Велика косовска уцена Србије

Никола ВРЗИЋ | 31.07.2011 | 10:47

Иако власти Србије истрајавају на свом путу тихог прихватања независности наше јужне покрајине, на који су ступиле прихватањем мисије Еулекс на Косову и прошлогодишњом „заједничком" српско-европском резолуцијом у Уједињеним нацијама којом је судбина Косова измештена из Савета безбедности УН у руке Европске уније, а наставиле недавним првим бриселским договором Београда и Приштине, показује се да то ни близу није довољно. Сигнали о нужном формалном признавању независног Косова – као нови „услов над условима" српских ЕУ тежњи – постају, наиме, све учесталији. Преговори Београда и Приштине под ЕУ покровитељством, истовремено, почињу да показују како их је заправо ЕУ замислила - Србији је дозвољено да учествује на преговорима утолико што јој је дозвољено да прихвати све што се од ње затражи. У супротном, следе уцене ЕУ кандидатуром и „блокада под међународним спонзорством"... Већ је први бриселски споразум Београда и Приштине, постигнут 2. јула уз посредовање представника Европске уније Роберта Купера, превазишао оно што би једна суверена држава себи могла да допусти. Овај непотписани споразум, чију садржину ЕУ није желела званично да обелодани, ограничавајући се на описно саопштење и допуштајући опречне интерпретације београдских и приштинских преговарача, покрио је три области – слободу кретања, универзитетске дипломе и матичне књиге (скенирани оригинал споразума, на енглеском језику, на крају се појавио у приштинском дневнику „Експрес"). Свако од договорених „решења" представља јасно, де факто српско прихватање, ако већ не и фактичко признање косовске независности. Но, Србија је то учинила већ када је пристала да под једнаким условима седне с Косовом за бриселски преговарачки сто... Београд се, тако, обавезао на прихватање личних карти независног Косова, прихватајући их као документ на основу кога ће грађани ове „државе" моћи слободно да се крећу по Србији. Одредба, по којој „свака страна може да примени систем у коме ће лична карта бити пропраћена писаним 'улазно (излазним)' документом", представља само алиби намењен домаћој (првенствено српској) јавности. По Србију још теже решење „пронађено" је за регистарске таблице аутомобила. Српске власти су се, наиме, обавезале да ће престати да издају сопствене таблице за косовске Србе (тачка 7: „Сви власници возила са пребивалиштем на Косову ће користити РКС или КС регистарске таблице. Њих ће издавати надлежне институције на Косову и диструбуираће се уз помоћ Еулекса где је то потребно."); возилима са Унмиковим „КС" таблицама биће омогућено неометано кретање кроз Србију, док ће исту могућност имати и возила са „РКС" таблицама независног Косова, додуше тако што ће, „као привремена мера", на основу тих таблица бити издаване привремене, за кретање кроз Србију. Ово је одредба која набоље одсликава стратегију тихог, неприметног прихватања косовске независности, коју спроводе актуелне власти у Београду – ознака независног Косова (РКС таблица) се прихвата, али се то прихватање маскира издавањем привремених таблица. Најпогубија по српске интересе, у овом споразуму, ипак је одредба по којој ће Београд Приштини уступити копије матичних књига из покрајине. Србија је таквом обавезом, коју је узела на себе, омогућила Косову да води евиденцију о „својим" грађанима потпуно самостално и независно; истовремено, још горе, тим чином, препуштањем копија матичних књига, Београд је пружио легалитет документима које издаје Приштина. Без ових извода из матичне књиге рођених, јасно, документи које је Косово издавало имали су више него сумњиву правну основу чак и у државама које су признале његову независности, и отуда је сасвим разумљиво што је, тек након постизања овог договора, Бајрам Реџепи, министар унутрашњих послова Косова, најавио штампање биометријских пасоша који ће им омогућити визну либерализацију са ЕУ. Овако катастрофални договори по српске интересе на Косову, међутим, требало је да буду само увод у оно што следи. Уочи шесте рунде бриселских преговора, заказане за среду 20. и четвртак 21. јул, српски преговарач Борко Стефановић најавио је да су „питања катастра и универзитетских диплома пред закључењем", али је састанак само дан после ове најаве, односно дан уочи његовог одржавања, отказан, а преговори одложени за септембар. Шта се тачно догодило није познато, али је извесно да је до одлагања преговора дошло зато што се Београд успротивио. С обзиром на првобитну оптимистичку најаву Борка Стефановића о, практично, постигнутом договору о катастру и дипломама, и на његово потоње образложење да „нисмо могли да прихватимо решења за царински печат и катастар, која су у себи имала атрибуте независности", чини се да су у последњи час косовски Албанци покушали да прогурају варијанту споразума која у себи није садржавала чак ни какав-такав алиби за београдске преговараче, попут оних у првом споразуму. И у томе су Албанци, како су открили догађаји који су уследили, имали очигледну подршку Брисела и Вашингтона. После одбијања Београда да прихвати неприхватљиво, маске су почеле да падају брзином светлости. Улрике Луначек, специјални известилац Европског парламента за Косово, открила је да преговори Београда и Приштине јесу услов за српску ЕУ кандидатуру, и да је Београд њиховим успехом, практично, уцењен: „Блокирање прогреса неће омогућити Србији никакву кандидатуру за чланство у ЕУ. То није пут за убрзање процеса добијања статуса кандидата." Едита Тахири, главна косовска преговарачица и потпредседница Владе Косова, у уторак 19. јула у Бриселу разговара са ЕУ посредником Робертом Купером, а само дан касније, у среду, Влада Косова доноси одлуку о увођењу ембарга на робу из Србије. „То је одговор на то што Србија не признаје печат косовске царине, што онемогућава извоз са Косова у Србију," саопштила је влада Хашима Тачија, додајући да је одлука о ембаргу последица „неуспеха у постизању споразума о признавању царинских печата Косова и о слободној трговини". И не само што се испоставља да Србија у Бриселу заправо и не преговара, већ слуша диктат (да заиста преговара, било би јој дозвољено и да се успротиви неповољним решењима, као што је сада покушала па је наишла на овакву реакцију), него се показало да Приштина, Брисел и Вашингтон наступају у садејству као што су то 1999. године чинили Ослободилачка војска Косова и НАТО. Ово је признао чак и председник Србије Борис Тадић, усудивши се да оцени како „Приштина овакав једнострани акт није могла да донесе без неке врсте међународног спонзорства". Међународни спонзори, које Тадић није смео да именује, јавили су се сами. Штефан Филе, ЕУ комесар за проширење, на приштински ембарго и кршење раније постигнутих трговинских споразума, попут Цефта, реаговао је тако што је упозорио Србију да, зарад стицања статуса кандидата за ЕУ (узгред, одређивање датума за почетак преговора није ни споменуо), „мора да унапреди односе са Косовом". Пуно разумевања за косовске власти показао је и званични Вашингтон. Томас Кантримен, заменик помоћника америчког државног секретара за Европу и Евроазију, оценио је да је „за жаљење" што се косовска влада „осетила присиљеном" да примени такву меру, тврдећи нетачно да је реч о реципрочној мери јер и Србија спроводи ембарго према Косову (роба с Косова, у складу са Цефта споразумом о слободној трговини у југоисточној Европи, у Србију може да улази са Унмик царинским печатима). Српске власти на све то одговарају да неће узвраћати контра-мерама (Борис Тадић: „Србија свакако неће узвратити Приштини јер је битно да се одржава стабилна ситуација у региону, а предуслов за то су стабилне реакције, и у случају оваквих гестова."), признајући тиме (још) непотписану капитулацију... Овај покушај увођења косовске независности у Србију на мала врата, преко царинских печата, пропраћен је и све жешћим најавама да ће Београд морати да и де јуре призна независност Косова. То је напокон признао и министар спољних послова Србије Вук Јеремић: „Притисци на земљу да призна независност Косова су стални, и појачавају се. Изузетно утицајне земље чине баш све што је у њиховој моћи, и притискају друге земље да признају Косово." Досад најотвореније потврде ове Јеремићеве изјаве стигле су од немачких дипломата – Ханс Дитер Штајнбах, одлазећи немачки амбасадор у Приштини: „Негде у процесу уласка земаља у региону у ЕУ биће постављено питање независности Косова. Могу да вам гарантујем да ЕУ никад неће примити две државе које не признају једна другу."; Вернер Хојер, државни министар у немачком Министарству спољних послова: „Што се тиче проширења ЕУ, предуслов је да се признаје територијални интегритет суседних држава, и то свих суседних држава. Ми полазимо од тога да су границе на Балкану повучене и да је то реалност коју нико не треба да доведе у питање." – а слично признање, по први пут, стигло је и од једног ЕУ бирократе. „У оквиру дијалога, ипак, још није отворено најосетљивије питање, статус Косова, и то је нешто што ће ускоро морати да се деси," рекао је комесар за проширење ЕУ Штефан Филе. „Србија не може да постане чланица Европске уније без решења овог проблема, у то нема никакве сумње. Београд и Приштина треба да, уз помоћ ЕУ, нађу то решење." Неколико месеци пред нама показаће да ли ће актуелне београдске власти, које су се онолико заклињале у политику „и Косово и ЕУ", послушати комесара Филеа. Или ће, суочене са коначним избором између Косова и Европске уније, схватити да је ипак Косово оно што за Србе не може да има алтернативу...

 

http://srb.fondsk.ru/news/2011/07/31/velika-kosovska-ucena-srbiie.html

Samardžić: Beograd korak po korak priznaje Kosovo

Вести | 30.07.2011 | 21:43

BEOGRAD - Poslanik Demokratske stranke Srbije Slobodan Samardžić ocenio je danas da Beograd u dijalogu sa Prištinom postepeno priznaje nezavisnost Kosova, i da je zato neophodna hitna promena državne politike prema južnoj pokrajini. "Mi ne možemo da utičemo na Albance, oni će i dalje raditi ono što rade, i ne možemo da menjamo stav zapadnih zemalja, jer je i on jaka konstanta. Ono što možemo menjati je naša politika", kazao je Samardžić na vanrednoj sednici parlamenta o Kosovu. Prema njegovoj oceni, situacija na severu pokrajine će se teško vratiti na stanje pre 25. jula, jer je Kfor konačno pokazao svoje pravo lice tako što je, iako je na Kosovu po Rezoluciji 1244, podržao delovanje kosovskih Albanaca.  Samardžić je tekst deklaracije Vlade Srbije o situaciji na Kosovu kritikovao ocenjujući da je "amaterski sročen" i pun grešaka i propusta. "Ipak, najveći problem deklaracije je politički status-kvo, to što ne menja ništa u politici vlade a trenutak nalaže da se nešto promeni", kazao je Samardžić, i zato zatražio od predsednice parlamenta da poslanicima omogući konsultacije kako bi se proverilo da li je moguće načiniti kompromis o ponuđenom tekstu. Amandman koji je podneo DSS, kako je objasnio, unapređuje tekst deklaracije sa stanovišta potrebe da se politika promeni, i, između ostalog, sadrži i zahtev da se uđe u pregovore o Kosovu pod okriljem UN, i da se Srbija okrene onim međunarodnim činiocima od kojih može očekivati podršku za svoju politiku. Samardžić je poručio da svet danas nije onakav kakav je bio 90 - ih godina, i da stoga treba postići zamrzavanje stanja kako bi se u budućnosti moglo pregovarati i o nekim rešenjima koja bi bila povoljna za Srbiju. Analizirajući uzroke najnovije krize na Kosovu, Samardžić je rekao da je koren problema u ekspanzionističkoj politici Albanaca, podršci koju ta politika ima od strane SAD, NATO i većine država EU, i u pogrešnoj politici vlade koja je za svoje saveznike odabrala upravo one sile koje najviše pomažu politiku Albanaca. http://www.blic.rs/Vesti/Politika/268809/Samardzic-Beograd-korak-po-korak-priznaje-Kosovo

 

MILORAD VUČELIĆ: KOSOVO 2011. ILI NIJE KRAJ

MILORAD VUČELIĆ: KOSOVO 2011. ILI NIJE KRAJ

petak, 29 jul 2011 12:13

Uprkos beogradskoj bedi politike ili politici bede – i nije!

Teško je pronaći zemlju koja traži hitnu vanrednu sednicu Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, a nije spremna i sposobna da zakaže vanredno zasedanje svog Parlamenta. Teško je pronaći zemlju u kojoj Poslovnik o radu Parlamenta suspenduje Ustav i u kojoj neki član 27 Poslovnika poništava preambulu tog Ustava. Teško je zamisliti zemlju čiju teritoriju golom silom i nasiljem nad narodom komadaju, a da njen predsednik ima prečih poslova u vidu primanja „prestižne nagrade 'Polak'" i da zato izbiva iz svoje zemlje. Nezamisliva je zemlja u kojoj u vreme najveće državne krize poslanici slavodobitno „odlaze na godišnji odmor". Nezamisliva je zemlja koja samo verbalno osuđuje sankcije koje je neka samoproglašena „država" uvela protiv nje i protiv pripadnika njenog naroda. Nezamisliva je zemlja u kojoj režim nema nijednu oštru reč osude, niti bilo koji efikasan postupak odbrane od onoga ko samoproglašenu među i punkt divlje gradnje na silu pretvara u državnu granicu kojom se ta zemlja komada. Nezamislivo je da se takvo odsustvo reakcije nadoknađuje hitnim zvaničnim saopštenjem, u kojem se oni koji taj punkt ruše žigošu „ruljom" i „huliganima" koji se „vandalski ponašaju". Nezamislivo je da se unapred takvim diskvalifikacijama i osudama legalizuje i pokriva nasilje koje će se primeniti prema svom narodu.

Nezamislivo je da će se neka zemlja bez reči odreći prava da se pozove na Rezoluciju Saveta bezbednosti UN, kojom se garantuje njen suverenitet i teritorijalna celovitost.

Nezamisliv je bilo koji reporter koji beži pet kilometara od mesta događaja da bi o njemu pričao i diskvalifikovao one koji u njemu učestvuju. Nezamislivo je da su takvi reporteri prošli obuku u nekom, recimo Bi-Bi-Siju ili Si-En-Enu. Nezamislivo je da se na taj način pomeraju granice profesionalizma, po kojem se događaji na terenu bolje vide iz režimskih kabineta nego sa lica mesta. Nezamislivo je da zvanični predstavnici neke zemlje, baš kao Pat i Patašon, dva dana krajnje neuspešno i jalovo pregovaraju i zamajavaju životno ugrožen sopstveni narod da bi ga na kraju osudili govoreći da im je rešenje bilo „nadohvat ruke" i da su njihovi napori osujećeni „zločinom najteže vrste kriminalnih elemenata"! Nezamislivo je da neka zemlja na uzavrelo područje šalje zvaničnike koji nemaju ama baš nikakvog ugleda i autoriteta. Nezamislivo je da neka zemlja uporno sama sebe onesposobljava za bilo šta, da bi u kritičnom trenutku mogla da sa punim pokrićem kaže da ništa nije u stanju da uradi.

Nezamislivo je da se za nasilne poteze šiptarskih terorista kaže „Albanci ne poštuju dogovor" i „prejudiciraju ishod pregovaračkog procesa", a za samoorganizovane Srbe u nužnoj samoodbrani koriste reči „kriminalci" i „kriminalni akt"…

Postoji li uopšte takva zemlja?

Postoji. Za razliku od svih onih širom planete koji se nalaze pred nemogućim zadatkom ovakvog zamišljanja, mi ne samo da znamo da postoji takva zemlja nego i živimo u njoj. To je današnja Srbija pod žutim režimom, to su današnji mediji i reporteri, to su današnji predsedavajući Parlamenta, a taj predsednik se zove – Boris Tadić. Posle proglašenja nezavisnosti „države" Kosovo odmaglio je u Bukurešt, a pred terorom šiptarskih oružanih hordi na srpski narod i njegovu teritoriju klisnuo je u Prag da primi „prestižnu nagradu za doprinos demokratskim reformama u centralnoj i istočnoj Evropi". Juče Bukurešt, danas Prag…

Nimalo slučajno za Srbiju upotrebljavamo reč zemlja, jer o državi svakako nije reč. Neka država bi, inače, punktove na Jarinju ili Brnjaku mogla tretirati kao divlju gradnju za koju nije podnesen zahtev za legalizaciju kod nadležnog ministarstva, pa je treba srušiti. Pogotovo što u takvoj divljoj gradnji, da bi se tolerisala, mora sedeti KFOR i to na osnovu Rezolucije 1244. SB, a ne neki samoproglašeni carinici i policajci.

Od početaka aktuelnih dešavanja na Kosovu bilo je opštepoznato da srpski režim ma šta činili srpskom narodu na Kosovu, i ne samo na Kosovu, neće preduzeti baš ništa. To je isti onaj režim koji se pred Generalnom skupštinom odrekao Rezolucije 1244. SB i prihvatio EU kao vrhovnog arbitra. Znalo se pouzdano da će Šiptari na Kosovu učiniti sve najgore i da je njihova akcija međunarodno usaglašena i sa Vašingtonom i sa Briselom pažljivo isplanirana uz puno sadejstvo KFOR-a i Euleksa („Euleks je znao šta radimo", tvrdi Hašim Tači).To dokazuje i činjenica da su na uništeni i očišćeni administrativni punkt na Jarinju oklopnim vozilima uleteli američki vojnici iz Bondstila sa namerom da štite granice „nezavisnog" Kosova, a ne da vrše funkciju zbog koje su i osnovani i za šta su bili dužni od samog početka. Verovatno se sada ljute na šiptarske specijalce što uz svu njihovu neposrednu podršku u tome nisu uspeli.

Beogradski mediji su otvoreno propagirali stav da se za prava Srba „često bore mentalno poremećeni". Podstaknuti masakrom Norvežanina Brejvika mediji u Srbiji su utvrdili da „Srbijom luta 150.000 Brejvika". U okviru takvog teksta očiglednosti poruke radi plasirana je vest „Napeto na severu Kosova".

Sve je bilo predvidljivo i isplanirano. Eto, već je bila uspostavljena i preventivna psihijatrijska dijagnoza. Sve je iskalkulisano, sve sem – Srba na Kosovu. Znajući da od srpskog režima ne mogu očekivati ni pomoć, ni zaštitu, Srbi su se samoorganizovali i oslonili na svoju snagu, slogu i odlučnost. I pokazali je više nego uverljivo i dramatično. Nisu Srbi sa Kosova ni pomišljali na nekakvo izbeglištvo, niti su samo branili pravo na opstanak. Oni su ustali da bi Srbija ponovo bila država i da pokažu da se ona ne može nikako ni nasilno, ni drugačije preparcelisati po bilo čijoj volji.

Odjednom je, suočen sa srpskom odlučnošću, KFOR rešio da zaposedne administrativne linije razgraničenja, što je bila njegova obaveza po najvišim međunarodnim dokumentima  i bez obzira na kapitulantsku politiku srpskog režima. A to je mogao uraditi i pre tri dana, ali nije, nego je ispomagao šiptarske specijalce u njihovom nasilju. Odjednom su zlosrećni srpski zvaničnici počeli da se, u velikoj nuždi i sve napadajući Srbe na Kosovu, ponovo pozivaju na Rezoluciju 1244. Primorali su ih Srbi sa Kosova da je se sete i da je pomenu. Sprema se  sednica SB, probudila se Eštonka sa naprasnom osudom „jednostranih akcija". Dakle, plan dokazanih srpskih neprijatelja nije ostvaren. Srbi sa Kosova su ga osujetili i to uprkos beogradskom režimu.

Igrom slučaja ili nekom višom voljom prvi broj „Pečata" (od 22. februara 2008. godine) izašao je sa slikom spaljenog Jarinja i sa velikim naslovom „Nije kraj".

Uprkos beogradskoj bedi politike ili politici bede – i nije!


Izvor Pečat 28. jul 2011.

 

Коме одговара ново заоштравање ситуације на Балкану?

29.07.2011, 14:07

 

© Фото: en.wikipedia.org/Captain Blood/cc-by-sa 3.0

Нови заоштравање ситуације на Балкану поново је подсетило међународну заједницу на нерешеност балканских проблема. И то се десило у најнеповољнијем тренутку по Европу – у јеку дискусија о природи терористичког акта у Норешкој, судбини ЕУ и магловитим препрективама мултикутлуралности. Тему наставља коменататор Петар Искендеров.

Да ли је оружана операција косовских власти на преузимању контроле административне границе Косова са преосталом Србијом њихова домаћа радиност или раезултат претходног договора са НАТО-ом и ЕУ питање је важно, али другостепено. Зна се да је Стратегију за Северно Косово из 2010. године, која предвиђа управо преузимање контроле над српским регионима, Приштина била усагласила са специјалним представником ЕУ Питером Фејтом. Зна се и за званичну изјаву потпредседника владе Хајредина Кучија да влада Косова увек координира своје акције са међународним представницима.

Да ли су били лоше промишљени детаљи операције или су њени организатори потеценили одлучност Срба на отпор, у сваком случају на Косову први пут у последњих неколико година дошло је до праве српско-албанске битке са људским жртвама. Осујећена је редовна рунда преговора Београда и Приштине, и развој догађаја може да крене према најгорем сценарију, мада сама Србија такође није сада заинтересована за нови конфликт, рачунајући да што пре ступи у ЕУ, истакао је у разговору за Глас Русије експерт Института за славистику РАН Александар Карасјов.

 Никакве оружане провокације од стране Србије нису могуће. Али нико не може да гарантује да се неће појавити нешто попут добровољачких одреда под именом средњовековног српског цара Лазара. И главна опасност је у томе што дејства наоружаних екстремиста могу да измакну контроли – при чему не само на северу Косова, већ и у другим регионима Балкана, где живе Срби или Албанци. И то ће већ постати општеевропски проблем, који ће моћи да нанесе ударац идејама европске интеграције, не мање болан од финансијских проблема Грчке или успеха националистичких странака у низу земаља чаница ЕУ. Овај сценарио може да се испостави повољан за САД које су се нашле на ивици сопственог техничког дефолта – али никако не за ЕУ.

У тим условима постоје све основе да се претпостави да иза догађаја на северу Косова стоје у првом реду не Приштина, не Брисел, већ Вашингтон, а сценарио операције у многоме понавља ситуацију око Либије. САД никада нису криле да сматрају и Северну Африку и Балкан зоном својим стратешких интереса. Између осталог, као и у Либији, геополитички исход актуалног сукоба на Балкану неизвестан је. Ако албанским властима у Приштини ипак пође за руком да брзо угуше отпор Срба, САД и ЕУ ће присвојити себи значајни део ловорика. А ако иза сукоба на прелазима крене дестабилизација у Јужној Србији, Македонији, Босни и Херцеговини, европљани ће морати да сакупљају каменице и да рачунају губитке. На задовољство не само Американаца, већ и сопствених екстремиста и терориста

http://serbian.ruvr.ru/2011/07/29/53902804.html

Tadic je omogucio siptarskim teroristima sa stranim okupatorima da opet terorisu Srbe u Srbiji

"..Не постоји на свету држава која би у аналогној ситуацији у којој се данас налази Србија непрестано слала само мазохистичке "поруке мира и пријатељства"..."

=============

 http://www.nspm.rs/hronika/djordje-vukadinovic-albanska-strana-ocekuje-da-ce-na-kraju-opet-biti-nagradjena.html

 

Ђорђе Вукадиновић: Албанска страна очекује да ће на крају опет бити награђена

 

петак, 29. јул 2011.

Коментаришући радикализацију сукоба на северу Косова, политички аналитичар Ђорђе Вукадиновић рекао је да таква ситуација никоме не одговара, посебно не Србији и косовским Србима, и да одговорност за најновију ескалацију јасно лежи на страни Приштине. "Радикализација стања на Косову и Метохији је овог пута јасно иницирана од Приштине и приштинских власти које су повукле унилатералну меру", оценио је Вукадиновић алудирајући на слање специјалне јединице косовске полиције на административне прелазе Брњак и Јариње, и додао да је "покушај да се за кризу оптуже "српски екстремисти" напросто груба неистина и замена теза". Вукадиновић је казао да Приштина "не само што је увела блокаду на робу из Србије, већ је предузела још рискантнију акцију преузимања административних прелаза и практично запоседање читавог севера Косова. Но, они су навикли да њихови унилатерални потези на крају буду прихваћени и награђени од стране западних земаља, као што је то био случај и 17. марта 2004. и фебруара 2008", рекао је Вукадиновић. Паљење административног прелаза Јариње ће, по Вукадиновићевом мишљењу, бити искоришћено као ретроактивни алиби за унилатералне потезе албанске стране, али је нагласио да ма колико да су такве реакције рискантне и опасне, "на жалост, Приштина, као и део међународне заједнице који је подржава изгледа само такав језик разуме и уважава". Према његовом мишљењу, зато су штетне и контрапродуктивне изјаве српских челника који се унапред одричу сваког коришћења средстава притиска и силе, поготово у тренутку у којем косовски Албанци, уз свесрдну и све огољенију асистенцију Кфора на силу покушавају да ставе под контролу српске општине на северу Косова. Не постоји на свету држава која би у аналогној ситуацији у којој се данас налази Србија непрестано слала само мазохистичке "поруке мира и пријатељства", рекао је Вукадиновић. "Коначно у овом тренутку на запаљеном Јарињу се налазе само јединице Кфора, док су на Брњаку све време и припадници косовских полицијских и царинских служби", казао је Вукадиновић и закључио да је "на жалост, у данашње време ситуација таква да ће бити ваше само оно што сте у стању да сачувате или освојите, било сопственом снагом, било уз помоћ савезника – а Србија нема ни једно ни друго".   (НСПМ)

 

 

__._,_.___

ОРУЖАНА АГРЕСИЈА ШИПТАРСКИХ СЕПАРАТИСТА НА СЕВЕР КОСОВА

ЕСКАЛАЦИЈА КРИЗЕ: ОРУЖАНА АГРЕСИЈА ШИПТАРСКИХ СЕПАРАТИСТА НА СЕВЕР КОСОВА

Ана ФИЛИМОНОВА | 28.07.2011 | 22:45

Ноћу између 25. и 26. јула сепаратистичка „Република Косово" је покушала да узбуни ситуацију на Косову тако што је одлучила да изврши оружану ескалацију сукоба. Приштина је предузела оружану акцију како би   преузела контролу над два административна прелаза на граници са централном Србијом – Јарињем и Брњаком. Косовске специјалне јединице „Росу" су прешле реку Ибар која дели северни (српски) од јужног (албанског) дела Косовске Митровице и упале у северни део, покушавајући да заузму Јариње и Брњак. Циљ им је да се административне границе претворе у државне и да се уведе потпуна забрана на увоз роба из Србије. Тако би биле пресечене транспортне и економске артерије, које спајају Србе са севера Косова са централном Србијом. Срби су реаговали оперативно и организовано: тракторима и булдожерима су блокирали путеве и подигли барикаде, блокирајући прилазе Брњаку и Јарињу. До најјачих сукоба је дошло код Зубиног Потока при којима је, како говоре очевидци, „Росу" пуцала по Србима из аутоматског оружја, „пуцајући на све што се креће" [1]. У сукобима код Брњака убијен је један шиптарски полицајац и рањено је најмање троје Срба. Тек је око 20,00 сати командант снага КФОР-а Е.Билер издао наређење португалској јединици да прекине напредовање „Росу". Тако је покушај освајања прелаза прекинут. Међутим, у овом тренутку (27. јули) специјалне јединице косовске полиције се налазе не негде далеко, већ у бази КФОР-а, у близини Јариња и Брњака, где су их пребацили хеликоптери КФОР-а. Ситуацију од 27. јула карактеришу неизвесност и напрегнутост. Срби су ноћ провели на барикадама, које су направили од камиона са песком, пољопривредне технике и исечених стабала. Снаге КФОР-а су се сместиле на административним прелазима Брњак и Јариње и блокирале мост преко Ибра. Српске барикаде остају на прилазима и Јарињу, и Брњаку. Тако је српски народ, наоружан само камењем и пољопривредном техником, принуђен да потпуно сам брани своју територију и своја права. Б.Стефановић (руководилац групе за преговоре са Приштином који је, у ствари, и обезбедио де-факто признање Косова) се, као, „договорио" са командантом КФОР-а да се од 27. јула на административне прелазе Јариње и Брњак врати „косовска полиција", али преко службеника српске националности (који су тамо и радили све док „Росу" није покушала да освоји те прелазе). Приштина тврди да не постоји никакав договор о повлачењу косовске полиције. Шта више, 27.07. у току дана су се појавиле вести да су из Приштине, у правцу севера Косова, кренуле веће снаге КФОР-а, које су блокирале српске барикаде [2]. Црту је подвукао „министар унутрашњих послова Косова" Б.Реџепи, који је истог дана изјавио да је „све већ договорено са КФОР-ом" и да је „полиција извршила задатак због кога је и била послата на север Косова – враћање  закона на прелазе 1 и 31 (Брњак и Јариње)", као и да ће „косовски полицајци и цариници извесно време – до побољшања ситуације - на прелазе Брњак и Јариње одлазити хеликоптерима КФОР-а". [3] Тако, после нове рунде преговора, на којима је постигнут безусловни успех косовске екипе и исто тако беспоговорна предаја српске групе на челу са Б.Стефановићем, следио је логичан и предвидљив корак Приштине – покушај насилног освајања севера Косова. Он је у овом тренутку завршен фактичким заузимањем од стране шиптарских сепаратиста административних пограничних (са Србијом) прелаза, уз помоћа КФОР-а. Може да се констатује да се покушај коначног преузимања Косова  у овом тренутку врши у неколико етапа: 1.Србија је, после преговора са Приштином, предузела пакет мера, које, без икакве сумње, представљају признање „Републике Косово" де-факто. Уосталом, те мере се могу разматрати и као први кораци којима се припрема и признање  де-јуре. 2.Оружаном нападу на тачке административних прелаза је претходила чистка српских кадрова који су се налазили у саставу руководства Косовских политичких снага на северу Косова. 3.Уочи насилне акције Х.Тачи је отпустио шефа „косовске полиције" Решата Маличија који је био познат по томе, да се није слагао са намерама извршења оружаног напада на административне прелазе на северу Косова. 4.Приштина је поставила царинску блокаду за све робе из централне Србије, ултимативно захтевајући да се признају царински печати „Републике Косово". Камиони са робом из Србије су шест дана били блокирани на улазу на Косово. Пошто нису добили дозволу за улазак – камиони се враћају назад, а српске фирме и предузећа због тога трпе огроман материјални губитак. 5.Притисак Запада на Србију је врло јак, уз захтев да се призна независност Косова. Подсећамо на најважнију изјаву комесара Евро-савеза за проширење, Штефана Филеа: „На питање да ли је потпуна сарадња са Хашким трибуналом и предаја последњег хашког бегунца Горана Хаџића довољна  за добијање статуса кандидата, мој одговор је потпуно јасан: „Није!", јер „после завршетка сарадње са Хагом и унутрашњих реформи остаје главно нерешено питање – однос Београда са Косовом". Да би Србија у октобру добила статус кандидата за ЕУ (Обратите пажњу – Филе не говори о датуму почетка преговора  о уласку у ЕУ, а за то је карактеристичан пример Турске, која годинама чека тај „блистави тренутак", и Македоније која ступање у ЕУ чека од 1996. године) потребно је да изврши још цео низ мера. Њихова реализација ће да заврши „посао САД на Балкану" и значиће независно од Србије функционисање суверене државе Косово (при том владајућа коалиција колико год хоће може да прича о свом непризнавању независности Косова баш онако, како то каже стара мудра изрека: „пси лају, каравани пролазе"). Ради се, према речима Филеа, о договорима у областима снабдевања струјом, телекомуникација, царинским печатима и архивама служби за издавање личних докумената. Србија,  потпуно јасно прецизира Филе, не може да постане члан Евросавеза  све док не реши проблем Косова. Позиција ЕУ је позната, она се налази у низу резолуција европских институција: пријатељски односи Србије са Косовом. Очигледно је да пријатељски односи могу да постоје само међу државама. Али, да још једном нагласимо, чак и када би се испунили сви услови – најоптимистичкија прогноза за ступање Србије у ЕУ је 2020. година, никако пре, већ, вероватније и тај датум се може још пролонгирати (уколико се дотле цео Евросавез не сруши под бременом економских проблема). У тренутку када су шиптарски сепаратисти  извршили оружани напад на Србе, српска власт није ништа радила, само је беспомоћно позивала Приштину на „дијалог". Српске власти су изабрале пут декларативних изјава  за унутрашњу употребу. Са једне стране, оне су потпуно тачно процениле оно што се дешава као „провокацију, чији је циљ да у року од 24 сата протера Србе из сопствене јужне покрајине". Са друге, Борис Тадић је, вероватно, слао поруку светском јавном мњењу, журећи да га убеди да незадрживо иде путем којим је и до сада ишао, те да служи не својим национално-државним интересима, већ туђим. Са неугасивим патосом, који српски председник демонстрира сваки пут када се предају српске национално-државне позиције, он изјављује да „Србија неће ратовати". И више је него типична прва реакција коалиције на власти. Када су у српској Скупштини посланици Српске радикалне странке и Демократске странке Србије покушали да на дневни ред ставе дискусију о ситуацији на Космету, они су заустављени, тј. посланицима је запрећено да дискутују о политичкој ситуацији и проблему безбедности српског становништва на КиМ. Посланици СРС и ДСС су били принуђени да у знак протеста напусте скупштинско заседање пошто су, пре тога, затражили специјалну седницу парламента само по том питању. Пошто је  данашње догађаје оценио као логичан крај политичке линије, коју Београд спроводи још од 2008. године заменик Председника СРС, Драган Тодоровић је изјавио: „У каквој ми то држави живимо, каква нам је то влада!?". Он је српску власт окривио за то, што је дозволила да у покрајину уђе ЕУЛЕКС, који три године ради на формирању институција тзв. Државе Косово. Подсетио је да не само да се не поштује резолуција СБ ОУН бр. 1244, већ да и од снага ОУН – УНМИК-а - на Косову није остало ништа, „ни једне живе душе", а шиптарски сепаратисти очигледно уживају ћутећу подршку КФОР-а и ЕУЛЕКС-а. Д.Тодоровић је позвао коалицију на власти да сазове ванредно заседање скупштине, да прекине да обмањује и лаже јавност, да сазове СБ ОУН и да одреагује адекватно на изазове, како не би дошло до нових погибија Срба на Косову [4]. Лидер косовских Срба Марко Јакшић (ДПС) је у разговору са аутором чланка оценио да су поступци албанске стране усаглашени са Вашингтоном и Бриселом, који су изабрали пут безусловне подршке албанским сепаратистима и једнозначно стали на њихову страну. Српска влада, изјавио је М.Јакшић, „не ради ништа на заштити Срба у покрајини. Владајућа коалиција је изабрала пут уласка у ЕУ, одбацујући своју уставну обавезу да штити своје грађане, који су стално под оружаним нападима… Србија ћути…" Ситуација на КиМ је изазвала тако оштру реакцију читаве српске јавности да је под њеним притиском В.Јеремић, министар иностраних послова Србије, захтевао хитно заседање СБ ОУН. Захваљујући упорном залагању Русије и Кине, вечерас ће се одржати консултативни састанак СБ. Међутим, није сигурно  да ли ће српској страни бити дозвољено да на њему иступи, јер ће то бити заседање само сталних чланица СБ). А практично: Београд ће ради разрешења кризе да се поклони правом домаћину покрајине – КФОР-у (уствари – НАТО-у). Б.Стефановић је разговарао са командантом КФОР-а, Ерхардом Билером, који га је убедио да ће криза убрзо бити решена – у интересима албанске стране! Шта показује улога сваког учесника у „косовском чвору": Приштина покушава да оствари ултрарадикалне геополитичке циљеве (од потпуне интеграције и асимилације Срба у Косово до одвајања од Србије следећег по реду њеног дела: општина Прешево, Бујановац и Медвеђа – и остварења планова на формирању „Велике Албаније"); КФОР (НАТО) се на речима дистанцира од онога што се ради, али на делу показује ефикасну практичну помоћ; ЕУЛЕКС ленчари, формално осуђује насиље, али у ствари стаје на страну шиптарских сепаратиста, позивајући Србе да се помире са реалношћу. Српска коалиција на власти која уствари и не управља земљом (уместо тога јој се више свиђа да извршава упутства и директиве са линије Вашингтон – Брисел), изгубила је сваку могућност утицаја на ситуацију на КиМ. Она једва балансира над провалијом, у којој ће наићи на растурену земљу, потпуни економски крах и етничко чишћење на Косову. Српски грађани, као што је то било и током читаве југословенске кризе (у Хрватској и Босни и Херцеговини) принуђени су да не рачунају ни на чију помоћ и да се самоорганизују. Тако су прекјуче, 26. јула, Срби из осталих делова Србије почели да се сакупљају код аутобуса, како би отишли у помоћ Србима на Косову. Међутим, њихове су снаге неупоредиве са борбеним могућностима Приштине, иза чијих леђа риче сенка НАТО. Зато је Србији – народу у Србији – јако потребна међународна подршка! Улогу ЕУЛЕКС-а и КФОР-а треба посматрати једнозначно: оружани напад сепаратиста врши се уз њихово знање, ћутећу сагласност и помоћ – у практичном смислу и на дипломатском плану. Како је изјавио „заменик премијера Косова" и „министар правде" Хајредин Кучи, „влада Косова увек своје поступке координира са међународним представницима" [5]. Немамо разлога да му не верујемо. Приликом најновијег конфликта ЕУЛЕКС је чекао више од 12 сати пре него што је почео да реагује. Али и то врло противуречно: са једне стране – специјални представник ЕУ на Косову Ф.Џентини је осудио акцију косовских власти и објавио да је Европска унија не подржава. Са друге – француски амбасадор на Косову Жан Франсоа Фиту је изјавио да је потребно да се поштују одлуке владе Косова, која обавља функције, поверене јој са правом [6]. Да констатујемо и хладноћу албанске стране у односу на Евро-савез. Уз врло једноставно објашњење: „ЕУ нам је дала премало". И стварно, запажа се извесно мимоилажење у линији ЕУ и САД према „Републици Косово". Тренутно Евро-савез није подржао либерализацију визног режима, уздржава се од договора о слободној трговини и све у свему – за сада је перспектива европске интеграције „независног Косова" нејасна. Приштина реагује као и обично – пренагљено и са цинизмом. „Премијер" Косова Х.Тачи је изјавио да Приштина спроводи операцију „успостављања реда и закона на северу Косова". Између осталог, задатак је, по његовим речима, „да се пресече нелегална трговина". Шиптарски врх лакомислено и непромишљено користи Стејт департмент САД: противправни, злочиначки поступци се прикривају лавином досадних пропагандистичких клишеа о „тежњи за пријатељским односима са суседима у региону", о „вери у дијалог који једино може да реши кључне проблеме", о „грађанском и политичком јединству" и т.д., и т.д. При чему све те изјаве имају тако апстрактни карактер да су, рекло би се, „представници приштинске власти" несамостални  не само да било шта сами учине, већ и да кажу. Знајући за оптужбе због трговине људским органима и мучењима, које су адресиране на Х.Тачија, а изговорио их је Д.Марти, позив Тачија – „трговца деловима", на борбу са криминалом и корупцијом изгледа отворено запањујуће подсмешљив. Ето тако Приштина снагом покушава да заврши остварење  пројекта независне „Републике Косово", осмишљеног заједно са Стејт департментом САД, и да још освоји и север Косова. Главна улога припада КФОР-у (НАТО-у), чије су снаге одлучно на страни сепаратиста. ЕУ је заузела позицију одобравања ћутањем и дипломатском подршком. Српски народ се лицем у лице нашао пред новом оружаном агресијом, претњом за безбедност и могућношћу да на Косову и Метохији дође до нове (директне или индиректне) етничке чистке. [1] http://www.nspm.rs/hronika/blic-pristina-uz-pomoc-amerike-zeli-da-otme-sever-kosova.html [2] http://www.nspm.rs/hronika/iz-pravcdza-pristine-ka-severu-krenuo-veliki-broj-pripadnika-americkog-kfor-a-sa-15-hamera.html   [3] http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/153417/Uklonjene-barikade-policija-se-povukla   [4] http://www.srpskaradikalnastranka.org.rs/srbija/1957   [5] http://www.smedia.rs/vesti/vest/70547/Kosovo-Srbi-Granicni-prelaz-KPS-preuzima-granice-Kosovska-policija-Embargo-Kosovo-KPS-preuzeo-prelaz-Brnjak-Jarinje.html [6] http://www.nspm.rs/hronika/ambasador-francuske-u-pristini-vlada-kosova-uzima-ono-sto-joj-pripada.html

 

http://srb.fondsk.ru/news/2011/07/28/eskalaciia-krize-oruzhana-agresiia-shiptarskih-separatista-na-sever-kosova.html

Приштина испробала заузимање севера Косова

 

	27.07.2011, 19:50

Север Косова поново је потврдио своју репутацију најексплозивнијег дела српске покрајине. Покушаји косовских специјалаца предузети почетком ове недеље да се узме под контролу низ прелаза у регионима насељеним претежно Србима, довели су до сукоба и пуцњави по голоруким становницима, који су заблокирали војницима пут ка административној граници са Србијом.

Инцидент се десио у атмосфери заоштравања односа између Београда и Приштине, који у току преговора нису могли да се договоре поводом царинских питања. Али чини се да је царински спор тек врх леденог брега. Мишљење Андреје Младеновића, председника Градског одбора Демократске странке Србије Београда.

 

Такав један потез се могао очекивати, јер он представља у ствари један покушај да се северни део Косова припоји овом делу, који контролишу Приштинске власти, да се на тај начин створи апсолутна контрола на целој територији јужне српске покрајине. И да је план да се након оваквих једних преговора Београда и Приштине север Косова потпуно изолује од Србије, да преузимају административне прелазе, и да се на тај начин Србији једноставно одвоје од своје матице, да се преузме контрола, да се заустави слободни пролаз робе и људи и да се на такав начин поново доведе у питање опстанак Срба на северу Косова.

 

Реакција Европе на акције албанског руководства Косова у већини делују као благи прекор. Специјални предтавник ЕУ за Косово Фернандо Џентилини, истина, истакао је да Брисел не одобрава дејства приштинских власти, али назвао их је само бескорисним. Одлична карактеристика ако се узме у обзир да акција безбедносних структура само чудом није довела до људских жртава. А суштина изјаве француског амбасадора у Приштини Жана Франсуе Фитуа своди се на то да је Приштина покушала да заузме то што јој с правом припада. Изазивају питања и дејства КФОР-а: преставници мисије нарушили су принцип своје статусне неутралности, пребацивши уз помоћ хеликоптера у своју војну базу око 10 косовских специјалаца. Све ове акције су сасвим објашњиве, сматра српски политичар из Косовске Митровице Марко Јакшић.

 Албанци раде онако како им диктирају њихови пријатељи. Албанци никад не би кренули на север Косова јер немају дозволу пре свега Брисела и Вашингтона за те војне потезе. И то је оно што на неки начин ставља Србе на незгодну позицију, где за противнике немају само Албанце, него пре свега имају моћне земље Запада.

 Изгледа да су све до среде у суштини само Русија и Србија јасно изјављивале да је могућа ескалација конфликта на Косову. Данас је руско МИП оценило да провокациона дејства албанских власти Косова дестабилизују и тако крхку ситуацију у покрајини. Москва и Београд су свесни да хомогено српско становништво севера покрајине неће истрпети присуство приштинских војника на прелазима, као што, на пример, албанско становништво Косова не би истрпело касарну српске војске у центру Приштине.

На срећу, конфликт је спречен – у многоме захваљујући напорима српских власти које су преговарале са руководством КФОР-а. Председник општине Зубин Поток, Славиша Ристић, у интервјуу за Глас Русије оповргао је раније објављене пдоатке о рањенима међу српским становништвом и окарактерисао актуалну ситуацију у северним оштинама као „мирну". По његовим речима, скоро сви представници косовских специјалаца су напустили север покрајине. Али шта ће бити даље, за сада је тешко рећи, говори наш саговорник.

 Донела се нека непроверена вест да амерички КФОР жели да  преузме административне прелазе, што је за нас неприхватљиво. Уколико амерички КФОР преузме, нам је потпуно јасно да ће он инсталирати и косовску царину. Људи су и даље на барикадама и контролишу прелаз. Они не покушавају само да дођу на територију општине и на административне прелазе. Није ту само циљ административни прелаз, већ је циљ да се успостави власт институција косовске владе, што је заиста за нас неприхватљиво. Ми тражимо да на северном делу Косова живе само Срби са својим породицама. То је наша земља, наша територија. Нису Албанци имали ту своју имовину и до 1999. године, и раније. Нису имали ништа на територији наших општина да би сада могли да нешто траже да се врате. Ми имамо право да изаберемо на који начин овде да живимо. Ми немамо неку другу државу. Имамо државу Србију. И ми желимо да нам нико наметне насилу однети државу. 

 Одавно већ влада мишљење да су преговори Београда и Приштине потребни Западу не зато да они реше између себе „техничка питања", већ да се постепено Србија припреми за признање косовске независности. То је могуће приликом формирања Косова ослобођеног од Срба, а значи да је сасвим могуће да су акције приштинских безбедносних ресора само проба. Какве представе, страшно је и да се помисли.

http://serbian.ruvr.ru/2011/07/27/53823361.html

KOSOVO, TADIĆ I ŠTA TREBA DA RADI VLAST KOJA NE ISPUNJAVA SVOJU DUŽNOST

NEBOJA MALIĆ: KOSOVO, TADIĆ I ŠTA TREBA DA RADI VLAST KOJA NE ISPUNJAVA SVOJU DUŽNOST

sreda, 27 jul 2011 17:51

Vlast koja nije u stanju da ispuni svoj osnovni zadatak zaslužuje da je zameni vlast koja jeste. A tek vlast koja aktivno radi protiv svojih dužnosti...



Vlasti samoproglašene republike Kosova, uprkos svim naporima žutokratije da ih de facto prizna i omogući im sve što traže (ali na način koji može nekako da provuče ispod žita sopstvenom narodu), otpočele su u utorak operaciju zauzimanja severa pokrajine, gde se još ne prostire njihova strahovlada. 

Kako na ovo reaguju EUropska unija, UN, NATO i Imperija? Nemački komandant okupacionih trupa kaže da on mora da ima slobodu kretanja (a okupirani narod, dabome, ne). Francuski amabasador pri terorističkoj vladi kaže da „Kosovijanci" samo uzimaju ono što im (odlukom Imperije) pripada. Izaslanik Imperije Piter Fejt kaže da se radi o „uspostavljanju reda i zakona" i da vlast „jedne suverene međunarodno priznate države, ima pravo da preduzme mere kako bi uspostavila vlast na celoj teritoriji zemlje". 

Stvarno? Pa Perice, Srbija je suverena, međunarodno priznata zemlja daleko više od „Kosovije" - zar ona nema pravo da uspostavi vlast na svojoj teritoriji? A, ne, nipošto. Jer Imperija kaže da nema. Zar nije sjajna logika malog Perice? 

Vrhovni Žutnik je zauzet primanjem nagrada od Imperije. Kaže, Srbija neće da ratuje, on hoće samo mirno i diplomatski da rešava probleme. Baš kao i njegovi uzori, koji se evo satraše od silne diplomatije u Libiji, a pre toga u Iraku, Avganistanu, i - ako je neko zaboravio - samoj Srbiji. Sve pregovori do pregovora. Ono što je ostalo od vojske Republike Žutije u međuvremenu „manevriše" sa NATO „prijateljima" u Ukrajini. Da bi odbranilo demokratiju i štaliveć od koga? 

Imaju pravo podanici Boratovi da se osećaju bedno. Ali njihovi sunarodnici na okupiranim teritorijama nemaju vremena za bedu - bore se za svoju slobodu i opstanak svim sredstvima, čak i kada ih je vlast pustila niz vodu, a protiv njih stoje ne samo Tačijeve kukavelji, već i Imperija. Nije bitno protiv kakve sile se ide, već kakva se svetinja brani. 

Jao, opet ja o istoriji, a „svi znaju"  da se ona završila Petog oktobra i da je budućnost zauvek žuta. Zašto ne možemo da budemo kao Amerikanci, kukaju žutokrate - eto, oni uopšte nisu opterećeni istorijom, već večito idu ka boljem sutra? 

Hm. Pa nije baš tako. Evo kako je jula 1776. godine grupa engleskih kolonista u obrazložila svoju pobunu protiv krune: 

„Ove istine smatramo očiglednim da su svi Ljudi stvoreni jednaki, da ih je Tvorac obdario određenim neotuđivim Pravima, i da su među njima Život, Sloboda i potraga za Srećom. Da je Vlast vaspostavljena među ljudima i, baštini pravedna ovlaštenja kroz saglasnost podanika, kako bi čuvala ova prava. Da, kada bilo koji oblik Vlasti postane suprotan tim ciljevima, Narod ima pravo da je promeni ili ukine i stvori novu Vlast..."

Tako su nastale Sjedinjene Američke Države, koje i danas proslavljaju dan donošenja ovog proglasa kao praznik svoje nezavisnosti. 

Nikad nisam mislio da ću ovo reći, ali hajde da poslušamo savet žutokrata i nevladnika - bar samo jednom - i ugledamo se na Amerikance. Pre dvesta i kusur godina oni su svetu uputili poruku da vlast koja nije u stanju da ispuni svoj osnovni zadatak zaslužuje da je zameni vlast koja jeste. A tek vlast koja aktivno radi protiv svojih dužnosti...  


Sivi Soko

 

KPS pucao na Srbe, Fejt pozdravio akciju

Komentara 168

| veličina teksta:+-

Tokom povlačenja kosovskih specijalaca sa prelaza Brnjak došlo je do pucnjave, javlja RTS, napominjući da ima povređenih, ali se još ne može utvrditi ko je pucao, niti tačan broj ranjenih. Radio KiM ranije je saopštio da je u Zubinom Potoku povređeno troje Srba, ali je ubrzo demantovao tu informaciju, navodeći da je povređen samo jedan predstavnik KPS, koji je umro nešto posle 22 sata. Međunarodni civilni posrednik za Kosovo Piter Fejt pozdravio je akciju pripadnika specijalnih jedinica kosovskog MUP-a.

''Vlada Kosova, kao vlada jedne suverene međunarodno priznate države, ima pravo da preduzme mere kako bi uspostavila vlast na celoj teritoriji zemlje", rekao je Fejtov portparol Endi Mekgafi, dodavši da je ova akcija usmerena na "uspostavljanje reda i zakona"

 

"Mi tu akciju podržavamo i podstičemo Vladu da istraje u svom stavu, a od građana očekujemo da podrži te napore", naveo je on.

  Povukli se: Specijalci KPS

Prethodno su specijalne jedinice kosovske policije ponovo uz upotrebu oružja krenule u zauzimanje prelaza Brnjak na severu Kosova, ali je ministar Goran Bogdanović negirao da su ga zauzeli.

  Jedan pripadnik kosovske policije ranjen je u okolini Zubinog Potoka, javlja RTS, navodeći da su 10 minuta ranije snage Kfora krenule ka prelazu Brnjak, kako bi sprečile dalju eskalaciju nasilja. Lokalni mediji navode da je situacija kod Zubinog Potoka napeta i neizvesna.

 

Šef tima Vlade Srbije za pregovore sa Prištinom Borislav Stefanović rekao je

A gde je predsednik Tadić?   Predsedniku Srbije Borisu Tadiću otišao je u Prag, gde će mu biti uručena prestižna nagrada Polak, za doprinos demokratskim i ekonomskim reformama u centralnoj i istočnoj Evropi. Nagradu Polak, ustanovljenu 1994,godine, dodeljuje Američki institut za političke i ekonomske studije u Pragu.  Među dobitnicima ovog priznanja su bivši predsednik Poljske Leh Valensa, bivši predsednik Vladee Češke Vaclav Klaus i bivši predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić.

okupljenim Srbima da je postignut dogovor sa KFOR - om i da će se do sutra ujutru specijalna jedinica kosovske policije Rosa povući u Prištinu i da će biti uklonjene sve blokade puteva na severu Kosova i Metohije.

 

Srpski zvaničnici traže da na prelazima ka Srbiji rade carinici Euleksa i Srbi pripadnici kosovske policije kao što je to bio slučaj do sinoć, kada su kosovski specijalci pokušali da preuzmu prelaze Jarinje i Brnjak.

 

Kosovski premijer Hašim Tači saopštio je da će u toku dana organizovati konferenciju za novinare.

 

Ministar za Kosovo i Metohiju Goran Bogdanović negirao je da su se kosovski specijalci vratili na prelaz Brnjak.

 

Ministar koji se nalazi na prelazu Jarinje takođe je negirao da su kosovski specijalci, kao što je tvrdila Priština, zauzeli taj prelaz.
 

Izvor "Vesti" u kososvkoj vladi insistira da su predstavnici Beograda i Prištine postigli usmeni dogovor o priznavanju kosovskog carinskog pečata, ali navodi da su se srpski predstavnici "predomislili" kada je dogovor trebalo formalizovati kroz potpisivanje zaključaka.

 

 

Priština insistira na implementaciji tog dogovora, zbog čega je, tvrdi izvor, kako uvela embargo na uvoz robe iz Srbije tako i poslala danas specijalne jedinice na prelaze Jarinje i Brnjak da obezbede njegovo sprovođenje. Cilj svega je, tvrde u prištinskoj Vladi, osiguravanje nastavka dijaloga.

 

Blokada kod Leposavića

Zamenik predsednika Opštine Zubin Potok Srđan Đurović izjavio je da pripadnici specijalnih jedinica kosovske policije napuštaju i teritoriju opštine Zubin Potok, a predsednik opštine Leposavić Branko Ninić dodao je da se povlače i sa mesta gde su ih zaustavile barikade Srba na putu za prelaz Jarinje.

 

Ne dopustiti da se problemi ponove   "Rešenje svih problema u vezi sa carinom je nastavak dijaloga i on treba da počne sto pre, a ne da se čeka septembar. Treba što pre krenuti sa punom implementacijom dogovora. Probleme treba rešavati nastavkom dijaloga kako bi se olakšao život građana, i kako se oni ne bi ponavljali", rekao je "Vestima" Slobodan Petrović, zamenik predsednika prištinske vlade.

 

Euleks ne podržava embargo

 

Euleks ne podržava odluku Vlade Kosova o uvođenju embarga na uvoz robe iz Srbije, piše danas Koha Ditore, navodeći da je za 24 sata 60 kamiona sa srpskim proizvodima ušlo na sever Kosova preko prelaza Brnjak i Jarinje.

Predstavnici Euleksa su ocenili da je odluka Vlade Kosova komplikovala situaciju.
Potpredsednik vlade u Prištini Mimoza Kusari Lila je izjavila da odluka o embargu neće biti promenjena sve dok Beograd ne prizna pečate Carine Kosova.

 

"Čist avanturizam Prištine"

 

Šef kancelarije Vlade Srbije za odnose sa medijima Milivoje Mihajlović ocenio je da je noćašnji pokušaj preuzimanja administrativnih prelaza "čist avanturizam" dela prištinskih vlasti i dodao da je cilj da se izazovu nemiri među srpskim stanovništvom i da se ugrozi dijalog Beograda i Prištine.

 

"Mislim da je deo ove akcije koje su prištinske vlasti preduzele da se Srbija natera da prekine dijalog", kazao je Mihajlović za TV B92 i dodao da Srbija ne treba da prekida razgovore.

 

Kako je rekao, za Srbiju je dijalog jedini put ka rešavanju problema na Kosovu i Metohiji.

 

"Mi ne možemo da tražimo drugu alternativu niti želimo da okrećemo leđa problemima na Kosovu i Metohiji. Ovaj inicident ima nekoliko motiva, jedan je da Priština želi da prekine dijalog i da želi da potisne u drugi plan blokadu prometa robe koja nailazi na osudu u čitavoj Evropi", rekao je Mihajlović.

 

On je dodao da je situacija na administrativnim prelazima Jarinje i Brnjak stabilna i da sada nema nikakvih incidenata.

 

"Pripadnici Kfora su na oba prelaza i ja mislim da će tokom dana da se potpuno smiri situacija i u ostalim delovima", kazao je Mihajlović.
 

Kamioni odustali od čekanja na Merdaru

 

Oko 30 kamiona i šlepera koji su na prelazu Merdare sedam dana u koloni čekali da uđu na Kosmet, nakon odluke kosovske vlade da zabrani uvoz robe iz Srbije, počeli su da se vraćaju u centralnu Srbiju.

 

Vozači su reporteru agencije Beta potvrdili da su od čekanja odustali i vozači koji su na ulazak na Kosovo čekali parkirani pored magistralnog puta Niš-Priština.

 

Sedam kamiona, koji su pre odluke Vlade Kosova da uvede embargo na uvoz robe iz Srbije, stigli u međuzonu i dalje su između dva kontrolna punkta na administrativnoj liniji.

  Većina vozaca kaže da su firme za koje rade pretrpele veliki gubitak.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/153196/KPS-pucao-na-Srbe-Fejt-pozdravio-akciju-

Toma Fila: Zatvoriću Haški tribunal

Toma Fila: Zatvoriću Haški tribunal

Vojislava Crnjanski SPASOJEVIĆ | 23. jul 2011. 20:56 | Komentara: 9

Advokat govori za "Novosti" o profesionalizmu suda u Hagu, pravdi u Srbiji,velikim političarima i malim ljudima. Jovanka Broz je moj najuspešniji, ali i najneuspešniji slučaj

BEOGRADSKI advokat Toma Fila prvi je branilac iz Srbije kojeg je angažovao Haški tribunal, odmah po osnivanju, a kao zastupnik Gorana Hadžića - biće poslednji. Zastupao je mnoga zvučna imena - od generala Đorđa Đukića, preko Slavka Dokmanovića i Nikole Šainovića u Hagu, do braće Laušević i Slobodana Miloševića u Srbiji. Pune dve decenije branio je Jovanku Broz. Tokom njegove karijere promenile su se četiri države i nebrojeno vlada...

- Te 1994. godine, u četiri ujutro, zvali su iz Sarajeva. U kancelariji se zatekao neko od mojih saradnika. Rekli su mu da je general Đorđe Đukić odabrao mene za branioca. General je sa novim vozačem pogrešno skrenuo i uleteo u zonu muslimanskih snaga. Uhapšen je. U to vreme u Haškom tribunalu je bio samo Duško Tadić. Holbruk je vršio veliki pritisak da se Đukić, kojeg nije bilo ni na jednoj optužnici, izvede pred sud.

Fila je dobio propusnicu sa rednim brojem 003, pa, pošto ju je izgubio, sa 004, koju i danas ima.

- Ja sam otvorio Haški tribunal, a s Hadžićem ću ga i zatvoriti!

* I kako ocenjujete rad Tribunala?

- Moje negativno mišljenje s početka nije se promenilo do danas. Tribunal nikada nije uspeo da dokaže svoj autoritet. Zasnovan je na tradiciji Nirnberškog procesa, koji niko nije nazvao demokratskim. To je bio proces pobednika nad pobeđenim. Ubrzo sam shvatio da se i u Hagu pravda svodi na onu: "Što je dozvoljeno Bogu nije volu!"

* Slažete se, znači, sa onima koji misle da je pravda Tribunala selektivna...

- O amaterizmu tog suda dovoljno govori činjenica da su za sudije odabrani pojedinci koji nikada ranije nisu sudili. Drugostepeno veće nema sudija koje su sudile čak ni fudbalsku utakmicu! Bilo je tu humanitarnih radnika i direktora pošte. Prva pravila rada napisala je njujorška advokatska komora sa željom, kako nam je rekao predsednik te komore, da niko ne bude oslobođen. A taj "niko" su Srbi! Piter Galbrajt je jednom kazao da su za 80 odsto zločina krivi Srbi, za 15 odsto Hrvati i za pet odsto Muslimani. Kada podelite broj optužnica u Hagu, videćete da se poklapa sa ovim procentom.

* Mislite li da je ijedan Srbin tamo uspeo da dosegne pravdu?

- Ne, iako su trojica, ipak, uspela da odu kući. U stvari, možda je pravdu dostigao Goran Ljajić iz Prijedora, za kojeg smo za tri meseca dokazali da je nevin. Posle njega su oslobođeni Radić i Milutinović. Kad sam prvi put ušao u sud, na zidovima fotografije samo srpskih zločina. Pitam: "Šta je ovo?" Gospodin Antonio Kaseze, prvi predsednik Tribunala, kaže: "Razne žrtve". "Kako razne kad su ovde samo srpski zločini?!" Za dva dana slike su sklonjene. Taj sud nije uspeo da nametne autoritet ni kod nas, ni kod Hrvata, ni kod Bošnjaka. Izblamirao se bezbroj puta.

* Kako, konkretno?

- Recimo, imali su jednog "eksperta" za Srbiju koji je ovde proveo sedam dana i posle tvrdio da imamo tri patrijarha! Neko je uspeo čak da ubedi tužioca da podigne optužnicu protiv navodnog zločinca koji je onom muškom stvari proburazio više žena za vreme bosanskog rata. Bila je to gruba šala na koju je tužilaštvo naselo, jer je iskorišćen lik iz knjige "Heroj na magarcu" Miodraga Bulatovića. Kad su shvatili kako su nasankani, to ime je nestalo iz optužnice. Na suđenju protiv jednog Hrvata kao dokaz je pušten filmski insert na kojem se vidi kao Hrvati ubijaju Muslimane koji su se predali. Problem je samo što je insert bio iz filma "Vod"! Svi su se smejali.

* Hrvatski predsednik Josipović tvrdio je da su pojedina dela, kao "udruženi zločinački poduhvat", izmišljena...

- Ta formulacija ne postoji nigde drugde. To su preuzeli iz organizacije mafije. Dok je Zapadu odgovarao Milošević, šefovi udruženog zločinačkog poduhvata u Bosni bili su Karadžić i Mladić. Da je Sloba dao "zeleno svetlo" u Rambujeu možda bi dobio Nobelovu nagradu za mir. Ovako je od mirotvorca postao šef zločinačkog poduhvata. Kad te primedbe kažete nekom iz Tribunala, sleže ramenima. Misli, "pošto ste u pitanju vi, Srbi, crvi, za 30.000 evra platu nije nas briga!"

* Mnoge zanima zašto se Goran Hadžić nije žalio i produžio boravak u Srbiji?

- Zašto da ostane ovde?! U Hagu su mu bolji smeštajni uslovi. Ovde nije imao ni korpu za otpatke, ni običnu čašu. Pio je vodu iz ruke, sa česme! Ja ne pišem besmislene žalbe.

* Nećete ga braniti u Hagu?

- Braniće ga ljudi iz moje kancelarije, ja ću svratiti neki put. Dvadeset godina radimo s njim.

* Smatrate ga prijateljem?

- Smatram ga čovekom koji je sebe najbolje opisao - kao mali čamac vezan za brod.

* Otkud vi u priči s Miloševićem, kad niste bili njegov pristalica?

- Već od "Dejtona" sam shvatio da to što radi nije dobro. Ako čovek ne uspeva da ispuni lisabonski i posle dogovor sa Micotakisom, znači da je to osoba koja radi šta hoće. Zašto me je zvao te noći kad je hapšen, nemam pojma. Tad me je pitao da li vredi garancija koju je potpisao Čedomir Jovanović da neće biti izručen. Otvoreno sam mu rekao: "Vredi samo za noćas!" Poverovao je Banetu Ivkoviću, a ne meni. Upoznali smo se mesec dana ranije, kad me je zamolio da pomognem da nove vlasti ne gone Marka i Mariju.

* Da li ste u sukobu interesa kao advokat i savetnik vicepremijera Dačića?

- Četvrti opštinski sud je prošle godine u slučaju Jovanke Broz doneo odluku da sam u sukobu interesa, jer ne mogu da zastupam klijente u sporu protiv države. Nisam hteo da se žalim, to bi trajalo tri godine. Povukao sam se iz tog slučaja i iz sudnice. Zamolio sam advokatsku komoru da mi zamrzne status advokata dok sam na mestu Dačićevog savetnika, iako je moje mesto počasno. Kod Hadžića sam se samo pojavio, više prijateljski, i doveo jednog advokata iz moje kancelarije. Čovek mora da zna kad treba da se povuče, a ja ću ovoj deci u kancelariji pomagati dok hoće da me slušaju.

* Dugo ste zastupali Jovanku Broz. Koliko njena sudbina oslikava promene u društvu?

- To je moj najuspešniji i ujedno najneuspešniji slučaj. Najveći uspeh sam postigao kad sam pred Ustavnim sudom oborio zakon kojim joj je oduzeta imovina i proglašena za društvenu. Neuspeh je zato što za 20 godina nisam uspeo da joj tu imovinu vratim. U međuvremenu se čak i predmet izgubio, pa sam tek preko poverenika Rodoljuba Šabića iz Arhiva Srbije dobio spisak onoga što poseduje. Kad smo to uradili, odjednom je sud zaključio da sam u sukobu interesa!

* Znači li to da se ništa nije promenilo?

- Promenilo se. U momentu kada smo moj otac i ja uzeli taj slučaj, bili smo praćeni, prisluškivani, prećeno nam je. Narod je bio huškan protiv Jovanke: da je pokušala državni udar, da pravi urotu sa ličkim generalima - s kojima inače nije razgovarala, da traži ono što joj ne pripada... Sada ankete pokazuju da 60-70 odsto ljudi traži da joj se vrate prava. Dobila je ličnu kartu, pasoš. To se moglo jer je promenjen ambijent.

* Da li se promenila i sama Jovanka?

- Ne, ona je ostala da živi u starom vremenu. Bila je moćna, mogla je da radi šta hoće. Padovi se teško doživljavaju, zato je puna strahova. Neće da izađe iz kuće na Dedinju da se ova renovira jer se plaši da je neće pustiti nazad. Ne shvata da je to vreme prošlo.

* Kako vam se čini reformisano srpsko pravosuđe?

- Ne vidim promene. Pravosuđe kontinuirano propada od osamdesetih, kada je počela da se meša politika. Danas imamo partijsko sudstvo, kao što su partijska javna preduzeća i sve ostalo.

* Nije bilo idealno ni kad ste vi počinjali...

- Kad sam počinjao ljudi su išli na suđenja pojedinih sudija samo da bi ih slušali. Bio sam još u kratkim pantalonama kad sam se krio iza furune tadašnjeg Okružnog suda u Masarikovoj i divio se Miti Miloradoviću, Draganu Lukiću, Borivoju Petkoviću... A onda se umešala politika, napredovali su oni koji imaju veze sa KP i DB. Još neko vreme se bar znalo da nećete nagrabusiti ako ne dirate Partiju i Tita. Jesu nam saslušavali klijente, ubeđivali ih da ne idu kod nas, ali nam je kancelarija ipak bila puna. Danas, uticaj partija, i to i onih iz vlasti i iz opozicije, i negativna selekcija, nikad nisu bili veći.

* Zašto više nema velikih advokatskih imena?

- Rat je doveo do zasićenja kriminalom. Afere su otvarane jedna za drugom, bez epiloga. Ljudi su se umorili. Suđenja više nikog ne interesuju i ljudi ne veruju u pravdu i pravosuđe. Kao što ih ne zanima ni politika. Partije razlikuju samo po liderima, a ne po programima.

* Može li mali, običan čovek, da dosegne pravdu? I ako mu ona i dođe posle 10 i više godina, ima li on pravu satisfakciju?

- Dugo čekanje pravde gubi svaki smisao. Neku nadu ipak daje Sud za ljudska prava u Strazburu, gde naša država gubi sve sporove, ali to, izgleda, nikog ne zabrinjava. Političari nemaju interes da poštuju zakone kad znaju da će se, dok neko protiv njih dobije spor, tri političke garniture promeniti. Demokratija će, ipak, morati jednom da dođe i u ovu zemlju.

* Kako mislite da će izgledati Srbija za 10 godina?

- Isto kao i danas, jer će generacije odrasle u ovom ambijentu i dalje biti aktivne. Ni za makac neće biti drugačija. Samo ja to, možda, neću doživeti.

 

NIKOG SE NE BOJIM

* ŠTA ste naučili od oca, koji je imao burnu biografiju?

- Bio je pod tri režima iza rešetaka - i u Kraljevini, i pod Nemcima (u Mauthauzenu), i pod komunistima. Od njega sam naučio da se ne mešam u politiku.

* Kako ste onda uvek branili ljude koji su bili visoko pozicionirani u režimu?

- Birali su me za branioca tek kad padnu sa vlasti, i to zato što su znali da se ne plašim i da nemam autocenzuru.

KRILI SE U RUSIJI I NA KUBI

* POSLE hapšenja Hadžića rekli ste da je većina haških begunaca boravila u inostranstvu. Kako to znate?

- Zato što te ljude znam još iz rata. Kroz ovu kancelariju su prošli skoro svi "niži" i "srednji" optuženi.

* Kako su mogli tako slobodno da ulaze i izlaze iz zemlje?

- Najzaštićenija granica na svetu je američka granica sa Meksikom, pa je Meksikanci stalno prelaze. Imate hiljadu načina da ljudi uđu i izađu...

* Gde su se krili? U Rusiji?

- U Rusiji, Belorusiji, Ukrajini, bilo ih je čak i na Kubi. Svi su se vraćali kad im je nestajalo para za skrivanje. Rekorder u skrivanju je bio italijanski mafijaš Toto Rina, krio se 40 godina. I on je uhapšen kad je prestao priliv para. Da je Hadžić stvarno imao Modiljanija, ne bi ga uhvatili do kraja života.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:339102-Toma-Fila-Zatvoricu-Haski-tribunal

23. 07. 2011. 12:00h | Piše: Ratko Dmitrović

Tadić konačno shvatio

Komentara 38

| veličina teksta:+-

Stavljam, kako se ono kaže, ruku u vatru da je Boris Tadić, predsednik Demokratske stranke i predsednik Srbije noć između srede i četvrtka proveo budan. Ovaj profesor psihologije, bez imalo političke inteligencije, poseduje nema sumnje, drugu vrstu inteligencije i baš ove srede iza nas shvatio je da se našao u čamcu koji je pušten niz vodu. Bez motora, bez ijednog vesla.

Istina, još neko vreme Evropa će sa širokim osmesima primati u goste "simpatičnog i šarmantnog" predsednika Srbije ali on, taj predsednik, Evropi više nije potreban.
Tadić je do te za njega grozne spoznaje došao samo 24 sata nakon što su njegovi operativci stavili lisice na ruke Gorana Hadžića i otuda njegova oštra izjava u vezi sa odlukom vlade privremeno okupiranog teritorija Kosova i Metohije da zabrani uvoz robe iz Srbije.

  Tadić je, ako ste propustili da pročitate, kazao da je to odluka ohrabrena od nekih međunarodnih krugova i da Srbija očekuje reakciju Evropske unije i službenog Vašingtona.
 

Tako daleko u oceni jedne za ovaj prostor i ovo vreme benigne odluke Tadić do sada nikada nije išao. Ni blizu. Prozvati Evropu i Ameriku?! O tome on nije smeo ni da misli.
A šta se dogodilo u tih 24 sata nakon Hadžićevog hapšenja?

  Prema informacijama do kojih se može doći u diplomatskim krugovima u Beogradu, Tadiću je sa nekoliko vrlo važnih adresa u Evropi saopšteno, otprilike: U redu je, momče, završio si glavni deo haške priče, čestitamo, pohvalićemo te javno, a sada krećemo sa novim zahtevima.

Zaista, sa tim novim zahtevima evropski oci nisu čekali ni minut. Dok je Tadić još bio na telefonskim vezama, čitaj instrukcijama, mediji najuticajnijih država EU javljali su da Srbija jeste uhapsila i isporučila sve koje traži haška aždaja, ali da to nikakao nije i kraj ove zabave.

Srbija, rečeno je, mora da uhapsi sve koji su pomagali skrivanje Radovana Karadžića, Ratka Mladića i Gorana Hadžića. Posle toga, i to je rečeno, na red dolazi priznanje Kosova.

Nekoliko sati kasnije (slučajna koincidencija?) Apelacioni sud Srbije poništio je oslobađajuću odluku za "jatake" Ratka Mladića. Sledi novo suđenje pred novim većem.
Od 20. jula 2011. godine Boris Tadić nije više potreban ni Evropi ni Americi. Obavljeni su svi planirani poslovi; izručenja, izvinjenja svima i svakome, Deklaracija o Srebrenici, potpuno okretanje glave od Srba u Hrvatskoj i Srba na Kosovu, Statut Vojvodine, rasprodaja oranica i ostalih srpskih prirodnih resursa... a ono preostale antisrpske rabote uradiće, smatraju sa pravom u Evropi, svako ko dođe na Tadićevo mesto.

Boris Tadić se našao u situaciji u kakvoj su bili Slobodan Milošević i Zoran Đinđić.
Na ovu dvojicu, u prvoj fazi njihove karijere, igrali su i Amerikanci i Evropljani; govorili su im da su baš oni velika nada Balkana, faktori stabilnosti, političari budućnosti, a kada su u toj uljuljkanosti Milošević i Đinđić obavili gotovo sve što je od njih traženo saopšteno im je brutalno (Miloševiću) ili uvijeno (Đinđiću) da i nisu nešto posebno važni, da se svi ti silni procesi ne događaju zbog njih i njihove pameti već zarad stalnih i nepromenjivih ciljeva velikih sila. U toj partiji Milošević i Đinđić bili su tek žrtvene figure, pioni.

Od ovoga što sada imamo za Srbiju i Tadića lično postoji samo jedna gora opcija; da aktuelni predsednik Srbije zaključi da će ga samo novi ustupci svima i svakome i nova poniženja Srbije održati na poziciji "miljenika Zapada".

U tom slučaju neka je Srbiji bog na pomoći. Ako i on već nije digao ruke od te nesrećne zemlje.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/152561/Tadic-konacno-shvatio

NEBOJŠA MALIĆ: DRESIRANA FOKA, POPUNJENI ALBUM I ZAMENA TEZA

NEBOJŠA MALIĆ: DRESIRANA FOKA, POPUNJENI ALBUM I ZAMENA TEZA

četvrtak, 21 jul 2011 12:09

Siroti Bota - posle Hadžića Srbima više nema šta da obeća, a Imperiji više nema koga da isporuči


Haška inkvizicija ima razloga da slavi jučerašnje hapšenje Gorana Hadžića. Time su popunili svoj album „Sve srpske vođe devedesetih". Žutokrate će reći da i Srbi imaju razloga da se raduju, ali to, kao i obično, nije istina. Iako je haški spisak isporučen, već sutra će se pojaviti neki novi uslovi i zahtevi. U sado-mazohitičkom odnosu kakav predstavlja „partnerstvo" Srbije i Imperije ništa drugo nije ni moguće. 

Vrhovni Žutnik veli da se ovim završava „turobna stranica naše istorije". Za koga? Njemu prinošenje žrtava inkvizitorima uopšte nije bilo turobno. Svako hapšenje, svako izručenje, svaka povorka iz Centralnog zatvora prema aerodromu i let za Sheveningen samo su služili da njega i njegove predstave kao jedinu političku opciju koja Srbiju može da drži pod kontrolom u ime Imperije, uz obećanje da će je pre ili kasnije „transformisati" u Žutiju. 

Ali evo, stiglo se do kraja haške liste, a, uprkos silnom trudu, Žutije još nema. Niti je došlo do obećanog prijema u ulazni hodnik za predsoblje čekaonice za kandidaturu u EUropskoj uniji. A evo, makar i letimičan pogled na EUropski atar otkriva da od žutih obećanja blagostanja i lezilebovanja po učlanjenju ne bi bilo ništa čak i da je do njega došlo. Siroti Bota - Srbima više nema šta da obeća, a Imperiji više nema koga da isporuči. 

NOVE OBAVEZE? Možda je zato izjavio: „Ne očekujem nikakve reakcije iz EU povodom hapšenja Hadžića jer je to bila obaveza Srbije". 

Šta li je još sve „obaveza" Srbije? 

Samoukidanje, po svemu sudeći. Inače njihovi (ali ne naši) „partneri i prijatelji" u Briselu i Vašingtonu neće biti zadovoljni. A zna se da je njihovo zadovoljavanje najviši cilj na planeti. 

Što se samog Hadžića tiče, optužnica protiv njega je naprosto smešna: 

„U optužnici se navodi da je Goran Hadžić, kao predsednik Vlade Srpske autonomne oblasti Slavonija, Baranja i zapadni Srem, i nakon toga kao predsednik Republike Srpske Krajine (RSK), učestvovao u udruženom zločinačkom poduhvatu kao saizvršilac. 

Svrha tog udruženog zločinačkog poduhvata bila je da se silom trajno ukloni većina hrvatskog i drugog nesrpskog stanovništva sa otprilike jedne trećine teritorije Republike Hrvatske s ciljem da to postane deo nove države pod srpskom dominacijom." (RTS, preko Vaseljenske TV)  

KOME TREBA DA SE SUDI Kakva crna „nova država pod srpskom dominacijom"? Kakav udruženi zločinački poduhvat? Pored ovakve Republike Hrvatske, gde su Srbi prvo izbačeni iz ustava a potom silom proterani, tako da ih danas ima tek u tragovima? Posle transkripta sa Briona, koji nedvosmisleno dokazuje da je na delu bio udruženi poduhvat (za njih herojski) da se na teritoriji omeđenoj Titovim granicama stvori etnički čista hrvatska država? I taj poduhvat je uspeo samo zahvaljujući podršci onih istih zemalja koje danas finansiraju Haški tribunal, a Srbiji drže lekcije iz ljudskih prava i ratnih zločina, dok širom sveta uvode demokratiju bombama. 

Ništa to ne smeta Vrhovnom Žutniku da na svaki zahtev sa zapada reaguje kao dresirana foka. Ako ikome treba da se sudi, onda je to on - izvršilac udruženog zločinačkog poduhvata da Srba u okrnjenoj i okupiranoj republici Srbiji ostane manje nego što ih danas ima u Hrvatskoj. 


Sivi Soko

 

RUSKI EKSPERT: BEOGRAD NEĆE DOBITI ONO ZBOG ČEGA JE PREDAO HADŽIĆA

RUSKI EKSPERT: BEOGRAD NEĆE DOBITI ONO ZBOG ČEGA JE PREDAO HADŽIĆA

sreda, 20 jul 2011 17:19 Vera ŽERDEVA, Grigorij SOKOLOV

Postoje podaci da su srpske specijalne službe odavno raspolagale informacijom o tome gde se Hadžić nalazi


Ako je zemlja promorana da postiže političke ciljeve izručujući svoje građane u međunarodne političke zatvore, u očima međunarodne zajednice ona ne deluje previše simpatično, smatra Georgij Engeljgardt, stariji naučni saradnik Instituta za slavistiku RAN. Prema njegovom mišljenju, hapšenje Gorana Hadžića je pametan potez predsednika Borisa Tadića uoči izbora. 

„Sama činjenica hapšenja deluje prilično jasno. Srpske vlasti pred izbore teže maksimalno da ojačaju svoje pozicije u pogledu evrointegracija, između ostalog da dobiju status kandidata ocenu iz Haga. Postoje podaci da su srpske specijalne službe odavno raspolagale informacijom o tome gde se Hadžić nalazi. Tako da su vlasti očigledno čekale povoljan momenat da dobiju maksimalan broj političkih poena od njegovog hapšenja. Jer pred izbore treba pokazati narodu makar nekakva dostignuća, na primer, dobiti status kandidata za EU. Radi toga je bilo potrebno isporučiti sve adute. Glavni kec bio je general Mladić, a sada, kako bi se konačno zatvorilo pitanje izručenja ratnih zločinaca, izručili su i Hadžića." 

MALA FIGURA Georgij Engeljgardt takođe je uveren da optužbe koje pokreće Hag protiv Gorana Hadžića ne vrede ni pet para. 

„Reč je o tipskoj optužnici. Ne radi se čak ni o tome što je Hadžić bio predsednik Republike Srpske Krajine nešto više od godinu dana: on je uvek bio regionalni političar: njegov uticaj je bio samo u Istočnoj Slavoniji, u Vukovaru. To uopšte nije figura takvih razmera kao Karadžić, da ne govorimo o Miloševiću. Osim toga, haški tribunal već je osudio dva predsednika Srpske Krajine - Milana Martića i Milana Babića. Oni su imali realni uticaj na politiku ove nepriznate republike. Mislim da su optužbe protiv Hadžića bile pokrenute u opštem poretku, kako bi se od njega dobilo svedočenje o višim funkcionerima. Ali voljom sudbine on je bio poslednji čovek kojem je polazilo za rukom da se skriva od tribunala. I meni se čini da je takva pažnja za njegovu ličnost izazvana pre tim okolnostima, a ne pretpostavljenim zločinačkim aktivnostima koje je mogao da vodi. 

Između ostalog, hapšenje i izručenje Hadžića haškom tribunalu može i da ne donese očekivane povlastice zvaničnom Beogradu. 

EU NEĆE SRBIJU Prema sitauciji u EU, može se smelo tvrditi da narednih godina Beograd nema na šta da računa. EU ne gori od želje da dobije još jednu dotacionu zemlju iz Južne Evrope, posebno sada, u kontekstu teškog položaja Grčke, Bugarske i Rumunije. Već sada se sve jače čuju glasovi, između ostalog nemačkih diplomata, koji smatraju da radi stupanja u EU Srbija treba da reši problem Kosova. I na to će morati da se računa: ne pokušava EU da inkorporira Srbiju. To Beograd svim silama teži u EU. Zato uslove postavlja Brisel, a Beograd mora da ih uvažava." 


Glas Rusije

 

General Rouz: I NATO kriv za Srebrenicu

General Rouz: I NATO kriv za Srebrenicu

Nekadašnji komandant UNPROFOR-a, general Majkl Rouz optužio je NATO da je, naoružavajući Hrvate i Bošnjake, potkopavao mirovne napore UN, prenosi RTS.

"NATO, pod vođstvom SAD, sistematično je potkopavao mirovne napore UN u Bosni i Hercegovini, naoružavajući i trenirajući muslimane i Hrvate u toj zemlji", piše general Majkl Rouz, komandant misije UN u BiH 1994. godine, u rubrici "Pisma čitalaca" Fajnenšel tajmsa.

General se obratio listu povodom ranije objavljenog teksta pod naslovom "Lale iz Srebrenice", u kojem se novinar Simon Kuper kritički odnosi prema holandskoj jedinici koja je tokom rata u BiH "čuvala" Srebrenicu.

General Rouz je napisao i da NATO podjednako dijeli krivicu sa UN za događanja i pokolj u Srebrenici.

"Da su se NATO jedinice rasporedile u BiH 1992. godine, kad ih je pozvao Alija Izetbegović, želeći da spriječi širenje rata iz Hrvatske, ne bi se dogodio ni rat, ni masakr. Ali, još gore, poslije dolaska UN, NATO je, pod vođstvom SAD, sistematično potkopavao mirovne napore UN, tako što je naoružavao i trenirao muslimane i Hrvate", piše general.

"Naoružavanje je dalo lažnu nadu muslimanima da teritorije mogu povratiti silom, a ta je nada bila iznevjerena u Dejtonu. Ali, kako je kredibilitet misije UN bio uništen u očima zaraćenih strana, misija nije ni mogla da uspije. Onda su se NATO i SAD našli u situaciji u kojoj niijsu mogli da utiču na događaje na terenu, samo iz vazduha. Misija UN je kolabirala 1995. godine, a posljedice toga su ohrabrile generala Ratka Mladića da napadne Srebrenicu", piše general Rouz.

U svom pismu Rouz kaže da misija UN nikada nije imala zadatak da brani, ili štiti rezolucije UN koje su se odnosile na šest zaštićenih zona, pa je takva terminologija bila pažljivo izbjegavana.

"Članovi mirovne misije iz 16 država niti su imali mandat, niti su bili obučeni i opremljeni za borbena dejstva. To je bio zadatak NATO-a, koji je, na žalost, ograničio svoja djelovanja na bombardovanje", zaključuje u pismu Fajnenšel tajmsu general Majkl Rouz.

 

http://www.pcnen.com/detail.php?module=2&news_id=56221