BEŽI NOLE!, BORISU TREBA SAUČESNIK!

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: BEŽI, NOLE, BORISU NE TREBA PRIJATELJ, VEĆ SAUČESNIK!

ponedeljak, 04 jul 2011 20:53

Kako je uopšte moguće da su tako daleko u identifikaciji poltičke klase sa istaknutim sportistom otišli samo Tadić i Honeker, a da nisu, na primer, Regan ili Merkelova?


Dok je stisnutih pesnica u nedelju popodne đipao u vimbldonskoj fotelji, Boris Tadić je, sa izrazom lica koji je nedvosmisleno sugerisao - sve sam ovo ja napravio - samo prostodušno svedočio o tri postulata na kojima se zasniva politička stvarnost njegove Srbije. Prvo, odsustvo strateškog smisla i kompetencije ne mora da šteti političkom uspehu, pod uslovom da zbog toga nemate nikakvo osećanje stida i nelagode. Drugo, što je (politički) proizvod ispražnjeniji od sadržaja, to je širi spektar advertajzerskih mogućnosti, pa su samim tim i dometi virtuelizacije bezobalni. I, treće, današnja politička Srbija ne poznaje ni tako bezvrednu kilu mesa ni tako vrednog vola zbog koje se ne bi isplatilo da ovaj bude zaklan. 

Naravno da su baš ti postulati, uz svest da ima prilika koje se ne propuštaju, Borisa odneli na finale Vimbldona, gde je igrao i pobeđivao Novak Đoković. Da je u trenutku odluke o putovanju pored njega bio neko ko nije sasvim odlepio svoju vezu sa realnošću, neko ko još veruje da se stvari u životu dele na one koje se rade i one se ne rade, i rekao mu da nije najbolja prilika da đipa na Novakovom meču u trenutku kada smo započeli efektivnu fazu priznanja Kosova i kada nam u zemlji baš ništa nije na svom mestu, plašim se da bi odgovor bio sasvim u skladu sa navedenim postulatima: „Baš zato!" 

Zato je Boris smešten u vimbldonsku fotelju sam samcat. Nigde u kadru njegovih saradnika, čak ni onog babyface telohranitelja koga gledamo uvek kad predsednik sedi među Srbima. Ne, nije reč o tome da mu je jednostavnije da bez bodygarda sedi među Englezima nego među Srbima, uostalom nije on Engleze ostavio bez hleba i slobode. Reč je o tome da je sve to sa Novakom i pobedom, rekoh, on napravio, i tu se valja dalje držati jake marketinške paralele da i Bog, dok je stvarao svet, nije imao nikog pored sebe. Ni telohranitelja, ni Vuka Jeremića, koji je sedeo na drugom kraju tribina, bliže porodici, u majici Đokovićevog tima, božemeoprosti, kao štazijevski šef puta u stručnom štabu neke istočnonemačke plivačice. 

Kada biste pitali nekog od tadićevaca šta je razlog za tu svitu političkih grupi-momaka oko Novaka Đokovića, ne sumnjate da bi vam svaki od njih rekao kako je Novak jedini svetski brend iz Srbije, čovek sa kojim je Srbija dobila jedinstvenu priliku za popravljanje svog međunarodnog imidža. Pa dobro, zašto bi bilo rđavo i za tu mučenu Srbiju, i za Vuka, i Borisa da ih u svetu više poznaju po Novaku nego po njima samima? Zato što je ta jadna priča, gde niko od njih nije ono što jeste, već je ono s kim se slika i uz čije pobede đipa, neka vrsta državnog projekta u državi u kojoj je ove godine samo jedan pobedio na Vimbldonu, a mnogo više ih je zaradilo crni prišt.  

NOVA FORMULA DIPLOMATIJE Elem, sve je, počelo sredinom maja tekstom Srđana Šapera u „Vremenu", u kome je Novak opisan kao vesnik nove Srbije, koju valjda na scenu iznosi Boris Tadić. Kakva je to Srbija po Šaperu: „...On (Novak) je uspešno i trenutno izmenio već izlizanu civilizacijsku tranzicionu matricu da su uzori mladima u Srbiji isključivo estrada, kriminalci i svi koji lako dolaze do para. Dokazao je da se može biti sasvim uzoran i vaspitan mladić i, u isto vreme, svetska zvezda, da se može biti patriota i biti tolerantan, odlučno se boriti za pobedu i poštovati protivnike, voleti porodicu i tradiciju i biti liberalan i moderan, jednom rečju svojim je likom pomirio mnoge srpske dihotomije koje uprkos zdravom razumu i, rekao bih, ćutljivoj većini koja ih negira, ipak opstaju kao matriks ideoloških sukoba u Srbiji već predugo vremena." 

I tako je, posle Šaperovog programskog teksta, od koga bih se, da sam nešto Novak, zaledio, Đokovića zadužio Vuk Jeremić pošto je dobar deo svojih obaveza podelio između Bože Đelića, Jovana Ratkovića i Borka Stefanovića. Vuk je prepoznao sportske afinitete u sebi, pa je zaseo na čelo nekog teniskog udruženja koje vode Đokovići i izgovorio istorijsku rečenicu kako je tenis trenutno najvažniji element predstavljanja Srbije u svetu. Šta to znači? Pa valjda to da je nekim slučajem u nedelju pobedio Nadal, mi to nikad, ali nikad ne bismo priznali. 

Naravno, otkrivajući novu formulu srpske diplomatije, Vuk se usput zakleo da u tome nema nikakvog ličnog marketinga. Potom je Novaku i ostalim teniserima dao diplomatski pasoš, zbog čega je ministarka sporta dobila ospice što ovde neki preko sporta dižu sebi rejting, dok ona mora da se slika sa onim Toletom Karadžićem, pored koga i Pepeljuga izgleda kao konsiljere iz Napulja. Elem, tako se naš Vuk popeo na tribine svetskih reketaških turnira sa kojih do dana današnjeg nije sišao. Noletu je organizovao proslavu rođendana u srpskoj ambasadi u Parizu, da bi u Vimbldonu završio kao deo stafa. Sumnjam da mu je to bio zadatak, ali pored njega je manje do izražaja dolazio i Noletov otac, za koga ovde neki antievropski elementi tvrde da je ipak sve to napravio uglavnom on, a ne Boris. Ali 'ajte molim vas, njihova reč pritov naše.  

UMALO UMRO Sve je to, naravno, bio uvod u veliko finale, u trenutak istorije kada je sam Boris uzviknuo da umalo nije umro gledajući to veliko finale. Tako je, čekajući pravu šansu da umalo umre, propustio sjajnu priliku da umalo umre kada je Eštonovoj prepuštao Kosovo; kada je čuo da sudski izvršitelji prete polovini njegove nacije plenidbom stvari iz kuće zbog dugova koje nemaju od čega da plaćaju; nije umalo umro ni kada mu je ptičica iz jedne strane ambasade šapnula da tolika ekipa ljudi koji su se obogatili preko noći šefom nije zvala ni Pabla Eskobara, kolika je ova ekipa koja njega tako zove. Ništa od toga, red je bio da se umalo umre dok se gledalo finale, jer tako se umalo umire tek kad se kontroliše sopstvena investicija, a rekoh već da je taj izraz lica krio tajnu kako je sve ovo baš on oposlio, dočim je Nole samo istrčao na teren jer Mirko Cvetković nije imao odgovarajuće sokne. 

I baš tako je Boris Noletovu pobedu nazvao „trenucima oporavljanja" cele nacije jer, još je rekao, „dugo smo patili i bili pod velikim pritiskom". Sada više nismo pod pritiskom, sve smo ih pobedili jer je Nole igrao Borisu za Kosovo, i posle njegove pobede u Vimbldonu na Borkovu radost Editi Tahiri su popadale tufne sa bluze; Novak je igrao za ovu sirotinju koju je Boris sa svojima posejao po Srbiji, igrao je tako dobro, tako veličanstveno da smo sad svi ponovo slobodni, nema više pritisaka, nema ničega, sve je to Srbima sada rukom odneseno. Nole je uradio tako veliku stvar da bi mu, kaže Boris, „odmah dao da bude predsednik" umesto njega, ali da se zna, samo Noletu. „Lošijem od Novaka sigurno ne", kaže Boris verujući da je Vimbldon najmanje što bi neko morao da osvoji ako bi se drznuo da nasledi njega, osvajača čuvene nagrade Kvadriga. Pa ti, Tomo, vidi šta ćeš. 

Kako je uopšte moguće da su tako daleko u identifikaciji političke klase sa istaknutim sportistom otišli samo Tadić i Honeker, a da nisu, na primer, Regan ili Merkelova? Kako je moguće da Obama, koji muku muči sa međunarodnim imidžom Amerike, nije u Faludžu ili u Grdeličku klisuru poslao svoje planetarno čudo Tajgera Vudsa, zna li on da bi, na primer, i Nikolae Čaušesku, verovatno još bio živ da je onomad našao način da Belodedić ne prepliva Dunav? Zato što se to ne radi, ako se razumemo. 

A onda su krenule naručene ankete kako ni Amerika danas Srbiju ne identifikuje sa generalom Mladićem, nego sa Novakom. Pa je pun zamah dobila ingeniozna misao kako i ozbiljni ljudi i ozbiljne zemlje misle pozitivno, kakve veze ima što pola zemlje ne radi, a pola ne prima platu. Pečat je, kako dolikuje, dala gomila kolumnista - medicinskih fenomena sa dva debela creva i nijednim mozgom - i ona jednako priča o Novakovoj Srbiji, koja je pobedila Mladićevu, i ona nikako ne zaboravlja da tome jesu zaslužni Novakovi uspesi, ali da nisu manje zaslužni ni Borisovi. 

SAUČESNIK, NE PARTNER Hajde prvo da vidimo da li je Novak vesnik nove Srbije, da li je on u nekom dosluhu sa Borisovom politikom, da li je on deo nekog kontinuiteta, stvorenog u Borisovoj Srbiji? Kad Šaper u tekstu „Vremenu" svedoči o Novaku kao o čoveku koji - redom - nije estrada i kriminal, nije lako došao do para, koji je uzoran i vaspitan, koji je patriota i tolerantan, koji se bori za pobedu i poštuje protivnike... - ne bih da vas stavljam na muke, ali me zanima da li u ovom opisu prepoznajete nekog od tadićevaca. (Ne po celom opisu, već po bar jednoj stvari, razume se.) Naravno da ne prepoznajete, a ne prepoznajete zbog toga što je Novak u Tadićevoj Srbiji incident, i već bi oni našli načina da ga utepaju, nego je dečko imao međunarodnu karijeru, a oni su na te međunarodne stvari veoma slabi, taman koliko nisu na domaće. 

Zato Novak nije nikakav vesnik Nove Srbije, on je maska koju je ova stara Srbija navukla na sebe kada je otkrila da je skupa odela i ostali simboli statusa više ne čine novom koliko lažljivom, gramzivom i jalovom. Otuda Novak nije nikakav vesnik, on nije čak ni marketinški model današnje Srbije jer, ako je on model, šta je proizvod, odnosno postoji li ikakav smislen zaključak koji ćete steći o Tadićevoj Srbiji gledajući Novaka. Novak je zapravo supstitut, on je sve ono što tadićevci nisu; kakve oni veze imaju sa njegovim nenametljivim patriotizmom dok govore kako Kosovo izdaju u interesu Srba koji tamo žive; kakve veze imaju njegova snaga i borbenost sa onima koji nisu imali ni toliko snage da izdrže na političkoj liniji koju su sami iscrtali; šta je Novakov novac okupan u znoju dugogodišnjih treninga prema njihovom novcu okupanom u krvi ove srpske bede, koja izdiše pod njima; šta su njegova sponatost i iskrenost prema njihovim lažima dok ubeđuju Srbiju da je izašla iz krize i da je gladna jer je navikla da jede previše. 

I zato, ako hoćete da znate šta je danas Srbija, dovoljno je da slušate Borisa. Ako hoćete da znate kolika je laž čuči u tim njegovim rečima, jednostavno oduzmite Borisa od Noleta, i to vam je to. I baš zbog te grandiozne laži Borisu je toliko stalo da nas uveri kako je Novak proizvod vrednosti njegove Srbije, i treba mu verovati da jeste, samo neka nam pokaže još samo jednu jedinu stvar koja je ispala upola dobro koliko je ispao Novak. I zato bih se - pre nego što čujem prvi zvižduk na svoj račun u Srbiji - na Novakovom mestu smrznuo od ovolike pažnje i ovolikih poltičara oko sebe. Jer njima ne trebaju prijatelji i parneri, oni preziru heroje, njima danas samo trebaju saučesnici, i ništa više. Jer Novakov smisao je da Srbiju ujedinjuje, Borisov je da je deli. Oni su prirodni neprijetelji, a ako takvi imaju zajedničke ciljeve, jedan mora da bude žrtva. Pogodite koji.

 

http://standard.rs/vesti/36-politika/7765-eljko-cvijanovi-bei-nole-borisu-ne-treba-prijatelj-ve-sauesnik-.html