Сви, сви, сви, али без Вука Драшковића
Александар Апостоловски
7–9 minutes
Представа је завршена и Вук Драшковић је, као један од главних глумаца, спустио завесу. Зашто није позван на бис и зашто се нису чули аплаузи, већ само тихо лелекање из удаљених крајева Србије, где обитавају његови заборављени следбеници, који још увек, као спавачи, чекају позив на мобилизацију, тачно овим редом: од Вука, краља, отаџбине и НАТО пакта!
Његове старе присталице, а било их је толико да би напунили простор од Ледина до Миријева, а нарочито они које је скућио у дорћолским салонцима док је у време Милошевића управљао Београдом, одавно су га заборавили, како то обично бива у Срба: учини ми добро да ти са нарочитим задовољством забијем нож у леђа. И бројни новинари који су га величали, све док им он и супруга Дана нису уручили кључеве, задња пошта круг двојке, такође га се радо не сећају.
Власт му је била надохват руке неколико пута, али је није зграбио, јер је Вуком много више владала самоубичка сујета него ледени прагматизам. Преживео је два пута атентате, на Ибарској магистрали и у Будви, те је теза да је Вук бесмртан више повезана са очигледним симпатијама које према њему гаји Свевишњи, него неспретношћу оперативаца ДБ-а или припадницима ескадрона смрти.
Зато је абдикација Вука Драшковића са престола Српског покрета обнове, странке која је остала само на папиру, прворазредни догађај, иако је Вук одавно прошлост. После више од три деценије на челу СПО-а, повукао се последњи политички тешкаш апсолутне категорије из деведесетих година, чиме је српска драма и симболино окончана. Слободан Милошевић и Зоран Ђинђић су мртви, Војислав Шешељ је радикалски трон препустио свом сину Александру, док је Војислав Коштуница у политичкој самоизолацији.
Одгајан као дете комунизма, потом стваран као перспективни кадар црвених, а једнако под утицајем старих прича о крвавом херцеговачком кршу и усташким злочинима, млади Вук је био заведен Титовом идеологијом, али га је у подсвести прогонила уклета прошлост из доба братоубилачког рата.
Учитељи, партијски радници и кадровици, причали су му црвене бајке. Ако се у кући његове супруге Дане Драшковић, која је имала огроман утицај на њега, без престанка славио Божић и кришом слушао „Глас Америке", у Вуковом дому се скакало од радости када је руска керуша Лајка лансирана у свемир.
Та два универзума сусрела су се у близини једног змијског козарачког кола, пошто је Тито, после студентске побуне 1968. године, објаснио марксистима и лењинистима који сада глуме да су били надувани хипици, како су били екстремно леви за његов хедонистички појам монархистичког самоуправног социјализма.
Дана, генетски програмирана да јој се упали лампица кад год види петокраку, ошинула је свог дечка Вука, који се упутио те ноћи ка светлој будућности, предводећи козарачко коло у Београду.
Она се ипак удала за правоверног Вука, иако је овај лебдео на Тјентишту и осталим партизанским фронтовима. После су заједно отишли у Африку, где је Вук писао за Танјуг, величајући поредак Трећег света, у којем се, осим блоковске неутралности, пропагирала и гурманска слобода, која је подразумевала да се с једнаком слашћу мљацкају антилопе гну и министри црне Африке.
Вука је чекала сјајна политичка каријера, али су бапске приче из Херцеговине победиле идеолошки рад политичких комесара, па је сазревао тако што је прошлост у њему побеђивала будућност пред њим! Написавши велики роман „Нож", Вук је извршио колективну аутопсију дубоко скриване прошлости, отварајући колективне ране из које ће процурети крв. Постао је не само велики писац већ и кадидат за националног лидера пред сунцем вишестраначја које се рађа.
Пријатељство и кумство са Војом Шешељом, засновано на идеологији великосрпског национализма, веома брзо ће се претворити у готово смртно непријатељство, јер Вук, обнављајући сећање на Дражу Михаиловића, Равну гору и четнички покрет, све више окреће главу ка Западу и Америци. Воја, са друге стране, заокреће код Руског цара ка Кремљу, па Садаму Хусеину, не одустајући на локалу од старе карте велике Србије.
Драган Стојановић
Напревазиђен у уличном издању, дизајниран као амерички евангелистички свештеник који хипнотише масе, чак и оне који га искрено мрзе, постаје митско опозиционо биће: као микс рокенрол звезде, вође свих српских буна који би Турке набио на колац и статисте четника из филмова Вељка Булајића. Такав је био и 9. марта 1991. године, када је повео демонстрације против Слободана Милошевића. За њим су кренули „сви, сви сви", претварајући његову паролу у рефрен који ће га завек пратити. Некада као тужбалица, некада као серенада.
Али управо те ноћи Милошевић је први пут озбиљно уздрман, да је Вук, уз нешто више политичке вештине и нешто више храбрости, могао да преузме власт.
Поставши неприкосновени лидер опозиције, краљ тргова и митинга, бриљантан као говорник, све је више клеветан на државној телевизији. Нарочито као власник виле на Жевевском језеру коју му је купила ЦИА, што је била стална вест коју је страсно читала Мила Штула у Другом двевнику.
И без виле и без језера, Вук постаје вођа свих антимилошевићевских буна. Хапшен и тучен, гажен чизмама и ударан кундацима, затваран а потом ослобађан, живео је с бубицама тајне службе инсталираним у зидовима своје спаваће собе. Увек је знао да га у сваком тренутку, и у најинтимнијем, слушају, потом бележе, а онда достављају извештаје на сто Милошевићу.
Говорио је прегласно о ономе што остали српски мужјаци нису смели ни да помисле, плашећи се да ће и ту кукавну телепатију неко да сними или пресретне. Ко је осим њега смео да зуцне да су Легија и Раде Марковић убице и да онда спроводи приватну истрагу против службе у доба када је било луђе само ући намазан крвљу у кавез с лавовима, вући их за гриву а онда играти с њима зуце.
Зато је Вук тако јединствен, ма шта ко да мисли о њему. Бриљантан пред масама, далеко несигурнији пред телевизијским камерама! Масовно популаран, али невешт да искористи свој рејтинг. И када је трговао, губио је, нарочито после дила са Милошевићем у Београду, како би се решио свог противканддата у опозиционим редовима Зорана Ђинђића. Тај маневар га је скупо коштао, јер после уласка у владу током агресије НАТО-а, као потпредседник владе задужен за спољне послове, његов имиџ опозиционог месије се крњи.
Ако је уочи 5. октобра трајала борба за Вука, она се претвара у борбу против Вука и у њој учествују „сви, сви, сви". Вук се, наиме, двоуми између трајне политичке штете због нове сарадње са Слобом и трајног удара на сујету због нове сарадње са Ђинђићем.
Када је окупио ДОС и постао његов кум, он је халапљиво тражио 50 одсто мандата за СПО, не схватајући да ће сви остали лидери то одбити са огромним одушевљењем. Изабрао је, по обичају, немогуће – да игра сам! Тако је највећи противник Милошевића отишао заједно са Милошевићем, отварајући пут новим момцима, Војиславу Коштуници и Зорану Ђинђићу.
Његов кратак бљесак на ванредним парламентарним изборима у децембру 2003. године, када у коалицији са Вељом Илићем осваја 7,76 одсто гласова, уводи га у владу Државне заједнице као шефа дипломатије. Али што постаје стилизованији, његова аура све више слаби.
Ентузијастички се залаже за улазак Србије у НАТО, говори о српској кривици у грађанском рату, оштро критикује режим Владимира Путина и залаже се за отварање досијеа тајне службе.
Такви ставови су га довели на политичку маргину, као лидера странке од папира. Зашто Вук изговара све оно што већина Срба не жели да чује? Да ли Вук Драшковић поново игра сам против свих, или је свестан да ће његова политичка пророчанства понављати „сви, сви, сви"?
Нема коментара:
Постави коментар