ИНТЕРВЈУ: ЏУЛИЈАН ХАРСТОН, бивши помоћник генералног секретара УН
Клинтон треба да се стиди онога што је рекао у Сребреници
Форин офис воде дипломате које су почињале каријеру у време опсаде Сарајева и зато су Срби за њих негативци, али ни то неће вечно трајати
Политика коју Лондон и САД воде према Србији у великој мери је одређена потребом да оправдају интервенцију због Косова. Ако бисмо се сада понашали другачије, признали бисмо да је то била грешка, каже Џулијан Харстон, британски дипломата који је каријеру изградио у мировним мисијама широм света и који је за време рата и у послератним годинама службовао у Београду, Загребу и Сарајеву у оквиру мандата УН. Са места помоћника генералног секретара УН отишао је у пензију, због чега се данас осећа слободнијим да говори о догађајима од пре 20 година који су због британске резолуције у СБ УН и напада на премијера Александра Вучића у Поточарима поново узбуркали јавност. Прашина се подигла због отварања докумената у којима се види да су САД, Лондон и Париз одлучили да дозволе улазак трупа Ратка Младића у Сребреницу не обавештавајући холандске трупе које су штитиле муслиманску енклаву. Харстон, који је стигао у мисију УН у Загребу неколико недеља пре покоља у Сребреници, назвао је у ауторском тексту у „Политици" у најмању руку чудним изјаве Холанђана да су остављени на цедилу и да УН нису хтеле да услише њихову молбу за помоћ из ваздуха. Харстон, који живи у Београду, пише да је и тадашњи холандски министар одбране поручивао мисији да не рачуна на те бомбардере. У интервјуу за наш лист додаје да је заузимање територије једна ствар, а убиство 8.000 људи нешто сасвим друго и да нико у Лондону или САД није свесно одлучио да дозволи ово последње:
– Не знам шта људи више желе да чују о Сребреници. Ако хоћете некога да кривите, кривите босанске Србе. Нико није планирао масакр шест месеци унапред, Младић је само искористио околности: мандат УН био је слаб, однос чланова мисије на терену са канцеларијом у Загребу и Њујорку био је јако лош, Насер Орић је ноћу излазио да би убијао Србе и онда би се ујутру вратио на територију где су га штитиле УН, холандски војници нису били за тај посао и лоше су се слагали са локалним муслиманским становништвом. САД су имале информацију, коју им је обезбедио српски обавештајни извор, о томе да се припрема напад и о томе нису обавестиле УН, које су тражиле додатне трупе, али им је СБ рекао „не".
Да ли је то био геноцид?
Према конвенцији УН о геноциду – да, то јесте био геноцид, али према тој истој конвенцији и убиство само једне особе могло би да се назове геноцидом ако је постојала намера о истребљењу групе. Ја не користим ту реч јер мислим да се њено значење испразнило.
Зашто је онда толико важно да се догађај у Сребреници назове управо тим именом?
А зашто је Србији толико важно да се не назове тако? Могуће је да је то психолошка ствар, да се узима да је масакр много гори када му прикачите „геноцид".
Да ли је сврха свега тога „етикетирање"?
Ако и јесте, онда у том смислу и треба да буде, јер је у Сребреници заиста намерно убијено више хиљада дечака и мушкараца. Не знам да ли међународна заједница одлучује да ли ће прихватити Србију ако Србија прихвати геноцид. Могуће је да се Србија увек гура корак даље него што она жели.
Како то да је ваша земља написала резолуцију о Сребреници док остаје нема када је реч о геноциду над Јерменима и ономе у Руанди?
Ни ја не схватам британску резолуцију. Уопште ми није јасно шта је била њена сврха. Било је јасно да је Руси никада неће прихватити. То нема везе са тим што их је Србија замолила да то ураде – Руси имају врло јасну политику о том питању.
Није ваљда да Форин офис, за који сте ви радили, није имао никакве политичке мотиве док је састављао тај текст?
Ако мислите на укидање Републике Српске (РС), не знам шта би усвојена резолуција могла да уради у том погледу.
Тешко је бранити ентитет заснован на геноциду.
Али, РС није заснована на геноциду већ на Дејтонском споразуму. Дејтон је направио то чудовиште које зовемо БиХ, пропалу државу у којој ништа не функционише. БиХ је гора сада него што је била у време Дејтона, који је само оснажио националистичке сентименте и легализовао етничко чишћење поделом на ентитете.
Да ли је у реду прослава „Олује"?
Она је у најмању руку неосећајна, а у најгорем – провокативна. Али ту долазимо до политичке подршке коју су Хрвати уживали. Док за независност имају да захвале Немцима, дотле за „Олују" имају да захвале САД.
Чији председник из тог времена, Бил Клинтон, поводом каменовања Вучића у Сребреници каже да до напада вероватно не би дошло да је премијер дошао мало касније. Како то коментаришете?
Клинтон треба да се стиди онога шта је рекао. Кад је требало да Вучић дође, када све буде готово? А зашто би онда уопште долазио? Био је то добар Вучићев гест, а о његовом боравку тамо требало је да брину домаћини, а не Клинтон. Он се у Сребреници похвалио да су му Косово и БиХ највећи успеси као председника. Хеј! Две пропале државе! Не желим више да слушам ни њега ни његову супругу која наплаћује 300.000 долара од оних који који желе да чују шта она има да каже.
Али такви говори и резолуција ваше земље, ипак, и даље сведоче о Србима као вечитим негативцима…
Али Срби и јесу били негативци у том рату.
Само они?
Не, наравно, али у грађанском рату најјача страна ради најгоре ствари, а Срби су били најјачи. Ја сам, радећи за УН у Београду, годинама покушавао да представим и српски угао гледања на ствари. Политику према Београду у Форин офису креирају дипломате које су почињале каријеру у време опсаде Сарајева и које још увек доживљавају Србе као лоше момке. Треба времена да се то заборави. Сигурно је да ће се и такав однос према Србији променити.
Каква је будућност региона, може ли доћи до нових сукоба?
Не искључујем конфликт у Македонији. Не верујем да ће доћи до новог сукоба у БиХ и Србији јер мислим да је људима доста ратовања. Ако ХДЗ победи на изборима у Хрватској, Загреб ће вршити притисак да се Херцеговини да јачи глас у БиХ, мада не нужно и хрватски ентитет. У БиХ нешто мора да се промени набоље јер, иако је Ангела Меркел у Сарајеву
казала да је импресионирана напретком у БиХ, истина је да тамо нема никаквог напретка.
Помињете Меркелову која је јако укључена у балканска збивања, док је Британија, чини се, искључена. Да ли је резолуција била начин да Лондон преузме иницијативу?
Ако јесте, онда је тај покушај сасвим пропао. Онда је та резолуција и већа катастрофа него што сам мислио. Британија је изгубила меку моћ, нигде у Београду не видите британске банке, већ искључиво немачке, француске… Дејвид Камерон се не интересује за спољну политику и никада није тамо где се одлучује о Украјини. Тамо су увек Меркелова и Франсоа Оланд. Камерон је добио насловне стране када је казао да је Путин као Хитлер, али му нико није рекао: „Дајте да видимо како ће та ваша изјава бити доживљена у земљи која је изгубила 26 милиона људи борећи се против Хитлера. Можда то и није тако паметна идеја, немојте то да радите." Американци су измислили јавну дипломатију, али дипломатија се одиграва „у мраку". Дипломата сам 50 година и не сећам се да је икада у свету било опасније време, са више проблема, а да су политичари били неспособнији. Немамо државнике. И не знамо ко је премијер Француске, Холандије, немамо људе попут Митерана или Де Гола.
Кажете да НАТО у Русији види егзистенцијалну претњу. Да ли је то параноја?
Пре бих рекао лењост. Алијанси је лакше да има једног, старог непријатеља него многих, правих, озбиљних непријатеља у Авганистану, Ираку, Малију, Јемену. Русија као опасност је глупост. Ко може да поверује у то да Владимир Путин жели уличне борбе у источној Украјини. На крају ћемо имати Украјину као федерацију, која ће на дуге стазе преговарати о чланству у ЕУ, и која уопште неће преговарати о уласку у НАТО. Крим никада више неће бити део Украјине.
Како оцењујете однос ЕУ према Грчкој?
Понашање ЕУ према Грчкој је шокантно. Немачка је последњих месеци у великој мери упропастила имиџ због начина на који се односила према Грчкој. Имали су добру спољну политику у последњих 25 година, али су сада подстакли антинемачки сентимент у Европи. Кристин Лагард и ММФ казали су да без обзира на то што су Атина и европски кредитори постигли договор, тај дил неће функционисати. У Грчкој ће и после 20 година бити исто тако лоше као и сада.
Шта нам то говори о ЕУ?
Био сам поред конзервативног британског премијера Едварда Хита када је преговарао о уласку Британије у Европску заједницу. Он је био само за заједничко европско тржиште, слободан проток робе, капитала и ако баш мора – радне снаге, али не и за заједничке институције. Нико у Британији није федералиста. Ми не верујемо у заједничке институције ЕУ. Шта ја имам са неким из Литваније? Немам заједнички језик, културу, историју и ниједан Британац неће слушати како му литвански комесар говори шта да ради. Ипак, не бих волео да Британци на референдуму изгласају излазак из ЕУ, за шта постоје велике шансе, јер то не би било добро за нашу економију.
Сматрате да је недавно постигнут договор са Иранцима лош попут оног у Дејтону. Зашто?
Оба су склепана, заснована на оптимизму, а не на реалности. Иранци су добили превише. Нећу да кажем да је то неки нови Минхенски споразум, али није ни далеко од тога. Мада, морам да приметим да су разговори са Техераном били јако чудни – преговарали смо полазећи од тога да Иран не може да има нешто што ми сами, наравно, имамо.
Јелена Стевановић
објављено: 21.07.2015.
http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Klinton-treba-da-se-stidi-onoga-sto-je-rekao-u-Srebrenici.sr.html
Нема коментара:
Постави коментар