iskra.co

Алистер Хит: Крај америчког света

7-9 minutes

---

20.08.2021. - 18:08

Све империје на крају пропадну под теретом охолости и понижења. Авганистански дебакл показује да америчка елита није способна да управља ни сопственом земљом, а камоли читавом планетом

Ниједно царство није вечно: сва се на крају уруше под теретом охолости и понижења. Срцепарајућа хуманитарна катастрофа изазвана неуспешним повлачењем из Авганистана само је последњи знак да се америчка ера завршава: Вашингтон више није светски полицајац: назире се узнемирујућа будућност коју ће обележити сукоби између експанзионистичких, ауторитарних регионалних сила.

Ситуација је драстично другачија у односу на период касних 1980-их и раних 1990-их, када је глобални утицај Америке био на врхунцу. Реганов препород, рушење Берлинског зида, окончање комунизма и његовог система гулага, успон Силицијумске долине и проналазак интернета, ослобођење Кувајта – то су биле изузетне године за америчког хегемона, славни дани Пакс Американе, којима је завршен најтурбулентнији век у историји човечанства.

Холивуд је био уздигнута чела и сви су желели да буду као Американци, да гласају као Американци и троше као Американци, или се барем тако чинило. Стварање јединственог тржишта 1992. године био је покушај Европе да имитира САД; исте године, кинески председник Ђанг Цемин најавио је своју „социјалистичку тржишну економију" која ће обележити долазећу епоху.

Пропали амерички план

Ипак, ништа од овога није значило да је постигнут глобални консензус о смислу доброг живота и начинима да се до њега дође; пре се радило о окрутној аберацији у светској историји, односно о највишој тачки остварења америчке идеје. Све након тога је пошло наопако. Парадоксално, 11. септембар није срушио америчко царство: пробудио је успаваног дива и изазвао талас америчког патриотизма, а историја је могла поћи другим током да смо видели масовну али релативно кратку одмазду, са брзим убијањем Бин Ладена. Уместо тога, морали смо да чекамо целу деценију на његово смакнуће у Пакистану (његово скривање од стране наводног савезника само по себи је доказ опадајуће моћи Америке), а свет је био сведок дуготрајаног, анемичног и на крају катастрофално контрапродуктивног покушаја преуређења Блиског истока.

Двадесет година касније, глобални планови Америке леже у рушевинама. Њене елите су закрвљене по готово сваком питању, а глупост и неспособност које се очитују приликом повлачења из Авганистана потврђују да оне не разумеју остатак света, и да нису способне да управљају ни сопственом земљом, а камоли читавом планетом. Заслепљене упрошћеним универзализмом, америчке елите више не разумеју религију, трибализам, историју, националне разилике или зашто земље желе да управљају саме собом.

Где год да погледате, амерички план је пропао. Узмите на пример подршку Вашингтона Сједињеним Европским Државама, односно заједничкој европској држави са својом војском, уставом и „евродоларом". Брегзит је означио почетак краја те дистопијске конструкције, а и други ће напустити ЕУ, било због надолазеће мигрантске кризе (десетине милиона људи ће пробати да се исели из Африке и са Блиског истока, а биће и ужасних покушаја „дистрибуције" миграната широм блока), било због успона популиста или због економске имплозије.

Свака држава или територија на Блиском истоку коју је дотакла Америка је у хаосу. Авганистан је поново пао у руке талибанима. Ирак је кошмар, Сирија је била поприште монструозних злочина које је Запад немо посматрао, а Либија је катастрофа. Израелско-палестински мировни план подржан од стране Клинтона је пропао: повлачење из Газе само је охрабрило антисемитски терористички покрет Хамас. Бајденова администрација се и даље улагује дволичном иранском режиму. Зар Америка не види намеру Ирана да нуклеарним оружјем уништи Израел? Што се тиче заливских држава, углавном америчких протектората, каква ће бити њихова судбина када се потражња за нафтом уруши као резултат достизања нулте емисије гасова са ефектом стаклене баште? Невоље Блиског истока су тек почеле.

Повлачење Америке је једнако одјекнуло у Азији. Кина је постала богата и моћна захваљујући капитализму, што је један од великих тријумфа америчког идеолошког експанзионизма. Али становништво Кине не захтева демократију. Сузбијање привредника и других извора независне моћи од стране Пекинга показује његову смртну озбиљност и намеру да поврати империјалну славу.

Кина се више не може обуздавати: зграбила је Хонгконг, а на крају ће се усмерити и на Тајван. И шта онда? Хоће ли Америка бити увучена у нуклеарни Трећи светски рат? (У који би, узгред,  био укључен и Јапан, једна од тек неколико америчких империјалних прича које су завршене успехом)? Хоће ли се тако све срушити? Или ће Вашингтон одступити? И шта ће бити са Индијом и Пакистаном?

Запад је изгубио контролу

Све је у нереду: Пакс Американа није постигла ништа значајно у последњих 30 година осим што је спасила Кувајт и окончала сукобе у Југославији. Унутрашњи проблеми Америке су огромни: њен устав је урушен, њена склоност ка другоразредним геронтократама попут Бајдена је без премца. Преплављене сумњом у себе, њене елите у канџама бизарне „освешћености" (мисли се на феномен политичке коректности који заступају лево-либерални кругови, прим. прев), усредсређене на нихилистичко самопрезирање. Америка више нема вредности за извоз; нити капитализам, нити демократију, нити амерички сан. Како људи који живе у страху од „микро-агресије" могу унутар себе пронаћи снаге да поразе права зла? Што се тиче јавности, она не жели да зна ништа о остатку света. И како онда да у таквим околностима америчко царство не буде у терминалној фази распада?

Да ли су америчке интервенције у Авганистану и Ираку могле да успеју? Као хајековац који верује да је фатална уображеност (мисли се на књигу економисте Фридриха фон Хајека Фатална уображеност: грешке социјализма, прим. прев) да централна власт може успешно да пројектује међународни поредак, с правом сам био скептик. Али шок од 11. септембра погрешно ме је навео да поверујем да би, барем једанпут, свеобухватна империјалистичка инвазија могла да успе, а да ће се либерална демократија и капитализам проширити по читавом региону. Аргумент је био једноставн: Америци је то пошло за руком у Јапану са генералом Мекартуром, када је сасвим другачије друштво претворено у демократско; а слично се догодило и у Немачкој, па зашто не би и у Ираку? То би захтевало огроман број копнених трупа, далеко више него што је икада размештено, потпуно преузимање друштва и деценије окупације, али без обзира на све на крају би се тај покушај вероватно завшрио неуспехом.

Научио сам своју лекцију: у пракси, Америка никада не би требало да се упушта у пројекат изградње државе. Промена мора бити спонтана и органска, или је у супротном неодржива. Да, претње попут Ал каиде или сада Ирана треба схватити озбиљно а хуманитарне интервенције за спречавање геноцида су неопходне, али инсистирање на свеобухватном либералном империјализму неизбежно се обија о главу.

Запад је изгубио контролу: следе јачање популистичких покрета, валутни ратова и борба за природне ресурсе. Америчко царство је барем веровало у слободу и демократију, а оно што ће га заменити неће се чак ни претварати да је либерално.

Алистер Хит је уредник Сандеј телеграфа

Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард

Насловна фотографија: AP Photo/Evan Vucci 

Извор The Telegraph

https://iskra.co/svet/alister-hit-kraj-americkog-sveta/?fbclid=IwAR029khx35BSxtKG5aWmW5C_Hrdi25MYfiIxbQx2hW4DPdAvOmWYE50Diyg

 

 

Sent from my iPhone

Авганистански бумеранг и балкански трагови

politika.rs

Авганистански бумеранг и балкански трагови

3-4 minutes

---

Аналитички текстови у „Политици" о драматичним збивањима у Авганистану и хаосу у престоници Кабулу после повлачења Американаца времешније хроничаре глобалних збивања свакако могу да подсете на сличне призоре са сајгонског аеродрома, из давне 1975. И тада су Американци желели да мењају свет по свом укусу, али су поражени, уз још катастрофалније последице – три милиона убијених Вијетнамаца и 58.000 америчких војника.

Број жртава сада је, срећом, неупоредиво мањи, али су последице немерљиве. Своје трагове имаће чак и на Балкану, када буду почеле да пристижу избеглице. Да апсурд буде већи, због подаништва према САД, а не из хуманих разлога, и привремене власти у Приштини желе да приме избеглице из те далеке земље, док истовремено не дозвољавају протераним Србима повратак у властите домове. Слично се некада понашао и лидер турске кипарске заједнице Рауф Денкташ. Истина, он није у куће протераних Грка на северу Афродитиног острва насељавао избеглице, већ Анадолце – њих чак 60.000, чиме је увелико изменио и националну слику. А својевремено, 1988. године, желео је да насели и бугарске Турке, али су они то одбили.

Као и после Вијетнамског рата, када је та земља остала разрушена и у хаосу, тако сада, након двадесет година америчке окупације, у безнађу остаје и Авганистан. Као некад из Сајгона, тако и сада из Кабула, домицилно становништво које је верно служило Американцима панично бежи плашећи се освете. Као што покушавају да побегну и они који не желе да живе под скутима талибанског режима.

Америка ће, наравно, одабрати своју квоту најоданијих, којима ће пружити уточиште, као што је учинила и после вијетнамске хаварије. Тада се на списку њених штићеника нашло и неколико зликоваца, попут окрутног шефа сајгонске полиције Нгујен Нгок Лаона, кога је „прославила" агенцијска фотографија на којој је забележено како бездушно убија младог Вијетнамца. Касније је на периферији Вашингтона отворио ресторан нудећи „вијетнамске специјалитете". Да човек не поверује.

Извесно је да ће избеглички таласи из далеког Авганистана запљуснути и Балкан, а тешко је поверовати да ће заобићи и БиХ, која има веома лоше искуство, прво с муџахединима, а затим и с мигрантима из те земље. Нажалост, БиХ има и превише понизника који неће моћи да одоле америчкој слаткоречивости.

И за крај једна паралела: један од највећих америчких стратега Збигњев Бжежински јавно је признао да је шеф Беле куће Џими Картер 3. јула 1979, непуних пола године пре совјетске инвазије, потписао директиву о тајној помоћи екстремним исламистима против тадашњег просовјетског режима у Кабулу. Према његовим речима, „та тајна операција имала је за последицу намамљивање Руса у авганистанску замку, како би и Совјетски Савез добио свој Вијетнам..." Тада није могао ни претпоставити да ће Авганистан постати „други амерички Вијетнам". Бумеранг је био очигледан.

Слободан Стајић,
публициста, Сарајево

View article...

Enclosures:

160z120_Avganistan-izbeglice.jpg (14 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_08//160z120_Avganistan-izbeglice.jpg

 

Republika Frankenštajn — dokle će kosovskim Albancima biti sve dozvoljeno

kosovo-online.com

Republika Frankenštajn — dokle će kosovskim Albancima biti sve dozvoljeno - Kosovo Online

6-8 minutes

---

Na ovom i ovakvom Кosovu, uz podršku Zapada i pod direktnom zaštitom SAD, niti postoji realna ekonomija, niti postoji realna politika, ocenjuje u autorskom tekstu za Sputnjik Dušan Proroković iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu.

"Istorija nije počela danom kada je formirana vlada Aljbina Кurtija. Mislim da je najveći neprijatelj Кosova samozadovoljstvo. Tokom poslednjih dvadeset godina na Кosovu se stvorila situacija gde su se ljudi veoma navikli na međunarodnu zajednicu koja upumpava puno novca u zemlju, pomažući im u rešavanju njihovih problema. To neće trajati večno.

Ovako tekuće stanje ocenio američki ambasador Filip Кosnet, dodajući još da dotacije albanskih gastarbajtera neće trajati večno, završiće se sa stasavanjem naredne generacije, a danas se, direktno ili indirektno, čak 30 odsto ekonomije zasniva na tom izvoru.

Ambasador, posmatrano iz njegove pozicije sa opravdanim razlogom, ne spominje da otprilike još toliko dolazi od "međunarodnog faktora", bilo da se radi o "troškovima na Кosovu", donacijama, kreditima ili različitim finansijskim aranžmanima, a još toliko "pokriva" novac iz "sive zone" delimično ubačen u legalne tokove.

Jasno je šta se pod "sivom zonom" najpre podrazumeva. Nije džaba Avganistan prvi priznao jednostrano proglašenu nezavisnost. Realne ekonomije nema. Кada bi sutra EU odobrila obećanu viznu liberalizaciju, broj Albanaca bi se u roku od godinu dana prepolovio. Na šta su potrošena ogromna sredstva i još važnije — kredibilitet Zapada? Stvorili su državoliku tvorevinu iz koje svi žele da pobegnu!? I po tome je sličnost sa Avganistanom lako uočljiva.

Međutim, ono što više zabrinjava, jeste da unutar tog sistema više nema ni oslanjanja na realnu politiku. Albancima je svašta dozvoljavano, uz izgovor kako je nužno da se sve niti sa Srbijom prekinu. Novo pokolenje političara odraslo je i sazrevalo u takvom okruženju, usvajajući za normalnu sasvim iskrivljenu sliku.

Za Aljbina Кurtija nema ništa upitno u konstataciji kako se ustupak Prištine ogleda u "recipročnom priznavanju Srbije". Vjosa Osmani je tezu o genocidu obogatila sa 20.000 silovanih Albanki, Gljauf Кonjufca konstatuje kako je "adresa svih zločina u Srbiji".

Pravi biser među ovakvim olako izrečenim kvalifikacijama predstavlja aprilsko obraćanje "šefice diplomatije" Donike Gervale Savetu bezbednosti UN. Zamislite dubokoumne ocene kako se Srbija mora boriti protiv fašizma i sopstvene prošlosti „da bi postala civilizovana i evropska", a kada to učini, jelte, ostaće "komplikovana, ali ne i opasna zemlja".

Ipak, najneverovatnija je rečenica da su, uz Grke, sa kulturnim nasleđem starijim od tri milenijuma Albanci evropski "narod najstariji". Nikada dokazana pretpostavka Georga Štatmilera "da su se Albanci formirali iz nekog ilirskog ili tračkog plemena koje je kao poseban etnikum u udaljenom severnoalbanskom kraju Mat" ili naučno osporena i odavno odbačena hipoteza Avgusta Šlajhera, delimično zasnovana i na prethodnim razmatranjima Georga fon Hana, kako albanski ima korene u jeziku predantičkih Pelazgijaca, proglašavaju se za istinu na kojoj se može graditi i šira društveno-politička platforma.

Кako se istorija tumači i zloupotrebljava, moglo se istom prilikom čuti u priči o „beogradskom režimu" koji je likvidirao Jusufa Gervalu, tada označenog za "neprijatelja države i naroda". Osnivača Nacionalnog pokreta za oslobođenje Кosova (koji nastaje raspadom Narodnog pokreta Republike Кosovo), zajedno sa bratom Bardošem, jeste gonio „beogradski režim", na kraju su ih ubili u Štutgartu 1982. godine, ali je prećutano kako su to bile jugoslovenske komunističke vlasti. U tom trenutku Fadilj Hodža je član Predsedništva SFRJ, savezni sekretar za unutrašnje poslove je Franjo Hreljević, ubrzo će ga naslediti Stane Dolanc, u periodu kada su takve akcije preduzimane savezni sekretar za narodnu odbranu bejaše i Branko Mamula, a na čelu Uprave bezbednosti koja je rukovodila (kontra)obaveštajnim radom nalazili su se i Asim Hodžić i Stane Brovet. Uz malo "kreativnog tumačenja" i prateće „kompilacije" sve se može staviti u poželjan okvir.

Tako ispada da su Albanci potomci Ilira ili Pelazga; da su Srbi albanske borce za demokratiju ubijali po Evropi; da je na Кosovu 20.000 silovanih Albanki. I ničeg spornog ne bi bilo da sve ovo "ispada" na nekoj intelektualnoj periferiji i političkoj margini, da se o tome diskutuje po opskurnim portalima ili da to promovišu predstavnici živopisnih društvenih pokreta. Avanturista ima svuda, čak dođu i vremena kriza kada niču poput pečuraka nakon kiše, nije ni albanski korpus izuzetak. Međutim, sporno je što se ne može pronaći primer u našem delu sveta, da su takvi avanturisti preuzeli ključne poluge vlasti i postali „glavni tok" političkih i društvenih procesa.

Američke službe i institucije, orijentisane isključivo ka Beogradu, koji se nakon 1999. godine našao pod neverovatnim organizovanim pritiskom sa svih strana, nisu prepoznale problem koji se pojavljuje među kosovsko–metohijskim Albancima, odnosno — davale su mu samo tekući značaj, procenjujući da im u tom trenutku može poslužiti svrsi.

Naravno, asistirali su im svi drugi zapadni partneri, ali su uvek i u svemu prednjačile američke procene. Preterano samouvereni, a takvi su često, ostadoše ubeđeni kako će se unutrašnjim pitanjima vezanim za albansko mnjenje podrobnije baviti kada jedanput "konačno" i "trajno" reše stvari u Beogradu.

Naposletku, stvari u Beogradu nisu rešili kako je planirano, a na Кosovu su stvorili "Frankenštajna" koji im polako izmiče kontroli. Na ovom i ovakvom Кosovu, uz podršku Zapada i pod direktnom zaštitom SAD niti postoji realna ekonomija, niti postoji realna politika.

Realno, nema ni stabilnosti, niti integralne bezbednosti. Što, opet, vidimo, ne sprečava Amerikance da naoružavaju albanske formacije. Bez obzira na upozorenje Кosneta (ali i nekih drugih izveštaja sa terena), što zaokupljeni drugim stvarima, što gledajući "stari film", čini se da u Vašingtonu ipak nisu svesni šta se zaista dešava.

Zbog toga, može se samo nagađati kako će izgledati "Frankenštajn" za dvadeset godina!? I može se samo nagađati šta će tada sami Amerikanci morati da rade kako bi taj problem rešavali!? Smenom Кurtija stanje se neće promeniti. Кada nešto postane "glavni tok", to ostavlja dugoročne posledice.

Piše: Dušan Proroković, Institut za međunarodnu politiku i privredu

 

Analitičari: Avganistanska kriza imaće uticaj na Srbiju i region

kosovo-online.com

Analitičari: Avganistanska kriza imaće uticaj na Srbiju i region - Kosovo Online

8-10 minutes

---

Poziv SAD Prištini da smesti avganistanske izbeglice na teritoriji Kosova direktno je kršenje Rezolucije 1244 SB UN i Srbija mora na tome da insistira, smatraju analitičari, prenosi Politika.

Srbija ima razloga za brigu i oprez zbog odluka, pre svega, vlasti privremenih institucija u Prištini, ali i vlasti u Albaniji i Severnoj Makedoniji, da se odazovu pozivu SAD da prihvate, kako se kaže, privremeno zbrinjavanje avganistanskih izbeglica, jer to potencijalno predstavlja bezbednosni rizik i za našu zemlju, ali i za ceo region, smatraju analitičari. Deo njih ukazuje i da je poziv SAD Prištini da smesti avganistanske izbeglice na teritoriji Kosova direktno kršenje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i da naša vlast mora na tome da insistira.

Odmah po početku haosa u Avganistanu SAD su pozvale, između ostalih, Uzbekistan i Tadžikistan da prihvate avganistanske izbeglice, ljude koji su sarađivali s Amerikancima i njihovim saveznicima, ali su ove zemlje to kategorično odbile. Turska je reagovala najavom izgradnje zida kako bi zaustavila priliv izbeglica. Za razliku od njih, Priština, Tirana i Skoplje su, isto tako, brzo odgovorile prihvatanjem poziva. Još brže se oglasila bivša američka državna sekretarka Madlen Olbrajt, koja je učinila sve, uključujući i bombardovanje Srbije, za kosovsku nezavisnost, zahvalivši se na „Tviteru” „Albaniji, Kanadi, Kosovu i Severnoj Makedoniji što su pružili utočište avganistanskim saveznicima, ženama i liderima civilnog društva, nadam se i očekujem da će i drugi slediti ovaj primer”.

Naše sagovornike, kako kažu, ne iznenađuju ni odluke Prištine, Tirane i Skoplja, ni zahvalnost Olbrajtove. Diplomata u penziji Zoran Milivojević kaže da su Albanija i Severna Makedonija članice NATO-a i da je logično da prihvate poziv SAD, koje u tim zemljama imaju jak uticaj, a „šta tek reći za Kosovo, gde SAD imaju prevashodni uticaj”. Ističe: „Što se tiče dolaska Avganistanaca, radi se o ljudima koji nisu vezani za radikalni islamizam, koje zapadni centri moći, pre svega Vašington, pokušavaju da spasu jer su bili u službi njihovih interesa, a da li će oni, posle nekog vremena, otići u zapadne zemlje, drugo je pitanje. Bez obzira na to o kakvim ljudima se radi, za region je to demografski problem, jer to svakako jača prisustvo i uticaj islamskog faktora na ovim prostorima. U svakom slučaju predstavlja bazu i infrastrukturu za jačanje tog segmenta u regionu, a ukoliko ti ljudi trajno ostanu, to može da utiče na demografsku strukturu i celu situaciju na ovim prostorima. Važno je i kako će se ti ljudi ponašati, u svakom slučaju, ovo predstavlja jedan novi bezbednosni problem s kojim će zemlje u regionu morati da računaju, jer posle ovoga što se događa u Avganistanu možemo da očekujemo novi talas izbeglica.”

Dejan Miletić, predsednik Centra za proučavanje globalizacije, kaže da odluka Albanije i Severne Makedonije „da raširenih ruku prihvate ljude iz rizičnog područja, bez ozbiljnog uvida u celu situaciju, govori o podaničkom odnosu i određenoj neodgovornosti”. Dodaje: „Što se tiče KiM, dolazak Avganistanaca je neprihvatljiv, to je neodgovorno, ali i kršenje Rezolucije 1244 SB UN, što govori o problematičnom pristupu međunarodnom pravu. Rekao bih da ne vidim kako će ti ljudi izaći iz Avganistana kad je tamo sve zatvoreno, ne vidim da je došlo do neke evakuacije.”

Na našu konstataciju da priča o međunarodnom pravu i njegovom kršenju, znamo iz iskustva, kad je reč o SAD, nešto što njih apsolutno ne dotiče, Miletić kaže: „Nemamo mi tu iluzije, ali takav odnos SAD prema Kosovu bi dalje usložnjavao naše odnose, a to može biti interes SAD. S moje tačke gledišta, dolazak ljudi iz Avganistana bi usložnio probleme na prostoru KiM i doneo pogoršanje bezbednosti u regionu.”

Politički analitičar Dragomir Anđelković kaže da su, s jedne strane, vlasti u Prištini održavale dobre odnose s vlastima u Kabulu i sa Amerikancima, pa će i primiti ljude iz tog režima, a s druge strane, albanski narod na KiM je podržavao talibane, Al Kaidu i Islamsku državu. Ističe: „Albanci su, kao nijedan drugi narod, bili zastupljeni u tim islamističkim organizacijama. Ovo govori o dubinskom raskoraku među njima. Sve to jeste opasnost, ali može da bude i dobra prilika da pošaljemo svetu poruku o učešću Albanaca u tim ekstremističkim organizacijama, jer među tim izbeglicama ko zna koliko će biti infiltriranih pripadnika raznoraznih islamističkih organizacijama, koji navodno beže od tih organizacija, ulaze u Evropu, a potom mogu biti ćelije za njihovo dalje delovanje.”

Istoričar i publicista Srđa Trifković smatra da neće biti velikog broja avganistanskih izbeglica „jer talibani manje-više kontrolišu sve granične prelaze, uskoro će i aerodrom, a njima neće pasti na pamet da među izbeglice propuste možda i pripadnike snaga bezbednosti sada već bivšeg režima, prevodioce i pomoćno osoblje, koji su pomagali Amerikancima i njihovim saveznicima”. Dodaje: „U suštini, prozapadnjaci u Avganistanu ostavljeni su na cedilu, manje-više kao i Vijetnamci u Sajgonu 1975. godine. Međutim, već sama izražena namera SAD da se raspolaže teritorijom Kosova kao sopstvenim feudom u suprotnosti je s Rezolucijom 1244 SB UN i sa principima međunarodnog prava. To Vladi Srbije daje dodatni argument da zahteva striktno poštovanje Rezolucije 1244, koja je za Srbiju alfa i omega očuvanja tapije na južnu pokrajinu. Dakle, mislim da su SAD i samo izraženom namerom da raspoređuju izbeglice na Kosovu, bez obzira na to da li će to biti ostvareno ili ne, učinile sebi medveđu uslugu i dali zvaničnom Beogradu dodatni argument za poštovanje međunarodnog prava i za povratak kosovskog pitanja iz Brisela u Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija.”

Biće pojačanih pritisaka na Srbiju

Svi naši sagovornici očekuju dodatne pritiske na našu zemlju što se tiče pitanja Kosova, ali ističu da Srbija mora da ih izdrži i da pomogne svom narodu u južnoj pokrajini. Zoran Milivojević kaže da „Amerikanci pribegavaju sili kad ne mogu da reše neki problem” i dodaje: „U meri u kojoj raste da Kosovo bude prostor preko koga će oni rešavati svoje probleme, kao ovaj s Avganistanom, rašće i interes SAD za brže rešavanje kosovskog pitanja, imajući u vidu da Kosovo slepo sluša. Sa Avganistanom će se zaoštriti dosta pitanja u centralnoj Aziji, naročito odnosi s Rusijom i Kinom, biće tih problema. Prema tome, rašće pritisak da se kosovsko pitanje reši brže u korist američkih interesa, znači priznanje po svaku cenu i što je pre moguće. Nije slučajno što su Albanija, Severna Makedonija i Priština odmah prihvatile poziv SAD. Nama nema druge nego da budemo još čvršće na svojim pozicijama i još energičniji u zaštiti državnih i nacionalnih interesa.”

Dragomir Anđelković kaže da smo mi stalno izloženi pritiscima, ali „Amerika je sada mnogo manje moćna nego što je bila 2008. godine, kad je Kosovo samoproglasilo nezavisnost, a ako tada Srbija nije podlegla pritiscima, ne bi smela ni danas, kakvi god bili pritisci”. Dodaje i da „nema razloga za specijalnu brigu što se tiče bezbednosti”, ističući: „Briga jeste osnovana, ali i ranije su se Albanci, koji su se borili u ekstremističkim islamskim organizacijama vraćali na ovaj teren, ipak dok Amerikanci ne pritisnu dugme i ne izazovu novi sukob, njega neće biti. Mogli su to dugme da pritisnu pre pet godina, kao što mogu i sada, a naše je da se spremamo i da se borimo ako nas neko ugrozi. Mi ne izazivamo sukobe, ali Srbija svakako ima odgovornost da priskoči u pomoć svom narodu na KiM, ako bude ugrožen.”

Srđa Trifković smatra da su SAD svojim postupkom dale Srbiji argument za kategorično odbijanje daljih pritisaka, jer „očigledno je da se ne nudi ništa”. „Ovako spektakularni kolaps pozicije SAD u Avganistanu, koje su građene 20 godina, uključujući i investicije u infrastrukturu i avganistanske snage od 88 milijardi dolara, za koje se zna, može samo da doprinese daljem urušavanju američkog kredibiliteta i čvršćoj argumentaciji za Vladu Srbije da apsolutno nikakve pritiske ne prihvata.”

 

Хоће ли због негирања геноцида хапсити и Чомског, Зурофа, Хандкеа, Грајфа…

politika.rs

Хоће ли због негирања геноцида хапсити и Чомског, Зурофа, Хандкеа, Грајфа…

5-6 minutes

---

Прокуратор за БиХ Валентин Инцко наметнуо је закон којим забрањује негирање геноцида у Сребреници. Онима који се тога не придржавају запретио је затвором до пет година. Одлука је нестварна, нецивилизацијска, не припада 21. веку. Недемократска је, јер у сувереној држави каква је БиХ законе доноси парламент. Понајпре је политичка и усмерена пре свега према целокупном српском корпусу.

У Сребреници се догодио злочин, то је неспорно. Али не и геноцид. Тако мисле многи светски интелектуалци, стручњаци за Холокауст, историчари... Хоће ли ова нецивилизацијска Инцкова одлука, коју СДА с Изетбеговићем на челу хвали на сва уста, позивати на одговорност (употребљавам најблажи израз) истакнутог америчког интелектуалца Ноама Чомског, који је у дужем интервјуу на федералној телевизији БХ1 децидно рекао да у Сребреници није било геноцида: „Ја сам термин геноцид користио за Руанду, али не за злочине у Источном Тимору, где је убијено 200.000 људи, трећина становништва, уз подршку САД, Велике Британије и Француске. Сребреница није ни близу таквих размера."

Директор Центра „Симон Визентал" Ефраим Зуроф такође негира било какав геноцид у Сребреници. „Није било геноцида, пошто су српске снаге ослободиле жене и децу. Ми стално убеђујемо свет колико је битан Холокауст. Холокауст је геноцид. Зашто оваквим причама скрнавимо Холокауст? Ово са Сребреницом је ствар политике. Жртве нису заборављене, али су постале инструмент у рукама политичара. Мени је веома тужно кад, на пример, тој церемонији присуствује Клинтон, који је одбио да убиства у Руанди окарактерише као геноцид", рекао је Зуроф за РТС 14. јула 2015.

Гидеон Грајф, израелски историчар, истраживач Института за образовање, документацију и истраживање Холокауста „Шем Олам", врсни познавалац историје Холокауста и Другог светског рата, каже: „Ја сам Јеврејин и знам шта геноцид значи. Припадам старом народу над којим је извршен геноцид, највећи у историји човечанства. Наведени догађаји (Сребреница) нису геноцид ни на који начин и ми смо то доказали. Дакле, то није наше мишљење, ми смо то доказали као независна међународна комисија за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији од 1992. до 1995. Ако неко користи тај термин, треба га избрисати из историје". Грајф износи податак о више од 3.700 жртва, што је званично утврђено научним методама и истраживањем, а не више од 8.000, колико се помиње.

Нобеловац Петер Ханке је изричит да злочина у Сребреници није било. Председавајућа Судског већа механизма Хашког трибунала изузела је мишљење у изрицању пресуде Ратку Младићу у вези са Сребреницом јер сматра да геноцид ничим није доказан.

Ово је су само нека од многобројних мишљења о догађајима у Сребреници. Да ли ће ове особе, интелектуалне громаде у светским размерама, које негирају геноцид у Сребреници, по Инцковом закону морати да ћуте, да повуку своја мишљења, или ће бити хапшене, затваране, налазити се на потерницама? Питање упућујемо да бисмо показали бесмисленост наметнуте законске одредбе прокуратора Инцка и указали на њену политичку основу. Она је само унела неспокој, неповерење, антагонизам и нове тензије у БиХ. Као да је неко имао интерес да ионако компликовану ситуацију у БиХ још више закомпликује.

Наравно, Инцко ово није учинио „из своје главе", неколико дана пре одласка с веома плаћене функције. Такав налог је дошао са Запада. Амерички амбасадор у Сарајеву рекао је поводом Инцкове одлуке и Сребренице: „То је историјска истина". Научник, Јеврејин, Гидеон Грајф узвраћа: „Историја је наука. У науци нема простора за легенде. Исправили смо искривљену историјску слику и ово чини наш документ драгоценим и важним" (извештај независне међународне комисије о страдању народа у регији Сребренице).

Да је реч о огољеној политици Запада према укупном српском корпусу и Београду, пре свега, јер је све ово усмерено према Србији – како би се ослабиле њене позиције у дијалогу с Приштином, а Република Српска била доведена под знак питања – говори читав низ потеза који се предузимају кад је реч о геноциду и Сребреници. Резолуција Црне Горе о геноциду, а затим и Приштине, имају циљ да српски народ прогласе геноцидним (да Немачка скине тај жиг који јој је Хитлер наметнуо), да се оправдају НАТО бомбардовање Срба у БиХ и агресија на Србију и политика Запада према српском живљу, а да се нови „намесник", који долази из Немачке и који је постављен „илегално", без одлуке СБ УН, који је искључиво за то задужен, осоколи да ради на гашењу РС и јачем ударању на Београд.

Драгиша Петровић,
новинар и публициста, Крагујевац

View article...

Enclosures:

160z120_Gideon-Grajf----------Foto-ANDjELKO-VASILJEVIC.jpg (10 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_08//160z120_Gideon-Grajf----------Foto-ANDjELKO-VASILJEVIC.jpg

 

Engdal: Nacionalni suverenitet pretnja globalistima, Kosovo je deo globalnog rata za budućnost čovečanstva

kosovo-online.com

Engdal: Nacionalni suverenitet pretnja globalistima, Kosovo je deo globalnog rata za budućnost čovečanstva - Kosovo Online

2 minutes

---

Srpski narod kroz svoju dugu istoriju mnogo je postradao, ali uvek je nalazio izlaz, i uveren sam da ćete i sada pronaći put, koliko god to u ovom trenutku teško izgledalo, kaže ugledni američko nemački nezavisni autor, novinar, istraživac geostrateških ekonomskih pitanja i dobar poznavalac istorije Balkana Frederik Vilijam Engdal, prenosi Tanjug.

"Ovoga puta na udaru je čitavo čovečanstvo i ako to shvatimo, to nam umnogome povećava šanse. NATO i EU danas nisu dobro rešenje za bilo koju naciju", rekao je Engdal za Novosti.

Smatra da je EU bankrot konstrukcija koja za cilj ima oduzimanje sloboda državama članicama radi globalističkih interesa, a NATO je "policijska ruka" tih interesa.

Komentarišući to da uporedo sa pritiskom na Republiku Srpsku, iz SAD i EU stižu sve arogantniji zahtevi sa Srbija prizna nezavisnost Kosova, Engdal kaže da je isti plan za namerno uništavanje Jugoslavije i demonizovanje srpskog naroda, primenjen i na Kosovo.

"Sve je to deo globalnog rata za budućnost čovečanstva. Svaki privid nacionalnog suverenog identiteta je pretnja tim globalistima iz Davosa, uključujući suverenitet Srbije, Rusije, Grčke, čija istorija i kultura imaju puno toga zajedničkog", kazao je Engdal.

 

Загреб слави етничко чишћење, а уцењује Сребреницом и Косовом

politika.rs

Загреб слави етничко чишћење, а уцењује Сребреницом и Косовом

Јелена Попадић

7-8 minutes

---

Односи Србије и Хрватске 26 година након „Олује" свакако не иду узлазном путањом, а повремено су на веома ниском нивоу, сагласни су саговорници „Политике". Величање ове акције, током које је протерано око 250.000 Срба из Хрватске, а нестало је 3.000 цивила, свакако не може да допринесе помирењу два народа. По свему судећи, наши ставови према страдању Срба остаће супротстављени, без обзира на то ко дође на власт у Хрватској и дуго ће бити камен спотицања у грађењу односа наша два народа. Такође, хрватски званичници не пропуштају прилику да убиру дневнополитичке поене коментаришући прилике у Србији, најављујући нове препреке на путу наше земље ка Европској унији и подржавајући самопроглашену косовску независност.

Тако је хрватски министар спољних послова Гордан Грлић Радман недавно затражио од Србије да, као услов за чланство у ЕУ, призна „геноцид у Сребреници". Ову поруку он је упутио само непуних недељу дана након што је изјавио да Хрватска подстиче преосталих пет земаља Европске уније „да признају Косово јер би то допринело стабилизацији региона и самог Косова". Када се оваквим иступима политичара дода говор мржње којем су свакодневно изложени припадници српске мањине у Хрватској, јасно је колико смо удаљени пружању руке помирења.

Драгомир Анђелковић (ФотоТанјуг)

Аналитичар Драгомир Анђелковић каже за „Политику" да најновија истраживања јавног мњења у Хрватској показују да је етничка дистанца према Србима огромна, па ову чињеницу експлоатишу политичари. „Док год је атмосфера у Хрватској таква да је мржња према Србима друштвено прихватљива, односи наша два народа не могу да буду бољи упркос томе што је Србин потпредседник владе", каже Анђелковић.

Такође, оснивач Центра за проучавање глобализације Дејан Милетић потврђује да 26 година након „Олује" нисмо много одмакли у грађењу односа с Хрватском пре свега, како напомиње, због понашања хрватског руководства. „Својим ставовима и понашањем руководство ове земље показује да није спремно на један конструктиван однос, на сарадњу. Неретко инструментализују српски народ, а такво понашање се годинама не мења без обзира на то ко је на власти", каже Милетић.

Анђелковић додаје да је веома важно да Србија не ћути већ би требало да реагује на све покушаје прекрајања историје. Хрватска, како каже, већ дуго манипулише истином и сопствени геноцид пребацује на наш народ. „Морамо стално да објашњавамо свету да је акција 'Олуја', заједно са злочинима из Другог светског рата, јединствена акција хрватских органа чији је циљ да се очисти простор данашње Хрватске од српског народа. То што је започето 1941. завршено је 1995. године", каже Анђелковић и наглашава да је циљ Анте Павелића и Фрање Туђмана био исти – да елиминишу Србе.

Додаје да су Хрвати једини народ на Балкану чији су припадници починили геноцид, а њихови представници нама постављају услове на путу ка ЕУ. Због тога, како додаје, немамо алтернативу већ морамо да будемо врло борбени зарад истине и права нашег народа. Анђелковић подсећа да је данас злочин над Србима у Хрватској у потпуности легализован и да је најнормалније представљати усташке активности као нешто што је рађено у националном интересу. Немогуће је променити ту слику у хрватској јавности, додаје наш саговорник, јер су грађани већ дуго изложени пропаганди.

„Ипак, што се тиче међународне заједнице, ту морамо да будемо активни. Можда и нећемо да постигнемо неке значајне резултате, али од тога не смемо да одустанемо. То би било као да одустанемо од себе", каже Анђелковић. Додаје да у Хрватској има веома честитих људи, интелектуалаца који се боре за разоткривање истине, али мејнстрим медији и држава раде на гушењу таквих ставова. Они су маргинализовани и никако не могу да допру до већине људи. Немогуће је разбити интелектуалну блокаду у Хрватској, сматра он, па Србија своју енергију мора да усмери ка међународној заједници.

„Хрватска је према нама апсолутно недобронамерна и не може се никако рећи да она жели да унапреди наш демократски амбијент, како то они покушавају да представе када критикују дешавања у Србији и постигнућа на европском путу наше земље. Хрвати желе да код нас буде што већи хаос тако да се на њихове примедбе не треба освртати", каже Анђелковић.

Дејан Милетић наглашава да се стиче утисак да Хрватска доживљава Србију као стратешког противника, а не стратешког партнера. Данас су Срби грађани другог реда у једној земљи чланици Европске уније и то је нешто што се доказује у свим њиховим говорима. Ова чињеница, како каже, отежава не само стабилизацију региона већ и раст Хрватске. Протеривање српског становништва за њих је херојско дело, а за нас је то трагедија.

Дејан Милетић:Све што неко у региону ради против Србије Хрватска  подржава (Фото Фејсбук)

Уместо саосећања са жртвама злочина који су почињени на територији данашње Хрватске током Другог светског рата, они гурају прст у око нашем народу славећи злочин и прогон нашег народа. „Све што неко у региону ради против Србије Хрватска то подржава. То говори о једном систематском деловању против наше земље које омета Србију, али чини ми се да смета и Хрватској", каже Милетић уз коментар да је реч од држави која је чланица ЕУ и НАТО-а, а понаша се као да је стално у некој врсти рата покушавајући да уруши углед Србије.

Наша земља, како каже, нема много механизама у борби за националне интересе, а на провокације које стижу из Хрватске мора да одговара мирољубивом политиком. Веома је важно и да настави да подржава хрватску националну мањину која, као и припадници свих мањина у Србији, ужива у широком дијапазону права.

Вулин: Наша земља никад неће ћутати о жртвама

Министар унутрашњих послова Александар Вулин изјавио је да је хрватска злочиначка акција „Олуја" била највеће етничко чишћење почињено после Другог светског рата, за које до данас нико није одговарао. Нагласио је да Србија, коју води председник Александар Вучић, никада тај злочин према Србима неће заборавити, нити престати да инсистира на правди и казни за злочинце. „Јака и стабилна Србија стоји уз сваког свог сународника ма где он да живи. Никада се више неће поновити 'Олуја' и никада више српски народ у колонама неће напуштати своје домове, место где је рођен", рекао је Вулин након састанка с председником Координације удружења избеглих и расељених у Србији Миланом Жунићем.

Вулин је рекао да је Вучић први српски државник који је на адекватан начин почео да обележава страдање српског народа, саопштио је МУП. „Србија никада више неће ћутати о својим жртвама и страдањима, о ужасу који је задесио српски народ и овом усташком дивљању које је остало некажњено", рекао је Вулин. Представници Координације удружења избеглих и расељених у Србији, која у свом саставу има 72 удружења, уручили су Вулину плакету у знак захвалности за дугогодишњи допринос и очување крајишке културе, обичаја и културе сећања, додаје се у саопштењу.

View article...

Enclosures:

160z120_oluja-fr.jpg (13 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_08//160z120_oluja-fr.jpg