U Srbiji se obeležava Dan sećanja na žrtve napada NATO snaga u kojima je pre 12 godina ubijeno 3.500, a ranjeno i povređeno više od 12.500 ljudi. NATO snage bombardovale toplanu u bloku 70-a na Novom Beogradu 4. APRILA 1999. FOTO TANJUG/ ARHIVA Vazdušna kampanja 19 zemalja članica zapadne vojne alijanse pod nazivom "Saveznička snaga" počela je uveče 24. marta 1999. Za 78 dana, koliko je trajala, ubijeno je 2.500 civila, među njima 89 mališana i 1.031 pripadnik vojske i policije. Teže i lakše je ranjeno oko 6.000 civila, od toga 2.700 dece, kao i 5.173 vojnika i policajca, a desetak osoba se i danas vode kao nestali, ratni gubici Alijanse u ljudstvu i tehnici nikada nisu objavljeni. Više od polovine stradalih u napadima NATO na SRJ su albanski stanovnici na Kosovu i Metohiji, mada su zapadni saveznici tvrdili da je intervencija neizbežna kako bi upravo njih zaštitili od navodne humanitarne katastrofe, pa su je javno nazvali "Milosrdni anđeo". Odluka o agresiji na bivšu SRJ doneta je prvi put u istoriji bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, a naredbu je tadašnjem komandantu savezničkih snaga, američkom generalu Vesliju Klarku izdao generalni sekretar NATO Havijer Solana. Klark će kasnije u svojoj knjizi "Moderno ratovanje" priznati da je planiranje vazdušne operacije NATO protiv SRJ "sredinom juna 1998. već uveliko bilo u toku" i da je završeno krajem avgusta iste godine. SRJ je, međutim, napadnuta sedam meseci kasnije pod izgovorom da je krivac za propast pregovora u Rambujeu i Parizu o budućem statusu njene pokrajine Kosovo i Metohija, pošto su srpske vlasti sa predsednikom Slobodanom Miloševićem na čelu odbile da prihvate vojni aneks ugovora koji bi, kako se tumačilo, značio okupaciju zemlje. Pošto je odluku o neprihvatanju stranih trupa potvrdio srpski parlament, NATO snage su 24. marta 1999. godine u 19:45 minuta započele vazdušne udare krstarećim raketama i avijacijom, po celom području Srbije i Crne Gore. Napad je trajao do četiri sata ujutro i težište udara su bili objekti Ratnog vazduhoplovstva, Protivvazdušne odbrane i vojne industrije, a prve mete vojni aerodromi u Prištini, Podgorici, Batajnici i Užicu, kao i ciljevi u Kuršumliji, Novom Sadu, Pančevu, Kragujevcu i Lučanima. Gotovo da nema grada u Srbiji koji se tokom 11 nedelja napada bar nekoliko puta nije našao na meti, a Crna Gora je uglavnom bila pošteđena masivnih udara. NATO snage bile su raspoređene u 59 baza na teritoriji 12 zemalja, a dejstvovale su najviše iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji, s brodova na Jadranu, dok su u nekim operacijama učestvovali i strateški bombarderi koji su poletali iz baza u zapadnoj Evropi, pa i u Americi. Tokom operacije izvršeno je 2.300 vazdušnih udara po 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona. NATO je lansirao 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 "kasetnih bombi" od kojih je poginulo oko 200 osoba, a ranjeno više stotina i upotrebio zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom. Tako je već 30. marta, granatama s radioaktivnim primesama bombardovano šire područje Prizrena, a prema podacima VJ izbačeno je oko 15 tona municije s osiromašenim uranijumom na 112 lokacija širom zemlje, najviše na Kosovu i Metohiji. Pošto SRJ nije "poklekla" za tri do sedam dana, kako su verovali planeri NATO, od početka aprila na meti su se našli i civilni ciljevi, a ljudske žrtve NATO je objašnjavao "kolateralnom (usputnom) štetom". Tada su intenzivirani napadi po snagama kopnene vojske na Kosovu, a otpočeli su i strategijski napadi na objekte u srpskoj prestonici. Beograd je napadnut prvog dana operacije raketiranjem Jakova i aerodroma u Batajnici u 20:05 časova. Bilo je to njegovo peto bombardovanje u 20. veku. U operacijama NATO uništeni su skoro svi predajnici RTS-a, uključujući toranj na Avali, a 23. aprila u 02:06 minuta pogođena je i zgrada nacionalne televizije u Aberdarevoj ulici, gde je 16 radnika ubijeno, a četvoro teže povređeno. Pogođeni su poslovni centar "Ušće", kompleks zgrada Ministarstva odbrane i Generalštaba VJ, zatim zdanje MUP-a Srbije u ulici Kneza Miloša, a razorena je i rezidencija predsednika Srbije. Staradale su bolnica "Dragiša Mišović", gde je poginulo sedam gardista i tri civila, kao i kineska ambasada, kada su život izgubile četiri osobe, a pet je teško povređeno. Posle rušenja novosadskih mostova, Beograđani su uprkos riziku, svoje mostove štitili masovnim okupljanjima, a svakodnevno su protestvovali na Trgu Republike, gde su izvodili antiratne performanse pod znakom "target" (meta) koji je svetu slao poruku o stradanju civila. U više gradova i mesta - Aleksincu, Kuršumliji, Chupriji, Nišu, Novom Sadu, Murinu, Valjevu, Surdulici - porušene su čitave stambene četvrti u kojima je poginulo I ranjeno na stotine civila. Bombardovane su i izbegličke kolone i izbeglički kamp Koriše na području Kosova, putnički voz u Grdeličkoj klisuri, most u Varvarinu, a na pijaci u Nišu od kasetnih bombi stradalo je više desetina ljudi. U bombardovanju SRJ uništeno je i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 km puteva i 595 km pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno. Uništena je trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje, bombardovane su dve rafinerije - u Pančevu i Novom Sadu, a snage NATO su prvi put upotrebile i takozvane "grafitne bombe" za onesposobljavanje elektroenergetskog sistema. Razaranjem privrednih potencijala zemlje bez posla je ostalo pola miliona radnika, a ugrožena je egzistencija više od dva miliona ljudi. Ukupna materijalna šteta procenjena je na 100 milijardi dolara. U oružanom sukobu sa nemerljivo nadmoćnijim neprijateljem, srpska PVO uspela je da obori supermoderni "Nevidljivi" avion F-117, ponos američke avijacije, bombardere F16 i B2, helikopter "Apač" i zarobi tri neprijateljska vojnika. Posle više diplomatskih pritisaka, bombardovanje Srbije okončano je potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu (Makedonija) 9. juna 1999. da bi tri dana kasnije počelo povlačenje jugoslovenskih snaga sa Kosova i Metohije. Pošto je generalni sekretar NATO-a 10. juna izdao naredbu o prekidu bombardovanja, poslednji projektili pali su na području sela Kokoleč u 13:30 minuta. Istog dana je Savet bezbednosti UN usvojio Rezoluciju 1244, kojom potvrđuje suverenitet Srbije na KiM, a u pokrajinu je upućeno 37.200 vojnika Kfora iz 36 zemalja, sa zadatkom da čuvaju mir, bezbednost i povratak izbeglica dok se ne definiše najširi stepen njene autonomije. Privremena uprava UN i snage Kfora nisu uspele da ostvare ovu misiju, jer je u njihovom prisustvu s KiM proterano oko 350.000 Srba i drugih nealbanaca, a preostalih 120.000 i danas živi pod pritiscima i pretnjama i bez osnovnih prava i sloboda. Protivno Ustavu Srbije i Rezoluciji 1244 SB UN, albanska manjina na KiM je 17. februara 2008. izvršila secesiju i uz podršku zapadnih sila sprovodi nelegalni plan Martija Ahtisarija o nezavisnosti, zbog cega je Srbija vodila spor pred Međunarodnim sudom pravde. Taj sud je 22. jula prošle godine utvrdio da jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova nisu prekršeni međunarodno pravo, rezolucija 1244, ni međunarodni pravni poredak na Kosovu. Savetodavno mišljenje MSP ne obavezuje države. Početkom septembra 2010. Srbija je dostavila Generalnoj skupštini UN novi predlog rezolucije o Kosovu, usaglašen sa EU, koji je usvojen narednog dana aklamacijom, bez glasanja. Tom rezolucijom otvaraju se vrata početku dijaloga Beograda i Prištine i pozdravlja spremnost EU da posreduje u pregovorima. Prvi sastanak delegacija Beograda i Prištine održan je 8. marta u Briselu. 
| 
Нема коментара:
Постави коментар