У свему што, у вези са Косовом и Метохијом, чине или не чине, представници Србије свих рангова, унутар или изван Србије, са фуснотом или без ње, са пријатељима и свима другима, писано или усмено, могу и треба да се придржавају Устава и Резолуције СБ УН 1244. Притом је значајно да се на та документа и јавно позивају. Сви ће то сасвим добро разумети. И Србија треба да разуме оне који говоре да треба поштовати реалности, да је Резолуција 1244 превазиђена, да Устав треба усагласити са реалношћу. То је њихов легитиман став. Ми знамо да је такав став израз њихових, а не интереса Србије. Ако се прихвата континуитет и одговорност за спровођење онога о чему се претходна власт договорила са Приштином, онда садашња власт треба да провери да ли су све прихваћене обавезе у складу са Уставом, законима и актима Народне скупштине Србије и Резолуцијом СБ УН 1244. Брисел, Вашингтон, Лондон и Берлин су претходној власти говорили да је Косово изгубио Милошевић, да она са тим нема никакве везе и од њих се тражи само да то формално признају и примене, укратко, да не доводе у питање. Исти ти центри сада поручују садашњој власти – да не немају одговорности за договоре и обавезе претходне власти, већ их аутоматски прихвате и примене у пракси. А које обавезе су прихваћене, ко је овлашћен да тумачи одредбе са „конструктивним нејасноћама", о томе одлучују Купер, Филе и Ештонова. Србија може и треба да утврди каква је природа тих договора, које место имају у хијерархији правних аката и система. Није небитно да се зна да ли су договори са Приштином унутрашњи правни акти Србије, или су међународни. Ако су, којим случајем, међународни, ко су стране у тим уговорима, да ли подлежу ратификацији? Питање је далеко од формалног или формалистичког, како због тога што би се досадашњи договори у неко недоба могли појавити као спорни - у Народној скупштини, или пред Уставним судом - тако и због тога што се дијалог са Приштином наставља па би на време требало знати какав поступак очекује будуће договоре (уговоре), поготову што је Немачка (да ли само она?) управо испоручила ултиматум: или потписивање правно обавезујућег уговора о пријатељству и добросуседским односима са Приштином, или вето на датум за преговоре о чланству. Србија је у току протекле две деценије, више него било која земља на свету, била суочена са свакодневним упозорењима званичника из Вашингтона, Брисела, Берлина и Лондона да мора да извршава своје међународно-правне обавезе, да не сме ићи у самоизолацију, да није добро да сама себи прави економску штету. И Србија је извршила све своје међународно-правне обавезе. И много више од тога. Зато Србија може и дужна је према својим грађанима, праву и моралу да недвосмислено захтева да сви други, велики или мали, они са или они без „штапа и шаргарепе", такође извршавају своје међународно-правне обавезе које се тичу Косова и Метохије, у првом реду, оне утврђене Резолуцијом СБ УН 1244 (1999). Србија не може вечито да глуми искомплексирану, трећеразредну државу климоглаваца. Моћници се на то могу и чудити, јер сматрају да је њихова привилегија да не поштују ни оно што потпишу, или што изгласају. У реду, то се тиче њиховог морала и избора. Међутим, Србија и поред тога, може и треба да захтева да сви извршавају своје обавезе према њој, да поштују њене интересе. То је цивилизацијски. Стално узмицање, повлађивање туђим укусима, прихватање туђих интереса и аргумената као својих, никад није било, нити може бити, пут у „бољи живот", већ у беспуће, амбис, самопрезир. Поштовање правне државе, за сваку демократску државу и владу је високи стандард. Ако се оцењује (ко?) да досадашњи договори Београда и Приштине не нарушавају важећи уставни и правни поредак, ако их садашња власт прихвата, зашто не прихвата и континуитет тумачења својих претходника шта неке нејасне одредбе у договорима значе, са каквим разумевањем су потписане? Ако су потписане. Саглашавати се аутоматски са тумачењима Купера, Филеа, Ештонове, која се (гле чуда!) подударају са тумачењима Приштине, носи и ризик преседана, постаје мера кооперативности за наредне фазе договарања. Када је реч о поштовању континуитета у политици, разуме се, онога што је добро – зашто садашња власт не би прихватила став који је дуго доминирао у званичној политици претходне власти – да су питање Косова и Метохије и питање чланства Србије у Европској унији два одвојена, међусобно неповезана и неусловљена питања? Став о одвојеном решавању питања статуса Косова и Метохије, на једној, и односа Србије и ЕУ, са друге стране, био је део званичне политике српских институција. Тај став су јавно подржавали и високи представници ЕУ. Није познато да је неко од надлежних органа одустао од тог става. Поготову је одбијана критика да постоји везана трговина по принципу – прихватамо фазно признавање отимања територије (Космет) за добијање датума преговора, чланство, инвестиције, запошљавање, „бољи живот грађана"... Србија може и треба да брине о интересима и безбедности својих грађана на Косову и Метохији, посебно Срба као најугроженијих, како на северу, тако и на југу покрајине. Али, питање начина како то ради, није без значаја. Наиме, поштовање људских права, безбедности, слободе кретања и других, свих грађана у покрајини, посебно Срба као најугроженијих, примарна је обавеза међународне заједнице, односно, УНМИК-а и КФОР-а, фиксирана у више одредаба Резолуције СБ УН 1244 (1999). Затим, то је обавеза и привремених институција самоуправе. У јавности се права и безбедност српског народа на Косову и Метохији представљају као искључива одговорност Србије. Чак се ишло толико далеко да се ширило схватање ако Србија не прихвати неки диктат, Срби на Косову и Метохији биће суочени са ликвидацијама и окончањем етничког чишћења! Тако је грађена основа да се од Србије захтева да своју посвећеност бризи за безбедност и права Срба доказује континуираним једностраним уступцима Приштини. У суштини, од Србије се захтева да, под велом бриге за Србе, сама даје допринос остваривању стратегије фазног признавања једностране, илегалне сецесије Покрајине. Србија може и треба далеко активније да покреће иницијативе према Комесаријату УН за људска права, Комесаријату УН за избеглице, Савету Европе, ОЕБС-у, Европској унији и многим другим међународним институцијама, као и билатерално према земљама као што су САД, Велика Британија, Немачка, захтевајући извршавање преузетих обавеза у погледу гарантовања основних људских права угрожених Срба на Косову и Метохији. Србија може и треба енергичније да захтева гарантовање услова за слободан, безбедан и достојанствен повратак још око 230.000 Срба и других неалбанаца протераних у етничком чишћењу са Косова и Метохије, који и даље живе у централној Србији, често у условима недостојним човека. То је такође, изричита обавеза међународне заједнице која је вољом најмоћнијих земаља света записана у резолуцији СБ УН 1244. Није јасно шта је Србију спречавало, шта би је данас спречавало, да покреће коначно извршавање ове јасне међународно-правне обавезе. Ако ЕУ, њене чланице, и САД не желе да се ангажују у томе, ако за то дају неуверљиве одговоре, или на било који други начин перу руке од тог проблема, Србија може и треба да извуче одговарајуће закључке. Јер, на односу међународне заједнице према обавези да се омогући слободан и безбедан повратак 230.000 протераних Срба и других неалбанаца на Косово и Метохију осликава се суштина политике према Србији и српском народу. То није питање преговора Београда и Приштине, како неко жели да представи највећи хуманитарни проблем у Европи, већ изричите обавезе коју је СБ УН утврдио још 10. јуна 1999. године. Најмање се може прихватити злоупотребљавање тог проблема као полуге за притисак на Београд, да чини нове једностране концесије Приштини. Србија може и треба да води дијалог са Приштином, али не би смела да прихвати улогу сарадника у остваривању стратегије фазног признавања једностране, илегалне независности Косова и Метохије. Србија није мазиво германско-америчког млина за дробљење сопствене државне територије. Србија има обавезу и услове да буде прави, кредибилни субјекат одбране својих права и фактор јачања међународне подршке у тим напорима. Немачкој, САД и другима, вероватно се жури да заврше посао започет пре више деценија. Од Србије се јавно захтева да Косово фактички призна као суверену, независну, суседну државу. Не уочи чланства, већ знатно пре објављивања датума за почетак преговора о чланству! Немачка перцепција о Србији данас није се у суштини променила од перцепције Геншера и Кинкела од пре пар деценија? Али, није ствар толико у томе што Немачка, можда, и данас сматра да је Србија на коленима, већ пре свега, у томе – шта Србија данас, шта њена Влада, мисле сами о себи, о својим одговорностима и достојанству. Велики део Србије је незапослен, гладује, рупе и велики дефицити на свим странама. Све то не може бити покриће за прећутно прихватање и легитимисање идеје о трговини Косовом. Србија треба јасно да се дистанцира од таквих понуда, да се окрене себи и одлучнијем коришћењу свих ресурса и могућности развоја кроз равноправну сарадњу. Србија може и треба да и формално озваничи јавно изнету иницијативу (захтев) да у дијалогу са Приштином присуствују и представници УН. То је корак у добром правцу. Интерес Србије да чланство у ЕУ, не значи одрицање од колосека Савета безбедности УН и његове примарне одговорности за остваривање резолуције 1244. СБ никад није пренео своју надлежност и примарну одговорност за решавање статуса Косова и Метохије на било коју другу организацију или форум, унутар, или изван система УН. Тзв. заједничка резолуција Генералне скупштине УН о добрим услугама ЕУ у дијалогу Београда и Приштине не значи саглашавање Србије са смањивањем улоге и одговорности СБ УН у политичком процесу у складу са резолуцијом 1244, најмање може бити основа за покушаје искључивања СБ УН из тог процеса. „Заједничка" резолуција ГС УН остаће забележена у историји српске дипломатије као велика грешка и симбол штетне политике тадашње власти. Уколико су УНМИК и КФОР, због финансијске кризе, или приоритетнијих потреба ангажовања у другим деловима света, принуђени на даље смањивање свог присуства на Косову и Метохији, уколико би то имало за последицу неизвесност у остваривању њихових мандата у складу са резолуцијом СБ 1244, укључујући опасност од даљег погоршања безбедности Срба и других неалбанаца у Покрајини, Србија би могла да размотри целисходност упућивање апела чланицама Уједињених нација које би биле вољне да попуне дефицит у људским и техничким ресурсима УНМИК-а и КФОР-а како би се гарантовало несметано остваривање њихових мандата. Треба нотирати и чињеницу да одредба у резолуцији СБ УН 1244 о враћању делова војске и полиције Србије у Покрајину никада није остварена иако је то СРЈ захтевала током 1999. и 2000. године, а могуће и касније. Србија може и треба да потврди свој став да је питање статуса Косова и Метохије за за њу и даље отворено, није решено и се без поштовања Резолуције СБ УН 1244 и Устава не може политички решити у интересу трајног мира и стабилности. Притисцима, уценама, диктатом не може се постићи трајно и одрживо решење. Србија је најзаинтересованија и спремна да се то питање реши мирним, политичким путем, преговорима, уз поштовањеРезолуције СБ УН 1244 и Устава Србије. Дијалог и и договоре о конкретним питањима уз праведни компромис, прихвата водећи рачуна да ни један договор не прејудицира суштину - статус Покрајине. Србија може да потврди свој став да је против сваког застрашивања, или примене силе против српског, или било којег другог цивилног становништва на Косову и Метохији. Захтева резултате истрага о свим злочинима против Срба почињених у време трајања мандата УНМИК, КФОР и ЕУЛЕКС. Захтева ефикасну истрагу о трговини људским органима киднапованих Срба, под мандатом УН, уз гарантовање безбедности сведока што је предуслов напретка у истрази. Србија сматра да су институције самоуправе и јавних служби на северу покрајине легитимне и да су претње да се решења наметну силом супротне Резолуцији СБ УН 1244, да угрожавају дијалог и провоцирају сукобе. http://www.nspm.rs/kosovo-i-metohija/sta-srbija-moze-jos-da-ucini-u-vezi-sa-kosovom-i-metohijom.html |
