А шта ће бити ако победи Русија?
Слободан Самарџија
5–6 minutes
„Шта ако победи Русија?", питање је које све чешће лебди на уснама аналитичара актуелних дешавања у Украјини. Ратни сукоб у бившој совјетској републици дестабилизовао је не само простор централне Европе, него се у протеклих скоро годину дана раширио у мери која га је довела на саму ивицу светског сукоба. То је и разлог што се у медијима све чешће цитирају изјаве појединих светских званичника по којима би Украјина ипак требало да се суочи с неминовним, да прихвати садашње стање на терену, прилагоди му се и потом, уз обилату западну помоћ, покуша да санира последице разарања и крене у нови живот.
Како пише чешки публициста Вилем Барак, три су могућа сценарија окончања рата у Украјини: окупација целокупне територије суседа од стране руских снага, замрзавање конфликта на садашњој линији раздвајања, или постизање мировног споразума који би био сагласан с интересима Кремља. То, практично, подразумева коначну анексију дела украјинске територије на којем живи већинско руско становништво, пристајање остатка бивше совјетске републике на неутрални статус, одустајање од чланства у НАТО-у и другим војним савезима, као и разоружање украјинске армије.
Ако се има у виду чињеница да је Украјина друга по величини европска држава са око (предратних) 45 милиона житеља и да је смештена у самом центру Старог континента, јасно је да, шта год да одлучи руководство у Кијеву, последице те одлуке имаће одјека на целом европском простору. Тачније, оне су у великој мери почеле да се осећају још оног тренутка када су државе тзв. Запада одлучиле да Русији уведу економске санкције, надајући се да ће је тим потезом ослабити у оној мери у којој би рат који води Москва постао – неисплатив.
Аналитичар Тимор Сергејцев иде и корак даље. По њему, руска победа означила би и дезинтеграцију украјинских политичких и социјалних структура, културних и образовних институција, насилну промену језика, националних осећања, религије, физичку ликвидацију политичке елите, депортације... Дакле, све оно што се, како каже, већ сада дешава на украјинским територијама које се од 24. фебруара 2022. налазе под руском контролом, и исто оно чему је био изложен руски живаљ у Донбасу, Запорожју и Херсону док је та контрола била у рукама власти из Кијева.
Овако екстремни ставови свакако нису карактеристични за општу атмосферу у земљи Володимира Зеленског, али на неки начин указују на дубину неповерења које се усадило између дојучерашње браће. Говори и о томе да иза овог рата стоји јасан покушај појединих западних центара моћи да Украјину у потпуности извуку испод утицаја Русије и руске глобалне политике, дајући јој статус који је доскора имала Пољска, а којој је истовремено обећан стратешки статус досадашње Немачке.
С друге стране, не треба сметнути с ума да овај сукоб, тачније тзв. прокси рат који су САД и НАТО покренули против Русије, није тек једна од кривина на релацији запад–исток, већ озбиљна препрека са, за сада, несагледивим последицама и по једну и по другу страну. Краће речено, чека нас потпуно нови распоред моћи, онај који ће у великој мери пореметити унутаревропске односе, захтевајући од сваке земље понаособ да се запита у каквом свету жели да живи и како да дефинише сопствену будућност.
Неки већ ублажавају реторику, све је више прича о томе да у европским земљама морају да воде рачуна и о сопственој одбрани а не само о украјинској, да баш и није пожељно прелазити назначене „црвене линије", да би се требало помирити с чињеницом да је Русија војно далеко надмоћнија од суседа и да је, на крају крајева, оно што у мирним временима испоручују две зараћене привреде и те како важно и другима.
У прерасподели глобалне моћи свакако не би требало заобићи трагедију која је ових дана захватила Турску и Сирију. Према неким проценама, број потенцијално погинулих у разорном земљотресу далеко премашује бројку од 100.000. Притом, видљива је различитост појединих земаља у гледању на целу драму, на спремност да се угроженима пружи помоћ, на саосећајност. А овакви догађаји често утичу на стварање нових савеза и јачају одлучност да се ствари мењају набоље.
Русија је уочи годишњице конфликта у Донбасу најавила да је спремна на разговоре о окончању рата. Наравно, узимајући у обзир стање на терену, расположење јавности у обе земље, али и глобално, што подразумева и чињеницу да три четвртине света не желе да буду део руско-украјинског неспоразума, али свакако желе да из њега извуку поуку.
Жестина разарања с којим је суочена Украјина могла би да буде умањена једино пристајањем председника Володимира Зеленског на дипломатско решење кризе. Подсетимо, такве иницијативе исказиване су са стране Москве током прошлогодишњих преговора у Белорусији и Турској. Нажалост, за њих тада није било довољно слуха. Углавном због притисака са стране САД и Велике Британије. У Кијеву су конфликт покушали што више да продуже, али за то данас као да више нема посебног ентузијазма.
Enclosures:
160z120_ISTOCNA-STRANA-nova-slika.jpg (12 KB) |
Нема коментара:
Постави коментар