Београд треба да размотри нови приступ према КиМ
Бојан Билбија
8-10 minutes
Неуспели пројекат стварања државе на делу територије суверене европске земље, чланице УН, покренут је од стране неолибералних кругова у утицајним западним земљама, а пре свега у САД, као насилни експеримент прекрајања међународно признатих граница и безобзирног кршења међународног права – оцењује у разговору за „Политику" некадашњи потпредседник Владе Србије Небојша Човић, поводом 14. годишњице проглашења независности такозваног Косова.
– То је, по први пут после Другог светског рата, урађено једној европској земљи, савезници и победници у борби против фашизма. Ако ово имамо у виду, још је већи апсурд да оно што је био пролог, уводни чин овог експеримента – брутална и противзаконита агресија на СРЈ 1999. године – може да се упореди са манипулацијама и лажним изговором фашистичке Немачке за напад на Пољску шездесет година раније. Али све што се дешавало и пре и после агресије на нашу земљу део је једног дубоко лицемерног и злонамерног приступа, који је, како се испоставило, био део плана да се једног дана примени на много веће залогаје на истоку Европе. Сличност између онога што је испробано на нама, то, рекао бих, злочиначко пропагандно удруживање једног дела западних политичких структура и медија у ширењу лажи и хистерије, и онога чему смо сведоци ових дана је запањујућа – наглашава наш саговорник.
Али, не тече све глатко како су замишљали?
Као што је то неретко случај у силеџијској демонстрацији моћи, оно што следи није увек разрађено до краја и не може баш све да се добије на силу. Нелагода у међународној заједници изазвана агресијом на нашу земљу, коју је извео НАТО вођен САД без мандата УН, добила је свој међународно правни епилог у обавезујућој Резолуцији СБ УН 1244. Она је недвосмислено потврдила да се ради о делу суверене територије наше земље који је под привременом међународном цивилном и војном управом, о којем тек треба, када се стекну услови, разговарати о врсти аутономије за становништво које на њој живи.
Сада видимо да део међународне заједнице негира овај принцип. Од Србије се тражи признање, а одбацују се преговори о статусу?
Западне земље, а пре свега САД, од почетка су активно поткопавале овај међународноправно обавезујући документ, као и све споразуме и планове који су уследили, водећи овај процес ка даљем кршењу међународног права и стварању етнички чисте фантомске „државе" Косово. То смо последњих годину и нешто дана видели и на примеру покушаја да се „испод жита" лажним изговорима изврши ревизија Дејтонског споразума и супротно његовим основним одредбама и Уставу БиХ направи централизована држава. Наравно, једна је ствар демонстрирати силу против земље која је неупоредиво мања и слабија, а потпуно друга то легитимисати у УН, где је неопходно да се држава чији је део суверене територије насилно окупиран сагласи са губитком те територије и да се широм отворе врата за људе из те квазидржаве, која има највећи број припадника терористичке исламске државе по глави становника у свету.
До сада је, ваљда, свима и на Западу и на КиМ постало јасно да Србија неће признати једнострано отцепљење своје покрајине. Шта је њихов крајњи циљ?
Великом делу албанских политичких елита на КиМ је крајни циљ да се сви преостали Срби спакују и оду. Безбедносним инцидентима, политичким и безбедносним притисцима привремених институција покушава се да се овај процес етничког чишћења убрза и спроведе до краја. Бирократе из Брисела воде рачуна, не о правичности и људским правима, већ само о својим каријерама, отуда толика пасивност и позиви „обема странама" да се уздрже од провокација. Са друге стране, у европским институцијама постоји један број страствених лобиста за албанско питање, који гласно заступају необјективне проалбанске ставове и доводе до дисбаланса у перцепцији оног што се дешава и говори у Бриселу или, на пример, у Берлину. Ми морамо да престанемо да очекујемо да ће промене ужасних услова у којима живе Срби на КиМ доћи из Брисела, Берлина, Париза или Вашингтона. Њима једноставно није довољно стало, зато се све и завршава бледим реторичким реакцијама. То наравно не значи да треба да престанемо да скрећемо пажњу међународној заједници на груба кршења људских права Срба и осталих неалбанаца и тражимо да предузму енергичне кораке да се то заустави. Али, реално, једини који могу да помогну Србима на КиМ смо ми сами, пре свега променом приступа, који од реактивног, какав је сада, мора да постане проактиван. Питање КиМ мора да буде третирано мудрим и стратешким приступом са прецизно дефинисаним краткорочним, средњерочним и дугорочним циљевима и активностима које треба предузети да се они успешно испуне.
Као што сте рекли, то свакако не би требало да значи одустајање од дијалога?
Наравно, сваки дијалог је бољи од конфронтације и губитка људских живота. Активно укључивање америчког изасланика Габријела Ескобара дало је нову енергију овом процесу, али нејасно је који је правни основ његовог прикључивања европском посреднику Мирославу Лајчаку, који једини има мандат ЕУ да се бави дијалогом. Логично би било да оваква ситуација захтева редефинисање концепта и враћање у оквире УН, јер САД нису чланица ЕУ. Али тада би било неопходно да се у тим посредника у дијалогу укључи и макар још једна стална чланица СБ УН, која не дели ставове САД, како би тај тим имао избалансиран и неутралан приступ. У најмању руку је необично да Лајчак или неки други представници ЕУ, када се оглашавају о дијалогу, говоре о међусобном признању као крајњем циљу дијалога, а његове изјаве о томе да неће дозволити да се на КиМ формира нова Република Српска нећу ни да коментаришем, оне довољно говоре о његовом кредибилитету. Приштинске привремене институције треба да формирају ЗСО, онако како је предвиђено документима које су потписале. И ту се свака прича завршава, укључујући и Лајчаков позив Приштини да прихвати неко ново креативно решење.
Судећи по изјавама западних представника, пре се може очекивати наставак притисака на Београд за признањем, него на Приштину за формирањем ЗСО?
Постоји неколико фактора због чега су притисци сада интензивирани. Са једне стране, оно што је својевремено осмишљено као врхунски мамац и инструмент притиска, озлоглашено Поглавље 35, последњих година је обесмишљено губитком реалне и опипљиве перспективе чланства у ЕУ. Отуда међу неким чланицама тај осећај хитности да ми тзв. Косово признамо док не постанемо до краја свесни да заузврат ЕУ не нуди ништа. Са друге стране, у САД постоји ужурбаност да неке своје пропале пројекте у свету, а пре свега у Европи, заокруже што пре у светлу промене глобалне расподеле утицаја, а свака нова администрација САД после ове ће се више бавити унутрашњим питањима него глобалном хегемонијом. Притисци ће се појачавати – и на Републику Српску и када је у питању КиМ – али они неће трајати вечно. Наше црвене линије су Резолуција 1244 и наш Устав и ту не сме да буде никаквих одступања без обзира на притиске.
Изјава Мицотакиса искрена, Грчка би признањем пуцала себи у ногу
Важна је изјава премијера Киријакоса Мицотакиса у Београду да Грчка неће мењати став о Косову?
И на Грчку се врше огромни притисци, пре свега од стране САД, како економски, тако и безбедносни и у ту сврху се користи заоштравање односа са другом чланицом НАТО-а, Турском. Ја верујем да је изјава премијера Мицотакиса искрена, јер и Грчка врло добро зна да би таквом одлуком пуцали у сопствену ногу, пошто и сами имају проблем са албанском мањином, док је, са друге стране, грчко становништво у Албанији потпуно обесправљено и асимиловано. Ниједна од земаља ЕУ које не признају тзв. Косово то не чини из пријатељства према нама, већ због сопствене унутрашње ситуације, свесна да би то отворило Пандорину кутију и на њиховом прагу. Чак и када би нека од пет земаља ЕУ које не признају тзв. Косово променила своју одлуку, то нема апсолутно никакав утицај на наш однос према овом питању.
Enclosures:
160z120_nebojsa-covic.jpg (7 KB) |
Нема коментара:
Постави коментар