PREDRAG SIMIĆ: SRBIJA I EU SU UMORNE JEDNA OD DRUGE

PREDRAG SIMIĆ: SRBIJA I EU SU UMORNE JEDNA OD DRUGE

ponedeljak, 27 jun 2011 10:15

Loša vest za današnju Srbiju je i da će nemački, holandski i mnogi drugi parlamentarci i birači u njoj još dugo videti problem a ne rešenje balkanskih problema

Evropska unija je umorna od širenja, ali je, izgleda, i Srbija pomalo umorna od Evrope. Ulazak Srbije u EU još uvek podržava više od 50 odsto javnosti, ali je taj procenat najniži u poslednjih jedanaest godina. Još ubedljiviji su podaci koji govore o stavu javnog mnjenja prema NATO-u. Ulazak Srbije u evroatlantsku zajednicu podržava tek 30 odsto ispitanika, manje nego u Crnoj Gori i u Republici Srpskoj. Nedavno održanu konferenciju NATO-a, prvu takve vrste u Beogradu, propratile su glasne kritike u medijima i demonstracije.

Posle jedanaest godina tranzicije i tri godine ekonomske krize srpska javnost je, po svemu sudeći, umorna od obećanja „evropske budućnosti" i neispunjenih očekivanja. Bojazan da će se, posle ispunjenja brojnih zahteva EU, Srbija suočiti s novim i težim uslovima kao da je potvrđena nedavnom odlukom holandskog parlamenta da odloži raspravu o ratifikaciji SSP-a sa Srbijom i izjavom poslanika Bundestaga da će „Srbija morati da prizna nezavisnost Kosova" pre ulaska u EU. Samopoštovanje Srba su, međutim, više od izjava nemačkih i holandskih poslanika, pogodile nedavne uvrede voditeljke na jednoj američkoj televiziji upućene njihovoj zemlji.

Posledice nije teško pretpostaviti. Oni koji su i do sada tvrdili da je Srbija nepoželjna na Zapadu ove poruke će protumačiti kao potvrdu da je „evropski put Srbije" od samog početka bio zabluda i da je vreme da se ona vrati tamo gde je stala 2000. godine. Onima drugim, koji i dalje veruju u „evropsku Srbiju", biće mnogo teže da uvere javnost da, uprkos tome, Srbija „mora istrajati na evropskom putu". Između će se naći birači koji će, zamoreni krizom kojoj ne vide kraj i ogorčeni arogancijom poruka koje ovih dana stižu ne samo sa Zapada, morati na izborima da glasaju za jednu ili drugu opciju.

Poslužimo li se jednom francuskom frazom, lako bismo mogli doći do zaključka „da je danas Evropu teško voleti". Uzdrmana najdubljom krizom od svog nastanka, EU danas pokušava da očuva svoje tekovine i nastavi širenje. Neizvesna sudbina evra, koji je za poslednje tri godine izgubio trećinu vrednosti, dovodi u pitanje „evrozonu" a time i jedinstveno evropsko tržište. Talasi izbeglica iz arapskog sveta naveli su Brisel da uvede ograničenja slobode kretanja (šengen) koja pogađaju i zapadni Balkan. Teško je oteti se utisku i da je EU kasno i neodlučno reagovala na ekonomsku krizu koja najteže pogađa slabije članice.

Još neizvesnija je budućnost NATO-a koji dve decenije traži novu ulogu u svetu posle „hladnog rata". Žrtve intervencije NATO-a u Libiji podsetile su mnoge na slične događaje u nedavnoj prošlosti i obnovile kritike i u Evropi i u SAD. Sasvim neočekivano, njima se pridružio i odlazeći američki državni sekretar za odbranu zapitavši da li je „NATO zreo za penziju".

Ni Evropa ni „evroatlantska zajednica" iz današnje krize, međutim, neće izaći iste. Ukoliko žele da opstanu, EU i NATO će morati da pronađu rešenja koja će biti različita od onih u prošlosti. Obamina Amerika takva rešenja danas pre vidi u Kini i na Pacifiku nego što ih traži u Evropi. Čak i najtvrđi atlantisti u Americi poput Zbignjeva Bžežinskog ne mogu da previde činjenicu da je Kina najveći poverilac SAD i da su privrede ove dve zemlje danas povezane na način na kakav su Šumanov plan i EZ povezali Zapadnu Evropu posle Drugog svetskog rata. Za Evropljane, Rusija više nije pretnja koja daje razlog za opstanak evroatlantske zajednice nego bitan partner od čijih „petrodolara" zavisi oporavak evropske privrede.

Za razliku od nekadašnje Višegradske grupe i ostalih zemalja koje su devedesetih godina svoje probleme uspešno „izvezle" ulaskom u EU i NATO, zemlje zapadnog Balkana mogu računati na mnogo manju podršku ovih organizacija. Dobra vest za njih glasi da se u Briselu shvata da, uprkos krizi (ili baš zbog nje), budućnost unije zavisi od njene sposobnosti da nastavi širenje evropskog projekta do geografskih granica Evrope i da je zapadni Balkan, hteli to ili ne, na dnevnom redu. Odluke o prijemu Hrvatske, prve među zemljama koje je EU sredinom devedesetih označila kao zapadni Balkan, nose upravo tu poruku.

Loša vest je da se poreskim obveznicima u zemljama EU u svakom novom kandidatu priviđa „Grčka, Irska ili Portugalija", tj. zemlja koju će pre ili kasnije morati spasavati svojim teško zarađenim novcem. Loša vest za današnju Srbiju je i da će nemački, holandski i mnogi drugi parlamentarci i birači u njoj još dugo videti problem a ne rešenje balkanskih problema i da će još dugo biti američkih TV voditelja koji će, poput Čelzi, o njoj govoriti kao o „poslednjoj boljševičkoj zemlji".

Posao „evrointegracije" ostatka zapadnog Balkana će biti težak. Ove zemlje će morati da reše nasleđene probleme i pretvore svoj region u ekonomski samoodrživu celinu koja se neće pojaviti pred blagajnom EU tražeći pomoć. Srbiji će, verovatno, biti još teže. Pored toga što će morati ozbiljno da poradi na svom imidžu i sve većim zahtevima unije, poneće i teret regionalne stabilizacije zbog toga što Brisel u njoj vidi ne samo najveću zemlju regiona nego i zemlju „od koje je sve počelo". Najteže će biti ubediti nemačke poslanike da za Kosovo postoje i druga rešenja osim priznanja. Za utehu, stoji činjenica da su i raniji kandidati uoči prijema u uniju morali da reše slične, istina ne toliko teške, probleme. Njihovo iskustvo, ipak, govori da ukoliko etnički i teritorijalni sporovi u Evropi imaju rešenje onda je trenutak za to kada se zemlje u kojima postoje nađu pred vratima unije.

Ukratko, ako i dalje žele da uđu u Evropsku uniju Srbi i njihovi susedi će narednih godina morati da nauče da budu „veći Evropljani od Evropljana".


Izvor Politka, 27. 06. 2011.

http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/7700-predrag-simi-srbija-i-eu-su-umorne-jedna-od-druge.html