Pismo povodom 10 godina od izručenja Slobodana Miloševica Haškom tribunalu

Војислав ШЕШЕЉ | 27.06.2011 | 23:35

Браћо и сестре, Драги пријатељи, Пре десет година баш на Видовдан изручен је од стране прозападног, издајничког режима ДОС-а Хашком трибуналу Слободан Милошевић. Изручења Срба који су бранили Отаџбину постала су најважнији задатак прозападних властодржаца. Сваке године хашки минотаур је добијао нове жртве. Бесни због отпора који им је пружио српски народ креатори новог светског поретка започели су своју одмазду употребљавајући марионете које су довели на власт 5. октобра 2000. године. Трибунал у Хагу је формиран како би оправдао агресију на бившу Југославију и њено разбијање иза којег су стајале у првом реду у САД, Немачка и Ватикан. Овој антисрпској творевини није у надлежности најтежи злочин по међународном праву – злочин против мира који је био окосница рада Трибунала у Нирнбергу. Трибунал не суди за злочин агресије јер би у том случају морали да одговарају његови креатори. Његов задатак је од почетка био да пресуди Србима и њиховом отпору који је спречио стварање униполарног света под доминацијом САД. Светски моћници су помислили да су најзад пронашли савршено оружје за кажњавање Срба – Хашки тринбунал. Из тих разлога 2001. године на највећи српски празник Видовдан, када се цео српски народ сећа Светог кнеза Лазара и косовских јунака, издајнички режим Зорана Ђинђића изручио је Слободана Милошевића Хашком трибуналу. Творци новог светског поретка су хтели да понизе Србе и избришу из историје Видовдан као симбол српског пркоса светским моћницима. Међутим њихови ритуали нису дали резултат. Слободан Милошевић се у Хашком казамату јуначки борио за одбрану српских националних интереса. На крају је пао отрован од стране хашких Борџија који нису успели да га сломе. Најважнији процес икад вођен пред Хашким трибуналом је суђење Слободану Милошевићу бившем председнику Србије и Савезне Републике Југославије. Кроз тај предмет видела се сва мржња према Србима којом су затровани владајући слојеви Запада већ вековима. На суђењу тужиоци су оптуживали целокупни српски народ. Срби су били криви јер су Срби. Тужиоци су закрвављених очију, црвени од беса тврдили како су Срби на Видовдан 1389. године на Косову Пољу стварали Велику Србију. Срби су криви јер су се кроз историју увек супротстављали моћницима, а моћници са Запада имају по тужиоцима монопол на правду и истину. Тако се на Слободана Милошевића и друге утамничене Србе излио бес тужилаца, судија и других службеника Хашког трибунала, али и њихових предака јер су Срби у прошлости зауздали између осталог „Болесника са Босфора", затим Аустроугарску, Хитлера и његов нови светски поредак и на крају амерички хегемонизам. Са друге стране тужиоци су непријатеље српског народа представљали у најбољем светлу иако су управо они изазвали рат по налогу својих господара са Запада. Словенци и Хрвати су први напали Југословенску народну армију једину легитмну војну силу у СФРЈ. Још 1991. године у сред Загреба свирепо је убијена дванаестогодишња (12) српска девојчица Александра Зец са целом породицом. Хрвтаске и словеначке паравојне и терористичке формације опкољавале су касарне ЈНА и убијале њене војнике. За Босну и Херцеговину 1992. године прихваћен је и парафиран Кутиљеров план. Међутим Алија Изетбеговић је по повратку из Лисабона након сусрета са амбасадором САД Вореном Цимерманом повукао потпис са споразума, након чега је наредио мобилизацију муслимана. У бившој Југославији почела су убијања српских цивила по матрици коју су примењивали нацисти и усташе. Стратишта Срба из Другог светског рата су поново оживела. На истим оним местима на којима су нацисти убијали Србе, Хрвати, муслимани и Шиптари су наставили са убијањима. Ипак за тужиоце Хашког трибунала они су били добри јер су истребљивали српски народ. Слободан Милошевић се супротстваио тој машинерији свом својом снагом. Пуне четири године сам робијао са Слободаном Милошевићем. Од јануара 2004. до фебруара 2005. године налазили смо се у истим затворском блоку. Сатима смо се дружили. Иако смо дуги низ година били често непомирљиви политички противници у затвору смо се зближили и постали, уверен сам искрени лични пријатељи. Био сам очевидац његове јуначке борбе, одлучности и упорности у одбрани српских националних интереса током монтираног поцеса у којем је успешно раскринкавао масу лажних сведока. Систематски су га шиканирали, психички мучили и на сваки начин отежавали успешно вођење одбране. Ипак Слободану Милошевићу је најтеже било због шиканирања и прогона његове породице од стране издајничког режима ДОС-а. Борио се до самог краја. У тој својој борби он је био успешан. Зато је Хашки трибунал из дана у дан кршио његова процесна права. На крају су му ускратили неопходну медицинску негу и убили га. Одбили су његов захтев да буде послат у Русију на лечење. Убили су га, али га нису победили. Хашки трибунал је изгубио ту битку. Борба Слободана Милошевића и српских јунака који су се супротставили новом светском поретку није била узалудна. Српски народ је својим одлучним отпором, борећи се за голи живот спречио стварање новог светског поретка и униполарног света. На Србе је извршила агресију највећа војна сила у историји чувечанства. Након десетогодишњег српског отпора појавили су се обриси слободног, мултиполарног света. Братска Русија се уздигла и почела да враћа изгубљене позиције у свету. И друге државе су се побуниле против америчког хегемонизма тражећи бољи и праведнији свет. Борба српског народа дала је наду другима. Нека је вечна слава и хвала уснулим српским херојима! У Хагу, На Видовдан 2011. године, Проф. др Војислав Шешељ

http://srb.fondsk.ru/news/2011/06/27/pismo-povodom-10-godina-od-izrucenia-slobodana-milosevica-haskom-tribunalu.html

PREDRAG SIMIĆ: SRBIJA I EU SU UMORNE JEDNA OD DRUGE

PREDRAG SIMIĆ: SRBIJA I EU SU UMORNE JEDNA OD DRUGE

ponedeljak, 27 jun 2011 10:15

Loša vest za današnju Srbiju je i da će nemački, holandski i mnogi drugi parlamentarci i birači u njoj još dugo videti problem a ne rešenje balkanskih problema

Evropska unija je umorna od širenja, ali je, izgleda, i Srbija pomalo umorna od Evrope. Ulazak Srbije u EU još uvek podržava više od 50 odsto javnosti, ali je taj procenat najniži u poslednjih jedanaest godina. Još ubedljiviji su podaci koji govore o stavu javnog mnjenja prema NATO-u. Ulazak Srbije u evroatlantsku zajednicu podržava tek 30 odsto ispitanika, manje nego u Crnoj Gori i u Republici Srpskoj. Nedavno održanu konferenciju NATO-a, prvu takve vrste u Beogradu, propratile su glasne kritike u medijima i demonstracije.

Posle jedanaest godina tranzicije i tri godine ekonomske krize srpska javnost je, po svemu sudeći, umorna od obećanja „evropske budućnosti" i neispunjenih očekivanja. Bojazan da će se, posle ispunjenja brojnih zahteva EU, Srbija suočiti s novim i težim uslovima kao da je potvrđena nedavnom odlukom holandskog parlamenta da odloži raspravu o ratifikaciji SSP-a sa Srbijom i izjavom poslanika Bundestaga da će „Srbija morati da prizna nezavisnost Kosova" pre ulaska u EU. Samopoštovanje Srba su, međutim, više od izjava nemačkih i holandskih poslanika, pogodile nedavne uvrede voditeljke na jednoj američkoj televiziji upućene njihovoj zemlji.

Posledice nije teško pretpostaviti. Oni koji su i do sada tvrdili da je Srbija nepoželjna na Zapadu ove poruke će protumačiti kao potvrdu da je „evropski put Srbije" od samog početka bio zabluda i da je vreme da se ona vrati tamo gde je stala 2000. godine. Onima drugim, koji i dalje veruju u „evropsku Srbiju", biće mnogo teže da uvere javnost da, uprkos tome, Srbija „mora istrajati na evropskom putu". Između će se naći birači koji će, zamoreni krizom kojoj ne vide kraj i ogorčeni arogancijom poruka koje ovih dana stižu ne samo sa Zapada, morati na izborima da glasaju za jednu ili drugu opciju.

Poslužimo li se jednom francuskom frazom, lako bismo mogli doći do zaključka „da je danas Evropu teško voleti". Uzdrmana najdubljom krizom od svog nastanka, EU danas pokušava da očuva svoje tekovine i nastavi širenje. Neizvesna sudbina evra, koji je za poslednje tri godine izgubio trećinu vrednosti, dovodi u pitanje „evrozonu" a time i jedinstveno evropsko tržište. Talasi izbeglica iz arapskog sveta naveli su Brisel da uvede ograničenja slobode kretanja (šengen) koja pogađaju i zapadni Balkan. Teško je oteti se utisku i da je EU kasno i neodlučno reagovala na ekonomsku krizu koja najteže pogađa slabije članice.

Još neizvesnija je budućnost NATO-a koji dve decenije traži novu ulogu u svetu posle „hladnog rata". Žrtve intervencije NATO-a u Libiji podsetile su mnoge na slične događaje u nedavnoj prošlosti i obnovile kritike i u Evropi i u SAD. Sasvim neočekivano, njima se pridružio i odlazeći američki državni sekretar za odbranu zapitavši da li je „NATO zreo za penziju".

Ni Evropa ni „evroatlantska zajednica" iz današnje krize, međutim, neće izaći iste. Ukoliko žele da opstanu, EU i NATO će morati da pronađu rešenja koja će biti različita od onih u prošlosti. Obamina Amerika takva rešenja danas pre vidi u Kini i na Pacifiku nego što ih traži u Evropi. Čak i najtvrđi atlantisti u Americi poput Zbignjeva Bžežinskog ne mogu da previde činjenicu da je Kina najveći poverilac SAD i da su privrede ove dve zemlje danas povezane na način na kakav su Šumanov plan i EZ povezali Zapadnu Evropu posle Drugog svetskog rata. Za Evropljane, Rusija više nije pretnja koja daje razlog za opstanak evroatlantske zajednice nego bitan partner od čijih „petrodolara" zavisi oporavak evropske privrede.

Za razliku od nekadašnje Višegradske grupe i ostalih zemalja koje su devedesetih godina svoje probleme uspešno „izvezle" ulaskom u EU i NATO, zemlje zapadnog Balkana mogu računati na mnogo manju podršku ovih organizacija. Dobra vest za njih glasi da se u Briselu shvata da, uprkos krizi (ili baš zbog nje), budućnost unije zavisi od njene sposobnosti da nastavi širenje evropskog projekta do geografskih granica Evrope i da je zapadni Balkan, hteli to ili ne, na dnevnom redu. Odluke o prijemu Hrvatske, prve među zemljama koje je EU sredinom devedesetih označila kao zapadni Balkan, nose upravo tu poruku.

Loša vest je da se poreskim obveznicima u zemljama EU u svakom novom kandidatu priviđa „Grčka, Irska ili Portugalija", tj. zemlja koju će pre ili kasnije morati spasavati svojim teško zarađenim novcem. Loša vest za današnju Srbiju je i da će nemački, holandski i mnogi drugi parlamentarci i birači u njoj još dugo videti problem a ne rešenje balkanskih problema i da će još dugo biti američkih TV voditelja koji će, poput Čelzi, o njoj govoriti kao o „poslednjoj boljševičkoj zemlji".

Posao „evrointegracije" ostatka zapadnog Balkana će biti težak. Ove zemlje će morati da reše nasleđene probleme i pretvore svoj region u ekonomski samoodrživu celinu koja se neće pojaviti pred blagajnom EU tražeći pomoć. Srbiji će, verovatno, biti još teže. Pored toga što će morati ozbiljno da poradi na svom imidžu i sve većim zahtevima unije, poneće i teret regionalne stabilizacije zbog toga što Brisel u njoj vidi ne samo najveću zemlju regiona nego i zemlju „od koje je sve počelo". Najteže će biti ubediti nemačke poslanike da za Kosovo postoje i druga rešenja osim priznanja. Za utehu, stoji činjenica da su i raniji kandidati uoči prijema u uniju morali da reše slične, istina ne toliko teške, probleme. Njihovo iskustvo, ipak, govori da ukoliko etnički i teritorijalni sporovi u Evropi imaju rešenje onda je trenutak za to kada se zemlje u kojima postoje nađu pred vratima unije.

Ukratko, ako i dalje žele da uđu u Evropsku uniju Srbi i njihovi susedi će narednih godina morati da nauče da budu „veći Evropljani od Evropljana".


Izvor Politka, 27. 06. 2011.

http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/7700-predrag-simi-srbija-i-eu-su-umorne-jedna-od-druge.html

Kosovo je američki top

Komentara 15

| veličina teksta:+-

Kad bi Srbija ušla u NATO, ona ne bi smela ni na koga da laje, kao što to ne može ni sada kada joj uljezi ulaze u kuću.

Profesor psihologije na univerzitetu Kalifornija u San Dijegu, književnik i umetnički fotograf dr Vladimir Konečni, tvrdi da Beograd i Srbiju nikad nije napuštao, a stigao je da obiđe skoro celu planetu, od Papue Nove Gvineje i Australije do Amazona i kineskog vrha Deset hiljada Buda na 3.099 metara u Sičuanu.

  Vladimir Konečni, profesor psihologije na Univerzitetu Kalifornija

  Njegova izložba umetničke fotografije "U senkama i odblescima" na papiru, platnu i metalu biće otvorena 1. jula u Beogradu. Nedavno mu je beogradski Licej izdao i "Autobiografiju - književni i likovni eksperimenti 1986-2011", bibliofilsko izdanje u 99 primeraka, koje poklanja srpskim institucijama i najvećim imenima srpske kulture. Nedavno se vratio sa Bijenala u Veneciji, gde je bio počasni gost kineskog paviljona.

U čemu je razlika između dijaspore i matice?

- Ja sam od početka bio univerzitetski profesor u Americi, a ne tipični "dijasporac", ako takvi postoje. Svakodnevno pišem ćirilicom, savršeno govorim i pišem na maternjem jeziku, uključujući književne radove, redovni sam profesor i na Filozofskom fakultetu u Beogradu i za to, uzgred budi rečeno, nikad nisam hteo da

Ljudi na nebeskom kamenu - U Hramu neba u Pekingu slikao sam Nebeski središnji kamen na kome su se i kineski carevi molili jednom godišnje za dobru žetvu u Središnjem carstvu. Napravio sam dve fotografije nebeskog kamena, jednu crno-belu, "Centar svemira pre dolaska čoveka" i drugu, u boji, "Centar svemira posle dolaska čoveka", na kojoj se videlo mrko blato koje su nanele cipele Kineza. Kad sam primao nagradu u San Francisku, prišla mi je jedna feministkinja i pobunila se zašto u naslovima fotografija nisam iskoristio reč "ljudi" (people) umesto "čovek" (man). Rekao sam joj: "Nisam znao da se žene bore da i njih priznaju kao tvorce ljudske prljavštine!"

uzmem nikakav honorar. Uključen sam u srpsku kulturu, jer se bavim pozorištem, umetničkom fotografijom, pišem poeziju 50 godina. Od odlaska u Severnu Ameriku na doktorske studije do sada sam uvek imao stan u Beogradu, a i u nekim drugim evropskim zemljama, i provodio mnogo vremena svake godine u Srbiji.

Kakav je odnos Srbije prema ljudima koji žive u inostranstvu?

- Srbija od ljudi koji žive u inostranstvu najviše želi novac, a onda ako bilo ko nešto predloži, čuje: "Nemoj ti sad meni da popuješ". Ovde je narod zbog Turaka i brozovštine naučio da gazi one ispod sebe, a ljubi zadnju stranu onih iznad sebe. Jedino to se u Srbiji radi disciplinovano, ali i sa surovošću i bahatošću. Ko je imao potrebu da, recimo, ode u opštinu ili stanicu policije po neki dokument, imao je priliku da se uveri, jer je verovatno na naleteo na neke krajnje arogantne činovnike. Da ne pričam o našim službenicama u beogradskim ambasadama koje su umislile da su u najmanju ruku - ambasadori.

Poznati ste i po ozbiljnim političkim tekstovima koje ste upućivali medijima i institucijama širom sveta.

- Još od 1988. mi je bilo jasno šta će se desiti, pa sam pisao članke na pet jezika i slao ih širom sveta, objavljeno je možda 20 odsto, uključujući "Tajms", "Njujork tajms", "Ekonomist"...

Bavili ste se i problemom Kosova?

- Najveća američka vojna baza na stranom tlu je Bondstil na Kosovu i čitave generacije Srba i kosovskih Albanaca opsluživaće tu bazu na ovaj ili onaj način. Ahtisarijev plan ima aneks po kojem će vrhovnu vlast na Kosovu i Metohiji imati NATO. Opisati Kosmet kao NATO državicu s prestonicom u Bondstilu je ne samo suštinski tačno, nego i koncizno rečeno. Mogli su srpski državnici da kažu da je Kosmet veliki vojni poligon koji će upotrebiti albansku populaciju za odbranu od neprijateljskih suseda, ali nisu, mada bi i to bilo tačno.

Da li Srbija treba da uđe u NATO?

- NATO neće učiniti siromašne zemlje poput Srbije, BiH i Albanije bogatijim. Naprotiv, ulazak u NATO je vrlo skup. Ministar vojni Dragan Šutanovac sigurno dobro zna da iako se govori o 2,9 odsto budžeta godišnje, da su stvarni troškovi, recimo u tri

Besplatna ćirilica - Moja "Autobiografija - književni i likovni eksperimenti 1986-2011" nije memoarska proza, već su to moji izabrani radovi u prošlih četvrt veka: poezija, priče, dramski tekstovi - uz umetničke fotografije. Tekstovi su organizovani oko četiri osnovna osećanja (tuga, bes, strah i sreća). To je multižanrovska knjiga, kakvih u Srbiji gotovo nema. Ona ne može da se kupi, ali zato svako ko ode na moj sajt njnjnj.vladimirkonecni.net i klikne na "nenj book" može da je čita besplatno - ako zna ćirilicu!

relativno siromašne baltičke zemlje (Estonija, Letonija, Litvanija), daleko viši. One su ušle u NATO jer se boje Rusije i sada mogu do mile volje da laju na nju, što Amerikancima taktički odgovara. Kad bi Srbija ušla u NATO, ona ne bi smela ni na koga da laje, kao što to ne može ni sada kada joj uljezi ulaze u kuću. S druge strane, ubeđuju nas da NATO treba voleti jer s njim dolazi demokratija?!

I šta onda kad nam se dogodi "prava" demokratija?

- Prošle godine SAD su se izvinile za sramotno i gnusno istraživanje sifilisa u Gvatemali od 1946. do 1948. Engleski "Gardijan" je objasnio zašto se "fina gospođa" Hilari Klinton izvinila "jakim rečima". Doktor Džon Katler sa svojim medicinskim timom istraživao je učinak penicilina na 696 Gvatemalaca, koje su zarazili sifilisom u državnom zatvoru, psihijatrijskim ustanovama i vojnim kasarnama. To je javnosti obelodanila profesorka sa koledža Velsli, upravo onog na kojem je gospođa Klinton uspešno diplomirala. A ko će kod nas objaviti koliko imamo žrtava osiromašenog uranijuma uvijenog u ukrasni papir demokratije?

Koliko ima smisla to izvinjenje?

- Predsednik Gvatemale je pretio Međunarodnim sudom, a aktivisti iz Gvatemale tražili su kompenzaciju za porodice žrtava, ali je službenik SAD rekao da je to malo verovatno. Gospođa Klinton nije govorila o tome. Uostalom, SAD nema para osim za ratove.

Zato se srpski zvaničnici izvinjavaju gde god stignu, pa nedavno i Upravni odbor RTS-a?

- Srpski narod nikad nije čuo od zvaničnika SAD i Francuske ni jednu reč izvinjenja u vezi sa smrću ma i jednog deteta tokom bombardovanja, niti o upotrebi kasetnih bombi i zagađenju Srbije municijom sa osiromašenim uranijumom. Strategija Zapada je konstantno bila "ne priznaj ništa i ne izvinjavaj se ni za šta".

 

Pokazao na čijoj je strani   - Vladimir Konečni je rođen 27. 10. 1944. u Beogradu. Ima austrijsko-češko-srpsko poreklo, iz aristokratske je porodice, a u pravoslavlje, veru svoje majke, prešao je 1992. da bi pokazao na samom početku rata na čijoj je strani. Dobro je poznavao patrijarha Pavla, a nedavno ga je primio patrijarha Irinej. - U Ameriku je otišao početkom sedamdesetih na doktorske studije. Plodnu naučnu karijeru (pored ostalog, dobitnik je Gugenhajmove nagrade za naučna istraživanja i redovni član Međunarodne akademije za informatiku) Konečni je gradio na kvantitativnoj pshologiji prava, psihofiziologiji emocija, medicinskoj psihologiji i psihologiji umetnosti. Redovni je profesor eksperimentalne psihologije na Univerzitetu Kalifornija u San Dijegu (La Jolla) i na Filozofskom fakultetu u Beogradu. - Objavljuje drame, pripovetke i poeziju, ali i žustre političke tekstove. Piše na srpskom i nekoliko drugih jezika. Imao je više izložbi fotografija. Živi u San Dijegu, Amsterdamu, Talinu i Beogradu. -- Oženjen je Holanđankom od 1993. godine, a ona je takođe prešla u pravoslavlje, 1994. Imaju sina Dušana, koji je dobio ime po ocu Vladimirove majke.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/146615/Kosovo-je-americki-top

"Посао" министра одбране је да Србија остане без одбране

Пише: Миодраг Новаковић

СВЕСНО ПОДРИВАЊЕ ОДБРАМБЕНЕ МОЋИ ЗЕМЉЕ

Управо такав закључак се намеће из извештаја Владе Србије,  о коме су посланици Народне скупштине расправљали пре недељу дана иза затворених врата. Тај извештај само потврђује ( и то у најмрачнијој верзији) све наводе које је изнела група српских официра у свом отвореном писму министру Шутановцу, а које сам објавио недавно на страницама Српског Журнала, под називом „Отворено писмо српских официра министру одбране Шутановцу" (http://www.vaseljenska.com/misljenja/otvoreno-pismo-srpskih-oficira-ministru-sutanovcu/)

Количина дилетантизма, неодговорности, некомпетентности и неизвршавања својих законских и уставних обавеза, од стране Владе Србије и Министарства одбране, је толико огромна и систематична у понављању, да никако више не може да буде обична грешка или случајност. ..

Овде се наиме ради о свесном и издајничком подривању одбрамбеног система Србије, пре свега од стране домаћих издајничких режимских елемената, и то у спрези са страним чиниоцима. Ти страни чиниоци су пре свега САД и НАТО. Мислим да је сувишно да наводим поименично горње домаће издајничке режимске елементе.

НЕ ПОСТОЈЕ РАТНИ ПЛАНОВИ, НИТИ ЈЕ СПРОВЕДЕН МОБИЛИЗАЦИЈСКИ ПОПИС

Дакле овај извештај потврђује поражавајућу чињеницу, а то је да Србија уопште нема  ратни и  мобилизацијски план, шта више, никада није ни спроведен мобилизацијски попис, нити пројектован резервни састав Војске Србије.

У оквиру државних органа и институција не постоји „ратна организација" , нити планови одбране. Кадрови који су формално задужени за  исте, су некомпетентни, и бирани су, не по стручности, већ морално-политичкој подобности. Строго поверљиви одбрамбени документи и планови одбране се чувају у незаштићеним објектима, ван свих протокола безбедности, и буквално су доступни свакоме.

У наставку извештаја, Влада Србије се „жали" на недостатак сарадње са већим привредним системима и јавним предућима у земљи, потенцирајући на тај начин властити инфериорни однос према „тајкунима". Влада иде чак толико далеко да властиту катастрофалну неспособност у области одбране земље оправдава „утицајем криминалних група и елементарних непогода". У овом извештају, који обилује Владином „кукњавом", се потом наводи, да је влада покушала да изврши мобилизацијски попис, али да је исти саботиран од стране подређених (Влади?) министарстава и некооперативних општина и градова (овде није тешко наслутити да се ради о деловима Војводине, Рашке, Прешевске котлине…)

ВОЈНА ТЕХНИКА У СТАЊУ РАСПАДАЊА, СКОРО СВЕМУ ИСТЕКАО РОК УПОТРЕБЕ

Потом влада наставља своју кукњаву, и поново додатно потврђује наводе из „отвореног писма српских официра", наводећи да им је практично сва опрема и наоружање технолошки застарело, и добрим делом у стању распадања,  да складиште бојева средства на отвореном и у небезбедним условима, да више нису у стању да одржавају радарске системе  и ваздухопловна средства и опрему, да за ратну опрему коју поседују, више се не производе резервни делови… Ако и то није довољно, влада наводи да је наоружању и војној опреми у војним магацинима одавно истекао рок, а онај део војне технике који се чува на отвореном је већ добрим делом деградирао. Моторна возила, која су углавном стара преко 20 година, су такође углавном у фази распадања, и веома небезбедна за транспорт војног персонала. Да не говоримо какву опасност представљају за јавни саобраћај на друмовима Србије.

НАТО ОТВОРЕНО ВРБУЈЕ ОСОБЉЕ МИНИСТАРСТВА ОДБРАНЕ

Интересантан је део извештаја у коме влада стидљиво наглашава неутралност Србије и да „сходно томе не претендује на чланство у НАТО савезу", али истовремено се нигде не дистанцира отворено против чланства у овој фашистичкој алијанси (уз чију заставу, обожава да се слика „наш" министар Шутановац).

Но, већ следећи пасус указује на отворено мешање у унутрашње (нарочито безбедносне и одбрамбене) послове Србије од стране НАТО-а: „…појачано је интересовање страног фактора према систему одбране и на истраживање опредељености и ставова припадника министарства одбране и Војске Србије у вези укључења у евроатлантске интеграције".

ВОЈНИЦИ И СТАРЕШИНЕ „БОСИ"- МИНИСТАР ОДБРАНЕ СЕ ПРЕВОЗИ ИЗМЕЂУ БЕОГРАДА И ПАНЧЕВА ВОЈНИМ ХЕЛИКОПТЕРОМ!?

Овај „монтипајтоновски" извештај Владе Србије не би био потпун, ако га не би допунили једним бизарним детаљем, који само потврђује сву неспособност и вероватно малициозност  ове назови владе- наиме, горњи извештај, који носи ознаку „строге поверљивости",  је послат на кућне адресе народних посланика, и то обичном поштом!?

Овај извештај је, по мени, само врх леденог брега, и вероватно да је ова сурова реалност непостојећег одбрамбеног система Србије, још суровија, и то у смислу да и такав очигледно онеспособљен систем одбране, више није у српским рукама. На крају уместо закључка, ево још једне мрачне илустрације горњих навода- у ситуацији када српски војници, поред плански саботираног наоружања и опреме, немају ни адекватну обућу и униформе, да не спомињемо бедне плате и недостатак станова- „пронатовски" министар одбране Шутановац се између Београда  и Панчева превози у војном хеликоптеру (као што је то документовано почетком јуна- http://www.alo.rs/vesti/39135/Sutanovac_preleteo_traktoriste )!?

(Српски Журнал:  из поверљивих скупштинских извора)

http://www.vaseljenska.com/misljenja/posao-ministra-odbrane-je-da-srbija-ostane-bez-odbrane/

IZ DIPLOMATSKOG UGLA ..Dobrica Ćosić

IZ DIPLOMATSKOG UGLA

 

Dobrica Ćosić

 

Svojom agresijom na Srbiju NATO je učvrstio i ojačao crnogorstvo, kao antisrpstvo, a Đukanović je državnički `kolaborirao` sa neprijateljima Srbije u `kosovskoj krizi`... Đukanović je `dijete komunizma` koje je postalo švercer i `biznismen`, a crnogorstvo je poslednji živ i aktivan ostatak boljševizma i staljinizma u Evropi... Crnogorstvo je danas najžešći i najbolniji izraz antisrpstva. Ti prevjernici i otpadnici, crnogorski, ustaški mrze Srbe. Svetozar Marović, u koga sam najviše vjerovao, razočarao me... lakom, ideološkom frazeologijom, bez ijedne kritičke misli prema crnogorskom separatizmu i šovinizmu..." – kaže Dobrica Ćosić u svojoj najnovijoj knjizi "U tuđem vijeku".
Nema sumnje da će i najnovija knjiga jednog od najvećih srpskih pisaca 20. vijeka izazvati oštre napade i osude koje će poteći iz miljea milogorskih evroatlantista zasnovanog na kriminogenoj zajednici, duhovnoj i moralnoj rugobi «novog svjetskog poretka», konformizmu, izopačenom seksu, hedonizmu i političkoj pornografiji. Ima u njoj dovoljno iskaza da naši potomci saznaju ko ih je rasrbio i rascrnogorčio, ko je izdaju nacionalnih interesa proglasio za «demokratiju». Da saznaju zašto je Crna Gora nestala i kao «internacionalna» država, pošto je njen banana režim doveo do propasti njene državnosti i uveo je u krug marionetskih tvorevina gazeći joj po svijetloj istorijskoj tradiciji. Crna Gora će doživjeti sudbinu Srbije koja je doživljavala svoje najveće poraze onda kada se internacionalizovala kao država. Primjer je Jugoslavija kralja Aleksandra Karađorđevića, čijim je stvaranjem uzrokovan ustaški genocid nad Srbima i progon Srba sa Kosmeta. O djelovanju Broza i podbrozica na štetu srpskog naroda već je dovoljno riječi utrošeno. Današnje evropejstvo srpskih vlasti i vaskrslo čudovište autonomaštva u Vojvodini, uz retrogradnu i anahronu, ali vrlo opasnu sandžaklijsku retoriku muftije Zukorlića, dokaz su da srpski narod možda pamti svoju istoriju i mitove, ali ništa iz njih ne uči.
Zato sada u Crnoj Gori i Srbiji evroatlantisti pokušavaju da izvrše prevrat nacionalne svijesti. Srbofobi, nihilistički mondijalisti, soroševci, politički profiteri, ideološki konfidenti, kolaboracionisti stranih ambasada, svi u službi američke i natovske antisrpske propagande, lopovi i potkazivači, izgovaraju, u ime «demokratije», bestidne laži, istorijske neistine i klevete u ime nekakve emancipacije i u ime «antimržnje» mrze sve što je srpsko. Antipatriotizam u ime «progresa» i mondijalizacije, sveo je patriotizam na pogrdni pojam. Srbija i Crna Gora nemaju više nijednog vojnika koji će braniti zemlju, jer zna da će, čak i kada pobijedi, završiti u haškoj tamnici, po nalogu svojih kolaboracionističkih vlasti oličenih u današnjoj NATO posluzi u Beogradu i Podgorici. Te vlasti pristaju uz srpske neprijatelje u ime «evropeizacije» koja se sastoji u gaženju patrijarhalnog identiteta srpskog naroda, jer su naše vođe toliko vjerne sebi i svojim stranim gazdama, da nijesu u stanju da budu vjerne i svome narodu.
Naše vlasti su nas dovele, rasprodajom i krađom nacionalnih resursa, do toga da Crna Gora i Srbija ne žive od svog rada, već od «sponzorstva», što podrazumijeva da sponzor naplati svojim sponzorušama uložena sredstva zadovoljenjem strateških interesa sponzora. Tako je rođen režim Gospodara utemeljen na parazitizmu, kriminalu i antisrpstvu.
Sa njim Crnu Goru ne čeka majska zora, no mračna budućnost. A Srbija je, ionako, već na hazarskom pragu.
Sve to, i više, u Dobričinoj knjizi za samoosvešćivanje.

(autor je nekadaŠnji generalni konzul SRJ u Bariju)

http://www.dan.co.me/index.php?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2011-06-23&clanak=285476

САД намећу Европи отимање српске земље

Москва – Још једна рунда преговора о Косову планирана за крај јуна у Бриселу може постати преломна с тачке гледишта побољшавања односа између Борка Стефановића и шиптарских сецесиониста. По сведочењу званичне представнице ЕС Маје Коцијанчич, стране су „близу зекључивања споразума о низу питања". Међутим, на фону одређеног зближавања позиција Стефановића, шиптара и ЕС, посебно оштро је звучала изјава заменика државног секретара САД за питања Европе и Евроазије Филипа Гордона. Допутовавши у посету Балкану он је изјавио да је Вашингтон „категорично против" поделе покрајине на српски и албански део. Без обзира на то, учесници у бриселским преговорима поделу разматрају као једну од варијанти за излазак из косовског међународно-правног ћорсокака. Мишљење аналитичара Петра Искендерова.

Брисел – Подсећамо да је прво у мају министар унутрашњих послова Србије, Ивица Дачић, представио могућност, па чак и пожељност поделе јужне српске покрајне. Он је истакао да је „једино реално решење – оставити Србе у Србији, а одвојити други део у којем живе Албанци. То ће бити делотворан механизам, који ће омогућити да се проблем брзо реши". Ипак, он је начинио опаску да изражава лично мишљење, а да позиција званичног Београда о непризнавању самопроглашене независности окупираних територија остаје без икаквих промена. Међутим, касније су на могућност поделе почели да алудирају и други српски министри – између осталог Горан Богдановић министар за Косово и Метохију у влади Србије , који прогнозира постизање компромиса са шиптарима, „чак и о сижеима, који су изузетно осетљиви и тешки" за српску страну. По постојећим информацијама идеју поделе као једну од тема за разматрање склони су да прихвате и у Европском Савезу.

У овој ситуацији изјава америчког дипломате Филипа Гордона изгледа као покушај да се преговори који се воде у Бриселу врате у колосек америчких интереса, који се састоје у пуној војно-политичкој подршци шиптарских сепаратиста. Гордон је уверио лидере самопрокламоване сепаратистичке републике у то да се не мења позиција Вашингтона у погледу подршке нелегалној и по међународном праву противној албанској сецесији Косова и Метохије од Србије: „То је јасна позиција САД и она ће таква и остати." Нема сумње у то да ће сличне изјаве учинити ригиднијом и позицију сепаратистичког албанског руководства, што тешко да ће ићи у прилог преговорима – истакао је у разговору с „Гласом Русије" Александар Карасев стручњак Института за познавање словенских народа РАН :

„Видећемо како ће се сад понашати руководство Европског савеза. Ако оно буде форсирало постизање споразума и укључивање Србије са Косовом и Метохијом у ЕС то ће у одређеној мери моћи да ублажи ситуацију. У супротном случају ће Вашингтон и Брисел на овај или онај начин морати да решавају проблем косовских Срба, који компактно живе на северу покрајине. А за то су опет потребни неки компромисни модели, који су у стању да задовоље не само Приштину, већ и Београд."

Засад, како истичу албанске новине  „Коха диторе", лидери ЕС разматрају могућност да Европски Савез обнародује специјалну изјаву о јужној српској покрајни. У њој ће бити изложена питања  која ће се моћи споразумно решити између Стефановића и шиптарских сецесиониста. Ова изјава ће носити обавезујући карактер за обе стране,а њено објављивање у име Брисела омогућиће Србији да избегне потписивање докумената директно с  делегацијом албанских сепаратиста, што је за њу немогуће и непожељно у сваком погледу. По подацима ових албанских новина, низ питања може бити касније укључени у завршни документ – у складу с постизањем споразума. Након тога, по сличној формули могуће је предвидети да ће у овом или оном облику бити потврђена подела покрајине на српски, односно албански део.

(Глас Русије)

http://www.vaseljenska.com/misljenja/sad-namecu-evropi-otimanje-srpske-zemlje/

Последњи српски Генерал као линија раздвајања

Бранко РАДУН | 14.06.2011 | 09:16

Власт Србије предвођена председником Тадићем је ухапсила и испоручила генерала Младића који је још деведесетих као војни вођа Срба преко Дрине постао симбол отпора против агресије на наш народ. Током дугих година прогоњен као некадашњи хајдуци генерал Младић је дефинитивно ушао у легенду, постао још једна српска историјска а митска личност. Истовремено су се они који су га прогонили и хапсили и испоручивали разоткрили као срамотна политичка генерација која је Србију довела у стање најдубљег понижења и капитулације пред новим и новим захтевима Запада. Судбина Младића и ови његови последњи дани су разотрили много шта што се покушавало скрити. Разоткрило је и болну и трагичну слабост власти пред страним притисцима, те пад Србије у још тежу подчињеност онима који су бомбардовали Србе и са ове и са оне стране Дрине. Показало се и како наша власт не зна како да се с једне стране избори за минимум националног и државног интереса у односима према западним моћницим, а са друге да покуша да предочи и објасни свом народу како је принуђена на уступке и тешке компромисе. Уместо тога су председникови медијски магови покушали нешто што је немогуће и што је ненормално – да се овај поразни и срамотни чин прикаже као ко зна какво постигнуће и знак одлучности власти. Било је заиста жалосно гледати председника Тадића како покушава да ову жалосну ситуацију и бедну капитулацију представи као последицу његове паметне и одлучне политике. Тако уместо да се обрати јавности речима – ето морали смо, под великим смо притиском, ово је начин да опстанемо и сл. он је трагикомично неуверљиво настојао да се прикаже као одлучан председник који одржи своја обећања. Тешко и мучно је било гледати такво председниково батргање и такав очит несклад између реалности и медијског спиновања. Несклад која боде очи и онима који су заговорници евроатлантских интеграција, срамотан и за оне који су до сада били за „сарадњу са Хагом" ако би можда заузврат добили чланство у ЕУ и крај западних уцена и притисака. Све више људи види све јасније да смо до сада све дали а да ништа нисмо и добили, нити ћемо добити. Дали смо све и одрекли смо се својих јунака и своје традиције да би нас примили у „заједницу цивилизованих" а они нас и даље сматрају за европски талог. Неко би рекао да можда и заслужујемо таква понижења и презир јер имамо тако кукавну „елиту" која се отуђила од свог народа и своје традиције, да би задобила „бољи живот" или барем обећања истог. Они који тако лако испоруче свог бившег председника и остале политичке и војне вође странцима да им суде и да ови умиру у њиховим казаматима нема разлога да се поноси, а можда ни право на поштовање других народа. Јер ко себе не поштује неће га ни други поштовати. Ко се одруче своје прошлости зарад магловитих обећања за будућност не заслужује ни „славну прошлост" а ни „срећну будућност". Губи „обадва царства" како би рекао мудри Његош. Код нас је идеологија „срећне будућности" а заправо сујеверно уверење у прогрес и у то да ће Србија делити благодати истог, поразила идеологију славне прошлости и јунака и светаца који су нам били узори и инспирација да (пре)живимо као људи и као народ свих ових векова. Политика која се определила да се јавно и доследно одрекне Небеске Србије зарад оне земаљске данас даје своје горке плодове. Иако се чини да је идеологија „пуног стомака" супериорнија од идеологије „храброг срца", жалостан тренутак хапшења и испоруке генерала Младића деманутје то на више начина. Иако су многи зарад шарене лаже о бољем животу преко чланства у ЕУ били спремни на „компромисе" ово што чини наша власт је превише и за њих. Иако су медији извришили директну психолошку операцију над српским мозгом да би читаву причу о хапшењу генерала срозали на таблоидни ниво, људи су у великом броју препознали лаж и неправду. Огорчење због овог новог великог националног понижења је ојачано и медијским пресингом који прелази у отворено психонасиље над што код многих изазвива мучнину. А то је већ контраефекат на који умишљени медијски магови нису рачунали. Тако је реалан историјски пораз које је српска власт предвођена Тадићем и Јеремићем доживела 9. септембра прошле године када су им на Западу издиктирали „српски предлог резолуције за Скупштину УН" сада кроз испоручивање генерала Младића постао јасан и опипљив широј јавности. Председник Тадић после овога није у очима јавности онај који је био. Он је изгубио значајан део подршке коју је имао. Велики део јавности је огорчен свим овим а нарочито агресивном медијском репресијом „националних медија", а оне на које још делује медијска хипноза су у најмању руку збуњени. Медијски матрикс показује озбиљне напрслине, и ако има неке вајде од ове још једне у низу српске капитулације онда је то што многима постаје јасно да нас медији лажи и замајавају, а да власт губи тло под ногама. Но на жалост губитак ауторитета често не значи и брз одлазак са власти, јер је увек питање а „шта је то алтернатива". Хапшење и испоручење старог српског генерала постало тежак камен спотицања за ову власт и овакве медије, али и линија раздвајања у српском јавном мњењу. Већина, до сада је то тиха већина, је огорчена и болно тужна због свега овога што се десило, а идеолошки или „интересно" острашћена мањина то покушава да себи и другима то представи као нешто значајно и позитивно. Нешто за шта би требало честитати председнику. Тако је Србија опет дубоко подељена и понижена. Ова поларизација није толико видљива у „официјелној јавности" јер је медијски простор готово потпуно под контролом и доминацијом ове агресивне и организоване прозападне мањине која спречава артикулисање овог већинског и нормалног става и осећања. Баш око случаја Младић смо били сведоци шизоидности српске политичке и медијске сцене која се потпуно удаљила и од истине и од сопственог народа. Они су настојали да себе и друге убеде у нешто у што вероватно ни сами не верују. Но то тако не може потрајати па ће или медији убедити јавност у реалност новог матрикса или ће народ променити и политичаре и са њима наметнуту и деформисану медијску слику. На сцени је тешка и болна подела у Србији. На једној је страни моћ и вештина а на другој правда и истина. Тако се наша стара и тешка видовданска дилема – којем ћемо се царству приклонити – небоском и вечном или земаљском и пролазном прелама и кроз однос према хапшељу и испоручивању „последњег српског Генерала".

 

NATO U BEOGRADU: IZMEĐU KORISTI I SRAMOTE

NATO U BEOGRADU: IZMEĐU KORISTI I SRAMOTE

nedelja, 12 jun 2011 11:13

Na tapetu su i naši odnosi sa drugim zemljama i naša vojna neutralnost

To što će Srbija sledeće nedelje ugostiti 55 delegacija zemalja članica NATO ili onih koji su partneri ovog saveza, isto je što i namignuti Severnoatlantskoj alijansi da imamo dobru volju a, istovremeno, reći drugima da smo i dalje vojno neutralni. Tačnije, držimo se i dalje neutralne pozicije, a gledamo ka ovom Savezu za koga nas vezuju ponešto dobra, ali najviše loša sećanja. I dok predstavnici vlasti tvrde da je konferencija pre svega stručni sastanak na vrhu (vojnom) i da nam je ukazano poverenje da budemo domaćini dokaz da više nismo političke ili bezbednosne parije, opozicija ostaje čvrsta – ovo je znak novog približavanja NATO, više od Partnerstva za mir, i naša sramota. Zato u nedelju, dan pre početka konferencije, opozicione partije i pokreti nenaklonjeni evroatlantskim integracijama organizuju protest protiv sastanka 55 vojnih delegacija zemalja članica ovog pakta, i njima partnerskih država i organizacija. Protiv čega to opozicija istupa, a šta vlast hvali kao veliki uspeh srpske spoljne politike?

Samo pogled "u tudje dvorište"?
„Ovo je pre svega stručna konferencija na kojoj će visoke vojne delegacije razmeniti mišljenja o bezbednosti u svetu i načinima da se odgovori na izazove, i kako u takvim uslovima delati kao partner. A ne mesto gde će Srbija reći da želi da uđe u NATO", kaže za Balkanmagazin Tanja Miščević, državni sekretar i pomoćnik za politiku odbrane u Ministarstvu odbrane, o petoj ovakvoj konferenciji koju organizuje Strateška komanda NATO za transformaciju. „Bojim se da se ovaj događaj malo više politizuje nego što tome ima mesta."

Tanja Miščević podseća da je svet veoma promenjen u odnosu na prošlu godinu a kamo li prema vremenu od pre dvadesetak godina. Danas je nemoguće razmišljati o bezebdnosti a da ne gledate u susedno dvoriše ili ne sarađujete sa drugim zemljama ili nekim međunarodnim organizacijama.

S ovim se slaže i vojni analitičar Aleksandar Radić: „Ovde dolaze eksperti da pričaju o poslu". Radić, ipak, dodaje da je konferencija važna i kao politički simbol: „Već samim time što se održava ovde. Naši su motivi, očito, da pokažemo dobru volju, da ovo bude referenca nekog našeg budućeg koraka ali i da do daljnjeg poštujemo proklamovanu vojnu neutralnost."

Skriveni hod prema komandi NATO
Međutim, Miloš Jovanović, sorbonski đak iz predmeta međunarodno pravo i potpredsednik DSS, tvrdi da se iza stručne priče krije zapravo istinsko hodanje atlantskom stazom, sve do komandi u Briselu i Monsu, a što je odstupanje od važeće vojne neutralnosti naše zemlje. I da je, s obzirom na činjenicu da nas je dotična organizacija pre dvanaest godina bombardovala, da je u međuvremenu sama priznala da je naoružavala i da obučava pripadnike oružanih snaga separatista na Kosovu i Metohiji, i da se zalaže za nezavisnost tog dela naše zemlje, održavanje ovakve konferencije – nacionalna sramota.

„Nesumnjivo je reč o novom koraku ka članstvu u NATO", kaže za Balkanmagazin Jovanović. „Uostalom, sam je NATO na samitu 2009. godine u dokumentima zapisao da je Srbija u međuvremenu napravila dalje značajne korake ka tom savezu. Uz to, tema je nadrealna – razrada strateškog koncepta iz Lisabona (dokument sa prošlogodišnjeg samita NATO, prim. aut.) u kome stoji da NATO učestvuje u obuci i naoružavanju oružanih snaga albanskih separatista na Kosovu i Metohiji. Cela stvar izlazi suštinski iz okvira Partnerstva za mir, samim time i narušava našu vojnu neutralnost."

Jovanović kaže da je tvrdnja ministra odbrane Dragana Šutanovca da je prošlogodišnja takva konferencija održana u Finskoj a da ova država u međuvremenu nije postala članica NATO, zasnovana na pogrešnoj postavci. Finska i ne mora ući u NATO, ona je prava ispostava tog saveza već niz decenija. Čak je i u vreme hladnog rata imala poseban status.

Ukratko, srpska politička javnost je, kao i građani, apsolutno podeljena po pitanju pete strategijske konferencije koju održava Strategijska komanda NATO za transformaciju. Argumenti obe strane su jaki. Ipak, otkud to da Srbija bude domaćin ovome događaju?

Širenje političkog uticaja NATO
Pre više godina je Strategijska komanda NATO za transformaciju došla na ideju da bi održavanje susreta visokih vojnih zvaničnika članica saveza, ali i partnerskih država i organizacija, bilo dobra zamisao jer bi analiza trenutnog stanja bezbednosti u svetu postignuta na takvim skupovima kojima prisustvuje više desetina zemalja, zasigurno donela kvalitetna rešenja. Po principu "više glava, više zna". Razume se, alijansa u tome vidi i daleko širi politički interes. Vojska je, na posletku, uvek sredstvo politike. Tamo gde nema dovoljno dobrih političkih odnosa, često vojnici prednjače. Tako se, kroz jednu stručnu priču (vojnici su profesionalci i tako gledaju i svoje kolege iz država sa kojima su do juče ratovali) ostave, zapravo, otvorena vrata tamo gde ih politička sredstva zatvore.

Takođe, stvaranjem partnerskih organizacija i privlačenjem novih država, NATO širi i svoj politički uticaj.

Govoreći i jezikom diplomatije, poveravanjem organizacije ovakve konferencije nekoj državi koja još nije dobila ulaznicu za ovo društvo najmoćnijih, istovremeno se šalje poruka o poverenju koje NATO ima u dotičnog domaćina, o aspiracijama saveza. Ili, kao u slučaju Makedonije koja godinama već čeka na članstvo, da će se držanje na stend-baju jednom ipak okončati. Tako je prva ovakva konferencija održana pre pet godina u Makedoniji a poslednja (pre najavljene u Beogradu), u Finskoj. Kako saznajemo, sami smo se prijavili za održavanje ovog skupa, a uvod u celu priču i glavna proba naših kapaciteta za ovakvu organizaciju je bila prošlogodišnja balkanska konferencija o bezbednosti, na nivou načelnika generalštabova i njihovih zamenika.

Najveći vojni skup u prethodnih sto godina
Po rečima Tanje Miščević, Beograd će sledeće nedelje ugostiti najveći vojni skup u poslednjih sto godina, i svakako najbrojniju ovakvu konferenciju.

„Od 69 zemalja koje su ili u NATO ili su sa tim Savezom povezane nekakvim partnerskim odnosima, kod nas dolazi 55 delegacija, što je do sada najveći broj prisutnih", kaže Miščevićeva. Ne dolaze mahom one zemlje koje su dosta udaljene od nas, poput Australije, Indije, Tadžikistana, Turkmenistana. Zatim države sa trenutno ozbiljnim unutrašnjim problemima kao što su to Egipat, Irak, Tunis. Ne dolaze ni Maroko, Malta, Moldavija, Jordan, Bahrein...

Ono što je, međutim, ključno pitanje koje niko javnosti nije do sada objasnio potanko, je kakva korist za Srbiju dolazi od ovoga? Naravno, kakva bi se i šteta mogla očekivati? Nema nikakve sumnje da je ono što je pre neki dan rekao ministar odbrane Dragan Šutanovac, tačno – da je sama činjenica što nam je poverena organizacija, veliko priznanje naših sposobnosti. Ali, osim što je ovde reč o dobroj generalnoj probi pred samit nesvrstanih na jesen, i dobroj reklami za srpske kapacitete, ima li kakve političke koristi?

To je već nešto što se teško meri. Kao prvo, valja znati da će tu biti mnoštvo zemalja Afričke unije, Bliskog istoka, na primer. Sve one, kako saznajemo u diplomatskim krugovima, na Srbiju gledaju kroz dobre usluge nekadašnje SFRJ i kao na neku vrstu linka do Evropske unije, i uopšte njima preko potrebnih evropskih zemalja. Ali, koliko je taj teren osetljiv vidi se i po činjenici da je NATO (koji je tik pred izbijanje rata u Libiji počeo izgradnju posebnog partnerstva sa AU a što je trebalo da bude sredstvo evropskih sila da se vremenom umanji uticaj Kine na afričke države), u međuvremenu, zbog rata u Libiji pokvario odnose sa afričkom organizacijom.

Srbija, svejedno, može biti prilično sigurna da joj ova konferencija neće pokvariti odnose sa članicama AU. Jer, svaka država, kada analizira odnose sa nekom drugom zemljom, gleda i kako dotična stoji naspram ostalih političkih subjekata u svetu, naročito moćnika. Dobri, ali izbalansirani odnosi sa bilo kojom međunarodnom organizacijom ili nekom uticajnom državom, mogu pre doprineti no odmoći.

Tanja Miščević podseća da su naši odnosi sa ovim savezom od 2006. godine i pristupanja Partnerstvu za mir bili u opadanju, najviše zbog statusa Kosmeta. „Urušeni su politički odnosi", kaže ona. „Ali su 2010. godine obnovljeni odnosi sa KFOR-om, rad grupe za reformu sektora bezbednosti, nastavilo se sa radom na kodifikaciji za veću interoperabilnost, a u pripremi su i SOFA sporazum sa NATO, i IPAP dokument, tj. plan aktivnosti u Partnerstvu za mir". Drugim rečima, odnosi napreduju, radi se na njima, a gde će im biti crvena linija, videćemo.

Valja znati, takođe, da Srbija sa većinom ovih država ima institucionalizovanu saradnju, sa pojedinim čak veoma razvijenu, a na neke tek računa. Kao što je to slučaj sa Brazilom, koji ima partnerske odnose sa NATO, moćnu ekonomiju, čak i vojnu privredu, i sa kojim se razgovara o zajedničkom vojno ekonomskom nastupu na treća tržišta.

Velika sramota – ambasadorska vremena u Srbiji
Ono što ljude kod koristi i štete od ovog sastanka najviše brine je kakav će utisak organizacija konferencije ostaviti na – Rusiju. Miščevićeva podseća da i Rusija šalje svoju visoku vojnu delegaciju.

Da li se činjenica da ne dolazi general Nikolaj Makarov, već njegov zamenik, može posmatrati kao neka vrsta poruke domaćinu konferencije, tek treba videti. Izvesno je da Makarov ne može doći jer ne dolazi ni njegov parnjak iz SAD, načelnik združenog generalštaba američke vojske, admiral Majkl Malen. Sile uvek brinu o ovoj vrsti reciprociteta. I u vezi sa Rusijom su mišljenja podeljena.

Ruski zvaničnici se sada već otvoreno protive tesnom vezivanju Srbije za NATO. Teritorijalno najveća zemlja na svetu ima svoje interese na Balkanu, i nakon niza godina poteškoća, u stanju je da zastupa te interese. Aleksandra Radića sadašnje prilike podsećaju na „konzulska vremena", kada su se diplomate velikih sila aktivno mešale u sva pitanja neke male ili nejake države, na način neprimeren u diplomatiji. Nije tajna, i na veliku je sramotu, to rade amabasadori skoro svih velikih država u Srbiji pa i ruski, i to toliko da je sada važnije za bilo koju stranku da dobije podršku neke ambasade, nego građana na izborima. Međutim, ono što je za neke vojne analitičare pitanje, jeste šta Rusija zapravo očekuje od Srbije, okružene članicama ili budućim članicama NATO, kada je i sama u Partnerstvu za mir, ima veoma razvijenu saradnju sa NATO, čak i posebno telo koje kanališe tu saradnju: Savet Rusija - NATO?

Miloš Jovanović ima odgovor.

„Kao prvo, Rusija je u potpunosti 'ispraznila' svoje učešće u Partnerstvu za mir i sve prebacila na Savet Rusija-NATO, što je inače bilateralna organizacija sa partnerskim odnosima."

Aleksandar Radić misli da bi se dobio daleko realniji pogled ako bi se pogledalo u ruske vojne strategije i planove. Po njemu, nas tamo nema, što je znak da ova država ima osećaj za realnost odnosa na Balkanu. Evroatlantisti će dodati, u prilog tome, da se konferencija u Beogradu održava u času kada Rusija i NATO održavaju zajedničku vojnu vežbu.

Ali to što Rusija možda u ovom vremenu sagledava odnose balkanskih zemalja na određeni način, ne znači da ta sila odustaje od ovog prostora. Velike sile znaju da u međunarodnim odnosima ništa nije trajno, i da se oni kreiraju, dugo i uporno. Da je Rusija zainteresovana za ovaj prostor,vidi se to stvaranju zajedničkog centra za vanredne situacije u Srbiji, „Južnom toku", ulasku ruskog kapitala na ovaj prostor. A i po medijskim ponudama Srbiji da postane posmatrač u Organizaciji dogovora kolektivne bezbednosti (ODKB), koji vodi Rusija a okuplja bivše države SSSR. Doduše, s time u vezi, ovde malo ko veruje da bi naše članstvo bilo realno. Prvo, zato što dotična organizacija nema jasne konture, kako to kaže Miloš Jovanović. Drugo, zato što okuplja zemlje bivšeg SSSR, a Srbija to nikada nije bila. Treće, zato što okrenuti se tom savezu, takođe, znači napustiti politiku vojne neutralnosti.

Rusija je važna karika za zemlje BRIKS-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južnoafrička Republika), a to su ekonomije i sile u usponu. Nije Rusija jedina među njima koja gleda sa skepsom prema NATO. Ali su sve važne kao tržišta zemljama poput Srbije.

Ponašanje Srbije u odbrani teritorije i ugleda
Kako će se organizacija ovog događaja odraziti na naše odnose sa pojedinim zemljama pa i Rusijom, moći ćemo bliže da sagledamo tek nakon skupa, kad saznamo teme kojima su se učesnici bavili. Jer, tu svaka država dolazi sa svojim skupom problema i želja. Izvesno je da će pored glavne teme – transformacija nakon Lisabona i bezbednosni izazovi u svetu – i tri panela, kroz razgovore o efikasnijem rešavanju bezbednosnih izazova, regionalnim problemima, provući i mnoge teme važne pojedinim učesnicima.

Izvesno je da je konferencija korak napred ka boljim odnosima sa NATO. Gde su tu crvene linije koje se ne smeju preći, zavisiće od onoga što politička elita zacrta kao nacionalni interes i definiše kao spoljnu politiku. Koliko će im u tome značiti opredeljenje naroda (po istraživanju Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, dve trećine građana Srbije je protiv ulaska u NATO), nije baš jasno. Jer, očito je da je i ta elita podeljena, u najmanju ruku, između politike sa više stubova i one koja kaže da smo okruženi NATO.

Ovde se, čini se, i dalje malo ko bavi računicom koliko šta košta, i koja su sredstva plaćanja. Nemojmo se lagati: mnoge zemlje u svetu su zbunjene ponašanjem Srbije u odbrani teritorije i ugleda, jer znaju da u tom poslu uvek postoje crte koje se ne prelaze. Valja sačekati kraj konferencije, čuti šta je sve bilo na stolu tema za raspravu, pa onda odmeriti domete skupa.


Autor Milena Miletić
Izvor Balkanmagazin, 11. jun 2011.

 

IZ DIPLOMATSKOG UGLA, NERAZUMAN ČOVJEK

IZ DIPLOMATSKOG UGLA

 

NERAZUMAN ČOVJEK

 

Milo Đukanović je nerazuman čovjek sudeći po onome što sam kaže - niko razuman u Crnoj Gori neće zagovarati antisrpski stav, niti će iko razuman u Crnoj Gori negirati da postoji bliskost između dvije države i dva naroda.
On je podržao secesiju Crne Gore od Srbije, skrnavljenje srpskog jezika, napade na SPC, priznao je otimačinu svete srpske kosmetske zemlje, a njegov koalicioni partner Ranko, pun adrenalina, a s manjkom uma, pljuje po Srbiji proglašavajući je okupatorom od 1918. godine... Otima srpske crkve. Da li Milo zna da su sve to antisrpski stavovi? Je li on to nas pravi majmunima? Koji to režim čini? Zar to nije onaj čiji je on prvi perjanik? Zašto radi protiv srpskog naroda? Da li je sve to razumno? Kako on zamišlja da se gleda samo u budućnost, a zaboravi šta je radio prije? Zna li basnu o čovjeku i zmiji? Lupim ti šamar, pljunem te, rasturim ti kuću, napunim sebi džepove takvom aktivnošću, a onda kažem da si ti čovjek prošlosti, ako to pamtiš, pa ne gledaš u budućnost u koju bi da te vodi neki Milo koji je obezglavio srpski narod u Crnoj Gori.
To zaista niko razuman, nigdje, neće zagovarati. Ali, bi zbog zla unijetog među braću i razdor između Crne Gore i Srbije neko morao da odgovara.
Nisu problem odnosa Srbije i Crne Gore narodi dviju država, niti ometa "dinamičnije" odnose (parolaštvo neviđeno, čak ni u vrijeme Broza) bilo kakav spor na nacionalnoj osnovi, a ni prošlost nije sporna. Nema spora između Crnogoraca i Srba, ali ima spora srpskog naroda s crnogorskim režimom. Jedini koji remete odnose između dviju država i dva naroda su Milo Đukanović i Ranko Krivokapić. Dok oni ne odu sa političke scene dobra biti neće, jer oni politički opstaju na stalnom izazivanju sukoba sa Srbijom i djelovanjem na njenu štetu i štetu srpskog naroda u Crnoj Gori. Na riječima evroatlantisti, na djelu fariseji.
Pozdravio je Milo izručenje Ratka Mladića Haškom tribunalu. Neka stavi prst na čelo i prisjeti se čime je sve platio da ne bude tamo prije Mladića. On se ne bi više okretao prošlosti da se Hag ne sjeti da je bio, u jednom trenutku, politički nadređen čak i Mladiću. Nije u redu da vojnik ide na robiju, a njegov politički komandant, još umješan u svjetski šverc cigareta, bude "uvaženi" političar, umjesto u kazamatu. Kolumnista je protiv bilo kakvog izručenja tom surogatu međunarodne pravde u koji se ulazi sa već utvrđenom presudom. Pravna sramota da je general Krstić osuđen na doživotnu robiju, a Naser Orić na dvije i po godine, dovoljan je dokaz čemu služi taj sud. Srebrenica je navodni genocid (iako nisu ubijani starci, žene i djeca, niti su im paljene kuće, ali jesu strijeljani zarobljeni neprijateljski vojnici, što je zločin), a Bratunac (gdje su ubijani starci, žene i djeca, paljene kuće a nisu strijeljani zarobljeni srpski vojnici, jer oni nisu ni bili Orićev cilj, što je genocid) nije. Takvu hašku "pravdu" podržava Milo. Gospodaru, to je "antišjrpski" stav, ako već ne razumijete da je to antisrpski stav.
Bitnu krivicu za opstanak Mila na političkoj sceni snosi i dosovski režim u Beogradu koji ga je zdušno podržavao u njegovim izbornim i referendumskim prevarama. Sada mu okreće leđa, jer dva diktatora se ne podnose više. Ne mogu da se nagode ko je "lider" balkanske kaljuge u koju su nas zajedno doveli. Zato neće biti bolje bez personalnih političkih promjena u Beogradu i Podgorici.
Dok imamo Mila i Borisa imaćemo bijedu, propalu privredu, poniženje i bogatu kliku njihovih političkih i partijskih tajkuna koja je bestidno odrala kožu svome narodu. Imaćemo zastupnike antisrpske politike u Beogradu i antisrpski režim u Podgorici.


(Autor je nekadaŠnji generalni konzul SRJ u Bariju)

 

http://www.dan.co.me/index.php?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2011-06-09&clanak=283366

У Србији се зна ко „није при себи“!

Реаговање на медијску, политичку и антисрпску тортуру око хапшења генерал Ратка Младића

 

У Србији се зна ко „није при себи"!

 

Једини који у Србији нису „при себи" или како наш народ каже „полудели", су Тадић и његова камарила на власти која би и мртвог Младића изручила Хагу. Ништа мање полудели нису и такозвани српски медији, када као лист „Ало" објаве текст под насловом „Генерал више није при себи!"

 

Пише: Звонимир Трајковић

 

Уредништво листа „Ало" стварно „није при себи", када на један стручни коментар психијатра др. Јована Марића, за тешко оболелог човека стави такав, пежоративан, подругљив наслов - „Генерал више није при себи!". Рећи за некога „да није при себи" није поимање психичког или психијатријског стања неког човека већ покушај дубоког вређања. Посебно за такву личност као што је генерал Младић, чијој су се оштрини и бриткост ума, дивили чак и они који су га мрзели. „Жуте" подгузне муве би да мало пљуцну по светској величини, генералу Младићу, који је обележио једну епоху и резервисао место у историји српских великана. Из те златотиском написане историје Срба га не могу уклонити никакви дневно-политички писарчићи задужени за тровање српских душа и мрвљење духа овог народа.

 

И не само „Ало", у ових десетак дана, од хапшења генерала Младића, било је просто огавно гледати, слушати и читати, назови наше електронске и писане медије, како извештавају о том, за све нормалне Србе, тешком догађају. Било је то право медијско такмичење, ко ће више, а ко црње, нашкрабати или изрећи, измислити или исконструисати, било шта, што би једну људску величину, великог војсковођу, оцрнило, понизило. Под диригентском палицом Тадића и актуелне власти, у том оркестру срама, активно је учествовала и Радио телевизија европске Србије – ваљда док је не преименујемо у азијску. Сви, који Генерала никада ни видели нису, добили су реч, да нешто „високоумно" избрбљају, оцене, закључе или слажу. Сви они који су га добро познавали, и о њему имали шта да кажу, нису добили реч. Био је то још један медијски атак, покушај оркестрираног закуцавања лажи у тврде српске главе, да прихвате неприхватљиво, да лаж усвоје као истину, и сами себе понизе. Био је то суманути урлик Гебелсоваца на шта је Србија остала тиха, ћутљива, али још одлучнија да победи зло у њој самој.

 

А зло Србије се само јавило, тријумфално објављујући нацији вест да је генерал Младић ухапшен. Радовање полуделих, што је Ратко Младић био ухапшен баш пред долазак високог представника за спољну политику и безбедност ЕУ, госпође Кетрин Ештон у Београд, било је са толико театралности, неукуса, и тријумфализма, да ту за др. Јована Марића има озбиљног посла. Ако користим исти уличарски речник, било би врло интересантно чути докторово мишљење ко све међу том српском политичком багром „није при себи" – јер велики степен стреса може да оштети и „државнички" мозак. По мојим, за психијатрију лаичким посматрањима, могао бих слободно закључити да је међу нашом политичком „елитом" знатно више њих са „пуерилним понашањем" од тешко болесног генерала. Те ствари свакако нису за поређење јер је Генерал оболео после неколико можданих удара, док је наша политичка „елита" оболела од „излива власти у мозак" - чији су главни симптоми, да све знају и да се све може. То „обољење" оставља знатно теже последице не само по њих као појединце, већ по све грађане и нацију у целини.

 

Глорификације једног тужног, по нацију крајње понижавајућег тренутка, говори да нас воде, и као државу представљају или шенули политичари, или квислинзи без граничног прага послушности и поданости. Само „шенула дружина" може да закључује да ће испоручењем Генерала добити било какве позитивне поене за улазак у ЕУ и на било ком политичко-привредном или друштвеном плану. Изјаве тријумфализма и закључци да је хапшење Генерала за Србију врло важан и користан корак су дубоко погрешни. Од ЕУ и запада добиће само списак нових условљавајућих захтева које Србија и Срби треба да испуне. Само лудаци могу да закључе да ће метод притиска и условљавања запад заменити, све док та методологија њима доноси одличне резултате. Само они „који нису при себи" могу закључити да ће психички разорена и понижена нација моћи да крене напред на било ком пољу деловања.

 

Евро-атлантисти не могу или не желе да схватате да је „new deal", „нови споразум" и низ економских програма које су САД спроводиле између 1933 и 1936 да би земљу извукле из кризе, код нас неприменљив – јер такав програм не може да спроведе поражена и понижена нација. „New deal", је пре свега „свеж ваздух", надахнуће народа са победничким духом у грудима који креће да се усправи, у обнову земље, да ради. Сав тај неопходни елан се убија у овом народу, константним понижавањем, диригованом медијском пресијом, товарењем кривице, геноцидности, па чак и генетске злочиности. У таквом друштвеном амбијенту нема успеха а ни страних улагања, јер тешко да би се ко одлучио на улагања у државу неизвесности.

 

Те будале ништа нису научиле из периода владавине Милошевића када је на његове уступке запад одговарао новим захтевима, све до његовог самог убиства. Ништа нису научили ни из Ђинђићевог убиства које је запад извео, јер је квислинг завршио све прљаве послове који су се од њега очекивали – и кога сада треба уклонити, да не би причао или писао о својим заблудама, и преварама западних „пријатеља". Анализе, историја и постоје управо зато да се неке грешке не понављају, јер „грешке" на државничком нивоу обично завршавају губитком главе. Једна од кинеских пословица за будалу каже: „Паметан човек научи десет ствари, а верује да зна једну, а будала научи једну ствар, а верује да их зна десет". (Конфучије)

 

Изручити Генерала макар и мртвог Хагу

Императив изручења генерала Младића хашком трибуналу, за наше шенуле политичаре, био је изнад свих људских, па и законских норми. Ваљда да случајно не умре у Србији, требало га је што пре и што театралније изручити џелатима у Хагу. „Није се имало времена" да тешко оболелог човека прегледа стручна лекарска екипа, смести га у болницу, ураде детаљни и неопходни прегледи, пружи адекватна нега и одреди терапија, како би се пред трибуналом уопште могао да брани. То је била и људска и законска обавеза државе, јер Младића нису послали на летовање, већ у затвор, у коме ће медицинска нега бити оскудна (затворска) и у коме он треба да буде способан да се брани. Цео медицински третман од младићевог хапшења свео се на површне прегледе притворске јединице суда и посету председнице Скупштине Славице Ђукић Дејановић као психијатра и њеног разговора са Генералом. Генерал Младић није полудео, да му је био потребан психијатријски преглед, полудели су неки са највиших нивоа власти, већ је имао три мождана удара које могу лечити и бар делимично санирати само специјализоване болнице и стручњаци за ту врсту болести.

 

У листу „Ало" министар Станковић најављује да ће„Министарство здравља у наредном периоду вероватно послати екипу лекара која ће заједно с лекарима притворске јединице у Схевенингену прегледати све оптужене који то желе". Па где си био министре?! Зар Генерал није могао да буде прегледан у Београду или ћеш ти и твоја стручна екипа да у Схевенинген упртите и понесете пола болничке опреме са скенерима магнетним резонансама…. како би сте урадили озбиљне и стручне прегледе. Или ћете само мало да прошетате до Хага и да одокативном методом утврдите, како су сви мање више здрави и способни за судска малтретирања. Мислите да ћете тиме народу сасути прашину у очи како не би видео оно што и лаици виде да је Генерал неспособан за судски процес и да се људима у таквом здравственом стање не може судити. Или ћете то урадити као захвалност Тадићу за фотељу министра здравља, а по налогу трибунала како би са њих скинули било какву одговорност за даљи поступак суђења. Срамно и етички недопустиво – ако је хипокритова заклетва још увек у вашој глави. Препоручујем да министар Станковић са др. Марићем и осталом стручном екипом пре одласка у Хаг прегледају прво Тадића, Дачића, министарку Маловић…., како би имали јасну слику ко је у Србији шенуо, „ко је при себи" а коме се у глави само завртело од фикције уласка у ЕУ и Евро-Атлантске интеграције?

 

Могуће да сам ја исувише захтеван, очекујући да будале и квислинзи схвате и разумеју сва та морална, аналитичка, историјска и законска упозорења, ако их уопште имају, знају или читају. Стога се извињавам читаоцима због неких неодмерених речи написаних у овом коментару. Запрепашћен сам свим овим медијским спектаклом око хапшења и изручења Хагу генерала Младића, понашањем и изјавама најодговорнијих, гомилом лажи и најцрњом антисрпском пропагандом, да сам морао да реагујем. Та антисрпска пропаганда се Србијом као тежак смрад шири годинама, али је сада под притиском квислиншког руководства Србије просто експлодирала. Министар Расим Љајић закључује да ће већинска Србија за све ово око генерала Младића владајућу коалицију казнити на следећим изборима – ја би том закључку само додао да ће казне за сва понижења и амбијент који су жути створили бити знатно суровије од самих изборних. Квислинзи се не кажњавају на изборима!

 

Дајем себи за право да се у име српског народа посебно извиним породици генерала Младића на претрпљеној тортури, како претходних година, тако и у овом тужном тренутку Генераловог хапшења и изручења Хагу. Без обзира на тешке тренутке које свакако доживљавате, будите поносни и срећни што сте са таквим великаном и херојем живели. Српски народ великог Генерала и Човека никада заборавити неће, без обзира шта овај национални кукољ на власти предузимао. Брзо ће наићи време када ће се о свему овоме другачије говорити, и на ослобађању генерала Младића, његовој одбрани, озбиљно радити. Нека дух поноса и оптимизма испуни вашу породицу.

 

У наставку овог коментара постављен је и текст из листа „Ало" како би читаоци могли да стекну комплетнији увид кога су новинарчићи  „Ало" прогласили „да није при себи"!

 

 

Психијатар Марић за Ало! о првом појављивању Младића у Хагу:

 

Генерал више није при себи!

 

Ратко Младић има веома озбиљне здравствене проблеме и сигурно није глумио у судници Хашког трибунала, сматра наш познати психијатар др Јован Марић. Он за „Ало!" објашњава да је током преноса из Трибунала запазио неке детаље који указују на Младићеву болест.

 

- Прво, његово аплаудирање у судници, које никако није одговарало његовом изразу лица. Такво понашање, које смо могли да видимо, стручно називамо „пуерилним понашањем". Другим речима, то је регресија на инфантилне изразе понашања. Као, рецимо, повратак на дечачко, младалачко понашање, које је пред судијом изгледало врло непримерено његовом изразу лица. Ако је тачно да је имао два-три шлога, онда његов недовољно течан говор потврђује ту тезу, јер нема ни трага од његових ранијих одсечних говора, по каквим га памтимо док је био активан официр - објашњава Марић.

 

Он даље објашњава и да је Младићева расправа с адвокатом да скине качкет у судници, при чему он војнички салутира, с психолошког аспекта такође врло занимљива.

- Овде је вероватно реч о психоорганском синдрому, који значи да су се код њега задржали стари обрасци понашања. Да би се то детаљно испитало, ми таквим пацијентима дајемо да ураде Бентонов тест, који подразумева да нацртају круг, троугао и квадрат... А шта се дешава код људи који имају овакав синдром?! Дешава се да они, углавном после круга, поново цртају круг, уместо троугла, јер не могу да се пребаце на следећу ствар. Такав начин понашања, који подразумева успореност са старим обрасцем понашања, најчешће може да изазове неки велики стрес - коментарише Марић.

 

Он закључује да је очигледно да Младић има врло озбиљних здравствених проблема и апелује да се с његовим лечењем мора кренути што пре.

- Потребно је урадити доплер крвних судова мозга, скенер и магнетну резонанцу како би се видело колика су оштећења, затим, морају да се ураде и неуролошки прегледи како би се видела снага мишића, рефлекси језика, руку, ногу. Исто тако, неопходни су и такозвани тестови на психооргански синдром, којима се утврђује његова интелектуална способност и памћење - каже наш познати психијатар.

 

Станковић: Српски лекари иду у Хаг!

Министарство здравља ће у наредном периоду вероватно послати екипу лекара која ће заједно с лекарима притворске јединице у Схевенингену прегледати све оптужене који то желе, изјавио је јуче министар Зоран Станковић.

 

Он је рекао да су „неки хашки оптуженици" тражили од Министарства да упути у Схевенинген медицинску екипу и да се тај захтев разматра.
- Вероватно ћемо у наредном периоду послати екипу лекара која ће заједно с лекарима притворске јединице у Схевенингену утврдити здравствено стање свих оптужених који то желе. Свакако, међу њима и Ратка Младића - рекао је Станковић.

 

Пише: С. Војиновић

http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Analize/2011/038.html

Да ли је Србија демократска држава?

Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ | 08.06.2011 | 00:11

„Демократија функционише само онда када је народ информисан" (Џејмс Рајт) Свесни да народ који живи  изузетно лоше не може да убеди да му је добро, председик Србије и његова Влада ни не тврде да су постигли иоле значајне успехе на економско-социјалном плану. Једино настоје да ситуацију представе тако као да би услед глобалне економске кризе било још горе да својим мерама Влада, наводно, није ублажила пад.   Национални и економски суноврат Како је српски естаблишмент донедавно усиљено тврдила: да није било њега током 2009. и 2010. године Бруто домаћи производ не би пао „само" око 4%, а незапосленост не би достигла „тек" 20%, већ би макроекономски показатељи били знатно мрачнији. А сада, када је откривено да је ситуација још гора, тј. да је Влада фризирала статистичке податке, односно да је реални кризни пад БДП-а био чак око 10%, режим је променио економско-пропагандни репертоар. Сада време купује бајкама о томе да је најгоре прошло и да нам ускоро предстоји економски препород. Допринос томе, односно прилог да на евроинтегративним основама дође до привредног прогреса, наводно, представља и срамно изручење ђенерала Младића Хашкој инквизицији. Власт зна да је и више него на привредном пољу подбацила (односно да је свесно колаборирајући са српским непријатељима у државно штетном правцу намерно радила) када је у питању заштита виталних националних интереса, и да је свакоме ко није политички аутистичан, и пре хапшења ђенерала Младића, већ било очито да је тако. Иако не и формално, прећутно прихвата постојање косовске НАТО квазидржавне творевине на територији Србије. Пружа тек реторичку подршку српској републици у саставу босанско-херцеговачке конфедерације, која је изложена сталним притисцима запада и Сарајева да пристане на централизацију БиХ. Избегава и да пружи потпору настојању Срба који живе у другим државама региона да се изборе за своја елементарна национална права. А само примера ради, како би било јасно у каквом су они положају, тек да споменем да у Црној Гори, где међу њеним држављанима који живе у отаџбини, декларисаних Срба има око 35% (а са онима настањеним у Србији и преко 50%), док су у државној администрацији, укључујући и полицију, заступљени са мање од 4%!  Правна држава: предуслов демократије У таквим околностима официјелни Београд углавном је довољно разуман да се уздржи да гласније проговори о својим национално-државним „успесима". Међутим, док на томе макар нападно не инсистира, упорно тврди да је суштински допринео развоју функционалне демократије у Србији. Наводно, ако већ нисмо богати и успешни на геополитичком пољу, бар смо дочекали да живимо у истински слободној земљи. И због тога треба да будемо срећни и захвални Влади и председнику. У питању је огољена лаж! Али, пошто лаж која се понови безброј пута многима делује као истина, морамо упорно да је разоткривамо. Србија у практичној сфери није демократска земља. Да се подсетимо: према политичкој теорији држава мора да задовољи три основна услова да би била стварно демократска. Прво, нужно је да има отворену и одговорну власт. Друго, неопходно је да се у свакодневном животу а не само на папиру поштују људска и политичка права. Треће,  императив је да су избори слободни и фер. Но, и то није све. До сада смо причали о класичном концепту демократије. Њено модерно схватање подразумева још један неизбежни услов. То је нужност постојања развијеног грађанског друштва. Лако је доказати да су поменути услови у Србији „испуњени" само у номиналном виду, те да је стога она само фиктивно демократска земља, док реално то ни приближно није. Наша влада није одговорна и отворена. Сада нећемо говорити о политичкој одговорности већ само о правној. Према Уставу Србије, Косово и Метохија је њен нераздвојни део, а нико од државних функционера нема право да ради против територијалног интегритета државе. Да ли актуелна власт то поштује? Не. Ако се раније претварала да је тако, сада је и то престала. Министар унутрашњих послова Ивица Дачић, па и председник Србије Борис Тадић, почели су отворено да причају о подели Косова. А то није ништа друго до јавно изражавање спремности да се грубо повреди територијални интегритет државе. Зар треба рећи да српски владајући политичари тако на најгрубљи начин руше уставни поредак који су дужни да штите!? И ником ништа због тога. А и да не говоримо о темпираном изручењу Младића Хашком трибуналу, онда када је Тадић проценио да му се највише исплати. С обзиром на све речено – а то је само видљиви врх, у пропагандном мору скривеног, много већег леденог брега – зар је Србија правна, односно демократска држава? И то није све, чак и када се ради само о уочљивим актима кршења демократских принципа. Зар је њена влада отворена и одговорна ако, противно од стране Скупштине усвојеној Резолуцији о војно-политичкој неутралности, земљу тихо уводи у НАТО? А нема сумње да власт, супротно важећим правним решењима и већинској вољи народа, баш то чини. Што значи да ствар није само у томе да једно прича а дуго ради, тј. да је према јавности суштински затворена а не отворена, већ и да је ситуација много гора. Уместо права, неоспорно је да у Србији влада политички волунтаризам, односно, у модерном бонапартистичком духу, самовоља државног врха.  Ал Капонеова изборна правила Ствари не стоје ружичасто ни са политичким и људским правима, од слободе изражавања до неометаног окупљања. Медији су углавном под контролом западних центара моћи и српске Владе, па другачији ставови од оних који су њима по вољи само у врло ограниченом виду могу да се појаве у средствима масовног информисања. Ако се протести парламентарне опозиције толеришу, окупљања других, неретко много радикалнијих противника геополитичког курса којим Србија иде и евроатлантског система „вредности" који нам се форсирано намеће, бивају сузбијани бруталним полицијско-репресивним методама. Омладина се хапси и осуђује на монтираним судским процесима, док се власт куне у свој демократски карактер. Тек у циљу илустрације да поменем недавни процес, по матрици тоталитарних режима, на коме је, иако је јасно да је недужан, осуђен Младен Обрадовић, лидер патриотске организације „Образ". И да се посетимо медијске харанге против покрета „Наши 1389", као и претњи да ће бити забрањен. Стигли смо до избора. Ако претходни услови нису испуњени, зар они могу да буду фер? Формално јесу слободни, али нису поштени ако једни учесници у њима имају готово све медије док други немају малтене никакве. Уосталом, питање је да ли ће будући избори бити и са правног становишта регуларни. Не треба заборавити да је пре неколико година доказано да су посланици сада владајуће Демократске странке фалсификовали гласање у Скупштини. Када су то радили, зашто не би лажирали и парламентарне изборе? Да ли би било основано, после свега што се о њему зна а да је којим случајем жив и здрав, поверовати на реч чувеном америчко-сицилијанском мафијашу Ал Капонеу да више неће да се бави криминалом? Исто важи и за садашњи српски режим. Ево нас и код грађанског друштва, под којим се подразумева постојање и неспутано деловање мноштва, од владе независних, жаришта самоорганизовања, преко којих грађани – ван партијско-политичке зоне – могу да делују у циљу решавања проблема који их директно или индиректно тиште, односно у прилог идеја до којих им је стало. Разуме се, у Србији постоје хиљаде невладиних организација, али то не значи да је грађанско друштво развијено. Није. Неке невладине организације су привилеговане и пуним једрима могу да делују, док су другима могућности за то лимитиране. Не ради се ту о правним ограничењима већ о медијском простору, финансијама и партнерству са државом. Оне невладине организације које делују са позиција евроатлантизма, тј. по вољи су српских власти и њених западних ментора, не само да су обилато финансиране из иностранства већ добијају новац и из државних фондова а врата средстава масовног информисања и владиних институција широм су им отворена. Неподобне организације о свему томе могу само да сањају. Штавише, и фирме које би их донирале, јер њихови власници или менаџери деле убеђења неких од тих НВО, често се устручавају да то ураде, да не би навукле бес државе. Ако се то деси, у случају да раде са државом, њихови послови могли би да буду угрожени, а ако су пословно независне од државних институција, реално је да се на њихова предузећа окоме пореске и друге инспекције. Да ли суондау Србији иоле равноправне прозападне и остале НВО? Да ли можемо да говоримо о развијеном грађанском или се ради о квазиграђанском друштву?   „Владавина народа" vs.марионетска држава Одговори на постављена питања се, чак и да смо хипотетички до сада били у неизвесности, сами аргументовано намећу. Тако је и са закључком овог текста. Србија, захваљујући својим некритички прозападним властима, не само да је у сваком погледу неуспешна земља, већ је и недемократска држава. Уосталом, то је и логично. Када су марионетски режими учинили нешто добро за свој народ? И да ли је икада постојала напредна квислиншка држава? Ако страни господари у име својих интереса управљају земљом преко својих локалних намесника, како је онда уопште могуће говорити о „владавини народа"? Током прославе осмогодишњице доласка нациста на власт, Хитлер је у јануару 1941. године истакао да је на чело државе дошао легалним путем а да је „национал-социјалистичка револуција победила демократију у условима демократије и уз помоћ демократије!" Ситуација је бар у нечему слична и у Србији. Садашњи евроатлантски настројени режим преузео је све полуге власти у прилично демократским околностима. Неспорно је да су претходне Владе, у којима су пресудни утицај имали суверенистички фактори, од 2004. до 2008. године знатно побољшале демократски амбијент, Но, када је „Коалиција за европску Србију" освојила власт – као што се и очекивало од оних којима су странци пресудно помогли да се попну на државни врх –   почела је, фактички, да суспендује демократске норме. Разуме се, у име некаквих „европских вредности". Ако су оне „светиња", у складу са принципом „циљ одређује средства", све што им наводно смета, овако или онако, мора да буде уклоњено. И док је режим, фанатично реализујући добијене идеолошке задатке, поступао на софистицирано аутократски начин, добијао је бурне аплаузе из Брисела и Вашингтона. То не треба да нас чуди. Разни морбидни диктатори Латинске Америке и других континената, спрам којих је чак и егоистични српски режим оличење хуманости, деценијама су били штићеници Запада, док су непокорне демократске гарнитуре оцрњиване и уз помоћ плаћеника рушене. А и данас „цивилизовани Европљани" и „напредни Американци", осим на речима, нису много одмакли од такве матрице, и уз то мирно посматрају отворено угњетавање руске популације у балтичким државама и малтретирање Срба на Косову и Метохији. „Европске демократске вредности", из угла евроатлантских центара моћи, изгледа да нису за свакога. У некој мери њих треба примењивати чак и када су у питању обични, а не само привилеговани грађани земаља евроатлантског блока, али за друге народе довољна је празна прича о демократији.Свакако, у погледу уважавања елемената праве (функционалне) демократије, слична оној из времена када се у комунистичким земљама говорило о „народној демократији". А без обзира на то што је социјалистички систем имао и неке добре стране, још се добро сећамо каква је „демократија" у њему владала.

 

http://srb.fondsk.ru/news/2011/06/08/da-li-ie-srbiia-demokratska-drzhava.html