Aleksandar Đaja - Palma na otoku sreće

Извор : недељник „ПЕЧАТ" бр.163, 25.04.2011.

ПАЛМА НА ОТОКУ СРЕЋЕ

Можда је за Драгана Марковића Србија острво среће, али за већину њених грађана је само једна велика глува соба. Глува соба промашене и погубне

политике ДС-а и њених сателита!

Пише АЛЕКСАНДАР ЂАЈА

Да је неко пре три године рекао Борису Тадићу да ће му десна рука на путу ка „еуропејским интеграцијама" бити садашњи председник Јединствене Србије и градоначелник Јагодине Драган Марковић, са "цела" своја три посланика у Скупштини Србије, он би одговорио: „Немој да ме з...!" Међутим, како је политика „вештина могућег", а у Србији „импровизација немогућег", онда је и нормално што је Марковић у својој препознатљивој психофизичкој хиперактивности, иступио против захтева за расписивањем ванредних парламентарних избора:

„Србија нема времена да губи, за њу је много и три дана, а камоли три месеца беспотребног губитка времена у тренутку када је сваки сат битан за преговоре о уласку у ЕУ!"

Разуме се, о свом „тврдом ставу" по том питању Драган Марковић је ултимативно обавестио шефа делегације Европског парламента за Југоисточну Европу Едуарда Кукана, који га је одмах уплашено подржао изјавом да превремени избори не би донели позитивне помаке за будућност евроинтеграција Србије и подвукао да „у том правцу земља мора да посебну пажњу посвети првенствено пуној сарадњи са Трибуналом у Хагу и наставку преговора са Приштином."

КИЛАВА РЕКОНСТРУКЦИЈА

У којем правцу?!... Да ли у правцу изјаве бившег председника Албаније Алфреда Мојсијуа да Косово сматра „покрајином Албаније", а становнике Косова „Косоварима". Или, у правцу изјаве квазипредседнице Косова Атифете Јахјага да „овај дијалог треба видети као нормалан процес између две земље." (?!) Или у правцу изјаве шефице делегације Косова у преговорима са Србијом Едитом Тахири, да су неприхватљиви разговори о подели Косова, што је назвала провокацијом шефа преговарачког тима Србије Борка Стефановића.

Дакле, о Косову и Србији, као о две државе се 'ладно говори, како из Албаније, тако и из редова фантомске шиптарске власти на Космету, предлози државе у којој је Космет још увек званично њена покрајина арогантно се одбацују као провокација - а државни врх Србије о томе ћути. Зашто?... Па, нема државе! Српски властодршци се једино баве спасавањем своје напукле власти, а не судбином српског народа, при чему им „приступање еуропским интеграцијама" служи само као алиби. Чак је и шеф Делегације ЕУ у Србији Венсан Дежер, нагласио да се ништа не подразумева. Србија мора да усвоји низ закона и да спроведе мноштво реформи, попут реформе правосуђа, борбе против корупције и измене изборног закона.

Поставља се само питање: ко ће све то да спроведе? Јер, „реконструисана Влада Србије" је још „килавија", него док је била „конструисана".  Она је фарса. Изјавом министра унутрашњих послова Ивице Дачића да би одмах расписао ванредне парламентарне изборе да је на месту председника Србије Бориса Тадића, да се председник Тадић плаши избора, а да је Слободан Милошевић расписивао изборе кад год би то тражила опозиција (и на њима побеђивао!) - и та фарса је огољена до пароксизма. Премијер Цветковић може и Дачића да смени као Динкића, истина, мало теже, али свеједно неће вредети. Председник Милошевић ће, иако покојни, за Бориса Тадића и ДС заувек остати - ноћна мора!

Права истина је у политици, као и у животу, обично неумољиво једноставна: у Србији не постоје ни Влада, ни Народна скупштина. Јер, од фамозне скупштинске већине, а коју су 2008. године чинили Коалиција за европску Србију (Демократска странка, Г17 Плус, Санџачка демократска партија, Српски покрет обнове, Српска листа за Косово и Метохију), затим Коалиција СПС, ПУПС, ЈС - после изјаве Ивице Дачића не остаје ништа! Претходно су Динкић и Г17 Плус направили дар-мар, СДП са Расимом Љајићем често наступа као опозиција самоме себи, Српски покрет обнове је већ одавно фолклорно друштво, Чедомир Јовановић као вечита „подршка из сенке" такође помиње ванредне изборе,  док ПУПС фолира пензионере да ће им бити боље кад „напуне стоту"...

 

ВЕЛИКА ГЛУВА СОБА

Када се на то још накалеме и неумољиви статистички подаци по којима су транзиција, неуспешне приватизације и економска криза довеле до тога да данас у Србији живи више од милион и триста хиљада људи који једва састављају крај с крајем,  да око седам стотина хиљада живи испод границе сиромаштва,  да је седамсто и двадесет седам хиљада незапослено, да три стотине и четрдесет три хиљаде пензионера прима пензију мању од 11.000 динара,  а да се око педесет хиљада људи храни у народним кухињама – шта рећи? Дали су нам потребни ванредни парламентарни избори,  јер је земља у највећој економској и политичкој беди и хаосу за последњих двадесетак година,  или је стање регуларно?

Тачно је господине Драгане Марковићу да „Србија нема времена да губи", да су „за њу много и три дана, а камоли три месеца" и да су то „три месеца беспотребног губитка времена у тренутку када је сваки сат битан" - али, не битан „за преговоре о уласку у ЕУ", него за спасавање овог напаћеног народа - да не умре од глади!  Јер, и поред ваших несумњивих заслуга за развој града Јагодине и још већих личних разлога да избора уопште не буде,  чини се као да само ви и Борис Тадић, са причом о „еуропејским интеграцијама", „усправно кано клисурине" стојите на пустом острву званом Србија, које, иако без земљотреса и цунамија, са вашом коалицијом на власти незаустављиво тоне у море. Можда је за вас то острво, заиста, острво среће на којем вам једино још нису свирали, како кажете, „Бетовен и Шопен, јер сам био мален док су они били популарни", али за већину грађана Србије, оно је само једна велика глува соба. Глува соба промашене и погубне политике Демократске странке и њених сателита!

IZ DIPLOMATSKOG UGLA Nije šija, nego vrat

IZ DIPLOMATSKOG UGLA

 

Nije šija, nego vrat

 

Vladimir Vukčević, srpski tužilac za ratne zločine koje su počinili Srbi, ocijenio je, baveći se više politikom, a manje pravima, da presuda hrvatskom generalu Anti Gotovini "nije presuda Hrvatskoj".

Ante Gotovina i državni vrh Hrvatske su progonili Srbe, jednako kao i Pavelićeve ustaše, iako Srbi imaju privatnu tapiju na zemlju, pa ne mogu biti okupatori svojih njiva? Nisu Srbi okupirali Kordun, Baniju i Liku, već tu žive nekoliko vjekova na zemlji u njihovom vlasništvu, stečenu kada su, u Krajini, branili hrišćansku Evropu od otomanske najezde i, kao slobodni seljaci, imali pravo na sopstveni posjed. Naš tužilac zaboravlja da Ante Gotovina nije predvodio zemunski klan, već da je protjerivao Srbe pravoslavce, s imanja koja su posjedovali duže od četiri vijeka na osnovu zasluga i/ili kupovine.
Predstaviti protjerivanje 250.000 Srba, pogibiju 500 vojnika RSK, ubijanje oko 700 civila, nestanak 1.800 Srba i spaljivanje 15.000 srpskih kuća, "individualizacijom odgovornosti vojnog i političkog vrha Hrvatske", što će značiti "preispitivanje odgovornosti pojedinaca u ratu u Hrvatskoj", kako kaže Vukčević, nije u skladu čak ni sa odlukom Haškog tribunala koji nedvosmisleno govori o "zajedničkom zločinačkom poduhvatu", dakle, nije riječ o pojedinačnoj, već o grupnoj odgovornosti za zločin etničkog čišćenja. Tu grupu je sačinjavao najviši politički i vojni vrh Hrvatske, dakle hrvatska država. Etničko čišćenje nisu mogli počiniti pojedinci, već samo moćna državna struktura. To ne znači cijeli hrvatski narod, ali znači da Vukčević ne razlikuje državu od naroda.
Da li je "paljenje srpskih sela u tri smjene" u Zapadnoj Slavoniji, kako reče Stjepan Mesić, operacija etničkog čišćenja koju je izvršila hrvatska država ili neki sitni kriminalac? Kome se sudi, ako se sudi najvišim predstavnicima države, predsjednicima i generalima? Državni funkcioner nije privatno lice, a država nije apstraktna tvorevina, već je čine ljudi i teritorija, njeni državnici i generali, makar to bili Tuđman i Gotovina.
S kim je Gotovina izvršio "zajednički zločinački poduhvat" i dobio naređenja, oružje i medijsku podršku u cilju "da Srbi sasvim nestanu", o čemu svjedoči zvučna verzija "Brionskog transkripta"? Sigurno ne od nekog hrvatskog bodula, a još manje od nekog srpskog vlaha, već od najvišeg hrvatskog državnog vrha i da li je Tuđman, čiji se glas čuje sa trake, šef države ili pojedinac?
Ako je Vukčević slavio Uskrs, onda je farbao i jaja, pa je mogao primijetiti da jaje ostaje jaje bez obzira kojom ga bojom ofarbali.
Zločin treba da se mjeri jednako i u Srbiji i u Hrvatskoj i u NATO-u. Ako je Haški tribunal dokazivao, u suđenjima Miloševiću, da je srpska država agresor, kriveći za to čak i Vuka Karadžića, onda je valjda i Hrvatska država nešto kriva, makar zbog Tuđmana i Pavelića.
Ako nije tako, zašto postoje tužbe Hrvatske države protiv države Srbije i države Srbije protiv države Hrvatske, a u slučaju Srbije uzeti su u obzir upravo zločini počinjeni prilikom "Oluje" i "Bljeska"? Što Vukčević nije tužio Antu Gotovinu, već hrvatsku državu?
Zašto tuži samo Srbe? Zašto pravda Hrvatsku kada ga niko ne vuče za jezik?
Ako svi treba da odgovaraju za zločine, zašto Vukčević ne optuži NATO, Klintona, Blera, Solanu, za zločine počinjene u Srbiji? Isto pitanje važi i za tužioce Crne Gore?
Ne čine tako, jer su skutonoše haških tužilaca, eksponenti evroatlantske antisrpske politike kojom se umanjuju tuđi zločini, a preuveličavaju srpski.
Nisu štovaoci boginja Dike, Temide i Justicije već haške NATO "boginje" Karle.

(Autor je nekadaŠnji generalni konzul SRJ u Bariju)

 

http://www.dan.co.me/index.php?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2011-04-28&clanak=278075

Окупација као облик хуманитарне помоћи

 

Сергеј Гук	27.04.2011, 19:55
Photo: EPA

Тајни план коалиције земаља ЕУ за копнени упад у Либију обелоданило је немачко булеварско издање Билд. Документ са детаљном операцијом на 60 страница издање је сажело на једну. Али и објавило је сасвим довољно да се убедимо у главно. Резолуција СБ УН која је дозволила операцију Чисто небо са јединим циљем – заштитом цивила Џамахирије, за Запад је обичан лист папира, који треба да прикрије његово фактичко учешће у рату на страни једне од сукобљених страна. У циљу свргавања режима који није по вољи НАТО-а.

НАТО је почео да срављује Либију с мора и из ваздуха. Сада замишљају интервенцију са копна и окупацију читаве земље. Тему наставља Сергеј Гук и гости: потпредседник Академије за геополитичке проблеме генерал-пуковник Леонид Ивашов и старији научни сарадник МГИМО Јуриј Зињин.

Није сасвим јасно зашто се упад планира као акција ЕУ. Ни армију, ни генералштаб ЕУ за сада нема. Вероватно да се акцији да „хуманитарни" карактер. Или макар његов привид? Ситуацију објашњава Леонид Ивашов.

Хуманитарна операција водила се против Југославије, држава је престала да постоји. И против Ирака – држава је престала да постоји. НАТО је постао превише одиозна фигура. ЕУ нема своје оружане снаге, Американци нису дозволили. Деловаће исти тај НАТО у оквиру хуманитарне операције под окриљем ЕУ. Европљани, пре свега Француска и Италија, сатерали су себе у ћошак. Сада за њих настаје кризна ситуација око осигурања нафте. Гадафи је директно изјавио да после победе либијске револуције европљани неће добити ни барел нафте. Северно море престаје да даје довољно гаса, пресушује норвешка нафта. И ако не добију нафту из Либије, доспеће у критичну ситуаицју. И сада мисле како да свргну Гадафија. А надаље ће се водити жестока конкуренција: да ли ће нови режим бити проевропски или проамерички.

Чиме ће Либија дочекати незване госте? У тајном докумнету степен ризика за војнике се оцењује до високог до критичног. Говори се о могућим нападима терориста и бандита. И о претњи да се упадне у борбе између племента и кланова. Бојазни нису неосноване, сматра Јуриј Зињин.

 Сваки страну упад ће бити снажни задражујући фактор и за мањи део радикала и за велики део Либијаца. Који у последњих 40 година, када су биле ликвидиране све војне базе – енглеске, америчке, француске, нису навикли да живе по диктату странаца. Ериторија Либије је огромна – отприлике 4 Украјине. Дужина граница износи 4400 километара. Може се замислити како ће њу тешко бити контролисати. Судећи по саопштењима, део побуњеника је против станог мешања. Они схватају да чим се у земљи појаве странци, нагло ће пасти у очима свих који се према њима односе са симпатијом.

НАТО би данас скупо платио за легитимни повод за упад у Либију. Њихови стратези ломе главу у тражењу одговарајућих аргумената. Најкреативнијим су се до сада показали Французи. Бомбардовања морају, наводно, да се коригују са земље, како се грешком не би убијали „своји" (туђи могу да се убијају). Закључак: без интервенције се не може. При томе скромно прећуткују да у Либији одавно оперишу британски, италијански, амерички и још не зна се чији тимови за сондирање терена. Управо како би наводили на циљеве ракете и бомбе.

Али само из ваздуха рат се не може добити. А проширење операција Русија као стални члан СБ УН не допушта, о чему је ових дана изјавио министар иностраних послова Сергеј Лавров. Управо мешање западних земаља у унутрашњи конфликт омета успостављање дијалога између либијских власти и опозиције, убеђен је министар иностраних послова Русије.

http://serbian.ruvr.ru/2011/04/27/49553176.html

Hrvatska sakriva zločine

Hrvatska umanjuje zločine

N. B. | 25. april 2011. 21:00 | Komentara: 2

Hrvatsko tužilaštvo izašlo sa sramnim brojkama žrtava ratnih zločina u njihovoj državi. Tokom „Oluje" poginulo je i nestalo 1.922 Srba, ali Hrvatska čini sve da se to ne pominje

TOKOM akcije "Oluja" počinjena su 24 najteža ratna zločina sa ukupno 156 žrtava i 47 takozvanih običnih ubistava. Za najveći deo počinjenih zločina još traju istrage, dok je za 11 ubistava procesuirano 10 pripadnika hrvatskih oružanih snaga - podaci su koje je u javnost iznelo Državno tužilaštvo Republike Hrvatske.

Što se tiče takozvanih običnih ubistava, za ubistvo 21 žrtve postupci se vode protiv 33 osobe, dok za ostale zločine počinioci nisu otkriveni, ističu u Tužilaštvu, pri tom ne dajući podatke šta je bilo sa procesuiranim osobama.

Broj od 203 utvrđene žrtve razlikuje se od podataka Hrvatskog helsinškog odbora o 677 ubijenih i nestalih srpskih civila, a Tužilaštvo to objašnjava činjenicom da HHO nije razdvojio žrtve rata i ratnih zločina i ubistava. Tužilaštvo je pozvalo da se utvrde okolnosti stradanja svih žrtava. U Ujedinjenim nacijama, sektoru "Jug", koji je obuhvatao severnu Dalmaciju i Liku, HHO je evidentirao 410, a na području "Sever", koje je obuhvatalo Kordun i Baniju, 267 ubijenih i nestalih civila.

Međutim, brojke do kojih je došao Dokumentaciono-informativni centar "Veritas" daleko su veće od onih koje iznose i hrvatsko tužilaštvo i HHO.

- Tokom "Oluje" i posle nje, poginulo je i nestalo 1.922 Srba, a samo tokom avgusta 1995. godine ubijene su 1.764 osobe - kaže, za "Novosti", Savo Štrbac, predsednik "Veritasa". - Od toga, 62 odsto su civili, a među njima, polovina je starija od 60 godina. Među žrtvama su 534 žene, devetoro dece do 14 godina i devetnaestoro dece do 18 godina.

Prema Štrpčevim rečima, od ukupnog broja, rešena je sudbina 894 osobe, dok se ostali vode kao nestali. Kako naglašava, "Veritas" raspolaže sa informacijom o 438 registrovanih grobnih mesta, iz "Oluje", ali Hrvatska ne daje saglasnost da se tela ekshumiraju.

- Do 2000. godine u Hrvatskoj nije procesuiran nijedan slučaj ratnog zločina, jer je stav njihovog pravosuđa bio da su oni vodili odbrambeni rat - nastavlja Štrbac. - Pod snažnim pritiskom međunarodne zajednice i nas iz "Veritasa", menja se stav, pa događaji počinju da se kvalifikuju kao ratni zločini. Oni su sami sebe ubeđivali da su samo žrtve Srba. Brojke koje iznosi hrvatsko tužilaštvo dokaz je koliko nema volje, pre svih političara, da se otkrije istina. Ukoliko presuda Haškog tribunala Anti Gotovini postane pravosnažna, što verujem da hoće, to bi moglo da nam pomogne da dokažemo da je nad Srbima izvršen genocid.

Prema pisanju pojedinih hrvatskih listova, haška presuda generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču, koji su osuđeni na 24, odnosno 18 godina zatvora, mogla bi da utre put za nova krivična gonjenja. Ovog puta, od Tužilaštva Bosne i Hercegovine, koje bi moglo da podigne optužnicu protiv visokih oficira Hrvatske vojske i Hrvatskog veća odbrane koji su 1995. učestvovali u operacijama "Maestral" i "Južni potez" u zapadnoj Bosni.

Na popisu osumnjičenih, osim generala Gotovine, nalaze se i Rahim Ademi, Damir Krstičević, Miljenko Filipović, Ljubo Ćesić Rojs, Stanko Sopta, Zlatan Mijo Jelić, Željko Glasnović, Slobodan Matenda i drugi. Portparol Tužilaštva BiH Selma Hećimović izjavila je da se na osnovu prijava Tužilaštva Republike Srpske sprovodi istraga zbog zločina koji su se desili za vreme operacije "Maestral", dok u Tužilaštvu RS zasad ne žele ništa da komentarišu.

Oficirima je navodno diskretno savetovano da ne idu preko Neuma, jer bi mogli da budu uhapšeni. Podseća se i da sudski organi BiH procese za ratne zločine ne vode na isti način kao u Hagu, odnosno da se pojedinac ne tereti za komandnu već isključivo za ličnu odgovornost.

KNjIGA O ''OLUJI''

KNjIŽEVNIK i publicista Đakomo Skoti, rođeni Napolitanac, koji živi i radi u Hrvatskoj, prošle godine objavio je knjigu "Hrvatska operacija Oluja". Kako sam ističe, radi se o svojevrsnom dnevniku događaja pisanom kako bi se sačuvalo sećanje na zločine koji su prećutani ili za koje se nije znalo.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:328332-Hrvatska-umanjuje-zlocine

MILORAD VUKAŠINOVIĆ: IZA UBISTVA ALDA MORA STAJAO JE NATO

MILORAD VUKAŠINOVIĆ: IZA UBISTVA ALDA MORA STAJAO JE NATO

nedelja, 24 april 2011 08:51

 

U suštini, iza svih terorističkih akcija u zapadnoj Evropi, koje su pripisivane ekstremnoj levici, nalazili su se planeri iz tajnih Nato armija

Švajcarski istoričar Danijel Genzer, pre nekoliko godina, otkrio je jednu od najčuvanijih tajni u istoriji delovanja Severnoatlatske vojne alijanse. "Tajne Nato armije" – naslov je disertacije, koja otvara potpuno novo poglavlje u izučavanju delovanja vojnopolitičkog saveza, koji predstavlja udarnu pesnicu ideologije globalizma i novog svetskog poretka.

Prema tvrdnjama profesora Genzera, od trenutka formiranja Nato pakta - 1949. godine, u svim zapadnoevropskim državama, pristupilo se formiranju paralelnih tajnih struktura, čija je prvobitna uloga trebalo da bude organizacija pokreta otpora, u slučaju sovjetske okupacije. Stratezima alijanse, veoma brzo postalo je jasno da pretnja sovjetske invazije na Zapadnu Evropu, nije realna. Prema tvrdnjama dr Genzera, pristupilo se izradi alternativne strategije, čiji je cilj korišćenje tajnih struktura, radi kontrole političkih procesa, u članicama zapadnog saveza. Osnovna svrha kontrole političkog procesa, svodila se na sprečavanje dolaska na vlast stranaka "prokomunističke orijentacije", pre svega u Italiji, Francuskoj i Grčkoj.

Tajne Nato armije, od tog trenutka, činilac su kontrole i destabilizacije zapadnih društava. Metodologija delovanja kretala se u širokom spektru: od izazivanja kontrolisane nestabilnosti, terorističkih dejstava, do realizacije strategije navodno suprostavljenih "levičarskih" i "desničarskih" ekstremizama.

U suštini, iza svih terorističkih akcija u zapadnoj Evropi, koje su pripisivane ekstremnoj levici, nalazili su se planeri iz tajnih Nato armija. Profesor Genzer ističe da je američki Pentagon, pripadnike tajnih Nato armija, regrutovao iz struktura ekstremne profašističke desnice. Tajne Nato armije postojale su na tlu Italije, Francuske, Nemačke, Belgije, Holandije, Luksemburga, Švedske, Danske, Španije, Portugala, Grčke, Turske i čak neutralne Švajcarske.

Sadržaj njihovog delovanja svuda je bio isti. Sprečiti emancipaciju ovih država, od američkog uticaja i kontrole. Dr Genzer tvrdi da ove strukture još uvek deluju, ne samo u Evropi, već i u Sjedinjenim Državama, uz napomenu da se paralelne formacije, danas koriste u "širenju straha od islama". Teroristički udari od 11. septembra, kao i slične akcije "islamskih terorista" u Španiji, Velikoj Britaniji i Francuskoj, delo su tajnih Nato armija, uz nastojanje da se politički i društveni procesi, stave pod kontrolu moćne "industije bezbednosti", koja se posle pada komunizma, nalazi u grozničavom traganju za "globalnim neprijateljem".

Operacija Gladio priča je o špijunaži, zaveri i političkom nasilju, koje su na tlu Italije, sprovodile tajne Nato armije. Gladio je jedan od najtajnijih programa koji je ikada postojao, odnosno tajna teroristička mreža, koja predstavlja tipičan obrazac delovanja Nato alijanse u Evropi. Jednom rečiju, operacija Gladio prethodnica je američke strategije mrežnog rata za 21. vek.

Prema dosada dostupnim podacima, tajne Nato armije su u okviru ove operacije likvidirale na stotine nedužnih Evropljana, radi realizacije "strategije napetosti" američkih specijalističkih službi. Cilj tajnih operacija, bio je zastrašivanje i kontola političkih klasa, pre svega u Italiji i Belgiji, a radi očuvanja američke dominacije na evropskom kontinentu.

Prema izveštaju italijanske Parlamentarne komisije iz 2000. godine, američke tajne službe, koristile su navedenu strategiju radi sprečavanja dolaska na vlast Socijalističke partije. Organizacija Crvene brigade, korišćena je radi kontrole političkih procesa u Italiji, čija je politička klasa, iskazivala prosocijalističke težnje. Suštinski, iza akcija ove terorističke organizacije, stajala je američka obaveštajna služba CIA, koja je istovremeno finansirala i podržavala i desničarske strukture u italijanskoj armiji.

U Ministarstvu odbrane Italije, postojalo je supertajno odeljenje, kojim nisu komandovali oficiri italijanske vojske, niti su članovi odeljenja bili pripadnici italijanske armije. Naime, komandnu strukturu i sastav odeljenja Gladio, činile su privatne ličnosti, koje su u ime i za račun struktura zapadne vojne alijanse, izvodile terorističke akcije i pripisivale ih levici.

Nato je stvorio tajno pododeljenje koje je pripadalo vrhovnoj komandi alijanse, a koje je delovalo pod šifrom "Tajni saveznički komitet", odnosno "Komitet za planiranje". Istraživače tajnih Nato armija, posebno je zaprepastilo saznanje o saradnji sa pronacističkim organizacijama, čiji su pripadnici korišćeni radi obračuna sa prokomunističkom levicom. Istoričar Kristofer Simpson ističe, da je saradnja sa nacistima posle Drugog svetskog rata, sa pravosudnog stanovišta bila ilegalna, sa moralnog neprihvatljiva, ali je sa strateškog stanovišta bila efikasna, posebno na evropskom tlu.

Jedna od najpoznatijih operacija tajnih Nato armija, bila je otmica i ubistvo predsednika italijanske vlade Alda Mora 1978. godine. Ovo ubistvo bilo je motivisano političkim razlozima. Kao organizator i izvršilac ubistva, koje je zaprepastilo Italiju i ceo svet, označena je teroristička organizacija Crvene brigade.

Crvene brigade su osnovane 1970 godine, kao komunistička oružana formacija. Osnovni proklamovani cilj organizacije, bio je uvođenje komunističkog sistema i proterivanje zapadne vojne alijanse iz Italije. Organizacija je veoma brzo po osnivanju, počela da primenjuje metode terorističkog delovanja, sledeći markisističku ideologiju i oslanjajući se na iskustva i tradicije delovanja sličnih levičarskih pokreta u Latinskoj Americi. Jedan od prvih vođa bio je Alberto Frančeskini, koji je i sam poticao iz radničke porodice.

Na samom početku svog postojanja, pripadnici Crvenih brigada, fokusirali su se na uništenje ekstremne desnice. Tada su izvedeni mnogi napadi na fašističke organizacije i njihove skupove. Kao podrška sindikalcima i uopšte radnicima u štrajku, brigade su preduzele niz akcija uništavanja vlasništva velikih kompanija, kao i sabotaže proizvodnje. Delovali su najviše na industrijski razvijenom severu Italije.

Mete su im uglavnom bile postrojenja auto-industrije. Prve akcije bile su uništavanje automobila šefova u fabrikama, a kasnije se krenulo sa kidnapovanjem. Od kraja 1971, iz masovnog nasilnog pokreta izdvaja se grupa koja pokreće bolje planirane i strateški osmišljenije akcije, paravojnog karaktera. Takođe, od tada počinju da biraju određene pojedince za svoje mete. Crvene brigade su 1970-ih imale oko pet stotina aktivnih članova i veliki broj onih koji su ih podržavali.

Aktivni članovi su bili između 30-40 godina starosti i dobijali su platu od 400 američkih dolara, prikupljenih pljačkom banaka (ili eksproprijacijom kapitala, kako su oni to zvali), a njihove su veze s brigadom sezale još u 1960-te i doba studentskih protesta.

Među novim je članovima bilo dosta radnika iz Milana i Turinske regije. Veliku podršku, iako ne javnu, imali su i od Komunističke partije Italije naročito od starih, ratnih komunista. Crvene brigade su u ovom periodu bile oružano krilo velikog društvenog pokreta koji su činile leve partije, grupe i sindikati. Godine 1974, izdaju saopštenje za javnost u kojem obrazlažu svoje ciljeve i metode borbe. Objašnjavaju svoju nameru da udaraju po državnim simbolima i strukturama, dokle god je ne unište, a sa njom i čitav sistem koji služi interesima krupnog kapitala. Počinju napadi na funkcionere konzervativnih i desnih partija, a mete prvog ubistvenog napada Crvenih brigada, bili su aktivisti fašističkog Italijanskog socijalnog pokreta u Padovi.

Prva značajnija akcija dogodila se 1974. godine, kada su kidnapovali Sosija, glavnog tužioca Đenove. Zamenili su ga za dva uhvaćena člana Crvenih brigada, koji na kraju nisu vraćeni, a tužilac koji je zaustavio njihovo puštanje je ubijen. Brigade ubrzo postaju poznate svakom Italijanu, posle otmice guvernera oblasti Rima, Đenove i Venecije.U ovom periodu njihove akcije potpuno se povlače iz fabrika. Više nisu deo protestnog pokreta, već nezavisna oružana grupa, potpuno ilegalna i tražena od države. Pretnja Crvenih brigada u Italiji postaje ogromna i sveprisutna, a svojim rezultatima zasenjuje sve ostale terorističke aktivnosti u evropskim zemljama. Brigade pozivaju radnike da se ujedine u moćnu Borbenu komunističku partiju (što je bio zvaničan naziv Crvenih brigada), istovremeno podmećući bombe i pucajući na policiju. Usvajaju taktiku svakodnevnih napada na razne oblasti delovanja države, i sistematski napadaju policajce, karabinjere i zatvorske čuvare. Cilj im je da se zaplaši pravosuđe, da ne pokreće sudske procese protiv revolucionara. Na ovom mestu potrebno je napraviti kratku digresiju.

Naime, uzroke terorističkog delovanja Crvenih brigada treba tražiti u društvenoj i političkoj klimi tadašnje Italije, koja tokom 1977. godine podseća na vreme masovnih protesta iz 1968. godine. Ulice su prepune nezadovoljnih studenata (ogorčenih reformom školstva i zakonima za mlade), nezaposlenih i nedovoljno plaćenih radnika. U takvoj društvenoj atmosferi, Crvene brigade regrutuju operativace za svoju borbu. Militantno jezgro broji preko 500 osoba, a grupa uživa veliku podršku masa.

Crvene brigade izvode akciju kidnapovanja, a zatim i ubistva Alda Mora, kao što je rečeno 1978. godine. U momentu otmice Aldo Moro bio je najistaknutija politička ličnost tadašnje Italije, premijer iz redova Demohrišćanske partije. Čin otmice izveden je na spektakularan način. Crvene brigade su ga otele 16. marta, kada je šetao prema Parlamentu, ubivši pet njegovih telohranitelja.

Neposredan povod za kidnapovanje bila je Morova ideja "istorijskog sporazuma" između demohrišćana i Komunističke partije Italije (KPI), koju je posle održanih izbora, na kojima su komunisti osvojili više od 30 odsto glasova, trebalo da verifikuje italijanski parlament.

Radikalno levičarsko jezgro istupilo je protiv sporazuma, dok je Moro bio je jedan od njegovih glavnih zagovornika. Komunisti su javno osudili otmicu i na taj način se definitivno prekida bilo kakva podrška akcijama Crvenih brigada.

Crvene brigade su 18. marta javnosti poslale sliku Mora, nazvavši ga političkim zatvorenikom, a njegovo kidnapovanje držanjem u narodnom zatvoru. Dan kasnije, pronađen je jedan od automobila kojim je kidnapovan, a ubrzo posle policijske istrage, uhapšeni su neki od vođa: Renato Ćurćijo i Alberto Frančeskini. Ćurćijeva supruga Mara Cagol, ubijena je prilikom hapšenja, jer je pružala oružani otpor.

Iako su uhapšeni vodeći članovi, policija nije uspela da potpuno provali i slomi organizaciju. Crvene brigade ponudile su razmenu premijera Alda Mora za Renata Ćurćija i trinaest ostalih članova, kojima je suđenje trebalo da uskoro počne. Čak je i sam Moro pisao Andreotiju, koji ga je zamenio kada je otet, da napravi razmenu i da glavni cilj njihove politike treba da bude izbegavanje još nepotrebnih žrtava, ali Andreoti je bio čvrst u odluci da ne pregovara sa teroristima, koju nije promenio, ni posle više od mesec dana molbi Morove porodice. Kritičari ukazuju da nije želeo povratak premijera, jer se nalazio na njegovom upražnjenom mestu. Crvene brigade pogubile su Alda Mora, 9. maja 1978. godine, posle 55 dana zatočeništva, a njegovo beživotno telo, veoma simbolično, ostavili su na pola puta između sedišta demohrišćana i Komunističke partije Italije.

Posle ubistva Alda Mora država je krenula u odlučan rat protiv terorizma, koristeći sva raspoloživa sredstva. Ubistvo popularnog političara izazvalo je udaljavanje mnogih intelektualaca i javnih ličnosti, koji su imali simpatija za delatnost Crvenih brigada. Javna podrška je opala. Čak su Ćurćio i Frančeskini iz zatvora, osudili ovu akciju i vođu Brigada Marija Moretija. 1980-ih godina, jedan od članova Crvenih brigada, Patricio Peci (koji je kasnije ubijen), odao je policiji priličnu količinu informacija, posle čega je usledio niz hapšenja. Uprkos tome, izvedeno je još nekoliko akcija poput otmice sudije Đovanija Dursa, a uslov za njegovo puštanje je bio da vlada zatvori jedan od najgorih zatvora u Italiji, Asinaru.

Crvene brigade se 1984. godine dele se na dve frakcije, Borbenu komunističku partiju i Uniju borbenih komunista, a od 1989. godine, pošto ih je veći na zatvorena, aktivnosti su im znatno smanjene. Ipak, sredinom 1990-ih napadnuta je američka baza u Avianu. Inače, do 1999. godine, smatralo se da je domaći terorizam u Italiji pobeđen, ali, tada je autor vladine reforme zakona o radu Masimo Danton , ubijen ispred svoje kuće. Na zidu iznad tela sprejom je bilo ispisano Brigate Rosse. Izdato je saopštenje u kojem se kaže da će tako proći svako ko pokuša da oduzme prava radničkoj klasi. Ipak, ne treba zaboraviti, da se ubistvo Dantona, dogodilo u trenutku agresije Nato alijanse na SR Jugoslaviju, pa ga dobri poznavaoci italijanskih prilika, tumače kao tadašnji "mafijaški znak" premijeru Dalemi, koji je bio pod velikim pritiskom parlamenta, da odustane od podrške Nato agresiji, na jednu suverenu državu.

Nasuprot Crvenim brigadama, u Italiji je organizovano delovao i fašistički pokret koji je, uz podršku CIA, radio na rušenju uticaja Komunističke partije Italije. Smatra se da je ovaj pokret počeo sa "strategijom napetosti," tj. serijom terorističkih napada, koji su trebalo da zaustave talas studentskih i radničkih protesta, koji se širio zemljom i eventualno dovedu do intervencije italijanske države, protiv levičara i zavođenja vanrednog stanja.

U početku su fašisti delovali tajno, svaljujući krivicu na levičare. Godine 1969. su podmetnuli bombe u osam vozova, a iste godine su pokušali da dignu u vazduh jednu osnovnu školu u Trstu. Krajem 1969. su fašisti iz Novog poretka postavili su bombu na Trgu Fontana u Milanu i ubili šesnaest, a ranili oko devedeset ljudi, što je bio najveći posleratni pokolj, posle čega vlast hapsi oko preko 4.000. levičara i studentskih aktivista, od kojih mnogi ostaju u zatvoru godinama posle toga, a neki umiru pod nerazjašnjenim okolnostima.

Pokret novog poretka 1970. godine podmeće eksploziju, u napadu na voz. Tom prilikom ubijeno je šest, a ranjeno stotinak ljudi. Za nasilje su optužene levičarske organizacije, a fašisti su tražili jaču vladu i pozivali na građanski rat protiv levičara, što se savršeno uklapalo u tajne strateške ciljeve alijanse u Evropi. Upravo ovaj momenat veoma je značajan i za razjašnjenje političke motivacije otmice i ubistva Alda Mora. Rukopis svetske zakulise Ubistvo Alda Mora jedan je od najmisterioznijih događaja u posleratnoj evropskoj istoriji. Reč je o događaju, koji baca potpuno novo svetlo na čitavu hladnoratovsku epohu, posebno karakter i ulogu Nato alijanse u zapadnoj Evropi. Razjašnjenje ovog političkog ubistva, posebno je značajno danas, kada je strategijom širenja na Istok, Nato praktično okupirao čitav evropski kontinent.

Iz dokumentacije o slučaju Moro, potpuno je jasno, da je osnovni strateški cilj zapadne vojne alijanse, stavljanje pod potpunu kontrolu političkog procesa u jednoj zemlji, odnosno njenih strateških resursa, u ruke transnacionalnih globalističkih struktura.

Da iza ubistva Mora stoje organizacije svetske zakulise, govori i podatak da je na suđenju članovima Crvenih brigada, nekoliko optuženih potvrdilo da je u ubistvo italijanskog premijera, uključena i ličnost iz visokog kruga američke administracije. Reč je o Henriju Kisinxeru, nekadašnjem državnom sekretaru SAD, članu organizacija svetske zakulise i jednoj od najuticajnijih ličnosti svetske diplomatije. Gorado Gerzoni, jedan od najbližih saradnika italijanskog premijera, na svedočenju od 10. septembra 1982. godine, govorio je o pretnjama koje je visoki američki zvaničnik upućivao Aldu Moru.

Ubice lidera demohrišćana, poticale su iz redova supertajne masonske lože P2, kako bi Italiju učinila dostupnom nalozima organizacija svetske zakulise, čiji je cilj realizacija strategije nultog postindustrijskog rasta. Naime, stabilizacija italijanske privrede i njena industrijalizacija, bile su u suprotnosti sa planovima svetske zakulise, odnosno kontrolisanom destabilizacijom Bliskog Istoka, radi eksploatacije naftnih resursa, u tom delu sveta.

Italija kao eksperimentalni poligon ovakve politike nije izabrana slučajno. Pre svega, geopolitički položaj ove države, u vreme hladnog rata, za stratege globalne dominacije, bio je izuzetno značajan. Italija je bila ekonomski most za saradnju sa Bliskim Istokom, kao i prva evropska zemlja, koja je na udaru talasa emigracije stanovništva, iz ovog dela sveta. Zbog toga je bilo potrebno sprečiti politički koncept Alda Mora i njegovo nastojanje da postigne istorijski sporazum sa levicom, koji je predviđao niz zaštitnih mera, za italijanske radnike.

Iz knjige „Rat za duše ljudi", Novi Sad, 2011.


Izvor Vidovdan, 23. april 2011.

 

Cilj pothvata – protjerivanje Srba

Cilj pothvata – protjerivanje Srba

Broj 592

Tagovi: Gotovina, Hag, Markač, presuda

Datum objave: 23.04.2011. Piše: Nikola Bajto

Suština prvostupanjske presude Haškog tribunala hrvatskim generalima, čiju analizu "Novosti" donose u ovom tekstu, mogla bi se sažeti u nekoliko rečenica. Pripadnici hrvatskog političkog i vojnog vrha odlučili su trajno protjerati većinu krajiških Srba. Plan je izvršen granatiranjem civilnih meta tijekom operacije "Oluja", čime je stanovništvo gradova zastrašivanjem natjerano u bijeg. Predvidive posljedice protjerivanja bile su palež, pljačka, ubojstva i maltretiranje preostalih Srba u tjednima nakon "Oluje", što su odgovorni poticali nekažnjavanjem počinitelja. Istovremeno su doneseni diskriminirajući propisi koji priječe povratak Srba, a Hrvatima omogućuju da zaposjednu njihove kuće. General Ivan Čermak nije u tome sudjelovao, dok su generali Ante Gotovina i Mladen Markač krivi jer su sudjelovali u pripremi takve vojne operacije, u granatiranju civilnih ciljeva, a zatim u nesprječavanju, a Markač i u prikrivanju zločina.

Centralno mjesto u presudi zauzima tvrdnja da su Gotovina i Markač bili članovi udruženog zločinačkog pothvata (UZP), kojem je na čelu bio predsjednik države i vrhovni vojni zapovjednik Franjo Tuđman, a čiji je cilj bilo trajno protjerivanje krajiških Srba. Logika presude funkcionira tako da se postojanje plana za protjerivanje izvodi iz Brijunskog sastanka, održanog četiri dana prije "Oluje". Zatim se neselektivno granatiranje uzima kao način izvršenja pothvata, dok je usvajanje diskriminirajućih propisa dokaz da je protjerivanje trebalo biti trajno. Sami zločini počinjeni nakon "Oluje" nisu kvalificirani kao cilj UZP-a, već kao "prirodna i predvidljiva posljedica" njegova izvršenja. Budući da su članovi UZP-a bili svjesni da će protjerivanje većine civila dovesti do uništavanja imovine i zločina nad preostalim civilima, kaže logika presude, snose odgovornost i za te događaje.

Detaljna analiza dokaza

To je, ukratko, priča čiju istinitost presuda Sudskog vijeća, koje su činili suci Alphons Orie, Elizabeth Gwaunza i Uldis Kinis, utvrđuje na gotovo 1.400 stranica. Približno 1.000 stranica bavi se činjenicama o zločinima, od čega oko 500 obrađuje ubojstva, uništavanje i pljačku imovine, nehumana djela i okrutna postupanja u ukupno 14 općina, a nekih 300 stranica posvećeno je granatiranju Knina, Benkovca, Gračaca, Obrovca, Donjeg Lapca i Strmice, te deportacijama i prisilnom premještanju stanovništva.

Tekst presude ostavlja snažan dojam detaljne analize predočenih dokaza, u kojoj su sva svjedočenja i dokumenti oprezno odvagani prije nego što će biti uvaženi kao činjenice, dok su situacije o kojima nije bilo dovoljno informacija isključivane iz daljnjeg razmatranja. Primjerice, Sud je nakon detaljne analize granatiranja Donjeg Lapca i Strmice oba slučaja zanemario, jer se nije izvan svake sumnje moglo zaključiti da je granatiranje bilo usmjereno na civile. No dokazano neselektivno granatiranje preostala četiri grada, pokazat će se u drugom dijelu presude, imat će ključno mjesto u osudi Gotovine i Markača.

Posljednjih 400 stranica presude razmatra odgovornost optuženih za utvrđene zločine, a počinje ispitivanjem teze Tužiteljstva o UZP-u s ciljem trajnog uklanjanja Srba. Dokazi za postojanje UZP-a također su oprezno vagani, počevši od Brijunskih transkripata, preko različitih izjava Tuđmana i drugih dužnosnika, do politika prema Srbima nakon "Oluje". UZP se, potvrdilo je Vijeće, provodio najkasnije od srpnja do kraja rujna 1995. godine, a plan da se Srbi trajno i prisilno odstrane kristalizirao se na Brijunskom sastanku 31. srpnja, da bi u kolovozu i rujnu ušao u punu primjenu.

Sudskom je vijeću prilikom detaljne analize Brijunskog sastanka bilo jasno da su njegovi sudionici – Tuđman i njegov sin Miroslav, ministar obrane Gojko Šušak, generali Zvonimir Červenko, Ante Gotovina, Mladen Markač, Davor Domazet, Mirko Norac i drugi članovi vojnog vrha – najvećim dijelom razgovarali o vojnim aspektima predstojeće operacije, pa je trebalo razlučiti koje se od brojnih referenci na Srbe odnose na vojsku, a koje na civilno stanovništvo.

Brijunski sastanak

Iz transkripata je vidljivo da operacija nije do Brijuna bila do kraja definirana i da će baš tada, uz najveći doprinos Tuđmana, dobiti konačan oblik. Primjerice, prilikom razmatranja vojne situacije, Domazet je isprva predložio da se neprijatelja zaokruži. Na to je Tuđman odgovorio da njegov plan ne ostavlja Srbima mogućnost izlaska već ih prisiljava na borbu, što će rezultirati i većim gubicima za Hrvatsku. Po njemu, Srbi su već bili demoralizirani i djelomično su se povlačili iz Knina, pa je trebalo razmotriti mogućnost da im se ostavi izlaz. Nadalje, ustvrdio je da će opća ofenziva uzrokovati porast panike u Kninu, pa dodao da bi određene snage trebalo usmjeriti direktno na Knin, podsjetivši koliko je mnogo hrvatskih sela i gradova razoreno, a da to još uvijek nije situacija u Kninu.

Rekao je da bi protunapad iz Knina dao Hrvatskoj opravdanje za artiljerijski napad, za potpunu demoralizaciju. Na to mu je Gotovina odgovorio da HV potpuno kontrolira Knin te da ga, u slučaju zapovijedi, može kompletno srušiti za nekoliko sati. Tuđman je još jednom naglasio važnost ostavljanja izlaza za civile jer će, kada krenu njihove kolone, krenuti i vojska, pa će psihološki djelovati jedni na druge. Gotovina je dodao da već postoji veliko iseljavanje civila iz Knina, pa će, nastavi li se hrvatski pritisak, ostati samo oni koji ne mogu otići. Ostavljanje otvorenog puta spomenuto je i nakon što je Norac predložio brzo zatvaranje pravca prema Lapcu, na što ga je Miroslav Tuđman upozorio da Srbima treba dati vremena za povlačenje. Kada se govorilo o potrebi uštede municije, Franjo Tuđman kazao je da bi, kada bi je imali dovoljno, i on bio za to da najprije sve unište granatiranjem, pa da onda krenu. Na jednom mjestu kasnije spomenuo je i da Gotovina, kada vidi kakva je situacija u Kninu, pomogne u razaranju jednog dijela i po mogućnosti uđe.

U nastavku sastanka Miroslav Tuđman predložio je emitiranje radio-poruka s pravcima koji su otvoreni za izvlačenje, a Franjo Tuđman preformulaciju po kojoj se civili povlače tim i tim putovima. Kada je Šušak predložio bacanje letaka s pravcima za izvlačenje kako bi se izazvala "duplo veća" pomutnja, Tuđman je rekao da ih treba formulirati tako da se Srbi već povlače, a da ih Hrvatska poziva da se ne trebaju povlačiti. Dodao je da im se na taj način daje put, a jamče tobože građanska prava.

Pritisak na civile

Na suđenju je Tuđmanov ministar vanjskih poslova Mate Granić svjedočio kako mu je Tuđman na dan Brijunskog sastanka telefonski rekao da će učiniti sve da poštuje civile i da će to prenijeti Šušku i vojnicima. Doista, 2. kolovoza visoki vojni dužnosnici, među kojima su bili Gotovina i Markač, sastali su se sa Šuškom, koji im je kazao da vojna policija mora biti energičnija u sprječavanju svih prijestupa, a da zapovjednici moraju zabraniti svako nekontrolirano ponašanje, kao što su palež i pljačka, te da treba spriječiti da se heroje Domovinskog rata odvede na sud. Postojanje ovakvih upozorenja navest će Sudsko vijeće da utvrdi kako takvi zločini nisu bili dio cilja UZP-a, no ono će ipak zaključiti da su članovi UZP-a morali biti svjesni da će njihov plan do toga prirodno dovesti.

Na Brijunima je Tuđman rekao i da treba nanijeti takve udarce da "Srbi praktično nestanu", što su mnogi hrvatski mediji nakon izricanja presude citirali kao jednu od njegovih najspornijih izjava. No zanimljivo je da je Sudsko vijeće utvrdilo da se ta izjava nije odnosila na civile, već na vojne snage. Ipak, za niz drugih gore spomenutih izjava Vijeće je utvrdilo da su se odnosile primarno na civile i da su sudionici sastanka, uključujući i Gotovinu, razgovarali o tome kako da im otvore putove i natjeraju ih na odlazak.

Granić je u svojem svjedočenju govorio kako je Hrvatska koridorima za izvlačenje htjela izbjeći civilne žrtve, no Sud mu nije povjerovao, jer je zaključio da na Brijunima uopće nije bilo govora o provođenju operacije tako da se izbjegne ili minimalizira utjecaj na civile. Upravo suprotno, govorilo se o upotrebi topništva za demoralizaciju, o održavanju pritiska na njih, o ukazivanju na putove povlačenja dok ih se tobože poziva na ostanak. Vijeće je utvrdilo da je spominjanje civila bilo u smislu istjerivanja i da je iz sastanka jasno da su akteri bili svjesni teške situacije krajiških Srba, koje s malo truda mogu prisiliti na odlazak.

Razgovor s Radićem

Kao što će se vidjeti u nastavku presude, granatiranje gradova, za što je Sudsko vijeće utvrdilo da je bilo usmjereno i na civilne ciljeve, bit će drugi ključan moment za osudu Gotovine i Markača, jer je ono bilo način na koji su članovi UZP-a civile natjerali na bijeg. No osim ovoga, Sud je razmatrao i druge dokaze o postojanju UZP-a, a koji govore o tome da je protjerivanje trebalo biti trajnog karaktera. Oni se odnose na politiku prema povratku Srba, na zakone o njihovoj imovini i na politiku istraživanja zločina.

O Tuđmanovoj politici prema povratku svjedočio je bivši američki ambasador Peter Galbraith, koji se s njime i njegovim dužnosnicima svakodnevno sastajao. Sudu je kazao da je Tuđman odobravao transfere stanovništva, pa je po Galbraithu poziv Srbima da ostanu bio usmjeren Zapadu, a prava namjera bila je etničko čišćenje. Osim toga, Galbraithu i jednom američkom kongresmenu Tuđman je nakon "Oluje" kazao da se Srbi ne mogu vratiti, a američkom dužnosniku Richardu Holbrookeu rekao je da će biti zadovoljan ako ih se vrati deset posto.

Vijeće je ispitivalo i Tuđmanove javne izjave, kada je govorio da ne treba rušiti srpske kuće, jer su one sada hrvatsko vlasništvo, tvrdio da će one biti korištene za prihvat hrvatskih prognanika te izjavljivao da su Srbi otišli u par dana kao da ih nikada nije ni bilo i da se njihov povratak ne može dopustiti. Citirani su dijelovi razgovora između Tuđmana i tadašnjeg ministra obnove Jure Radića, gdje oni govore o tome kako je paljenje kuća loše, jer u njih treba naseliti Hrvate iz drugih dijelova zemlje, BiH i dijaspore, i to tako da Srba bude manje od deset posto na tim područjima. U to je trebala biti uključena i vojska, pa je Radić kao prvi korak ka repopulaciji ovih područja predložio preseljenje članova HV-a s obiteljima u napuštene stanove JNA, a taj je plan predstavljen na sastanku na kojem je bio prisutan i Gotovina. Paleži su se Tuđman i ostali jasno protivili, ali uvijek u kontekstu ideje da se u objekte nasele Hrvati.

Tuđman ključni član

Potom je Vijeće razmotrilo zakone o oduzimanju imovine. Tuđman je na sastanku vrha HDZ-a u kolovozu 1995. predložio da se imovina može oduzeti svakome tko je otišao u "Oluji" ukoliko se u roku od mjesec dana ne vrati u Hrvatsku, nakon čega je Vlada usvojila Uredbu o privremenom oduzimanju određene imovine, koju je Radić tom prilikom opisao kao "historijski dokument koji odlučuje o demografskoj budućnosti oslobođenih područja". Oduzeta imovina mogla se dodijeliti hrvatskim prognanicima, invalidima rata i obiteljima poginulih branitelja, o čemu su odlučivale lokalne komisije pod Radićevim nadzorom. Kada je u rujnu uredba pretočena u zakon, rok je sa 30 ipak produžen na 90 dana, a početkom 1996. i potpuno uklonjen. Galbraith je svjedočio da je do toga došlo tek nakon snažnog međunarodnog pritiska, pa čak i američke prijetnje sankcijama. No Tuđmanove vlasti donijele su i zakonsku odredbu koja je naseljenicima omogućavala da nakon deset godina korištenja mogu steći vlasništvo nad srpskim objektima, što je ukinula tek SDP-ova vlada 2000. godine. Vijeće je stoga je zaključilo da je motivacija ovih propisa bila otežavanje povratka i da je deportacija Srba, provedena u "Oluji", trebala imati trajan karakter.

Ispitujući, pak, istrage koje je hrvatsko pravosuđe poduzimalo o zločinima nakon "Oluje", Vijeće je utvrdilo da ih je bilo, a da se njihova manjkavost dijelom može pripisati kadrovskim i tehničkim okolnostima. Iako su dokazani i slučajevi kočenja istraga i preblagih kazni, Vijeće nije izvelo zaključak da su vlasti provodile i politiku neistraživanja zločina nad Srbima.

Kao što smo naveli na početku, logika presude kretala se od brijunskog plana o protjerivanju Srba, preko neselektivnog granatiranja kojim su civili natjerani u bijeg, do politika i zakona iz kojih je vidljivo da je protjerivanje trebalo biti trajno. Zanimljivo je da je Gotovinina obrana u određenim fazama postupka čak pokušavala uvjeriti Sud da Srbi koji su napustili Krajinu nisu bili hrvatski građani, već građani neprijateljske Republike Srpske Krajine, pa je, pozivajući se na etiopski slučaj, tvrdila da je njihovo protjerivanje bilo dopušteno međunarodnim pravom. No Sud je takav argument odbacio.

Vijeće je utvrdilo da je ključni član UZP-a bio Franjo Tuđman, koji je angažirao dijelove hrvatskog političkog i vojnog aparata radi realizacije svojih ideja. Okupio je grupu ljudi – između ostalih Šuška, Červenka i Radića – koji su s njime radili na postizanju cilja UZP-a.

Uloga Gotovine i Markača

Pri kraju presude, Vijeće je utvrđivalo odgovornost Gotovine, Čermaka i Markača. Budući da su Gotovina i Markač bili na Brijunskom sastanku, a nakon toga izdali naredbe o nezakonitom granatiranju koje je obuhvatilo i civilne ciljeve, smatra ih se članovima UZP-a.

Vijeće nije utvrdilo da su njih dvojica, kako je stajalo u optužnici, doprinijeli i kreiranju politika na kojima su se temeljile akcije protiv Srba. No utvrdilo je da je Gotovina značajno pridonio provođenju UZP-a naredivši nezakonito granatiranje Benkovca, Knina i Obrovca, a Markač naredivši nezakonito granatiranje Gračaca. Utvrdilo je da je Gotovina bio svjestan raširenog i sistematičnog napada na civile na terenu, što je dokazano iz svjedočenja stranih promatrača koji su ga na to upozoravali, iz izvještaja podređenih koje je dobivao, kao i iz njegovih vlastitih naredbi za discipliniranje vojske. Unatoč tim naredbama, Vijeće je zaključilo da njegov napor da se počinioci izoliraju i kazne nije bio adekvatan, čime je propustio spriječiti daljnja počinjenja.

Markačeva uloga tu je bila još izravnija jer je utvrđeno da je osobno bio u Gračacu i Donjem Lapcu, gdje je njegova Specijalna policija počinila zločine, te da je sudjelovao u prikrivanju zločina u Gruborima i Ramljanima, čime je stvarao atmosferu nekažnjavanja koja je ohrabrivala počinitelje.

Ne ulazeći u ovom prikazu u kvalifikaciju djela i odmjeravanje visine kazni, kao pravni laici možemo reći da smo stekli dojam da se protjerivanje Srba kao cilj UZP-a teško može osporiti. Neselektivno granatiranje dokazano je i bez famoznih "topničkih dnevnika", pa je upitno može li obrana ikakvim novim dokazima u žalbenom postupku oboriti ove ključne elemente prvostupanjske presude.

Namjerno gađali civile

Neselektivno granatiranje Knina, Benkovca, Obrovca i Gračaca dokazivano je pomoću artiljerijskih eksperata koji su utvrdili tehničke karakteristike i preciznost HV-ovog topništva.

Nakon toga, za svaki pojedini grad prikupljene su informacije od UN-ovih promatrača i drugih svjedoka o mjestima udara granata, koje su dobrim dijelom pogađale i civilne objekte. Potom se razmatralo jesu li ti objekti bili unutar tolerancije preciznosti HV-ova topništva. Ako jesu, utvrđeno je da nisu namjerno gađani, međutim, za velik broj pogođenih objekata utvrđeno je da su bili na toliko velikoj udaljenosti da nisu mogli biti pogođeni slučajno, već samo kao rezultat neselektivnog granatiranja. Stoga je Vijeće granatiranje tih gradova ocijenilo kao "raširen i sistematičan nezakoniti napad protiv civila".

Teško da će Žalbeno vijeće rušiti koncept UZP-a

Koncept UZP-a u praksu Haškog tribunala uveden je 1999. u predmetu bosanskog Srbina Duška Tadića, i to u žalbenom postupku, što znači da je iluzija očekivati da bi Žalbeno vijeće rušilo sam koncept. Sudsko vijeće pozvalo se upravo na Tadićev predmet, u kojem je primijenjen koncept UZP-a u proširenoj formi, naime tako da obuhvaća i odgovornost za zločine koji su počinjeni mimo glavnog cilja UZP-a, i to kada su ih počinili oni koji sami nisu bili članovi UZP-a. U slučaju hrvatskih generala, cilj UZP-a je bio protjerivanje Srba, a ne i zločini počinjeni nakon "Oluje". No po proširenom konceptu UZP-a, oni su morali biti svjesni da će se takvi zločini dogoditi kao prirodna i predvidiva posljedica izvršenja njihovog pothvata.

http://www.novossti.com/2011/04/cilj-pothvata-%E2%80%93-protjerivanje-srba/

Генерал Радиновић: НАТО извози крваву демократију

Генерал Радиновић: НАТО извози крваву демократију

У Београду, 24. марта 2010. године, у Малој сали Коларчеве задужбине, одржана је трибина под називом: НАТО бомбардовање Србије 1999. године: шта се никад не сме заборавити. На трибини је говорио проф. др Радован Радиновић, генерал у пензији.

Агресија која нам се догодила, не сме никад да се заборави, рекао је генерал Радиновић. Данас се уместо овог термина све више употребљава реч "бомбардовање" или "интервенција", што су еуфемизми, којима се прикрива стварна природа онога што је над нама извршено. Радије користим термин "ново европско варварство", којег је 1999. године употребио професор Зуровац, рекао је генерал.

Нема државе која не би пописала жртве рата међутим код нас оне нису пописане, с изузетком цивилних и војних жртава. Међу цивилним жртвама било је осамдесет и осморо деце.

Генерал Радиновић је навео чињеницу да данас евро-атлантски лобисти стално истичу чињеницу да је наш режим био крив за агресију. То није тачно, тврди Радиновић: "Лично сам био на Конференцији у Бечу 8. 10. 1998. године, када ми је заменик председавајућег ОЕБС рекао – ништа не можете учинити, ви ћете свакако бити бомбардовани". Ова агресија је била дуго планирана.

Најпре је ширена вишедеценијска пропаганда о српској кривици.

Затим је злоупотребљен ОЕБС под руководством Вилиама Вокера, ради вршења субверзивне операције.

Вршено је стално застрашивање и јачање унутрашње поделе у земљи.

На Косову и Метохији је изазивана криза и подржава сепаратистичка и терористичка војна организација (ОВК).

На крају је  дошло и до оружане интервенције НАТО са ракетно-авионским ударима по територији СРЈ.

Зашто смо нападнути? Ово објашњавају многе теорије, али се циљ агресије могао остварити и без тога. Мислим смо нападнути из мржње.

Што се саме агресије тиче, генерал је подсетио да се радио о вишедимензионалној агресији дугог трајања. Иначе, и сам концепт разбијања СФР Југославије, био је антисрпски, пошто је та држава била у виталном интересу српског народа, који је желео да живи у једној држави.

Ради илустровања вишедимензионалности агресије, генерал Радиновић је подсетио на неколико њених облика: Најпре је ширена вишедеценијска пропаганда о српској кривици, а затим је злоупотребљен ОЕБС под руководством Вилиама Вокера, ради вршења субверзивне операције. Вршено је стално застрашивање и јачање унутрашње поделе у земљи. На Косову и Метохији је изазивана криза и подржава сепаратистичка и терористичка војна организација (ОВК), да би на крају дошло и до оружане интервенције НАТО са ракетно-авионским ударима по територији СРЈ.

Подсетивши на касније повлачење тужбе за ратну одштету, генерал Радиновић је навео главну последицу- отимање дела територије и стварање друге албанске државе на Балкану.

"Не верујмо у шарене лаже НАТО који извози крваву демократију", подсетио је генерал Радиновић. Силом нам је отет део територије. Албанци су формирали своју другу државу на туђој територији и ми њу не смемо никад да признамо.

Важно је знати, рекао је ген. Радиновић, да наша војска у рату није поражена. Резолуција 1244 гарантује суверенитет и територијални интегритет наше земље. Међутим, након 2000. године, наша држава је прихватила концепт "поражене земље". Послала је свој војни и полицијски врх у Хаг. На тај начин, држава је себе делегитимисала.

"Не верујмо у шарене лаже НАТО који извози крваву демократију", подсетио је генерал Радиновић. Силом нам је отет део територије. Албанци су формирали своју другу државу на туђој територији и ми њу не смемо никад да признамо.

http://www.slobodanjovanovic.org/2011/03/25/general-radinovic-nato-izvozi-krvavu-demokratiju/

„ОЛУЈА“ ИЛИ “БОНАЦА“?

„ОЛУЈА" ИЛИ "БОНАЦА"? Први пут у историји Хашког трибунала су на озбиљне казне затвора осуђени виновници злочина, чињених Србима

ГЛАВНА ТЕМА | Александар МЕЗЈАЈЕВ | 20.04.2011 | 12:23 0 коментара

Међународни трибунал за бившу Југославију Српска Крајина Хрватска Анте Готовина

Данас, 15. априла, Међународни трибунал за бившу Југославију је донео пресуду окривљеним Анти Готовини и његовим подређеним М.Чермаку и М.Маркачу, оптуженим за ратне злочине, учињене у време по злу познате војне операције са шифрованим називом „Олуја", до које је дошло у Српској Крајини у августу 1995. године. За четири дана хрватска армија је под командом наведених генерала потпуно „очистила" једну читаву српску државу – Републику Српску Крајину. Од разјарене хрватске армије било је принуђено да побегне 250.000 људи. Наведено суђење за Србе има посебан значај. То је једини предмет, који је вођен у Хашком трибуналу за злочине, чињене Србима, за које извршиоци све до сада нису ослобођени. Да се сетимо: више од 70% окривљених (а затим и осуђених) у Хашком трибуналу су били Срби. Тужилац МСБЈ (Међународног суда за бившу Југославију) поднео је мањи број тужби и против Хрвата, Босанаца, Македонаца и Албанаца, али је то било демонстративно и само када се радило о злочинима које су представници тих етничких група чинили против НЕ-Срба. У ситуацији, када су Срби били главна мета и главна жртва рата у бившој Југославији, таква политика главног тужиоца Хашког трибунала је добијала посебан значај. Циљ те политике је било правно потврђивање фалсификовања историје рата у коме су Срби, као, били не само главни агресори, већ међу њима и није било нешто посебно много жртава. Судије МТБЈ су ту своју намеру „достојно" окончале подношењем неколико тужби против не-Срба, ослободивши затим практично све оптужене. Такве су пресуде којима се ослобађају С.Халиловић и Н.Орић, а за смех је и пресуда Р.Делићу (која је уствари њега ослободила). Посебно се „истиче" образложење пресуде шефу албанских терориста - Армије за ослобођење Косова - Р.Харадинају. Њу не треба никада да заборавимо. Између осталог и зато што је и суђењем Харадинају, као и суђењем Готовини, судским већем председавао судија Алфонс Ори из Холандије, који се већ био истакао истрајним фалсификовањем рата у бившој Југославији, осуђивањем невиних српских лидера и ослобађањем најгорих џелата. И тако – пресуда је донета. Генералима Готовини и Маркачу је доказана кривица због вршења војних злочина и они су осуђени на 24, тј. 17 година затвора. Рекло би се да је џелате српског народа стигла заслужена казна. Међутим, постоји читав низ разлога због којих морамо да посумњамо у искреност Хашког трибунала, који је први пут у скоро пуних двадесет година признао кривицу лица, која су вршила масовне злочине против Срба. Прво – потпуно је оправдан трећи саучесник Готовине и компаније - генерал И.Чермак. Он, као, није имао пуну контролу над људима који су му потчињени. Уосталом, ослобођени су читавог низа оптужби и Готовина и Маркач, конкретно таквих, као што су „нељудски злочини" и „насилно истеривање цивила". Логика таквих оправдања је заиста за дивљење: као, цивили су сами бежали од армије, и нико им није насилно везивао ноге и руке, нико их није терао да напуштају своја села и градове. Важно је констатовати да суд није разматрао законитост саме операције „Олуја", већ се бавио само питањем да ли је у току те операције било злочина. То је један од највећих доприноса фалсификовању историје од стране Хашког трибунала. Јер сам акт казнене операције хрватских власти представља злочин против човечности. А судско веће је признало да је у току те операције било „изузетно мало" злочина против цивила, јер је број тих злочина вештачки у самој оптужници смањен (то јест суд их није разматрао у принципу!). Шта више, суд је одлучио да су генерали криви само по командној одговорности, односно не за сопствене злочине, већ за злочине које су учинили њихови подређени, конкретно сарадници одељења специјалаца. Међутим, поставља се питање: да није можда та специјална полиција сама осмислила напад на Републику Српску Крајину? Привлачи пажњу и закључак суда да је главни организатор и инспиратор злочина у вези са чишћењем територије био тадашњи председник Хрватске Ф.Туђман. Таква констатација је не само закаснела, већ и цинична. Па против Туђмана Хашки трибунал није никада подигао оптужницу, мада су докази за његову кривицу због вршења ратних злочина не само били добро познати, већ се сам Туђман јавно хвалио својим доприносом за исход рата! Исто то се односи и на тадашњег министра одбране и начелника генералштаба Г.Шушака и З.Червенка. И њихови злочини су били добро познати, али оптужнице против њих МТБЈ, без обзира на то, није подигао. Тако да су „открића" судија Трибунала, направљена почетком 2011. године - вештачка. Наведена открића МТБЈ пре личе на покушај да се пребацивањем на давно покојног Туђмана Готовина и Маркач оправдају, јер ће се тиме са њих скинути одговорност за нападе на цивиле. Тако да „строгост" судског већа, ако се мало боље погледа, изгледа као још једно, следеће по реду, лукавство Хашког трибунала. За најмасовнији прогон цивила у читавој историји од Другог светског рата, па до сада, учињен у невероватно кратком року, као кривци су означене укупно две особе, па и то, према Трибуналу зато што нису добро пазиле чиме се баве њихови подређени. При том ни подређени, све у свему, нису радили ништа што би било за осуду, осим што су мало пљачкали и убили само „неколико" (тако пише у пресуди) стараца (стварно су углавном убијали баш старе који нису могли, или нису хтели да беже од војске која је надирала). Ето таква ће, у историји коју пише Хашки трибунал, остати казнена операција против Срба. И тако је хрватска операција „Олуја", која је са Земљиног лица сатрла једну читаву српску државу, представљена од стране Хашког трибунала као „бонаца", „безветрица". А сурове казне за два бивша генерала овде представљају само маневар који треба да одвуче пажњу од нечег другог.

 

NEBOJŠA BAKAREC: VOLELI GA ILI NE, ALI NIKOLIĆEV PORAZ BIO BI I NAŠ NARODNI PORAZ

NEBOJŠA BAKAREC: VOLELI GA ILI NE, ALI NIKOLIĆEV PORAZ BIO BI I NAŠ NARODNI PORAZ

utorak, 19 april 2011 20:44

 

Greške SNS postaju nevažne jer smo došli dotle da se sudbina Srbije, sudbina nas građana, trenutno prelama u postupku Tomislava Nikolića i SNS

Petog februara i 16. aprila bio sam na mitinzima SNS. Imao sam više razloga za to. Prvo, podržavam svaki protest protiv režima i biću na ulici, uvek, za svaki slučaj. To radim već 21 godinu. Kao što sam bio na ulici 10. oktobra 2010. godine. 

Na aprilski miting sam stigao taman na vreme da čujem Tomislava Nikolića i najavu štrajka žeđu i glađu. Još pre početka mitinga čelnici SNS su napravili nekoliko krupnih grešaka, koje je razvoj događaja učinio irelevantnim. Prvu, više od dva i po meseca su najavljivali da se sa aprilskog mitinga neće razići. Druga greška je što su pozvali okupljene da se raziđu oko šest poslepodne 16. aprila. Treća greška je traženje da izbori budu raspisani u decembru umesto odmah. Na konferenciji za štampu SNS 2. februara Tomislav Nikolić je pred miting zakazan za 5. februar izjavio (citat preuzet sa sajta SNS): „Svima koje pozivamo na skup, a to su svi građani Srbije, poručujemo da dolaze da pokažu koliko nas ima koji smo ogorčeni, nezadovoljni, spremni da izvršmo promene u Srbiji, da istaknemo zahteve, da istakemo rokove i da tek posle toga, u zavisnosti od toga kako se vlast bude ponašala, prema našim zahtevima odredimo novo vreme za novi miting sa koga se nećemo razilaziti dok zahtevi ne budu ispunjeni. Biće to prilika da Beograd vidi kako izgledaju gandijevski protesti u Srbiji". Na pitanje o blokadi Beograda, Nikolić je tada odgovorio: „Ako vam nagoveštavam da ćemo organizovati novi skup za koji ćemo unapred reći da nećemo da se razilazimo dok ne ispune naše zahteve, za koji vam sada kažemo da će biti apsolutno miran i da ćemo da sedimo 15 ili 20 dana, to znači da u jednom velikom delu Beograda više neće biti saobraćaja i to je centar Beograda".  

DINAMIKA ŠTRAJKA Rekoh već, te greške danas postaju irelevantne. Štrajk žeđu i glađu ima svoju dinamiku, koja naglo raste sa protokom vremena. U subotu su neizvesnost i dinamika bili niskog intenziteta, što je razumljivo s obzirom da je štrajk tek počeo. Danas, četiri dana kasnije, dinamika je na eksponencijalno uzlaznom nivou, trenutno na nivou ozbiljne zabrinutosti za zdravstveno stanje Nikolića, na nivou velike napetosti zbog nepredvidivog razvoja događaja i zbog izuzetno iritirajućeg stava režima i mnogih medija. Ova napetost će rasti, a teško stanje Nikolića će biti drastično gore sa protokom sati. 

Te greške SNS postaju nevažne jer smo došli dotle da se sudbina Srbije, sudbina nas građana, trenutno prelama u postupku Tomislava Nikolića i SNS. Svaki poraz ili neuspeh Tomislava Nikolića će biti naš narodni poraz i neuspeh, a uspeh ovog odvratnog izdajničkog, kvislinškog i marionetskog režima. Svaka pobeda danas (ne mislim na eventualnu izbornu pobedu) ili uspeh Tomislava Nikolića će biti naša, narodna pobeda i uspeh, a poraz i neuspeh ovog odvratnog izdajničkog, kvislinškog i marionetskog režima. 

Stoga su ogavni i odurni postupci nekih medija, nekih stranaka i nekih ličnosti. Postupci B92, RTS, Blica, Politike, DS, LDP, LSV, SRS, Dragana Đilasa, Jelene Trivan, Nenada Čanka, Čedomira Jovanovića, Zorana Stankovića, Dragoljuba Mićunovića, Miroslava Gavrilovića i drugih. Gađenje izazivaju reči Dragana Đilasa u „Kažiprstu" B92, prilozi te televizije o bolnici u kojoj leži Nikolić, te stavovi ministra zdravlja. Sve te izjave zajedno insinuiraju da bi Nikolića na silu trebalo smestiti u neku drugu bolnicu i na silu mu davati terapiju. Pa tako nešto nije radio ni režim Slobodana Miloševića, a bilo je dosta štrajkova glađu. Milošević je abolirao Draškoviće u julu 1993. godine, posle diplomatske intervencije, ali i zbog štrajka glađu Draškovića i ljudi na Trgu Republike. Jednostavno, Milošević je morao da popusti i da dozvoli da bude poražen. Za razliku od njega Boris Tadić neće da popusti i neće da bude poražen. Boris Tadić će radije da vidi Tomislava Nikolića u grobu za Vaskrs 2011. nego da raspiše izbore na kojima će biti potučen. Boris Tadić će radije da vidi Tomislava Nikolića u grobu na Veliki petak nego da Srbiji da priliku da se izvuče iz agonije do koje ju je doveo njegov režim. Danas 2011. godine došli smo do apsurda, do veleobrta, do toga da je režim Borisa Tadića gori od režima Slobodana Miloševića. Da je Boris Tadić gori autokrata nego Milošević. Da je žuta banda, mnogo gora banda od one crvene. Ko je pre 20 godina mogao to prevideti? Niko. Demokratska stranka je napravila pun krug za 20 godina i 2011. godine postala gora od SPS iz 1991. godine. 

Da situacija nije tragična, smeh bi izazvale reči Miroslava Gavrilovića da štrajk glađu nije hrišćanski. Taj isti Gavrilović niti bilo ko iz SPC nije to isto rekao i vladici Filaretu kada je štrajkovao glađu pre nekoliko godina. Smeh bi izazvala i izjava evropskog komesara Štefana Filea da štrajk Nikolića nije evropski. Kada je Drašković štrajkovao glađu, to je bilo i svetski i evropski, i sa njim se solidarisalo pola Evrope.  

Povodom ove dve izjave nameću se pitanja režimu, Gavriloviću i Fileu, da li je hrišćanski i evropski da Srbija umire od gladi, da niko više ne može da živi normalno, da je Srbija raskomadana država, da je standard niži nego u Albaniji, da je hrana najskuplja u Evropi? To je po režimu, Gavriloviću i Fileu sasvim hrišćanski i evropski, a štrajk žeđu i glađu Nikolića nije? 

Nije naodmet pred Vaskrs setiti se reči Isusa Hrista o licemerima : 

"Teško vama, (...) fariseji, licemeri, što zatvarate carstvo nebesko od ljudi; jer vi ne ulazite niti date da ulaze koji bi hteli". 

„Teško vama (...) fariseji, licemeri, što jedete kuće udovičke, i lažno se Bogu molite dugo; zato ćete većma biti osuđeni". 

„Teško vama (...) fariseji, licemeri, što čistite spolja čašu i zdelu a iznutra su pune grabeža i nepravde". 

„Teško vama, (...) fariseji, licemeri, što ste kao okrečeni grobovi, koji se spolja vide lepi a unutra su puni kostiju mrtvačkih i svake nečistote". 

„Tako i vi spolja se pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemerja i bezakonja": 

Kad već govorimo o štrajku glađu, prisetimo se nekih događaja. 

EVROPSKI ŠTRAJKOVI Dobrica Ćosić je smenjen 1. juna 1993. godine sa mesta predsednika SRJ. Sutradan se u Saveznoj skupštini dogodio incident kada je poslanik SRS, bivši bokser, „četnički vojvoda" Branislav Vakić nokautirao potpredsednika SPO, Mihaila Markovića. Više hiljada građana se tim povodom okupilo ispred skupštine da protestuje protiv toga. Građani su kamenovali skupštinu, u šta sam se i sam uverio na licu mesta. Intervencija policije je bila nemilosrdna, kao nikad do tada. U sukobima je poginuo policajac Milorad Nikolić, povređeno je mnogo ljudi a uhapšeno je više od sto osoba, među kojima i Vuk i Danica Drašković, koji su brutalno isprebijani. Posle zatvorske bolnice, prebačeni su na Neurohiruršku kliniku. Ovi događaji su izazvali pažnju međunarodne javnosti. U bolnici je Draškovića posetio i Patrijarh Pavle, ali mu nije dosolio ranu izjavom da je nehrišćanski štrajkovati glađu. Grčki premijer Konstantin Micotakis se pismom obratio Miloševiću. Oslobađanje bračnog para Drašković su tražili Klinton, Jeljcin, Mejdžor, Ćosić i drugi. Tadašnji portparol SPS, Ivica Dačić je dao sarkastičnu izjavu da bračni par Drašković ima bolju medicinsku negu od ostatka stanovništva u Srbiji. Danas je šef SPS Dačić izvukao pouke i sa uvažavanjem govori i sadašnjem lideru najjače opozicione stranke. Posebne napore uložio je bračni par Miteran. Sama gospođa Miteran je posetila Draškovića. Prvog jula Vuk Drašković je stupio u štrajk glađu. U štrajk glađu na Trgu Republike je 2. jula stupilo i pedesetak funkcionera SPO. Jedini štrajkač koji nije bio iz SPO je bio pisac ovih redova. Štrajkovali smo do 8. jula, do pobede, kada se saznala vest da će Milošević sutradan abolirati Draškoviće. Milošević je ukazom to i učinio. Tadiću ne pada na pamet da abolira Nikolića tako što će abolirati Srbiju i raspisati izbore. 

Pre toga, još 1991. neko vreme su u Skupštini Srbije glađu štrajkovali poslanici SPO. U Miloševićevo doba, ako me sećanje služi, kraće vreme glađu su štrajkovali i Vojislav Šešelj i Tomislav Nikolić. U vreme „Sablje" 2003. godine, u zatvoru je glađu štrajkovao Milorad Vučelić, ako se dobro sećam. Pre nekoliko godina na granici Srbije i Crne gore štrajkovao je i vladika Filaret. 

Najdramatičniju borbu za svoja prava i najdramatičniji štrajk glađu započeo je Vojislav Šešelj u neprijateljskom okruženju Haškog tribunala 10. novembra 2006. godine. Zbog idiotske odluke o nametanju branioca, stupio je u štrajk glađu. Drama je trajala 29 dana. Šešelju je život bio o koncu u decembru, kada je smršao više od 20 kilograma. Osmog decembra Šešelj je pobedio Tribunal i dozvoljeno mu je da se i dalje brani sam. 

Najpoznatiji svetski štrajkač glađu je svakako Mahatma Gandi. Irska republikanska armija je tokom svoje istorije najdrastičnije koristila štrajk glađu. Desetine pripadnika IRA je štrajkovalo glađu u britanskim zatvorima a mnogi su tom prilikom umrli. Poslednji put je to bilo 1981. u doba Tačerove, kada je 11 pripadnika IRA umrlo štrajkujući glađu. Prvi štrajkač je umro posle 46 dana, a poslednji posle 76 dana. 

Farsična je iznenadna i neviđena živost u predsedništvu Srbije, gde su mediji ničim izazvani hitro i hitno dojavili o drami u predsedništvu povodom Kosova. Na Kosmetu se ne dešava ništa, tim je apsurdnija bila strka u večernjim časovima ponedeljka, baš slučajno u časovima kada su se tamo okupili protestanti iz SNS. Kako su komični i jadni bili i Jeremić, i Bogdanović, i Stefanović. Pioni u marketinškom igrokazu koji su smislili Tadićevi spin-doktori. 

Posebno gnušanje u ovoj situaciji danas, u aprilu 2011. godine, izazivaju postupci i izjave Borisa Tadića. Prvo zbog sramne kampanje njegove stranke i medija pod njegovom kontrolom. Drugo, posle posete Nikoliću, on je odbio da raspiše izbore i izjavio da bi to bilo „uspostavljanje presedana u javnom ponašanju koji bi nas odveo na stranputicu. „Ako bi bio uspostavljen presedan, onda bismo se našli u nerazrešivoj situaciji", rekao je Tadić i poručio da Srbija ne može biti društvo „koje živi u iznudi". I opet da obrnemo stvar, po Tadiću, prihvatljivo je pravilo da Srbija umire ovih godina, i to po njemu nije neprihvatljiv presedan, već prihvatljivo pravilo. Za Tadića je prihvatljivo da Srbija bude društvo koje umire bez iznude opozicije (ali društvo koje umire ucenjeno od režima), a neprihvatljivo je da Srbija dobije nadu da preživi, makar to bilo iznuđeno od strane Nikolića.  

Tomislavu Nikoliću želim sve najbolje - da iz ove krize izađe neoštećenog zdravlja i da izbori budu raspisani odmah. 

Možda jeste čudno da su okolnosti dovele do toga da se sudbina Srbije prelama kroz sudbinu Tomislava Nikolića, ali Srbija je zrela za čudo - za nadu da bude spašena, makar to čudo bilo začuđujuće.

 

http://standard.rs/vesti/36-politika/7128-neboja-bakarec-voleli-ga-ili-ne-ali-nikoliev-poraz-bio-bi-i-na-narodni-poraz-.html

Aдвокат мр. Горан Цветић: УТЕРИВАЊЕ ЛУДИЛА

УТЕРИВАЊЕ ЛУДИЛА

 

Пише: адвокат мр. Горан Цветић

 

На дан митинга СНС 16. априла 2011. године видео сам нешто што ме је запрепастило. Видео сам човека са главом у тешком јарму, оном што га стављају воловима кад ору земљу. Са обе стране су висили тешки ланци. Ишао је тако тај човек улицама Београда, да бих га нешто касније у директном ТВ преносу БН телевизије видео испред саме бине. Призор је био невероватан, а моја размишљања да нешто ипак није у реду са животом у Србији – потврђена.

 

"Ах, па тај је био плаћен да то уради", рећи ћете ви, одмах додајући да Европа нема алтернативу. Али, они што су митинговали немају ништа против Европе. Они су дошли да вам кажу да овако више не иде. Дошли су да покажу да је живот у Србији тежак у сваком смислу.

 

Рецимо, оде један човек у ваш суд. Далеке 2000. године му, као сувласнику зграде у центру Београда, отеше његову половину поткровља од око 100м2 и направише пентхаус. Сваки лаик зна да поткровље представља заједнички део зграде, а заједнички делови припадају свим власницима станова. Ипак, ваши судови направише од чисте ситуације деценијски спор и пресудише у корист узурпатора. Не треба ни рећи да иза њега стоји једна ваша реизабрана "важна"особа. Она живи у том простору. Ко сме проив ње!? Кад судови више нису знали шта да измисле, набедише човека да је "немогуће да није ништа приметио да се гради од 1967. године"!? Као, није се на време противио градњи. А градња почела 2000. године! Човек пријавио радове грађевинској инспекцији, а кад ова није порушила објекат и поред донетог решења, он тужио. И онда му ваши судови отеше, за сада, његов део поткровља и не, нису га направили лудим. Урадили су нешто још горе: покушали су утеривање лудила у Србе. То је покушај кљукања лудилом директно низ гркљан. Срећом, шта то овај човек "није приметио" од 1967. године разјасниће управо Европа, и то Европски суд за људска права у Стразбуру. Јер, тај човек верује у Европу и нема ништа против ње.

 

Један други човек схватио да му је брат стар 84 године закључио уговор о доживотном издржавању са много млађом женом. То отужно оружје жена "копачица злата", тај уговор о доживотном издржавању, често закључен са људима који више и не знају шта раде, у овом случају је "закључен" са човеком који је био дементан, непокретан, срчани болесник без могућности операције због слабости организма. Једном речју, човек у отказивању свих виталних функција. Одмах дотрча једна од ваших судија у стан јадног старца да га овери. Мислим, "уговор". Човек после 2 месеца и 11 дана премину, Бог да му душу прости. Копачица злата на суду у спору за поништај тог уговора признаде да га је хранила и напајала шприцем. Доносила му је и сок од парадајза и јогурт "Сакуле" који је он, иначе, јако волео. Човек који је тужио чак доказа да је копачица са рачуна његовог брата подигла 10.000 евра, а да је све рачуне за режије плаћао заједнички рођак. Човек који је тужио обезбедио и геронтолошку негу, не знајући за "уговор". Копачица ништа, мало човека шприцала у уста. Онда након смрти човека који је у ствари њу издржавао она извади свој уговор. На суду изјави и да је од тих 10.000 њој "прималац издржавања" дао 6.000 евра "да иде у Бразил јер је тамо ваздух најсвежији". И шта уради ваша првостепена, тј. нижестепена судија? Она донесе пресуду у корист копачице. Утеривање лудила заиста...Ако не буде правде пред вашим судовима, Европа ће поново рећи своје. Јер и овај човек верује у Европу више него вама.

 

Нема дилеме да у Србији постоје судије које часно и стручно раде свој посао. Има и оних које случајно погреше. Али, има и оних који намерно греше и утерују лудило, чак и после реизбора који није окончан. Зашто то раде сопственом народу, можемо само замислити: "због Европе". То исто важи и за судске вештаке. Има оних који достављају налазе и мишљења у које не би поверовало ни дете од 12 година.

 

Са друге стране, када је један поштен вештак у шестој година трајања спора нашао да су два потписа на два примерка завештања једног лица фалсификована, један од ваших судија баш тада одлучи да прекине поступак. Пре тога, то никоме није падало на памет да учини. Прекид трајаше три године и поступак је сада у деветој години трајања. Виши суд рече да је прекид био безразложан. А када је надлежном тужилаштву поднета кривична пријава за кривично дело фалсификата, односно употребе лажне исправе као праве, тужилаштво ништа не уради - три године. И још увек није ништа урадило. Зашто ово утеривање лудила раде ваши судови? Могу само да претпоставим: из чисте љубави према Европи. Срећом, данас су медији интерактивни, па ће читаоци можда пожелети да у коментарима поделе са свима нама своја искуства покушаја утеривања лудила. Што се мене тиче, за све што сам навео имам доказе, па ако вас интересује да сазнате више, обратите ми се. Помоћи ћу вам да увидите колико проблема ћете имати да би увели Србију у Европу. Оно што вам не бих пожелео је да са једним од ваших европских партнера дођете у београдски Први основни суд у Устаничкој. Рецимо, човек има рочиште и пожели да оде у тоалет. Био би шокиран. Кажу да се култура једног народа огледа по томе какви су му јавни тоалети. Имао би ваш европски партнер шта да види: тоалет из 19. века у којем се и теткица крсти. Нема се пара, шта ћемо. Ни за папир, ни за сапун. Снажно, напред, европски...

 

Онда, након митинга бацих поглед на ваш српски СNN. Водитељке јавише да је г. Николић ступио у штрајк глађу и жеђу. Из очију им избија некакав саумоверени презир. Па оне су европејке. А вероватно је да немају никакво конкретно европско искуство, сем шопинга у Риму. Да оду у ту Европу да живе, вероватно би радиле у неком ресторану, пошто немају знање језика које би им пружило могућност да раде оно чиме се баве овде. У емисији "Вечита седељка" подсвесно доведоше Србијанку Турајлић, признаше да је стање у земљи "грозно", наместише да је јави г. Мићуновић, Вучић им изреплицира. Ништа не вреди. Уплашено, готово хистерично у вестима након седељке о г. Николићу почеше да извештавају као што прави СNN извештава о Гадафију. А колико у марту, набедише г. Коштуницу да је учествовао у завери да се ликвидира бивши премијер!? У емисији "Наша приватна ствар" доведоше нека два курајбера који се без икаквог околишавања, у дискусији за "округлим" столом, сложише да се "Коштуница зајебао што се удружио са земунским кланом да рокне премијера". Био сам шокиран. Ћутао сам, али више не могу јер сам видео оног човека са јармом кога ни једна телевизија у вашој демократији више не сме да покаже. Ваш СNN очигледно третира опозиционе лидере као да нису Срби. Јако ме чуди да г. Коштуница није тужио за повреду права личности. У Европи би за такве оптужбе добио вишемилионску одштету. Мислим у еврима. Уредник телевизије који то пушта делује као дављеник који неће ништа више у животу радити ако ви не победите на изборима. Свашта. А при томе народ који неће гласати за вас, а то је много људи, третира као идиоте.

 

Ма шта то овај хоће да каже, питате се? Хоћу да кажем да сам 100 пута већи Европљанин од вас. Образовао сам се у Британији, живео тамо преко једну деценију. Имао сам част да изађем на сцену лондонског Royal Аlbert Hall-a и поклоним се Лорду Флауерсу, тада проректору лондонског универзитета и примим часно зарађену магистратуру. Таквих има још овде, али се држе негде по страни пошто су прави Европљани. Немојте продавати овом народу непоштење и облачити га у европску одору. У Европи суђења не трају 100 година. У Европи, рецимо Енглеској, би неке од ваших  судија биле изопштене за сва времена због покушаја утеривања лудила народу. Немојте звати ваше психологе и психијатре на ваш СNN да ми објасне шта је рационално или ирационално: оно што они не виде или неће да виде је да је српски народ у психичком стању у коме су људи због ваших неправди које му се чине погрешно окренули агресију један против другога. Када се деле саднице јапанске трешње или, само ако могу неког да прескоче у реду у самоуслузи, људи хоће само да нешто ућаре јер су ојађени. Али су и сами криви јер не показују довољно солидарности.

 

Уста су вам пуна људских права, а у Стразбуру сте се од 50 тужби наших грађана одбранили у само два предмета. Европа тек треба да одлучи о 5.000 притужби наших људи у Стразбуру. Људска права? Сваки правник зна да је избор лекара ствар сваког пацијента. Један од ваших бивших министара се оперисао у Немачкој и ја немам апсолутно ништа против тога. Напротив. То је његов новац, његова приватна ствар. А сада ви нападате избор лекара који је учинио Томислав Николић. Нападате чак и Беградски клинички центар.  Која је то мржња ушла у вас?

 

Овај народ некако живи, бори се и плаћа порезе. За узврат хоће и уређену правну државу. Од пореза се граде и школе и болнице. Чак и оне психијатријске. Шко рече велики Боб Марли, постхумно одликован у УН као један од највећих бораца за људска права: "Градимо вам школе и луднице, да би нас правили будалама" (pesma"Chase Those Crazy Baldheads" sa albuma "Rastaman Vibration", 1976).

 

Схватите ово како год хоћете и назовите ме каквим год именом хоћете. Рецимо, назовите ме џедајем. Или ме "погрдно" назовите патриотом. Онда додајте ту вашу омиљену изреку коју ових дана као мантру понављате да је "патриотизам уточиште највећих хуља". Али, заборавили сте да постоји и англо-саксонска изрека која афирмативно каже да је "неслагање највиши облик патриотизма" ( "Dissent is the highest form of patriotism"). Нисам члан ни једне партије, већ само човек који жели да институције система функционишу. Учествовао сам и у одбрани Слободана Милошевића, али сам заступао и неке ваше истакнуте личности, као прави професионалац који не мари за политичку припадност када се за људе треба борити. Зато овај чланак немојте схватити као подршку било којој партији, већ оном човеку са јармом.

 

Извршили сте колапсирану реформу правосуђа коју сада надгледа Европа. Као да сте протекторат. А међу реизабраним нема храбре истражне судије Данице Максимовић са КиМ, која је радила истраге у Клечкој и Рачку, под кишом метака, кријући се иза борних кола. То су јој ваљда  "лоше препоруке" за реизбор. То у Европи не би могло бити, јер би госпођа Максимовић била третирана са поштовањем. Сад истрагу о Клечкој уместо ње ради ЕУЛЕКС. Баш њу сте нашли да не реизаберете, а реизабрали сте неке које од правосуђа направише бизнис. Ко више да.

 

Институције система не функционишу како треба и за њихов опоравак се борим. Зато сам ја више за Европу од вас који хоћете вашим напуцаним уснама да убедите овај народ да европејство чине себичност, безакоње и безвлашће. За вас је све "ми" и "они" као да нисмо један народ. Можете ме мрзети, можете волети, у шта сумњам, али ја вам говорим истину.

 

Milorad Vučelić - Miting i izbori

Извор : недељник „ПЕЧАТ" бр. 161, 15.04.2011.

Милорад Вучелић, главни уредник

Митинг и избори

Нема готово никакве сумње да је народ постигао највиши могући степен
сагласности да се у Србији очајно живи и да се морају одржати ванредни
вишестраначки избори и да се што пре мора променити један од најгорих режима
у њеној историји. Тај консензус је остварен. Са друге стране, политичке
странке у Србији постижу све шири консензус да се мора по сваку цену добити
статус кандидата за ЕУ и да је то смисао и разлог постојања српског народа и
његова „историјска шанса".

Како помирити ова два консензуса са митингом 16. априла, или са митинзима
уопште?

Истинољубивост и логика ситуације намећу следећа решења: одржати два
митинга. Један опозициони, народног незадовољства и протеста, а други
режимски као подршку кандидатури. Па да видимо ко је и за шта. Или одржати
један једини прави свенародни митинг подршке кандидатури да се стопе народ и
највећи број политичких странака, ако је то могуће, и да се онда са
милионског скупа пошаље јасно, гласно, одлучно и јуначки, како и доликује
српским политичким гмазовима, питање у Брисел - када и како одржати изборе у
Србији. Нека се неко коначно испрси на свенародном збору, одазове на зов
дужности, и нека гласно са српским барјаком у руци, а историјски непознато,
пред народом каже: „Ево мене, ево вас, па нека нам каже Брисел шта нам је
чинити"!

Што да се ми мучимо и предано одговарамо на њихове упитнике, нека и они нама
једном нешто одговоре. Што пре стигне одговор, пре ћемо се разићи и сачекати
мирно датум избора и кандидатуре. Не треба више да се самопонижавамо и
погађамо као на неком сметлишту о датуму избора. Боље је да нас само странци
понижавају.

Већини политичких странака у Србији време ионако ништа не значи. Понашају се
тако као да га Србија има напретек. Да ли ће са оваквим режимом избори бити
за осам месеци или годину дана њима је, што се исхода тиче, свеједно.
Опозиција зна да је режим пропао и да нема никаквих могућности да се
опорави. Даје им као у шаховској партији топа и даму форе. Пешаци су ионако
већ жртвовани. Власт то такође зна, али не пушта власт из руку и по сваку
цену је одржава и бије се да на њој остане што дуже, продајући део по део
државне имовине („Телеком") и територије (Косово и Метохију), и као да је
сишла с ума урла: „Кандидатура, кандидатура", и да прво „урадимо посао". Они
су из голог интереса и заслепљености сишли с ума и то разумемо, али што
утерују народ у ту лудницу? Или стварно мисле да је српски народ луд, па да
не види да су они потпуно неспособни за ишта што би било од користи за
Србију.

У београдској јавности се од великог броја јадних и чемерних аналитичара,
иначе, ствара посебно мњење како је прави и истински задатак режима да води
народ путем којим он изричито неће да иде. По тој гмазовској и подрепашкој
идеологији што се више ради против народне воље и интереса, то боље по народ
и то је већи доказ одговорности политичке елите. Не треба предводити народ
на путу који је сам изабрао и ту показивати своју државничку вештину и
политичко умеће („Ко на брду ак' и мало стоји више види..."), већ га треба
водити тамо где он неће и што он то више неће то је све већи и једини доказ
исправног понашања режима. Челници режима се крајње дрско, безочно и
отворено хвалишу тиме да оно што чине за побољшање њиховог живота
кандидатуром „грађанима не значи много"!

Што ненародније понашање политичке елите, то боље по нарол. Има ли бољег
доказа за важење оваквог гесла од ријалити шоуа и упорног понављања и
наметања става да је српски народ баш такав какав се тамо види, да смо
наводно сви „ми" такви и да немамо право да се љутимо што гледамо себе. Онда
наша политичка елита мора, наравно, бити друкчија од таквих „нас"... А пошто
режимских репова данас има много тако се множе и подрепашки аналисти н
аналитичари, па се стиже и до вишегласја, плурализма и медијске шароликости
која покушава да потпуно сатре и рад и учинке критичког јавног мишљења.

А народ? Нека издржи! Где је осам месеци ту је и годиница, па гласајте ако
претекнете.

Али, треба се оканути логике и суморне анализе јер се у јавном животу морају
емитовати и наде и извесна, ако не и велика, очекивања. Режим у Србији је
једноставно речено нелегитиман и то мисли две трећине грађана ове земље.
Смешни су покушаји овога режима и његових гласноговорника да се сада
напрасно сакрију и повуку у легалне и уставне оквире, и тако бране своје
бусије власти и већ три године демонстриране властодржачке осионости и
обести. Касно је за то да се председник Србије накнадно повлачи у уставне
оквире своје функције, да се од нејаког Цветковића накнадно после три године
прави енергични премијер, касно је да се од катастрофалне владе
реконструкцијом ствара привид пристојне владе, да се Скупштина претворена у
лошу карикатуру парламента и прћију владајуће купљевине, направљене с коца и
конопца, претвара у демократски парламент у којем се решава судбина владе.

Једино „легитимистичко" упориште српског режима је „кандидатура". Дакле,
једини легитимистички ослонац се налази изван ове државе и народа који у њој
живи. Па сами просудите и пресудите о каквом се легитимитету ту ради и
каквој држави.

Када власт постигне овај степен нелегитимности, а која од самог почетка
почива на голом фалсификату и крађи изборне воље грађана, она се мора
сменити и морају се у ту сврху што пре или одмах заказати ванредни избори.
Резултати постојања ове влале су напросто погубни по Србију и српски народ.
Створена на фалсификату и одлуком страних представника она је радила против
интереса Србије и оправдала је очекивања положена у темеље њеног стварања.

Има у трогодишњем трајању Владе и разлога за задовољство бар постизањем
неких рекорда. До сада је, наиме, забележено и остало запамћено да је
најдужи лет кокошке трајао 13 секунди...

Ванредне парламентарне изборе одмах би расписала свака власт којој је
преостала и мрва савести и одговорности. Избори на сасвим одређен начин и
демократски каналишу незадовољство и велике напетости у народу. Енергија се
усмерава на изборе, сви актери се труде да ураде што боље свој посао и
пробуде већ усахла очекивања у народу. Смена власти доноси извесну наду.

И тако са оправданим очекивањима идемо у сусрет великом народном митингу 16.
априла у Београду. Све оне који долазе да подрже њихове захтеве када се
врате својим кућама очекује питање :

Имаш ли нешто што би вредело испричати?