понедељак, 16. јун 2025.

НАТО губи смисао свог постојања

Слободан Самарџија

5–6 minutes

Да ли је рат у Украјини показао сву бесмисао постојања војних коалиција у мирнодопским условима? Изгледа да није, јер управо такав је Северноатлантски одбрамбени савез – НАТО. Подсетимо, ова војна групација, у суштини, и није основана да би западни свет бранила од евентуалног напада са стране тадашњег Совјетског Савеза или било кога другог, већ да би међусобно зараћене Европљане, пре свих Немце и Британце, држао строго под контролом. То је данас све очигледније пошто су се управо две поменуте земље поново нашле супротстављене у борби за примат на Старом континенту.

„Острвљани" који су се од 1. фебруара 2020. дистанцирали од комшија са друге стране Ла Манша и окренули Америци, све гласније најављују повратак у старо европско друштво. Али овај пут другачије – као газде. Почела је да се шири и прича о неколико мањих прокси ратова који би Лондону дали прилику да војно интервенише и учврсти се са источне стране канала. Сада се зна да је и украјински сукоб био у тој функцији, али одлука САД да се повуку из поменуте приче пореметила је многе планове.

Са друге стране Немци, који су рушењем „Северног тока" од те исте Америке добили праву пљуску, почели су да долазе себи и схватају да су нове глобалне поделе већ извесне, као и да не смеју себи да дозволе пасивну позицију. Историја нас учи да у Берлину на поразе, ма колико тешки били, гледају као само на једну од етапа на путу ка коначном циљу – контроли целог континента, од Атлантика до Урала. Исто као и Британци. Осталим Европљанима не преостаје ништа друго до да на све гледају са зебњом и надом да се два прошловековна велика сукоба неће поновити.

А поменуте силе – Велика Британија и Немачка – објективно, свака за себе немају моћ да завладају целим европским простором. За то им је потребан НАТО, организација састављена од 32 потпуно различите земље, од којих поједине, посебно мале, ни на који начин не могу да помогну великим, иако су према члану 5 о узајамном дејству на то обавезне. Наведимо само пример Црне Горе која је недавно била у обавези да у заједничке јединице алијансе пошаље чак три војника.

Све поменуто указује и да је рат у Украјини од стране Лондона и Берлина, у ствари, замишљен као „трошење капацитета НАТО-а" за сопствене потребе. Амерички председник Доналд Трамп је то изгледа добро осетио и одлучио је да се посвети пословима исплативијим за његову земљу, а да вековне фрустрације на Старом континенту препусти самим Европљанима. А то значи и дистанцирање од рата са Русијом.

Ово је у великој мери везало руке Британцима и Немцима пошто је постало јасно да већ поменути члан 5 није више функционалан у пуном капацитету. Да ли ће Лондон и Берлин склопити неки тајни пакт против Москве, остаје тек да се види. Како год било, ратна технологија и војна моћ су на страни Русије.

Управо стога се и поставља питање опстанка Западне војне алијансе. Трошкови су огромни, ускоро би требало да достигну пет одсто БДП-а свих земаља чланица. То ће бити ударац и на најбогатије, а о оним сиромашнијим попут бивших чланица Варшавског пакта, Грчке, балтичких и балканских земаља да и не говоримо. Америчка помоћ преусмерена је, силом прилика, на другу страну.

Све то дало је прилику руском председнику Владимиру Путину да затражи престанак ширења НАТО на исток. Овај пут одлучност је поткрепљена могућношћу избијања „коначног" рата што нико себи не може да приушти. Тако гледано и „војно јединство" Европљана губи на актуелности и више се претвара у бригу о појединачним судбинама.

Изгледа да ће се рат у Украјини, који траје већ три и по године, показати као кључан за опстанак западног војног савеза. Све приче о могућем ширењу Русије на бивше совјетске просторе бледе пред чињеницом да је западни део континента егзистенцијално везан за источни. Како год биле постављене нове границе. Живот у два света који смо прегурали после Другог светског рата више, једноставно, није функционалан.

Укратко, војно преузимање Европе од стране Велике Британије или Немачке не чини се изгледним. Ако је у неком историјском тренутку за то и постојала могућност, данас, и са данашњом технологијом, она је искључена. Преостају нам мали, локални ратови који ће, мање или више, привући пажњу великих сила, али не и више од тога. То не значи и да наша планета не мора да брине за опстанак. Међусобне размирице остаће да живе, пре свега уз помоћ тероризма, интернета и медијских притисака. А за то је важније имати чврсте живце него нуклеарни арсенал. НАТО и сличне творевине су спремне за пензију.