Како веровати Америци
Душан Зупан
4-5 minutes
Ових дана сазнајемо да Вашингтон (можда с Бриселом) спрема „план" за „коначно решење" косовскометохијског проблема. Нешто поправљена верзија Ахтисаријевог плана, како изгледа. Шаргарепа треба да буде гаранција за улазак Србије у Европску унију. О штапу се још не говори. Рано је.
На страну то што, сам по себи, тај наградни улазак у ЕУ, уз још неке евентуалне шећерлеме, никако не може бити компензација за одрицање Србије од значајног дела територије, од њеног народа на тој територији и светиња које су део њене живе историје. Поставља се, међутим, много значајније питање: Како да се Америци уопште верује да ће било шта испоштовати, чак и ако се пронађе заједнички језик у ћорсокаку у који нас је довела војна агресија?
Америчку владу, наиме, прати дуга, вековна историја непоштовања и свечаних јавних обећања и разних потписаних и важећих уговора свих врста. Да не идемо толико далеко у историју па да набрајамо колико пута су прекршени „лула мира" и уговори са староседеоцима америчког континента Индијанцима, с јужним суседима Мексиканцима и с другима који су имали тај усуд да се испрече америчким интересима у ближој и даљој околини.
Многи су још живи сведоци понашања САД после пада Берлинског зида, односно преваре (данас се то јасно види) совјетско-руског руководства. За оне који су млађи, свежи су још примери последњих година с америчким „ничим неизазваним" одустајањем од низа америчко-совјетских уговора о разоружању, или повлачењем из нуклеарног споразума с Ираном, или недавним почетком повлачења из Париског споразума УН о климатским променама.
Ближе нашем региону, сведоци смо колико америчко слободно тумачење Дејтонског споразума изазива не само локалне политичке турбуленције већ прети да изазове озбиљну нестабилност ширу од саме Босне и Херцеговине.
Да идемо још уже: Резолуција СБ 1244 о Косову и Метохији била би одавно укинута да није подршке Русије и Кине и упорне борбе наших дипломата. Шта је било с одредбама Кумановског споразума, као што је она да се хиљаду наших полицајаца врати на Косово и Метохију? Колико је српских живота изгубљено због непоштовања те одредбе, рецимо? А све је то уредно потписано и оверено од стране Американаца или оних представника који су под њиховом контролом.
Простор не дозвољава да се бавимо неиспуњеним јавним и тајним обећањима Холбрука и других представника америчке владе, а поготову не Хашким трибуналом, као јединственим случајем карикирања међународног права. Ипак, ваља имати у виду бар још Бриселски споразум, где је Заједница српских општина до данас остала мртво слово на папиру, док су све обавезе Србије – испуњене.
И како сада, имајући у виду партнере с друге стране стола, разговарати и преговарати о некаквом могућем решењу проблема Косова и Метохије (Албанци су се јасно изјаснили да Американци говоре за њих, а што се Европљана тиче, јасно је да су и они под пресудним утицајем Вашингтона)? Ко је тај ко може да поверује да ће америчка страна овог пута поштовати било шта што је обећала и потписала?
С друге стране, здрав разум каже да ваља преговарати и да су разговори бољи него било каква сила и страдање. Зато, било каква понуда да је на дневном реду, наши преговарачи би требало, пре свега, да инсистирају на претходном испуњавању онога што је било обећано, потписано, а није испуњено. Конкретно, да би показале добру вољу и поштене намере у случају да неки нови споразум може бити постигнут, обе стране би требало да испуне оно што досад нису. То значи, рецимо, да се хиљаду наших полицајаца ипак врати на Косово и Метохију, односно да се оснује Заједница српских општина, да не говоримо још и о поштовању Резолуције СБ 1244.
Успостављање поверења је врло важан елемент свуда где се склапа било какав посао. Само партнери у доброј вери могу склопити успешне и дугорочне споразуме. Ако то буду полазне тачке неке нове мировне иницијативе, можда се и може наћи решење за наизглед нерешив косовски Гордијев чвор. Мач који би га евентуално пресекао већ се показао неуспешним.
Дугогодишњи новинар и дипломата
Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа
Нема коментара:
Постави коментар