЕУ потпаљују ватру. Немица Виола фон Крамон, изасланица ЕП за КиМ, позвала је Куртија да дође у северни део Косова „јер је то јединствена држава". Иако не скрива да је лобиста Приштине, што је неспојиво с функцијом коју обавља, јер је ЕУ неутрална према дијалогу Београда и Приштине, она злокобно, попут свог земљака из прве половине прошлог века, призива сукобе. Осокољен овим позивом Курти најављује поход на север Космета. „Спремни смо на све", поручује. Берлин и Брисел све то гледају не реагујући. Ћути и Вашингтон.

Председник Вучић је недавно упозорио да имамо посла с неодговорним људима, неразумних, али екстремних схватања. Али, зна се чије је чедо Приштина. Зна се ко је њен родитељ и зашто они не реагују. Или чекају „коначно решење" по рецепту нацистичког вође из прошлог века, сада у лику његовог настављача из Приштине.

Драгиша Петровић,
новинар и публициста, Крагујевац


View article...

Enclosures:

160z120_KURTI.jpg (3 KB)
https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_07//160z120_KURTI.jpg

 

уторак, 20. јул 2021.

Jovanović: Kurti politički bombaš postavljen da Srbiju izbaci iz takta

Jovanović: Kurti politički bombaš postavljen da Srbiju izbaci iz takta

Izvor: N1 Info

Share on Facebook Share on Viber Share on Whatsapp Share on Twitter Share on Email

Nekadašnji diplomata Vladislav Jovanović izjavio je za Kosovo onlajn da je kosovski premijer Aljbin Kurti, kao i svi njegovi prethodnici, postavljen od strane zapadnih sila, pre svega SAD i Nemačke, da bi na Srbiju izvršio dodatni pritisak radi odricanja od principijelnog stava i priznanja nezavisnosti Kosova.

Jovanović ističe da Aljbin Kurti nema razloga da se ustručava, kao neki od njegovih prethodnika, jer za sobom nema terorističku prošlost, i da je postavljen kao politički bombaš kako bi učinio sve da izbaci Srbiju iz takta, pa čak i kada su u pitanju bezbednosni izazovi.

„Kurti je postavljen, kao i njegovi prethodnici, samo da bi izvršio dodatni pritisak na Srbiju, da izađe iz svog principijelnog stava i krene ka novoj realnosti – priznanju nezavisnosti Kosova. Ovo nije jedina vrsta pritiska koji se vrši na Srbiju, istovremeno se vrše i diplomatski, psihološki, socijalni pritisci da bi pogurali Srbiju ka novoj stvarnosti prihvatanja kosovske nezavisnosti. Pitanje je koliko je taj cilj ostvariv, ali se Albanci stalno koriste kao isturena provokativna linija našeg neprekidnog uznemiravanja i izvođenja iz takta“, kaže Jovanović.

Po njegovim rečima, pritisci na Srbiju od strane zapada će se pojačavati, kako sa strane Kosova tako i u unutrašnjoj sferi, jer više nema vremena za čekanje – zapad hoće da ojača svoj uticaj na Balkan, smanjujući uticaj Rusije i Kine.

„Zapad ima hitnu potrebu da svoj uticaj na Balkanu reafirmise u odnosu na Kinu i Rusiju, pre svega govorimo o jednoj vrsti trgovinskog i ekonomskog rata velikih sila. U tom smislu će hteti da što pre završe sa otporom Srbije čija je bitna odlika državne i poltičke misli oduvek bila da želi da ostane nezavisna, svoj na svome. Zato je potrebno da se Srbija proglasi glavnim krivcem za ratove na Balkanu i agresorom i da istakne beli zastavu, da više nikada ne bi moga da se podigne. Zapad je još krajem hladnog rata proglasio da im cilj uticaj u regionu Balkana. Oni su verovali da mogu da potkupe Srbiju, da je slome ili privuku povoljnim ponudama kao što je članstvo u EU. Sada se ceo taj proces odugovalči i ne teče prema njihovom očekivanju.  Ostaje da se vidi i hoće li se druge velike sile, pre svega Rusija i Kina, ali i Turska i arapske zemlje tako lako odreći svog uticaja u regionu“, kaže Jovanović.

Po njegovim rečima, postoje oslonci moći koji usporavaju imperijalnu moć SAD, a Srbija je u poslednjoj deceniji ekonomski, društveno, psihološki i vojno stala na noge, što će joj pružiti šansu da odoli pritiscima.

https://www.kosovo-online.com/vesti/politika/jovanovic-kurti-politicki-bombas-postavljen-da-srbiju-izbaci-iz-takta-20-7-2021

среда, 14. јул 2021.

Баздуљ: Антисрпски шовинизам у страху јер и његови рачуни полако долазе на наплату

fakti.org

Баздуљ: Антисрпски шовинизам у страху јер и његови рачуни полако долазе на наплату

5-6 minutes


СРПСКОМ НАЦИОНАЛИЗМУ СУ ИСПОСТАВЉЕНИ И РАЧУНИ КОЈИ МУ НЕ ПРИПАДАЈУ

Мухарем Баздуљ

* Oмиљени саговорник разних београдских медија за теме из сфере регионалног помирења, журналиста и адвокат, господин Пећанин Сенад, писац је памфлета из јануара 1993. године "Срби у Сарајеву: Између четника и себе" за који је Елис Бекташ с разлогом примјетио да је представљао цртање мете на челу свих Срба који су остали у Сарајеву, док је његов аутор "дарвиновска карика која недостаје" између Мустафе Бусулаџића и Мустафе Дрнишлића

* Пећанин је у том тексту дословце писао: "Сарајевске Србе треба препустити... заслуженом терету колективне кривице. Народ који је добијао у рату, а губио у миру, како воли рећи њихов Добрица, сада ће први пут изгубити у рату а још више и у миру. Имаће времена, деценије и деценије, да се чуде зашто им сви, баш као шугавцима, опрезно прилазе. И то је довољно"

* Посљедњих недјеља и мјесеци, тај исти Пећанин ме, кажу ми, повремено помиње у својим твитерашким "наступима" зовући ме, по правилу, "Му'арем". Овај Пећанинов апостроф, то вам је најкраћа могућа дефиниција антисрпског шовинизма

* Ја бивам Му'арем само у фантазијама Пећанина и њему сличних, оних којима је било непријатно кад се у школи учило о Његошу, оних за које је тобожња бошњачка еквидистанца између Србије и Хрватске увијек у пракси означавала кроатофилију на рубу оргазмичног уживања што су ономад колективно називани "цвиећем"

_____________________________________________________

       Аутор: Мухарем БАЗДУЉ

       РАЗМИШЉАЈУЋИ о згодној илустрацији антисрпског шовинизма, пао ми је на памет омиљени саговорник разних београдских медија за теме из сфере регионалног помирења, журналиста и адвокат, господин Пећанин Сенад.

       Из неког разлога, писац памфлета из јануара 1993. године "Срби у Сарајеву: Између четника и себе" за који је Елис Бекташ с разлогом примијетио да је представљао цртање мете на челу свих Срба који су остали у Сарајеву, док је његов аутор "дарвиновска карика која недостаје" између Мустафе Бусулаџића и Мустафе Дрнишлића, сматра се фер и коректним "аналитичарем".

       А он је прије близу тридесет година писао дословце овако:

       "Сарајевске Србе треба препустити, сада већ након девет мјесеци сигурно је, заслуженом терету колективне кривице. Народ који је добијао у рату, а губио у миру, како воли рећи њихов Добрица, сада ће први пут изгубити у рату а још више и у миру. Имаће времена, деценије и деценије, да се чуде зашто им сви, баш као шугавцима, опрезно прилазе. И то је довољно. Онај ко потцјењује тежину колективне кривице мора да никада није имао чир на дебелом месу. Од њега се не умире, али ти нигдје не да мира!"

Сенад Пећанин

       Да не буде забуне, овдје Пећанин не говори о Србима на Палама, у Бањој Луци или Београду; говори о Србима који су остали у опкољеном Сарајеву. Једине асоцијације које му они призивају су шугавци и чир на гузици коју господин који у то доба није још био завршио правни факултет еуфемистично зове дебелим месом. Страх ме да и помислим шта је тада мислио о осталим Србима, кад су му они који су с њим дијелили свакодневицу били то што су му били.

       Посљедњих недјеља и мјесеци, тај исти Пећанин ме, кажу ми, повремено помиње у својим твитерашким "наступима" зовући ме, по правилу, "Му'арем". Овај Пећанинов апостроф, то вам је најкраћа могућа дефиниција антисрпског шовинизма. Зна он да Срби не знају да изговоре глас "х", зна он да је за њих Мухарем увијек и свуда Му'арем.

       И као и увијек код шовинистичких предрасуда, лично искуство не значи ништа. Никад и нигдје, ни усмено ни писмено, мене у Србији нико није звао Му'аремом. Знали су људи направити лапсус, рећи Мухамед или чак Мухамер, али Му'арем никада. Уосталом, ако ништа због Мухарема Первића, то је име у београдском јавном животу одавно одомаћено.

Мухарем Баздуљ и Петер Хандке

       Ја бивам Му'арем само у фантазијама Пећанина и њему сличних, оних којима је било непријатно кад се у школи учило о Његошу, оних за које је тобожња бошњачка еквидистанца између Србије и Хрватске увијек у пракси означавала кроатофилију на рубу оргазмичног уживања што су ономад колективно називани "цвиећем".

       У доминантном наративу о распаду Југославије, српском национализму су испоручени сви рачуни који му припадају и још понеки поврх тога, док су остали национализми углавном отишли из балканске крчме с рукама у џеповима и без иједног рачуна. Појам "аутошовинизам" је само једно име за фрустрацију што такав расплет као праведан и исправан прихватају и неки који се сматрају или их други сматрају Србима.

       Интензитет раста антисрпског шовинизма пропорционалан је страху од доласка властитих рачуна који, полако, али сигурно, стижу на наплату.

       (део ширег текста, оригинал: https://www.glassrpske.com/cir/komentar/kolumne/ide-gas-duhovi-doma-mladih-ili-a...)

 

понедељак, 12. јул 2021.

JADNA JE ZEMLЈA KOJA REŠENЈE VIDI U PRODAJI SVEGA[1]

INTERVJU ZA NIN – 8.7.2021.

JADNA JE ZEMLЈA KOJA REŠENЈE VIDI U PRODAJI SVEGA[1]

U jeku krize izazvane pandemijom kovida-19 upozorili ste da mnoge siromašne države nisu svesne šta im se sprema i da će iz ove krize izaći zadužene do nosa, da će biti u nemilosti kreditora, da će zbog toga kasnije morati dodatno da smanjuju ionako jadnu javnu potrošnju, i prodavaće sve što im je još preostalo da bi se oslobodile duga. Važi li sve to što ste rekli i za Srbiju i kako će se problem značajno naraslog duga na kraju rešiti?

Tokom 2020. za finansijsku pomoć Međunarodnog monetarnog fonda se prijavilo 80 država. Gotovo 50 najsiromašnijih država je već zatražilo i odlaganje otplate dospelih bilateralnih kredita. Nekoliko država je efektivno u bankrotu – Liban, Argentina, Ekvador, Zambija, Surinam, Beliz. To je samo početak, a prave muke tek počinju.

Iako je rast globalnih dugova strahovit, ogromna je razlika između država koje se zadužuju u svojoj valuti i onih koje se dominantno zadužuju u tuđoj valuti i kod stranih kreditora. One prve mogu ući u krizu, čak i u veoma duboku krizu, ali ove druge mogu ući u bankrot.

Kada je o Srbiji reč, njen spoljni dug je, po podacima za mart, veći od 32 milijarde evra i nastaviće da raste. To je previsoko. Dužničke krize se uvek razrešavaju kombinacijom teške budžetske štednje, velikog pada standarda i višegodišnjom recesijom. Ne vidim kako Srbija može izbeći takvu sudbinu u godinama koje dolaze.

Srbija se sprema da proglasi pobedu nad pandemijom, a predsednik Aleksandar Vučić i ministar finansija Siniša Mali najavljuju ove godine rast BDP-a od sedam odsto. Ima li razloga za slavlje ili se prerano oštri ražanj?

Mereno padom BDP-a, Srbija je veoma dobro prošla kroz 2020, a projekcije rasta za 2021. od oko šest procenata su ohrabrujuće. Ako je verovati prognozama, Srbija bi mogla biti treća u Evropi po kumulativnom privrednom rastu za 2020. i 2021. To je dobro, ali je to samo jedan elemenat kompleksne ekonomske slike. Opasno je kada se u haotičnom zdravstvenom i ekonomskom ambijentu već proglašava pobeda ili kada se na bazi takvih projekcija planiraju budžetska trošenja. Vlada bi trebalo sada, za slučaj novih nevolja, da napravi rezervni plan pomoći privredi po mnogo selektivnijim kriterijumima od onih iz prošle godine.

Apelovao bih da vlast prestane sa obećanjima o rastu plata u javnom sektoru kako se ne bi ponovo našla u situaciji da te iste plate mora da smanjuje, a uz njih i penzije. Poslednji je trenutak i da se uvedu platni razredi u javni sektor kao i da se uvedu socijalne karte.

U kojoj je meri pandemija promenila odnos snaga na globalnom nivou? Čime objašnjavate utisak da su autokratski režimi imali bolje rezultate od demokratskih?

Autokratski režimi nisu garancija uspeha, ali svi najuspešniji ekonomski modeli koje znamo su ili autokratski, ili imaju tanku demokratsku skramu koja to prikriva. Pri tome, kada govorimo o uspešnim autokratskim režimima ne treba zaboraviti da je tu pre svega reč o azijskim državama. Očigledno je da postoji nešto u azijskom etosu što ih čini uspešnijim od „nas". Najbolji autokratski režimi u pravilu imaju jasnu razvojnu strategiju, ne razmišljaju samo do prvih izbora, ne udvaraju se javnom mnjenju, donose odluke brzo i energično i isto tako ih koriguju kada je to potrebno. Podjednako važno, ovi uspešni režimi ne slušaju strane suflere i ne prihvataju tuđe ideologije.

Sve je veći broj ljudi, a među njima je i Klaus Švab, koji upozoravaju da kapitalizam kakav je danas neće moći da opstane. U kom bi pravcu trebalo da se menja i da li i u Srbiji postoji svest o tome?

Sistem kakav je postojao do 2008. je na izdisaju i održava se štampanjem novca i sa tim povezano, nultim kamatama. Deo kapitalističke elite izlazi sa inicijativama koje tobože treba da dovedu do humanijeg i socijalno odgovornijeg kapitalizma. Ne verujem u iskrenost tih najava. Istinska promena bi morala ići ka radikalnom smanjivanju nejednakosti, ali je za to potrebna i radikalna promena poreske politike. Vladari sveta bi voleli da menjaju sistem, ali samo o tuđem trošku.

Lopta se sada sa osetljivog terena nejednakosti prenosi na ekološko-klimatski teren. Ključne promene, bojim se, idu u pravcu zavođenja ekološke diktature, slične kovid diktaturi koju vidimo danas. U ime spasa planete uvodiće se različite ekološke takse i carine, kreditna politika će biti uslovljena ekološkim parametrima. Ne bih isključio ni uvođenje ekoloških sankcija kao instrumenta pritiska i disciplinovanja neposlušnih, pogotovo politički neposlušnih. Na siromašne države biće navaljeni novi ekološki troškovi koji će usporavati njihov razvoj i gurati ih u dodatno „razvojno" zaduživanje. Čini se da Srbija nema institucije koje se ozbiljno i sistematski bave planiranjem sve komplikovanije budućnosti. Nadam se da je moj utisak samo posledica neinformisanosti i da tiho, tamo negde, nekakav trust mozgova intenzivno radi.

Šta za vas znači podatak da je prosečna neto plata u Kini veća od 800 evra, a kod nas je najveća, isplaćena samo u jednom mesecu, bila 555 evra?

Upoređivanje „golih" prosečnih plata u Srbiji sa platama u inostranstvu je nepouzdano, pa i besmisleno. Ozbiljna poređenja bi zahtevala mnogo dublju analizu koja bi obuhvatala i analizu visine i strukture troškova života, analizu stopa zaposlenosti, veličinu agrarnog sektora, veličinu sive ekonomije, platne raspone, itd. Drugo, mnogo objektivniji pokazatelj od prosečne plate je medijalna plata koja je u Srbiji za oko 30 procenata niža od prosečne. S druge strane, plate u Srbiji su svakako više od onih koje statistika prikazuje, budući da se deo plata i formalno zaposlenih isplaćuje na ruke i ne prolazi kroz poresku i statističku evidenciju.

U više navrata upozoravali ste da su pravi šampioni razvoja radili sve suprotno od onoga što rade evropske tranzicione države i Srbija. Šta smatrate najvećom greškom Srbije?

Najveća greška je što je Srbija umesto analize tuđih tranzicionih iskustava, ali i analize sopstvenih, dragocenih iskustava socijalističkog perioda, nasela na neoliberalnu mitologiju. Reformatori su poverovala stranim „šok terapeutima" u nadi da će brza privatizacija i liberalizacija doneti privredno čudo, da će tržište sve urediti, te da nema potrebe za bilo kakvom razvojnom politikom.

Opasno je kada reformu sistema rade teoretičari, ljudi koji su o ekonomskom životu saznavali iz knjiga i koji se zato oslanjaju na strane savetnike. Kardinala greška bila je i prepuštanje bankarskog sistema strancima kao i ukidanje Službe društvenog knjigovodstva. I konačno, umesto da novu tajkunsku klasu disciplinuje i upotrebi je za razvoj ekonomije, država je postala instrument tajkunske klase čiji se interesi nisu poklapali sa interesima razvoja.

I pre godinu dana tvrdili ste da je odluka vlasti da svakom punoletnom građaninu pokloni sto evra apsolutno besmislena i da se ni po koju cenu ne bi smelo dozvoliti takvo arčenje novca. Šta onda kažete za odluku da država i ove godine svakom ko se prijavio isplati 30 plus 30, a penzionerima još 50 evra? I po 3.000 dinara svakom ko se vakcinisao?

Penzioneri i zaposleni u javnom sektoru su zaštićeni sigurnim primanjima, a u javnom sektoru i sigurnim radnim mestom. Nije postojao ni jedan razlog da se oni dodatno štite, jer njih kriza nije pogodila. Ta vrsta davanja bi se teško mogla razumeti i u recesiji izazvanoj padom tražnje, ali u recesiji gde imamo pre svega krizu ponude (jer mnogi kapaciteti ne rade), ova linearna davanja nemaju nikakvog smisla, osim političkog.

Vlast je građanima servirala novo obećanje u vidu prosečne plate od 900 evra već do 2025. Može li plata sa prošlogodišnjeg proseka od oko 510 evra za četiri godine da poraste skoro 80 odsto uz kumulativni rast BDP-a od oko 25-30 procenata i to u najbolje slučaju? I kakve mogu biti posledice?

Prvo, (zlo)upotreba evra u analizama domaćih ekonomskih pokazatelja bi morala da prestane. U tom kontekstu i rast plata koji se iskazuje u evrima je nedopustiv. Dinar je, gle šoka, zakonsko sredstvo plaćanja u Srbiji i državni zvaničnici ne bi smeli da potkopavaju svoju valutu referišući se na plate u evrima. Ako vlast nešto obećava, onda bi bilo logično da pre svega saopšti koliko očekuje da će plate u Srbiji godišnje realno rasti, u procentima. Ilustracije radi, od 2012. zaključno sa 2020. neto plate su realno, kumulativno porasle za oko 20 procenata. Ovaj mali rast bio je uslovljen petogodišnjom stagnacijom realnih primanja (2013.-2017.). Vlast danas obećava, implicitno, da će plate rasti po godišnjoj stopi od oko 15 procenata. Bilo bi od koristi da vidimo kalkulaciju na kojoj se takva obećanja baziraju.

Da li ste promenili mišljenje koje ste 2019. izneli za berlinski Junge Welt da tvrdnja predsednika Aleksandra Vučića da Srbija ulazi u „zlatno doba" direktno potiče iz rukopisa Monti Pajtona. Pa ako ovo nije „zlatno doba", šta je?

Iako mislim da je u velikoj slici (ekonomskih) stvari ova vlast u mnogim segmentima uspešnija od prethodnih, „zlatno doba" je neukusna, propagandna kovanica koja ne zaslužuje komentar.

Pre sedam i po godina ste za NIN rekli da ne postoji jedna ključna greška i da se u Srbiji od 2002. primenjuje pogrešan koncept ekonomske politike, zapravo koncept bez koncepta u kome ekonomija ide kuda voda nosi. Da li se nešto u međuvremenu promenilo, s obzirom na tvrdnje zvaničnika da je poslednjih nekoliko godina Srbija među evropskim liderima po stopi ekonomskog rasta?

Mereno kretanjem BDP-a, Srbija je jedino u prošloj godini uspela da u širem regionu, po klasifikaciji MMF-a, uzme „bronzanu" medalju. Srbija bi i u ovoj godini mogla osvojiti neku od medalja, ali to nije dovoljno da se kompenzuje višedecenijsko zaostajanje. Ekonomsku „strategiju" Srbije određuju strani investitori čijim interesima se podređuje ekonomska politika. To je popravilo sliku zaposlenosti, povećalo i porodična primanja, ali je i dodatno ojačan kavez koji u teoriji zovemo klopkom srednje razvijenosti. Reč je fenomenu gde posle perioda nešto bržeg rasta i konvergiranja BDP-a ka nivou na kome je BDP u razvijenim zemljama, dolazi do velikog usporavanja ili zaustavljanja tog procesa konvergencije.

U Srbiji je u maju inflacija dostigla 3,6 odsto, u SAD je oko pet procenata… Bauk inflacije ponovo kruži svetom. Nije li to dokaz da u ekonomiji nema besplatnog ručka, s obzirom da su u sklopu mera za ublažavanje posledica pandemije američke Federalne rezerve i Evropska centralna banka u sistem upumpale na hiljade milijardi dolara i evra?

Štampanje novca traje još od 2008. i monetarni ekonomisti bi morali da izvrše reviziju ekonomskih udžbenika, budući da se uprkos emisionom šenlučenju inflacija pojavila veoma kasno, tek posle 13 godina. To teorija nije predviđala.

Visoka inflacija je ogromna pretnja globalnom sistemu. Nije reč samo o štetnosti inflacije po sebi. Rast inflacije će pre ili kasnije dovesti do rasta kamatnih stopa, i to u situaciji kada su kombinovani dugovi država, privrede i građana na najvišem nivou od Drugog svetskog rata. Rast kamata bi mogao izazvati novu recesiju, mogao bi dovesti do sloma berzi, do masovnih bankrotstava država, preduzeća i građana. Centralne banke se trude da nagli skok cena proglase za kratkoročni fenomen posle koga će se cene stabilizovati a njihov rast vratiti u ranije okvire. Meni se čini da banke pokušavaju rečima da „uplaše" inflaciju, a to je trijumf nade nad iskustvom. Kada je o Srbiji reč, predložio bih da NBS i Vlada, kao jednu od prvih, preventivnih antiinflacionih mera, ograniče rast gotovinskih kredita i kredita za stambenu izgradnju.

Ko će na kraju, platiti najveći ceh? Hoće li to biti zemlje u razvoju, čiji je dug enormno uvećan, a sada preti opasnost da se zbog inflacije povećaju kamate stope, što će bitno otežati servisiranje javnog duga zemalja u razvoju?

Nema sumnje da će najveći ceh platiti države u razvoju. Situacija danas previše podseća na osamdesete godine prošlog veka, kada je rast kamata potopio veliki broj država u razvoju, uključujući i Jugoslaviju. Dužnička kriza je dovela i do desetogodišnje ekonomske stagnacije koja je dala ogroman doprinos raspadu Jugoslavije. Moj opsesivni strah od rasta spoljnog duga vezan je za ta iskustva, kao i za iskustava drugih država u razvoju.

U martu 2020. izjavili ste da su sve velike ekonomske krize, od trijumfa neoliberalizma osamdesetih godina prošlog veka do danas, imale isti uzrok – veliki, kombinovani rast zaduženosti građana, države i privrede. Kako u tom svetlu posmatrate činjenicu da je od početka 2020. do kraja marta ove godine javni dug Srbije uvećan za 4,2 milijarde evra?

Države ulaze u ciklične recesije i to su zakoniti ekonomski fenomeni. Ali, dužničke krize nisu ciklične, daleko su destruktivnije od cikličnih i njihovi efekti mnogo duže traju. Uzrok je uvek isti i vezan je za krizu spoljne likvidnosti koja potom prerasta u valutnu i bankarsku krizu.

No, vratimo se srpskim mukama. Nije bitan samo apsolutni prirast javnog duga, već i njegova valutna struktura. Brine me što u rastu koji ste pomenuli, oko 2,6 milijardi evra čini prirast duga strancima. Uz to, iako je valutna kompozicija javnog duga danas mnogo bolja nego, na primer, 2012, udeo dugovanja u stranim valutama je i dalje previsok i na nivou je od oko 70 odsto ukupnog duga. Pri tome, nije jasno koliko je porast duga rezultat deviznih potreba budžeta, a koliko potrebe da se prilivom deviza po osnovu inozaduživanja čuva kurs dinara na nivou na kome je sada.

NBS i Vlada Srbije ubedili su građane da je stabilan kurs dinara dokaz snage srpske ekonomije i dobre fiskalne i monetarne politike. Kako vi gledate na to što je od 2017. dinar prema evru nominalno ojačao za oko šest, prema švajcarskom franku za 10, dolaru skoro 20 i ruskoj rublji za više od 40 odsto?

Srbija je u prvoj decenija ovog milenijuma vodila samoubilačku politiku jakog dinara. To je plaćeno višegodišnjom efektivnom recesijom i kasnije, smanjivanjem plata i penzija. Začudo, uticajni ekonomisti tada nisu videli nikakav problem koji bi bio vezan za politiku kursa dinara. Raduje me što je deo ekonomske elite, sada kada „njihovi" više nisu na vlasti, najednom progledao i otkrio da je precenjeni kurs opasan po ekonomsko zdravlja.

Strašna je greška što je NBS, zaneta prilivom deviza od stranih investicija, dopustila da dinar od 2017. besmisleno jača. Rast spoljnog duga je velikom delom posledica takvog jačanja dinara. Malo ko razume da su i strane investicije specifičan oblik ino zaduživanja. Srbija će i u godinama koje dolaze morati da plati visoku cenu, kao što ju je uvek plaćala u prošlosti. Delom ohrabruje što su trenutna kretanja trgovinskog i tekućeg bilansa mnogo bolja no što bih očekivao, ali pravu sliku ćemo videti tek u mesecima koji dolaze.

NBS je prošle godine kupovala obveznice, uglavnom državnih kompanija, Telekoma, Jugoimporta SDPR… Je li to zapravo vid sive emisije novca?

To svakako jeste emisija novca, ali je ne bih nazvao sivom. Reč je o operacijama koje masovno rade i druge centralne banke. Konceptualno me ne zabrinjava što i NBS to čini. Zabrinjava što ne znamo na šta će taj novac otići. Da li će pokrivati rupe nastale nenamenskim trošenjem novca javnih preduzeća čime bi se dodatno povećao inflacioni pritisak, ili će novac otići za investicije što bih pozdravio? Bojim se da je u pitanju prvi razlog, a to je opasna upotreba emisionog mehanizma.

Bili ste protiv prodaje Telekoma Srbija, kada je Vlada htela da ga proda. Da li ste bar delimično promenili mišljenje kada ste saznali da je Telekom za kupovinu Koperinkusa platio skoro 200 miliona evra, da je posredno finansirao kupovinu Kurira… Zašto državne kompanije u Srbiji ne mogu da funkcionišu kao državne kompanije u razvijenim zapadnim zemljama?

Nije tajna da se javna preduzeća već decenijama brutalno (zlo)upotrebljavaju kao partijska, a često i kao lična svojina, i to je nedopustivo. Ali, šta to Srbija dobija ako ih proda? Dobija nešto novca od prodaje koji će galantno biti potrošen već kod prvih izbora. Strani vlasnik neće trošiti novac na investicije i podizanje kvaliteta usluga, već će podizati cene. Profit koja će svakako biti veći (ali više neće biti „naš"), iznosiće se iz zemlje i time će se povećavati devizni odlivi.

Jadna je zemlja i jadni su ekonomisti koji uvek i svuda rešenje vide u prodaji svega postojećeg. Sreća je da stranci ne žele da kupuju grobove naših predaka, jer verujem da bi se našli lobisti koji bi i to umeli da opravdaju. Bilo bi dobro da združeni, uporni, sistematski pritisak javnosti ide ka tome da se javna preduzeća profesionalizuju, a ne da se prodaju. Dakle, dok dišem, biću protiv prodaje državnih monopola i resursa.


[1] Pitanja je postavio Milan Ćulibrk, glavni i odgovorni urednik NIN-a

https://nkatic.wordpress.com/2021/07/10/intervju-za-nin-8-7-2021/

недеља, 11. јул 2021.

Додик: Од `Сребренице` праве оснивачки мит за нацију која је последњих деценија три пута мењала идентитет

fakti.org

Додик: Од `Сребренице` праве оснивачки мит за нацију која је последњих деценија три пута мењала идентитет

22-28 minutes


„ГЕРМАНИМА ЈЕ МРЖЊА ПРЕМА СРБИМА У ГЕНЕТСКОМ КОДУ – НЕККА НАМ СЕ СКИНУ СА ГРБАЧЕ"

* „Пре 30, 40 година били су Срби мухамеданске вере, затим муслимани са малим 'м', а од 1993. Бошњаци. Они су стално конвертовали своје национално припадништво, а свет покушава да их етаблира јер могу да их користе за савезнике"

* „Република Српска је неупитна и нико не може да је умањи или укине осим неопреза који би народ српске учинио и дао поверење некима који сада покушавају да га преваре"

* Инцку не сметају називи улица по Сарајеву фашистичких првака из Другог светског рата, а отишао је да се згражава над неким муралом на некој приватној имовини. Човек који има своју кућу, има право да слика шта хоће, неће му Инцко и то одређивати и говорити и улазити у спаваћу собу, као што су Турци радили својевремено"

* "Бисера Турковић је кадар муслимана у БиХ и она је то тако и схватила, али још није схватила да је срушила спољну политику БиХ и да је та спољна политика не само у нашим перцепцијама потпуно неозбиљна и приватизована него и у многим другим. Турковићева ће наставити да се тако понаша, али званичници из Српске имају механизме да се томе супротставе и то чине без оклевања. Амбасадори из Републике Српске немају више никакву обавезу да следе њене инструкције, нити да раде било шта по њеном налогу"

* „Не постоји могућност да се одговорна национална политика креира са људима који су своје конвертитство показали и раније, као што су Мирко Шаровић, Бранислав Бореновић, градоначелник Бањалуке Драшко Станивуковић, па и потпредседник ПДП Јелена Тривићка"

* „Без обзира на све, ми ћемо наставити да градимо 'Бук Бијелу', нећемо одустати од тог вишедеценијског пројекта. Више од 60 година прича се да треба то урадити и овој генерацији политичара, мени и мојим сарадницима, припало је да завршимо тај посао и ми ћемо га и завршити"

______________________________________________________

        СРПСКИ члан и председавајући Председништва БиХ Милорад Додик рекао је Срни да је чисто политиканство страних амбасадора то што долазе само на обележавање 11. јула, а да обележавање догађаја у Сребреници у Сарајеву злоупотребљавају за обрачуне, у погледу своје политичке платформе.

       „То није дало ни другима па ни нама да на цивилизован и пристојан начин одамо пошту свима који су страдали, што требамо учинити и овај пут без обзира на мимикрију коју они покушавају да направе од тог догађаја, који, као што смо могли да видимо из извештаја међународне комисије која је завршила рад пре месец дана, да се та фамозна реч коју они употребљавају `геноцид` не може ставити испред тих догађаја", рекао је Додик у интервјуу Срни.

       Он је истакао да то треба да буде јасно и да буде потпуно подржана од свих таква квалификација.

       „Треба да буде подржана од свих рационалних, нормалних људи, пре свега нас Срба јер видимо да управо та сатанизација треба да послужи да се опере њихова нечасна историја која је била увек у служби окупатора и оних који су долазили, конвертита који су се пребацивали из вере у веру", рекао је Додик.

       Он је указао на податке да је предак Дениса Звиздића - Јуро Звиздић, коме су Турци напаствовали жену, да би заштитио породицу, одлучио да промени веру и прихватио ислам.

 

Кристијан Шмит

       "Мислим да би било коректно да на то питање одговарамо за неколико дана, да пустимо да сутра на најмирнији начин, породице, пре свега, одају пошту страдалим Бошњацима, ми исто тако страдалим Србима", навео је Додик.

       Он је додао да су неистините политичке конотације које су несумњиво постављене од бошњачке политике, да се само обележава и само се покушава рећи да су у Сребреници страдали Бошњаци, а не једнако и Срби.

       "Нећу ићи даље око овога мада имам шта да кажем јер поштујем бол породица и бошњачких и овом приликом сам спреман да им упутим саучешће и да у том погледу допустимо да без политичких препуцавања у миру обиђу гробна места својих чланова породице и на тај начин буду са њима", истакао је Додик.

       Он је додао да је о сталном сахрањивању неких из Витеза који немају везе са тим и других места, много тога речено.

       "Има података да су табути празни, да у њима нема посмртних остатака, него се само стави име", рекао је Додик.

       Чињеницу да делегације из региона и амбасадори долазе само на обележавање 11. јула, а нико осим представника Србије на обележавање страдања Срба, Додик је назвао чистим политиканством амбасадора и страних делегација.

       "Поготово та прича о (председнику Црне Горе Милу) Ђукановићу који је био логистика за те догађаје јер је опремао и давао неке логистичке ствари за Војску Републике Српске, ако баш хоће на тај начин да се то посматра", рекао је Додик.

       Он је додао да је Војска Републике Српске била часна и бранила српски народ, а да је друга димензија што хоће неко то да сатанизује.

       "Присуство страних амбасадора пре свега је резултат стереотипа који је направљен", истакао је Додик.

       Он је рекао да је данас у новинама прочитао изјаву шведског научника који говори о томе да је немогуће доказати да је то био геноцид, имајући у виду да не постоји локални геноцид и да је то измишљотина једног Американца који је муслиманске вероисповести, професора, који је у Конгресу својевремено тражио подршку за то да се ствар око геноцида ревитализује и да се на тај начин успостави третман наводних локалних геноцида, што не постоји.

 

Босански муслимани

       "Та платформа Конгреса је била основ за пресуђивање у Хашком трибуналу и сада сви то настоје да одрже као такво. То је и својеврсно понижавање Холокауста и геноцида који су доживели Јевреји, рецимо, у Другом светском рату, а да не причамо о геноциду над Србима који нису никада хтели да прихвате", указао је Додик.

       Он је рекао да је прошли век био век геноцида над Србима "од стране оних који ће сутра доћи као странци да то посете".

       "Имате поговарање да је Инцков отац био СС официр. Ја носим наслеђе и васпитан сам у партизанској породице, мој и један и други ђед били су партизани. Ја сам васпитан на тим вредностима као што је вероватно Инцко васпитан на вредностима свог оца. И шта ми сада треба да ћутимо о томе и да кажемо да су они нама добродошли. Видите да нису", нагласио је Додик.

       Према његовим речима, мржња према Србима уграђена је у германски код који се "протезао кроз прошли век и високе представнике које овде стално гурају".

       "Шта они имају да управљају нама овде у Републици Српској? Могу да воле или не воле, али мислим да коначно треба да се скину са наше грбаче и да нас пусте на миру да овде градимо миран живот и да се боримо са изазовима, а не да нас стално они употребљавају и злоупотребљавају онако као они хоће", рекао је Додик.

       Он је навео да Инцку не сметају називи улица по Сарајеву фашистичких првака из Другог светског рата "а онда је отишао да се згражава над неким муралом на некој приватној имовини".

       "Човек који има своју кућу, има право да слика шта хоће, неће му Инцко и то одређивати и говорити и улазити у спаваћу собу, као што су Турци радили својевремено. То говори о њиховом континуитету, пре свега, инсистирања на стереотипу да само једни не ваљају, а други су наводно жртве", рекао је Додик.

       Према његовим речима, сва политика деведесетих година направљена је на сатанизацији и лажној причи о томе како су Срби побили 300 хиљада Бошњака, односно муслимана, а сада је јасно да то није тако и да је то била неистина.

       "И Дејтонски споразум и начин формирања БиХ победио је концепцију о референдуму којом је требало народи да се определе хоће ли и ли неће заједно, што је било једино рационално, али су онда рекли да не могу то дозволити јер су Срби побили 300 хиљада Бошњака", рекао је Додик.

       Он је нагласи да се иста политика се наставља и даље и да није било никаквог геноцида, а да "могу да раде шта год хоће".

 

И после Алије - Алија

       "Не желим да вређам ниједног муслимана, не желим да вређам ниједну породицу страдалих Бошњака, њима је свет срушен када су њихови чланови породице страдали. Само они политички мотивисани на томе инсистирају", рекао Додик и додао да су политизације дио једне фарсе која се прави упорно и покушава продати свету.

       Додик је истакао да ће Република Српска опстати и јачати, те да она своју снагу показује све време свог постојања.

       "Република Српска је неупитна и нико не може да је умањи или укине осим неопреза који би народ српске учинио и дао поверење некима који сада покушавају да га преваре", рекао је Додик.

       Он је нагласио да из низа стечених историјских разлога БиХ не може да буде држава, али странци који ће се сутра постројити у Поточарима упорно ће хтети да промене мишљење српског народа о томе.

       "Они мисле да је пристојно да БиХ може и мора, а ми који живимо тај живот и сматрамо да она за нас није добра ми не смемо да кажемо да то није тако. Та врста односа странаца према нама проћи ће једног дана, прошли смо многе ствари, па ћемо и то. Срби су консолидован народ без обзира што су они учинили све да га униште и што нам бране да Српска и Србија буду једно и у државно-правном смислу. Ми то живимо како год и шта год они учинили", рекао је Додик.

       Он је нагласио да је једина истина да су Срби у Српској и Срби у Србији један народ који припада српском националном бићу и државном оквиру.

       "Срби, за разлику од Бошњака, веома су свесни догађаја који су се дешавали у поступку распада бивше Југославије. Ми смо народ који је највише страдао и који је највише расељен, а данас смо у Хрватској или ФБиХ готово егзотична појава. У Словенији не дозвољавају ни да будемо национална мањина, иако је тамо више Срба него других народа којима су дали тај статус.

       Да не причамо о Црној Гори и борби наших људи да имају право као што имају и други, ништа друго и не траже. Они прихватају Црну Гору као своју државу и само траже да буду политички фактор онолико колико су присутни, јер у тој земљи живи више од 30 одсто српске популације. Кад томе додамо још и Косово и позицију нашег народа у Македонији онда имамо јасан преглед о положају Срба", указао је Додик.

       У том погледу, каже Додик, када се погледа инсистирање на томе да један изолован догађај какав је Сребреница до те мере максимализујете и интернационализујете онда је јасно да је то глобалистичка потреба за окупљањем око измишљених митова.

       "Од Сребренице се покушава направити оснивачки мит за нацију која је последњих деценија три пута мењала свој идентитет. Пре 30, 40 година били су Срби мухамеданске вере, затим муслимани са малим 'м', а од 1993. Бошњаци.

 

Мирко Шаровић и Бранислав Бореновић

       Они су стално конвертовали своје национално припадништво, а свет покушава да их етаблира јер могу да их користе за савезнике. За разлику од Бошњака, Срби су историјски народ који је био упоран у настојањима да очува своју слободу и брани Европу још од времена Турака и њихове најезде.

       Тај мали народ је стао пред ту велесилу, страдао је и био потучен али тај зов слободе није нестао никада, ни послије у балканским ратовима, у Првом и Другом светском рату, за вријеме НАТО бомбардовање... Срби су људи који се разликују од Бошњака и других народа, јер ми не калкулишемо са својом слободом свесни да ћемо истрпити огромне губитке, али своју слободу не дамо", истакао је Додик.

       Он је рекао да су Срби можда могли да буду мало мање горди и снисходљиви и да рашире руке чим неки странац наиђе, али онда то не би били Срби, већ би били сервилни народ.   

       "Република Српска и српски народ су прошли много тога са СНСД-ом и са мном и сигурно су свесни ситуације у којој се налазимо и ја обилазим ових дана Републику Српску и видим да постоји енергија и она иста воља коју сам затицао годинама да се Република Српска брани и одбрани на највиталнији и најбољи могући начин", рекао је Додик.

       Додик је нагласио да је Република Српска данас стабилна, да су њене институције стабилне по свим мерилима по којима се мери стабилност једне земље и државе.

       Он је истакао да Република Српска пролази сваки од тих мерила, од економских, политичких, па и социјалних.

       "Наравно, имамо проблем са демографијом, имамо проблем са неким другим стварима као што је појачана потреба за привредном активношћу и инвестицијама али то не зависи само од нас, него од многих регионалних па и глобалних фактора које треба узети у обзир", навео је Додик, који је и председник СНСД-а.

       Додик је навео да притисак на Републику Српску није никад ни престајао, а да се значајно томе прикључила и опозиција у Републици Српској из неког свог разлога.

       Према његовим речима, то што је Република Српска у готово немогућим околностима од почетка свог постојања преживела различите облике напада и оспоравања, говори о томе да је она витална и говори о томе да Република Српска, да није стабилна, не би била ни способна ни витална да се суочи и избори са свим изазовима који су заиста огромни.

       Додик је указао на континуирани, и прије постојања Републике Српске, србофобични приступ значајног дијела међународне заједнице, са запада који је ушао у сатанизацију Срба и њихових историјских права како би обезбедио повољне аранжмане за своје савезнике на Балкану.

       Он је додао да се у то није уклопила Република Српска и требало је да престане да постоји.

       "Када су хтјели то да верификују у Дејтону, имали су на уму да ће постепено корак по корак укинути Републику Српску до њеног бесмисла и оног што се зове празна љуштура како не би омогућили њен дугорочни опстанак", рекао је Додик.

       Он је истакао да њихова калкулација тог времена очигледно није била добра јер је овде стајала воља народа да се Република Српска очува и да је без обзира на њихово игнорисање Срби доживе као државу и да има жељу и амбицију да једног дана то и постане у међународно-правном смислу.

       "Сви они који сада покушавају да говоре о томе како Република Српска не може из овог или оног разлога, исто су пролазили као и те њихове забране тако да

       Република Српска упркос свим страдањима и патњама треба да стекне имунитет од разних `душебрижника` који покушавају да Републику Српску умире, па је онда до краја дотуку", рекао је Додик.

       Према његовим речима, да би се на најбољи начин бранило оно што је Република Српска, онда се то мора чинити без илузија.

       "Не постоји могућност да људи који су своје конвертитство показали и раније, као што су /председник СДС-а Мирко Шаровић, председник ПДП-а Бранислав Бореновић, градоначелник Бањалуке Драшко Станивуковић, па и потпредседник ПДП-а Јелена Тривићка, и не постоји могућност да се са њима креира одговорна национална политика", рекао је Додик.

       Додик је навео да они говоре са позиција неодговорности и невршења власти и не могу да спознају све изазове.

       "Сада је, по њима, важно да су гласни и да покушају да окаљају све што је у Републици Српској урађено, а Република Српска данас сигурно изгледа јача и боља него икада до сада без обзира на све изазове које смо имали", истакао је Додик.

       Он је рекао да Република Српска има важне полуге свог постојања, пре свега вољу народа, институције које се базирају на тој вољи, има сарадњу својих пријатеља, добре односе са Србијом, Кином, Русијом и са неким европским земљама, чланицама ЕУ, а релевантно је прихваћена и уважавана и од оних који мисле да не треба Република Српска да постоји.

       "Мислим да треба узети у обзир и предстојеће изборе за годину и нешто дана, где опозиција покушава да општом галамом наведе и заведе људе на погрешну страну", рекао је Додик.

       Он је навео да је Шаровић неколико пута проглашаван најбољим министром у Сарајеву и додао да "кад прогласите некога за доброг у Сарајеву за муслимане, будите сигурни да је то лоше за Србе".

       "Тако је и са Бореновићем који се упорно слика по Сарајеву, а није нашао да сходно да се слика у Источном Сарајеву па да каже `и овде је сигурно`. Или у Бањалуци да то уради. Да не причам о скоројевићима који се нуде као алтернатива, као они су млади, они су ово, они су оно, па склањају заставе кад дође неко из Сарајева од страха или да им се нешто не приговори", рекао је Додик.

       Он је додао да то говори о томе да су они "изабрали пут ниподаштавања Републике Српске, пут на коме Република Српска њима служи само да би се дочепали неких ресурса и ништа више, пут на коме је сервилност странцима за њих најважнија ствар".

       "А јасан став који ми имамо по њима је непотребно свађање са странцима. То је непомирљиво, ја сам то неколико пута покушао. Они мисле да су важни зато што неће", навео је Додик.

       Према његовим речима, постоји значајна већина у Републици Српској, Република Српска није политички подељена и Република Српска је стабилна у том погледу.

       "Има нека маргинална политичка мањина која се оличава у овоме што се сада нуди као опозиција. Народ ће то рећи најбоље на изборима. Ја сам уверен да ће народ дати предност континуитету Републике Српске и њеном развоју без изазова какве би могли да донесу Шаровић, Бореновић, председник ДНС-а Ненад Нешић и неки други који се на тој страни појављују", нагласио је Додик.

Турковићева је срушила

спољну политику БиХ

       На питање да ли се може зауставити самовоља министра иностраних послова у Савјету министара Бисере Турковић и њени једнострани потези, као и игнорисање ставова Председништва БиХ које је једино надлежно за спољну политику, Додик је рекао да је оно што се зове спољна политика БиХ пропаст и да у том погледу нема договора јер је договор изигран на сваком могућем кораку.

       "Бисера Турковић је кадар муслимана у БиХ и она је то тако и схватила, али још није схватила да је срушила спољну политику БиХ и да је та спољна политика не само у нашим перцепцијама потпуно неозбиљна и приватизована него и у многим другим", истакао је Додик у интервјуу Срни.

 

Абазовић у Сарајеву

       Он је навео да ће Турковићева наставити да се тако понаша, али да званичници из Српске имају механизме да се томе супротставе и то чине без оклевања.

       "Амбасадори из Републике Српске немају више никакву обавезу да следе њене инструкције, нити да раде било шта по њеном налогу", рекао је Додик.

       Говорећи о посети потпредседника Владе Црне Горе Дритана Абазовића Сарајеву, Додик је рекао да та особа покушава да се наметне, а изабран је минималним бројем гласова у Црној Гори која је и онако малена.

       "Поштујем сваки легитиман избор па и његов, али не би требало њега да коментаришем и да му дајем неки значај. Међутим, морам рећи да је чињеница да је олако отишао од оне неке своје грађанске приче и пребацио се на ултранционалистичку у којој је показао да му је доминантно да се увек када му треба покаже мржња према Србима", истакао је Додик.

       Он је навео пример да та мржња према свему што је српско дошла до изражаја приликом оспоравања закона у Влади Црне Горе који иду за тим да се пониште закони који одузимају имовину СПЦ па до усвајања резолуције о Сребреници која је донесена против Срба.

       "Сада је потрчао да дође и у Сарајево да се тамо услика без обзира што је ваљда толико политички писмен да зна да је Председништво само ако је одлука сва три члана или ако су сва тројица чланова присутна. Све остало је приватна ствар", рекао је Додик.

       Он је додао да не спори његово право да иде гђе год хоће, али то демистификује њега.

       "Што се тиче његове изјаве да градња пројекта 'Бук Бијела' ремети односе БиХ и Црне Горе, Црна Гора нема везе са тим, док Сарајево мисли да има право на све па покушава на све начине да спречи и омаловажи било какве напоре које заједно улажу Република Српска и Србија.

       Мислим да је то кључно питање - заједнички пројекат Република Српска и Република Србија, а не нешто друго. Да је инвеститор био из Немачке, нико не би проговорио ниједне речи. Без обзира на све, ми ћемо наставити да градимо 'Бук Бијелу', нећемо одустати од тог вишедеценијског пројекта. Више од 60 година прича се да треба то урадити и овој генерацији политичара, мени и мојим сарадницима, припало је да завршимо тај посао и ми ћемо га и завршити", поручио је Додик.

БиХ не може да тежи ЕУ са канцеларијом високог представника

       Говорећи о томе да ли БиХ уопште може да размишља о европском путу када има високог представника и да ли може да функционише нормално све док политичким процесима управљају високи представници а не домаћи политичари, Додик је рекао да по свему што Европа јесте БиХ не може да тежи ЕУ све док је Канцеларије високог представника, иако се Европа значајно променила у последњих 10, 15 година.

       Он је подсјетио да је Немачка 2005. година била за то да се укине високи представник, а сада управо она шаље високог представника у БиХ.

 

       Само када се упореде подаци о општем криминалитету БиХ и других земаља, навео је Додик, видеће се колико је то различито и колико више има криминалитета у западним земљама него у БиХ.

       "Знам податке за Републику Српску који су драстично у корист Српске где је смањена стопа општег криминалитета, не постоје терористичке и криминалне групе које владају као што их има на Западу, где свакодневно имате те случајеве, а ти исти са Запада нам овде долазе и говоре о борби против криминала. Нека се они боре против криминала у својој земљи а ми ћемо у својој и боримо се и то успешно", нагласио је Додик.

О спајању функције председника РС и српског члана Председништва

       На молбу да појасни идеју о евентуалном спајању функције председника Српске и српског члана Председништва БиХ, која је изазвала опречне реакције, Додик је рекао да то није завршен посао, али свакако мисли да је идеја добра.

       "Ми као друштво морамо прихватити да се на прави начин односима према различитим ставовима. Чујем да неки као Шаровић говоре како је то укидање функције председника Републике што није тачно. Мој базични предлог јесте да изабрани председник Републике Српске на непосредним изборима по функцији буде и члан Председништва. То је оно што је предлог, а то што Шаровић и други читају то је њихова прича. Идентични су напади и муслимана на ту идеју али они су се ућутали након првих реакција о томе и то сада Шаровић и Бранислав Бореновић одрађују уместо њих па нападају ту врсту приче", нагласио је Додик.

       Додик је рекао да као дугогодишњи политичар у Републици Српској сматра да уколико постоји спремност да то треба урадити и да би Република Српска на тај начин у лику председника Републике добила човека који остварује и функцију члан Председништва.

       "Све до мог доласка на позицију српског члана Председништва, председник Републике Српске готово се ништа није питао. Навешћу само пример именовања амбасадора из реда српског народа. Ниједан од њих није именован док нисам претходно добио сагласност Кабинета предсједника Српске или је био његов предлог. То је само један примјер да има много значајних заједничких послова, а посебно у погледу јачања Републике Српске. Када би се објективно направила анализа, видело би се да је најбоље да се то споји и да предсједник Републике представља Републику у Предсједништву БиХ", појаснио је Додик.

       Он је рекао да само треба бити добронамеран и покушати бити рационалан, па би се схватио значај ове идеје јер она јача Републику Српску, а ови који галаме су гласноговорници бошњачког политичког корпуса Сарајева и то није њихово мишљење.

       "Када сам то предложио на седници Председништва БиХ, којој је присуствовао и Метју Палмер, веома жестоко је реаговао Шефик Џаферовић тврдећи да је то неприхватљиво и да представља дерогацију БиХ, а онда дођемо у Српску и слушамо ове друге. У сваком случају добро је да се о томе прича и верујем да ће дијалог дати и рационални однос према тој теми", оценио је Додик.

 

субота, 10. јул 2021.

Yanis Varoufakis: Tehno feudalizam

pcnen.com

Tehno feudalizam

6-8 minutes


Autor: Yanis Varoufakis

Evo kako kapitalizam dočekuje svoj kraj: ne u vihoru revolucije, već na smetlištu evolucije. Kao što je u svoje vreme neprimetno istiskivao feudalizam, dok jednog dana većina ljudskih odnosa nije dobila tržišno utemeljenje, tako se kapitalizam danas postepeno povlači pred novim modusom ekonomske organizacije: tehno feudalizmom.

Posle brojnih sličnih i preuranjenih najava propasti kapitalizma, naročito s levice, ovo je ambiciozna tvrdnja. Ali ovog puta prognoza bi se mogla ostvariti.

Simptomi su vidljivi. Cene državnih obveznica i cene deonica privatnih kompanija, koje bi uvek trebalo da se kreću u suprotnim smerovima, danas rastu zajedno. Taj rast se povremeno usporava i zastaje, ali njihove cene prate istu putanju. Takođe, cena kapitala, koja s rastom neizvesnosti treba da opada, nastavlja da raste iako su budući prinosi krajnje neizvesni.

Možda smo najjasniji signal da se događa nešto neobično dobili 12. avgusta prošle godine, kada je objavljeno da je u prvih 7 meseci 2020. nacionalni dohodak Velike Britanije opao za više od 20 odsto, što je premašilo i najpesimističnija predviđanja. Samo nekoliko minuta kasnije, vrednost deonica na Londonskoj berzi skočila je za 2 odsto. Nikada se nije dogodilo ništa slično. To potvrđuje da se finansijski sektor konačno oprostio od realne ekonomije.

Da li ti neobični događaji zaista znače da više ne živimo u kapitalizmu? Jer znamo da je kapitalizam već prolazio kroz duboke transformacije. Zar ne bi trebalo samo sačekati i pripremiti se za njegovu sledeću inkarnaciju? Ne mislim tako. Događaji kojima upravo prisustvujemo nisu samo još jedna od metamorfoza kapitalizma. Dešava se nešto dalekosežnije i zlokobnije.

Istina je da je kapitalizam od kraja 19. veka bar dva puta prolazio kroz ekstremne transformacije. Prva velika promena odigrala se s drugom industrijskom revolucijom i prelaskom sa slobodne konkurencije na sistem oligopola, kada je električna energija omogućila nastajanje džinovskih umreženih korporacija i megabanaka potrebnih da se takve korporacije finansiraju. Pekara, pivara i mesara o kojima je govorio Adam Smith zamenili su Ford, Edison i Krupp kao primarni pokretači istorijskih procesa. Ciklus mega-prinosa i mega-zaduživanja koji je usledio doveo je do sloma 1929. godine i Nju dila, a posle Drugog svetskog rata i do uspostavljanja novog sistema u Breton Vudsu koji je regulacijom finansijskog sektora osigurao jedan od retkih perioda stabilnosti.

Kraj Breton Vudsa 1971. doneo je drugu veliku transformaciju. Rastući trgovinski deficit Sjedinjenih Država bio je glavni generator agregatne tražnje za robama iz Nemačke, Japana i kasnije Kine, čime su Sjedinjene Države uvele kapitalizam u novu fazu globalizacije. Profiti iz Nemačke, Japana i kasnije Kine prelivali su se na Vol strit, odakle je čitav proces finansiran.

Da bi obavili svoj deo posla lideri Vol strita su tražili oslobađanje od kontrola uvedenih u doba Nju dila i Breton Vudsa. Zahvaljujući deregulaciji finansijskog sektora oligopolski kapitalizam se finansijalizovao. Kao što su Ford, Edison i Krupp zamenili Smithovog pekara, pivara i mesara, novi protagonisti kapitalizma postali su Goldman Sachs, JP Morgan i Lehman Brothers.

Prethodne transformacije kapitalizma su proizvodile dalekosežne posledice (Velika depresija, Drugi svetski rat, Velika recesija i stagnacija posle 2009), ali nisu uticale na ključne odlike kapitalizma kao sistema koji pokreću privatna dobit i tržišna renta.

Da, prelaskom sa Smithovog kapitalizma na oligopolski kapitalizam dobit je neverovatno uvećana i konglomerati su dobili priliku da tržišnu moć iskoriste za izvlačenje velikih renti od potrošača (pošto su se rešili konkurencije). Da, Vol strit je ekstrahovao rentu iz čitavog društva tržišno uređenim oblicima pljačke u po bela dana. Ipak, i oligopolski i finansijalizovani kapitalizam pokretale su privatna dobit i renta ostvarena uspešnom kontrolom tržišta, na primer, tržišta kojim dominira General Electric ili Coca Cola, ili tržišta koje je izgradio Goldman Sachs.

Posle 2008. sve se promenilo. Kada su u aprilu 2009. centralne banke zemalja G7 odlučile da štampaju novac da bi pokrenule globalni finansijski sistem, dogodio se veliki lom. Današnju globalnu ekonomiju ne pokreće dobit privatnih preduzetnika, već konstantna emisija novca iz centralnih banaka. U isto vreme, lokus ekstrakcije vrednosti pomerio se sa tržišta na digitalne platforme kao što su Facebook i Amazon koje ne funkcionišu kao oligopoli, već kao neka vrsta privatnih feuda.

Skok berze 12. avgusta 2020. može se objasniti činjenicom da našu ekonomiju ne pokreću ostvareni profiti preduzetnika, već uvećani bilansi centralnih banaka. Kada su čuli loše vesti, finansijeri su pomislili: „Odlično! Centralna banka je u panici. Odštampaće i podeliti nam još funti. Vreme je za kupovinu deonica!“ Na čitavom zapadu centralne banke štampaju novac koji finansijeri pozajmljuju korporacijama koje onda kupuju sopstvene deonice (čija cena više nema dodirnih tačaka s profitabilnošću njihovog poslovanja). S druge strane, digitalne platforme zamenjuju tržišta kao mesto ekstrakcije privatnog bogatstva. Prvi put u istoriji praktično svi besplatno proizvodimo akcijski kapital velikih korporacija. To radite svaki put kada postavite objavu na Facebook ili koristite Google navigaciju.

Tradicionalni kapitalistički sektori, naravno, nisu nestali. Mnogi feudalni odnosi su još opstajali početkom 19. veka, ali kapitalizam ih je potiskivao. I kapitalistički odnosi danas opstaju, ali tehno feudalizam ih polako istiskuje.

Ako sam u pravu, svaki novi program stimulacije biće u isto vreme i preglomazan i nedovoljan. Kamate više neće moći da prate stopu zaposlenosti, a da ne izazovu serije bankrota. Klasno utemeljena politika u kojoj se partije koje zastupaju interese kapitala nadmeću s partijama koje zastupaju interese rada potpuno će nestati.

Kapitalizam će se ugasiti gotovo u tišini, ali moguće je da će potom uslediti oluja. Ako svi oni koji su se našli na udaru tehno feudalističke eksploatacije i nezapamćenog rasta nejednakosti uspeju da pronađu zajednički glas, biće to veliki prasak.

Peščanik.net

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me