Велика косовска уцена Србије
Никола ВРЗИЋ | 31.07.2011 | 10:47 |
|
Иако власти Србије истрајавају на свом путу тихог прихватања независности наше јужне покрајине, на који су ступиле прихватањем мисије Еулекс на Косову и прошлогодишњом „заједничком" српско-европском резолуцијом у Уједињеним нацијама којом је судбина Косова измештена из Савета безбедности УН у руке Европске уније, а наставиле недавним првим бриселским договором Београда и Приштине, показује се да то ни близу није довољно. Сигнали о нужном формалном признавању независног Косова – као нови „услов над условима" српских ЕУ тежњи – постају, наиме, све учесталији. Преговори Београда и Приштине под ЕУ покровитељством, истовремено, почињу да показују како их је заправо ЕУ замислила - Србији је дозвољено да учествује на преговорима утолико што јој је дозвољено да прихвати све што се од ње затражи. У супротном, следе уцене ЕУ кандидатуром и „блокада под међународним спонзорством"... Већ је први бриселски споразум Београда и Приштине, постигнут 2. јула уз посредовање представника Европске уније Роберта Купера, превазишао оно што би једна суверена држава себи могла да допусти. Овај непотписани споразум, чију садржину ЕУ није желела званично да обелодани, ограничавајући се на описно саопштење и допуштајући опречне интерпретације београдских и приштинских преговарача, покрио је три области – слободу кретања, универзитетске дипломе и матичне књиге (скенирани оригинал споразума, на енглеском језику, на крају се појавио у приштинском дневнику „Експрес"). Свако од договорених „решења" представља јасно, де факто српско прихватање, ако већ не и фактичко признање косовске независности. Но, Србија је то учинила већ када је пристала да под једнаким условима седне с Косовом за бриселски преговарачки сто... Београд се, тако, обавезао на прихватање личних карти независног Косова, прихватајући их као документ на основу кога ће грађани ове „државе" моћи слободно да се крећу по Србији. Одредба, по којој „свака страна може да примени систем у коме ће лична карта бити пропраћена писаним 'улазно (излазним)' документом", представља само алиби намењен домаћој (првенствено српској) јавности. По Србију још теже решење „пронађено" је за регистарске таблице аутомобила. Српске власти су се, наиме, обавезале да ће престати да издају сопствене таблице за косовске Србе (тачка 7: „Сви власници возила са пребивалиштем на Косову ће користити РКС или КС регистарске таблице. Њих ће издавати надлежне институције на Косову и диструбуираће се уз помоћ Еулекса где је то потребно."); возилима са Унмиковим „КС" таблицама биће омогућено неометано кретање кроз Србију, док ће исту могућност имати и возила са „РКС" таблицама независног Косова, додуше тако што ће, „као привремена мера", на основу тих таблица бити издаване привремене, за кретање кроз Србију. Ово је одредба која набоље одсликава стратегију тихог, неприметног прихватања косовске независности, коју спроводе актуелне власти у Београду – ознака независног Косова (РКС таблица) се прихвата, али се то прихватање маскира издавањем привремених таблица. Најпогубија по српске интересе, у овом споразуму, ипак је одредба по којој ће Београд Приштини уступити копије матичних књига из покрајине. Србија је таквом обавезом, коју је узела на себе, омогућила Косову да води евиденцију о „својим" грађанима потпуно самостално и независно; истовремено, још горе, тим чином, препуштањем копија матичних књига, Београд је пружио легалитет документима које издаје Приштина. Без ових извода из матичне књиге рођених, јасно, документи које је Косово издавало имали су више него сумњиву правну основу чак и у државама које су признале његову независности, и отуда је сасвим разумљиво што је, тек након постизања овог договора, Бајрам Реџепи, министар унутрашњих послова Косова, најавио штампање биометријских пасоша који ће им омогућити визну либерализацију са ЕУ. Овако катастрофални договори по српске интересе на Косову, међутим, требало је да буду само увод у оно што следи. Уочи шесте рунде бриселских преговора, заказане за среду 20. и четвртак 21. јул, српски преговарач Борко Стефановић најавио је да су „питања катастра и универзитетских диплома пред закључењем", али је састанак само дан после ове најаве, односно дан уочи његовог одржавања, отказан, а преговори одложени за септембар. Шта се тачно догодило није познато, али је извесно да је до одлагања преговора дошло зато што се Београд успротивио. С обзиром на првобитну оптимистичку најаву Борка Стефановића о, практично, постигнутом договору о катастру и дипломама, и на његово потоње образложење да „нисмо могли да прихватимо решења за царински печат и катастар, која су у себи имала атрибуте независности", чини се да су у последњи час косовски Албанци покушали да прогурају варијанту споразума која у себи није садржавала чак ни какав-такав алиби за београдске преговараче, попут оних у првом споразуму. И у томе су Албанци, како су открили догађаји који су уследили, имали очигледну подршку Брисела и Вашингтона. После одбијања Београда да прихвати неприхватљиво, маске су почеле да падају брзином светлости. Улрике Луначек, специјални известилац Европског парламента за Косово, открила је да преговори Београда и Приштине јесу услов за српску ЕУ кандидатуру, и да је Београд њиховим успехом, практично, уцењен: „Блокирање прогреса неће омогућити Србији никакву кандидатуру за чланство у ЕУ. То није пут за убрзање процеса добијања статуса кандидата." Едита Тахири, главна косовска преговарачица и потпредседница Владе Косова, у уторак 19. јула у Бриселу разговара са ЕУ посредником Робертом Купером, а само дан касније, у среду, Влада Косова доноси одлуку о увођењу ембарга на робу из Србије. „То је одговор на то што Србија не признаје печат косовске царине, што онемогућава извоз са Косова у Србију," саопштила је влада Хашима Тачија, додајући да је одлука о ембаргу последица „неуспеха у постизању споразума о признавању царинских печата Косова и о слободној трговини". И не само што се испоставља да Србија у Бриселу заправо и не преговара, већ слуша диктат (да заиста преговара, било би јој дозвољено и да се успротиви неповољним решењима, као што је сада покушала па је наишла на овакву реакцију), него се показало да Приштина, Брисел и Вашингтон наступају у садејству као што су то 1999. године чинили Ослободилачка војска Косова и НАТО. Ово је признао чак и председник Србије Борис Тадић, усудивши се да оцени како „Приштина овакав једнострани акт није могла да донесе без неке врсте међународног спонзорства". Међународни спонзори, које Тадић није смео да именује, јавили су се сами. Штефан Филе, ЕУ комесар за проширење, на приштински ембарго и кршење раније постигнутих трговинских споразума, попут Цефта, реаговао је тако што је упозорио Србију да, зарад стицања статуса кандидата за ЕУ (узгред, одређивање датума за почетак преговора није ни споменуо), „мора да унапреди односе са Косовом". Пуно разумевања за косовске власти показао је и званични Вашингтон. Томас Кантримен, заменик помоћника америчког државног секретара за Европу и Евроазију, оценио је да је „за жаљење" што се косовска влада „осетила присиљеном" да примени такву меру, тврдећи нетачно да је реч о реципрочној мери јер и Србија спроводи ембарго према Косову (роба с Косова, у складу са Цефта споразумом о слободној трговини у југоисточној Европи, у Србију може да улази са Унмик царинским печатима). Српске власти на све то одговарају да неће узвраћати контра-мерама (Борис Тадић: „Србија свакако неће узвратити Приштини јер је битно да се одржава стабилна ситуација у региону, а предуслов за то су стабилне реакције, и у случају оваквих гестова."), признајући тиме (још) непотписану капитулацију... Овај покушај увођења косовске независности у Србију на мала врата, преко царинских печата, пропраћен је и све жешћим најавама да ће Београд морати да и де јуре призна независност Косова. То је напокон признао и министар спољних послова Србије Вук Јеремић: „Притисци на земљу да призна независност Косова су стални, и појачавају се. Изузетно утицајне земље чине баш све што је у њиховој моћи, и притискају друге земље да признају Косово." Досад најотвореније потврде ове Јеремићеве изјаве стигле су од немачких дипломата – Ханс Дитер Штајнбах, одлазећи немачки амбасадор у Приштини: „Негде у процесу уласка земаља у региону у ЕУ биће постављено питање независности Косова. Могу да вам гарантујем да ЕУ никад неће примити две државе које не признају једна другу."; Вернер Хојер, државни министар у немачком Министарству спољних послова: „Што се тиче проширења ЕУ, предуслов је да се признаје територијални интегритет суседних држава, и то свих суседних држава. Ми полазимо од тога да су границе на Балкану повучене и да је то реалност коју нико не треба да доведе у питање." – а слично признање, по први пут, стигло је и од једног ЕУ бирократе. „У оквиру дијалога, ипак, још није отворено најосетљивије питање, статус Косова, и то је нешто што ће ускоро морати да се деси," рекао је комесар за проширење ЕУ Штефан Филе. „Србија не може да постане чланица Европске уније без решења овог проблема, у то нема никакве сумње. Београд и Приштина треба да, уз помоћ ЕУ, нађу то решење." Неколико месеци пред нама показаће да ли ће актуелне београдске власти, које су се онолико заклињале у политику „и Косово и ЕУ", послушати комесара Филеа. Или ће, суочене са коначним избором између Косова и Европске уније, схватити да је ипак Косово оно што за Србе не може да има алтернативу... |
http://srb.fondsk.ru/news/2011/07/31/velika-kosovska-ucena-srbiie.html