Битка за Крим: Неуспех специјалних служби и стимулишуће санкције

Битка за Крим: Неуспех специјалних служби и стимулишуће санкције

by satelit

 

Обевештајна служба САД пропустила је „заузимање" Крима – без обзира на активно прислушкивање електронских и дигиталних комуникација Русије, Украјине и балтичких земаља.

Како пише Вол Стрит Џорнел, у Вашингтону је скандал: тамо до данас не могу да схвате зашто се то десило. На жалбе америчких експерата реаговао је шеф руског Министарства за везе и масовне комуникације Николај Никифоров. На својој страници на Инстаграму министр је приметио: амерички безбедњаци су сами ставили крст на даље коришћење „софтвера и хардвера" из САД у државном сектору Русије. И сада су планови Москве од Вашингтона поуздано сакривени.

Неуспех обавештајаца је изазвао бурне спорове у америчком естаблишменту. Део чиновника је уверен да су Русима помогла откровења Едварда Сноудена о методима сакупљања информација у специјалним службама САД. Други су уверени да процуривања са тим немају везе: једноставно Москва уместо екетронских користи препотопске методе – шаље наредбе по куририма.

Како се испоставило, истина је негде на средини. Курире Москва такође користи, као и Вашингтон. Али у техничком погледу Русија се испоставила не тако успаваном као што то замишља Запад. Према подацима стручњака, у офисима специјалних служби и других организација већ годину дана стоје компјутери Обруч производње руске компаније РНТ. Према речима експерата, они се не могу назвати потпуно руским – сви делови су из Кине. Ипак делови пролазе брижљиву проверу – нема ли у њима прислушкивача и осталих лукавих уградњи помоћу којих инфорамције могу да буду украдене и предате наручиоцу шпијуну. Сваки компјутер има сертификат безбедности, како би на њему могли да се обрађују тајни државни подаци. Уређаји су опремљени домаћим операционим сустемом чије је језгро Линукс, али обзиљно прерађен према захтевима ФСБ. Примењује се и систем управљања поштом ClearMail: он не само да прати безбедност преписке, већ и контролише њен садржај. Тајни материјали не могу да се шаљу поштом.

Последњи догађаји у Украјини, спајање Крима са Русијом изазвали су предвидиву реакцију власти западних земаља. Између осталог то су покушаји изолације Москве од међународне заједнице. Томе треба да доприносе не толико политички кораци, већ и економске санкције. Ипак бизнис-заједница, посебно у Европи, сличне мере није спремна да подржава. Па и међународна заједица – то није само Запад, истиче председник конзорцијума Инфорус Андреј Масалович.

Можемо да одустанемо од софтвера и хардвера из САД у једном дану. Поред САД постоји и Југоистична Азија која већ 20 година прати курс самосталности. Тамо могу да се нађу аналози свих америчких израђевина. Тамо могу да се нађу партнери. Постој искуство од пре 30 година када је постојао у САД Комитет за контролу испорука стратешких технологија за земље Источног блока. Без обзира на то што је он врло ефикасно покушавао да омете ове испоруке, ми смо то исто тако ефикасно превладавали. Такве забране пре наносе штету САД, а не Русији.

Што се тиче америчке обавештајне службе, она је сада опрезна. Специјалне службе САД признају да им је тешко да оцене намере Владимира Путина. Података радиоелекторнског извиђања је врло мало, а хваљене америчке беспилотне летелице изнад руске територије се не користе: то вам нису пустињски региони Пакистана. Специјалци из САД мораће да се прилагоде новим условима. Или да шаљу званичне захтеве о намерама руског руководства у Кремљ. Тамо ће им одговорити.

 

Игор Силецки

Глас Русије

 

 

http://www.srbijadanas.net/bitka-za-krim-neuspeh-specijalnih-sluzbi-stimulisuce-sankcije/

Зашто? - документарни филм о НАТО агресији на СР Југославију

Зашто? - документарни филм о НАТО агресији на СР Југославију

 

 

http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_youtube_video&id=3873&Zasto---dokumentarni-film-o-NATO-agresiji-na-SR-Jugoslaviju

Еколошке и здравствене последице НАТО бомбардовања 1999, с акцентом на осиромашени уранијум

 

Јасмина Вујић, Драгољуб Антић

субота, 22. март 2014.

Ускоро се навршава 15 година од НАТО бомбардовања. Званичници у Србији од 2001. године до данас су на разне начине избегавали да покрену питање страховитих последица овог бомбардовања и на животну средину и на здравље људи. Група наших стручњака и научника уз помоћ колега из расејања су управо због тога у септембру 2001. године организовала Међународну конференцију о еколошком опоравку тадашње СР Југославије (ENRY2001) на којој је било представљено 142 рада од 320 аутора из 21 земље, и обрађене теме су укључивале: утицај ратних дејстава на животну околину, еколошке последице уништавања индустријских постројења, загађење вода, ваздуха и земљишта токсичним хемикалијама и тешким металима, као и биомедицински ефекти и психосоматске и социјалне последице бомбардовања. Штампан је и извареднан зборник радова са ове конференције од близу 1000 страна и то на енглеском језику [1]. У закључцима ове конференције је изнето да је у току НАТО бомбардовања уништено 78 индустријских постројења, да је 45 енергетских постројења било уништено или оштећено, и да је као последица тога испуштено на хиљаде тона канцерогених, мутагених и токсичних хемикалија, укључујући бар десетак токсичних хемикалија које су одавно стављене на листу забрањених хемикалија према Штокхолмској конвенцији. Уз то је око 150 хиљада тона нафте и нафтних деривата и око 367 хиљада тона керозина било запаљено, више од 20 хиљада цивилних зграда је уништено, и испаљено је најмање 31 хиљада пројектила са осиромашеним уранијумом.  Битно је да се истакне да су на овој конференцији одржане чак 4 сесије о мерењима присуства осиромашеног уранијума на територије СР Југославије и последицама његовог коришћења на околину и здравље људи. Укупно је било 19 радова на ову тему из 9 земаља, и први пут је 11 еминентних светских стручњака из 8 лабораторија у свету представило резултате својих независних мерање узорака из БиХ, са Космета и уже Србије. Ту је први пут приказано и да су узорци пројектила са осиромашеним уранијумом који су прикупљени на нашој територији такође садржали и мале количине плутонијума (који не постоји у природи), као и изотопа уранијума (U–236), којих такође нема у природном уранијуму [2]. Присуство ових изотопа указује да се ту није само радило о осиромашеном уранијуму (нао нуспроизводу обогаћивања уранијума), већ о могућој мешавини са прерађеним реакторским горивом. Министарство за енергетику САД је дало објашњење да је до мешања са прерађеним реакторским горивом највероватније дошло у њиховом постројењу Падука (Paducah) за обогаћивање уранијума [10]. Према свим информацијама до којих смо могли да дођемо [3–7], у току бомбардовања 1999. године пројектили са осиромашеним уранијумом нису коришћени северно од Врања. Већина ових извештаја који су припремљени у оквиру Програма заштите животне средине Уједињених Нација (UNEP) се могу наћи на сајту: UN Environmental Programme (UNEP), Post Conflict and Disaster Management Branch (http://postconflict.unep.ch/)

NASTAVAK…http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/ekoloske-i-zdravstvene-posledice-nato-bombardovanja-1999-s-akcentom-na-osiromaseni-uranijum.html

 

 

Hајвећа руска победа у последњих 70 година

Мирослав Лазански

Поглед са Крима

Треба доћи у Јалту па схватити зашто су пре неколико година Руси напросто полудeли за црногорском обалом. Рељеф потпуно исти, брда и камен, беле виле и стаклени солитери, стазе, палме и цвеће, зелена трава и макија кроз коју су положене цеви за воду у случају шумских пожара. Путеви су овде ипак бољи него на Црногорском приморју, од Симферопоља до Јалте има више од сто километара солидног пута којима возе и градски тролејбуси. Дуж пута је и неколико одличних ресторана и винарија са карактеристичним полуслатким винима са Крима.

Сама Јалта је прелеп град, шеталишта дуж морске обале, бутици са италијанском одећом и обућом, пицерије и кафићи, градска марина са јахтама, белим углачаним каменим плочама обложени тргови, фонтане и споменици. Крим са Јалтом и Севастопољем руска је историја, овде је царска породица Романов често боравила баш у дворцу Ливадија, где су се у фебруару 1945. године срели Стаљин, Рузвелт и Черчил. Овде су „бели" дали и један од последњих отпора „црвенима" у Октобарској револуцији. Овде су и споменик и гроб чувеног руског адмирала Нахимова.

Онда су 1954. године руски „црвени" поклонили Крим украјинским „црвенима", који су после 1991. постали украјински „бели". А они не желе да се одрекну поклона што су га добили од „црвених". 

На шеталишту, на градској риви, пије се вероватно и најбољи капућино у Јалти. Према пучини Црног мора окренут је велики споменик Лењину. Дође ми да му викнем: друже Лењине, како те данас селективно користе, друже Лењине многе твоје идеје су пропале, али она о самоодређењу народа до права на отцепљење важи за неке, док за друге не важи. Нешто даље је споменик борцима Црвене армије, који су изгинули бранећи Севастопољ и Крим пред нацистичким трупама у Другом светском рату. Шта би они, да могу, одговорили фрау Меркел на њену тврдњу „да је Русија енектирала Крим"? Можда би је одвели да види оне избушене стене на улазу у Севастопољ и да се сети Вермахта на Криму. И СС-егзекуција над цивилима на Криму. Како можете анектирати нешто што је одувек било ваше, са вашом историјом и са вашим становништвом, нешто што сте кроз историју крваво платили? И сада вам прете да ћете опет платити.

Каже госпођа Меркел „да је срамотно успоређивати Крим и Косово". Срамотно је да било који немачки политичар данас уопште и говори о Криму. Јер, Совјетски Савез је у Другом светском рату изгубио на хиљаде својих бораца у бици за Севастопољ, Вермахт је тешким топовима месецима дивљачки рушио тај град. Да би пре два дана улицама Риге у Летонији прошла свечана поворка неонациста, обучених у СС униформе. А Летонија је у ЕУ. И пожурила је да призна екстремну десницу у Кијеву као власт. Јер та десница је екстремно антируски настројена.

Како то да и после скоро 70 година од Јалте и Кримске конференције нацисти у Европи и даље марширају? Коме су они данас потребни, је ли Хитлер уопште и побеђен 1945? Је ли то та ЕУ која ћутке прелази преко маршева неонациста?

Пијем капућино на риви у Јалти и размишљам како је срушен тај поредак Јалте. Је ли Савезна Република Немачка анектирала Демократску Републику Немачку? Јесте. И то без референдума у ДДР-у. А ДДР је била међународно призната држава. Нико на Западу није због тога скочио. Јесу ли се бивше југословенске републике разишле после референдума, али на републичком нивоу, и све су врло брзо и међународно признате. Да ли су се мирно разишли Чеси и Словаци? Да ли се било ко на Западу када је реч о Југославији и њеном разлазу, као и Чехословачке, и касније заједничке државе Србије и Црне Горе, томе успротивио? Није. Је ли неко на Западу тада рекао да су референдуми нелегални и да неће бити признати? Није. Је ли неко тада дигао галаму због суверенитета и територијалног интегритета свих тих држава? Није. Отимање Косова да и не спомињем. Па како сада одједном сви на Западу брину о територијалном интегритету Украјине и њеног проблема са Кримом? Јасно је и зашто. Јер, Украјина је најмоћнија геополитичка карта у игри против Русије. Сви потези Запада око Украјине усмерени су против Русије и Москва је тога свесна.

Некада су овде у Јалти Стаљин, Рузвелт и Черчил седели у фотељама и ништа нису држали у рукама. Сада лицемерне бирократе и министри ЕУ, све поскакујући, излазе из својих лимузина у Бриселу, и онда правећи се важни позирају са некаквим фасциклама и папирима у рукама.

Нисам малициозан, али морам да кажем да Запад сада жање оно што је раније онако бахато и са силом бескрупулозно посејао. Фрау Меркел није за војну опцију око Крима? Па била је једном немачка војна опција, знамо и како је завршила на Криму. Можете Србији да претите војном опцијом, али не можете Русији. Ово је највећа руска победа у последњих 70 година.

Мирослав Лазански

објављено: 15.03.2014.

http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Pogled-sa-Krima.sr.html

СВЕТ СЕ ПОЛАКО БУДИ, ХОЋЕ ЛИ СЕ ПРОБУДИТИ НА ВРЕМЕ?

ПОЛ КРЕГ РОБЕРТС

Русија се понаша као да јуриш Вашингтона може решити добром вољом и здравим разумом. Али САД немају ни једно ни друго

Бела кућа непрестано и глупаво истиче да је самоопредјељење Крима "противно међународном праву". Самоопредјељење је пропагандни термин којег Вашингтон користи онда кад тај концепт паше његовој империји, али не и кад стварни људи желе да користе исто то.

Шестог марта Обама је телефоном разговарао са Путином како би му још једном поновио да само Вашингтон има право да се уплиће у Украјини и да у исто време инсистира, насупрот свакој логици, да је само "влада" у Кијеву, инсталирана пучем који је извео Вашингтон, "легитимна" и "демократска".

Другим речима, влада на Криму, од које народ Крима тражи право на глас о својој будућности, је "недемократска" и "нелегитимна", али неизабрана Влада у Кијеву, коју је на власт довео Вапшингтон, је глас самоопредељења и легитимитета.

Вашингтон је толико арогантан да тим будалама зараженим охолошћу никад не падне на памет шта остатак света мисли о њиховом лицемерју. Од Клинтоновог режима Вашингтон је стално кршио међународно право – у Србији, на Косову, у Авганистану, Ираку, Либији, Сирији, Ирану, Пакистану, Јемену, Сомалији, Хондурасу, Венезуели, Еквадору, Боливији.

МИЛИТАРИЗАМ И „ОДБРАНА ДЕМОКРАТИЈЕ"

Има ли Русија афричку војну команду? Не, али Вашингтон је има. Окружује ли Русија САД војним базама? Не, али зато је Вашингтон искористио НАТО, чија је сврха изгубљена још пре 23 године, са циљем да Западну, Источну и Јужну Европе интегрише у своју војну империју са базама на руским границама. Вашингтон је одлучан у ширењу граница НАТО на Грузију, на Централну Азију и на Украјину на Црном мору. И Грузија и Украјина су бивши делови Русије и Совјетског Савеза.

Вашингтон чини исту ствар и Кини и Ирану. Он такође планира да успостави нове ваздушне и поморске војне базе у Филипинима, Јужној Кореји, Вијетнаму, Тајланду, Аустралији, којима жели да блокира проток нафте и других ресурса према Кини. Иран је већ опкољен са око 40 америчких војних база, а америчка флота им се налази уз обалу. У пропаганди Вашингтона милитаризам се представља као "одбрана демократије".

Руска Влада се и даље понаша као да се јуриш Вашингтона на руску независност и руске стратешке интересе може решити добром вољом и здравим разумом. Али Вашингтон нема ни једно ни друго.

Од Клинтоновог режима Вашингтон се налази у рукама групе идеолога који су уверени да су САД "изузетна неопходна земља" која има право на глобалну хегемонију. Све што је Вашингтон до сада учинио у 21. веку било је у постизању тог циља.

РАЗБИЈАЊЕ БРИКС

Вашингтон чак жели да разбије Руску Федерацију. Огроман новац одлази невладиним организацијама унутар Русије, које служе као пета колона САД и раде на дискредитовању руских слободних избора, демонизују Путина и руску Владу, шире антируску пропаганду и поткопавају земљу изнутра. Невероватно је колико Руса заправо верује западној пропаганди.

Вашингтон такође ради на изоловању Кине кроз Транспацифичко партнерство, али у овом тренутку су примарно фокусирани на дестабилизацију и изолацију Русије. Вашингтон очајнички жели да разбије БРИКС, надолазећу организацију Бразила, Русије, Индије, Кине и Јужноафричке Републике. Са највећим земљама и пола светске популације, БРИКС блок долази као политичка и економска сила, нарочито пошто организација има план да престане да користи амерички долар као резервну валуту. Окружујући Русију америчким ракетним базама циља се руски суверенитет и независност, а самим тим и БРИКС као противтеж а Вашингтону.

Многе је завела пропаганда Вашингтона. Свет се полако буди, али хоће ли се пробудити на време?

Амерички медији и већина европских говоре у исти глас и као папагаји понављају пропаганду Вашингтона, демонизујући његове мете и припремајући западну популацију за нове ратове. Западни медији, баш као и западне владе, лишени су интегритета. Лажљивци и курве владају.

Advance

 

back to top

Web Development

 

Двоструки стандарди – омиљени инструмент Запада

Двоструки стандарди – омиљени инструмент Запада

Фото: РИА Новости

Намера Крима да постане део Русије противречи нормама међународног права – тако тврде многи политичари на Западу. Ипак, када је 2008. године Косово у једностраном поретку прогласило свој суверенитет, читав низ европских држава и САД сматрали су овај корак потпуно законитим. Између осталог, у томе нема ништа необично, уверавају експерти – двоструки стандарди одавно су постали део политике западних земаља.

Референдум о припајању Крима Руској Федерацији, планира за 16. март, незаконит је, пошто његово одржавање противречи како Уставу Украјине, тако и међународном праву. Такво мишљење је у телефонском разговору са Владимиром Путином изразила канцелар Немачке Ангела Меркел. Раније о томе да жеља Крима да псотане део Русије противречи међународним нормама, изјављивали су и други западни политичари, међу њима амерички лидер Барак Обама. Међутим ни САД, ни Немачка, ни читав низ других земаља нису имали ништа против када је 2008. године Косово у једностраном поретку прогласило своју суверенитет. То говори о томе да се међународно право у последње време све чешће тумачи на Западу онако како им је згодније, уверен је руковдилац Центра за комплексна европка и међународна истраживања факултета међународне економије и светске политике Високе школе економије Тимофеј Бордачов.

Изузев тога што Крим планира да пређе под јурисдикцију друге државе, а Косово није прелазило под јурисдикцију, на пример Албаније, разлика нема никаквих. Нажалост, у последње време међународно право се интерпретира толико слободно да испада да је у праву онај који је јачи.

Индикативно је још и то што у случају Косова много питања је изазвала не само сама идеја проглашења независности ове покјраине, већ и личности људи који су тражили њен суверенитет. Између осталог аналитичари су истицали да Косово и Албанија имају злу славу места где цвета црна транспланталогија. Најгоре претпоставке су потврђене када је 2010. године био објављен реферат члана Парламентарне скупштине Савета Европе Дика Мартија. У том документу се тврдило да су у незакониту трговину људским органима умеђани људи блиски премијеру Косова Хашиму Тачију. Коментарише декат факултета међународне економије и политике Високе школе економије Сергеј Караганов.

Косовске Албанце су признали упркос било каквом међународном праву. Али посебно индикативно је било то што су косовски Албанци и њихова држава били предвођени отвореним терористима у којима су руке до лаката биле умрљане крвљу.

Ипак 108 држава од 193 државе чланице УН признало је Косово. А када се Србија обратила међународном суду УН, ова структура је потврдила правну основаност одвајања Косова. То је било учињено пошто у неким случајевима право нације на самоопредељење доминира над принципом неповредивости граница државе. У вези са тим чудно је тврдити да жеља Крима да се одвоји од Украјине противречи нормама међународног права, тврди стручњак за међународно право Валериј Вањин.

Она противречи овим нормама ништа више него тежња било које нације да се самоопредели у ситуацији када на територији државе нема владе која изражава вољу свих народа у датој држави. Управо у том случају, према нормативним документима УН, нација има право на самоопредељење све до отцепљења.

Али ако је све то тако, зашто Косово може, а Крим не може? Одговор је очигледан: у датом случају ми имамо посла са политиком двоструких стандарда. Коментарише Тимофеј Бордачов.

Дата политика је најраспрострањенија, обична и општеприхваћена спољнополитичка пракса САД и ЕУ. И ми све то одлично разумемо. Тако да питање није у томе да ли наши партнери говоре истину или не, већ у томе да ли можемо нешто томе да супротставимо.

На тему двоструких стандарда изјаснио се у понедељак и МИП РФ. Русија је резигнирана оном анархијом која сада влада у источним областима Украјине због дејстава припадника такозваног Десног сектора уз потпуну попустљивост нових власти, како оне семе називају, стоји у изјави МИП. Ствар је дошла до тога да 8. марта у Харкову добро опремљени људи у маскама са ватреним оружјем отворили су ватру на мирне демонстранте. Има рањених. Дњепропетровска милиција је задржала 7 руских новинара, мотивишући то тиме да су их интересовали само поједини „провокациони сижеи". Украјинске власти мимо свих постојећих билатералних споразума не пуштају на територију Украјине грађане РФ, фактички поставивши препреку пограничној сарадњи.

Чуди стидљиво ћутање наших западних партнера, правобранилачких организација, страних медија. Поставља се питање где је чувена објективност и приврженост демократији? – стоји у изјави руског министарства иностраних послова

http://serbian.ruvr.ru/2014_03_10/Dvostruki-standardi-omiljeni-instrument-Zapada-4652/

Емир Кустурица: Бандера је ОК, Путин није кул!

Емир Кустурица

Бандера је ОК, Путин није кул!

Нема везе што су они које оптужујеш изгубили управо 20 милиона људи против Хитлера!Онда лијепо назовеш баштиника те традиције Хитлером, а стварног фашисту амнестираш од кривице!

Када је започела ревизија Другог свјетског рата!? Да ли се то десило прије три дана када је Јуриј Сергејев, представник Украјине при Уједињеним нацијама, изјавио да су докази Совјетског Савеза у Нирнбершком процесу против злодјела украјинских нациста у Другом свјетском рату били фалсификовани!? Каже Сергеј да је Совјетски Савез био утицајан па је Нирнбершки процес попустио под притиском! И Хилари Клинтон не заостаје за Серјожом! Истог дана бивша УС секретарка назива предсједника Руске Федерације Владимира Путина  Хитлером због његовог чинодејствовања у Украјини. Путин своје потезе правда страхом свога народа од бандероваца, насљедника украјинских фашиста, извођача радова Друге украјинске револуције! Назвати Путина фашистом због интервенције у Украјини, а при томе бити један од креатора ратова у Румунији, Ираку, на Косову и Метохији, у Авганистану, Либији, Осетији, није безначајна ствар. То ми личи на сугестију једног сликара који је живот провео тврдећи да дрвеће расте наопачке и да је корјен на небу а крошња виси наопачке према земљи. Изгледа да је умјетник поново открио тајне социјалне мистике! Она је садржана управо у томе што људи од времена царских добошара до Си-Ен-Ена прво треба да повјерују у то да стабло расте наопачке и да се навикну да је то је ОК и кул, а шта ће бити касније, када се установи да је стабло све вријеме због природе гравитације и других биолошких услова расло нормално?! То ћемо ријешавати када дође вријеме! Дакле освједочени нациста Стефан Бандера је кул, а Путин је Хитлер!?

Ствар са ревизијом Другог свјетског рата је, ипак, кренула раније. Једна анонимна Францускиња је 2000. године читаву ствар покренула са мртве тачке!? Новинар Антене 2, француске телевизије, послије приказивања Спилберговог филма „Спасавање редова Рајана", анкетирао је пролазнике на париским улицама и питао ко је ослободио Европу од нацизма. Анонимна јунакиња је, без двоумљења, одговорила: „Европу је од нацизма ослободио солдат Рајан и америчка војска!" Простодушна Францускиња је тако изразила став гомиле која вјерује филмовима и не мари за историју, пошто је то ОК. Историја није cool! Добро је позната ствар у свијету да Американци нису сами ослободили Европу од нацизма и да је за ту ствар страдало 20 милиона Руса, али то није кул. Историјске истине мирују замрзнуте у институтима баш као што милиони мртвих леже пребројани, али нису никакав аргумент јер их политичка коректност, модерна аутоцензура, држи у леду. Данас је пропаганда састојак сваке кампање, укључујући и најбезазленију рекламу за детерџент. Некада је она стајала на почетку и на крају историјских процеса!

Прве двије године Првог свјетског рата Америка је била највећи пријатељ Њемачке. Све до 1916. када је тадашњи предсједник САД Вудро Вилсон одлучио да крене у рат! Пошто је претходно био пријатељ сада је покренуо рекламну кампању о непријатељству са Њемцима. Ноам Чомски пише да се тада на насловној страни „Њујорк тајмса" појавила белгијска беба прободена бодежом њемачког војника. Шест мјесеци касније Америка је била у рату против Њемачке и учествовала у завршетку Првог свјетског рата! По окончању до тада најсмртоноснијег рата, 1918. Версајски споразум између осталог је фокусирао у једном члану кривицу Њемачке за Први рат. Убрзо је, да ли због оног ранијег пријатељства двају народа или због истине да је више од половине становника Америке стигло из Њемачке, дошао први талас ревизије историје Првог рата. Она стиже управо из Америке. Сидни Феј, тамошњи историчар, хтио је да докаже како Њемачка, ипак, није била крива за тај рат. Тек касније је Адолф Хитлер на путу до Рајхстага, на почетку политичке кампање, обећао да ће, када дође на власт, са Њемачке скинути кривицу за почетак Првог свјетског рата. Не само да је све било како је обећао него је, касније, свијет увукао у Други свјетски рат. Шта је било касније, сви знамо. Све до солдата Рајана и неспорног учешћа Америке у завршавању Другог свјетског рата словенски народи који нису трпили утицај Ватикана борили су се против нацизма. Руси понајвише! И ту је изгледа грешка. Јер борба против нацизма изгледа води ка идеји о слободи која није баш најпогоднија. Јер како да се тумачи истина да су највећи борци против нацизма у Другом рату постали „највећи непријатељи демократије". Због тога што демократија у свом оквиру држи фашизам као опцију. Корпоративни капитал је већ преко Хитлера направио пробу и када овоме није успио пројекат тек онда је био уништен! Нас одрасле у комунизму та истина никако да опамети! Бити фашиста није баш cool, али када треба извести доказ да је коријен стабла на небу а не на земљи и амнестирати окорјелог фашисту, онда је све дозвољено. Нема везе што су они које оптужујеш изгубили управо 20 милиона људи против Хитлера! Онда лијепо назовеш баштиника те традиције Хитлером, а стварног фашисту амнестираш од кривице! Истина није кул, али шта ћемо и ако пристанемо на то, како ћемо реаговати ако се, ускоро, појави теза рецимо да је мајмун постао од човјека. Како сада ствари стоје, није немогуће да се и то деси!

Емир Кустурица

објављено: 07.03.2014

 

http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Bandera-je-OK-Putin-nije-kul.sr.html

ОТКРИВАМО: Телефонски разговор Ештонове открива да је снајперисте у Кијеву организовала опозиција (ВИДЕО)

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=ZEgJ0oo3OA8

УКРАЈИНА – На интернету је освануо транскрипт телефонског разговора између Урмаса Паета, естонијског шефа дипломатије и Кетрин Ештон, представника ЕУ за спољне послове и безбедност, из којег се види да су снајперисте на улицама Кијева организовани од стране опозиције.

 

Фото: НХ.ЕЕ

„Зашто кијевске власти не желе да истраже ово питање снајпериста? То је веома забрињавајуће." – у једном тренутку пита Пает Ештонову и констатује да су они очигледно ангажовани од стране опозиције, а не од стране Јануковича.

„Постаје сасвим јасно да су они организовани од стране опозиционих група." – каже Пает у току разговора.

Он је у разговору са Ештоновом изразио страх да уопште повлачи ово питање у јавности, јер се, како каже, плаши за свој живот.

Сматра се да је снимак процурео из украјинских безбедоностних служби, а на интернету је објављен на ЈуТјубу.

Пает је Ештоновој у току разговора рекао да ће уколико се сазна у јавности ова чињеница украјинска опозиција бити потпуно дискредитована.

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=ZEgJ0oo3OA8

 

http://www.pravda.rs/2014/03/05/otkrivamo-telefonski-razgovor-estonove-otkriva-da-je-snajperiste-u-kijevu-organizovala-opozicija-video/

❶ Путинова игра у Украјини: десет лекција из реалполитике

НАВИКЛЕ НАЗОВИ ДЕМОКРАТЕ ДА РАДЕ ЗАМЕНУ ТЕЗА...ЕУ И ЗАПАД СУ НАПАЛЕ
ЛЕГИТИМНОГ ПРЕДСЕДНИКА И ЛЕГИТИМНУ ВЛАСТ УКРАЈИНЕ, А НЕ РУСИ.
РУСИЈА ШТИТИ ЛЕГИТИМНОСТ!

Путинова игра у Украјини: десет лекција из реалполитике

by satelit



Што се геополитичке димензије украјинске кризе тиче, она је очигледна. Не
мора се посебно ни објашњавати. Можда треба само додати, како је ово најбољи
деманти свима који су говорили да не постоји геополитичка димензија распада
Југославије и бомбардовања Србије 1999. године. Постоји, и те како.

Присуствујемо, дакле, геополитичкој борби између таласократских САД и
телурократске Русије. Учешће осталих играча је важно, посебно Немачке и
Француске. За Немачку, ово може представљати корак у неповрат и драматично
урушавање позиције коју је стрпљиво градила још од Хелмута Кола. За
Француску, ово може представљати велики повратак на међународну позорницу,
могуће и обезбеђивање положаја важног посредника и медијатора у неким
будућим споровима и постепени отклон од позиције у коју је увео Николас
Саркози. Овакви закључци се намећу анализом потеза које вуче Русија. „Руска
игра" у Украјини може променити прилике на континенту у значајној мери.
Истина, својим потезима, Запад је значајно помогао Русији, њихови кораци су
били предвидљиви и краткорочно планирани. Али, ваља подвући и да у свом
наступу, Владимир Владимирович подсећа на Џорџа Буша старијег са почетка
деведесетих. Овде није реч о његовим геополитичким визијама, с обзиром да су
геополитички циљеви обе стране одавно познати. Овде је реч о Путиновој
реалполитици и потезима које вуче „хируршки прецизно".

1. Његова процена циља противника била је одлична. Очигледно, САД су
желеле да произведу грађански рат у Украјини. Коначан резултат је требало да
буде насилно заузимање свих институција, од државних до локалних. Циљ: цела
Украјина би потпала под суштинску контролу САД. Овакву тврдњу поткрепљује и
то што су САД, уколико им је мирно преузимање власти такође било у интересу,
могле да сачекају договорено расписивање избора од стране Виктора
Јануковича. У таквим условима, уз колапс Партије региона, кандидат и листа
подржани од стране Вашингтона би несумњиво победили. Тесно, али би победили.
Зашто ова опција није била у игри за САД? Па зато што би та нова украјинска
власт трајала до првог пролећа. Украјина је у великим економским проблемима,
а зависност од руског тржишта и руског гаса је још већа. Без обзира што би
проруске снаге изгубиле изборе, Русија би релативно брзо донекле могла да
консолидује своју позицију. О овим стварима биће више речи и у наставку
текста. За сценарио грађанског рата Русија није имала адекватан одговор. Са
једне стране, уколико би се умешала у крвопролиће, Русија би изгубила
могућност да Украјину врати у своју орбиту у наредним деценијама мирним
путем и средствима културне и економске политике. Једном када падне крв, то
се тешко заборавља. У том контексту, Украјина би постала нова Чехословачка.
Можда би руска армија и задржала војну контролу над једним делом земље, али
би овако спроведена интервенција од Украјинаца направиле жртве, што би
утицало на јачање антируске димензије украјинског идентитета и тврдокорно
противљење становништва свему што долази из Русије. Важна ствар у оваквом
расплету је и што би потез Русије хомогенизовао Запад. Русија би дакле,
изгубила добар део становништва које се данас колеба по питању да ли су
Украјинци, Малоруси или Руси (незахвално је лицитирати о броју таквих
становника Украјине, али то је углавном случај са становништвом у централним
областима и поготово-Кијеву), а против ње би наступао јединствен западни
фронт. Са друге стране, уколико Русија не би реаговала на грађански рат у
Украјини чију динамику би диктирао „Евромајдан", она би суштински доживела
тежак (гео)политички пораз. Таква слабост би се можда могла упоредити и са
поразом од Јапана 1905. године. За Путина је ово била сложена позиција, а
чини се да је се избор није сводио на добра, већ на мање лоша решења. Иако
су сви пожурили да констатују како је „подизање устанка" у Украјини од
стране САД било одлично „темпирано", у време одржавања Олимпијских игара у
Сочију, посматрано из другог угла чини се како је „Сочи 2014" помогао
Путину. Добио је неопходно време да донесе праву одлуку и преокрене стање на
терену у своју корист.

2. Руску позицију у Украјини су отежавала још два неруска „спољна
фактора". Први је био Виктор Јанукович. Неко га је већ упоредио са
комбинацијом Керењског и Горбачова, јер је био ужасно неодлучан, спор,
подложан притисцима из свог непосредног окружења, које је калкулисало по
разним основама, и са бригама како да сачува своје лако стечено богатство.
Због ове последње ствари био је и уцењен од стране Запада. Јанукович није
могао да спаси ни себе, а камоли да помогне Путину да ојача руску позицију.
Највећи губитак Јануковича је препуштање Кијева демонстрантима. Највећи
домет Јануковича (који уопште није занемарљив) био је куповина времена и
контролисање кризе током неколико кључних недеља у јануару. На крају, остао
је и легално изабрани председник земље, који је сада „тешка артиљерија" у
дипломатсим активностима Москве. Од слабог Јануковича, Путин је ипак извукао
највише што је могао. Да је тражио више, ко зна, можда би Јанукович још у
децембру поднео оставку и одлетео са свим својим парама и драгоценостима у
Швајцарску?

3. Други „спољни фактор" је било руско и пре свега-проруско
становништво у Украјини. То су вредни и марљиви људи, али се показало и
политички наивни. Чак и када су се организовали и покушали да артикулише
своје захтеве, они су позвали на одбрану Устава Украјине и прозвали се
„Украјинским фронтом". Они су били лојални Украјини и желели су да бране
Украјину. Дозволили су и да у највећи „руски град" у Украјини-Харков, дође
пар стотина „евромајдановаца" из Кијева и да тамо данима блокирају улаз у
зграду локалне администрације. Проруско становништво (изузимајући Крим) није
показивало нити да је сасвим свесно претње која се над њима надвија, нити да
су организовани да се од те претње бране. Било је потребно да се кијевски
„Евромајдан" отегне, па да се искристалише права слика и природа протеста и
да у први ред дођу „Десни сектор" и остале авети нацистичке прошлости. Тек
то је најпре пробудило, а затим и мотивисало проруски југоисток земље да
почне да се самоорганизује и преузима судбину у сопствене руке.

4. Лимитирајуће су на понашање Русије утицала и два унутрашња фактора.
Први је било руско јавно мњење. Забављено Олимпијским играма и забринуто
због наглог пада рубље, у почетку се мало интересовало за судбину Украјине.
У мишљењу просечно информисаног руског грађанина је ионако то, да се у
Украјини стално дешавају некакви протести. Са ове дистанце посматрано, може
се закључити да ни у руском јавном мњење није постојала свест да се у
Украјини дешава нешто пресудно, иако је постојала свест да се дешава нешто
важно. Покретати било какву акцију-политичку или војну-ширих размера, је у
таквим условима немогуће. Једноставно, не би било шире подршке јавног мњења
за такав потез. Да је прерано започео контра-акцију око Украјине, Владимир
Путин би завршио отприлике као и Џорџ Буш млађи. Барем што се јавности и
популарности тиче.

5. Други ограничавајући фактор је повезан са претходним, а тиче се
припреманих акција опозиције у Москви. Да је Путин кренуо у „украјинску
акцију" без подршке јавног мњења, или да се умешао у „грађански рат који је
био у најави", вероватно би у Москви добио свој „Евромајдан". Није
искључено ни да ће таквих протеста бити у наредним недељама, али је тешко да
ће они, у садшњим околностима, имати било какав успех. Дакле, и што се оба
унутрашња ограничавајућа фактора тиче, Путину је одговарало Јануковичево
одуговлачење током којег је „Десни сектор" почео да игра кључну улогу на
улицама Кијева.

6. Пошто је имао четири важна ограничавајућа фактора, а војно није
желео да интервенише (јер би то само нарушило његову позицију), Путин је
врло мирно и сталожено реаговао на преузимање централних институција од
стране четворке Јацењук-Кличко-Тјагинбок-Тимошенкова. Многи су овакву
позицију Москве протумачили као слабост, или чак пораз. Међутим… Процена да
ће опозиција својим радикализмом само произвести још већу кризу, којом
уопште неће моћи да управља, била је још једна у низу исправних. Заправо,
опозиција је наставила по преузимању власти да спроводи „стари план", који
је био спремљен за случај „грађанског рата": укидање руског језика, забрана
прекограничног емитовања за електронске медије, одлуке о активностима
безбедносних органа и државних институција, промена Устава, расписивање
избора и легитимизовање „револуционарних активности"… Ово је био крупан
превид новоустоличених власти у Кијеву, јер је тако само хомогенизован
украјински југоисток и мотивисано руско јавно мњење да схвати претњу која
долази из Украјине као нешто пресудно.

7. Посебно поглавље у свему чини украјинска економија. Да је Јанукович
задржао власт, до Ускрса би на улицама Кијева било милион демонстраната. Све
би ујединио против себе, јер је украјинска економија у колапсу, а буџет
празан. Прве процене говоре да је земљи до краја године потребно 35
милијарди евра само за текуће потребе (плате, пензије, сервисирање дуга,
материјални трошкови…). Ко ће то да плати? ММФ? ЕУ? САД? Да је ово почетак
двехиљадитих, још би се можда нешто на кратак рок и скрпило. Овако, не
постоји економско решење за Украјину. Поготово не постоји решење за огромну
администрацију у Кијеву и пољопривредни западни део земље, без крупних
индустијских центара-Харкова, Дњепропетровска и Доњецка, те без луке у
Одеси. На крају, тако „осакаћена" Украјина, макар у њеном саставу остао и
Кијев, не треба превише Западу. Шта ће им још један „болесник" којег треба
да издржавају. А када смо већ код издржавања, ваља подсетити да се Запад
није прославио ни са издржавањем „косовских Албанаца", којих је мање од
милион и по, па је тешко закључити и да би већи успех постигао са петнаестак
пута више становништва у западној и централној Украјини. Врућ кропмпир је у
рукама Запада, пре свега у рукама ЕУ. Од Уније САД очекује да ово питање
„реши", као да Брисел нема и важнијих проблема. Отуда и констатација за
улогу Немачке са почетка текста. Немачка ће сада морати да плаћа, плаћа и
плаћа у Украјини. А због чега? И још ће при томе кварити дуго и стрпљиво
грађене добре односе са Русијом.

8. Чекање и тактизирање су отворили могућност за хомогенизовање
проруског становништва у југоисточној Украјини. На протесте су се већ дигли
Севастопољ, Харков, Доњецк, Маријупољ, Одеса… Сва ова места улазе у
геополитичку сферу Русије-директно и недвосмислено. У овој етапи разрешавања
украјинске кризе, Путин је фактички добио половину Украјине без испаљеног
метка, а услед кризе која може захватити остатак Украјине, питаће се и о
будућности централних делова Украјине у будућности. Избори које организује
нова власт у Кијеву 25. маја овај део земље неће прихватити, па ће Украјина
ући у дугу и сложену инстутицоналну кризу. Да ли ће она довести до
конфедерализације земље или њеног распада, мање је битно по интересе Русије.
Суштина је у томе да ће велики део Украјине бити под руском контролом.

9. Посебно место у овом руском тактизирању је заузео Крим. Са посебним
уставно-правним статусом и географским положајем Крим је одиграо улогу
„полуге" преко које је Путин почео да управља украјинском кризом.

10. На крају, остаје и изгласана одлука о употреби војне силе. Међутим,
сада могућа употреба војне силе долази као последица, она је могућа само ако
нове власти у Кијеву наставе са радикализацијом и суманутим одлукама. Остаје
и отворено питање како ће било какву мобилизацију спровести кијевске власти,
када је масовно одступање у украјинској војсци већ почело. За почетак,
најзначајнији део ратне морнарице је отказао послушност. У случају рата,
опет, то неће бити грађански рат, са свим својим одликама, већ класичан
сукоб две војске. Прво, у том случају војска ових и оваквих власти нема
никакву шансу. А друго, овакву меру ће подржати и руско јавно мњење и то
убедљиво. И шта ће онда моћи НАТО, осим да бурно протествује саопштењима за
јавност. При томе, не треба ни сумњати, у случају војног сукоба, ограничена
руска интервенција се неће тицати само Крима. Неће се тицати нити само
југоисточног дела Украјине. У том случају, Путин ће интервенисати онако како
му руски геополитички интереси диктирају (за претпоставити је: избијање на
леву обалу Дњепра).

У сваком случају, пред САД и новим властима у Кијеву је тежак избор. Или ће
пристати на „тешке компромисе" и изгубити контролу над виталнијом половином
земље или ће ући у шири војни сукоб којим ће изгубити још више, али ће
добити простор да потез Русије не признају и да онда ово питање отварају у
међународним организацијама враћајући нас у хладноратовска времена. Што се
Путина и Русије тиче, генерално гледано, овакво понашање подсећа на поједине
историјске битке које су Руси водили. Пустили су непријатеља дубоко у своју
територију, чак му омогућили и да релативно брзо постигне одређене успехе, а
онда организовали контрудар. А по Запад је могло бити другачије све, само да
је имао мало више стрпљења и тактичности. Или нам све ово можда говори да
Запад више нема времена на чека.



Душан Пророковић

Фонд Стратешке Културе

http://www.srbijadanas.net/putinova-igra-u-ukrajini-deset-lekcija-iz-realpo
litike/

Украјинска шаховска табла

Украјинска шаховска табла

by satelit

 

У својој чувеној књизи "Велика шаховска табла" Збигњев Бжежински је одсликао геостратешке планове САД по питању прекрајања света. Посебно место у њој заузима руско пространство и управо тада се први пут чула позната формулација "Без Украјине Русија никада неће постати велика држава". Данашњи догађаји у Украјини постају материјална потврда те стратешке поставке америчких владајућих кругова. "Демократски преврат у Украјини" иза којег стоје специјалне службе САД, Стејт Департмент, медији и невладине организације, представљају део ширег плана по питању истискивања Русије из тог животно важног дела европске територије и слабљењу њеног утицаја на тој територији.

Иза наизглед хаотичних догађаја украјинског "Мајдана" стоје добро промишљени и разрађени начини дејстава које су разрадили амерички стратези. Да би лакше схватили како то изгледа, можемо се послужити начином који је предложио Бжежински – да представимо Украјину у виду шаховске табле, са фигурама распоређеним на њој.

Но, само што почнемо да разматрамо распоред снага на тој "табли", и нехотице се сетимо процеса који су произашли у Србији средином деведесетих година и који се до данашњег дана још нису завршили. Ту има много сличности.

Као прво, обе земље имају претежно православну словенску популацију, што у очима Запада одређује њихову дубинску орјентацију према Русији. Та околност је у очима западних стратега толико "криминална" да су они спремни да иду на екстремне мере да би се то искоренило. Они су то у Србији већ демонстрирали. На реду је Украјина.

Као друго, у обе земље постоји агресивни инославни елемент који Запад користи за своје циљеве. У Србији су то косовски муслимански националисти, у Украјини – унијати Западне Украјине и расколници филатеровске "цркве".

Подела Србије остварена је по етничким и верским основама путем крвавог отцепљења Косова и Метохије по сценарију САД и НАТО.

Сада се сенка поделе надвила над Украјином и она је иницирана од стране национал-фашиста Западне Украјине, које су узели у заштиту исти ти лутководци. Наступи унијатских попова на страни националиста и провоцирање канонске православне Цркве, представљају озбиљан фактор у развоју тог конфликта.

На шаховској табли Украјине главну фигуру црних представља управо зверски "западњачки" национализам, поткрепљен унијатским "духовницима".

Национал-фашисти први падају у очи, јер без њих не био могућ државни преврат. Њихове бојеве структуре постале су детонатори метежа у Кијеву и регионалним градовима западне Украјине. Но, исто тако ни они не би могли достићи своје циљеве да није било покровитељства САД. Дотурање авионима готовине из Америке "борцима Мајдана" и њихово међународно-политичко и информативно покриће, добро је демонстрирало ту везу.

Организовање и финансирање украјинских наци-фашиста није пешак, него далекометна фигура која убудуће мора још много да одради за нове газде.

Сличност са Србијом се не огледа само у томе што су екстремисти искоришћени за свргавање претходне власти. Сада су они постали стални инструмент западних газда и такође ће контролисати понашање нове власти.

Такву полугу Запада у Србији су представљали шиптарски екстремисти, који су уцењивали Београд даљим растурањем земље. У Украјини сличну позицију треба да заузму агресивне националистичке снаге које су на јаслама Вашингтона. Можда то неће бити партија, него нека намерно сачувана организација попут "Десног сектора". Остајући маргиналном, она може себи приуштити све што јој је угодно, па тако и метежну побуну.

Другу фигуру црних представља разнобојна опозиција коју газде ужурбано консолидују. Сада се дошљаци са "Мајдана" скупљају у некакву владу која услед своје некомпетентности не би могла учинити ни један разуман корак. Но, то се од ње и не тражи. У таквим случајевима у управљање се прво укључују поједине амбасаде, а затим се прикључују екипе "експерата".

Председнички избори предвиђени за 25. мај текуће године ништа ново неће донети. Представницима алтернативних (проруских) снага неће бити дата шанса на избор. Нове ешалоне власти чиниће искључиво адепти "западног поретка" са минимумом представника другачијег мишљења. Технологија формирања таквих ешалона путем избора одавно је разрађена и потребно је само ослободити руке "експертима". Њима ће таква слобода руку бити омогућена.

Трећу фигуру црних чине кампање за застрашивање противника преврата. Сада почиње прогон политичара, функционера и сарадника специјалних служби који су се орјентисали на сарадњу са Русијом. Поред тога, организоваће се хајка на Јануковича, исто као у случају са С. Милошевићем, која мора да се заврши карактеристичном одмаздом над њим.

В. Јанукович, као ни С. Милошевић, није био проруски председник. Но, њега је потребно уловити и распети због тога што је покушао, макар и јалово, да се одупре метежу. Обрачун са њим мора да заплаши све вође на југо-истоку Украјине који су помислили да се супротставе "победничком маршу демократије" на њиховој територији.

Само што је Москви упућен захтев о екстрадицији Јануковича и то говори о озбиљности намере организатора да организују насиље.

Смехотворне оптужбе да је В. Јанукович починио геноцид и да га треба предати Међународном кривичном суду, несумњиво потичу од Американаца и представљају само копију нацрта оптужница покренутих против српских политичара. Овде треба подсетити да се срамно суђење српским руководиоцима спроводило под пратњом протеста људи добре воље у целом свету, али је то суђење постигло свој циљ – српски политички естаблишмент је био заплашен и деморалисан.

Четврту фигуру црних представља молбилизација финансијских ресурса за пружање помоћи Украјини како би се избегла економска катастрофа. Запад ће Украјини пружити прилику да закрпи зјапеће дужничке рупе. Али то неће бити учињено одмах и биће учињено под таквим условима да земља неће моћи да почне да се опоравља. Њена судбина ће бити слична судбини Србије која постојано губи темпо развоја и животног стандарда, а друштвена свест становништва је толико потиснута да нема ни говора о некаквим протестима. Народ се хипнотише шаргарепом у виду чланства у ЕУ, које ће стићи ко зна када. Очигледно да аналоган развој ситуације треба очекивати и у Украјини.

Пета фигура црних представља информативно зомбирање Украјинаца и као последица – прозападно расположење великог сегмента украјинског друштва. Као што то обично и бива у процесу "принудне демократизације" у Украјини се већ отписују медији нелојални новим газдама и ускоро ће се земља наћи у условима потпуног информативног испирања мозга.

Шеста (тиха) фигура САД представља активно формирање од стране америчких специјалних служби, нових агентура за подршку, које треба да појачају њихов утицај у медијима, политичким партијама, управним органима и безбедносним структурама.

У позицији белих треба истаћи следеће фигуре:

Главну фигуру представљају југо-источне области Украјине које су се нашле на раскрсници. Већинско рускојезично становништво које живи у тим регионима не очекује ништа добро ни у социјално-економском ни у културно-језичком плану. "Партија Региона" и катастрофални резултати владавине Јануковича су истовремено разочарали ову популацију, она не жели да се врати у претходне околности, а политичка снага која би му пружила другу алтернативу не постоји.Због тога је и било могуће одређено ширење утицаја "мајданског метежа" и на том делу земље. Озбиљног уједињења противника "мајданског метежа" засад још нема. Легитимни председник Виктор Јанукович иступајући на конференцији за штампу у Ростову на Дону није сматрао могућим да се обрати становништву тих области са позивом да се подигну на протест против преврата. Очигледно, то показује не само политичку несолидност председника, него и неспремност становништва тих области да се активирају у политичком деловању. Можда је то привремена појава која ће се у будућности променити. Но, САД које су још недавно рачунале на вероватну могућност поделе Украјине, увиделе су шансу да прогутају земљу у целини. Због тога оне данас активно ратују за очување њеног јединства. Треба очекивати да ће у блиској будућности како Брисел тако и Вашингтон активирати контакте са властима у региону југо-источних области, да би их извели на одређени ниво узајамног разумевања.

Крим представља белу фигуру која највише забрињава Запад.

Овде је дошло до заоштравања ситуације и нарастања реалних тенденција ка изолацији. Крим је за САД и НАТО посебно важан и поново се јавља аналогија са Србијом.

Један од циљева промовисања независног Косова представљало је стварање стратешке базе "Бондстил", која пројектује силу хиљаде километара уоколо.

Овладавање Севастопољом би било ништа мање грандиозан војно-стратешки задатак, тако да би у том случају Црноморску флоту свакако заменила групација америчких носача авиона, који би такође пројектовали своју силу стотинама километара уоколо.  А што је најважније – ударна моћ Пентагона тада би се суштински приближила стратешким циљевима у Русији.

Због тога ће у борби за овладавање Кримом бити предузети најозбиљнији могући напори. Судећи по хистерији коју већ распирују нове власти у Кијеву, Русија ће се суочити са хрпом најневероватнијих оптужби, испада и провокација. Информације о припремању провокација од стране национал-фашиста већ се умножавају и због тога је реална опасност од појаве и ширења међународног конфликта управо поводом догађаја на Криму.

Судећи по чињеници да се у Думи појавио законски пројекат о поједностављењу добијања руског држављанства грађана Украјине и о олакшању процеса присаједињења Русији делова других држава, а такође и судећи по томе што Москва не критикује нове власти на Криму, а Председник Владимир Путин дао налог за пружање хуманитарне помоћи Криму и МИП РФ почиње са издавањем руских пасоша борцима "Беркута" – Русија неће остати равнодушна према дешавањима на Криму.

Треба посебно поменути и кримске Татаре који су подржали нову власт у Кијеву. Кримска Меџлиса има тесне везе са иностраним организацијама које се налазе под утицајем Брисела и Вашингтона. Запад може покушати да ситуацију на Криму доведе до експлозивног стања. Шема је позната и одавно разрађена: у муслимански свет се протура вест да су "браћа по вери" на Криму подвргнута репресијама. То ће дати замајац инфилтрацији исламских екстремиста на полуострво и каснијем развоју терористичке активности против власти и нетатарског становништва.

Колико је вероватан такав развој ситуације?

Средином деведесетих година руководство Југославије је сматрало претераним упозорења обавештајне службе о опасности од појаве оружаних герилских формација на теритоји Космета.

Та наивност их је скупо коштала.

Уколико се ситуација на Криму дестабилизује уз помоћ национал-фашиста и муслиманских екстремиста, онда ће се појавити могућност да се по косовском сценарију на полуострво увуку "мировни контигенти".

У случају неопходности, неће тражити ни мандат од СБ УН.

У резултату тога у Симферопољу се могу појавити прозападни политичари и појавиће се кримско-татарска аутономија, што ће у корену преокренути ситуацију и омогућити да се Крим стави у службу НАТО пакта.

Главна препрека таквом плану може бити Црноморска флота и активна позиција Москве. И ево већ аутор "Велике шаховске табле" са страницаThe Financial Times – а већ емитује: "САД морају гарантовати Русији да ће независна и територијално целовита Украјина водити независну политику, попут на пример, Финске. Ова политика обухвата добросуседске односе са формирањем широких економских односа са Украјином и ЕУ, уздржавања уласка у војни савез који би Москва оценила као непријатељски према себи, али који би раширио њену везаност за Европу. Но, да би се успоставила таква равнотежа, Вашингтон мора да задржи Москву од дестабилизације ситуације у Украјини. Варијанте таквог утицаја могу варирати од једностраних индивидуалних и међудржавних финансијских санкција до преиспитивања статуса Русије у Светској трговачкој организацији, Светској банци и Групи 8".

Другим речима, потребно је Москви завезати и руке и ноге уговорима (читај обманама) и претњама и спречити је на све начине да заштити сопствене националне интересе.

Одавно познат метод. Песме о томе "да нове демократске државе неће ући у НАТО" Москва је слушала још од времена распада Совјетског Савеза. Како се то завршило – такође је добро познато. А и претње да се "истерају и казне", такође нису нове.

Није се чула главна ствар: намера да на миру оставе Украјину и да јој се дозволи да сопственим снагама решава своје проблеме. Очигледно је америчке лидере привукло да играју ризичну партију на "украјинској шаховској табли".

Они би морали да науче да разликују ризик од авантуре. Крим за Русију није чак ни Сирија. То је нешто сасвим друго.

 

Дмитриј Седов

Фонд Стратешке Културе

 

http://www.srbijadanas.net/ukrajinska-sahovska-tabla/

Ukrajina: jugoslovenski scenario?

Ukrajina: jugoslovenski scenario?

Objavljeno u: Komentar nedelje

28 Februar, 2014 Petak u 9:24

Pod nadzorom su bili kavkaski džihadisti

 

A napad je došao od ukrajinskih buržuja. Zapad–Rusija: 1 prema 1.

(Autorski osvrt koji prenosimo objavljen je u francuskom dnevniku „Figaro" u rubrici STAV, sa napomenom: Srpskohrvatski pisac Slobodan Despot iznosi niz sličnosti između ukrajinske krize i sukoba koji je doveo do raspada Jugoslavije, ukazujući na huškačku igru Zapada koji postavlja svoje pione na Istoku, ne vodeći računa o stvarnim potrebama regiona.)
Umesto da uspostave primirje, koje je svojevremeno i bilo razlog njihovog osnivanja, Olimpijske igre su veoma riskantan period za Vladimira Putina. On je u avgustu 2008. morao brže-bolje da napusti otvaranje OI u Pekingu da bi lično poveo kontraofanzivu u Južnoj Osetiji koju je iznenada, uz podršku NATO, napala Gruzija. U Sočiju, gde je bio domaćin, nije sebi dao slobodu da obuče uniformu. Rusi su ponosni na svoju sportsku veličinu i samim tim osetljivi kad se ukaže prilika da se istaknu. Naposletku: krah njihovog jadnog saveznika Janukoviča zasenio je velelepnu ceremoniju zatvaranja. Pod nadzorom su bili kavkaski džihadisti a napad je došao od ukrajinskih buržuja. Zapad–Rusija: 1 prema 1. Samo su anestezirani novinari, plaćeni pre svega da ne razmišljaju, izostavili ova neobična podudaranja kalendara. Isti će i dalje tvrditi, a da ne trepnu, da je obaranje režima u Kijevu proisteklo iz spontanog narodnog ustanka koji, navodno, EU i SAD prate sa legitimnim saosećanjem, ali koji one nipošto nisu podstakle, a kamoli pokrenule. U pitanju je ideološki aksiom koji nijedna činjenica ne može pobiti, pa čak ni snimljeni razgovori američkog ambasadora u Ukrajini i zamenice američkog državnog sekretara Viktorije Nuland – Madam „Fuck the EU!" – iz kojeg se može zaključiti da naši oslobodioci iz '45 smatraju ceo Stari kontinent najobičnijom šahovnicom, gde sebi dopuštaju da manipulišu pionima, pa i pravilima igre. Je li neka evropska država opozvala svoje diplomate nakon ove uvrede? Nijedna? Zato što dodvoravanje ide sa poricanjem stvarnosti, zato što su evropski državnici spremni da „sjebu Evropu" ako im američki šefovi to nalože.
Video sam kako ista komedija, ista glupost, ista sentimentalna pristrasnost razaraju Jugoslaviju, divnu zemlju u kojoj sam rođen, i kako je pretvaraju u niz smešnih, etnički čistih baronija, koje podsećaju na Nemačku iz vremena braće Grim, na Italiju iz doba Dekamerona.
U nekom drugom životu, ovoj komediji bih prišao cum grano salis razmatrajući univerzalni ratorijum („pacovsko svratište") koji je najavljivao Aleksandar Zinovjev, koji je prvi uvideo da totalitarizam nije puka slučajnost naše civilizacije, već njen cilj. Ali već sam imao prilike da vidim kako ista komedija, ista glupost, ista sentimentalna pristrasnost razaraju Jugoslaviju, divnu zemlju u kojoj sam rođen, i kako je pretvaraju u niz smešnih, etnički čistih baronija, koje podsećaju na Nemačku iz vremena braće Grim, na Italiju iz doba Dekamerona. Zar vas „FUCK" gospođe Nuland ni na šta ne podseća? E pa mene da. Nakon sporazuma koje su na jedvite jade izneli Evropejci i njihov ambasador Kutiljero u Lisabonu 1992, u cilju mirnog raspodeljivanja Bosne, bio je potreban samo jedan poziv ambasadora SAD, ničim izazvano obećanje Aliji Izetbegoviću, fundamentalističkom predsedniku muslimanske partije – kako bi ovaj povukao potpis koji se još nije ni osušio i time dao zeleno svetlo građanskom ratu. „Fuck Europe, Alija! Mi ćemo ti dati celu Bosnu!" Tako je, ili ne baš doslovce, navedeno u Memoarima gorenavedenog Vorena Cimermana. Te memoare nijedan evropski novinar, sklon moralisanju, nije naveo, treba li podsećati.
„Spontana" revolucija u Majdanu? Pod palicom i obukom srpskih specijalista pokreta „Otpor" koji su elegantno (i uz moju tadašnju naivnu podršku) zbacili predsednika Miloševića 2000, istog onog čiju je odgovornost i spremnost na saradnju hvalio Žak Širak (pripazite se Judinog poljupca!). Specijaliste je formirala National Endowment for Democracy i njeni anglosaksonski teoretičari manipulacije, po kojima je nenasilna revolucija samo jedno od sredstava – i to najjeftinijih – za preuzimanje vlasti kod drugog. A taj drugi, to je naravno bilo koji moralno kompromitovani režim na međunarodnoj sceni koji će oklevati u pribegavanju sili. Jer možemo zamisliti šta bi neka samopouzdana zapadnjačka civilizacija uradila u slučaju oružane pobune u svojoj prestonici! Treba samo obratiti pažnju kako se pariski režim poneo prema učesnicima Manif pour tous („Demonstracije za sve") koja je bila nenasilna i mnogo masovnija od ustanka u Kijevu, gde su se proslavili neonacisti.
Analogije s Jugoslavijom su zapanjujuće. Kao u Hrvatskoj, na Kosovu i u Bosni, naslednici gubitnika Drugog svetskog rata uklanjaju spomenike koje su podigli pobednici. Otpor nacizmu se već u Zapadnoj Ukrajini asimilovao sa velikoruskim imperijalizmom. Očito je da rusofone zone ukrajinskog jugoistoka neće prihvatiti novu kijevsku vlast. Oni će se oglušiti o novu centralnu vlast, kao što su nekad učinili Srbi iz Krajine, odbacujući otcepljenje Hrvatske, koje je podsticala Nemačka. Sa predvidljivim licemerjem, koje ih najviše i odlikuje, članovi Atlantskog pakta će to otcepljenje proglasiti ilegalnim, zaboravljajući da su se oni prvi ostrvili na ukrajinski demokratski proces i obespravili snagu ulice. Kao i prilikom razaranja Jugoslavije 1991. Kao i pri zbacivanju Miloševića 2000.
Međutim, „pedagogija pamćenja" u kojoj je Sovjetska Rusija jedno vreme briljirala, već je oveštala veština na našim prostorima. Ako su pape raskolnici iz Rima mogli iz istorije da izbace legitimne pape iz Avinjona, Vašington i Brisel će bez muke ubediti u svoj stav kako je sumnjiva kijevska vlast predvorje demokratije na pragu evroazijskih stepa. Zar nisu isti uspeli da hrvatskog revizionističkog generala Tuđmana, čiji bi spisi u Francuskoj bili zabranjeni, proglase poslednjim svetionikom civilizacije, licem u lice sa srpskim hordama? Zar nije bestidni BHL (Bernar Anri-Levi) išao u Sarajevo da bodri svog prijatelja Izetbegovića, proslavljenog islamistu, autora ratoborne Islamske deklaracije?
Sistem zapadnjaka je da na Istoku podrže i ohrabre one pojedince koje bi, da su se kod njih pojavili, bacili u zatvor.
I tu moja razgaljenost u suočavanju sa „velikom geopolitičkom igrom", koja je za naivčine prekrivena „humanizmom", prerasta u melanholiju. Pomišljam na neprilike i gorčinu koji čekaju ove Ukrajince što danas igraju pred vratima Evrope kao Beograđani 2000. godine. Nakon „obojene revolucije", prilike se u Srbiji nisu popravile. Ali zato je njom prodefilovao niz tirana, zapadnjačkih ulizica, od kojih je s vremenom svaki bio sve nesposobniji i gluplji. Sistem zapadnjaka je da na Istoku podrže i ohrabre one pojedince koje bi, da su se kod njih pojavili, bacili u zatvor. Ali, kao što je Čerčil rekao Meklinu, kad se ovaj čudio tome što se Jugoslavija prepušta komunistima, nakon konferencije u Teheranu: „Ni vi ni ja ne planiramo tamo da živimo. I šta onda?"

Piše: Slobodan Despot za pecat.co.rs