Моралне и неморалне државе

politika.rs

Моралне и неморалне државе

Владимир Кршљанин

5-6 minutes

---

Познати немачки политиколог и недавни гост Београда Александар Рар у свом најновијем тексту под насловом „11. септембар и пораз Запада" констатује да се после одласка из Авганистана НАТО приближио свом историјском крају. Јер, коме је потребна добро наоружана војна алијанса коју су разбуцали локални исламисти? А можда тај НАТО више и не постоји, само о томе Столтенберга још нису обавестили, нагађамо после шамара у вези с нуклеарним подморницама, који су Џо, Борис и „онај момак одоздо", онако успут, распалили Француској.

„Чак и председник САД, који је планирао крсташки поход Запада против светских диктатора, сада говори о окончању мешања Запада у унутрашње ствари других држава. Политика смењивања режима је завршена", констатује Рар и закључује да свет пролази кроз дубоке промене попут оних после распада СССР-а и да Блиски исток, Централна Азија и сав исламски свет прелазе у сарадњу и под утицај Кине и Русије, док су САД заувек изгубиле и наду у униполарни свет.

Рара би требало подсетити да америчке авантуре на Блиском истоку и у Централној Азији нису биле праћене онаквим јединством савезника као она 1999. на Балкану, јер огромни НАТО је већ ту, самим тим што није однео победу, у ствари доживео пораз. А његово присуство није добило форму окупације, него резолуција СБ УН, коју НАТО није у потпуности испунио.

Чули смо ових дана да Кина захтева да се истраже ратни злочини које су САД и њихови савезници починили током 20 година окупације Авганистана (сам Авганистан је још нејак да такав захтев довољно гласно изговори). А САД се до краја године повлаче и из Ирака. Русија је Сирију заштитила од претње рушилачком америчком агресијом, а ових дана је уложила вето на продужење мандата мисије УН у Либији, због њених злоупотреба од стране Запада. Количина ужаса и злочина које је Запад посејао у овим земљама готово је бесконачна. Ипак, реално је очекивати да ће све самосталнији исламски свет, оснажен сарадњом с Русијом и Кином, те дубоке ране успети да зацели, што се видело и на самиту ШОС ових дана.

Те ужасне авантуре су започете и биле увежбаване на Балкану. Овде је оснажен вехабијски тероризам, рођен за борбу против Русије у Авганистану, овде су своја прва искуства стицали Бин Ладен и Ал Каида, уз подршку хитлеровско-усташких исламиста, овде је створена нарко-мафија за продају авганистанског хероина и људских органа, лоше скривена иза кулиса „независног Косова", овде су и други чинили злочине, али увек уз подршку западних служби, а све те европске ужасе је у одговарајући пропагандни наратив заодевао скупи криминално-пропагандни орган НАТО-а, подметнут у систем УН, звани Хашки трибунал.

Ако НАТО већ одлази из Авганистана и са Блиског истока, ако више нема ни Бин Ладена ни хероина, ни претензија да се мењају режими, да ли су потребни икоме НАТО на Балкану, Хашки трибунал, Куртијева „влада" и Инцков „закон"? Мислим да не требају ни самим државама НАТО-а. Имамо сада „Отворени Балкан" и добро се међу собом разумемо, умемо да се дружимо, а ако нам затреба помоћ, затражићемо је од моралних држава, Русије и Кине. Нисмо ми гори од талибана!

Историјска правда је кренула да брише последице унилатерализма. Овде на Балкану их још има превише. Маштовити планови западних амбасадора, са којима нас је недавно упознао Саша Јанковић, и именовање Габријела Ескобара (за којим су власти СРЈ својевремено расписале међународну потерницу) не миришу баш најбоље и подсетили су ме на стреле упорно упућиване према Слободану Милошевићу (судар у подвожњаку, бомбардовање резиденције, дроперидол као окидач за инфаркт), и на низ политичких убистава у то време. Међутим, уверени смо да је то време неповратно прошло, да нико у НАТО-у не помишља да га врати, али ни да би независна Србија, ни друге моралне државе, то могле дозволити. Оно што нам треба је да се и на Балкану убрза брисање последица унилатерализма.

У том процесу ни ЕУ не би требало да заостаје, због себе. А иначе, све више очију са Балкана окретаће се примерима Норвешке, Исланда, Швајцарске, Белорусије...

Морална је она држава која ради на добробит свих својих грађана и поштује међународно право, а неморална је она која ради у интересу најбогатијих и силом намеће своја „правила".

Моралне државе се труде да усаврше своју стварну унутрашњу демократију, а неморалне настоје да своју лажну и корумпирану веома бучно другима силом намећу. За разлику од времена наше голготе, данашњим светом доминирају моралне државе, које су све наши пријатељи. Верујемо, а и трудићемо се, заједно с нашим пријатељима, да и оне друге то постану.

Виши саветник у МСП Србије, потпредседник Међународне словенске академије

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

View article...

Enclosures:

160z120_pravda-kalicanin.jpg (9 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_09//160z120_pravda-kalicanin.jpg

 

Timoti Les: Realizam i idealizam

pcnen.com

Realizam i idealizam

7-9 minutes

---

Autor: Timoti Les

Da li će na Zapadu prevladati realisti ili idealisti u spoljnoj politici? To možda deluje kao apstraktno pitanje za narode Balkana, ali nije preterivanje reći da od toga zavisi sudbina regiona.

Početkom devedesetih, kada je započela trenutna faza balkanske istorije, realisti su dominirali spoljnopolitičkim establišmentom. Kada je pretnja Sovjetskog Saveza okončana, zapadni političari su se borili da vide bilo kakve jasne interese u bivšoj tampon zoni Zapadnog Balkana. Bili su fatalisti u vezi sa ograničenjima istorije u regionu za koji su smatrali da je opterećen "drevnim etničkim mržnjama". Vlade su saosećale sa željom lokalnog stanovništva da se uspostave nacionalne države koje su činile osnovnu organizacionu paradigmu u Evropi.

Ključni izazov u regionu – upravljanje ratom u Bosni – oblikovan je uvažavanjem realnosti moći na terenu. Vlade na Zapadu nisu odobravale način na koji su Srbi ostvarili svoje političke ciljeve, ali su priznali da svaki trajni mir zavisi od zadovoljenja težnji najveće i najmoćnije grupe u regionu.

U političkom smislu, to je značilo dopuštanje Srbima da pobede u ratu, a Britanci i Francuzi su posebno usredsredili svoje diplomatske napore da ubede Bošnjake da priznaju slabost svog položaja i priznaju raspad Bosne.

Sredinom devedesetih, pristup Zapada Balkanu se promenio jer je generacija realista iz Hladnog rata ustupila mesto idealističkoj klasi liberalnih internacionalista. Tranzicija je počela u SAD-u izborom Klintonove administracije koja je nastojala da promoviše spoljnu politiku zasnovanu na ideji o univerzalnim pravima i vrednostima, a ne na bazičnim interesima, podržanu monopolom Zapada na međunarodnu vojnu moć.

Poligon za to bila je Bosna, gde je Klinton bio odlučan da postigne rezultat zasnovan na njegovom konceptu prirodne pravde, odnosno Srbima, koji su u ratu doživljavani kao agresori, nije bilo dozvoljeno da pobede. Posledica toga bilo je idealističko uverenje da će prethodno zaraćene grupe prevazići svoje antagonizme i kolektivno izgraditi novu multinacionalnu državu.

U političkom smislu, to je podrazumevalo upotrebu američke moći za podršku Bošnjacima i Hrvatima, navodnim žrtvama rata, koji su kao rezultat toga stekli ogromnu prednost. Na kraju, suočavajući se sa potpunim porazom, Srbi su bili primorani da traže mir, što je dovelo do Dejtonskog mirovnog sporazuma koji je držao Srbe unutar Bosne, suprotno njihovim željama i inherentnoj snazi.

Evropljani su u početku bili skeptični prema tom idealističkom pristupu vođenju politike, ali su na kraju usvojili američku viziju. Najdramatičniji zaokret dogodio se u Velikoj Britaniji gde je nova vlada na čelu sa Tonijem Blerom došla na vlast 1997. godine,obećavajući da će sprovesti "etičku spoljnu politiku" za koju je Balkan tada postao pozornica na kojoj će to demonstrirati.

U Bosni je Velika Britanija insistirala na imenovanju Pedija Ešdauna, žestokog antinacionaliste koji je bio spreman da koristi autoritarna sredstva za promovisanje svog idealističkog pogleda na svet. Za Ešdauna, Bosna nije bila samo političko pitanje koje treba rešiti, već pre ideološka misija u kojoj je mogao dokazati mogućnost boljeg sveta oslobođenog uočenih zala nacija i granica.

Ovaj idealizam je na sličan način primenjen i u drugim delovima Balkana. U Makedoniji je Zapad potisnuo želju Albanaca za nezavisnošću, insistirajući umesto toga na obnovi zemlje kao multinacionalne države sa zajedničkim identitetom, suprotno želji Albanaca i Makedonaca da stvore svoje nacionalne države. Za idealiste, rešenje nisu bile nove granice, već nova prava. Ista logika važila je i za Crnu Goru i Albance iz Preševske doline.

Kontra korak je bila odluka Zapada da podeli Srbiju po otprilike etničkoj liniji priznavanjem Kosova, što je odluka doneta pod pritiskom Albanaca koji su odbili da prihvate idealističko viđenje da je nacinalna država zastareli koncept.

Međutim, i ovde su ostali verni svojoj viziji novog, postnacionalnog sveta insistirajući na očuvanju granica Kosova iz jugoslovenskog doba, čime bi se značajna populacija Srba inkorporirala u novu državu kojom dominiraju Albanci. Sve preostale sumnje ublažene su uverenjem idealista da se prirodna pravda održava davanjem nezavisnosti žrtvama srpske agresije.

U pozadini ovih događaja, spoljnopolitički realisti na Zapadu ostali su skeptični u pogledu verovatnoće uspeha ovog idealističkog pristupa. Kako su godine prolazile, a region nije uspeo da se stabilizuje ili razvije, činilo se da je njihov skepticizam opravdan. Na kraju, kada su se realisti vratili na vlast krajem 2010-ih, pokušali su da povrate nekadašnji pristup koji je napušten sredinom devedesetih.

U SAD-u je Trampova administracija okončala posvećenost svojih prethodnika multietničnosti i prihvatila podelu Kosova po etničkoj liniji, kao način da obezbedi priznanje te teritorije od strane Srbije, reši problem i omogući SAD da povuku svoje trupe iz onoga što je Tramp video kao besmisleno periferno uplitanje.

U Evropi su mnoge vlade bile spremne da prihvate ovo kao praktično rešenje kosovskog problema, uprkos protivljenju idealista koji su videli da je njihov pogled na svet ugrožen. Čak je i Evropska komisija, bastion liberalnog internacionalizma, podržala predlog posle višegodišnjeg neuspeha da ubedi Srbiju da prihvati nezavisnost Kosova unutar postojećih granica.

Realistički povratni udarac potom se nastavio početkom ove decenije, podstaknut porastom nacionalizma u Evropi i sve većim samopuzdanjem istočnih Evropljana koji su počeli da ističu svoj glas u EU. To se iskristalisalo u objavljivanju slovenačkog non-pejpera ranije ove godine koji se zalagao za stvaranje nacionalnih država za Srbe, Albance i Hrvate.

Ponovo su idealisti u Evropi i SAD izrazili svoje primedbe, ali je većina evropskih prestonica prećutno prihvatila realistički argument za prekrajanje granica. U Evropskom parlamentu, izvestilac za Zapadni Balkan, Viola von Cramon-Taubadel osudila je lidere EU zbog "tolerisanja narativa" u slovenačkom non-pejperu.

Da li to znači da će realisti prevladati, a Srbima i drugima biti dozvoljeno da uspostave nacionalne države? Možda, ali ne odmah. Za sada, idealisti nastavljaju da drže vlast u najmoćnijim zapadnim prestonicama-Vašingtonu, Berlinu i Londonu-i niko od njih ne pokazuje znake odustajanja od svoje posvećenosti postnacionalnom poretku na Balkanu.

Naprotiv, posle objavljivanja slovenačkog non-pejpera, oni su udvostručili svoju ideološku posvećenost. Bajden je izdao izvršnu naredbu kojom se preti sankcijama onima koji osporavaju sadašnje multietničko rešenje, a Nemačka se založila za imenovanje visokog predstavnika u Bosni kako bi se ojačala ovlašćenja Zapada. Izgledi da politička levica preuzme vlast u Berlinu znači da će to verovatno ostati tako.

Međutim, ništa nije sigurno. Vašington je ograničen domaćim protivljenjem stranim intervencijama, a Bajdenova administracija je oštećena zbog poraza u Avganistanu. Tramp bi mogao da vidi priliku za povratak 2024. godine. U Evropi bi nemački idealizam mogao biti zaustavljen porastom nacionalističko-konzervativnih snaga u Francuskoj, Italiji i Španiji, dok se London bori da potvrdi međunarodni uticaj posle odlaska iz EU.

Ako politički karakter Zapada ostaje otvoreno pitanje, onda ostaje i priroda njegove spoljne politike, a sa njom i pristup koji se primenjuje na probleme Balkana. Idealizam ili realizam? Od ishoda ovog pitanja može zavisiti budućnost regiona.

 

Милановић и Мило, слободни пад

politika.rs

Милановић и Мило, слободни пад

Александар Апостоловски

6-8 minutes

---

Треба ли некога извређати, направити жешћи дипломатски скандал или замутити воду – ту је Зоран Милановић. Треба ли издати своје најближе сараднике, пријатеље или странку – ту је опет председник Хрватске, на свом омиљеном радном задатку. У дубинску политику Зоки никада није озбиљно загазио. Када помисли да је смислио стратегију, она не потраје до следећег јутра, па је вероватно зато толико изненађен, а ту енигму још покушава да дешифрује: зашто је авион у којем је била одлазећа канцеларка Ангела Меркел прелетео Загреб и Хрватску, па слетео у Београд, како би она дошла у опроштајну посету у Србију и разговарала с Александром Вучићем?

Да бисмо схватили откуд толика Зокијева опседнутост председником Србије – јер, забога, мора да је мислио у свом уреду у Пантовчаку, како ли је фрау Ангела прелетела баш мене и шта ли види у тој Србији и том Вучићу – морамо вратити времеплов у 2014. годину. Тада је премијер Кине Ли Кећијанг први пут 2014. дошао у Београд да промовише стратегију новог пута свиле на европском транзицијском истоку.

Наравно да су се у Београду нацртали премијери и председници свих 16 позваних земаља. Једини који се није појавио био је, а ко би други, него Милановић, који је изјавио да му се не да јер од тих прича с Кинезима ионако ништа не бива. Тада је Зоки био премијер Хрватске, а како време брзо лети, а ствари се још брже заборављају, треба се вратити још годину дана уназад, на једну мање познату епизоду. Реч је о посети кинеског потпредседника владе који је дошао у специјалну мисију у Хрватску, нудећи да Кина изгради железнички коридор великих брзина Ријека–Будимпешта. Милановић и његова екипа у влади нису схватити ни ко је тај човек, ни шта та понуда значи. Кинески мудраци из пете генерације комунистичког царства лако су провалили с ким имају посла, а још више ко је играч с којим треба мешати карте на Балкану, као што је то знала и Ангела Меркел, па су скокнули до Београда и лако се разумели с Вучићем. Тако је потписан споразум за брзу пругу Београд–Будимпешта, којом ће возови ићи брзином од 200 километара на сат.

Није Зоран Милановић тада размишљао о геополитичким једначинама, јер да је тако, не би касније одлазио у Кину више пута да би држао предавања и узимао добру лову за то, по сведочењу покојног загребачког новинара Дениса Куљиша, који је дуго био близак с Милановићем, све док није провалио с ким седи и уговара дилове. Пријатељство између њих двојице је раскинуто, а Куљиш је био од оних типова који су волели да врате мило за драго.  Хрватска под премијерском влашћу Милановића није била успешна, за време његовог мандата је доживела највећу економску стагнацију, док је економија Србије почела рапидно да расте. Зоки је успео да чак и од Ангеле Меркел добије пацке јер је блокирао границе са Србијом 2015. године. Дојче веле је тада објавио текст „Арогантни Милановић и озбиљни Вучић", описујући овог првог лаконски арогантним, а овог другог звонко озбиљним. Милановић је човек који то не заборавља.

Видео је себе као лидера региона, али у Бриселу као да су имали катаракту и све више су се окретали ка Београду, када би требало смирити Зокија или стабилизовати читав регион. Европа га је буквално ставила на лед, а Милановић се суочио с личним санкцијама. Нико га није звао у службене посете, па се организовао сам, посећивао исељенике по свету, стигао чак до Огњене земље, потом покушао да организује да га прими било ко озбиљан у Америци, али узалуд, званичних позива није било јер су га озбиљни играчи добро проучили и третирали као кавгаџију који ће им полупати све по стану или им извређати родбину.

Међутим, Зоки можда није ерудита, у међународним односима лута као дете партизана које је пред изборе измислио да има деду усташу, мада се после испоставило да је тај деда Милановићев покушај да са себе скине шињел комуњаре и омађија лоби бранитеља, па је учинио корак даље и зближио се са Антом Готовином. Научио се памети, парламентарне изборе је изгубио када је драговољцима говорио како Србе презире више и од њих.

Као социјалдемократа без странке, бивши премијер без резултата, ушао је у председничке изборе као аутсајдер, али је користећи политичку интелигенцију кратког домета коју и те како поседује, уверио све осим себе да је новорођени леви суверениста идеалан да замени Колинду Грабар Китаровић. Одмах је, после победе, фуриозно кренуо са оним што најбоље зна: почео је да избацује флоскуле и пароле, сервира паралаже, да размењује увреде с премијером Пленковићем, да се јуначи на ивици урачунљивости, претварајући политичку сцену и јефтини ријалити који тако страсно распаљује. Да га се само Жељко Митровић домогне, где би му био крај. А како Зоки уме да сплеткари с медијима, насловнице једва чекају његов нови скандал. Та вештина га истовремено храни и одржава.

Ако некадашњи гардиста који је служио ЈНА у Београду није био оштећен лажним дедом усташом из хрватске политичке гротеске, ако га ни то што је вратио одликовања ратном злочинцу Бранимиру Главашу није уздрмало, помислио је, зашто да не настави даље и не отвори нови регионални фронт, позвавши Мила Ђукановића у Загреб.

Зоки не поседује ни искуство, нити је играч калибра Мила Ђукановића, али су обојица пронашла заједнички интерес. Зоки је мислио овако: Мило у слободном паду је коначно моје висине, а шта може бити заједнички именилац за Милановића и Ђукановића ако не прилика да заједнички оплету што жешће по Србији и Александру Вучићу. Зашто, коначно, у 54. години, Милановић не би порастао?

Ако је Мило изгубио компас и глисер ЦИА у Цавтату који су га држали три деценије на власти тако да се сада хвата за последњу сламку, а то је стереотипна мантра о свесрпској кривици, Зоки тај компас никада није имао, већ су га кроз политику водили искључиво инстинкт за самоодржањем и сплетке.

Зна то Мило, али у овим тренуцима потребан му је био какав ослонац, па макар морао да се придржава уз Зорана Милановића. Некада би се онај Мило слатко насмејао овом Милу. Да ли то зна и Зоки? Сумњам, јер му то његова самозаљубљеност не дозвољава.

Треба заиста изнервирати Жељка Комшића да каже како је Милановић „шарлатан опасних намера" и да је врхунац глупости то што је рекао председник Хрватске у Уједињеним нацијама: да је он, Зоран Милановић, председник свих Хрвата. Дакле и оних у Босни.

Човек коме је пропала влада, потом пропала странка, за сада није пропао, чиме потире не само политички закон гравитације већ и логике. Говори ли то више о хрватској политици или Зорану Милановићу?

View article...

Ali Demirdas - Povratak francusko-britanskog rivalstva

standard.rs

Ali Demirdas - Povratak francusko-britanskog rivalstva - Novi Standard

Ali Demirdas

8-10 minutes

---

Napuštanjem EU, Velika Britanija se vraća tradicionalnoj politici obuzdavanja evropskih sila, a posebno mesto u toj strategiji zauzima Francuska. Čini se da London sabotira poteze Pariza gde god može

„To je nož u leđa. Sa Australijom smo izgradili odnos poverenja, i to poverenje je iznevereno“, rekao je francuski ministar spoljnih poslova Žan-Iv le Drijan nakon što je Australija iznenada otkazala ugovor o nabavci podmornica vredan 66 milijardi dolara. Razjareni Pariz je na to reagovao povlačenjem svojih ambasadora iz Kanbere i Vašingtona – što se dogodilo prvi put u istoriji dugogodišnjeg savezništva između Francuske i Sjedinjenih Država, koje datira još iz 1778. godine.

Neki tvrde da je odluka o favorizovanju američkih nuklernih podmornica delimično doneta zbog percepcije da bi francuske podmornice na dizel pogon na dugim relacijama od Australije do potencijalnih konfliktnih zona u azijskom regionu morale da provode vreme krstareći po površini (gde su najugroženije) i koristeći motore na dizel gorivo dok pune baterije. Drugi tvrde da su ogromni troškovi, kašnjenja prilikom isporuke i zabrinutosti oko klauzule o korišćenju lokalnih izvođača radova naveli australijsku vladu da na kraju raskine ugovor sa Francuskom. Iako to mogu biti faktori koji doprinose „sagi o podmornicama“, izostavlja se veoma važan faktor: težnja Londona da se nakon Bregzita umeša u nadmetanje velikih sila koje ubrzano preoblikuje globalni geopolitički poredak. Na kraju krajeva, britanski premijer Boris Džonson promovisao je odlazak Britanije iz Evropske unije kao priliku da zemlja postigne strateške dogovore na globalnom nivou koje neće sputavati članstvo u Uniji.

U tom pogledu, Velika Britanija pokušava da ostvari tri cilja: sprečavanje evropske sile da se uzdigne kao izazivač Londona, sprečavanje Rusije da dominira istočnim Mediteranom i sprečavanje Kine da kontroliše indo-pacifičke trgovinske puteve koji su vitalni za britanski ekonomski prosperitet. Nije iznenađujuće što su ta tri stuba isprepletana i što to uključuje borbu za moć između Londona i Pariza.

Sukob u Mediteranu

Francusko-britansko rivalstvo najvidljivije je u istočnom Mediteranu. London je preduzeo svaki mogući korak kako bi potkopao nacionalni interes Pariza, naročito u Libiji, čime je oslabio izglede Francuske da postane dominantna sila u Evropskoj uniji u odsustvu Velike Britanije. S tim u vezi, Britanci su se svrstali na stranu Turske, francuskog arhineprijatelja u Libiji i istočnom Mediteranu. Francuska zato nije oklevala da nervira Britance sprovodeći politiku zbližavanja s Rusima u Libiji.

Britanski saveznik u EU nakon Bregzita je Malta. Malta, jedna od dve članice Britanskog Komonvelta koje su istvoremeno i članice Evropske unije (druga je Kipar), bila je posrednik u pregovorima oko Bregzita i usputna luka za patrolne brodove Kraljevske mornarice u tranzitu do i iz Zaliva, Afričkog roga i Indo-Pacifika. Upravo je Malta u maju 2020. godine uložila veto na finansiranje Operacije IRINI, pomorske misije EU koja je imala zadatak da sprovede embargo na oružje u Libiji, naročito na ono oružje koje je Turska nameravala da dostavi svom igraču, Vladi nacionalnog jedinstva (GNA) koja se bori protiv trupa libijskog generala Kalife Haftara kojeg podržava Francuska.

Malta je takođe bila među pet zemalja (ostale su Nemačka, Španija, Italija i Mađarska) koje su blokirale francusko-grčku rezoluciju EU koja bi uvela embargo na oružje Turskoj zbog politike Ankare prema Kipru i bušenja u istočnom Mediteranu. Štaviše, u pokušaju da se suprotstavi rastućem uticaju Turske u regionu, Francuska je stala uz kiparske Grke, a u avgustu 2020. otišla je toliko daleko da je poslala fregate u kiparske vode i razmestila borbene avione tipa Rafal na grčkom ostrvu Krit.

Zastave Malte i Velike Britanije (Foto: Lawrence Marsh on Unsplash)

Ipak, Džonson je pozvao grčkog premijera Kirijakosa Micotakisa i zatražio od njega da se založi za diplomatsko rešenje, indirektno podržavajući tursku „diplomatiju topovnjača“. Dok Francuska vidi rastući uticaj Turske u Siriji kao pretnju i osuđuje turske upade u Siriju, London je pružio podršku Ankari, navodeći pravo Turske na samoodbranu. Dok je Makron ugošćavao predstavnike Narodnih zaštitnih jedinica sirijskih Kurda (YPG) u Jelisejskoj palati, što je izazvalo bes Turske, London je saopštio da su YPG deo Radničke partije Kurdistana (PKK), koju mnoge NATO članice smatraju terorističkom organizacijom.

Iako su francuski interesi bili povređeni u Libiji, Siriji i na Zakavkazju, London je nastavio da snabdeva turske dronove neophodnom tehnologijom u vreme kada su američke i kanadske firme uvele embargo na oružje Turskoj. Najznačajnija stvar desila se maja 2020. godine kada su turski dronovi i sistemi protivvazdušne odbrane pomogli Vladi nacionalnog jedinstva koju podržava Turska da preuzme gotovo celokupnu zapadnu Libiju od Haftarovih snaga.

Evropa pre 1939.

Francusko-britansko rivalstvo rasplamsalo se i na Lamanšu. U maju 2021. godine, Džonson nije oklevao da pošalje dva patrolna čamca Kraljevske mornarice da zaštite Džersi (najveće ostrvo u kanalu) iz straha od blokade francuskih ribarskih brodova u eksalaciji oko spora zbog pristupa ostrvskim vodama nakon Bregzita. Francuska je uzvratila blokiranjem dogovora o finansijskim uslugama nakon Bregzita između EU i VB sve dok Džonsonova vlada ne garantuje ribarima fer pristup britanskim vodama. Portparol francuske vlade Gabrijel Atal nije porekao da je Pariz držao dogvovor u finansijskom sektoru kao polugu u sporu oko ribolova.

Napuštanjem Evropske unije, London je strgnuo „sputavajući jaram“ s vrata, što mu je omogućilo ulazak u nadmetanje velikih sila koje se ubrazno zaoštrava. Ovo nadmetanje za Veliku Britaniju podrazumeva sprečavanje uzdizanja bilo koje kontinentalne evropske sile, posebno Francuske. Čini se da London sabotira poteze Francuske gde god može. Rastući tursko-britanski odnosi, na primer, ne samo da olakšavaju sposobnost Londona da projektuje moć duboko u Kavkaz i centralnu Aziju, već takođe pomaže Britancima da potkopaju percipirane interese Francuske koji su u velikoj suprotnosti sa interesima Turaka.

Ne bi trebalo da iznenađuje što je odluka Australije da odustane od dogovora o podmornicama sa Francuskom usledila nekoliko sati nakon objave da su Sjedinjene Države, Velika Britanija i Australija formirale bezbednosni pakt (AUKUS) kako bi se suprotstavile Kini u Pacifiku. Mark Leonard, direktor Evropskog saveta za spoljne odnose, rekao je da je „podmornički spor simptom toksičnog zaokreta u britansko-francuskim odnosima u proteklih nekoliko godina“. Sve više nemoćan u istočnom Mediteranu, podsaharskoj Africi i Sahelu, Pariz će verovatno preduzeti korake da povrati svoj povređeni ponos, sa teškim posledicama.

Francuski predsednik Emanuel Makron (Foto: Ludovic Marin/AFP via Getty Images)

Francuzi su već dovodili u pitanje svrhu članstva u NATO, a pitanje podmornica dalo im je konkretan razlog da preispitaju mesto Francuske u transatlantskoj Alijansi, baš kao što je Pariz to učinio 1966. godine. Pošto se već zbližila sa Rusijom u istočnom Mediteranu, od Francuske bi trebalo očekivati da poveća stepen bliskosti sa Moskvom, što je i više nego dovoljno da se nanese šteta temeljima NATO pakta, što izaziva zabrinutost Poljske, baltičkih držva, Ukrajine i Gruzije.

Uzevši u obzir njegove sumorne rezultate u predizbornim anketama protiv svog političkog rivala, populiste Marin le Pen, koja je blisko povezana sa Vladimirom Putinom, Emanuel Markon bi mogao pribeći preduzimanju drastičnih koraka u spoljnoj politici.

Evropa sve više podseća na ono što je bila pre 1939. godine. Da li će AUKUS izazvati širi sukob u Evroaziji – ostaje da se vidi.

Ali Demirdas je doktor političkih nauka sa Univerziteta u Južnoj Karolini, Fulbrajtov stipendista i profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu u Čarlstonu od 2011. do 2018. godine

Preveo Radomir Jovanović/Novi Standard

Naslovna fotografija: Thierry Chesnot/Getty Images

Izvor The National Interest

BONUS VIDEO:

 

Siniša Ljepojević - Evropa nakon avganistana

standard.rs

Siniša Ljepojević - Evropa nakon avganistana - Novi Standard

Siniša Ljepojević

8-10 minutes

---

Evropa bespovratno tone u globalnu beznačajnost. Pokušaće, međutim, da privid svog značaja i moći održava preko zemalja koje bi htele da budu članice EU, i to pre svega na tzv. Zapadnom Balkanu

Avganistanski debakl Amerike i NATO saveznika nije doneo samo geostrateška pomeranja u Evroaziji nego i na globalnom nivou, a među najvećim žrtvama tih promena bi mogli biti Evropa i zapadni saveznici. Amerika, koja je kao okupaciona sila od Drugog svetskog rata praktično zagospodarila Zapadnom Evropom i kasnijom Evropskom unijom (EU), pomera svoje geostrateško težište ka indopacifičkom području i Južnoj Americi, a Evropu politički i strateški napušta jer ona u novom globalnom ambijentu za Vašington gubi značaj. Tako se Evropa našla pred istorijskim izazovom za koji, očigledno, nije spremna.

Već nekoliko godina, doduše, Vašington nagoveštava pomeranje svog geostrateškog interesovanja uz jasnu poruku da u tim pomeranjima Evropa više nije dovoljno važna, ali u evropskim prestonicama sve to se pripisivalo neobičnoj ličnosti bivšeg predsednika Donalda Trampa, a ne novoj spoljnopolitičkoj orijentaciji. Evropski lideri oslonili su se na medijsku propagandu i izjave političara, a ovde nije reč o nečijoj želji nego o procesu koji diktiraju logika globalnih promena, kriza i panika gubitnika u tim promenama.

Onda se desilo povlačenje iz Avganistana i Amerika je u tom haosu potpuno ignorisala sve evropske saveznike, nije postojala nikakva koordinacija u povlačenju, i Evropljani su bili prepušteni sami sebi iako su u Avganistan došli na američki zahtev.

Začarani krug nemoći

Poniženje i šok potiskivani su nekolicinom oštrih izjava i obećanja da „američko-evropsku vezu ne može ništa raskinuti“. Ništa nije pomoglo i ponovo se desio šok – Amerika i Britanija, nezavisno od NATO, sklapaju novi antikineski odbrambeni savez sa Australijom (AUKUS). I taj, navodno novi, blok je samo politički manevar, pokriće, jer odavno postoji bezbednosni savez između Amerike, Britanije, Kanade, Australije i Novog Zelanda poznat kao „Ešalon“, a u novije vreme kao „Pet očiju“.

Prvi potez je bio da Australija otkaže ugovor sa Francuskom o kupovini 12 podmornica Barakuda i kupi osam nuklearnih podmornica ili od Amerike ili od Britanije, verovatno od Amerike. Francuska je oštećena ne samo za 56 milijardi evra, koliko je vredan taj ugovor, nego i za još dodatnih preko 30 milijardi za održavanje i opremu. Dugo Francuska ali i Evropa nisu doživele takvo poniženje. U Parizu kažu da je to „nož u leđa“. Na neki način i jeste, ali u osnovi ne bi trebalo da bude iznenađenje. Jer, ovo nije prvi put. Pre nekoliko godina Amerika je prisilila Francusku da otkaže prodaju vojnih brodova Rusiji. Tad je Francuska bila današnja Australija.

Slučaj sa podmornicama, pored političko-ekonomskog nasilja, nije samo poruka da su američki planovi bazirani u Indopacifiku, tačnije protiv Kine, nego i evropskim dojučerašnjim saveznicima da oni više nisu bitni. Čak i Velika Britanija. Od bučno najavljivanog ugovora o slobodnoj trgovini još uvek, na primer, nema ništa i neće ga ni biti u dogledno vreme. Amerika nije zainteresovana. Britanija jeste deo novog saveza sa Australijom, ali pre svega zbog formalnih razloga jer je Australija još uvek britanski dominion.

Amerika ipak neće sasvim da napusti Evropu; njen cilj je da eliminiše ono što je bila Zapadna Evropa, ali će da ostane i te kako prisutna u Istočnoj Evropi, zemljama koje su, iako članice EU, daleko bliže Americi nego Evropi. Te zemlje će biti američki živi zid protiv Rusije, ali i instrument pritiska i ponižavanja drugih zemalja, pre svega Nemačke. Jer, to nije živi zid između Amerike i Rusije nego između Zapadne Evrope, iznad svega Nemačke i Francuske, i Ruske Federacije. Tako će Evropa postati duboko podeljena i iznutra razjedana animozitetima.

Pocepana zastava Evropske unije (Foto: moritz320 from Pixabay)

U takvom ambijentu, šta je onda sudbina Evropske unije? Ona je svakako neizvesna. Amerika je stvorila evropsku integraciju kao svoj geopolitički i instrument ekonomske lojalnosti, što znači da bez Amerike nema ni Evropske unije. Ali, malo je verovatno da će EU u formalnom smislu nestati u skorije vreme. Ona već ne funkcioniše, ali će dugo još da ostane jer njene članice jednostavno nisu spremne da se suoče sa realnošću i da iskorače iz začaranog kruga sopstvene nemoći.

Uz to, finansijski sistem EU potpuno kontroliše Amerika i bez Vašingtona i njujorškog Volstrita evropske finansije bi doživele potpuni slom. Tako da će lideri EU i dalje nastaviti sa održavanjem privida postojanja integracije i kupovati političke dane povremenim izlivima besa i izjavama da integraciju treba reformisati kako bi odgovorila „modernim izazovima“, izgradnjom „strateške autonomije“. Sve to su u osnovi besmislice. Kako reče Jesenjin, „izgorelo niko ne zapali“.

„Nova evropska normalnost“

Evropski lideri se nadaju da će NATO spasiti evroatlantsko savezništvo. NATO praktično više nije u funkciji mada će još da postoji. Ali, šta ako se pojavi neka nova „Australija“? Kao u slučaju francuskih podmornica, naredna američka kazna bi mogla da stigne za neku drugu prodaju vojne opreme i oružja. Evropa, posebno Francuska, ima veoma razvijenu vojnu industriju i zavisi od njenog izvoza, a ne od NATO koji više od 80 odsto opreme kupuje od američkih proizvođača. Evropski lideri sve češće govore i o stvaranju neke vrste evropske armije, evropskih oružanih snaga. To je, doduše, stara ideja, ali nikako da se realizuje. Ni sada nije realno da EU formira svoje oružane snage. I, konačno, zašto bi EU uopšte imala svoju vojsku?

Posebno težak problem za Evropu biće saradnja sa Rusijom i Kinom. Rusija je najveći energetski partner i zahvaljujući posebnim ugovorima mnoge zemlje, pre svega Nemačka i Mađarska, imaju relativno jeftinu energiju. Više od toga, u strateškom smislu, Evropa bez Rusije teško može da sačuva sebe i svoju važnost. Bez Rusije Evropa je samo Azijsko poluostrvo, što je u starim geografskim kartama i bila. Nadalje, trgovinska i tehnološka saradnja sa Kinom je uslov bez kojeg nema daljeg privrednog razvoja. Na primer, Kina je daleko najveći trgovinski partner Nemačke. A Amerika planira dalje zaoštravanje sa tim zemljama i ucenjivaće evropske zemlje da slede tu njenu politiku. Uglavnom će to raditi preko institucija EU i briselske birokratije koja je, u osnovi, američki agent uticaja.

Evropi zaista nije lako, ali problem je što se ne vidi njen kapacitet da se odupre i iskorači. Ona nema snage da konačno završi Drugi svetski rat i istrgne se iz okupacionog statusa. Pokušaće, međutim, da privid svog značaja i moći održava preko zemalja koje bi htele da budu članice EU, i to pre svega na takozvanom Zapadnom Balkanu. Očigledno je da o tome najviše razmišlja Nemačka.

To su istorijska pomeranja koja zbog svoje dubine obično uzimaju dosta vremena, ali sve je i počelo mnogo ranije – još od raspada bivše Jugoslavije i bombardovanja Srbije. Sada je došlo vreme kada se sve mnogo brže dešava, jer je akumulacija zla postala nepodnošljiva, i čak neočekivano brzo, što onda ostavlja ogromne razvaline i „bespuća istorije“. Evropa je, međutim, nespremna za takav razvoj događaja. I prepuštena je iznenađenjima koja će u birokratskim saopštenjima biti kvalifikovana kao „nedopustiva“. Ali, ako neka zemlja smogne snage da iskorači i okrene se svojim interesima onda će Amerika preduzeti oštre kazne iako Vašington nema interesa za Evropu. Ipak će, međutim, to da uradi radi održavanja privida svoje moći. I to je svima jasno.

Zastave Evropske unije i Sjedinjenih Država (Foto: Kenzo Tribouillard/AFP via Getty Images)

To je „nova evropska normalnost“ i teško će se Evropa izvući iz nje. Drugim rečima, mučenje i neizvesnost biće nastavljeni, i u tom procesu Evropa će sve više da tone u krizu i beznačajnost na globalnom nivou.

Siniša Ljepojević je dugogodišnji kolumnista Novog Standarda. Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslovna fotografija: USA-Reiseblogger from Pixabay

Izvor Novi Standard

BONUS VIDEO:

 

Русија: Америчке биолошке лабораторије прете здрављу милионима људи

14:00 21.09.2021

 

© Flickr / Maryland National Guard

Пратите нас

Америчке биолошке лабораторије по целом свету носе реалну опасност по здравље десетине милиона људи, уверен је секретар Савета безбедности Русије Николај Патрушев.

„Запад брине о људским правима, а у реалности их масовно нарушава. Америчке лабораторије које се налазе по целом свету прете здрављу десетинама милиона људи и нарушавају људска права", рекао је Патрушев за руски лист „Аргументи и факти".

Он је напоменуо да осим очувања здравља, на основна људска права се односи и једнакост пред правосуђем, право на слободу, достојанство личности и остало.

„И у САД постоје неслагања, многи људи су лишени квалитетне медицинске помоћи и представници свих раса и нација не могу да рачунају на правичну одлуку судија и полиције", додао је Патрушев.

Патрушев сматра да је слична ситуација и у Европи. На пример, у Балтичким земљама се спроводи политика апартхејда према становницима који говори руским језиком. Људи годинама живе без држављанства и немају никаква права. У суседној Украјини се редовно примењују дискриминаторски закони о руском језику и његовим носиоцима, а Европа и САД им гледају кроз прсте, навео је Патрушев.

Патрушев је у априлу ове године у интервјуу руском листу „Комерсант" указао да у свету, посебно дуж граница Русије и Кине, „као квасац" расту нове америчке биолошке лабораторије. Има разлога да се верује да се тамо прави биолошко оружје, рекао је Патрушев.

 

https://rs.sputniknews.com/20210921/rusija-americke-bioloske-laboratorije-prete-zdravlju-milionima-ljudi-1130015641.html

АНАЛИЗА ФБИ О КЛАНОВИМА СА БАЛКАНА

politika.rs

Спретни и убачени у демократске институције

У анализи америчког ФБИ припадници криминалних група у Србији и региону оцењени као спретни и инфилтрирани у нове демократске институције

Александар Бојовић

6-8 minutes

---

 Амерички Федерални истражни биро (ФБИ) уврстио је кланове са Балкана на списак организованих криминалних група од посебног значаја.

То се може видети на званичном сајту ФБИ, у одељку „Транснационални организовани криминал" где се наводи да су кланови са Балкана политички и финансијски мотивисане групе које потичу из Албаније, Босне и Херцеговине, Хрватске, Северне Македоније, Србије, Косова (ФБИ је Косово означио као посебну државу на Балкану, прим. аут.), Црне Горе, Бугарске, Грчке и Румуније.

Ове организоване криминалне групе наносе значајну финансијску штету Сједињеним Америчким Државама сваке године, пише се на сајту.

„За разлику од традиционалних организованих криминалних група, чини се да балканске не делују по традиционалној хијерархији, већ око етничких удружења и пријатељских веза. Балканске групе спретне су у усвајању нових технологија, повећавајући на тај начин способност да прошире своју базу криминалног тржишта кроз сајбер преваре", наводи амерички Федерални истражни биро.

Кланови са Балкана баве се многобројним криминалним активностима, истиче ФБИ и додаје да су то најчешће преваре са пасошима и уређајима из система обезбеђења, крађе, преваре у здравству, преваре са некретнинама и осигурањима, прање новца, трговина дрогом, кријумчарење људи, проституција и изнуда.

„Организовани криминал на Балкану има своје корене у традиционалним клановским структурама. У овим углавном руралним земљама, људи су се организовали у кланове са великим породичним везама ради заштите и узајамне помоћи. Почевши од 15. века, односи кланова деловали су под кануном, или кодом, који цени лојалност и бесу, или тајност. Сваки клан се учврстио на одређеним територијама и контролисао је све активности на тој територији. Заштита активности и интереса често је доводила до насиља међу клановима. Елементи својствени структури група пружили су савршену окосницу за оно што се сматра савременим балканским организованим криминалом", наводи се на сајту ФБИ.

Из америчког Федералног истражног бироа сматрају да је дугогодишња комунистичка владавина довела до активности на црном тржишту на Балкану, али је утицај ових активности био ограничен на регион. Када се комунизам срушио крајем 1980-их и почетком 1990-их, то је довело до ширења активности организованог криминала на Балкану.

Криминална тржишта једном затворена за балканске групе одједном су се отворила, што је довело до стварања међународне мреже.

„На Балкану су се организоване криминалне групе сада инфилтрирале у нове демократске институције, додатно проширујући могућности зараде", пише у презентацији.

ФБИ наводи да је посвећен елиминацији транснационалних организованих криминалних група које представљају највећу претњу националној и економској сигурности САД. Биро не крије да у овој борби највише гледа своје интересе.

Из ФБИ признају и да та борба није лака и да чак и ако се уклоне кључни појединци у организацији кланова са Балкана, дубина и финансијска снага организације често дозвољавају њен наставак, па ФБИ циља на читаве организације одговорне за разне криминалне активности.

Биро се у свом раду ослања на искуство, обуку и стручност својих агената, своја партнерства у оквиру обавештајних служби и на присуство агената ФБИ у целом свету.

ФБИ је партнер српске полиције и правосуђа у међународним операцијама против организованог криминала, посебно оних у којима се користи шифрована комуникација за прикривање кривичних дела. Недавно је приликом заједничке сарадње изведена акција позната као Тројански штит/Зелени сигнал, и како у ФБИ истичу, то је једна од највећих и најсавршенијих полицијских операција икада спроведених у борби против кланова. Почевши од 7. јуна изведен је низ обимних акција на територији више земаља света, када је ухапшено на стотине особа.

Амбасадор Сједињених Америчких Држава у Србији Ентони Годфри тада је истакао да та операција јасно показује да је све јаче партнерство између српских служби и ФБИ.

Стручњак за безбедност Дарко Oбрадовић каже за „Политику" да сарадња Србије и САД у борби против транснационалних организованих криминалних група представља добар основ за унапређење целокупних међудржавних односа.

„Кроз такву сарадњу и тренинге подижу се оперативни капацитети, али и међународни углед Србије. Изазови као што су међународни шверц наркотика и тероризам намећу потребу такве сарадње", закључује Обрадовић.

Састанак после кога је смењена Дијана Хркаловић

Половином маја 2019. тадашњи министар унутрашњих послова Небојша Стефановић састао са у Вашингтону са директором ФБИ Кристофером Врејом. Чини се да је у медијима ова веома важна посета тада прошла незапажено. Стефановић се осим са првим човеком ФБИ тада састао и са највишим функционером ДЕА Утамом Дилоном као и са државним секретаром за унутрашње послове САД Кевином Мекалиненом. Како је саопштено, челник ФБИ је похвалио сарадњу са МУП-ом Србије и истакао да она даје добре резултате у заједничкој борби против организованог криминала. На састанку се разговарало и о могућностима за заједничку обуку и будућу сарадњу Специјалне антитерористичке јединице (САЈ) МУП-а Србије и Тима за спасавање ФБИ.

У разговору Стефановића и првог човека ДЕА је истакнуто да је борба против нарко-трафикинга велики изазов, не само за Србију и САД, већ и за многе друге државе. Због тога је, како су истакли, важно утврдити конкретне кораке будуће сарадње српских и америчких служби ради још веће ефикасности у хапшењу криминалаца.

Да ли је можда реч о случајности, али десетак дана након ове посете, Небојша Стефановић је захвалио својој сарадници, контроверзној Дијани Хркаловић која је до тада обављала функцију државног секретара МУП-а Србије. Она је напустила ову веома важну функцију, а у саопштењу МУП-а је наведено да се на то одлучила због других обавеза које ће преузети у наредном периоду.

Актуелни министар полиције Александар Вулин за сада се није званично састајао са људима из ФБИ.

Од Африке до Коза Ностре

Осим група са Балкана, као кланови од посебног значаја у овој презентацији су истакнуте и поједине организоване криминалне групе из Африке, Азије, са Блиског Истока, из држава бившег Совјетског Савеза, Италије (Коза Ностра, Камора, Ндрангета, Сакра Корона Унита), многи кланови земаља Јужне Америке.

View article...

Enclosures:

160z120_fbi-foto-sajt-fbi.jpg (9 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_09//160z120_fbi-foto-sajt-fbi.jpg

 

novosti.rs

General Hodžis priznao: Za NATO je SPC glavna pretnja za dovršavanje posla na Balkanu!

5-6 minutes

---

Da je SPC trn u oku NATO planerima znalo se i pre, ali čini se da je ovo ipak jedan od retkih izleta, kada je neko od visoko pozicioniranih vojnika SAD

Ben Hodžis/Foto: Tanjug

General potpukovnik Frenklin Ben Hodžis, bivši glavnokomandujući američkih kopnenih snaga u Evropi, kazao je u nedavnom intervjuu za „Glas Amerike“ da Srbiji i zemljama regiona „treba pružiti podršku i zaštitu od pritiska Rusije“, pri čemu je SPC označio kao glavnu pretnju za dovršavanje posla na Balkanu.

Američki general je, između ostalog, ukazao da bi, po pitanju rešavanja problema Kosova, Srbiji „trebalo pomoći da se odupre pritiscima pravoslavne crkve vezane za Rusiju“.

Da je SPC trn u oku NATO planerima znalo se i pre, ali čini se da je ovo ipak jedan od retkih izleta, kada je neko od visoko pozicioniranih vojnika SAD neuvijeno označio pravoslavnu crkvu kao ključnu smetnju za preoblikovanje mape regiona po atlantističkom modelu.

Naravno, glavna „krivica“ SPC su njeni tradicionalno dobri i prijateljski odnosi sa Ruskom pravoslavnom crkvom (RPC), pa se Crkva sada u očima Zapada percipira kao glavni kanal ruskog uticaja.

Kao deo šire strategije obračuna Zapada sa pravoslavljem, upravo u tom ključu mogu se tumačiti i progon SPC iz Severne Makedonije, ali i najnovije pojačane tenzije i pritisak na eparhije SPC u Crnoj Gori. Što se potonjeg tiče, utisak je da nagla ideja predsednika Crne Gore Mila Đukanovića o hitnosti obračuna sa SPC nije potekla iz njegove glave, već da je u pitanju samo fragment ukupne politike NATO u regionu, u njegovom sukobu sa pravoslavljem.

Po oceni analitičara i publiciste Vojina Grubača, izjava bivšeg glavnokomandujućeg kopnenih snaga SAD u Evropi, general-pukovnika Frenklina Rodžersa, o neophodnosti da Alijansa „pomogne“ Srbiji u obračunu sa sopstvenom Crkvom je, pre svega – „skandalozna“.

– Ona jasno pokazuje da SAD i NATO u Srpskoj pravoslavnoj crkvi vide pretnju i problem, pa i glavnog neprijatelja za dovršavanje svoga anticivilizacijskog projekta drobljenja i razaranja pravoslavnih naroda na Balkanu. Nažalost, ova izjava je i upozoravajuća, jer svedoči da je možda već oblikovan neki novi NATO program, sa koncepcijom udara na pravoslavne narode, i to ne samo na Balkanu – kaže Grubač.

On dodaje da ovo nije ništa novo, te da se slično dešava u Ukrajini i Gruziji, a to je sve kasnije poslužilo i kao obrazac i formula za poznata antipravoslavna dešavanja u Crnoj Gori.

– Izjava generala Rodžersa je apsolutna potvrda da je ucenjeni crnogorski režim od NATO funkcionera dobio naredbu da po svaku cenu krene protiv Pravoslavne crkve u Crnoj Gori, odnosno, protiv 99 odsto pravoslavnih vjernika, Srba i Crnogoraca, koji je sačinjavaju. Razlog takvog antipravoslavnog projekta NATO nije samo u viševekovnim vezama sa ruskom crkvom, već i u paničnom strahu Zapada od Rusije, koja je dobila trku u naoružanju – smatra Grubač.

Sagovornik je, ipak, mišljenja da nema previše mesta za paniku, te da se otvorena poruka visokih zvaničnika Alijase – da u pravoslavlju vide problem, može tumačiti i kao indikator uznemirenosti zapadnih elita.

– Zapad i NATO ne shvataju da se silom oružja ne može boriti protiv metafizike, te da im je ta pretpostavljena bitka protiv pravoslavnih zemalja i pravoslavlja unapred izgubljena, kao uostalom i protiv svih religija koje su do sada napadali, a najviše su do sada, to znamo – napadali zemlje islamske religije – kaže Grubač.

On, stoga, predviđa da će antipravoslavni i antireligijski koncept Zapada, koji je po mnogim pokazateljima već doživeo težak poraz u Ukrajini, isti takav poraz doživeti i u Gruziji i Crnoj Gori, kao i na čitavom Balkanu.

– Posle svega, Zapad će morati konstatovati konačni rezultat te priče, a to je – da su bez ikakvog valjanog i zdravorazumskog razloga stvorili nove neprijatelje u pravoslavnim narodima, i to isljučivo svojim anticivilizacijskim potezima – zaključuje Grubač.

 

Zečević: Merkel odškrinula vrata konceptu da se put Srbije ka EU ne vezuje za dijalog sa Kosovom

kosovo-online.com

Zečević: Merkel odškrinula vrata konceptu da se put Srbije ka EU ne vezuje za dijalog sa Kosovom - Kosovo Online

3-4 minutes

---

Nemačka kancelarka Angela Merkel u Beogradu je odškrinula vrata koncepciji, koja je odavno trebalo da zaživi u Evropskoj uniji, a to je da se proces otvaranja poglavlja u pregovorima Srbije sa EU o članstvu ne vezuje usko za dijalog sa Kosovom koji blokiraju Albanci, kaže za Kosovo onlajn profesor Slobodan Zečević, sa Instituta za Evropske studije u Beogradu.

Zečević podseća da Albanci govore da neće da ispune Briselski sporazum, da neće da osnuju Zajednicu srpskih opština, da žele promene u sporazumu CEFTA i da neće da potpišu sporazum o Otvorenom Balkanu, što ih čini vrlo nepouzdanim partnerom kada je reč o pregovorima o Kosovu i da Srbija i EU više nemaju vremena da čekaju.

“Merkel je rekla  - čak i u EU nema saglasnosti oko Kosova, to će se rešavati na kraju, hajde da završimo sve ostalo. Zbog toga mislim da treba produbiti priču o dva procesa - o Kosovu i o pristupanju Srbije EU kao dva paralelna koloseka u smislu da bi Srbija mogla brže da ide u procesu pristupanja iako pregovori sa Albancima ne napreduju. Zašto bi se Srbija odricala od članstva u EU, a EU od svog geostrateškog interesa da primi Srbiju ako problem oko Kosova nije incidentan, nema rata, već je reč o pregovorima koji mogu da traju godinama?, kaže Zečević, koji je mišljenja da bi u dogledno vreme na problem Kosova mogao da se primeni kiparski model, gde je Kipar član EU a pravila EU se ne odnose na deo u kome žive kiparski Turci.

Ovakav scenario bi, kako smatra, povoljno uticao na dijalog sa Kosovom, jer kada Albanci budu shvatili da ne mogu da ucenjuju Srbiju na taj način, imali bi drugačiji stav prema procesu dijaloga sa Srbijom.

“To bi za njih bila opomena da ne mogu da uslovljavaju nikoga, ni EU, ni nas. Ako ostanu u svom zatvorenom svetu i vide da Srbija napreduje, a oni ne, postaviće sebi neka pitanja. Ovako, oni misle da su uspešniji što su ekstremniji, a trebalo bi da im se pokaže da je obrnuto”, kaže Zečević.

Povodom izjave predstavnika EU Miroslava Lajčaka za dijalog Beograda i Prištine da je sadržaj konačnog sporazuma “stvar pregovarača”, ali i da sporazum "treba da rezultira međunarodnim priznanjem Kosova i punom kontrolom nad celom teritorijom Kosova", Zečević konstatuje da je Lajčak bio kontradiktoran.

"Prvo je rekao da dve strane treba da se dogovore, što znači da obe budu zadovoljne, a posle je rekao da kosovski Albanci treba da dobiju ono što oni traže. Šta je tu kompromis? Nema ga", kaže naš sagovornik.

On smatra da je Lajčak ovom izjavom izašao iz svog mandata jer ni unutar EU nema saglasnosti oko priznavanja Kosova.

"Po meni kompromis treba da se traži mimo priznavanja Kosova, a to što je Lajčak pomenuo kontrolu nad celim Kosovom, šta znači, da će se Srbi iseliti sa Kosova? U suštini ni on koji vodi pregovore, ni sama EU nemaju kapacitet da nametnu rešenje. Svaka priča o nametanju je problematična jer čak i da postoji jedinstvo unutar EU, potrebna je saglasnost Srbije, kao i Rusije i Kine, odnosno polovine sveta koja ne priznaje nezavisnost Kosova. Ako Srbija nije zadovoljna rešenjem, onda nema kompromisa”, zaključuje Zečević.    

 

Лавров: Америка поткопава православље у свету

politika.rs

Лавров: Америка поткопава православље у свету

2 minutes

---

МОСКВА – Сједињене америчке државе стоје иза циља неканонске Православне цркве Украјине да одузме имовину Московској партријаршији, а сличан сценарио за стварање самосталних цркава постоји у Белорусији и Црној Гори, изјавио је данас министар спољних послова Русије Сергеј Лавров.

Према његовим речима, главни циљ неканонске Православне цркве Украјине је одузимање имовине Московске патријаршије и иза тога стоје Америка.

„Колико су озбиљне изјаве да су Американци посвећени циљу да поткопају православље у свету? Ми то знамо, а они то не крију", рекао је Лавров на 25. форуму савременог новинарства „Сва Русија 2021", пренела је агенција РИА Новости.

Он је подсетио да је за време мандата Доналда Трампа, амерички председник имао специјалног изасланика за слободу вероисповести, који је активно радио на томе да цариградски патријарх Вартоломеј да томос (црквени акт признања) расколницима у Украјини - чиме је и формирана неканонска православна црква у Украјини.

„Сада је главна брига да се од канонске УПЦ - Московске патријаршије узму имовина, цркве и парохије", истакао је Лавров.

Према његовим речима, цариградски патријарх Вартоломеј директно зависи од САД. Лавров је истакао да је сличан сценарио за стварање самосталних цркава постоји у Белорусији и Црној Гори.

View article...

Enclosures:

160z120_25da6dfe-613ba8758b7cf.jpg (7 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_09//160z120_25da6dfe-613ba8758b7cf.jpg

 

fakti.org

Павић: Мило ће до краја живота сањати како Јоаникије и Порфирије хеликоптером стижу на Цетиње

9-11 minutes

---

ЦРНА ГОРА ЈЕ КОНАЧНО ПОЧЕЛА ДА ЛИЧИ НА ДРЖАВУ, А ХОЋЕ ЛИ САМО ЛИЧИТИ – ТЕК ЋЕ СЕ ПОКАЗАТИ 

* Да се СПЦ колебала, или да је изабрала "безбедност" уместо (само)поштовања сопствене историје и мисије, то би сигурно утицало и на Кривокапићеву Владу да крене линијом мањег отпора зарад тобожњег мира у кући. И то би дало Милу и његовој, сада је јасно, терористичкој организацији ДПС, победу, из које би они црпили нову енергију, и нову подршку – и спољну и унутрашњу, а Цетиње би постало њихово упориште, својеврсни црногорски Идлиб

* Никакве подле замене теза од стране главног црногорског терористе Мила Ђукановића и његовог ДПС не помажу. Није хеликоптер довезао Патријарха, Митрополита и остале на устоличење због неког њиховог страха за сопствени живот – већ да би се учинило све да не дође до озбиљнијих сукоба, па чак и губитка живота

* И деловање саучесника из Србије, попут Ненада Чанка, Вука Драшковића, Жена у црном, Динка Грухоњића, итд. – потврдило је вишедеценијску спрегу тобожњег "либерализма" са екстремистима и терористима свих врста. Дачићев позив на хапшење Чанка указује да свест о томе најзад сазрева и у државним структурама. Јер, ко је спреман да подржи тероризам у другој држави, сутра ће исти подржати и у својој

* Показало се још једном да чврста државна воља, чврсто духовно упориште и чврсто јединство већинског становништва представљају посебно тврди бедем против спољне агресије. То је рецепт који ваља запамтити, јер ће нам свакако требати у времену које предстоји – и у Србији, и у Републици Српској и у Црној Гори. Које се, разуме се, морају третирати као целина. Ако ни због чега другог, а онда из простог разлога што НАТО или било који други спољни фактори не могу имати више права да се о њима брину него што то имају Срби

______________________________________________________

       Пише: Александар ПАВИЋ

        ОБЕЗБЕЂИВАЊЕМ устоличења Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија у Цетињском манастиру, Црна Гора је напокон почела да личи на државу.

       Да ли ће остати на томе да само личи или ће то напокон и постати - показаће дани и недеље и месеци пред нама.

       Постоје различите верзије дешавања иза сцене, и то са високих адреса. Неки тврде да се Влада колебала, да је прво донесена одлука да се устоличење одложи па је после преиначена, док други, укључујући и самог премијера Кривокапића, инсистирају на томе да одлагање никад није било опција.

       Али је једно сигурно: да није СПЦ, на челу са Његовом светошћу Патријархом Порфиријем и Митрополитом Јоаникијем показала непоколебљиву одлучност да устоличење мора бити на истом месту где су се устоличавали и претходни митрополити – 5. септембар је могао да буде уписан црним словима у историји Црне Горе, СПЦ и српства уопште.

 

       Да се СПЦ колебала, или да је – што једноставно није у њеној природи – изабрала "безбедност" уместо (само)поштовања сопствене историје и мисије, то би сигурно утицало и на Владу да крене линијом мањег отпора зарад тобожњег мира у кући. И то би дало Милу и његовој, сада је јасно, терористичкој организацији ДПС, победу, из које би они црпили нову енергију, и нову подршку – и спољну и унутрашњу, а Цетиње би постало њихово упориште, својеврсни црногорски Идлиб.

       Да је Црква одустала од устоличења на Цетињу, одустала би од себе. Овако је свим верницима СПЦ сад јасно – као и њеним непријатељима – да је јерархија њихове Цркве, на челу са Патријархом, чврста као стена у одбрани свог достојанства и својих светиња. Било је то већ јасно током прошлогодишњих величанствених литија, али ово је био можда још сложенији испит, који је Црква такође беспрекорно положила, као што је увек и чинила откако постоји.

       И ту никакве подле замене теза од стране главног црногорског терористе Мила Ђукановића и његовог ДПС-а не помажу. Није хеликоптер довезао Патријарха, Митрополита и остале на устоличење због неког њиховог страха за сопствени живот, а још мање да би се демонстрирала сила над "мирним" Цетињанима који су "само" насртали чак и на ограде кад већ нису могли на људе – већ да би се учинило све да не дође до озбиљнијих сукоба, па чак и губитка живота.

       А прошлогодишње литије су већ показале на чијој страни је више него убедљива бројчана надмоћ у Црној Гори.

 

Ово је његова дукљанска "војска"

       Потез СПЦ је био истински потез витештва, чување других од себе, тј. малобројних изгубљених цетињских монтенегринских овчица од стотина хиљада бранилаца светиња.

       Да је СПЦ хтела да "демонстрира силу" као што јој ДПС-терористи импутирају, она не би отказала планирани свенародни сабор, већ би штавише позвала све учеснике прошлогодишњих литија да му се придруже.

       Али је чак и најмања могућност сукоба усмерила СПЦ у, по њу, најтрновитијем правцу. Јерархија и свештенство су били спремни не само да се одрекну бројчане надмоћи која им припада, већ да буду у изразитој мањини у врло непријатељском окружењу.

       И, тако би и било да "мирни Цетињани" нису подигли барикаде и претили насиљем, онемогућивши (намерно) малобројној скупини предвођеној Патријархом и Митрополитом да на Цетиње дође на нормалан начин.

       Управо су Ђукановић, његова терористичка организација и "мирни" Цетињани усмерили СПЦ на једину могућу преосталу опцију која је нудила највећу вероватноћу избегавања насиља и непотребног проливања крви.

       Долазак Патријарха и Митрополита војним хеликоптером у пратњи специјалаца је, парадоксално, био чин врхунског пацифизма, опција која је смањила могућност насиља и евентуалних жртава на минимум минимума.

       Али, у исто време је тај суштински пацифистички чин оживео немањићку симфонију Цркве и државе, поновно венчање духовне и световне моћи. Чему је, на њихову огромну жалост, кумовао управо ДПС на челу са Милом Ђукановићем, који ће вероватно остатак живота сањати тај хеликоптер, можда чак и са две главе.

       У сваком случају, сигурно су тачне оцене ДританаАбазовића да је терористичка организација ДПС планирала дестабилизацију Црне Горе, чак и да је цетињско устоличење отказано. То је, по свој прилици, требало да буде следећа карика у ланцу дестабилизације региона која је кренула од фамозних "нон-пејпера" који су довели у питање постојеће мировне споразуме и новоуспостављене границе у региону, преко Инцкове оставке и муњевитог, нелегитимног избора његовог "наследника" Шмитаза тзв. високог представника уз свесно игнорисање ставова Москве, Пекинга и Бањалуке, па до наметнутог Инцковог закона о забрани "негирања геноцида", Куртијевог дрског минирања бриселског преговарачког процеса и усвајања декларације о Сребреници у црногорској скупштини.

 

Ево његових изблиза

       Довољно је било само видети врло блага саопштења западних амбасада и институција уочи 5. септембра, која су практично повлачила знак једнакости између оних (Мила и ДПС) који су позивали на насиље против уставно загарантованог права на слободу вероисповести, и оних који су само желели да обаве или својим присуством увеличају верски обред са вишевековном традицијом.

       Да је којим случајем српска, односно црквена страна бљувала реторику попут оне која је излазила из уста Ђукановића, његовог ДПС и њихових поклоника – не морамо много да маштамо о томе колико би била снажна и претећа реакција западних престоница.

       Нешто слично је констатовао и председник Србије.

       Западне силе су дале свој апсолутни минимум у корист спречавања могућности насиља у Црној Гори 5. септембра – али ипак довољно да имају алиби да су се огласиле у корист "мира у свету". Но, западна подршка, макар и притајена, дефинитивно више није оно што је била током једнополарног момента, који је почео да се дрма још после Путиновог говора на Минхенској безбедносној конференцији у фебруару 2007. године. Треба питати Авганистанце, уосталом.

 

       А ево сад и Мила и његов црногорски ДИСИС, којима је чак и обичан, традиционални верски чин "провокација", коју је оправдано спречити свим могућим средствима, па и насилним. (А треба слично питати и њихове саучеснике из Србије, попут Ненада Чанка, Вука Драшковића, Жена у црном, Динка Грухоњића, итд. – који су сада и на делу потврдили вишедеценијску спрегу тобожњег "либерализма" са екстремистима и терористима свих врста.

       Дачићев позив на хапшење Чанка указује да свест о томе најзад сазрева и у државним структурама. Јер, ко је спреман да подржи тероризам у другој држави, сутра ће исти подржати и у својој.)

       Да ли ће западна дубока (дубока) држава, којој је хаос очигледно потребан, где год га може изазвати, одустати од својих намера?

       Наравно да не.

       На сцени су игре без граница. Али се показало још једном да чврста државна воља, чврсто духовно упориште и чврсто јединство већинског становништва представљају посебно тврди бедем против спољне агресије. То је рецепт који ваља запамтити, јер ће нам свакако требати у времену које предстоји – и у Србији, и у Републици Српској и у Црној Гори. Које се, разуме се, морају третирати као целина. Ако ни због чега другог, а онда из простог разлога што НАТО или било који други спољни фактори не могу имати више права да се о њима брину него што то имају Срби.

       https://sveosrpskoj.com/komentari/pavic-milo-ce-do-kraja-zivota-sanjati-...

 

Timoti Les: Značajna dešavanja u Bosni

pcnen.com

Značajna dešavanja u Bosni

6-7 minutes

---

Autor: Timoti Les

S obzirom na dugoročno i lagano uplovljavanje Bosne u kolaps, ovo se smatra značajnim dešavanjima. Srbi su odbili da sprovedu odluku Kancelarije visokog predstavnika koja zabranjuje negiranje genocida.

Odbacili su autoritet novog visokog predstavnika Kristijana Šmita, Saveta za implementaciju mira (PIK) lokalnih ambasadora i, iza njih, Sjedinjenih Američkih Država, krajnjeg autoriteta u Bosni.

Ono što je najvažnije, Srbi su blokirali zajedničke državne institucije i odbili da učestvuju u procesu donošenja odluka, i to kao jedinstveni politički blok, uz podršku bosanskih Hrvata.

Ako ni EU i SAD, a ni Srbi ne odstupe, bosanska država ne može funkcionisati, što njen konačan opstanak dovodi u pitanje.

Ovaj najnoviji razvoj događaja donekle proizlazi iz Bajdenove želje koju je izrazio na početku da odgovornost za Balkan vrati EU, nakon perioda Trampovog intervencionizma.

SAD su se povukle iz razgovora o Kosovu, okončale spekulacije o novoj rundi ustavnih reformi u Bosni i ponovo pozvale na integraciju regiona u EU.

Njihov stav se zatim promenio nakon objavljivanja slovenačkog nezvaničnog dokumenta i naknadnog pritiska Srba da pregovaraju o mirnom raspadu Bosne, što je jasno uznemirilo američke zvaničnike.

Iako su moćne države poput Nemačke odbacile nezvanični dokument, bilo je jasno da su neki glavni gradovi u Evropi podržali raspad Bosne. Šta god ovo značilo, SAD nisu mogle da veruju EU da će podržati opstanak Bosne.

Nakon toga, SAD su se ponovo angažovale u Bosni s ciljem da podrže postojeće političko rešenje, koristeći snažnija sredstva. U maju je odobreno imenovanje Kristijana Šmita, političara teške kategorije iz moćne evropske zemlje, kao sredstva za oživljavanje Kancelarije visokog predstavnika. U junu je Bajden izdao izvršnu naredbu kojom je zapretio sankcijama svakome ko ospori dejtonsko rešenje.

Zatim su u julu SAD dale podršku Inckovom ediktu o zabrani negiranja genocida u Srebrenici, nakon objavljivanja zvaničnog izveštaja u Republici Srpskoj u kojem je zaključeno da se genocid nije dogodio.

Vašington možda ima mnogo motiva za to. Bajden verovatno veruje da su Srbi krivi i želi da preuzmu odgovornost za svoje postupke. Takođe, možda misli da njihovo odbijanje da to učine sprečava pomirenje. Mogao bi se zabrinuti da, ako Srbi odbace optužbu za genocid, odbacuju i glavni filozofski razlog zašto Republika Srpska mora ostati deo Bosne.

Međutim, što je najvažnije, Vašington u neku ruku želi da uputi upozorenje Srbima da su Kancelarija visokog predstavnika (EU) i SAD, koje stoje iza nje, krajnji autoritet u Bosni i da će oni, a ne Srbi, odlučiti o budućnosti zemlje.

To bi mogla da bude održiva strategija,zbog eventualne mogućnosti prisile od strane SAD,ali tek ukoliko bi se SAD odlučile da svoje pokušaje prisile potkrepe praktičnim akcijama.Međutim,to su pretpostavke sa znakom pitanja.

Međunarodna politika to takođe ne podržava. Rusija podržava Srbe. Među Evropljanima ne postoji konsenzus o kažnjavanju Srba koji bi Bosnu gurnuo dublje u krizu, a nerešeno pitanje Kosova i inicijativa Otvoreni Balkan izlaze na površinu. Čak je i Nemačka nepouzdana, pošto Merkel odlazi, i verovatno će biti zamenjena slabim i rusofilskim naslednikom, Arminom Lašetom.

SAD se ne mogu lako osloniti na Srbiju da obuzda bosanske Srbe kao što je to učinila tokom prošle decenije. Naprotiv, SAD-u je prioritetnija pomoć Srbije u rešavanju Kosova. U međuvremenu, Srbima u Bosni ne može se lako manipulisati jer postoji politički konsenzus o potrebi blokiranja države.

Jasno je i da će biti teško koristiti Bonska ovlašćenja za njihovu primenu. Srbi bi ignorisali svaki pokušaj, a Evropljani ih verovatno neće primeniti. Oni sigurno ne bi rasporedili svoje trupe za podršku Kancelariji visokog predstavnika.

Ne bi to učinila ni Rusija, koja bi iskoristila svaki pokušaj da poveća svoje poštovanje u Bosni i Srbiji. Glavni efekat bi bio razotkrivanje transatlantskih podela i otvaranje Bosne kao novog fronta u sukobu Moskve sa Vašingtonom.

Potencijalno SAD mogu delovati u skladu s Bajdenovim izvršnim nalogom i sankcionisati članove vladajuće elite zabranama putovanja i zamrzavanjem imovine. To može nekima od njih naneti štetu, ali bi donelo iste probleme koje podrazumeva bilo kakva upotreba Bonskih ovlašćenja. SAD bi nedostajala podrška EU. To bi raspirilo protivljenje Rusije i ojačalo protivljenje među Srbima. Rusija je u UN-u promovisala rezoluciju o okončanju mandata visokog predstavnika i kritikovala njegovu zabranu poricanja genocida,čemu se pridružila Kina koja se takođe zalaže za okončanje postojanja međunarodnog predstavnika u BiH.

Značajno je to što su Srbi ostavili sebi prostor za eskalaciju u slučaju bilo čije odmazde – potpuno povlačenje srpskog osoblja iz zajedničkih državnih institucija i potpuno prekidanje veza sa Sarajevom.

Sada moramo čekati da vidimo kako će Zapad,odnosno SAD reagovati, ali moja pretpostavka je da bi mogli da se povuku,pogotovo posle događaja u Avganistanu.

To bi bilo u skladu sa obrascem sukoba u poslednjih nekoliko godina.

Ako bude tako, učinak bi bio ubrzanje već postojećih trendova u bosanskoj politici. Autoritet Kancelarije visokog predstavnika će se istrošiti, a Kristijan Šmit biće sveden na pukog posmatrača bosanske politike. Nasuprot tome, Srbi bi bili ojačani jer su se suočili sa svojim protivnicima i približili bi Republiku Srpsku nezavisnosti.

Moguće je i da na kraju možda ne bude spasa za Bosnu. Moguće je da će se jednog dana srušiti bez obzira na to da li će se Vašington suprotstaviti Srbima ili ne. Ali najnoviji potezi EU i SAD,koji stoje iza podrške visokom predstavniku Šmitu, mogli bi ubrzati dan tog konačnog razrešenja.

Media centar

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

Siniša Ljepojević - Raspad sistema u američkoj imperiji

standard.rs

Siniša Ljepojević - Raspad sistema u američkoj imperiji - Novi Standard

Siniša Ljepojević

9-11 minutes

---

Avganistan je samo jedna, mada veoma bizarna i očigledna, faza u procesu nestanka Amerike kao svetske supersile. Početak njenog kraja desio se odavno, ali nije jasno koliko će ceo proces trajati

Američka predsednička administracija je na samom početku svog stolovanja objavila da je „američki povratak“ u svetsku politiku njen osnovni spoljnopolitički pravac. Vrlo brzo se, međutim, pokazalo da je nejasno gde je to Amerika do sada bila i gde se, u stvari, vraća pa se sve pretvorilo u samo još jedan propagandni narativ, priču. Stvarni život je već pokazao da ni Amerika a ni Zapad nemaju kapaciteta za bilo kakav iskorak, pa bi se najavljivani „povratak“ mogao pretvoriti u „odlazak“.

Mnogi su se, a posebno evropski lideri, obradovali američkom „povratku“, ali radost su pomutile sumnje šta bi taj „povratak“ uistinu mogao da znači. I onda se dogodila drama u Avganistanu i sumnje su postale stvarnost, odnosno ostvarilo se strahovanje da „povratak“ u stvari znači „odlazak“. Jer, Avganistan je samo početak odlaska.

Faza nestanka supersile

Povlačenje američke vojske i NATO-a iz Avganistana planirano je još pre nekoliko godina i pregovori sa novim talibanima trajali su tri godine. U februaru ove godine čak je potpisan i sporazum, ali je način povlačenja u stvari izazvao šok širom Zapada. Taj način povlačenja je simbolizovao dva šokantna otkrića na Zapadu. Prvo je da Zapad po prvi put u poslednjih 200 godina odlazi sa prostora Evroazije. Zapada više nema na tom po prirodnim resursima najbogatijem delu planete. A na Zapadu se verovalo, i još uvek se veruje, da je prisustvo, ako ne baš i potpuna kontrola, u Evroaziji osnovni uslov dominacije u svetu. Zapada, međutim, tu više nema, i to je ono što odlazak Amerike i NATO-a iz Avganistana čini uistinu istorijskim. Evroazija sada pripada zemljama koje čine taj prostor. Posle dva veka došlo je do suštinske promene geopolitičke i geoekonomske strukture Evroazije. Stotine vojnih baza širom sveta ne mogu da povrate američku kontrolu nad Evroazijom.

Drugo šokantno otkriće je do koje mere je unutrašnji politički sistem Amerike u haosu, skoro u raspadu, jer takav način povlačenja svedoči o potpunom kolapsu državne strukture u Vašingtonu. Istovremeno, to je srušilo privid saradnje među zapadnim saveznicima čiji su se vojnici zatekli u Avganistanu, jer u pravom bekstvu svako se snalazio kako je znao i umeo. To je zaista bilo bekstvo – iz najveće avio baze Bagram Amerikanci su pobegli krišom, tokom noći. Iza sebe su, širom Avganistana, ostavili ogromnu vojnu tehniku i naoružanje, čak i tri aviona Herkules, u vrednosti oko 82 milijarde dolara. To je zaista nejasno jer povlačenje je bilo dugo planirano i dogovarano sa novim talibanima. Neverovatan raspad sistema! Nije bilo američkog liderstva, a predsednik Džozef Bajden čak je izjavio da evropski saveznici i ne moraju da odu, mogu da ostanu. Drugim rečima, njihova sudbina Ameriku ne zanima iako su u Avganistan došli na njen zahtev.

Licemerje je onda nastavljeno zamenom suočavanja sa realnošću medijskom propagandom kako se Zapad brine za desetine hiljada izbeglica iz Avganistana. Humanost na delu. Amerika i Zapad su prvo 20 godina bombardovali i razarali tu zemlju i tokom tog vremena mnogi su pobegli, ali su završavali u ponižavajućim izbegličkim kampovima po Evropi. A sada Amerika traži od drugih zemalja da u ime „humanosti“ prihvate one koji beže, jer su sarađivali sa okupatorima i u Avganistanu imaju status izdajnika. Ali njih Amerika neće, nego moraju da ih prihvate druge zemlje, da drugi plaćaju i ispaštaju američke avganistanske grehe.

Gotovo svi zapadni hroničari u očajanju priznaju da je odlazak Amerike iz Avganistana kraj „američke imperije“ i gubitak statusa supersile u svetu. Ali, da li je to baš tako? Mnogo je važnije kakve će biti stvarne posledice odlaska iz Avganistana i u tom svetlu odnosa među zapadnim saveznicima.

Ukrcavanje helikoptera Činuk u američki teretni avion C-17 na međunarodnom aerodromu Hamid Karzai u Kabulu, 28. avgust 2021. (Foto: Department of Defense via AP)

Avganistan je samo jedna, mada veoma bizarna i očigledna, faza u procesu nestanka Amerike kao svetske supersile. Početak njenog kraja desio se odavno, ali se malim lokalnim ratovima, zakulisnim političkim igrama, ucenama lokalnih političara i medijskim manipulacijama uspevao održavati privid moći. Nije se, međutim, mogao zaustaviti proces opadanja te moći. I teško je predvideti koliko će taj proces još da traje, jer Amerika još uvek drži konce međunarodnog finansijskog sistema u svojim rukama. Svi instrumenti globalnih finansija, od Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke do međunarodnih organizacija koje deluju pod autoritetom Ujedinjenih nacija i berzanskog tržišta, još uvek su pod njenom kontrolom. To je njen najveći ucenjivački kapacitet. Doduše, ucena je simbol nemoći, a ne moći. Svet se temeljeno promenio i ta kontrola neće moći da bude zadržana, ali kada će se to desiti teško je predvideti. Još uvek se najveći deo svetske trgovine obavlja u dolarima. Drugim rečima, unutrašnji sistem Amerike i njen koncept su na kolenima, ali njena moć još nije. Mada proces gubitka moći može da bude mnogo brži, uprkos svim već navedenim prednostima Amerike, jer su se urušile institucije američke države.

Proces pada se, dakle, ne može zaustaviti. Vrlo su verovatni novi američki odlasci. Po svemu sudeći, neka vrsta odlaska Amerike sada se očekuje i na Bliskom istoku. Povlačenje iz Iraka je već najavljeno za kraj ove godine. U najnepovoljnoj situaciji je Izrael koji u mnogo čemu zavisi od američkog prisustva. Za očekivati je da bi Izrael mogao da izazove nove napetosti kako bi primorao Ameriku na ostanak, ali to bi bilo samo kupovanje vremena. U nepovoljnoj situaciji bi mogla da bude i Saudijska Arabija čiji je sav novac u američkim bankama. Sva je verovatnoća da bi mogla da ostane bez njega. Toga je očigledno svesna i Saudijska Arabija i ona već izvesno vreme traži neke druge geopolitičke i geoekonomske saveznike. Kina je, na primer, najveći strani investitor u toj zemlji i njen najobimniji spoljnotrgovinski partner. I Bliski istok ide na Istok, u Evroaziju. Moguće je, naravno, da Amerika u nekoj formi ipak ostane na Bliskom istoku, ali način i obim njenog prisustva će zavisiti od drugih, a ne od nje.

Kraj jednog koncepta

Mnogi veruju da se Amerika vraća staroj Monroovoj koncepciji „prirodnih“ interesnih sfera, pa bi američka ambicija bila da zadrži kontrolu nad onim delovima sveta koje smatra svojim „prirodnim“ zabranima. To su pre svega Evropa i Južna Amerika. Ali ni tu situacija nije jednostavna jer su neke druge zemlje, pre svega Kina, odavno uspostavile važne ekonomske veze. U Vašingtonu se veruje da bi Evropa ipak mogla da bude „lakši posao“. U Evropi Amerika ima dva važna političko-ekonomska instrumenta – Evropsku uniju i NATO, kao i bankarski sistem koji je pod njenom kontrolom. Problem je, međutim, što se odnosi između Amerike i ključnih evropskih zemalja ozbiljno krune, što je pokazala i avganistanska drama. Izgubljeno je poverenje, ništa nije kao što je bilo. Na primer, britanski premijer Boris Džonson zatražio je hitan telefonski razgovor sa predsednikom Bajdenom, što je rutinska procedura među „najbližim saveznicima“, ali je sada na Bajdenov odgovor morao da čeka punih 36 sati. Drugi se i ne usuđuju da zahtevaju razgovor. Drugim rečima, na delu je – raspad sistema.

Evropski „politički patuljci“ su zabrinuti i uprkos Evropskoj uniji najveće nade polažu u NATO kao garanciju transatlantskih veza. I to bi mogla biti pogrešna nada. NATO više nije ono što je nekada bio i postao je kao onaj vezirov tigar u Travniku kome su zbog slatkiša kojim su ga hranili Travničani, udvarajući se veziru, propali svi zubi i svako ga je mogao vući za rep. Utisak je da za Avganistanom najviše plaču američki evropski saveznici jer im je izgleda jasno da se odlasci neće završiti samo na toj zemlji. Amerika bi, kako izgleda, u velikoj meri mogla da napusti i Evropu. Svoje prisustvo bi mogla da svede na samo nekoliko vernih klijenata i tako potpuno pocepa Evropu i stvori od nje prostor političke nestabilnosti. A kompletna finansijska i politička struktura Evropske unije vezana je za takozvane transatlantske veze. U stvari, američki saveznici bi mogli da budu najveće žrtve američkog odlaska.

U takvom ambijentu raspolućene Evrope Balkan bi ponovo mogao da bude ono što je oduvek i bio – granica svetova i prostor geopolitičke ravnoteže. To bi trebalo da se ima u vidu, tim pre što Zapad posle raspada Jugoslavije Balkan smatra svojom teritorijom. Ali, na Balkanu Zapad više nije sam, tu su i druge zemlje, druge sile. Zapad čak više nije siguran ni u Bugarsku, uprkos njenom članstvu u EU i NATO.

Pocepana američka zastava u Lejtonu (Florida), 09. novembar 2020. (Foto: AP Photo/Wilfredo Lee)

Naravno, sve što se dešava nije kraj Amerike, ali je kraj jednog koncepta, jednog političkog i nadasve ekonomskog imperijuma. A na Zapadu nema vizije neumitnog novog uređenja. I zato tolike avganistanske suze. Povlačenje iz Avganistana je simbol sloma i kraja tog koncepta.

Siniša Ljepojević je dugogodišnji kolumnista Novog Standarda. Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslovna fotografija: AP Photo/Evan Vucci

Izvor Novi Standard

BONUS VIDEO: