Јелена ПУСТОВОЈТОВА
Пошто сада стара папуча Маргарет Тачер?
Тешко да ће се неко зачудити навици западних новинара да о Русији пишу којешта. Међутим, у овом случају писања се латио не докони новинар, већ један од најреспектабилнијих америчких аналитичких центара. Фонд «Наслеђе» одлучио је да саопшти Американцима, зашто уочи ратификовања новог споразума о смањењу стратешког офанзиовног наоружања» Русији не треба веровати.
Налетевши на чланак «10 основних разлога за неверовање Русији (Top 10 Reasons Not to Trust Russia)», објављен на сајту Фонда «Наслеђе» (The Heritage Foundation) још 29. јула, нисам открила ничег новог за себе. Уобичајена америчка демагогија, искристалисана у поратној политичкој историји, којом Американци покривају хипертрофираним «животом» сопствених националних интереса читав – или скоро читав – остали свет.
Али...»Папуче које жуљају ногу» старе идеолошке формуле сматрају се таквима једино код нас и у неком делу Европе. И сасвим се не мењају у самим Сједињеним Државама. Цена политичке слепоће постаје још већа што се даље од горбојељцинског тешког времена одмичу Русија и свет. Та је трансформација постала нарочито приметна после кризе, која се распламсала најпре у САД, а потом и у свим економијама западног типа. Зато је могућност промена у односима између Русије и САД, коју су Американци крстили «ресетовањем», у почетку тако и доживљавана – као трезвено ревидирање америчких вредности. У крајњој линији, тако су то схватали у Русији. Међутим, не схвата то тако Фонд «Наслеђе», којим већ пет година руководи баронеса Маргарет Тачер. Заправо, управо ме та околност да напад на Русију нису извршили амерички новинари, већ аутор «тачеризма» као идеологије изградње света у новом веку, и побудила да се вратим на стару јулску публикацију.
Позната по свом дугом, једанаестогодишњем мандату премијера Велике Британије, Тачерова се у својим реформама економије ослањала на део британских пореских обвезника, који су могли плаћати „тачеризам". Отуда и нашироко изрекламирани успех у улози премијера. Никаква „гвоздена леди" у тој истој Русији 90-их година не би успела да понови британски експеримент без тоталног осиромашења апсолутне већине становништва Русије у интересу опште приватизације производних средстава. „Тачеризам" у Русији би ставио масну тачку на историју Руске државе, учинивши веома уски круг њених грађана незамисливо богатим и дефинитивно претворивши земљу у политички сировински привесак западној економији. Заправо, суштина глобализације, примењива на земље трећег света, управо се и састоји у томе.
Упоредо с тиме, „тачеризам" је у политици толико једноставан и своди се на директно подчињавање околног света обичним и разумљивим циљевима „стубова демократије" – САД и Велике Британије. А идеологија тог „букета" рекламирана свим познатим средствима „испирања мозгова" , управо се и своди на то да се наметну једноставни и разумљиви циљеви Американаца и Британаца свима који служе задовољавању потреба „стубова".
Задржаћу се на имену и делима Маргарет Тачер само зато, што то олакшава поимање тих самих „десет разлога неповерења", које је тачеровски фонд понудио као парадигму односа са Русијом у ближој перспективи.
Ево их.
Први: Русија је стално кршила Споразум о ограничењу стратешког офанзивног наоружања из 1991. године (СТАРТ'-1) до самог краја његове важности у децембру прошле године. Нарочито тиме, што је испробавала интерконтиненталне балистичке ракете са одвајајућим бојевим главама, што је забрањено Споразумом. Допустићу себи да напоменем, да је Споразум, потписан 31. јула 1991. године у Москви, ступио на снагу тек 5. децембра 1994. године, када већ није постојао Савез Совјетских Социјалистичких Република (СССР). Према Спoразуму, СССР и САД су били дужни да у року од седам година смање своје нуклеарне арсенале тако, да на свакој страни остане највише по шест хиљада јединица. При том је СССР, сагласно америчким „правилима евиденције" бојевих глава, које се налазе на тешким бомбардерима, могао имати око 6,5 хиљада бојевих глава, а САД 8,5 хиљада. Чланом 5, став 15 забрањивана је производња, испробавање и инсталирање балистичких ракета које се лансирају из ваздуха, балистичких и крстарећих ракета са подморничких лансирних уређаја (поред осталог, инсталираних у унутрашњим водама), као и орбиталних ракета. А мобилни комплекси на земљи требало је да се базирају једино у ограниченим регионима, чији су називи и географске координате морали бити познати противнику.
Без обзира на распад СССР, Русија је у мају 1992. године у Лисабону потписалка додатни протокол, у складу са којим су се Споразуму прикључили Украјина, Казахстан и Белорусија, чија су нуклеарна средства била већа од арсенала Француске, Велике Британије и Кине узетих заједно. Самим тим је Руска Федерација фактички реанимирала Споразум , да би удовољила америчким пријатељима Бориса Јељцина.
Одмах потом „демократска Русија" почела је у Сари-Озеки у Казахстану уништавати своје ракете под стриктном контролом инспектора САД на терену, и свуда где су се налазили руски нуклеарни арсенали. А шта су чинили сами Американци?
Приликом реализације тог Споразума они су начинили најмање 10 озбиљних прекршаја. На пример, нису утилизовали нуклеарне бојеве главе и друге степене ракета, већ су их складиштили у базама, стварајући „повратни потенцијал" и задржавајући способност да их у најкраћем року врате на „бојно поље". Инспектори Бориса Јељцина код „друга Била" нису могли ни да привире.
Други: Русија, испоставља се, и даље сматра САД и НАТО непријатељима број један. Можете мислити – САД и НАТО су се из петних жила трудили да у протекле две деценије покажу Русији узорну мирољубивост – нису ширили зону свог утицаја на Исток, никога нису мамили у својн војни блок, који је бомбардовао Југославију, нису упадали у Ирак, нису инсталирали мрежу својих база по периметру Русије, увлачећи све нове и нове њене суседе...
Или су „нормални" односи са позиција Фонда Тачер када је амерички бајонет стављен Русима под грло?
Трећи: Русија крши „споразуме о неширењу", испоручујући „балистичке ракетне технологије" Ирану и Северној Кореји, земљама које стално узнемиравају Америку и њене савезнике. А то што у ствари технологије, забрањене међународним споразумима, у којима учествује РФ, она ником не испоручује „Наслеђу" није важно. Као што није важна забринутост Москве поводом упорности са којом САД хрле тамо где је Русији преостало макар нешто од бивше „утицајне сфере".
Четврти: Без обзира на то, што је прошло већ двадесет година од како је окончан „хладни рат", Русија наставља да производи ново, и модернизује старо нуклеарно оружје, и чак је спремна да га употреби ради „наношења првог удара". Онима који су били у средњој школи пре Горбачова, не треба напомињати шта је то америчка „Стратешкја одбрамбена иницијатива" (СОИ). Њу је обелоданио Роналд Реган 23. марта 1983. године. То је био дугорочни програмн научно-истраживачких и експериментално-конструкторских радова, чији је основни циљ био стварање свеобухватног система противракетне одбране (ПРО) са елементима космичког базирања, који искључује или ограничава могуће уништавање наземних и морских циљева из космоса. За уништавање великог броја циљева (неколико хиљада) у току неколико минута у ПРО и по програму СОИ предвиђано је коришћење активних средстава за уништавање, заснованих на новим физичким принципима, поред осталог, ласерским, електромагнетским, кинетичким и високофреквентним, као и нове генерације традиционалног ракетног оружја „земља-космос" и „ваздух-космос". Циљ СОИ било је освајање супремације у космосу, стварање противракетног „штита" САД ради поузданог покривања читаве територије Северне Америке путем инсталирања неколико ешалона ударног космичког наоружања, способног да пресреће и уништава балистичке ракете и њихове бојеве блокове на свим секторима лета. И не треба мислити да се након свечаности поводом урушавања СССР у Америци нешто променило. Са доласком на власт администрације Джорджа Буша (млађег) ти су радови обновљени – истина, „под кровом" стварања система ПРО.
Пети: САД сматрају, да Русија не поштује међународне конвенције о хемијском и бактериолошком оружју и да „Москва може имати десет пута више тактичког нуклеарног оружја од САД". И ту је, да тако кажемо, „општа цака": постоје међународне конвенције у којима је прописан механизам контроле њихговог поштовања, и свако одступање од тог механизма истог трена би испливало у виду скандала у Савету безбедности ОУН. То што се тиче прве оптужбе. А што се тиче друге – када експерти фонда „Наслеђе" кажу да не „може бити", а верују да САД имају десет пута мање тактичких нуклеарнх ракета него Москва, њихов експертски закључак заиста изазива поштовање, јер то значи да су Американци најзад почели чинити оно што траже од осталог света.
Шести: Испоставља се да је извршивши напад на Грузију Русија „одбацила" Хелсиншки пакт из 1975. године, који штити границе европских држава после Другог светског рата, и нарушила суверенитет Грузије.
Е, то је врло суптилно питање.
САД и њени савезници у НАТО ништа нису „одбацили", али су бомбардовали Југославију, отргнувши део Србије да би удовољили косовским албанцима, окупирали Ирак, упали у Авганистан, финансирајући доларским гаранцијама проамеричку опозицију у свим земљама бившег СССР.
У случају неопходности тај се списак може значајно продужити.
Седми: Русија је против планова Вашингтона да се брани од иранских ракета у близини руско-пољске границе.
Коментар је ту излишан.
Осми: Русија одржава везе са „терористичким организацијама" ХАМАС и Хезболах и пружа војну и дипломатску помоћ „непослушним" државама – Сирији, Ирану, Венецуели. Међутим, ХАМАС и Хезболах су „терористичке" организације само зато што су анмтиамеричке. А ако би се Москва са своје стране латила посла да подучава Вашингтон са ким да се не дружи, она би посаветовала администрацији САД да престане финансирати нуклеарни Израел – најмоћнији елеменат нестабилности на Блиском Истоку.
Девети: Русија користи „гасну цев" према Европи као политичко оружје. САД користи као политичко оружје НАТО, ММФ, УСАИД, УНЕСКО (списак би се могао наставити набрајањем свакоразних НПО)...Али и даље је најмоћније америчко оружје,заправо, амерички долар без покрића, који је најпре на Западу, а потом и свуда у свету, постао основна резервна валута. Управо тим оружјем САД диктирају свету „са ким ће ко да се дружи".
Десети: Овај разлог не подлеже анализи, јер је „дежурна" тврдња о томе да су Медведев и Путин у Русији створили ауторитарни режим, због чега Руси пате због контролисања њиховог политичког живота, тојест, због забране проамеричке опозиције у својој кући, због убистава новинара и бораца против корупције, због мучења и нестајања људи без трага, због кршења закона у циљу богаћења и стицања политичких дивиденди. А да је у Русији власт и заиста ауторитарна, каква је била, рецимо, за време Стаљина, тај сет прекора би осиромашио, све до потпуног ишчезнућа. И – сасвим не зарад прекора – желим приметити, да је управо у Сједињеним Државама „затворско становништво" бројније него у Кини – најбројније у свету, преко пет милиона. При том се Руси не љуте на САД.
Подвлачећи црту испод целе те измишљене конструкције од десет „зашто", која као таква представља идеолошку нулу, желим рећи да она може произвести утисак само на оне који не осећају како је одавно постала тесна не само за Русију, него и за све друге земље, „папуча" направљена по калупу госпође Тачер.
http://rs.fondsk.ru/
Нема коментара:
Постави коментар