politika.rs

Каква је улога страног фактора у Србији

Вук Велебит

6–8 minutes

---

Нишки кардиохирурзи нашли су се у центру пажње домаће јавности након што је директор клинике за кардиохирургију Универзитетског клиничког центра у Нишу, др Драган Милић, објавио слику са својим тимом да су након сто дана рада и дванаест радних викенда без финансијске надокнаде успели да елиминишу листу чекања тако да пацијенти више неће морати да чекају по неколико месеци да би стигли на ред за операцију. Ове листе чекања представљају велику опасност, како су ми објаснили и лекари које имам у породици, јер људи са кардиохируршке листе умиру чекајући своју операцију.

Ова херојска прича, или како лекари кажу само смо радили свој посао, не би била могућа да лекари нису имали адекватну опрему којом су могли да раде, а коју је донирала Амбасада САД у Србији. Јавно је захвалио Американцима и директор клинике др Драган Милић да би потом и америчка амбасада поделила на друштвеним мрежама херојски чин нишких лекара уз коментар да је спасавање људских живота разлог зашто амбасада донира опрему. Овде настаје проблем по осећају и мишљењу једног дела јавности који су салвама увреда засули објаву америчке амбасаде о донацији опреме нишкој клиници за кардиохирургију.

Европа жели мир

Овим нису упућене увреде само америчкој амбасади која је опрему донирала већ и лекарима који су операције извели и спасили десетине живота. По неким коментарима би се могло рећи да је боље да људи умиру него да лекари оперишу донираном опремом како би овако захтевне операције могле да се изведу. Позивали су се многи и на бомбардовање и на отимање дела територије као разлоге зашто не треба ништа да прихватимо од Американаца који нам донирају. У потпуности разумем трауме и фрустрације свих због политике које су САД водиле према Србији у једном периоду наших односа кад су они били дубоко нарушени. Прве слике којих се сећам из детињства јесу ужасне слике бомбардовања и звуци сирена, носим и личну трауму из тог периода.

Међународни односи су врло компликовани, а односи између држава имају своје славне и добре тренутке али и оне лоше које не треба да заборављамо али који не треба да нас спутавају да можемо да идемо даље. Посебно разумем оне који су се разочарали у САД имајући у виду велико савезништво које је постојало између Срба и Американаца у Великом рату. Ако погледате историјски Сједињене Америчке Државе немају већег савезника од Србије у нашем региону зато је фрустрација још јача када знате какви сте савезници некада били. Због нарушених односа из деведесетих година заборављамо на историјско пријатељство два народа. Никад не треба да заборавимо ни добре ни лоше стране историје наших односа, али мислим да исто тако треба да будемо спремни да гледамо у будућност и да видимо да ли опет можемо са неким земљама да изградимо партнерства и ојачамо нашу сарадњу а самим тим и нашу позицију у међународној арени.

Иако су Србија и САД имали нарушене односе деведесетих година, не треба да заборавимо савезништво и блискост која је постојала за време деловања Михајла Пупина и Вудроа Вилсона. Председник Вилсон спада сигурно у највеће савезнике и пријатеље које је српски народ и држава икада имала. Вудро Вилсон и државни секретар Роберт Лансинг истицали су слободарски дух српског народа, док је за време Великог рата у Србији деловало неколико десетина америчких хуманитарних мисија. Американци су заједно са српским исељеницима одиграли велику улогу у слању хуманитарне помоћи, док се Михајло Пупин захваљујући својим блиским везама са америчким председником успешно заложио за српску ствар и јачање позиције Србије у САД и свету. Два народа, српски и амерички, који историјски имају толико јаке везе могу да помогну и да се односи на званичном нивоу унапреде и помере ка будућности уз разумевање прошлости.

Трепча је срце Србије

Постоје многи примери у историји где су зараћене стране касније успостављале јаке и блиске односе од Немачке и Француске до Јапана и Сједињених Америчких Држава после Другог светског рата. Не заборавите ни страдања српског народа у оба светска рата, док су данас Немачка и Аустрија државе са највећом српском емиграцијом у Европи. У расправи на српском твитеру којој сам сведочио увидео сам да је људима тешко да разумеју да је могуће да велике силе раде и добре ствари за наше грађане, као што су донације и новчана помоћ, али и штетне ствари као што су санкције или бомбардовање које смо доживели.

Многи доживљавају страни фактор и његов утицај као искључиво позитивне или негативне категорије без увида у то да друге државе имају своје интересе који се мењају и некад могу бити добри по нас а некада лоши. Зато је заблуда да у међународним односима постоје пријатељства, а не интереси. Када се ствари поставе црно-бело онда није могуће видети ништа између па нам се дешава да се једна држава критикује и кад помаже, а нека друга држава се подржава и кад нам прави штету. Постоји тенденција, и то не само у Србији, да се страни утицај посматра као искључиво позитиван или негативан и то може бити последица ограничених перспектива, пристрасности, начина медијског извештавања и намера да се сложена питања превише поједноставе. Зато је важно препознати да страни фактор може имати различите врсте утицаја како бисмо избегли ситуацију да људи себе виде само као жртве страног утицаја без личне одговорности или да буду искључиво сервилни према страном фактору без способности да сами унапређују ствари и решавају проблеме.

У последњих неколико деценија политичке елите понашале су се углавном бинарно у крајностима од потпуног одбацивања сопствене одговорности за вођење погрешних политика оптужујући искључиво страни фактор за нестабилност док је било и оних који су у својој сервилности према страном фактору показивали неспособност да се сами носе са изазовима чекајући да други реше проблеме уместо нас. Једна од највећих штета начињених западној идеји у Србији јесте да спроводимо реформе и уређујемо живот у нашој земљи због екстерних фактора (ЕУ) а не због нас самих. У том недостатку одговорности и чекању да проблеме решимо због других, а не због себе лежи и изостанак одговорности за реформске процесе у нашој земљи. Такав однос према страном фактору омогућавао је његово јачање у непопуњеном вакууму политичке моћи у домаћим политичким динамикама и односима снага.

Политиколог

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Фер понуда

 

Даме и господо, не постоји начин да Косово постане чланица УН

politika.rs

Даме и господо, не постоји начин да Косово постане чланица УН

3–4 minutes

---

Министар спољних послова Србије Ивица Дачић поручио је данас у свом обраћању у Савету безбедности УН да не постоји начин да Косово постане чланица УН.

Он је рекао да је признањем тзв. независности Косова отворена Пандорина кутија у међународним односима која је довела до озбиљних турбуленција у међународним односима, подела међу државама, глобално и у међународним организацијама.

„Петнаест година од проглашења тзв. независности, желим да вам јасно и прецизно кажем: 28 земаља је повукло признање и од 193 чланице 84 признају Косово, даме и господо, не постоји начин да Косово постане чланица УН", рекао је Дачић.

Резолуција 1244

Дачић је позвао и на поштовање постојеће Резолуције 1244.

„Дужност ми је да и данас позовем на доследну примену важеће Резолуцију СБУН 1244 која нажалост до дан данас није доследно имплементирана, истовремено и у складу са овом резолуцијом позивамо и на несмањено присуство и деловање Унмика у неизмењеном капацитету. Резолуција 1244 као ваш акт из 1999. је и даље на снази – или је укините или је поштујте. Ако је не поштујете онда је питање да ли УН више постоје", рекао је шеф српске дипломатије у СБ УН.

Опозиција и медији огорчени гласањем Грчке у СЕ о Косову

Бриселски споразум

Дачић је истакао да је ситуација на КиМ тешка и да даље влада атмосфера страха и неизвесности.

„На терену влада атмосфера страха и притисака према Србима и осталим неалбанцима. Неопходно је да се доследно и у потпуности спроведу договори из Бриселског споразума. У овој истој сали 14. јуна 2014. године, одржана је седница на којој је Бриселски споразум оцењен као историјски важан. Тадашњи генерални секретар Бан Ки Мун је истакао значај Заједнице српских општина, а то су учинили и представници САД и Француске. Шта се десило за протеклих десет година - ништа. Ми смо сигурни да Курти неће испунити договорено, јер му је циљ протеривање Срба. Потребно је да се свим људима на КиМ осигура достојанствен живот", рекао је Дачић, наводећи да ће Србија учинити све како би то обезбедила.

Повратак Срба

Дачић је подсетио да је у Приштини је живело више од 40.000 Срба, а данас их има 100, наводећи да је Косово у претходне две деценије постало готово етнички чиста територија.

„Од 112 повратака у последњих шест месеци 60 су Срби. Овим темпом потребни су векови да би се сви вратили. Ово је најмањи проценат повратака у постконфликтне зоне у целом свету. Сматрате ли да ово питање не треба да помињете. Сматрате ли да протерани заувек треба да буду протерани", рекао је Дачић.

Отимање историјског и културног наслеђа

Сведоци смо и да српско православно и духовно наслеђе својатају или лажно представљају као византијско или илирско, упозорио је српски министар спољних послова, оцењујући да је брисање српског идентитета "евидентан циљ Приштине".

Дачић ће се након седнице састати и са Василијем Небензијом, сталним представником Руске Федерације у УН.

Русија је 1. априла преузела председавање Савету безбедности УН на месец дана.

View article...

Enclosures:

160z120_677z381_w_57944368--1--savet-bezbednosti-un-justin-lane.jpg (11 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2023_04//160z120_677z381_w_57944368--1--savet-bezbednosti-un-justin-lane.jpg

 

„Изгубљени” извештај Савета Европе о бомбардовању СРЈ – НАТО отровима загадио седам европских држава

nspm.rs

: Политика: „Изгубљени" извештај Савета Европе о бомбардовању СРЈ – НАТО отровима загадио седам европских држава

:

11–14 minutes

---

У извештају СЕ из 2001. наводи се да је „бомбардовање еколошки опасних постројења флагрантно кршење правила заштитe животне средине утврђених додатним протоколом уз Женевску конвенцију".

Скупштина са забринутошћу констатује озбиљан утицај на животну средину војних операција које је НАТО извео против СРЈ између 24. марта и 5. јуна 1999. године, а штета се проширила и на неколико других земаља југоисточне Европе, што ће имати дуготрајне ефекте на здравље и квалитет живота људи, наведено је у Извештају о утицају рата у СРЈ на животну средину у југоисточној Европи, који је Парламентарна скупштина Савета Европе усвојила 24. јануара 2001. године. Мада су од тада прошле 23 године, о њему се у Србији ништа није знало, све док га недавно у српском парламенту, у једној полемици, није поменула Марина Рагуш (СНС), а препун је података, важних за будућност.

У тренутку када је заштита животне средине у свету, посебно у Европској унији, па и код нас, постала једна од најважнијих тема, заменица шефа посланичке групе Александар Вучић – Заједно можемо све Марина Рагуш сматрала је, како каже, да је важно говорити о овом извештају ПС СЕ из више разлога: „Прво, зато што је непознат нашој јавности, а садржи детаљан приказ, са егзактним подацима о последицама НАТО бомбардовања на животну средину, не само наше земље већ и ширег окружења. Друго, наша земља је кандидат за чланство у ЕУ и у нашем парламенту сада имамо странке, које су максимално ослоњене, као покрети раније, на фондове ЕУ, којима је, неретко, тема заштита животне средине, с обзиром на то да је здрава животна средина једно од основних људских права. Желела сам да отворимо принципијелну дебату на ту тему, да са странкама које припадају тој зелено-левој коалицији анализирамо извештај, поготово што га, условно речено, потписује Европа. Уместо тога добила сам једну књигу, а у опозиционо склоним медијима сам оптужена да релативизујем тему као што је право на здрав ваздух."

Наша јавност о овом извештају ништа не зна, није ни преведен, а како је уопште дошло до тога да се ПС СЕ бави проблемом последица НАТО бомбардовања наше земље по животну средину? Рагушева каже да су околне земље мериле ниво опасних материја по здравље људи и живих организама у својим водама и утврдиле њихово вишеструко увећање. Оне су, додаје, то иницирале, извештај су радили стручњаци ПС СЕ, који су дошли до поражавајућих података. Извештај је сачинио Одбор за животну средину, просторно планирање и локалне власти ПС СЕ, а известилац је био Сергеј Курикин из Зелене партије Украјине. О њему је расправљано на пленуму ПС СЕ, који га је и усвојио под бројем 8925.

У извештају се, а тај део је Рагушева прочитала на седници парламента, између осталог наводи: „Напори ваздухопловних снага НАТО-а да униште индустријска места и инфраструктуру изазвали су опасне материје да загаде ваздух, воду и земљиште. Ове супстанце ће имати трајан утицај на здравље и квалитет живота људи дотичних земаља. Конкретно, употреба муниције која садржи осиромашени уранијум вероватно ће повећати учесталост рака и урођених болести међу становницима погођених подручја, као и међу припадницима оружаних снага које служе у овим подручјима." Прочитала је и један од закључака ПС СЕ: „Ваздушни, речни и подземни пренос загађивача утицао је на читаву југоисточну Европу, посебно на Албанију, Бугарску, Грчку, Мађарску, Румунију, БЈР Македонију и Украјину". Последице по нашу земљу дате су врло детаљно. У извештају се наводи и да је „бомбардовање еколошки опасних постројења флагрантно кршење правила заштите животне средине утврђених додатним протоколом уз Женевску конвенцију".

Након бомбардовања рафинерије у Новом Саду 1999. године

Рагушева каже да се сваки пут кад гледа тај извештај враћа на директну штету нанету нашој земљи, а ту се наводи да је „1.200 НАТО војних авиона прелетело преко 34.000 мисија, изводећи око 2.300 напада". Каже се да се „укупна количина убојних средстава које је користио  НАТО процењује на између 22.000 и 79.000 тона". Пише: „Уништено је или оштећено бомбама и пројектилима 78 индустријских локација и 42 енергетске инсталације. Бомбардовање је изложило екосистеме, површинске воде, подземне воде, земљиште и ваздух на Балкану контаминацији без преседана која укључује преко сто токсичних супстанци."

Док је читала делове извештаја на седници парламента, опозиционе колеге су јој добацивале, а у репликама су је оптуживале да покушава да скрене пажњу са „актуелних тема у овој области".  Рагушева каже да је реакције нису изненадиле, али „јесу ме растужиле". Додаје да је очекивала да неко прихвати да се разговара о овом извештају, у којем се, између осталог, наводи и да су до сличних података дошли и стручњаци Уједињених нација, који су саставили свој, веома документован, извештај. Наводи и да су наши стручњаци урадили извештај, који се „мање-више поклапа са овим ПС СЕ и УН."

Рагушева истиче да би, да су опозиционари прихватили дебату о овом извештају, „уважавала колеге као људе који се искрено боре за здраву животну средину, имају принцип". То би, додаје, била корисна дебата, „да видимо какво је стање животне средине, од чега, практично, крећемо". То, прича, не значи да се не бавимо актуелним проблемима, напротив. Подсећа да „наша држава никада није толико новца определила за заштиту животне средине, као сада, нити је икада више тога урађено". Али, каже, овај документ мора да буде оквир наших дебата када причамо о заштити животне средине и не само заштити животне средине, него и о здрављу нације". Но, додаје, „рекла бих да принцип пада у воду када видите ко финансира или спонзорише одређене извештаје".

У закључцима се, између осталог, наводи да је бомбардовање индустријских објеката нанело „озбиљну, у неким случајевима неповратну штету по животну средину, што ће имати озбиљне и трајне последице по живот људи у СРЈ, са којима власти немају ресурсе да се изборе". Рагушева каже да треба изнети све што је годинама гурано под тепих и да неретко постоји политизација тема, према којима се не сме тако односити. Наводи и једну од препорука ПС СЕ „еколошким невладиним организацијама у СРЈ да им приоритет буду рестаураторски радови тамо где се може санирати штета НАТО бомбардовања", и да се зато издвајају велика средства. Додаје: „Зашто то сада није приоритет НВО и партија које се декларишу као зелено-леве и које се врло предано баве заштитом животне средине?"

Наша саговорница истиче да је, између осталог, због оваквих ствари за чланство у Европској унији. Додаје: „У Европском парламенту имате еврофанатике и оне који су против ЕУ, то је једино место где можете да утичете на одређене одлуке. Сумњам да ћемо ми бити брзо примљени у чланство, то нам се неретко и даје до знања, али то је једино место где можете изнесете одређене ставове и да се чује ваш глас". Велика Британија је недавно најавила да ће Украјини испоручити оружје са осиромашеним уранијумом, а какве ће последице његове употребе бити, може се видети у овом извештају ПС СЕ.

Осиромашени уранијум, „заливски синдром" и бомбардовање Српске

Посебан део извештаја посвећен је употреби осиромашеног уранијума, где се наводи да је „НАТО потврдио употребу убојних средстава са осиромашеним уранијумом" и да је „коришћено око 31.000 бојевих глава, са укупним оптерећењем за 10 тона осиромашеног уранијума". У извештају се наводи: „Сагоревањем уранијума у експлозијама високе температуре ослобађају се фине честице уранијум-оксида, који озбиљно погађа респираторне органе људи у кругу од 300 метара од експлозије, изазивајући тешке опекотине слузокоже и последично малигне туморе. Поред радиоактивних ефеката, уранијум је веома токсичан и снажан канцероген и мутаген. Честице уран-оксида које настају након експлозије гранате разносе се ветровима и таложе на земљишту и вегетацији. Ове честице, ако их људи или животиње прогутају у контаминираној храни или води, могу изазвати оштећење здравља, укључујући уништавање хромозома и тешке репродуктивне поремећаје. Немогуће је повратити честице осиромашеног уранијума из околине или их неутралисати. Осиромашени уранијум је вероватно један уз узрока 'заливског синдрома', који је погодио бивше америчке и британске војнике који су учествовали у борбеним операцијама у Персијском заливу 1991. године. Око 3.000 их је умрло од рака, а многи преживели имају децу са урођеним манама. Слични ефекти су примећени у популацији јужног Ирака са наглим порастом урођених мана, леукемије и других врста карцинома код деце у тој области. Исти проблем постоји у БиХ где су 1995. године коришћене гранате са осиромашеним уранијумом." Да подсетимо, 1995. НАТО је бомбардовао Републику Српску.

Водоник-сулфид у Бугарској, сумпор-диоксид и амонијак у Румунији, у Грчкој диоксин

У извештају се, између осталог, наводи, како је бомбардовање петрохемијских комплекса у Панчеву, рафинерија у Новом Саду и Панчеву, трафостаница у Београду, утицало на ваздух и воду, не само код нас, него и на земље југоисточне Европе. Наводи се да је у дунавском подручју Украјине од марта до јула 1999. године утврђено да су амбијентални нивои формалдехида и фенола два до четири пута већи од дозвољених максимума. Наводи се: „Национална служба за праћење животне средине у Бугарској забележила је три до четири пута веће концентрације водоник-сулфида у ваздуху од максимално дозвољених, два до три пута већу концентрацију амонијака и два пута већу концентрацију фенола. У северној  Грчкој је концентрација диоксина у ваздуху била десет пута већа од еколошки прихватљивог нивоа. У Румунији су граничари 20. априла 1999. имали тровање и респираторне потешкоће због високог нивоа сумпор-диоксида и амонијака у ваздуху. Од 12. маја до 1. јуна падале су киселе кише у Румунији, то се поклопило са ваздушним ударима на индустријска постројења у СРЈ."

У извештају је наведено да је код нас „у ваздушним ударима уништено преко 20 хемијских и петрохемијских постројења, што је чинило 70 одсто југословенских капацитета за прераду нафте". Такође, наведено је: „Бомбардовање трафостанице у Београду изазвало је изливање 150 тона трафо-уља које је каналима стигло у реку Саву. Трансформаторско уље садржи полихлороване бифениле (ПЦБ), а један литар ПЦБ-а може отровати милион литара воде. Србија има ресурсе подземних вода од европског значаја и њихова контаминација би могла имати веома штетне утицаје далеко од СРЈ. Проблем се погоршава чињеницом да се подземне воде много мање самочисте од речне воде".

Погођено најмање 13 националних паркова и резервата природе

У извештају је наведено: „СРЈ је до бомбардовања била релативно незагађена. До четири одсто земље (400.000 хектара) су заштићена подручја или резервати природе (1.800 таквих заштићених зона), који садрже ретке биљке и животињске врсте. Бомбардовањем погођено је најмање 13 националних паркова и резервата природе, укључујући и Тару (налази се на Унесковој листи светске баштине), Копаоник, Фрушку гору, Шарпланину и Вршачке планине. Заштићена подручја била су од примарног значаја за биолошку разноврсност у Европи. Пожарима је уништено не мање од 250 хектара шуме. Неколико хиљада хектара обрадивог земљишта је због контаминације или физичког уништења постало неподесно за пољопривреду. Близу румунско-југословенске границе концентрација тешких метала у земљишту је 50 пута већа, а директно је повезана са падавинама загађивача који се преносе ветром и облаком из уништених индустријских објеката у СРЈ. У пограничним областима Бугарске утврђене су високе концентрације олова, бакра и кадмијума у земљишту и 30 пута веће од просечних вредности забележених током вишегодишњег периода. У закључцима се наводи: „Да ће војна акција имати озбиљне еколошке последице било је веома предвидљиво и последице су биле прилично очигледне од самог почетка удара, тако да се може претпоставити да је војно нанета еколошка штета била намерна".

(Политика)

 

standard.rs

Ko će i zašto prvi pući, Amerika ili Kina?

Бранко Милановић

10–12 minutes

---

Borba za globalnu nadmoć između Sjedinjenih Država i Kine može se predstaviti i kao pitanje čiji će politički sistem prvi da se uruši pod teretom unutrašnjih protivrečnosti

Već skoro dve decenije, Piter Turčin, uz mnoge kolege i koautore, radi na jednom epohalnom projektu: da shvati, koristeći kvantitativne dokaze, koje su to sile koje dovode do uspona i, što je još važnije, propasti nacija, političke turbulentnosti i revolucija. Ovo je dovelo do stvaranja ogromne baze podataka (CrisisDB), koja pokriva mnoštvo nacija i imperija tokom vekova, kao i nekoliko izdanja Turčinovih radova (npr. Sekularni ciklusi, sa Sergejem Nefedovim, i Rat i mir i rat; čitao sam prvu knjigu, ne i drugu).

Knjiga Poslednja vremena – Elite, kontra-elite i put političke dezintegracije predstavlja Turčinov pokušaj da predoči široj javnosti ono što je naučio iz složenog rada u polju koje on naziva kliodinamikom (cliodynamics). Knjiga je delo „finog uprošćavanja" („haute vulgarisation"), premda je pridev haute ovde ponekad neprimenjiv, pošto se Turčin, u pokušaju da dopre do najšire moguće publike i pretpostavljajući skoro nepostojeće predznanje svojih čitalaca, na trenutke stilski spuštao prenisko. Ali to je pitanje stila.

Šta je suština? Da pojednostavim, svojim rečima: Turčinov model propadanja ima jednu varijablu: nejednakost u dohotku ili bogatstvu. Toj varijabli, koja se često navodi kao izvor političkog trvenja, Turčin daje vrlo konkretno značenje. (Ovde moram da pomenem svoje neretko neprijatno lično iskustvo kada ljudi koji rado hvale moj rad na polju nejednakosti tvrde da je on važan zato što visoka nejednakost dovodi do društvenog sukoba, mada ni oni ni ja nismo sposobni da preciziramo kako tačno dolazi do toga. Sada, Piter Turčin izlazi sa objašnjenjem.)

Rast nejednakosti po definiciji znači da će onaj ko prima medijalnu zaradu primati manje od onoga ko prima prosečnu zarade, a mnogo manje onih koji spadaju u prvih 10 ili 1 odsto. Primalac zarade koja odgovara medijani može biti, kao u današnjim Sjedinjenim Američkim Državama (kojima knjiga posvećuje najviše pažnje), nedovoljno kvalifikovan radnik u proizvodnji ili radnik u uslužnom sektoru; ili polukvalifikovani radnik u devetnaestovekovnoj Velikoj Britaniji; ili mali zemljoposednik u Francuskoj 1830-ih ili Rusiji 1850-ih. Stoga, tačno zanimanje ili pripadnost klasi nisu važni: položaj dohotka jeste.

Borba za „narod"

Šta se dešava na vrhu raspodele prihoda? Povećana nejednakost znači, opet po definiciji, da se oni na vrhu više bogate u poređenju sa ostalima, odnosno, drugačije rečeno, da se prednost onih u vrhovnim percentilima ili decilima povećava. Kao što svaki ekonomista zna, ovo znači da će „tražnja" za tim najvišim mestima da raste. Ako se elita (vrh decila i percentila) u današnjoj Americi sastoji od direktora, investicionih bankara i korporativnih advokata, biće sve veći broj onih koji pokušavaju da se obuče u najlukrativnijim poljima i da usvoje tip ponašanja (i uverenja) koji im daje najveće šanse da dospeju u elitni krug. Ako to radi više ljudi nego što ima mesta u eliti, dolazi do igre praznih stolica. Neće svi koji imaju aspiracije da budu deo elite uspeti da to i postanu. Sledi razdor stvoren od razočaranih potencijalnih pripadnika elite koji se bore za najviše pozicije.

U uslovima gde se pod a) razmak između medijane i vrha povećava (ono što Turčin naziva „potapanjem", iako je bitno napomenuti da je ovo relativno potapanje; tj. osoba na medijani prihoda može realno da postane bogatija), i pod b) postoji hiperprodukcija elite – dolazi se do predrevolucionarnih okolnosti. Potapanje nije dovoljno. Da bismo proizveli slom, moramo imati različite elite koje se bore jedna protiv druge, od kojih jedna traži podršku „naroda" kako bi pobedila.

Piter Turčin (Foto: Time)

Čak i uzgredno poznavanje pozadine najvažnijih revolucija u modernoj eri pokazuje da Turčinov jednostavan model odgovara stvarnosti. Uzmimo za primer Francusku revoluciju: stagnacija prihoda i periodična glad dešavali su se uporedo sa rascepom u eliti (aristokratija i deo klera protiv rastuće gradske trgovačke klase); u Rusiji 1917. godine jedan deo aristokratije okrenuo se protiv drugog dela, onog koji je izgubio svoje zemljišne posede i bogatstvo nakon ukidanja kmetstva, što nije mogao da nadomesti dobro plaćenim državnim poslovima. (Statistika o broju revolucionara koji su sami, ili njihove porodice, bili pripadnici osiromašene plemićke elite je u tom smislu upečatljiva). Ili, recimo, revolucija u Iranu iz 1979. godine: skrajnuti kler protiv buržoaske elite, koji je, kao i u ruskom slučaju, od svojih potomaka pravio buduće revolucionare.

Ovaj model se dobro može primeniti – skoro pa isuviše dobro – na trenutnu američku stvarnost. Osoba na medijani dohotka je „jadnik" („deplorable", po rečima Hilari Klinton), populista (po rečima mejnstrim medija), „seljačina" („hillbilly", po rečima Dž. D. Vensa), ili jedan od kandidata za smrt od očajanja (po rečima En Kejs i Angusa Ditona). Nezadovoljna, razočarana američka niža srednja klasa temeljno je izučavana nakon Trampovog dolaska na vlast. Trenutna elita pak, koju Turčin secira na skoro forenzički način, sastoji se od izvršnih direktora i direktora odbora, velikih investitora, korporativnih advokata, „mreže planera politike" i vodećih izabranih zvaničnika (str. 203), odnosno svih onih koji imaju novac i koriste ga da obezbede sebi status i moć. (Nimalo neočekivano, Turčin tvrdi da su Sjedinjene Države plutokratija koja koristi opšte pravo glasa kao način da legitimuzuje svoju moć).

Predrevolucionarni znaci

Ali ta elita nije monolitna. Perspektivna elita („akreditacioni prekarijat") je konstituisana. Za sada ona nije uspela da se domogne vrha i ideološki se definisala kao opozicija imigraciji, globalizaciji, „woke" ideologiji. Turčin smatra da je ova perspektivna ili potencijalna elita u procesu preuzimanja Republikanske stranke kako bi na taj način stvorila političko oruđe za efikasno nadmetanje između elita. Nju, naravno, prezire vladajuća elita, koja je uživala neverovatno dobar period između 1980. i 2008. godine, u vreme dok su njen pogled na svet (neoliberalni kapitalizam, „kredencijalizam" i politika identiteta) zagovarale obe američke mejnstrim partije. Turčin trenutnu političku borbu u Sjedinjenim Državama vidi kao (očajnički) pokušaj vladajuće klase da se odbrani od napada perspektivne  elite (koja mobiliše podršku razočarane srednje klase) na njenu ideologiju i, još važnije, na njen ekonomski položaj.

Ovo se čini kao bitka epskih razmera. Mnogi predrevolucionarni znaci su tu: disfunkcionalan politički sistem, veliki unutarpartijski razdori, manjak političkog predstavljanja autsajdera. Turčin s odobravajućom notom citira kapitalan empirijski rad Ejmorija Getina, Klare Martinez Toledano i Tome Piketija, tvrdeći da su u svim zapadnim demokratijama levičarske ili socijaldemokratske partije postale partije obrazovanih kredencijalnih elita, dok su radnička i srednja klasa izgubile svoj uticaj pa čak i predstavništvo.

Nova knjiga Pitera Turčina

Turčin je agnostičan – kao što bi svako trebalo da bude – u pogledu konačnog ishoda aktuelne američke političke krize. Američki politički sistem se pokazao kao neverovatno fleksibilan i sposoban da izdrži ozbiljne potrese. Na neki način, neko bi mogao da pomisli da su Trampove raznorazne kako svesne tako i nesvesne „subverzije" išle upravo u korist sistema, pošto su pokazale njegovu otpornost čak i kada je Predsednik pokušao da ga „obori". Međutim, s druge strane, korenito nerazumevanje i manjak interesovanja za stav druge strane je upravo jedna od odlika predrevolucionarnih vremena, a u Americi se danas za to može naći mnoštvo dokaza.

Turčinov model odgovara i Kini (o kojoj se u knjizi ne govori) verovatno koliko i Americi. Relativno potapanje medijalne klase dešava se proteklih četrdeset godina, što je, naravno, išlo ruku pod ruku sa fenomenalnim uvećanjem njenog materijalnog blagostanja, i to za nekih 10% godišnje, pa je samim tim i potapanje manje primetno. Na gornjem kraju raspodele bogatstva je političko-administrativnoj klasa, koja je kroz istoriju vladala Kinom i kojoj je suprotstavljena, i dalje veoma oprezno, kapitalističko-trgovačka klasa u porastu. U radu Janga, Novokmeta i Milanovića, dokumentovana je i analizirana  verovatno najradikalnija ikada – izuzev revolucije – promena u sastavu elite. Ona se desila u Kini između 1988. i 2013. godine. Ekonomski rast je istisnuo administrativnu klasu u korist one povezane sa privatnim sektorom (kapitalisti).

Geopolitička dimenzija

Turčinov model unutrašnjeg sloma tako dobija geopolitičku dimenziju. Borba za globalnu nadmoć između Sjedinjenih Država i Kine može se onda slikovito predstaviti kao pitanje čiji će politički sistem prvi da pukne. Ako to bude kineski, Kina će morati da smanji svoje spoljne ambicije i prihvati ulogu podređene sile (Sjedinjenim Državama), čak i u Aziji. Ako se prvo sruši američki politički sistem, Sjedinjene  Države bi krenule ka izolacionizmu i morale bi da prihvate rast kineske moći u Aziji, čime bi izgubile kontrolnu ulogu u najdinamičnijem delu sveta.

Da li će se predviđanja Turčinovog modela ispostaviti tačnim? Ne znamo, ali smatram da je važno da se usredsredimo na logiku mehanizma koji je Turčin predstavio i da na narednih nekoliko decenija gledamo kao na period poteškoća, a ne da mislimo, kao neki koji su popularizovali Turčinove poglede u leto 2020. godine, da se društveni procesi mogu predvideti preciznošću kakvu ima kretanje nebeskih tela.

Zastave SAD i Kine uoči sastanka državnog sekretara SAD Majka Pompea i kineskog ministra spoljnih poslova Vang Jia u Stejt departmentu, 23. maj 2018. (Foto:  Brendan Smialowski/AFP)

Turčinova teza je fascinantna i vredna izučavanja, a zatim ili posmatrati hroniku njenog odvijanja u stvarnosti, ili možda učestvovati u postizanju ishoda kakav ona predviđa ili pak njegovom sprečavanju – zato što Turčin pokazuje da postoje slučajevi u kojima su eliti njena dalekovidost i dobro shvaćen lični interes omogućili da prebrodi teška vremena.

P.S. Beleška. „Turčinov model" se zasniva na Strukturalno-demografskoj teoriji društvene promene koja je izvučena iz rada Džeka Goldstona; da biste videli kako se ova teorija primenjuje na današnje Sjedinjene Američke Države, vidite ovde.

Preveo Marko Paunović/RTS Oko

Izvor Global Inequality and More 3.0

Naslovna fotografija: AFP

BONUS VIDEO:

 

Zašto blizak odnos Srba na Kosovu sa državnim vrhom Srbije smeta vlastima u Prištini?

kosovo-online.com

Zašto blizak odnos Srba na Kosovu sa državnim vrhom Srbije smeta vlastima u Prištini? - Kosovo Online

8–10 minutes

---

Političko jedinstvo srpskog naroda na Kosovu sa zvaničnim Beogradom i posebno poverenje koje kod njih ima predsednik Srbije Aleksandar Vučić predstavljaju veliku smetnju vlastima u Prištini u realizaciji cilja daljeg obespravljivanja i progona Srba sa Kosova, ukazuju sagovornici Kosovo onlajna.

Napori srpskog rukovodstva da omogući miran i što bolji život Srbima na Kosovu ogledaju se u različitim oblastima. Na poslednjem sastanku, pre nekoliko dana u Raški, predsednik Vučić je najavio i dodatnu finansijsku pomoć vrednu 28 miliona evra.

Priština se, u međuvremenu, trudi da veze Srba sa njihovom državom pokida, iako bi, ukazuju analitičari, trebalo da bude obrnuto, jer jedna manjinska zajednica u svakom "normalnom" demokratskom društvu predstavlja most za saradnju dve strane. 

Predrag Rajić iz Centra za društvenu stabilnost ukazuje za Kosovo onlajn da je cilj Aljbina Kurtija da stvori "kosovarsku naciju" i da na taj način asimiluje sve one koji nisu Albanci i da sve Srbe koji odluče da ostanu da žive na Kosovu, pre ili kasnije primora da se utope u tu novu naciju, koja bi imala, pre svega, albanski etnički predznak.

"Naravno, tesni odnosi Srba i Beograda su glavna prepreka tom planu i zato se Kurti trudi da te veze pokida ili onemogući, što je više iz njegovog ugla to izvodljivije. On će probati da to uradi tako što će da zastraši Srbe, da pokuša da ih podeli. A, na početku i fizički onemogući komunikaciju Srba sa KiM i Beograda, gde god i kada god mu se za to ukaže prilika ", smatra Rajić.

Podseća da Albanci nikada nisu vladali severom Kosova, zbog čega sada pokušavaju da, na neki način, zastraše Srbe, pod plaštom međunarodne zajednice i uz njihovu prećutnu podršku.

Napadima na pojedince, žele da pošalju poruku svim Srbima na severu, u četiri opštine, da se ne isplati više da pružaju otpor i da, ako žele da žive na Kosovu, moraju da se povinuju tamošnjim zakonima, ili u suprotnom mogu da se isele.

"Mislim da oni sada pokušavaju da naprave pritisak na one Srbe koji se kolebaju, a kojih sigurno ima, jer je to prirodno, da ih ubede da prelome na stranu za koju Albanci navijaju, da se isele. Kurti želi da pospeši iseljavanje Srba, jer zna da se iseljavaju i Albanci, a posebno će posle vizne liberalizacije, kako bi i dalje procenat Albanaca ostao sličan, kako bi mogao da koristi kao argument pred zapadnim partnerima i uopšte svetskom javnošću da je demografski princip uslovio mogućnost da se formira većina na KiM koja ne želi da živi u Srbiji", objašnjava Rajić.

Zato su za njega dve stvari ključne – da Srbi na Kosovu ostanu jedinstveni, okupljeni oko Srpske liste i jedinstveni sa Beogradom i predsednikom Aleksandrom Vučićem.

"Moraju da imaju poverenje u rukovodstvo, da znaju imamo sreću kao narod da nas vodi najbolji srpski državnik u novijoj srpskoj istoriji i da prepuste njemu da bije geoplitičke bitke, jer to zna bolje od svih nas. Važno je da ne nasedaju na provokacije. Znam da je to lako reći iz Novog Sada ili Beograda, ali zaista je važno da ne nasedaju na provokacije, jer je to ono što Kurti želi. Njemu je cilj da izazove oružani konflikt širih razmera sa srpskim faktorima na ovom prostoru i on će probati to da učini", rekao je Rajić.

Poslanica SNS u Skupštini Srbije sa Kosova Danijela Vujičić kaže za Kosovo onlajn da Prištini smetaju veze sa Srba sa Kosova sa Beograd, zato što će srpski narod, dok je jedinstven, biti kamen spoticanja u stvaranju etnički čistog Kosova.

"Za Srbe na Kosovu i Metohiji, Srbija je jedina zemlja, a Aleksandar Vučić predsednik", rekla je Vujičić i dodala da je formiranjem Srpske liste i dolaskom Vučića na vlast, srpski narod postao složan i koherentan u odnosu na politička dešavanja i donešenje odluka o sopstvenoj budućnosti.

"U prethodnom periodu, od 1999, smo imali pokušaje kroz razne koalicije, sabrane od različitih političkih parlamentarnih stranaka. Pokazalo se da takva rešenja i ideologije, koje pre svega nisu bile jedinstvene u stavu odbrane srpskih nacionalnih interesa, nisu održive. Loš pristup kosovskom problemu iz Beograda se reflektovalo i na terenu, svako je od političkih lidera na KiM 'vukao' politički program stranke kojoj je pripadao, ali niko nije sprovodio ono zbog čega su se politički lideri u to vreme okupili. Takvo sabiranje je bilo osuđeno na propast i zato smo mnoge šanse i prilike propustili. Upravo loša koordinacija sa Beogradom je išla na ruku Prištini", podseća Vujičić.

Sada je, kaže, drugačije i to je ono što Prištini smeta:

"Državni vrh prvi put ima strateške ciljeve i jasno definisane crvene linije u rešavanju nacionalnog pitanja. Suštinski je jako važno da je danas, u ovom obliku kakvom postoji Srpska lista, najveća politička partija u Srba na KiM, jedinstvena. To je nešto što nam u ovom trenutku najviše treba. Pre svega nam je potreban mir, ali i političko jedinstvo na KiM i usaglašena politika sa Vladom Srbije i predsednikom", dodala je Vujičić.

U tom kontekstu, ističe Zajednicu srpskih opština, koja je, u ovim okolnostima, potrebna Srbima kao najrealniji oblik institucionalne zaštite nacionalnih, verskih i kulturnih interesa.

Politički analitičar Ljubomir Stanojković primećuje da čvrsta veza Srba sa Kosova sa Beogradom, Prištinu ne iritira, jer je to preblaga reč, već joj – smeta.

"U normalnim, demokratskim društvima, manjinske zajednice predstavljaju čvrst most saradnje sa njihovim matičnim zemljama. Dok mi na Kosovu imamo situaciju da se na Srbe gleda, a prema njima se i ponaša, kao da su jedan od najopasnijih remetilačkih faktora u procesu zaokruživanja njihove potpune državnosti. Zato se centralne prištinske vlasti prema Srbima sa Kosova odnose prilično negativno", objašnjava Stanojković za Kosovo onlajn.

Sa druge strane, skreće pažnju da su Albanci sa Kosova u Srbiji, i to ne samo u modernoj istoriji, nego i vekovima unazad, videli okupatora.

Tako i sada, kada postoji nova politička situacija na Kosovu - Srbija je ključni faktor zato što Kosovo sporo napreduje u mnogim oblastima, što se pogotovo oseća kada su u pitanju međunarodne integracije, primetio je Stanojković.

"Imajući sve ovo u vidu, posebno smeta što Srbi sa Kosova imaju takve odnose sa Srbijom da i dalje nju vide kao čvrstu podršku u svojoj ekonomskoj, a što da ne i fizičkoj egzistenciji, koja se manifestuje kroz različite oblike pružanja pomoći.  Opet to je glavni razlog zašto Srbi u svom političkom delovanju na Kosovu podržavaju opciju iza koje stoji Beograd. Ta opcija je dominantna i na neki način predstavlja u isto vreme i srpsko političko jedinstvo, pa samim tim centralnim vlastima u Prištini to predstavlja otežavajući faktor u njihovom funkcionisanju ", naveo je Stanojković.

Umesto što Priština previše vremena troši potvrđujući i optužujući ovakvu vezu Srba sa Kosova sa Beogradom, smatra da bi kosovske vlasti, pre svega, trebalo da preispituju svoj odnos, ponašanje i delovanje kako bi Srbima približila svoje institucije i pokazali im da one postoje i rade u njihovom interesu.

"Priština, jako pogrešno, nastoji da po svaku cenu poremeti, pa i prekine čvrstu vezu Srba sa Beogradom, najčešće stalnom kritikom i napadom na Beograd i Srbiju, preko krajnje negativne političke propagande do ekonomskog bojkota srpske robe. Takođe, stalno Srbima, na Kosovu stavljaju do znanja da su samo prištinske institucije garant njihove životne bezbednosti i opstanka kao i forsiranjem ljudskih resursa iz redova srpske nacionalnosti koji se svojom politikom suprotstavljaju Beogradu. A, opet imamo takvu situaciju da se veoma često dešavaju slučajevi takve prirode da su Srbi ugroženi od istih institucija, od fizičkog ugrožavanja do zapostavljanja u zapošljavanju u državnim i javnim ustanovama", kaže Stanojković.

Zaključuje da će, analizirajući, pogotovo aktuelnu kosovsku vlast, Srbi sa Kosova i nadalje negativno da gledaju na prištinske institucije, kao nametnute, dok će u Beograu, odnosno u Srbiji, videti svog životnog zaštitnika i svoju političku opciju.

 

iskra.co

Од Крима до Котора: Како је читав један „руски свет" подизао Боку, а више га нико и не помиње

7–9 minutes

---

Од Крима до Котора: Како је читав један „руски свет" подизао Боку, а више га нико и не помиње

16.04.2023. - 19:39

 

© Фото : Спутњику уступио Леонид Кампе

Цео један „руски свет" је уништен и нико га не помиње, а живео је између два светска рата у Боки Которској. Трагове „белих Руса" који су побегли од бољшевика са обала Црног Мора, из Одесе и са Крима, пронашао је њихов потомак Леонид Кампе. Открио је да су дали немерљив допринос развоју Котора, града богате историје који је био њихова лука спаса.

Овом темом се бавило јако мало историчара. Кампе је прикупио све што је могао да нађе у државним и архиву Српске православне цркве и ове драгоцене информације преточио у књигу.

Долазак „белих Руса"

Први је у Боку упловио амерички разарач са 33 висока официра генерала Петра Врангела, а следећи је донео првих 1700 исцрпљених цивила. За мање од месец дана 1920. године је стигло више од 25 хиљада Руса.

„Највећи талас био је после евакуације Крима, тек кад су били на пучини, сазнали су где иду. То су били углавном трговачки бродови, велики прекоокеански трговачки пароброди. Руси су били смештени у товарном простору или на палубама. Дешавало се да су били у броду којим је превожен угаљ, искрцани су потпуно црни".

Власти у Котору очекивале су свега пет хиљада избеглица, стиже их много више, а са њима стиже куга, тифус, колера. Зато су прво искрцавали лекаре, а народ је мирно на бродовима чекао да прође карантин, понекад и месецима. За то време, на копну, у Ђеновићима и другим местима, подизане су бараке.

Руско благо стиже у Котор

Једрењак „Самара" који је у Боку упловио у лето 1920. Котор ставља у врх светских вести. Брод је стигао ненајављено, а за њим и специјални царски намесник. Њујорк Тајмс пише да је довезао 40 тона сребра и злата евакуисаних из Петроградске банке.

„Чим је пристао у Котор, око њега са окупио комплетан гарнизон и нико није смео да му приђе, чак ни лучке власти нису смеле да се попну на брод, да виде шта је довезено, што је цивилним властима деловало крајње безобразно. Даноноћно га је истоварала војска, товар превозила у војне магацине који су се налазили у Табачни. То место је посебно чувано", каже Кампе.

Бројна су нагађања о томе шта се тачно налазило у сандуцима, пратећи архивски материјал он је наишао на извештај о пљачки блага, стражар је пустио једну локалну породицу у магацин, заузврат је тражио део плена.

„Провала је констатована одмах, али нису могли да открију шта је опљачкано, ко је и које благо узео. После неколико месеци полиција је добила дојаву да се у тој и тој кући у Котору, у дневној соби испод дрвеног пода крију вреће са благом. Похапшена је цела породица и командир страже".
Била је то вест дана, о овом догађају писала је и београдска „Политика", а каснији текстови говоре да је „руско благо" отишло ка западној Европи.

Трагајући за информацијама које је добио од локалног свештеника Моме Кривокапића, Кампе је открио да је истим бродом стигла и друга врста блага, црквена звона. Преправљена су и постављена на звоник цркве Пресвете Богородице на православном гробљу у Шкаљарима.

Америка оптужује Србију

До 1921. у Боки је већ било 11700 избеглица, највећу помоћ пружио је амерички Црвени крст, али влада те земље за лошу организацију прихвата оптужује искључиво Србију. Буне се и Италијани који Боку сматрају својом, Французи показују лицемерје, траже да се сваки брод искрца у року од два дана, што је немогуће.

Кампе је дошао до сазнања да су Руси у неком тренутку забранили својима да купују на локалној пијаци у Котору. Бока је после Великог рата била гладна, а доживела је демографски удар. Имала је мање од 6 хиљада становника, а стигло је пет пута више људи.

„Замислите ту логистику, која није радила, а која је била потребна да снабде храном, обућом, одећом, санитетским материјалом толико људи. Локално становништво је то искористило да подиже цене, иако Руси нису дошли са великим парама, продавали су оно што су имали на себи".

Одговорне су биле и локалне власти, дан након што је у Котору званично основана Руска колонија, управа града издала је оглас којим се „забрањује искориштавање руских избеглица од стране станодаваца".

Брига краљице Марије и кнеза Павла

Власти су имале невероватно разумевање за руске избеглице, пре свега због пријатељства Србије и Русије. Руски војни инвалиди били су под патронатом кнеза Павла, својој организацији дали су његово име. Посебно нежна према инвалидима била је краљица Марија, и дошла је у Прчањ да их посети.
Говорећи о односу државе према „белим Русима", Кампе каже;

„То је једини случај у свету да је нека земља прихватила војску друге земље, пустила је на своју територију под пуним наоружањем".

Грофица кројачица

Долазак Руса подиже медицину на виши ниво, мења просветни и културни живот у Котору, они организују уметничке вечери којима присуствују сви грађани.

Грофица Јелисавета Головина, сопран, солиста је у хору Српског певачког друштва „Јединство", али упоредо и модисткиња, у њеном салону облаче се которске даме.
Хором Рисанског певачког друштва диригује Рус, као и хором српског певачког друштва „Слога" у Перасту. Инвалидски дом у Прчњу, који је посебна, веома важна тема Кампеове књиге, има свој хор.

Две православне цркве – као једна

Руска православна црква практично се ставила под покровитељство Српске, канонски је несметано деловала, било је дозвољено и примање руских свештеника у службу СПЦ.

Верници су је доживели као своју, помогли изградњу цркве Светог Саве у Тивту, дали прилоге за изградњу цркве Светог Петра у Прчњу. Изградили су и своју, капелу Светог Николаја, у саставу Инвалидског дома у Прчњу. Када је освештавана, краљ је на свечаност послао свог изасланика.

Била је то 1940. година, почетак новог пакла за „беле Русе". Након Другог светског рата руска капела је уништена, до те мере, да се не зна ни где се тачно налазила. Отац Игњатије Озеров који је „по ослобођењу" прогнан, као и сви станари Инвалидског дома, спасао је иконостас и дао га на чување српској цркви у Котору.

Где су нестали Руси из Котора

Променом система 1945. године, људи који су једном побегли од комуниста, опет су били суочени са њиховим доласком, уплашили су се, многи су бежали.

„Доста њих је крајем рата отерано у Албанију, доста их је, нажалост, и побијено. У народу је завладао страх, гледали су да извуку живе главе. Они који су остали, малтретирани су. Мој деда је, иако је био у партизанима, један и од оснивача кинематорграфије у Црној Гори, ишао је једном недељно на преваспитавање до краја проблема са Информбироом. На крају је и умро од тога, од батина", каже Леонид Кампе.

Његову књигу „Руси у Котору између два светска рата" издао је Руски научни институт.

sputnikportal.rs

 

iskra.co

Такер Карлсон: Долар рапидно пропада, сукоб са Русијом последњи који САД могу да приуште

11–13 minutes

---

Такер Карлсон: Долар рапидно пропада, сукоб са Русијом последњи који САД могу да приуште

13.04.2023. - 20:50

Такер Карлсон (Фото: Фокс њуз/снимак екрана)

Један од најутицајнијих америчких ТВ водитеља Такер Карлсон, анализирао је одговор америчке администрације на сукоб у Украјини и девалуацију долара и упозорио да се Сједињеним Државама црно пише.

Скоро 80 година, од краја Другог светског рата, амерички долар је био светска валута. Практично није било места на целом свету где неко није знао како долар изгледа. Долар је био универзалан – не само универзалан у трговини, иако је већина међународних трансакција обављена у доларима – већ и као дугорочни „чувар" вредности на глобалном нивоу.

Светска централна банка складиштила је америчке доларе далеко више од било које друге валуте. Пошто је било толико америчких долара у оптицају ван земље, цена позајмљивања новца унутар земље остала је вештачки ниска и то је један од разлога што су у овој земљи, Америци, људи средње класе могли да купују сопствене домове. У међувремену, америчка влада је успела да нагомила астрономске дугове без много очигледних последица.

С времена на време, Конгрес би расправљао о нечему што се зове горња граница дуга, али то је било апстрактно. За већину људи, читава тема се није чинила много релевантном за њихове животе, јер већину времена заиста није била. Америка је штампала амерички долар.

Контролисали смо глобалну резервну валуту и то је за нас значило да је новац јефтин. Имали смо привилегије које нико на свету није имао. Било је веома лепо, али шта би се десило када би се то завршило? Нисмо желели ни да размишљамо о томе јер би последице биле ружне, заиста ружне, али смо почели да бринемо о томе пре годину дана, када је руска војска прешла украјинску границу.

То је само по себи био дестабилизујући догађај. Сукоб је увек дестабилизујући догађај. Она увек доводи у питање постојећи поредак, али је реакција Запада деловала превише злослутно. Креатори политике у САД су полудели.

Председник Џозеф Бајден, уз помоћ својих републиканских савезника у Сенату, био је одлучан не само да сруши руску владу, већ и да разнесе послератни економски поредак који је тако великодушно служио САД тако дуго. Дакле, тада смо мислили да стварна претња нашој будућности нису само милијарде које шаљемо Зеленском. То је било непромишљено, али вероватно неће утући Америку. Права претња биле су економске санкције без преседана које је Бајден увео.

Циљ тих санкција био је да нашкоде Русији, али је чак и у марту прошле године било очигледно да ће оне наштетити Сједињеним Државама много више него Русији.

Требало би да се припремимо да изгубимо позицију власника светске резервне валуте. То се дешава полако али сигурно. Сада, изгледа да Бајденова екипа нема појма да се ово дешава или можда желе да се то догоди.

Џо Бајден се у говору о стању нације хвалио како је скинуо 30 поена руске рубље у једном дану. Ура! Браво ми! Морали би да се запитамо да ли постоји лоша страна овога? Да ли је ово Пирова победа? Хајде да видимо.

Ова политика је натерала Русију, Кину, Индију, Турску и друге земље да убрзају своје бекство од америчког долара. Да будемо јасни. То је већина глобалне економије. Ово је можда најнепромишљенија и најдеструктивнија ствар коју је било који амерички председник икада учинио Сједињеним Државама.

Дакле, то је било прошле године и у то време је било само викање у ветар. Такви ставови су називани апсурдним, чак и издајничким. Бајден и његови савезници описали су санкције Русији као морално суштинске. Запленили смо јахте олигарха. Затворили смо „Епл стор" у Москви. Сви смо били убеђени да су то важне победе и свако ко се питао какве су њихове дугорочне економске последице био је Путинов човек. То је био консензус у Вашингтону прошлог пролећа.

Морате да се запитате да ли су ти људи заиста веровали у то што су говорили или су глупљи него што изгледају?

Ове санкције никада нису функционисале онако како су они планирали, јер за разлику од Сједињених Држава, Русија нема привреду која се финансира у касној фази. Руски олигарси се не богате од кредитних промена. Они се богате продајом стварних ствари које су људима потребне за живот: нафте, природног гаса, гвожђа, ђубрива, угља, пшенице. Према неким мерилима, Русија има највећу залиху ресурса на свету.

Годину дана касније, упркос санкцијама – највећим икад, како нам је речено – руска рубља је једнако јака у односу на амерички долар као и пре сукоба у Украјини. Дакле, тим санкцијама нисмо баш наудили Русији, сигурно не дугорочно, али смо наудили себи.

Критична карактеристика резервне валуте је њена аполитичност коју Бајден сада уништава након што су обе стране у Вашингтону уништиле стабилност долара инфлацијом, цитира Карлсон текст у „Дејли куријеру".

Сада је Бајденова администрација одлучила да користи долар као оружје. Заједно, ова два фактора шаљу поруку странцима, а то је да треба да побегну док још могу.

Као одговор на сукоб Русије са Украјином, САД су замрзле доларске резерве руске централне банке. Да буде јасно, то није била америчка имовина. То су били долари у власништву руске централне банке и руског народа. Заплена је имала за циљ да изазове колапс банака и руског кредитног система. Није успело. Уместо тога, разоткрила је спремност Бајденове администрације да стави шапу на билионе долара које странци с правом поседују. Тешко је преценити опасност од овог председана.

Сви смо ми видели да се то дешава, али нисте могли ништа да видите јер је Русија лоша. Не можемо чак ни да гледамо њихове хокејашке тимове. У реду. Шта мислите да се догодило док смо ми скакали горе-доле и причали о Винстону Черчилу?

Па паметни странци а има их, веровали или не, почели да одбацују амерички долар. Зашто? Зато што амерички долар више није био поуздан чувар вредности. Одједном, то је било политичко оружје које се могло користити по вољи против свакога ко га је држао.

Шта би се догодило ако бисте се, на пример, критиковали трансродну теологију и изнервирали Кампању за људска права? Па, америчка влада би могла да вас прогласи неморалним и конфискује вам сав новац јер су то управо урадили са Русијом и као резултат, долари почињу да изгледају много мање привлачно остатку света и тако је почела дедоларизација која се невероватно убрзала.

Дакле, Русија је најавила да ће пословати у Азији, Африци и Латинској Америци у кинеској валути.

Бразил, који има потпуно нову владу коју подржава Бајденова администрација, најавио је да ће учинити исту ствар. Пакистан – дугогодишњи савезник САД, ради исто. Индија и Малезија, две највеће светске економије, најавиле су да ће своју трговину обављати у сопственим валутама, а не у доларима. Чак и Француска, коју смо ослободили, користи кинеску валуту у новој трговини течним природним гасом. Кина и Саудијска Арабија су сада главни пословни партнери и тако…

Ово се дешава широм света и све то искључује амерички долар и дешава се много брже него што је ико могао да предвиди, а ипак изгледа да нико у Вашингтону није свестан да се то дешава. Дакле, ако желите да остатак света верује вашој валути, последња ствар коју бисте урадили је да је користите као оружје или да одштампате превише тога.

Штампање превише ваше валуте изазива инфлацију и то смањује вредност валуте. Нико не жели да има валуту која сваке године све мање вреди. То је градиво из основне школе, али Бајдена то не занима. Дакле, он штампа више новца. Недавно је најавио још милијарди долара за демократије у развоју. Не за вас или било кога у нашој земљи коме је то потребно, већ за стране владе.

Требало би да се запитамо шта Сједињене Државе имају што ће нам помоћи да задржимо своју вредност? Бајден наставља да шаље садржај нашег трезора, наше доларе корумпираним олигарсима у источној Европи и широм света, а ипак у исто време он распродаје највредније америчке резерве – стратешке резерве нафте. За разлику од америчког долара, нафта, која је у резерви, има инхерентну вредност. Нафта је најгушће складиште преносиве енергије познато човеку.

Дакле, за разлику од „фијат" валута као што је долар, нафта ће увек имати вредност. Зато Русија није сада осиромашена јер имају много нафте, али ми имамо мање јер су стратешке резерве исцеђене. У последњој фискалној години, Бајденова администрација је продала 218 милиона барела нафте, између осталог и Кини. Колико је још нафте остало? Шта ће се догодити кад испразнимо складишта?

А шта је са нашим златом? Па, америчке златне резерве нису у потпуности ревидиране генерацијама. Ми заправо не знамо колико злата има у Форт Ноксу. Због тога стратешке нафтне резерве постају још виталније, а сада нестају и са њима и моћ Сједињених Држава.

У неком тренутку, шта ће остати? Они ће исушити Велика језера и слати воду у пустињу Гоби за узгој памука. Они ће продавати завесе. Како то поправити?

Па, помогло би да се одмах оконча сукоб у Украјини, што бисмо могли да урадимо јер смо задужени за НАТО, али ми ни не покушавамо. Заправо, ми се још више залажемо за директан сукоб са нуклеарно наоружаном Русијом, а политичари у Вашингтону остају заглибљени у својим чудним фантазијама из Другог светског рата где су сви Винстон Черчил а Зеленски је шеф француског Отпора.

Осврнувши се на коментар лидера републиканаца у Сенату Мича Мекоела који је рекао да је пораз Русије „најважнији догађај у свету", Карлсон је поручио да не да није најважнији, већ није ни 15 на листи.

Далеко је испод прекида увоза фентанила у ову земљу и далеко је испод очувања снаге америчког долара, али ако политика Бајдена и Меконела настави, све већи број земаља ће почети да окреће леђа долару и шта ће се тада десити?

Па, сви ти долари ће се вратити кући и вредност наше валуте ће још више пасти, а то ће довести до сиромаштва широм Сједињених Држава, што ће довести до типичне политичке и културне нестабилности која неизбежно прати економски колапс, катастрофу.

То смо већ видели у Немачкој раних 1920их. Новчанице у колицима. Хоћеш да купиш шољицу кафе? То ће бити 30 килограма валуте. Деца се играју са безвредним хрпама немачких марака. То се звало Вајмарска република и та влада је пала због хиперинфлације, а затим је економски колапс довео до комунистичких револуција широм Немачке и на крају нациста.

То је добро познато. Али ево ствари које се изгледа нико не сећа – шта је довело до економског колапса који је запалио свет? Зашто је немачка влада уништила сопствену валуту? Па, једноставно. Немачка влада се превише задужила да би платила бесмислени рат.

Да, бесмислени рат је то учинио и ако то звучи познато, то је зато што смо радили управо оно што смо деценијама понављали. Урадили смо то у Вијетнаму. Урадили смо то у Ираку. Урадили смо то у Авганистану и сваки пут смо се извукли, јер смо јединствено држали светску резервну валуту, али овај пут би могао бити веома, веома другачији. Рат против Русије биће последњи рат који можемо себи приуштити, закључио је Карлсон.

РТ Балкан

 

Владимир Ђукановић: Нова лица

politika.rs

Нова лица

Владимир Ђукановић

4–5 minutes

---

Занимљиво ми је увек када Вучић напомене да ће ускоро отићи са власти, али не због тога што ће га ови карикатурни опозициони ликови победити, већ када он буде хтео, а како он често истиче, то ће бити ускоро. Свакако, још има четири године мандата и разумљиво је ако после тога искаже жељу да се повуче и да остави неком од наследника за ког он сматра да је адекватан да дође на његово место. Лично, немам дилему да ће Вучић тако поступити, а даћу себи за право размишљање које иде у том правцу да је добро сагледао све оно што се збивало у Црној Гори на недавним председничким изборима.

Наравно, нису Србија и Црна Гора за поређење, јер је Србија бар десет пута већа, али неке закономерности у политици морају да се поштују. Мило Ђукановић је са власти отишао уз подршку преко 40 одсто бирача и то после 34 године континуираног боравка на функцијама, што председника Црне Горе, што председника Владе Црне Горе. Таман да је златом обасјао Црну Гору, а није, већ напротив прилично је девастирао, довео у безнађе, а један део грађана, посебно оних који се нису одрекли српског порекла, ужасно је дискриминисао, људи га више нису хтели. Дошле су неке нове генерације које траже нова лица. У Србији се тај процес нешто брже догађа, али Вучић је политички ветеран и он одлично зна када је време да се повуче. Познајем га толике године и оно што заиста могу за њега у свако доба дана и ноћи да кажем је чињеница да је то човек кога власт никада неће ударити у главу. Какав је био некада, такав је и данас, уз разумљиво сазревање које иде са годинама. Са обе ноге чврсто је на земљи, није га власт понела да полети у небеса, иде међу народ, ослушкује га и уме да процени када је за који потез, па и тај за повлачење прави моменат. Зато сам сигуран да га неће са власти склонити опозиција, већ ће он сам отићи, а познајући га и ту могу слободан да будем и да оценим да ће тај моменат заиста доћи врло брзо, чак можда и пре краја другог мандата.

Није Јаков Милатовић победио јер је богомдан кандидат, већ зато што су се народу у Црној Гори смучила стара лица. Дошао је неко млад, неукаљан, образован и тако лепо упакован са све машном био је виђен да столује на Цетињу. Посебно је пројектантима било битно да може подједнако да привуче српске бираче, као и крајње незадовољне оне који су се до јуче клели у Мила и ДПС. Код ових других се пројекат у првом кругу изузетно примио, јер је Милатовић апсолутно осакатио бирачко тело ДПС-а. Срби су тек у другом кругу погурали да се Мило и ДПС стровале у амбис. Да су знали Милатовићево мишљење о Сребреници и о независности Косова, вероватно му никада не би указали поверење, но то је нека друга тема.

Оно што је Мило годинама припремао и правио као антисрпски пројекат, Милатовић је у два дана изрекао, а да још није ни сео у председничку фотељу. Јасно је, то му је стратегија да до краја поједе бирачко тело ДПС-а. Са друге стране, попут искусног политичког ветерана Мило је по поразу поднео оставку на место председника партије и као одговор на нова лица у Покрету „Европа сад" и њихову жељу да му униште партију најавио је потпуно подмлађивање ДПС-а и скроз неке нове људе који ће временом покушати да врате ДПС на стазе успеха. То је дуготрајан процес, али Мило је разумео да је то једини начин да партија преживи. За разлику од Мила Ђукановића, Александар Вучић на време схвата шта је паметно чинити и да нека нова лица морају да поведу политику коју је он до сада протежирао. Да ли кроз нови политички покрет или кроз неки нови СНС, небитно је. Битно је унети нову енергију и свежу крв. Можда чак и у неком моменту отићи и неко време у опозицију, јер се кроз квалитетно деловање док си опозиција најбоље школују будући кадрови.

Све у свему нова лица на политичкој сцени су неминовност и нико није вечан. Озбиљни политичари, посебно државници, увек то имају на уму.

Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику лист

 

standard.rs

Makron u Pekingu: Primirje između EU i Kine?

Мирослав Стојановић

7–9 minutes

---

Makron i fon der Lajenova tvrde da su razrešili dilemu kad je u pitanju dilema: raskid ili saradnja sa Kinom. U iznuđenom pozicioniranju opredelili su se za saradnju

Da li su Evropljani posetom francuskog predsednika Emanuela Makrona Pekingu, zaista prelomili: da u politici prema Kini više ne slede, bespogovorno i podanički, sve rigoroznije zahteve i pritiske Vašingtona, na sopstvenu (ogromnu) štetu, kako su to činili, i učinili, u slučaju s Rusijom?

Bilo bi to, ako se ispostavi da je do preloma zaista došlo, ohrabrujuće otrežnjenje pred dramatičnim i drastičnim činjenicama: politički i ekonomski veliki gubitnik iznuđenog „oslobađanja" od ruske zavisnosti (energenti), Evropa bi, ako to učini prema Kini pod američkim diktatom, po „ruskom receptu", sraljala u ekononski sunovrat.

Famoznih deset paketa sankcija Rusiji – najstroža kazna koju je Evropska unija ikad izrekla jednoj zemlji – vratili su se, na fatalan način, kao bumerang. Doskora stabilna i sigurna Evropa postaje politički trusno tle: ekonomski problemi, podivljale cene i inflacija čine svoje.

A sve govori da bi takva evropska politika prema Kini, na šta je gura Vašington, imala još razornije posledice. Tek će se videti koliko će trenutno „otvaranje očiju" pomoći Evropljanima da se, bar donekle, oslobode vazalskog odnosa prema Sjedinjenim Američkim Državama.

Saradnja uz rizike

Makron i njegova saputnica, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, tvrde da su razrešili (bar jednu) dilemu kad je u pitanju politika prema Pekingu: raskid ili saradnja. Opredelili su se, u iznuđenom pozicioniranju zbog rata u Ukrajini, za saradnju, „makar uz rizike". Uz konstataciju: Evropska unija ne sme da okreće leđa Kini, odvajanje od Kine niti je izvodljivo, niti je u interesu Evrope.

Pokazalo se, očigledno, da je „operaciju oslobađanja" od Kine, na čemu, u svojoj politici obuzdavanja velike zemlje izričito, do rigoroznosti, insistira Vašington, lakše planirati nego realizovati bez razornog bumerang efekta.

Matematika je tu, uz sve ostalo, neumoljiva: u Kini se proizvodi 80 odsto svih solarnih panela, 65 odsto litijumskih baterija, 40 odsto sastojaka za proizvodnju lekova, 20 odsto udela u proizvodnji (traženih) poluprovodnika…

Vašington, dakako, neće odustati u svom naumu da, podrivajući evropsku (ekonomsku) poziciju jača svoju. Igrajući, pritom, i kad je u pitanju Kina, dvostruku igru: dok u tome pokušavaju, na sve načine, da ograniče Evropljane, Sjedinjene Američke Države su, uprkos svim diplomatskim tenzijama i napetostima (Tajvan, rušenje kineskog balona…) u 2022. ostvarile rekord u trgovinskoj razmeni između dve zemlje vredan 642 milijarde evra. Uz (veliki) sufictit na kineskoj strani.

Strateška platforma

Prilikom poslednje posete Beloj kući, Ursula fon der Lajen je, umesto da razreši aktuelni trgovinski rat između Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije (izdvajanjem 370 milijardi dolara za subvencije američkim firmama i firmama koje dođu [registruju se] na američko tle, Vašington em uvodi nelojalnu konkurenciju em, što je još opasnije, „usisava" evropske firme, podrivajući njihove nacionalne ekonomije) s predsednikom Bajdenom utanačivala „stratešku platformu" u konfrontaciji sa Kinom.

Pod parolom samoodrživosti, nezavisnosti i diverzifikacije, Bajden je insistirao da se Evropa potpuno osamostali od Kine u ključnim industrijskim i ekonomskim sektorima, od energije do proizvoda visoke tehnologije.

Predsednici Kine i Francuske Si Đinping i Emanuel Makron (Foto: Tanjug/AP Photo/Thibault Camus)

Gotovo naredbodavno je, u tom smislu, tražio od holandskog premijera Marka Rutea da uvede stroge restrikcije na izvoz čipova u Kinu, a od nemačkog kancelara Olafa Šolca da se ratosilja kineske 5G mreže. Na tom konceptu se pravi „platforama ekonomske sigurnosti" za formaciju G7, uz oštre pretnje Kini ako se odluči na vojnu pomoć Rusiji.

Zbog bliske saradnje predsednice Evropske komisije i američkog predsednika na toj platformi su, između ostalog, i potekle medijske priče o podeljenim ulogama evropskog tandema prilikom posete Pekingu i razgovora (četvrtak, 6. april) sa kineskim predsednikom Si Đinpingom: Emanuelu Makronu namenjena je uloga „dobrog" a Ursuli fon der Lajen „lošeg" (strogog) policajca.

Valja uz to dodati: predsednica evropske vlade je u Peking stigla i kao kandidatkinja (s tim se uveliko spekuliše) za funkciju generalnog sekretara NATO-a. Vojne alijanse kojoj je „tesan" evro-atlantski prostor, s već najavljenim ambicijama i aspiracijama na Dalekom istoku…

Dijalog je neophodan

Makron je, inače, svoj osporavani (ne samo od strane Amerikanaca) izlet u Peking objašnjavao i opravdavao više političkim nego ekonomskim razlozima, iako su se u šezdesetočlanoj delegaciji nalazili predstavnici najvažnijih francuskih firmi (Erbas, na primer, s pretenzijom da Kinezima proda veliki broj aviona).

Kina, podsetio je Makron u tom kontekstu, svojim bliskim odnosima s Rusijom, a oni su učvršćeni tokom nedavne posete kineskog predsednika Moskvi, može da odigra veliku ulogu u rešavanju sukoba u Ukrajini. Dijalog s vlastima u Pekingu je, stoga, neophodan. Francuski predsednik je tako podsetio na kineski mirovni plan u 12 tačaka (februar) koji Zapad, inače, smišljeno ignoriše.

U autorskom tekstu za javni servis „Dojče vele", Aleksandar Gerlah (saradnik, između ostalog, Univerziteta u Oksfordu, nekadašnji predavač na Harvardu) upozorava da su"šok i troškovi koji je rat (u Ukrajini) prouzrokovao", kao posledica oslobađanja od ruskog gasa i nafte, „nisu ništa u poređenju s onim što bi moglo da se desi ukoliko bi Sjedinjene Američke Države od svojih saveznika zahtevale da se u potpunosti ekonomski odvoje od Kine".

U Briselu je, kaže Gerlah, prevladalo uverenje da Kina možda nije savršena, ali je potrebna u budućnosti. A politički Berlin se seća finansijske krize iz 2008. godine, kada je Peking pokrenuo investicioni program vredan 460 milijardi evra za puteve i infrastrukturu. Što je bilo dragoceno za izvozno orijentisanu Nemačku.

Na duge staze

Uz podsećanje da je u globalizovanom svetu sve međusobno povezano, ovaj autor smatra da je potrebno stvarati saveze koji imaju smisla „na duge staze". Otuda zaključak: ne treba se odvajati od Kine, ni u dobru ni u zlu.

Toga su, očigledno, svesni lideri najvećih evropskih ekonomija, koji su pohrlili, i hrle, u Peking: nemački kancelar Olaf Šolc je to učinio u novembru (Francuzi su ga kritikovali što je to učinio ishitreno, odlazeće „na noge Siju", neposredno posle kongresa Komunističke partije, uz još veći „greh": činio je to isključivo u nemačkom  interesu), španski premijer Pedro Sančez krajem marta, a sada francuski predsednik Emanuel Makron.

Predsednik NR Kine Si Đinping u razgovoru sa predsednikom Francuske Emanuelom Makronom posle šestosatnog sastanka u Gvandžou (Foto: Tanjuh / Jacques Witt Pool via AP)

Makron je to učinio u tandemu sa predsednicom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen. Poruka je trebalo da glasi: francuski predsednik, koji ne odustaje od liderske ambicije u evropskoj familiji, eto, za razliku od nemačkog kancelara, ne misli samo o nacionalnim, nego i – evropskim interesima…

Izvor RT Balkan

Naslovna fotografija: Tanjug / Ludovic Marin / Pool Photo via AP

BONUS VIDEO:

 

Позиција Србије – јуче, данас, сутра

Владимир Првуловић

Хоћемо у Европу (и поред сумњи да је то оствариво у скорој будућности), али не уз насилно одузимање наше покрајине Косово и Метохија. Како је онда могуће доћи до решења овог великог проблема

После толико политичарења власти и опозиције ових дана, хајде да објективно сагледамо актуелну међународну позицију Србије. Упркос опадању процента грађана који верују у нашу европску будућност, потврђујемо да је европска перспектива Србије најбоље решење за генерације и деценије које долазе. А верује ли Европска унија у нашу европску перспективу? Тешко је питање и још тежи одговор за водеће државе ЕУ – Француску и Немачку. Нарочито, јер их притискају економске, политичке и војне тешкоће које им, поводом рата у Украјини, намеће НАТО и САД као непорециви главни играч на политичкој сцени. У атмосфери све оштријих грађанских протеста у Француској, Немачкој, Енглеској и другим земљама. Какве последице ова компликована, за Запад скоро нерешива ситуација, изазвана украјинским ратом без преговора, искључиво силом уз ризик нуклеарног финала, има на нашу позицију и будућност?

Вратимо се нашим постулатима: ми хоћемо у Европу (и поред сумњи да је то оствариво у скорој будућности), али не уз насилно одузимање наше покрајине Косово и Метохија. Па како је онда могуће доћи до решења овог великог проблема?

То је оно што сада Борељ, Лајчак и Ескобар (односно француско-немачко-амерички план) покушавају да остваре. Какво је решење могуће? Наравно дипломатско и то без потписивања неког обавезујућег документа – пристанка противног нашем Уставу, расположењу народа и актуелне власти. Али уз обавезу остваривања пре десетак година потписаног споразума (уз потврду ЕУ) за формирање Заједнице српских општина, као заштите људских и економских права српске мањине на КиМ. Шта то значи, за оне који до сада нису схватили, а противе се сопственом проевропском опредељењу?

ЕУ зна да је циљ земаља тзв. западног Балкана – улазак у пуноправно чланство у ЕУ. Две земље, Румунија и Бугарска су, на притисак и уз инсталирања НАТО база, без неопходних претходних политичких и економских припрема и поглавља ушле у ЕУ. Сада се налазе у економском и политичком расулу, са више милиона економских емиграната, са хаотичним политичким стањем са честим изборима без трајније владе. Грчка је у ЕУ већ од 1981, а Словенија и Хрватска су, уз симпатије Ватикана и посебно залагање Немачке распадом СФРЈ ушле у ЕУ, уз негирање веза са Балканом и балканском историјом. Остају проблеми око уласка Црне Горе, која је наводно испунила сва поглавља. Са С. Македонијом и Албанијом које нису ни започеле домаће задатке из припремних поглавља, и са Србијом, која од захтева 2009. и статуса кандидата 2012. остварује тражене реформе, али не види ближу перспективу уласка у ЕУ. Украјински рат и страх водећег двојца ЕУ, под надзором САД, да би Србија могла да падне у „руско двориште", наметнули су потребу тражења невероватног, али једино могућег решења.

Дакле, решење је следеће: нећемо тражити да потпишете немогуће – одрицање од колевке српске историје, традиције и религије – Косова и Метохије, него идемо на нешто што је могуће и боље од замрзнутог конфликта. Декларативно, зато што ЕУ цени и подржава европски пут Србије и бенефиције које од њега очекује. Знамо да улазак у Европу жели и политичка гарнитура у Приштини, због визне либерализације и исељавања у западне земље, али и помоћи економском развоју преосталог становништва. Хајде да у контекст и као услов убрзаног пријема у ЕУ (не пре 2030, а можда ни тада), ставимо успостављање тзв. нормализације односа власти Републике Србије и од ње непризнате власти тзв. Косова. Да све сукобе и натезања оставимо по страни и покажемо да  због обећаног европског пријема остварујемо реформе и избегнемо спорења око напада на СРЈ од САД и НАТО-а без одобрења УН и штете које је то произвело. Дакле, шаргарепа на дугачком штапу, да се избегну свакодневни сукоби и проблеми, евентуални нови рат за српску покрајину или замрзнути конфликт. Уз обећану помоћ за убрзани економски развој и тражене реформе.

Шта је ту спорно на бази историјског сећања и зашто у то тешко можемо да верујемо? Можемо да наведемо бројне разлоге из историје којима се потврђује да европски великаши нису показали ни најмању подршку напорима српског народа и Србије за ослобађање од Турака, за формирање српске државе, за распарчавања територије ослобођене у Првом светском рату од тајног Лондонског уговора европских сила, за тешко прихватање од Србије предложеног несрећног стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенца, за разбијања СФРЈ, за наметања Дејтонског споразума који сами не поштују и других доказа игнорисања интереса српског народа. Нови доказ таквог односа Запада према Србији изнео је цењени историчар др Миле Бјелајац, у „Политици" од 27. марта у тексту „27. март 1941– побуна слободољубивих против зла": „Догађаји од 27. марта 1941. г. сврстали су Краљевину Југославију на победничку страну историје Другог светског рата. Била је и остала део антифашистичке коалиције и један од оснивача Организације Уједињених нација у пролеће 1945. Употребом старих клишеа често се понавља да је Југославија потписом Тројног пакта могла да сачува своју егзистенцију, да српски народ буде поштеђен жртава, да не би победио комунизам, да је пуч био британска акција... На фотокопији шифрованог тајног обавештајног телеграма из Москве 18. 2. 1941. од „поузданог пријатеља Немаца" стоји: „Примила Југославија захтеве Фирера или не, њена судбина је запечаћена.  Ако прими, она још може спасити за Србију статус Словачке; ако не прими, биће потпуно уништена". На питање шта је с осталом Југославијом, рекао је: „Босна иде Хрватској и тако улазе у саставни део Италијанског царства са статусом протектората. Словеначка иде нама. Остало се дели између Мађара, Бугара и опет Италије".

Новооткривена идеја о крваво оствареној будућности државе у коју је српски народ толико инвестирао. Знамо цену коју је српски народ платио у Другом светском рату, после којег је као победник доживео растурање СФРЈ и грађански рат, Дејтонски споразум, напад НАТО-а и 78 дана бомбардовања СРЈ као „хуманитарне интервенције" и насилно отцепљење наше територије Косова и Метохије.

Има ли, после свега, места за илузије о европској перспективи, осим прагматичног гледања наших интереса на дужу стазу, без ризика за нова страдања и губитке. Добро је ако ови договори без потписа могу да помогну.

Редовни професор универзитета

https://www.politika.rs/scc/clanak/546490/Pogledi/Pozicija-Srbije-juce-danas-sutra

FELJTON: Kosovo – Sećanja poslednjeg američkog ambasadora u Jugoslaviji (IV)

kosovo-online.com

FELJTON: Kosovo – Sećanja poslednjeg američkog ambasadora u Jugoslaviji (IV) - Kosovo Online

5–7 minutes

---

Kosovo onlajn, uz saglasnost izdavača „Club Plus", objavljuje odlomke iz knjige bivšeg diplomate Vilijema Montgomerija „Kad ovacije utihnu – Sećanja poslednjeg američkog ambasadora u Jugoslaviji" (2016.), poglavlje 12 pod nazivom „Kosovo". Vilijem Montgomeri bio je ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu od decembra 2001. do februara 2004. godine.

Standardi pre statusa

Početkom 2003, zamenica pomoćnika državnog sekretara za evropske poslove (Dženet Bog), šef naše misije na Kosovu i ja održali smo sastanak na marginama konferencije u Beču. Tema je bila šta sledeće preduzeti na Kosovu. Za razliku od perioda 2000-2001, kosovski Albanci tražili su da prelazna vlada koja je bila formirana dobije veće nadležnosti. Postajalo je sve teže govoriti samo „ne još".

Nastavio sam da tvrdim da je naš izraženi cilj bio stvaranje potpuno funkcionalnog multietničkog društva na Kosovu. Dok to ne postignemo, objašnjavao sam, ne treba da razmatramo naredne korake. I ponovo sam upozorio da bi to moglo dugo da potraje. Postojale su značajne razlike u našem mišljenju o napretku koji je ostvaren na tom putu.

Krajnji rezultat predstavljalo je postizanje sporazuma o politici nazvanoj „Standardi pre statusa". Bilo je predviđeno da grupa stručnjaka osmisli detaljan spisak standarda u svim domenima demokratske tranzicije. Tek posle nepristrasnog pregleda i zaključka da je ostvareno dovoljno napretka u domenu standarda, pitanje statusa počelo bi da se razmatra.

Na moju trajnu žalost, ubedio sam Čovića da ozbiljno shvati taj proces. Istakao sam da ukoliko standardi budu veoma specifični i budu sadržali numeričke činjenice koje se mogu proveriti, proces će biti pošten. To bi čak moglo da ohrabri ostvarivanje napretka u domenima koji brinu kosovske Srbe, kao što je povratak izbeglica. Čović je savesno naredio svom osoblju da počne da priprema predloge o standardima.

Događaji koji su sledili i dalje izazivaju bol u meni kad ih se setim. Prvo, Srbi su ustanovili da će se teško sastati sa Britancem Karneom Rosom, koordinatorom radnih grupa za izradu standarda za Kosovo pri Unmiku. Kad je Ros konačno stigao u Beograd, otvoreno je rekao Srbima da uopšte nisu uključeni u taj proces. Kosovski Albanci, kazao je on, oštro bi se protivili ukoliko bi procurila informacija da su standardi osmišljeni u bilo kakvoj saradnji sa Beogradom. Drugo, Srbima je rečeno da je u svakom slučaju taj proces gotovo okončan. Ros je nerado pristao da prihvati spisak srpskih predloga, ali je jasno stavio do znanja da će na njih obratiti malu pažnju.

Potom je postalo nemoguće dobiti na uvid čak i konačnu verziju nacrta standarda. Kad smo to konačno uspeli, nacrt je već bio betoniran. Standardi koje je sadržao bili su daleko do specifičnih. U stvari, predstavljali su potpunu suprotnost tome. Kada sam skrenuo pažnju na to, najpre tom Britancu, šefu pregovaračkog tima, a zatim i sopstvenoj vladi, dobio sam isti odgovor. Potpuno tačno, nisu specifični, a to će međunarodnoj zajednici omogućiti da odluči šta god budemo želeli prilikom provere. Drugim rečima, odluka će biti čisto politička i neće se temeljiti na objektivnoj proceni o ostvarenom napretku u pravcu uspostavljanja funckionalnog multietničkog društva.

Kad je objavljena lista konačnih standarda, ispostavilo se da nijedna ideja Srba nije prihvaćena. Odmah sam shvatio šta to znači. Nezavisnost Kosova biće proglašena u bliskoj budućnosti, a vežba zvana „Standardi pre statusa" predstavljala je privid. Bojazni Srba bile su potpuno odbačene. To je takođe značilo da nisu ispunjena obećanja koja sam dobio na visokom nivou da će biti uzete u obzir moje bojazni. U krajnjoj liniji, to je značilo da sam postao nemoćan da dalje utičem na politiku SAD prema Kosovu. Smatrali su da pokazujem suviše saosećanja sa srpskom stranom.

Zaključak

(...)

Na kraju, tu je pitanje Kosova. Međunarodna zajednica sada počinje da shvata koliko je Kosovo važno za srpski narod. Ali, uložila je toliko mnogo da proglasi i podrži nezavisno Kosovo da je nemoguće napraviti potpuni zaokret. Sjedinjene Države i Evropska unija sada pokušavaju da vode dva paralelna programa, očajnički se nadajući da će u nekoj budućoj tački te dve stvari moći da se spoje. Jedan je izgradnja vlade i unapređenje procesa demokratske tranzicije na Kosovu. Drugi je nastojanje da se u poslovima sa Srbijom izbegava reč na „K" kako bi se unapredila njena demokratska tranzicija. To znači nadu da će članstvo u Evropskoj uniji i vreme omogućiti da ovaj zamrznuti sukob postepeno gubi značaj. Nadaju se da će dva paralelna programa jednom u budućnosti mirno i postepeno da se stope. Mislim da su to pusti snovi čija je namena izbegavanje neophodnosti suočavanja s teškim odlukama.

Moje rešenje za Kosovo bilo je i ostaje podela. To se verovatno neće dogoditi iz mnogo razloga, i dobrih i loših. Međutim, vrlo se bojim da su Kosovo i Srbija povezani u jednom fatalnom plesu i da je rezultat to da su njihov napredak, njihova demokratska tranzicija i njihova stabilnost veoma neizvesni. Izvesno je da će tako biti narednih deset godina.

Sve u svemu, proces društvene promene podstaknut ili izazvan spolja daleko je teži no što je iko od nas verovao. Barijera čak i za pokušaj da se to učini treba da bude mnogo viša nego što je bila dosad.

(Kraj)