Мост пријатељства са далеком Кином
3-4 minutes
Вест објављена у медијима 20.03.2020. год. како авиони Ер Србије крећу у Кину да донесу неопходну помоћ за борбу против вируса корона (пошасти која нас је снашла), сигурно је многе дирнула и обрадовала. Снимак храбре посаде која полеће на посебан задатак подсетила ме је на не тако давно раздобље наше тужне историје. Сећам се деведестих година и објављивања санкција нашој земљи, година изолације које су оставиле дубок траг на генерације које су – од детета до старог човека – осетиле како смо сами на свету.
Душе су нам биле саме и празне као и сад на почетку пандемије кад нам је матица Европа одбила молбу за помоћ и солидарност у борби против опаког вируса. Кад су нам биле укинуте прве санкције у вези летења 1995. год. (уведене крајем маја 1992. год.), једина земља која нам је пружила пријатељску руку и у коју је ЈАТ-ов ДЦ-10 летео била је Кина.То је нашeм напаћеном народу значило да није сам на планети. На жалост, друге земље нису тад следиле тај пример. Други пут су нам санкције за летење уведене 1998. године, јер се свет спремао за нови рат против нас.
24. марта 1999. год. кренуло је неправедно и бесомучно бомбардовање и разарање наше земље.
29. марта 1999. год. освануло је лепо јутро. Зазвонио је телефон. Мог супруга, капетана- инструктора на ДЦ-10 звао је неко из ЈАТ-а и саопштио му да у најкраћем року дође на аеродром да са посадом одвезе „десетку" у Букурешт, како би избегла уништење од НАТО снага. Кроз пола сата је кренуо из куће. Заувек ћу памтити тај наш растанак – „збогом, ко зна да ли ћемо се икада више видети". Била је то мешавина туге што напушта своју кућу и породицу у најтежим моментима и великог поноса што може нешто да учини за свој вољени ЈАТ и своју Србију. Стајала сам тако скамењена на кућном прагу све док нисам погледом испратила „ескадрилу" ЈАТ-а, са „десетком" на челу и више авиона Б-737 иза ње. И опет тај осећај самоће што разара душу, који по реду?
Рат се завршио и летење је обновљено. Кина је била прва и једина земља у свету која је дозволила ЈАТ-овом авиону ДЦ-10 да лети своје редовне интерконтиненталне летове, и тако је и остало све до тужног краја нашег највећег авиона.
Поуке које следе давно постоје у умотворинама нашег народа: заједно смо јачи; човек има две руке – једну за примање и другу за давање. Не буде ли човечанство извукло поуку из ове планетарне борбе против вируса ковид 19, бојим се да ће прилика за опамећивање у будућности бити све мање.
Хвала Републици Кини на правовременој подршци и помоћи. Наше две земље, тако близу, а тако далеко, спаја мост пријатељства, надам се заувек.
Омаж мом храбром супругу капетану Јовану Бути и његовој посади на лету за Букурешт 29. марта 1999. године, у паузи бомбардовања наше земље од стране НАТО снага – капетанима Симоновићу, Јевђевићу, Белом, флајт инжењеру Николићу, и кабинском особљу.
Дубравка Бута,
Београд
Нема коментара:
Постави коментар