lični stav: Prof. dr. Radoslav Stojanović

Potrebno je pomirenje Srba i Albanaca

Radoslav Stojanović | 31. 10. 2010. - 00:02h | Komentara: 76

Razgovori između Beograda i Prištine ne mogu da budu razgovori o tehničkim pitanjima jer konflikt između Srba i Albanaca traje 150 godina. Za to vreme mnoga zla su naneta i sa jedne i sa druge strane i mora se razgovarati na drugi način.

Treba ići u pravcu nacionalnog pomirenja, što je mnogo bolniji i duži proces od procesa pred sudom, ali predstavlja jedino rešenje. Na sudu imate presudu, a ovde se mora prihvatiti druga strana. Treba priznati sva zla koja ste naneli, a to mora učiniti i druga strana. Sve treba izneti dobrovoljno, a ne, kao pred sudom, prinuđeno.

Za vreme srpsko-turskog rata Srbi su počinili dosta zla Albancima, ali je potom došlo do osvete, pa smo 1878. godine imali 20.000 srpskih izbeglica kod Prokuplja. Kad god su Srbi vladali, činili su zla Albancima i obrnuto. To je veoma dug konflikt i u teoriji se naziva produženi konflikt.

Najpoznatiji i najdublji proces nacionalnog pomirenja među narodima dogodio se u Južnoj Africi nakon aparthejda. On je okončan uspešno, zbog čega je moj polazni stav da upravo prva tačka u platformi za razgovore treba da bude nacionalno pomirenje s kompletnom procedurom kako se to radi, a na tu temu su čitave knjige napisane. Proces, međutim, mora biti stručno vođen i ne mogu ga voditi političari koji bi mogli naići na udar javnosti i onda se pokolebati.

Predlog treba uputiti u Brisel, a u proces uključiti Evropsku uniju i Ameriku. U EU postoje stručnjaci koji znaju kako proces treba voditi, a ista situacija je i u Sjedinjenim Državama koje imaju iskustvo iz Latinske Amerike.

Druga tačka mora biti proterivanje 200.000 Srba s Kosova i položaj onih koji su ostali. To nije tehničko, već ozbiljno političko i ljudsko pitanje. Tu bismo morali s Amerikom uspostaviti bliže i direktnije veze, jer prstom nije mrdnula da se vrate izbegli Srbi, a učinila je mnogo da se vrate Albanci.

U sporu s BiH smo, primera radi, pred Međunarodnim sudom pravde predložili nacionalno pomirenje. Mislili smo da će onda i od tužbe odustati, međutim, odbili su. To im je bilo ubeleženo kao minus i spor smo dobili. Kosovo ne može da tuži Srbiju. Ipak, u Americi se o srpsko-albanskom odnosu dosta piše i interesovanje je veliko. Ovako upućen predlog sigurno bi bio toplo dočekan. Nacionalno pomirenje predstavlja jedino rešenje. Na pitanja o teritorijalnom integritetu, u Vašingtonu mi je rečeno da nam je Kosovo dato na Londonskoj konferenciji i isto tako nam je sada oduzeto. Mi se ne možemo postavljati kao velika sila.

Uostalom, treba obići kolektivne smeštaje i videti kako ljudi s Kosova žive, tada teritorijalni integritet nikom neće ni pasti na pamet.

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/214542/Potrebno-je-pomirenje-Srba-i-Albanaca

 

Komentar

 

RADOVANIII

Nedelja, 31. 10. 2010. 02:15h

neregistrovan korisnik

 

Dragi profesore prica Vam je kao sa Marsa. Porediti aparhejd i Kosovo potpuno je nemoguce jer nemaju nikakvih dodirnih tacki sem konflikta. A tek pokupiti po Srbiji one koji su napustili Kosovo i vratiti nazad je apsolutno neizvodljivo, iz prostog razloga je ti isti Srbi ne zele da se vrate na Kosovo, a ne zele ni da ga brane. Oni su jedino spremni da nagovore nekog drugog da to uradi za njih. Da bi se dva naroda izmirila potrebna je prvo i jedino dobra volja tih naroda da to ucine. Nisam siguran da Amerika tu nekim svojim metodama ,normalno sem pritiska na obe strane moze mnogo da pomogne. A ako to bude radila, to ce ciniti iz svojih interesa, kao i svuda po svetu, a ne da bi donela stvarno pomirenje tim narodima. Pa Amerika nije ni u sopstvenoj zelji jos u potpunosti pomirila svoj sever i jug. Gde god su u ime pomirenja usli, usali su vojnim akcijama a valjda vam je poznato da tudja vojska ne miri narode nego ih razdvaja. Takodje je poznato da kada se jednom negde nastane sa vojskom ne izlaze dobrovoljno ni posle 50 godina. Hoce li se Srbi pomiriti sa Siptarima to zavisi od njih samih a ne od umetnutih pomiritelja. Pitanje je jesuli narodi spremni na pomirenj. A to ide i uz objavljivanje prave istorija izmedju oba naroda, kako bi se dalje izbegle sve spekulacije, sa bilo koje strane.

 

ZAŠTO JE MONTGOMERI ODJEDNOM REŠIO DA BUDE ISKREN

ANA FILIMONOVA: ZAŠTO JE MONTGOMERI ODJEDNOM REŠIO DA BUDE ISKREN

četvrtak, 28 oktobar 2010 10:18

 

Otkrića bivšeg američkog ambasadora su samo propagandistička priprema SAD za osvetljavanje događaja u Haškom tribunalu


Vilijam Montgomeri, bivši ambasador SAD u Hrvatskoj i Srbiji, objavivši knjigu o događajima u Srbiji u periodu od 2000. do 2004. godine, jasno je podelio svoja znanja i utiske o događajima iz tog vremena. Neočekivano otvoreno i detaljno on je govorio o ulozi SAD u rušenju „režima Slobodana Miloševića". Između ostalog, on kaže, da je Milošević izgubio kontakt sa društvom i okružio se ljudima koji mu nisu saopštavali loše vesti. On je mislio da će pobediti (...) A mi smo odlučili da udvostručimo svoje napore (...) ja zaista ne znam koliko je para bilo potrošeno, ali mogu reći samo da su Sjedinjene Države smatrale da Milošević mora pasti (...) ključnim liderima opozicije mi smo stavili na raspolaganje mobilne telefone, koji su funkcionisali nezavisno od srpske telefonske mreže."  

Interesantna je njegova karakteristika dvojice čelnih figura opozicije - Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice: „Đinđić i drugi želeli su revoluciju, brze promene, a Koštunica je bio protiv naglih rešenja, smatrao je da sve treba da se odvija striktno po zakonu (...) Đinđić je krio svoje veze sa Miloradom Ulemekom (Legijom) i zemunskim klanom, koji su mu pružali podršku". Montgomeri ističe da su se Đinđić i Legija uoči 5. oktobra sastali i na tom sastanku „Legija i njegovi ljudi su pristali na pad Miloševića". 

Uporedo sa takvim otvorenim svedočenjem, ipak teško se može sumnjičiti tako iskusni predstavnik američke administracije za iznenadnu želju da otvoreno podeli sećanja o ionako zagonetnom trenutku srpske istorije - prevratu 5. oktobra i kasnijim događajima od sudbonosnog značaja za Srbiju. Cilj njegovog neočekivanog oglašavanja sa memoarskim sižeima otvara se i dalje. I on pokazuje da se čak i u bezazlenoj, reklo bi se, želji da podeli sećanja, sadrži oštar i pragmatični zadatak čoveka koji je involviran i koji utiče na političke procese u Srbiji.  

SUSRET SA MIROM On govori o svom susretu sa Mirjanom Marković krajem 2002. godine, na kome je tobože insistirala sama gospođa Marković. Na susretu je „ona bila nervozna, želela je samo da uruči svoje pismo, adresirano na predsednika SAD Dordža Buša". Praktično odbivši da razgovara, Mirajan Marković je ipak saopštila sadržinu pisma u kome moli Buša da se umeša i utiče na Haški tribunal kako bi on odobrio njenom mužu da ode na lečenje. I kao kulminacija i smisao Montgomerijevih otkrovenja  stoji izjava da njen muž ima ozbiljne probleme sa zdravljem, sa pritiskom, i da će on pre umreti braneći se, nego da izdržava bilo kakvu zatvorsku kaznu. I dodala, da „pouzdano zna, da već neko vreme on ne uzima lekove za svoj krvni pritisak i da bi tako mogao ubiti samog sebe". 

Izjava Montgomerija direktno je vezana sa maksimalno aktuelnim pitanjem koje se danas postavlja - sa zdravljem lidera Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja, koji se skoro osam (!) godina nalazi u tamnici Haškog tribunala. U javnosti je na najširi odjek naišla više nego sumnjiva priča u vezi sa lekovima protiv astme, koji su mu prepisani od tribunala, a koji izazivaju aritmiju (najpre su lekovi prepisani, potom neočekivano povučeni, da bi opet bili prepisani). Zahtevu sudskog veća o medicinskom konzilijumu ne udovoljava se već više meseci, pre toga je Šešelja uglavnom pregledao lekar opšte prakse ne upućujući ga čak ni na EKG. Kod Šešelja se u poslednje vreme puls stalno povećava do pokazatelja preko 130 otkucaja u minuti, njemu su neophodni hitna konsultacija kompetentnih stručnjaka i adekvatno lečenje. Stav Vojislava Šešelja je ovakav: on ne odbija i izvršava sve zahteve tribunala koji se tiču njegovog zdravlja upravo radi toga da tribunalu ne da povoda da ga optuži za izbegavanje lečenja i nepravilnu primenu lekarskih uputstava - tojest da ponovi slučaj sa Miloševićem, koji je, kao što se zna, doveo do njegove smrti. 

ŠEŠELJEVO LEČENJE Otkrovenja Vilijama Montgomerija veoma očigledno i grubo zidaju platformu za tumačenje događaja koji slede, za koje su scenarij, po svoj prilici, već napisli tribunal (i njegovi pokrovitelji). Ukorak sa Montgomerijem sva medijska sredstva u Srbiji, prozapadna partijska avangarda i nevladine organizacije - resurs SAD - slediće svoga „gurua" i ponavljati klišee koje je on lansirao o svesnom odbijanju Šešelja da se leči ili nepravilnom lečenju itd. I učiniće to tako da njega samog prikažu kao krivca za tragični ishod, pripremljen za lidera srpskih radikala. Sve istinski progresivne snage srpske javnosti, zemlje prijatelji Srbije, i u prvom redu Ruska Federacija trebalo bi da najozbiljniju pažnju obrate na situaciju u Haškom tribunalu, na monstruozna kršenja ljudskih prava, koja praktikuje tribunal.  

Uoči okončanja roka njegove delatnosti, tribunal se vrpolji u agoniji. S jedne strane, on treba da „pročešlja sve do kraja", a s druge - da maksimalno produži rok svog funkcionisanja, jer niz političkih zadataka još nije izvršeno. 


Prevod Rajko Dosković

Fond Strateške kuture, Moskva

 

Priča o Miloševiću kao sotoni vuče Srbiju u ambis

Priča o Miloševiću kao sotoni vuče Srbiju u ambis

 

Dok god čelni ljudi Srbije, ma kako da se zovu, budu ćutali pred teorijom stvorenom na laži da je Slobodan Milošević razbio Jugoslaviju i započeo rat sa ciljem stvaranja velike Srbije, te da je napao Kosovo u nameri proterivanja Šiptara, Srbija i Srbi zauvek će nositi teret krivice i plaćati cenu za to.

Predsednik Demokratske stranke, uzgred i predsednik Srbije, Boris Tadić, sprema se na put u Hrvatsku. U stvari, on ide u Vukovar da se pokloni na „Ovčari" i još jednom, po ko zna koji put, izvini za srpske zločine. Nije mu daleko, pa će skoknuti i do Zagreba.
To nije loša ideja ali ako samo jedan trči okolo i sadi cveće, a svi drugi iz toga izvode sprdnju, onda se takva rabota pretvara u seriju otužnih skečeva koji izazivaju mučninu. Tadić je jedini glumac u tim skečevima. Njemu i njegovim Srbima (ako su Srbi njegovi) niko se ne izvinjava. Niti će. To je Borisu rečeno u brk, uprkos Rezoluciji o Srebrenici, odlascima u Potočare, izvinjenju Hrvatima i Hrvatskoj, uprkos svemu… Ništa nije pomoglo; Kosovo je i dalje pod okupacijom, Hrvatska i dalje Srbe tretira kao građane drugog reda, uskraćujući im osnovna prava, kao što je pravo na privatnu imovinu i pravo na rad; Haris Silajdžić i Mustafa Cerić i dalje tvrde da sva zla dolaze iz Srbije i da Srbiju treba ponovo na sud.

DEMOKRATSKA DRAMA SRBIJE
Svi narodi (generalno gledano) sa prostora bivše Jugoslavije, i njihovi režimi, doživljavaju Borisa Tadića isto kao što su doživljavali Slobodana Miloševića, a Srbija Borisa Tadića, za njih, je ista kao i Srbija Slobodana Miloševića. Postoje retoričke i kozmetičke razlike, usklađene sa vremenom, ali suštinske razlike nema; Slovenci, Hrvati, Muslimani, Crnogorci, Šiptari… svi oni, generalno gledano, tvrde da je Slobodan Milošević razbio Jugoslaviju sa ciljem da stvori veliku Srbiju, da je izvršio agresiju najpre na Sloveniju, a potom i na Hrvatsku i Bosnu. Kosovo da ne spominjem. I svi uglas ponavljaju da na zapadnom Balkanu neće biti dugotrajnog mira, sve dok Srbija ne prođe katarzu, pokajanje, denacifikaciju.
Sve te „istine", poznato je, odavno je prihvatila i Međunarodna zajednica i tu ništa novoga nema, niti bi sve to bilo opasno za Srbe i Srbiju da drugačije misle i govore ljudi koje smo pre deset godina izabrali da naslede Miloševića. Ali, ne.
To je danas najveći problem Srbije. To je suština „demokratske drame Srbije", koja traje evo već deset godina. Otuda sve dolazi i tamo se sve vraća. To je đavolje gnezdo, brlog iz kojeg gamižu sve nečisti i hvataju se za noge Srbima, ne dozvoljavajući im da krenu napred.
Ono što o raspadu Jugoslavije, i svemu što je iz toga proisteklo, misle Stjepan Mesić, Haris Silajdžić, Jelko Kacin, Vladimir Šeks, Hašim Tači, Željko Komšić, Milo Đukanović, Sonja Biserko… misli i Boris Tadić. Da misli drugačije rekao bi.

Ne bih da stavljam ruku u vatru da je Vojislav Koštunica po tom pitanju identičnog mozga, ali znamo svi da je i on, dok se njegova slušala, javno ćutao na ovu temu.
Kako je sa srpskog stanovišta, sa pozicije službenog Beograda, moguće braniti Kosovo i Metohiju od američko-šiptarske okupacije ako se krene od stava – a Tadić očigledno kreće od toga – da je Milošević napao Kosovo i tamo izvršio etničko čišćenje. Da misli drugačije to bi valjda i rekao.
Nema tog Srbina koji može da odbrani i pokrene Srbiju i Srbe slažući se sa ocenama da je Slobodan Milošević bio sotona, monstrum, satrap krvavih ruku, balkanski kasapin, masovni ubica, ekskluzivni krivac za sve što se događalo na prostoru bivše države…
Bez obzira na to ko bio na vlasti u Srbiji, i kako god da se zove, ako pristane na gore iznete ocene o Miloševiću – dolazile te ocene sa eks-ju prostora ili sa Zapada, svejedno je – nema ni delić šanse da učini nešto dobro i pozitivno za Srbiju.
Kako i na osnovu čega Tadić, službeni Beograd, vlast u Srbiji… može od Hrvatske zahtevati, na primer, povratak ili nadoknadu 35 hiljada stanova otetih od Srba, ako se službeni Zagreb i službeni Beograd ne spore oko suštine rata vođenog devedesetih i Miloševićeve uloge u tom ratu. Ako se tu slažu, a slažu se, onda im je i zajednički stav da su Srbi u Hrvatskoj dobili taman ono što su zaslužili, jer su napali Hrvatsku, zajedno sa Miloševićem.

Nijedan od dosadašnjih predsednika i premijera Srbije, ove demokratske, postoktobarske, nije javno izgovorio rečenicu koja sve menja u odnosima Srbije i Hrvatske i Srba i Hrvata kao naroda. Ta rečenica glasi: Na prostoru bivše Jugoslavije vođen je građanski rat, kao posledica nasilne secesije Slovenije i Hrvatske, uz podršku dela međunarodne zajednice.
Ne postoji ništa izvan toga što bi moglo da se imenuje, čak, i kao delimična istina.
Nije Srbija izvršila agresiju na Hrvatsku, kao što tvrde svi hrvatski političari, među kojima i Ivo Josipović. Ne, to je laž na koju su pristale sve postoktobarske vlade u Beogradu.
Istina je da je Hrvatska, odlučna da izađe iz Jugoslavije i osamostali se, napala istu tu Jugoslaviju, njene institucije, zakone, armiju, svoje građane srpske nacionalnosti.
Rat u Hrvatskoj počeo je onoga dana kada su Tuđman i Mesić krenuli sa rehabilitacijom ustaštva i NDH, uvođenjem novčane jedinice zvane kuna (tako se zvala samo za vreme NDH) i zahtevom Srbima da potpišu lojalnost novoj hrvatskoj državi. To isto, na početku svoje države, uradio je Ante Pavelić.
Nije JNA napala Hrvatsku, već su paravojne snage republike Hrvatske započele sukob napadima na garnizone JNA u Hrvatskoj. Ko god kaže drugačije, pokvarenjak je i lažov. Lud nije, jer to ni lud ne može da tvrdi.

BLJUTAVA PREDSTAVA ZA NAROD

 

Šta je radio Slobodan Milošević u to vreme? Pomogao je Srbe u Hrvatskoj. Tačno. A, šta je drugo trebalo da radi i šta je tu sporno? Gde je tu zločin, agresija?
Ako su Austrija i Nemačka na sve moguće načine pomagale Hrvatskoj da se osamostali, a pomagale su, ako je Mađarska, pod pritiskom Nemačke, uvozila oružje za paravojne hrvatske snage, a radila je upravo to, šta su drugo Srbija i Milošević mogli da rade nego da pomažu delu svoga naroda, onom delu kojem je pretilo ponavljanje sudbine iz NDH.
Preterujem? Hoćete da vam još jednom, po ne znam koji put na ovom mestu, opišem šta se Srbima događalo u Sisku, Osijeku, Zadru, Splitu, Zagrebu, Karlovcu… pre nego što je izbio rat u Hrvatskoj.
Dok god Boris Tadić, ili bilo ko drugi u ime Srbije, sve ovo ne kaže javno, pred kamerama, Srbija će u odnosima sa Hrvatskom morati da bude snishodljiva, ponizna, na kolenima.
Mogu vlastodršci u Beogradu, ma kako god se zvali, do iznemoglosti da ponavljaju da Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova, to suštinski ništa ne znači.
Srbija, ova postoktobarska, pristala je na teoriju po kojoj je Milošević napao Kosovo i Metohiju i, tamo, nad Šiptarima izvršio strašne zločine i etničko čišćenje. Posle toga, kažu ovi koji su nam oteli i okupirali Kosovo i Metohiju, Srbija je zauvek izgubila pravo na taj deo svoje teritorije. Tako nešto Tadić i njegovi ne tvrde, reći će neko. Tačno, ali ćute kad drugi u njihovom prisustvu to pričaju. Ćutanje je znak odobravanja.

Ne može vladar Srbije o Kosovu ravnopravno razgovarati ni sa Hilari Klinton ni sa nekim sekretarom u Briselu, ako taj razgovor na stolu ima samo jednu teoriju, onu o Miloševiću kao jedinom krivcu. Tu nema razgovora. Tu se samo čeka presuda, njena visina i samilost druge strane.
Nije Milošević napao Kosovo, ni 1989. godine ni 1998. godine, jer čovek sam sebe ne može da napadne.
Srbija je, u skladu sa ustavnom i zakonskom procedurom, 1989. godine svela svoje pokrajine (do tada države u državi) na nivo autonomnih pokrajina, vraćajući sebi ingerencije koje je imala čak i po onom monstruoznom Ustavu SFRJ iz 1974. godine. Ništa tu nije bilo sporno. Sporno je što su Šiptari i pored uživanja prava o kojima su druge nacionalne manjine na svetu mogle samo da maštaju, tražili više od toga.
Onaj ko vlada i ko bi da vlada Srbijom imaće pravo i legitimitet da brani Kosovo i stvara pretpostavke za njegov povratak u ustavno-zakonski okvir Srbije, samo ako kaže da je 1998. godine srpska policija svim sredstvima, uključujući oružje, sasvim legitimno, intervenisale na delu svoje teritorije, koja se zove Kosovo i Metohija. Zašto? Zato što je tamo izbio oružani ustanak sa ciljem odvajanja i komadanja države. Koja bi to država na svetu postupila drugačije?
Ima li Tadić snage da javno upita partnere na eks-ju prostoru i „prijatelje Srbije" u međunarodnoj zajednici, kako to da je Hrvatska 1995. godine imala pravo da interveniše u Krajini, zoni pod zaštitom UN, a Srbija tri godine kasnije, nije imala pravo da interveniše na Kosovu.
Dok god Boris Tadić javno, pred kamerama, ne postavi to pitanje, njegova priča o nepriznavanju nezavisnost Kosova obična je tlapnja. Jeftina, prozirna i sve bljutavija predstava za narod.

 

http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=13916

Парада гладних

Парада гладних

Јер људи само мисле да су гладни... А, нису... Заправо су сити: глупости и превара

 

Каква дирљива вест: Српска напредна странка тражи и очекује од министара спољних послова ЕУ да донесу позитивну одлуку о прослеђивању кандидатуре Србије Европској комисији.

Е, то се зове парада поноса.

Кад се појави Тома Николић, не зна се више да ли је то он или бароница Кетрин Ештон. И обрнуто. Сличност је још упечатљивија ако их слушате. И то је добро. Постали смо Европа. Наша и њихова аристократија више се не разликују. Чак је бароница тек бледа копија првог српског евровојводе.

Четничка кокарда постала је греб-греб срећка. Кад изгребеш четничко знамење, искоче европске звездице. Шта логичније? Тако је еврогигант гребао и изгребао и стару странку. Алхемичарски претварајући кокарду у звездице. Сада се радикално напредни европејци гребу за власт, а једино изгребани, по ко зна који пут, биће грађани.

Џаба је Тадић арчио државне паре и ишао у Њујорк и Брисел да се сретне са бароницом Ештон, кад му је исто то, уз гибаницу и ракијицу, могао пренети и његов омиљени опозиционар. Јер нове Томине деонице произилазе из става баронице. Србоевропска идеја сада се брани последњим атомом снаге којом је некад брањена граница Карловац–Карлобаг–Огулин–Вировитица.

Поносно, како то и доликује великанима српске политичке сцене.

У земљи, у којој нису најпоноснији они који парадирају него они који туку полицију, зато што се љуте на неистомишљенике, још увек нико није организовао параду гладних. Ту параду ће организовати стомаци. Биће то јуриш, не на хомосексуалце него на робне резерве. Организоваће га надолазећа инфлација, незапосленост, неисплаћене зараде, дивљачки капитализам, беспризорна приватизација, банкарско робовласништво, неосетљивост државе за обичне проблеме људи, бестидан положај пензионера, којима се посредно поручује да треба брже да умиру да би растеретили пензиони фонд... И још много тога кумоваће паради гладних... Пре свега, дрскост да се очигледна немаштина кривотвори као успех социјално одговорне владе... Јер људи само мисле да су гладни... А, нису... Заправо су сити: глупости и превара.

Много тога у Србији је лажно и лицемерно.

На пример, самопрокламовани бранитељи породичних вредности који туку неистомишљенике. Ти „јунаци" ниједним јединим словом, а камоли масовним демонстрацијама, нису се огласили када је један црквени великодостојник оптужен да је силовао дечаке, јер педофилија је, ваљда, за те дичне „патриоте" суштаствена породична вредност. Каква изопачена логика, какво одвратно лицемерје! Ту предњаче оне владике које су бацале анатему на гејове, а нису ни реч прозбориле поводом педофилске афере свога колеге, случаја који је вољом Коштуничине владе, судски застарео. Какав ужас! Пред педофилијом се жмури, због ње се не демонстрира, чак ни усмено не протестује, њеним актерима не пресуђује ни световни ни црквени суд.

Зато, ако се неко пита одакле она количина беса на београдским улицама ономад, ето одговора – провалила се управо из тог лицемерја и лажног морала. Јер овде предмет осуде није суштина него њена последица. Не растаче се ово друштво само од себе. Том процесу су многи кумовали. Нарочито лажни моралисти, лажне патриоте и лажни европејци. Свако на свој начин и свако у свом интересу. Јер овде су сви на власти, испреплетани као црева у клупчад сопствених интереса.

У једном тренутку у Италији су нестале највеће политичке партије. Распале су се. Утрулиле изнутра. Заувек нестале. Појавиле су се нове политичке снаге.

Чини ми се да тај процес политичког труљења и у Србији и те како траје. И овде ће се многи распасти. Утрулиће у својој прљавој похлепи, у брлогу невероватних нагодби, корупције, безидејности, политичке импотентности... Појавиће се неки други, који ће нужно морати да ослушну обичне, унесрећене људе, транзицијом ојађене и демократским променама разочаране... Значи милионе њих...

Јер кад људи подигну главе, пацови им више неће бити у видокругу.

Жарко Јокановић

објављено: 26.10.2010.

http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Parada-gladnih.sr.html

MONTGOMERI: NATO bombardovanje bila greška

MONTGOMERI: Srbija napredovala, ali sporo

Autor: Tanjug

Poslednji američki ambasador u Saveznoj Republici Jugoslaviji (SRJ) Vilijam Montgomeri izjavio je večeras u Beogradu da je u Srbiji i regionu od vremena Slobodana Miloševića postignut izvestan napredak, ali mnogo sporije nego što je bilo očekivano.

 „Ne kažem da nije ostvaren nikakav napredak. Napretka definitivno ima... U toku je proces pomirenja sa državama u regionu, mada je on sporiji nego ssto bih ja hteo. Beograd je najdinamičniji grad na Balkanu. Srbija je na putu ka članstvu u Evropskoj uniji. Međutim, cena svega toga je velika, a vremenski okvir je duži od očekivanog", rekao je ambasador Montgomeri na predstavljanju svoje knjige „Kad ovacije utihnu: Borba sa demokratskom tra nzicijom".
 Na osnovu iskustva koje je kao ambasador između 2000. i 2004. proveo u Beogradu, Montgomeri je, rekao da su Sjedinjene Američke Države u tom periodu posmatrale pitanja kao što su Kosovo i Metoija, Srbija, Bosna i Hercegovina ili Avganistan, kao „ američke filmove sa srećnim krajem", ali da je realnost ispala drugačija.
 „Problem je u tome što ovi slučajevi nisu bili filmovi sa srećnim krajem. Oni su knjige u kojima se jedno poglavlje završava, a drugo, možda opasnije i komplikovanije počinje", ocenio je Montgomeri.
 Montgomeri je naveo je i nekoliko primera, kao posledicu ovakve politike:
 „Avganistan je usred rata koji podseća na vijetnamski, Bosna je neuspešna država koju već petnaest godina rutinski održava u životu međunarodna zajednica, Kosovo ne može samo ekonomski da opstane i njegova budućnost još destabilizuje region."
 O knjizi u izdanju lista „Danas" (biblioteka „Pogovor") govorio je i Miroljub Labus, potpredsednik Vlade SRJ do 2006.
 Labus je kao glavne poruke koje je Montgomeri poslao tokom ovodecenijskog Boravka u i blizu Beograda – izdvojio pitanje Kosmeta koje treba rešavati i stav da je „lakše oboriti diktatora nego uvesti demokratiju".
     Montgomeri je u nedavnom intervjuu za Danas ocenio da je NATO bombardovanje Jugoslavije 1999. bila greška i da je stvarnost posle te akcije drugačija od one koju je zvanični Vašington želeo.
 Više problema stvoreno nego što je rešeno pokretanjem NATO operacije protiv Jugoslavije, kazao je ambasador Montgomeri
    "Smatram, zapravo, da NATO bombardovanje jeste bila greška, jer je tokom te akcije bilo mnogo žrtava. Posledice se osećaju i danas. Jedna od njih je i činjenica da je veliki broj Srba ozlojeđen zbog politike Sjedinjenih Američkih Država i to se ne može osporiti. Međutim, prema mom mišljenju, to je manje važno od činjenice da je region još uvek nestabilan zbog pitanja Kosova", kazao je američki diplomata

http://www.danas.rs/danasrs/iz_sata_u_sat/_montgomeri_srbija_napredovala_ali_sporo.83.html?news_id=26509

Лечење у Хашком трибуналу: Срби имате право да умирете!

ГЛАВНА ТЕМА | Борис АЛЕКСИЋ | 26.10.2010 | 21:48 0 коментара

Сам назив Хашког трибунала - Међународни суд за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године(1), најбоље говори о његовој природи и циљу. Из наведеног имена јасно се види да је задатак Хашког суда да „кривично гони одговорна лица" чиме се унапред искључује претпоставка невиности. Претпоставка невиности у међународном праву најчешће је одређена на следећи начин: Свако има право на претпоставку невиности, као и на сходно поступање, док и ако не буде осуђен у складу са законом током поступка који задовољава минимум прописаних захтева правичности.(2) Управо због овог пропуста у имену званичнивци Трубунала у Хагу најчешће користе скраћени назив – Међународни кривични суд за бившу Југославију.(3)Дакле циљ Трибунала је да прогони и кажњава оне које сматра кривим и пре завршеног законом прописаног поступка. Да ли онда треба да нас чуди што о здравственој заштити притвореника у Хашком трибуналу, бригу воде две медицинске сестре и један лекар опште праксе? Професор Момчило Бабић који је учествовао у прегледима др Војислава Шешеља у време штрајка глађу новембра 2006. године напомиње да је здравствена нега у Хагу катастрофална и да су због таквог опхођења многи људи изгубили живот! До данас укупно седам Срба је умрло у Притворској јединици Хашког суда или врло брзо након пуштања на слободу или након одласка на одслужење казне.Ђорђе Ђукић је ослобођениз притвора 24. априла 1996. због лошег здравственог стања, да би од карцинома у поодмаклој фази преминуонепуних месец дана после пуштања. Славко Докмановић је починио самоубиство 29.јуна 1998, године, док јеМилан Ковачевић због неуказивања правовремене и потребне помоћи преминуо1. августа исте године.Слободан Милошевић је преминуозбог неадекватног лечења 11. марта 2006. године, док је Момир Талић преминуо док је био на привременој слободи. Осуђени Милан Бабић убио се у хашком затвору, а Мирослав Дероњић је преминуоод рака плућа у завору у Шведској, где је био на издржавању казне. Самоубиство Славка Докмановића било је скандал за Хашки трибунал и „хашку правду". Само две недеље пре изрицања пресуде, после спроведеног доказног поступка, без пресуде је на онај свет отишао градоначелник Вуковара који је хашким судијама говорио да „пред собом имају сломљеног човека". Његов адвокат Тома Фила обавестио је трибунал о психичкој кризи Докмановића, кога су годину дана у затвору посећивали београдски неуропсихијатри. Суд је био упознат с њиховим стручним налазима и мишљењима, а адвокат Фила је последњи пут упозорио суд о тешком психичком стању свог брањеника два дана пре него што ће Докмановић извршити самоубиство!(4) Милан Ковачевић, анестезиолог и управник болнице у Приједору, имао је озбиљне здравствене проблеме. Надлежни у трибуналу и притворској јединици у Схевенингену имали су комплетну документацију о његовом здравственом стању, с подацима о више можданих удара и срчаном инфаркту који је оптужени добио приликом хашења и депортовања у Хаг. Знали су и за анеуризму, односно проширење трбушне аорте, која је дијагностикована годину дана пре смрти. Ковачевићев адвокат Душан Вучићевић изјавио је београдској „Политици" тада, да се његов брањеник те ноћи жалио на болове у стомаку и да је дежурни затворски лекар закључио да је реч о камену у бубрегу, дао му лекове против болова и отишао кући, а касније погрешно констатовао срчани удар као узрок смрти. Целе ноћи, казао је адвокат, Ковачевић је запомагао од болова док су остали затвореници безуспешно дозивали затворске стражаре. (5) Међутим када је у питању смрт Милана Ковачевића још је потресније сведочанство Душка Тадића који је био у ћелији поред њега. Већ приликом хапшења и депортовања у Хаг, Ковачевић је доживео више можданих удара и инфаркт, а надлежни лекари добили су и документацију о раније дијагностикованом проширењу трбушне аорте. Све то ипак није било довољно да буде адекватно збринут – умро је 1. августа, месец дана пошто је стигао у Хаг. Душан Тадић, који је имао ћелију поред Ковачевићеве, написао је за "Вечерње новости" како је ноћ пре него што ће умрети управник приједорске болнице сатима запомагао од болова. "Ишао сам од зида до зида ћелије, одлазио у кревет покушавајући да заспим, али није ишло. Плач је постајао све јачи и болнији. Онда сам притиснуо алармно дугме које се налазило у свакој ћелији. Нико се није одазвао. Поново сам притиснуо и опет ништа. Само се угасила контролна лампица која је до тада горела. Био сам сигуран да су и други затвореници на првом спрату реаговали као и ја. Због тога су нас, после краћег времена, све искључили", сведочи Тадић. Када је помоћ коначно стигла (после вишечасовне Ковачевићеве агоније), констатовано је да притвореник има бубрежни напад и добио је ињекцију против болова у стомаку. Истог дана Ковачевић је умро, а обдукцијом је утврђено како је узрок смрти пуцање главне артерије у пределу стомака због чега је искрварио!(6) Када је у питању Војислав Шешељ, лекар из Србије др Здравко Мијаиловић је још 16. октобра 2009. године на страни 12 свог стручног извештаја навео да он у Хагу прима лекове који могу да изазову аритмије и на тај начин ослабе срце.(7)Међутим све то није било довољно затворским лекарима јер су наставили да дају др Шешељу исту терапију. Лидер радикала је током ове године добио интензивне аритмије и тахикардију. Претресно веће IIIна челу са судијом Жан –Клод Антонетијем још је 30. јула 2010. године издало поверљиви налог којим је наложило медицинску експертизу и кардиолошки преглед Војислава Шешеља. Налог је извршен тек након три месеца у октобру 2010. године! У међувремену председник Српске радикалне странке је због интензивних аритмија 17. септембра 2010. године без сопственог пристанка хитно одведен у болницу Броново где је подвргнут електроконверзији (електрошоковима) како би му се успоставио нормални срчани ритам. Међутим и ова метода је била безуспешна. У  извештају др Мијаиловића из 2009. године констатује се да хашки лекари још увек нису утврдили узрок Шешељевих проблема и болести. У каснијим извештајима холандских лекара (из 2010. године) ови подаци су потврђени. Како је недавно саопшто тим за одбрану, Војислав Шешељ је прихватио хируршку интервенцију коју су предложили холандски доктори тзв. аблацио.(8)Подсетимо се да су затворски лекари у случају председника Србије и СРЈ Слободана Милошевића користили изговор да се он наводно није придржавао преписане терапије у Хагу. Војислав Шешељ искључиво користи лекове који су му преписани од стране затворских лекара, али и поред тога његово здравствено стање се погоршава. У вези најављене хируршке интервенције треба имати на уму да је у Холандији према званичним подацима чаг 16 000 људи завршило у болници због неадекватног лечења!(9)Овај податак који је настао након опсежног истраживања говори да је здравствена заштита у Холандији на ниским гранама чиме се угрожавају људски животи.  Управа Хашког трибунала не може више да користи изговор како им наведени подаци нису били познати. Када су људски животи у питању они не могу ни да се изговарају недостатком средстава у буџету јер све те интервенције могу да обаве и нпр. руски лекари чији су стручњаци за кардиохирургију међу најпознатијим и најбољим у свету. На крају крајева како само име каже Хашки трибунал има задатак да кажњава одговорне. Како су то схватили најбоље се види из листе мртвих Срба. Ипак задржавамо наду да ће једног дана оваква пракса Трибунала у Хагу бити предмет независне истраге у Уједињеним нацијама, јер како Монтескје каже „неправда учињена једном опасност је за све."   (1)Види Резолуцију бр. 1166 (1998.) коју је Савет безбедности УН усвојио на 3878. седници13. маја 1998. године. (2)Члан 11 Универзалне декларације о људским правима УН (1948), Члан 14 (2) Међународног пакта о грађанским и политичким правимаУН (1966), Принцип 36 (1) Скуп принципа за заштиту свих особа које су притворене или затворене (1988), Члан 6 (2) Европскеконвенције за заштиту људских права и основних слобода (1953)итд. (3) http://www.icty.org/sections/OMKSJ (4) Политика, Смрт у ћелијама Схевенингена, 27.07.2008. године. (5) Исто (6) Види: Новости, Стража глува на јауке, 23.07.2009. године (7) Види: http://srb.fondsk.ru/news/2010/10/03/sheshel.html (8) http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/135/Hronika/784578/%C5%A0e%C5%A1elj+pristao+na+operaciju.html (9)http://nos.nl/artikel/188118-veel-medicatiefouten-in-zorginstellingen.html

 

http://srb.fondsk.ru/news/2010/10/26/lechene-u-hashkom-tribunalu-srbi-imate-pravo-da-umirete.html

Петар ИСКЕНДЕРОВ: Визе раздора

Петар ИСКЕНДЕРОВ

Визе раздора

 

Почетком новембра министри иностраних послова 27 земаља – чланица Европске уније, размотриће проблем увођења безвизног режима за балканске земље.  Судећи по цурењу информација из тајних докумената, припремљених у Бриселу, дискусије ће бити жучне и, најверовтније ће руководство ЕУ прибећи преиспитивању раније усаглашених принципа и планова.  Први који ће бити „на удару" могу бити Албанија и Босна и Херцеговина, али такође и грађани Србије и Македоније, који од 19. децембра 2009. године  могу без виза улазити у земље-чланице ЕУ.

Европски комесар за унутрашње послове Сесилија Малмстрем упутила је, у без пресадана оштрим тоновима, поруке министрима спољних послова Србије и Македоније, Ивици Дачићу и Гордани Јакулеску. Документ је датиран 13. октобра. У њему се, поред осталог, каже:  „Како су  показали догађаји из ове године, низ држава – чланица  поново бележи забрињавајући раст лица која долазе из ваших земаља у потрази за азилом...Таква тенденција  изузетно брине и може  довести у питање целокупни процес визне либерализације на Западном Балкану". Сесилија Малмстрем је  саопштила Београду и Скопју да ће до краја октобра висока мисија ЕУ посетити њихове земље, како би проверила да ли оне предузимају некакве хитне мере у циљу превазилажења ситуације. Извештај те мисије  ће представљати полазну основу за  разматрање проблема, најпре на нивоу министара унутрашњих послова земаља – чланица Европске уније, а потом и у највишем  руководству ЕУ.

Сесилија Малмстрем није у ситуацији да се навикава на бављење проблемима безвизног режима. У фебруару ове године она се  морала ванредно умешати у ситуацију, насталу  око изненадног масовног прилива албанаца у Белгију, гда су они блокирали државне институције у Бриселу, захтевајући од владе азил, смештај, посао  и новчане компензације (1). Тадашњи белгијски премијер Ив Летерм позвао је власти Европске уније „да ограниче погубне последице либерализације европског визног режима" (2). Аналогна ситуација, раније исте године, настала је у Шведској,  што је био један од разлога за до тада незабележени успех националистичких снага, на челу са партијом „Демократе Шведске" на парлементарним изборима у тој земљи 19. септембра.

У октобру је Европски парламент одобрио  давање безвизног режима за грађане Албаније и Босне и Херцеговине,  али  у светлу последњих закључака Сесилије Малмстрем, та одлука изгледа исхитреном. Међу земљама, које позивају руководство ЕУ да преиспита одлуку о безвизном режиму су  Аустрија, Немачка, Француске, Шведска, Белгија, Холандија и Норвешка, које осећају снажан притисак вишехиљадитог таласа имиграната са Балкана, у првом реду албанаца.

Данас Белгија председава Европском унијом и њено негативно искуство са хиљадама македонских и косовских албанаца може одиграти одлучујућу улогу у даљој судбини безвизног режима за Балкан.  Према подацима белгијских владиних извора, у јулу и августу властиме земље званично се обратило око хиљаду и по становника бивше Југославије, од чега половину чине косовски албанци.  А колико се „гостију"  тек „утопило" у земљи, остаје само да се нагађа. Аналогна тенденција бележи се и у Немачкој. Ако је у јулу у земљу дошло 129 лица са Балкана, која су тражила азил, у августу их је било већ 225, а у септембру – 800. Пикантност ситуације своди се на то,  што власти земаља-чланица ЕУ исплаћују накнаду чак и оним придошлицама, којима се одбија захтев за дозволу боравка. У Швдској, на пример, та сума износи 500 евра (3). Добвши толику суму, албанци масовно одлазе у суседну државу, чланицу ЕУ, у којој се процедура понавља.

Белгијска влада последњих дана предузима активне покушаје да поправи ситуацију. Државни секретар за питања имиграције Мелхиор Вателе сматрао је неопходним да се одмах упути у Београд, како би  разговарао са представницима српских власти и од њих чуо које конкретне мере поредузимају у циљу „обуздавања бујице тражиоца азила".  Међутим, власти Србије у конкретним условима не могу  понудити ништа више до детаљне провере од стране пограничне службе свих оних, који се сумњиче да намеравју отићи у Европску унију  из разлога горе наведених користољубивих циљева.

Главни пробем, међутим,  није толико у укидању визног режима за грађне Србије, Македоније, Албаније и Босне и Херцеговине,  колико у нејасности перспектива интеграције држава Балканског региона у Европску унију. Прилив нелегалних имиграната, избеглица, авантуриста и друге, непожељне за  „пристојне Европљане"  балканске „клијентеле"  - а тај прилив је  је ове године  попримио претеће  размере (поред осталог као последица непромишљених потеза самог Брисела) – приморава да се у планове евроинтеграција унесу суштинске корекције. И овде су у „истом кошу" са Србима или албанцима такође и Турци, а према Турској Запад игра кудикамо сложенију игру, са више варијаната.

Управо су се перспективе либерализације визног режима за Турску нашле у центру пажње преговора, одржаних 22. октобра у атинском преграђу Вулјамени између грчког премијера Георгијуса Папандреуа и његовог  турског колеге Реџепа Таипа Ердогана.  Према  изјави Папандреуа, стране су усагласиле „заједничку иницијативу у односу на ЕУ", која предвиђа „систематичнију и кудикамо ефикаснију сарадњу" у сфери решавања имиграционих проблема. Међутим,  развој односа ЕУ како са Турском, тако и са балканским  државама, директно зависи од мењајућег баланса снага у „јединственој Европи".

Изражавајући све снажније мишљење у земљама – чланицамна Европске уније, министар унутрашњих послова немачке земље Баварске Јоахим Хермани изјавио је  ових дана, да „ако се ситуација и даље буде развијала у датом правцу, ЕУ треба да делује и врати обавезне визе" за становнике балканских земаља.

Европска унија  постепено постаје талац својих пређашњих планова ширења и суптилних геополитичких игара, које се, како се сада показало, нису оправдале.

___________________________

[1] Le Soir, 24.02.2010. [2] Le Soir, 26.02.2010. [3] Danas, 21.10.2010. Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ – старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј» и радиостанице «Глас Русије».

 

Извор: Фонд стратешке културе – Москва

Превод: Рајко ДОСКОВИЋ

 

Jelena Guskova, direktorka u Ruskoj akademiji nauka, za ALO!:

Šta će Srbiji pomoć Rusije, kad dajete sve što Zapad traži!

Ponedeljak - 25.10.2010

Direktorka Centra za izučavanje savremene balkanske krize u okviru Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka Jelena Guskova, koja se decenijama bavi srpskim i balkanskim temama, u intervjuu za „Alo!" simbolično opisuje situaciju u Srbiji rečima da „nam kuća gori, a mi čitamo uputstvo o gašenju požara".

 

Ona smatra da nam tek predstoje nevolje u Sandžaku i da za „popustljivost" u vezi sa Kosovom Srbija neće biti nagrađena.
- Nema sumnje da je Sandžak novo žarište sukoba. Pri tom, vi sami raspaljujete probleme i u Vojvodini, i u Sandžaku. Čini se nespornim da ako pristaneš na ustupak jednoj strani, drugoj strani daješ znak da to možeš učiniti i drugi, treći, četvrti put...
- Mislite da su događaji u Sandžaku povezani sa Kosovom?

- Sve teritorije sa većinskim albanskim stanovništvom u Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori i Grčkoj samo čekaju signal kako bi pošle putem Kosova. Taj signal će dobiti kada Kosovo stekne status nezavisne države, što će neizostavno voditi ka stvaranju „velike Albanije". Šteta što je Srbija pasivna povodom toga. Na budućim pokoljenjima Srba će biti da razmrse to što su zapetljali današnji srpski političari.
- Šta je najpametnije što bi Beograd mogao da uradi u vezi sa Sandžakom?
- Kakav savet biste dali čoveku čija je kuća u plamenu, a on sedi u fotelji i čita knjigu o načinima gašenja požara?! Treba da uzme kofu sa vodom i pozove susede u pomoć!

- Može li Srbija i dalje da računa na podršku Rusije?
- Ako Srbija uporno pravi ustupke u pitanjima o Kosovu, Vojvodini, Sandžaku, zašto vam treba podrška Rusije?!
- Kako Moskva gleda na to što je Beograd prihvatio zahtev Brisela i izmenio rezoluciju o Kosovu u UN-u?
- Moskva je reagovala suzdržano, potvrđujući svoju poziciju o neprikosnovenosti Rezolucije 1244. Međutim, postavlja se pitanje zašto je toliko dugo trebalo podržavati Beograd, kada je Srbija rešila da se odrekne svoje pozicije? Meni je iskreno žao što Srbija nije iskoristila to što je na njenoj strani bila Rusija i što je bilo moguće još dugo ne priznavati nezavisnost Kosova. Ipak, na kraju krajeva, to je vaša zemlja i na vama je da rešite da li ćete dati deo svoje teritorije.
- Da li je, kako neki tvrde, Srbija nedavno usvojenom rezolucijom u UN-u faktički priznala nezavisnost Kosova?
- Na prvi pogled, nova rezolucija ne nosi u sebi neposrednu pretnju za Srbiju, ona je neutralna, bezuba, bukvalno nikakva. Ipak, ima u rezoluciji jedna nijansa na koju bi trebalo obratiti pažnju. Tekst u kome se govori o nastavku dijaloga između Beograda i Prištine srpska sredstva javnog informisanja prevode kao dijalog između strana, a na Zapadu tvrde da je u pitanju dijalog između dve države. Uzalud je Srbiji da tvrdi da ne priznaje nezavisnost Kosova, odgovoriće joj da u njenoj rezoluciji nema ni reči o tome. I u pregovorima će pokušati da postave stvari kao da se govori o dijalogu dve nezavisne države.
- Šta Srbija može očekivati od Evrope posle svojih ustupaka?
- Verovatno se Boris Tadić saglasio sa izmenom rezolucije zato što je na pregovorima sa Ketrin Ešton razmatrao pitanja zaštite spomenika kulture, srpskih enklava, možda autonomije za severni deo Kosova, Kosovsku Mitrovicu. Ipak, ne treba zaboraviti da EU nikada nije bila „prva violina" pri rešavanju balkanskih pitanja, prema tome, da li Srbi treba da se nadaju poštovanju dogovorenog? Mislim da će ipak odlučujuću ulogu imati SAD. U svakom slučaju, tako je bilo do sada. Pa zar nema NATO na Kosovu svojih interesa - vojnu bazu „Bondstil", koja nije pod kontrolom nijedne međunarodne organizacije? Osim toga, ne rešiti pitanje u korist Albanaca posle toliko godina pojačanog pritiska, za SAD bi značilo gubitak prestiža, tim pre jer se proces suviše odužio i davno izašao iz roka koji je predvideo Vašington. Nije za poverovati da će Srbiju brzo primiti u EU. Nju, istina, žele da nagrade za popuštanje, ali ne znaju na koji način.
- Koliko vam realno deluje priča da će doći do podele Kosova?
- Zašto ustupiti Srbiji deo teritorije Kosova, kada će ona ionako sve dati? Da, još uz to, neće požaliti ni Sandžak, Preševo, Bujanovac, Medveđu, kao i sve što budu tražili...

 

Podmetanje Engleske i SAD

- U poslednje vreme u Srbiji i Rusiji je došlo do veoma dobre saradnje u mnogim oblastima ekonomije, nauke, vojnoj sferi. To nije moglo ostaviti Zapad ravnodušnim. Vas su tako dugo uništavali, a vi ste nastojali da osigurate podršku Moskve i, štaviše, da vodite samostalnu politiku. Zbog toga je cilj SAD i Engleske da naruše ovu saradnju, obećavajući u zamenu idilu nakon pristupanja EU. Oni će učiniti sve da biste vi odustali od „Južnog toka", od ruskog Centra za vanredne situacije u Nišu, predložiće pristupanje NATO... A to ne može da ne utiče na rusko-srpske odnose.

 

G. Simonović

http://www.alo.rs/vesti/32231/Sta_ce_Srbiji_pomoc_Rusije_kad_dajete_sve_sto_Zapad_trazi

Kosta Čavošk: 10. OKTOBAR Demokrate i huligani

 

http://www.pecat.co.rs/2010/10/10-oktobar-demokrate-i-huligani/

10. OKTOBAR Demokrate i huligani

Društvo | Kosta Čavoški | oktobar 21, 2010 at 00:38

Piše Kosta Čavoški

Takozvana gej-parada od 10. oktobra 2010. godine, koja je nezasluženo
predstavljena kao parada ponosa, i potonja poseta Hilari Klinton Borisu
Tadiću, ostaće u našem pamćenju kao primer nedopustivog tumačenja
zajemčenih sloboda i prava, veštog usmeravanja opravdanog javnog gneva
na pogrešnu metu, opake primene dvojnih merila na demonstrante i odurnog
podrepaštva naših zvaničnika

Prema pisanju „Politike", „Paradu ponosa" zvanično je otvorio Vensan
Dežer, šef delegacije EU u Srbiji, rekavši da je taj dan čekao devet
godina i da svako treba da ima pravo „na seksualno opredeljenje"; naš
ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić izjavio je da je
taj dan bio „važan za slobodu u Srbiji i da svi građani imaju pravo da
iskažu svoju slobodu"; a Lazar Pavlović iz Gej strejt alijanse je još
zahtevao „promociju prava na seksualnu orijentaciju", kao da to pravo u
Ustavu i zakonima uistinu i postoji.

SLOBODA SEKSUALNOG OPREDELJENJA
Sada ću, međutim, pokazati da je postojanje „prava na seksualno
opredeljenje", kako to formuliše Vensan Dežer, sporno i da nije bilo
izričitog ustavnog i zakonskog osnova da se upotrebi državna policija
zarad „promocije prava na seksualnu orijentaciju". Sam Ustav Srbije od
8. novembra 2006. godine, uopšte ne zajemćuje „pravo na slobodnu
seksualnu orijentaciju", a koliko je to meni poznato, to nije učinjeno
ni potonjim zakonima. Čak je članom 62 stavom 2 Ustava izričito utvrđeno
da se brak može zaključiti jedino između muškarca i žene; nikako između
lica istoga pola. Jedino na šta bi se pobornici „slobodne seksualne
orijentacije" mogli pozvati jeste član 21 stav 3 koji zabranjuje svaku
diskriminaciju „po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola,
nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti,
političkog i drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti,
psihičkog ili fizičkog invaliditeta".

„Slobodno seksualno opredeljenje" moglo bi se podvesti pod sintagmu „po
bilo kom osnovu", ali bi to značilo samo zabranu diskriminacije zbog
ovakvog ili onakvog seksualnog opredeljenja; nikako javnu promociju
„slobode seksualne orijentacije" pod zaštitom državne policije. Stoga
odgovorno tvrdim, da u našem Ustavu i važećim zakonima nije bilo
valjanog pravnog osnova za zaštitu državnom policijom promovisanja
„prava na seksualnu orijentaciju". Zaista je čudno da ministar policije
Ivica Dačić to nije znao.

Drugi mogući pravni izvor na koji bi se mogli pozvati pobornici slobode
„seksualnog opredeljenja" jeste Evropska konvencija za zaštitu ljudskih
prava i osnovnih sloboda, koju je naša država ratifikovala, pa se prema
članu 16 stavu 2 Ustava neposredno primenjuje. Članom 12 ove Konvencije
takođe je jedino dopušten monogamni brak muškarca i žene, bez ikakvog
pominjanja bilo kakve drugačije zajednice koja bi počivala na „slobodnom
seksualnom opredeljenju". A članom 14 utvrđuje se da je „uživanje prava
i sloboda" priznatih u ovoj Konvenciji obezbeđeno bez diskriminacije na
osnovu pola, rase, boje kože, jezika, veroispovesti, političkog ili
drugog ubeđenja, nacionalnog ili socijalnog porekla, pripadnosti nekoj
nacionalnoj manjini, imovine, rođenja ili drugih stanja". Seksualna
orijentacija se uopšte ne pominje, tako da bi se pobornici „slobode
seksualnog opredeljenja" jedino mogli pozvati na sintagmu „ili drugih
stanja", i to samo ako su diskriminisani. Drugim rečima, ni ova
Konvencija, koja obavezuje naše vlasti, ne jemči nikakvo „pravo na
seksualnu orijentaciju", čije bi javno promovisanje državna policija
morala da štiti.

„Slobodno seksualno opredeljenje" znači samo zabranu diskriminacije zbog
ovakvog ili onakvog seksualnog opredeljenja – nikako javnu promociju
homoseksualnosti pod zaštitom državne policije

POZIVANJE NA PRECEDENTNO PRAVO
Upućeniji u način na koji se tumači i primenjuje ova Konvencija
verovatno će uzvratiti da sloboda izbora seksualne orijentacije, doduše,
nije izričito njome zajemčena, ali da je to učinio Evropski sud za
ljudska prava u Strazburu, koji rešava sporove povodom njene primene na
pojedinačne slučajeve. Ovaj Sud je zaista rešavao sporove koji su
nastajali povodom različitih oblika diskriminacije homoseksualaca i tom
prilikom utvrđivao da je takva diskriminacija protivpravna, pošto se i
ona može podvesti pod sintagmu „ili drugih sličnih stanja". Lično bih
bio zahvalan onome ko je u stanju da pokaže da je Sud, štiteći
homoseksualce od diskriminacije, u isti mah izričito utvrdio pravo na
javno promovisanje slobodnog izbora seksualne orijentacije, koje se mora
štititi državnom prinudom. Ako je to Sud zaista učinio – a sumnjam da
jeste – to bi bila nedopustiva izmena i dopuna ove Konvencije putem
sudskog tumačenja. Po mom mišljenju, prilikom tumačenja opšteg akta i
njegove primene na pojedinačni slučaj sud ima samo slobodu izbora jednog
od mogućih jezičkih značenja i nešto veću slobodu popunjavanja pravnih
praznina analogijom. I ništa više od toga, dok bi sve preko toga bilo
slobodno stvaranje prava.
Kao izrazit primer samoograničenja suda prilikom tumačenja opšteg akta,
može se navesti Vrhovni sud SAD.

Kada se početkom XX veka postavilo pitanje da li američki Ustav iz 1787.
godine i ženama daje pravo glasa, koje one nisu koristile više od sto
godina, to jest da li reči people (narod) i person (lice) podrazumevaju
ne samo muškarce nego i žene, Vrhovni sud je dao odrečan odgovor na ovo
pitanje smatrajući da se to mora rešiti dopunom Ustava. Tako je
učinjeno, pa je 26. avgusta 1920. godine ratifikovan XIX amandman koji
je zabranio uskraćivanje prava glasa na osnovu razlike u polu.
Stoga ako neko zaista smatra da Konvencija za zaštitu ljudskih prava i
osnovnih sloboda, koja je potpisana još 4. novembra 1950. godine kada se
u mnogim evropskim zemljama, uključujući i SFR Jugoslaviju, krivično
kažnjavao pritivprirodni blud, implicitno štiti pravo na javno
promovisanje slobodnog izbora seksualne orijentacije, on se ljuto vara.

Ukoliko to neko u Savetu Evrope ipak želi da ozakoni, on to mora učiniti
izmenom i dopunom ove Konvencije. Prema postojećoj praksi, to se čini
dodatnim protokolom. I što je naročito važno, to još nije učinjeno. Dana
4. novembra 2000. godine Savet Evrope usvojio je Dvanaesti protokol,
koji je stupio na snagu 1. aprila 2005. godine. Iako se njime iznova
zajemčuje uživanje bilo kojeg prava bez ikakve diskriminacije, i ovog
puta je propušteno da se izričito navede da seksualna orijentacija ne
sme biti razlog za bilo kakvu diskriminaciju.

Američka ambasadorka Meri Vorlik podržala je našu „Paradu ponosa", i
pored toga što u Sjedinjenim Državama ne postoji praksa da ambasadori
stranih zemalja čine nešto slično

VRSTA SEKSUALNE ORIJENTACIJE
Konačno, svima onima uključujući i Vensana Dežera, šefa delegacije EU u
Srbiji, koji tvrde da svako ima „pravo na seksualno opredeljenje", a
time i na „promociju prava na seksualnu orijentaciju", može se odmah
uzvratiti da nigde u svetu, a kamoli u Evropi, nije dopušteno svako
seksualno opredeljenje niti se može promovisati svaka seksualna
orijentacija. Šerijatsko pravo, koje se još uvek primenjuje u Saudijskoj
Arabiji i još nekim muslimanskim zemljama, dopušta imućnim muslimanima
poligamiju (četiri žene i neograničen broj konkubina), čemu i jedan naš
muftija nije odoleo, ali to još uvek nije postala evropska vrednost.
Priličan broj Evropljana i Evropljanki bar jednom u životu praktikuje
neverstvo u braku, što ne samo da nije postalo slobodno seksualno
opredeljenje, nego je preljuba na zahtev oštećene strane, uvek razlog za
razvod braka na štetu oštećenog ili oštećene. Ma koliko to bilo zazorno,
moraju se još dodati kažnjava seksualna opredeljenja, kao što su
pedofilija i nekrofilija. Zoofilija ili skotološtvo, doduše, nije
zabranjeno ali ne verujem da bi čak i Ivici Dačiću palo na pamet da tako
nešto državnom policijom javno promoviše, pogotovo što bi društva za
zaštitu životinja odmah žestoko reagovala, pa na policiju izvela
potencijalne žrtve – koze, ovce i magarice.

Pa da zaključimo ovu kratku pravnu raspravu. Ne samo da u pozitivnom
pravu koje se u ovoj zemlji primenjuje nije bilo izričitog pravnog
osnova za javno promovisanje, pod zaštitom državne policije, prava na
slobodnu seksualnu orijentaciju kao takvu, nego to isto važeće pravo ne
dozvoljava baš svako seksualno opredeljenje.

Gnev omladine, koji je uperen ne samo protiv američke politike na
Balkanu nego i naše kvislinške vlade, ispražnjen je 10. oktobra i u
kontrolisanim medijima na sve moguće načine ocrnjen

PREUSMERAVANJE GNEVA OMLADINE
Zanimljivo je da je Sindikat policije pokazao veću moralnu odgovornost i
istinoljubivost od Ivice Dačića, kada je saopštio da je „pod pritiskom
međunarodne zajednice (to jest Vašingtona i Brisela – K.Č.) dato zeleno
svetlo za Paradu ponosa". Dakle, pritisak a na važeće pravo bili su
razlog za održavanje ove „parade". Ostaje još da se pokaže da je, pored
navodnog promovisanja slobode izbora seksualne orijentacije,
organizovanje pomenute „Parade ponosa" baš 10. oktobra 2010. godine
moglo da ima i neki drugi cilj.

Na to, pored ostalog, upućuje i podrška ambasadorke SAD Meri Vorlik
„Paradi ponosa". Koliko je to meni poznato, u SAD se još uvek više
poštuju i brane porodične vrednosti nego što se to, recimo, čini u
Holandiji i Danskoj. To je možda razlog što američki Predsednik, državni
sekretari ili ugledni senatori nisu do sada predvodili ili učestvovali u
paradama gej-populacije, niti se na takve parade protokolarno pozivaju
strani ambasadori. Pa šta je još moglo navesti američku ambasadorku da
podrži našu „Paradu ponosa", ako to ne čine strani ambasadori u
Vašingtonu niti se to od njih očekuje?

Odgovor treba tražiti u neočekivanoj koincidenciji. Dana 10. oktobra
2010. godine održana je „Parada ponosa", a već 12. oktobra očekivao se
dolazak američkog državnog sekretara Hilari Klinton. Za nju se teško
moglo reći da je dobrodošla. Njen muž je u svojstvu američkog
Predsednika naložio agresiju na našu zemlju i potom okupaciju Kosova i
Metohije, a ona je u svojstvu državnog sekretara ne samo među prvima
priznala samozvanu državu kosmetskih Arbanasa, nego je sistematski
nagovarala, a možda i prisiljavala vlade drugih država da to učine. Po
svim istorijskim i političkim merilima to je bio neprijateljski čin.
Zato su ne samo u američkoj ambasadi nego i u našoj vladi i policiji
izvršene procene, po kojima bi se mogle očekivati bar ozbiljne
demonstracije povodom njenog dolaska.

Da bi se to predupredilo, trebalo je nekim zgodnim povodom pohapsiti
moguće organizatore takvih demonstracija, a gnev omladine, koji je
uperen ne samo protiv američke politike na Balkanu nego i naše
kvislinške vlade, prethodno isprazniti i u kontrolisanim medijima na sve
moguće načine ocrniti. Lično verujem da je bar neko od promućurnijih i
iskusnijih demonstranata 10. oktobra 2010. to imao na umu, ali da je
većina računala da će naša šira javnost, koja je i te kako privržena
porodičnim vrednostima zahvaljujući kojima u ovoj bedi i nemaštini još
uvek opstajemo, pre razumeti i podržati proteste protiv „Parade ponosa".
Jedino tako se moglo dogoditi da najgorljiviji mogući demonstranti
dočekaju Hilari Klinton u zatvoru, a da ona prođe ulicama Beograda bez
vidljivijeg protesta protiv američke politike.

U američkoj ambasadi i u našoj vladi i policiji izvršene su procene, po
kojima bi se mogle očekivati ozbiljne demonstracije povodom dolaska
Hilari Klinton u Beograd. Da bi se to predupredilo, trebalo je nekim
zgodnim povodom pohapsiti moguće organizatore takvih demonstracija. To
je i funkcija održavanja gej-parade 10. oktobra

DRASTIČNE PRETNJE VLASTODRŽACA
Ono što je iznenadilo sve bolje poznavaoce ideje i prakse vladavine
prava, podele vlasti i nezavisnosti sudstva jeste ne samo pretnja da će
prekršioci javnog reda na ulicama Beograda biti najstrože kažnjeni, nego
i prejudiciranje postupka i odluka organa gonjenja, tužilaštva i sudova.
I to su činili upravo oni zvaničnici koji se javno zaklinju u
neprikosnovenost vladavine prava i nezavisnost pravosuđa kao vrhovne
evropske vrednosti. Najdalje u tome otišao je Slobodan Homen, državni
sekretar u Ministarstvu pravosuđa, inače negdašnji vođa „Otpora" (o čemu
će još biti reči), kada je 10. oktobra 2010. godine u 19 časova i 42
minuta u Drugom dnevniku RTS-a izjavio da će odgovor države na ove
demonstracije biti jeziv.

Izgleda da naši zvaničnici uopšte ne čitaju Ustav i zakone, pa zbog toga
i ne znaju ko u ime države i u kojoj materiji uopšte može da govori.
Prema važećem Ustavu to jedino može činiti Predsednik Republike (prema
inostranstvu i ministar spoljnih poslova), i to samo u okviru svoje
nadležnosti utvrđene članom 112 Ustava Srbije. Pošto unutrašnji poslovi,
prekršajni sudovi, krivično gonjenje, tužilaštvo i sudstvo uopšte nisu u
Predsednikovoj nadležnosti, ni on, a kamoli beznačajni Slobodan Homen,
ne bi smeo da u ime države unapred izjavljuje da li će uopšte i kako će
biti kažnjeni demonstranti. Drugim rečima, o tome kakva će biti
prekršajna ili krivična kazna jedino mogu da govore sudovi, i to tek po
okončanju postupka. Svaka druga izjava državnih zvaničnika o tome
predstavlja nedopustivo uticanje na rad pravosudnih organa i
prejudiciranje njihovih odluka. Znam da predsednik Tadić kao gimnazijski
profesor psihologije nije ima gde to da nauči, ali je krajnje vreme da
se bar sada o tome obavesti.

Dana 10. oktobra 2010. godine, demonstranti su porazbijali nekoliko
stakala i napravili skoro beznačajnu štetu. Na dan rušenja Slobodana
Miloševića demonstranti su upali u tu istu zgradu, porazbijali sve što
su mogli, izneli veći deo arhive i zapalili je

KVALIFIKOVANJE NASILNIKA
Odmah po okončanju demonstracija predsednik Tadić je poručio – kako to
prenose „Večernje novosti" od 11. oktobra 2010. godine – da je država
spremna da se obračuna s vandalima i huliganima. Pa da vidimo šta ta reč
„obračun" u uličnom žargonu znači. Onima kojima je poznata i manje
slavna američka istorija sigurno se prisećaju obračuna kod Okej-korala
ili na ulicama Čikaga u vreme Al Kaponea, a i mi smo bili svedoci
obračuna između zemunskog i surčinskog klana. Takva vrsta obračuna nije
ni u kakvoj vezi s pravom i pravdom.

A sada ću pokazati šta su ti mladići, od kojih su neki još uvek deca,
učinili da ih je predsednik Tadić nazvao vandalima i huliganima i obećao
im da će im mladost proći na robiji. Pokušali su da upadnu u zgradu
Narodne skupštine, zasuli su kamenicama zgradu RTS-a i SPS-a, navodno su
izazvali požar u garaži zgrade u kojoj je sedište DS-a i provalili su u
jednu radnju sportske opreme.

Valjanost Tadićevih kvalifikacija ovih nedela proveriću tako što ću ih
uporediti s mnogo većim nedelima, koja su izvršena 5. oktobra 2000.
godine prilikom rušenja Slobodana Miloševića. Dana 10. oktobra 2010.
godine, nekoliko mladića pokušalo je da preko skele upadne u zgradu
Narodne skupštine i tom prilikom su uhvaćeni, a da nikakvu veću štetu
nisu naneli. Pre deset godina bilo je mnogo gore. Veliki broj
demonstranata upao je u istu zgradu, zapalio skupštinsku arhivu, čiji je
deo nepovratno uništen, i ukrao veći broj izuzetno vrednih slika i
drugih umetnina, uključujući i nameštaj. To su bila krivična dela
podmetanja požara, uništavanja arhivske građe i službenih spisa i krađe
s obijanjem i provaljivanjem.

Slična nesrazmera u težini nedela očigledna je i u slučaju oštećenja
zgrade RTS-a. Pre desetak dana vandali i huligani, kako ih Tadić naziva,
zasuli su kamenicama i razbili samo staklo na pročelju zgrade. Pre deset
godina dični borci za slobodu i demokratiju razbili su sva stakla na
prizemlju, podmetnuli požar, a ondašnjeg direktora RTS-a Dragoljuba
Milanovića, fizički zlostavljali prilikom njegovog pokušaja da izađe iz
zgrade.

Za samog Ivicu Dačića biće najzanimljivija poređenja između oštećenja
koja su u zgradi SPS-a naneta nedavno i pre deset godina. Dana 10.
oktobra 2010. godine demonstranti su zasuli ovu zgradu kamenicama i
porazbijali nekoliko stakala, tako da je šteta bila skoro beznačajna. Na
dan rušenja Slobodana Miloševića demonstranti su upali u zgradu,
porazbijali sve što su mogli, izneli veći deo arhive i zapalili je. Kako
su mi za pisanje knjige „Kameleon" bile potrebne stenografske beleške i
drugi spisi sa sednica Gradskog komiteta SK Srbije od 1985. do 1989.
godine i njegovih pomoćnih tela, naročito Ideološke komisije i Gradskog
marksističkog centra, lično sam se uverio da ih u gradskom Arhivu nema,
jer su uništeni. Za razliku od Ivice Dačića, istoričari znaju kolika je
to šteta.

Konačno, navodno izazivanje požara u garaži Demokratske stranke, u kojoj
nije bilo nijednih kola, i upad u jednu prodavnicu sportske opreme, ne
deluju mi dovoljno ubedljivo, pošto mi je dobro poznata tehnika upotrebe
agent-provokatora radi prevaljivanja krivice na demonstrante i njihovog
difamiranja. A nije isključeno da su i naši režiseri ponešto naučili od
onih koji su inscenirali Markale i Račak.

Ako je predsednik Tadić demonstrante od pre desetak dana nazvao
vandalima i huliganima, kako je tek morao da okvalifikuje demonstrante
od pre deset godina, koji su izvršili mnogo teža i opasnija dela nego
što je demoliranje sedišta DS-a

DVOJNA MERILA
Ako je predsednik Tadić demonstrante od pre desetak dana nazvao
vandalima i huliganima, kako je tek morao da okvalifikuje demonstrante
od pre deset godina, koji su izvršili mnogo teža i opasnija dela. A
pošto on sigurno nosi u sebi duboko osećanje pravde, koja nalaže jednako
postupanje u istim, a nejednako u različitim slučajevima, verujem da je
već naložio svojim organima gonjenja da se obračunaju i s tim ranijim
prestupnicima, i da će ih kvalifikovati kako oni to već zaslužuju.

Da bi se i taj obračun što pre odigrao, baš kao što se ubrzava i
smandrljava postupak protiv prestupnika od pre deset dana, valjalo bi
najpre utvrditi identitet ranijih prestupnika. To će biti relativno
lako. Pošto su sačuvani snimci upada u zgradu ondašnje Savezne skupštine
i napada na zgradu RTS-a i zlostavljanja Dragoljuba Milanovića, a možda
i snimci napada na zgradu SPS-a, dovoljno je da Ivica Dačić i Slobodan
Homen sednu ispred ekrana i, uz pomoć odgovarajućeg stručnjaka, zumiraju
sve likove koji se pojavljuju na ovim snimcima. Lično verujem da bi
Slobodan Homen bar polovinu tih lica mogao odmah da prepozna, pošto je s
njima duže vremena bio na obuci u Mađarskoj. Identitet preostalih će
Dačićeva policija lako utvrditi. Tako bi zahvaljujući Homenu i Dačiću
bio ubrzan još jedan obračun. A bilo bi lepo da se njih dvojica, koji su
5. oktobra 2000. godine bili ljuti protivnici, sada nađu bez ikakvih
predrasuda bratski zagrljeni na istoj strani.

Čitaoci ovog našeg najuglednijeg nedeljnika lako će zaključiti da li će
se ova moja očekivanja ispuniti, ili ja zapravo gajim lažnu veru u
pravdoljubivost trenutnih vlastodržaca. Strepim da će čitaoci biti u
pravu. Na to me, pored ostalog, navodi i činjenica da se ovi skorašnji
prestupnici kvalifikuju kao vandali i huligani, a oni od pre deset
godina kao osvedočeni borci za slobodu i demokratiju.

A što se tiče naših dečaka, koji su 10. oktobra 2010. godine „jurišali
ludo, neustrašivo i besno, kao svet koji nema šta da izgubi", kako je to
sjajno zapazio Željko Cvijanović, za njih se može reći – dodaje
Cvijanović – da su znali šta je revolucija, ne bi trčali na policiju kao
ludaci. Oni, pak, koji znaju šta je revolucija i kako se ona izvodi,
nemaju smelosti da izađu na ulicu.

KOLIKA ĆE BITI REPRESIJA VLASTI? ONOLIKA KOLIKO SU SE PRE TOGA BLAMIRALI!

MIŠA ĐURKOVIĆ: KOLIKA ĆE BITI REPRESIJA VLASTI? ONOLIKA KOLIKO SU SE PRE TOGA BLAMIRALI!

utorak, 19 oktobar 2010 06:58

 

Ko posle Trivankinih objašnjenja nije shvatio da je izmena Zakona o krivičnom postupku sasvim evropska i u našem interesu taj je sigurno iz antihaškog lobija


Prošlo je nedelju dana od onih burnih događaja u Beogradu, a mi i dalje nemamo pojma šta se tu dešavalo. OK, Čeda naravno jedini zna. Rekao mu valjda Vordsvort da su u pitanju Rusi, antihaški lobi, odmetnuti delovi bezbednosnih službi i sve ostale anticivilizacijske snage. Sećate se onomad je i Beba u Insajderu isto tako obnarodovao da su Zorana ubili Rusi. 

No za nas obične smrtnike stvari deluju daleko složenije. Ono što je jasno to je da je na ulice Beograda neko izveo dobro organizovanu diviziju od šest hiljada ljudi. Veoma mladih i strahovito besnih. Za 95 odsto njih apsolutno je nebitno ko ih je organizovao i sa kojim ciljem. Oni bi to svejedno radili da pokažu bes prema ovoj vlasti. Međutim mene veoma zanima ko je to radio jer bi tek time saznali razloge. 

Neki stručni ljudi kažu da je onakva koordinacija i organizacija trupa na terenu podrazumevala visinsku osmatračku poziciju sa koje komandant može da vidi sva dešavanja na ulicama i da brzo premešta grupe s jednog na drugi kraj scene. Otprilike taj neko bi ili morao da se nalazi na vrhu Beograđanke ili da koristi satelitske snimke. Zapitajte se koliko faktora može da sebi priušti u toku šest-sedam sati tu vrstu položaja i informacija. 

Po kuloarima je svašta moglo da se čuje. Od toga da je u pitanju obaveštajna aktivnost jedne nama bliske i takoreći bratske zemlje, do ispitivanja interesa koji bi za ovako podrivanje ili slabljenje režima imale one najuticajnije zapadne zemlje koje tako često vole da prave državne udare ili njihove probe. Sve zanimljivija postaje hipoteza u vezi sa scenarijom koji je par dana pred događaje u etar pustio Vasilije Mišković. Dakle, da je u pitanju klasična fols fleg akcija, koju režim režira uz pomoć zapadnih prijatelja kako bi sebi obezbedio pokriće za uvođenje represije u zemlju. 

Šta god da je u pitanju, režim se zaista ponaša kao da je ovo poslednje u pitanju. Skoro čitava žuta struktura pohrlila je da bez ikakvih podataka od nadležnih službi na najprimitivniji način pokuša da iskoristi ovo za zastrašivanje običnih građana i za okrivljavanje svih onih koji su im politički ili bilo kakvi oponenti. Najrelevantniji podatak je da se u roku od nedelju dana pojavio nacrt novog Zakona o krivičnom postupku, koji bi trebalo da produži dozvoljeni pritvor i smanji prava osumnjičenih. E sad, ko posle Trivankinih jasnih i preciznih objašnjenja nije shvatio da je to evropski i u našem interesu, taj je sigurno antihaški lobista. 

CENZURA I ZABRANE U međuvremenu je dodatno pojačana cenzura u ionako uštrojenim medijima, a počele su i zabrane. U sredu su žuti zabranili tribinu Vidovdana i Srskog Kulturnog kluba u Novom Sadu, na kojoj je trebalo da se govori o demografskoj politici i gej paradi. U subotu je na Palmi plus zaustavljena već snimljena emisija Olivere Milatović, u kojoj su o dešavanjima u Beogradu govorili Anđelković, Pavić, Glišić, Vukićević i Đurković. Možda je još zanimljivije ispao promašeni spin koji se na Prvoj televiziji pretvorio u burlesku. Naime, u emisiji gde je trebalo da pripadnici vlasti pokažu kako su pametni u odnosu na „tupavog i divljeg navijača", Kimi je u odnosu na režimske ljude ispao gospodin čovek i stvarni poznavalac materije u komparativnom kontekstu. Rečenica „Više bih voleo da mi se sudi u Ugandi nego ovde" ući će u anale domaćih televizija. Poslanik Milivojević je sa respektom uglavnom blenuo u njega, dok je legendarni Goran Petrović prikazao u najgorem mogućem karikaturnom obliku ono što treba da bude navodno ozbiljna režimska priča. Svaki normalan čovek je te večeri shvatio kakva je ovo država u poslednjih deset godina kad je takav čovek bio na čelu službe koja bi trebalo da brine o bezbednosti i celovitosti ove zemlje.  

Kako je sve to delovalo videlo se sledećeg dana kada su se u nervozi oglasili svi oni likovi od tužilaštava do NUNS-a. Evo, NUNS se opet oglasio i pre neki dan kako bi ponovo tražio zabranu. Naime opšte je poznato da su novinarska udruženja glavni borci za zabranu i ograničavanje slobode izražavanja. To što mi mislimo da bi oni trebalo da se bore za slobodu iste, to je zato što ne shvatamo kako smo mi ipak poseban slučaj. Elem, oni sada traže da se zabrani poslednja Legijina knjiga. Onih osam ranijih nije ih se mnogo doticalo, ali je problem što je ovaj sad počeo da iz prve ruke priča o tome kako je izgleda stvarno izveden Peti oktobar. Tako smo saznali da se pokojni Đinđić nije odvajao od tada još uvek jedinstvenog surčinskog klana, da se najviše uzdao u Bagzijevu kafu i zaštitu Čumeta i pokojnog Duće Spasojevića. S takvim svedočenjem džaba Homenove tvrdnje kako oni nisu bili nasilni itd. 

Uostalom ovakav režim, koji se urušava brzinom svetlosti, teško da može da smisli bilo šta drugo osim represije. To smo ove nedelje jako dobro videli s najvišeg mesta. Počelo je sa krajnje jadnim Krletovim blogom (emotivan, jašta). Kao vrhunac svog propagandnog umeća ovaj predsednikov drugar i Šaperov portparol dao nam je onaj jadni argument prema kome svako kome smeta peder, samo traži izgovor jer će mu sutra smetati Kinez ili Jevrejin itd. Dakle, kaže ovaj propagandni genije, ako vam smetaju oni što se trpaju u bulju, vi ste za holokaust, i time potvrđuje da ovi moraju da odu što pre jer će za dve godine isti da nam objašnjava kako je valjda Hitlerov sledbenik svako ko se sam ne firca u senfaru. 

KRLE VS. ĐILAS Lepši deo tog bloga je bio onaj lični napad na Đilasa što se nije prema istom problemu poneo na isti način. Problem je što je gradonačelnik odmerenim nastupom u Dnevniku 10. oktobra sebe digao za isto onoliko poena za koliko su se Tadić i Krle urušili i pokazao koga ovde stvarno spremaju za sledećeg premijera ove države.  

Kulminacija medijskog samourušavanja je Tadićev dvodelni intervju u „Politici" kod Bujketa. Činjenica da je predsednik ponovio narečenu Krletovu argumentaciju sa gomilom priče o svemu i svačemu i jadnim čedističkim napadima na opoziciju, kandiduje ga za najjadniji scenski nastup koji je ovde neki vlastodržac imao. Uostalom, šta reći za čoveka kome je dolazak Hilari Klinton lepa vest (!) iako mu je ona objasnila da će sa Haradinajem ili Tačijem upravo on da pregovara kao sa sebi ravnim predstavnikom nezavisne države? Koliko smo najebali najrečitije govori dosad nezabeleženo loženje da smo mi „lider u Evropi". Brate, ni Sloba nije otišao dalje od „lidera u regionu". 

Šalu na stranu, ovi nesrećnici su pokazali da je broj alterantiva kojima raspolažu jednak nuli. U nedelji kad bez ikakve javne rasprave raspisuju tender za bagatelnu prodaju Telekoma, iako je u alternativnim medijima jasno dokazano da se radi ne samo o lošem poslovnom potezu već i mnogo čemu gorem, shvatili su da su stezanje, zatvaranje i zabranjivanje jedine opcije kojih oni umeju da se sete. Takva logika je dovela dotle da internet portale u potrazi za informacijom i analizom prati zapanjujuća brojka ljudi. Sledeći korak, baš kao pre jedanaest godina u slučaju socijalista, jeste to da ni sami žuti ne čitaju svoje medije i da počinje da ih biva sramota u društvu kad neko pomene da su članovi DS. I treba. 

P.S. Fenomenalan vic:  Pitaju Mlađu Dinkića: „Kako da vam verujemo?", a on kaže: "Časna reč!"

 

http://standard.rs/vesti/49-kolumne/5697-mia-urkovi-kolika-e-biti-represija-vlasti-onolika-koliko-su-se-pre-toga-blamirali-.html

NATO uranijum u utrobama majki sa Kosmeta

DUŠAN STANOJEVIĆ NATO uranijum u utrobama majki sa Kosmeta

Intervju | Nataša Jovanović | oktobar 17, 2010 at 11:56

---

Razgovarala Nataša Jovanović

Da li je Kosovo druga Hirošima, zašto se ćuti o epidemiji karcinoma, da li je izveštaj lekara iz naše Južne pokrajine zvanična potvrda da je NATO izvršio biološki genocid nad srpskim narodom – otkriva u razgovoru za „Pečat" direktor GAK „Narodni front" i vodeći ginekolog hirurg kod nas i u svetu

„Zločin na Kosmetu, koji su izazvali NATO projektili 'obogaćeni' osiromašenim uranijumom, prevazilazi sve dosadašnje svetske tragedije, a posledice sa kojima će morati da živi 60 narednih generacija ne mogu se ni zamisliti", kaže u razgovoru za „Pečat" vodeći hirurg ginekolog prof dr Dušan Stanojević

U poslednjih 10 godina javnost u Srbiji  je u više navrata, pokušavala da otvori temu epidemije raka kao posledice NATO bombardovanja. Na žalost, sve je ostajalo na nivou pokušaja. Onda ste vi izašli u javnost i rekli da je Kosovo srpska Hirošima. Čime potaknuti ste prekinuli ovo desetogodišnje ćutanje?
Kao predsednik ginekološke sekcije 24. septembra obreo sam se, sa još 50 kolega iz Beograda, na sastanku u Kosovskoj Mitrovici, u Zvečanu. I kako, već po običaju, ljudima u čijim gradovima se održavaju ovakvi skupovi prepuštamo da iznesu  probleme koje ih muče, opet u svetlu najmodernijih tendencija nauke, čuo sam frapantne podatke o posledicama delovanja osiromašenog uranijuma. Lekari sa Kosova, uglavnom Srbi, odabrali su temu „Prisustvo radioaktivnog uranijuma na Kosovu" i njoj posvetili četiri-pet predavanja. Prema njihovom kazivanju na celoj teritoriji Kosova, pala je negde oko 21 tona osiromašenog uranijuma. Dakle, to nije 21 tona nekakvih bombi sa eksplozivom, već je reč o 21 toni radioaktivnog uranijuma. Ovaj podatak je uzet iz NATO arhiva iz Brisela. Celo Kosovo je pokriveno osiromašenim uranijumom kojim su zatrovani zemlja, voda i vazduh. Čuli smo konstataciju lekara da je među decom i među nekim odraslim osobama registrovano prisustvo tumora na kostima, uvećano za 107 odsto u odnosu na period od pre 1999. godine.  Danas na Kosmetu svako ima u porodici po nekoliko članova obolelih od raka, a na jednom sastanku kojem sam prisustvovao, sedelo je 50 odsto ljudi obolelih od ove opake bolesti. Sve me je to nateralo da u ime svog dvomesečnog unuka i svih novorođenčadi u Srbiji, iznesem u javnost ovu dugo skrivani činjenicu da je srpski narod na Kosmetu ušao u pravu epidemiju karcinoma.

 

Svet treba da bude upoznat da se na Balkanu nalazi mnogo dece, koja i dalje treba da žive

Istraživanje koje je sproveo tim lekara sa Kosmeta, potvrđuje još neke pretpostavke stručnjaka o dalekosežnim posledicama delovanja osiromašenog uranijuma. Možete li nam reći do kakvih su još otkrića došle vaše kolege?
Ideja i cilj ovih lekara je bio da ispituju, pošto su svi ginekolozi, prisustvo uranijuma u plodovoj vodi i u pupčanoj krvi, što im je bilo dostupno. Oni su za te potrebe angažovali jednu genetsku laboratoriju iz Subotice i tako otkrili, u pojedinim slučajevima, prisustvo radioaktivnog osiromašenog uranijuma u plodovoj vodi i u krvi pupčanika. Tom sastanku prisustvovala je doktorka genetičarka, koja me je pitala kakvog to ima uticaja na plod, kakve su posledice prisustva osiromašenog uranijuma u samom plodu i plodovoj vodi. Nisam znao šta da odgovorim. Jedino u šta sam siguran jeste da posledice mogu biti stravične, ali njihove razmere, mislim, niko živi ne može da predvidi. Druga stvar, koja je sa stanovišta ginekologije mnogo značajnija, jeste ta da je zabeležena česta pojava takozvane molahidatoze ili grozdaste mole. To je oboljenje tog tkiva, od koga će se kasnije stvoriti embrioni posteljica.
U ćelijama te grozdaste mole se najčešće javlja genetska malformacija. To je oboljenje koje se pojavljuje na početku trudnoće gde je plod uništen, a celokupna masa zajedno sa posteljicom razvija se kao jedan tumor, koji najviše podseća na grožđe. Sastoji se od sitnih vodenih cista i raste u beskonačnost. A kakve će se tek mutacije i malformacije javljati, tek ćemo videti. U normalnim ćelijama postoji 46 hromozoma, a u ćelijama grozdaste mole njihov broj je dva ili četiri puta veći. To je već genetska anomalija, koja se pojavila posle bombardovanja. U normalnim okolnostima jedna grozdasta mola se javlja u tri hiljade trudnoća, a u ovim, posle bombardovanja, prisustvo grozdaste mole je mnogo češće u odnosu na raniji period. I izražava se u procentima. Alarmantan je i broj uginuća ploda u ranoj trudnoći, pojava tumora kostiju kod male dece…
Pazite, taj rezultat su prikazali lekari, koji rade na Kosovu, kao i profesori Univerziteta u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Oni su poredili pojavu grozdaste mole pre bombardovanja 1999. godine, sa njenom pojavom posle NATO bombardovanja. Takođe, i pojavu tumora kostiju pre i posle bombardovanja. Uočeno je da su te pojave učestale i onda su lekari krenuli da prebrojavaju koliko je to češća pojava. Sve o čemu vam govorim potkrepljeno je  statističkim rezultatima.

Da li ono što nas očekuje možemo nazvati tihim atomskim ratom?
Lično smatram da od Hirošime pa do Kosova, takav jedan ratni zločin nije zabeležen. Ovo jeste tihi atomski rat, čije posledice ćemo sagledati za 600 godina. Ono što je vrlo bitno jeste da smo na tom predavanju čuli da je zagađeno zemljište na Kosovu, kao i voda i vazduh, i da se osiromašeni uranijum već nalazi u lancu ishrane. Ako se nalazi u lancu ishrane od toga nema odbrane.

Dakle mi ne govorimo samo o biološkom genocidu, već i ekocidu?
Da biste izbrisali jedan narod morate mu prvo planski zatrovati životnu sredinu, a nalogodavcima ovog bombardovanja radioaktivnim uranijumom je upravo to pošlo za rukom. Osiromašeni uranijum iz zemlje ulazi u biljke, od kojih su neke hranljive. U svakom slučaju, stoka jede te biljke, a mi smo u direktnom kontaktu sa tom stokom, koju koristimo u ishrani. Pošto je tamo kompletno uništena životna sredina, radioaktivni uranijum sada se našao u kompletnom lancu ljudske ishrane. A čim je ušao u lanac ishrane, automatski je ugrozio sva živa bića na Kosmetu.

 

Zabeležena je učestala pojava oboljenja koje se javlja na početku trudnoće gde je plod uništen, a celokupna masa zajedno sa posteljicom razvija se kao jedan tumor koji najviše podseća na grožđe

Privremene političke granice ne mogu da ospore činjenicu da je Ibar reka koja povezuje Srbiju sa pokrajinom. Da li se i centralna Srbija nalazi na udaru epidemije raka o kojoj govorite?
Što se tiče granica na Balkanu, ja sam veliki grkofil i moj omiljeni pisac u Grčkoj je Nikos Kazanzakis. Svojevremeno je preko nekog svog prijatelja Zorbasa, koji je oženjen Crnogorkom, poručio da su granice na Balkanu kao harmonika. Stalno se skupljaju i šire. Dakle, ništa se nije pokrenulo u zadnjih hiljadu godina na Balkanu. Granice se pomeraju levo ili desno, ali to nema nikakve veze sa narodom. Narod ide i levo i desno od granice. Što se tiče uranijuma sa Kosova, on preko Ibra dolazi i u ostatak Srbije. On rekom može da dođe i do Velike Morave i do Dunava, ali će se i tamo negde staložiti, što znači da neće imati takvu snagu da ponovi kataklizmu sa Kosmeta, na kojem je ostalo zagađeno i zemljište. Voda to može da spere i odnese, ali zagađeno zemljište jeste veliki problem.

Činjenica je da su projektili NATO alijanse padali i na Frušku Goru i na Pančevo, da polusrušene zgrade u centru Beograda pršte od radijacije. Da li bi i to moglo biti tema nekog budućeg skupa lekara?
Slični slučajevi zagađenja  registrovani su i u Pančevu, ali tamo nije problem samo sa radioaktivnim otpadom koliko i sa nekim drugim hemijskim materijama. Ono što se sada nameće kao obaveza jeste organizovanje stručnog sastanka, i ja sam već u pregovorima po pitanju regionalne saradnje na tu temu, sa kolegama iz Makedonije. Plan je da u Ohridu održimo jedan regionalni sastanak na koji bi bili pozvani lekari, i Srbi i Albanci sa Kosova, kao i lekari iz Albanije i Makedonije,  i sa drugih područja Srbije. To bi bila prilika da vidimo šta nas je sve zajedno zadesilo. Veza između osiromašenog uranijuma i karcinoma u Srbiji je još uvek neartikulisana i nije uzela nekog velikog maha. Ali ono što se nameće kao potreba, jeste stvaranje jedne genetske laboratorije u kojoj bi mogli da se otkriju slučajevi malformisanih plodova, genetskih malformacija i oštećenja ploda.

Da li ćete konsultovati i italijanske lekare, budući da je gotovo ceo kontigent njihovih vojnika, koji su boravili na Kosmetu, o čemu je bilo spora u svetskoj javnosti, oboleo od posledica zračenja osiromašenim uranijumom?
Bombe sa osiromašenim uranijumom padale su tamo gde će kasnije biti raspoređeni Italijani, koji su i prvi oboleli od raka i prvi obelodanili tu istinu. Bilo bi korisno čuti i saznanja njihovih lekara.

Na vratima klinike u Bariju stoji napisano: Zdravstvena kontrola italijanskih građana, koji su radili na teritoriji BiH i Kosmeta, upućuje da bi cela Srbija trebalo da se podvrgne testiranju.
Rekao sam im da ću se oglasiti u medijima, i da ću svetu kazati sve o tome. Ali znate kako, naš narod je poprilično anatemisan i nama se ne veruje šta god da kažemo. Ja sam to iskusio na svojoj koži idući po svetu. Gde god se negde pojavite kao Srbin, svi vas gledaju sa omalovažavanjem kao da je potrebno da Srbija ponovo u pomoć pozove Arčibalda Rajsa, koji će objaviti svetu šta se ovde događa.

Kako tumačite to što Albanci ćute kada je u pitanju alarmantno povećanje broja obolelih od karcinoma na Kosovu?
Ono što ja kao lekar kliničar znam, jeste to da su kod mene dolazili i Albanci i Albanke oboleli od karcinoma. Kada ne mogu nigde da odu i kada im se sva vrata zatvore, oni dođu kod mene. Ja što mogu operišem, a što ne mogu – ne mogu.
Mi imamo konzilijum za karcinom. Ne znam da li je karcinom u porastu, i o kom broju je tačno reč. Ono što mogu da kažem jeste da se kod nas godišnje leči oko desetak Albanki, koje tvrde da mnogi boluju od raka. Očigledno je vlasti važnija politika od života građana.

Poznato je da su snage KFORA još 1999. godine, davale uputstva svojim vojnicima da izbegavaju kontakt sa predmetima za koje se sumnja da su pogođeni projektilima sa OU. Nije li to bio jasan pokazatelj da se sa lekarskim istraživanjima ne čeka 10 godina?
Ja sada na to pitanje teško mogu da odgovorim.

 

Da biste izbrisali jedan narod morate mu prvo planski zatrovati životnu sredinu, a nalogodavcima bombardovanja je upravo to pošlo za rukom

Ako je Kosovo srpska Hirošima, zašto taj problem nije podignut na državni nivo, zašto nema nacionalne strategije?
To nije pitanje za mene. Ja sam vam samo preneo ono što je bilo do nas, i što su ginekolozi konstatovali, a moja je dužnost da obavestim celu javnost u Srbiji i u svetu. Javno mnjenje se poprilično ustalasalo. To vidim i prema pozivima koje sam dobijao. Sa druge strane, stekao sam utisak da su lekari na Kosovu prepušteni sami sebi. Naravno da bi država trebalo da omogući ljudima da se ispita o čemu se radi, a ne da lekari sa Kosova budu inicijatori istraživanja i da vape za pomoć. Oni su ljudi kliničari, koji kažu da to postoji u tom i tom broju. Ohrabruje odobreni projekat SANU, da lekari na Kosmetu nastave sa istraživanjima i ispitivanja posledica bombardovanja. I o tim nalazima biće obaveštena i Svetska zdravstvena organizacija, koja je očigledno pod pritiskom. Bilo je predloga da se obaveste i američke nevladine organizacije, istaknuti intelektualci.

Kakvu povratnu informaciju očekujete od SZO koja je 2001. godine objavila izveštaj, gde stoji da u „zonama u kojima je korišćena municija sa osiromašenim uranijumom nije neophodno testirati ljude"?
Američki urolog Ričard Santući iz Detroita, koji je boravio kod nas pre dve-tri godine kao gost klinike, pozvao me je da zajedno odemo u Mozambik gde su išle američke misije da pomažu ljudima. Svetska zdravstvena organizacija ume da radi kada hoće. Međutim, kod Kosova je očito reč o političkoj stvari. Neko ko vodi SZO treba da uputi bilo kakav signal da se ispita teren Srbije, to jest Kosova, i da tek onda kaže ima li ili nema razloga za bojazan, i da li narod može ili ne može normalno da živi. Ako imate podatak da je bačeno toliko tona osiromašenog uranijuma, neozbiljno je saopštiti da ne treba ispitivati teren Kosova. Onda je tu reč o nekoj drugoj pozadini. U tom smislu SZO je pala na ispitu.

Čini se da kada je reč o istini koju Srbi šalju u svet, SZO nije jedina koja pada na ispitu časti?
Mi smo toliko u svetskim medijima ocrnjeni, degradirani i omalovažavani da kada se pojavimo negde i kada kažemo da smo iz Srbije, gledaju nas sa nekim nepoverenjem. Uvek se tu nađu ljudi, pa čak i Srbi, koji će da pljuju po Srbima. Meni to dosta smeta. Smeta mi što nismo svi isti bar sa profesionalnog aspekta i pred SZO. Lično mislim da treba da dignemo glas i saopštimo istinu, i da polako osvajamo medijski prostor, koji se osvaja kao „tiha voda koja breg roni". Polako, ali sigurno. Ne treba se zaustaviti samo na ovome.

Da li je političko pitanje i ćutanje Beograda pred problemom smrtnosti od NATO radijacije?
Na to pitanje ne mogu da odgovorim, ali znam da smo okruženi osiromašenim uranijumom. Imam unuka od dva i po meseca, koji treba da živi na ovom Balkanu barem narednih 60 godina. Šta njega čeka ovde? Svet treba da bude upoznat da se na Balkanu nalazi mnogo dece koja i dalje treba da žive, i to na ovom zagađenom prostoru. Pretpostavljam da će se po tom pitanju angažovati i država.

Srbija je u evropskom vrhu kada je reč o raku grlića materice. Da li to možemo dovesti u vezu sa osiromašenim uranijumom?
Ne. Rak grlića materice izaziva humani papiloma virus. Što se tiče raka grlića materice, o njemu se sve zna. On ne nastaje od zračenja i tu je kod nas zatajila preventiva. Moramo nešto da uradimo na njegovom ranom otkrivanju, jer je svuda u svetu maltene iskorenjen. Mi se upinjemo da pokažemo da žene treba da idu na redovne preglede. Imamo dovoljan broj i ginekologa i aparata za pregled. Danas u Beogradu ima 135 žena koje imaju početni karcinom grlića materice, a da toga nisu ni svesne. Zato sve žene moraju da idu na redovne kontrole.

Kako se desilo da pojedini mediji preuzimaju ulogu samog Ministarstva zdravlja i drže građanima moralne lekcije o zdravlju?
Nije to preuzimanje uloge ministarstva. Svi bi trebalo da preuzmu tu ulogu informisanja kako bi se saznalo sve o karcinomu grlića materice, da bi se sprečila pojava pravog raka. Taj karcinom ima svoju evoluciju. On se prvo javi u pretkliničkoj formi, a do pojave kliničke forme, to jest pravog raka, potrebno je da prođe deset godina. U tih deset godina ako svaka žena samo jednom godišnje ode kod ginekologa, eventualni karcinom grlića biće otkriven u pretkliničkoj formi, a tada je izlečenje stopostotno.

Profesor ste na Medicinskom fakultetu u Beogradu, direktor GAK „Narodni front", vodeći ginekolog hirurg kod nas i u svetu. Da li sam izostavila neku funkciju?
Da, pored svega pobrojanog, ja sam i predsednik Ginekološke sekcije. Do sada su to uglavnom bili najznačajniji ginekolozi, od oslobođenja pa do danas. Za mene je to izuzetna čast. Mnogo je veća čast biti predsednik te sekcije nego direktor jedne ovakve zdravstvene ustanove. Zato što su predsednici sekcija do sada bili i direktori zdravstvenih ustanova, Vojin Šulović, profesor Dragomir Mladenović, Atanasije Tasa Marković, Radmilo Jovanović, Siniša Tasovac… I kada je meni zapala ta čast, malo sam se osećao nelagodno.

http://www.pecat.co.rs/2010/10/dusan-stanojevic-nato-uranijum-u-utrobama-majki-sa-kosmeta/