pcnen.com

Ne možemo zaustaviti klimatske promjene bez klasne borbe

6-8 minutes

---

Autor: Paris Marx

Dok po Kaliforniji divljaju požari, u Sibiru se topi vječni led, Europu pogađaju toplinski valovi, a uragani i tajfuni postaju sve jači, hitno nam je potrebno ambiciozno klimatsko djelovanje. No, pitanje je kako će dotično izgledati i tko će snositi teret tranzicije u održiviji svijet.

Već nekoliko desetljeća dominantne poruke o zaštiti okoliša koje se šalju javnosti odnose se na individualno djelovanje. Rečeno nam je da, kako bismo riješili klimatsku krizu, moramo promijeniti žarulje, prebaciti se na korištenje energetski učinkovitih uređaja, kupiti hibridna ili električna vozila, bolje izolirati domove, prestati koristiti plastične vrećice i promijeniti osobnu potrošnju na razne druge načine.

To su sve nesumnjivo pozitivne promjene, ali nisu dostatne za rješavanje ogromne krize s kojom smo suočeni, i mogu dovesti do iskrivljenih zaključaka o tome gdje uistinu leži krivica za klimatsku krizu.

Sve više uzima maha argumentacija da je jedna od pokretačkih sila klimatske krize globalna populacija. Svijet je prenapučen, govore nam, i zato su emisije plinova tolike. Ovo stajalište najčešće izražavaju ekofašisti, koji smatraju da je potreban genocid kako bi se smanjila ljudska populacija. Na prenapučenost se pozivaju i vodeće liberalne figure kao što su primatologinja Jane Goodall i prirodoslovac Sir David Attenborough, što pomaže u raspirivanju varljivih i zabrinjavajućih zaključaka o tome što točno potpiruje klimatske promjene.

I dok se pri fokusiranju na osobnu potrošnju odgovornost donekle ravnomjerno raspoređuje na sve nas, kad je fokus na rastu stanovništva, krivnja se svaljuje na zemlje Afrike i Azije čije su se populacije nastavile povećavati tijekom posljednjih desetljeća. Međutim, te zemlje imaju neke od najnižih ugljičnih otisaka na svijetu, dok je kada pogledamo koje su to jurisdikcije ispuštale stakleničke plinove koji zagrijavaju planet odgovor jednoznačan: Sjedinjene Države i Europa.

Ipak, čak i kad bismo krivnju u potpunosti svalili na Amerikance i Europljane, propustili bismo sagledati širu sliku. Novo izvješće Oxfama otkriva da je najbogatijih 1% ljudi odgovorno za dvostruko više emisija stakleničkih plinova od najsiromašnijih 50% svjetske populacije. To znači da, čak i da radnička klasa globalnog sjevera poduzme sve preporučene individualne mjere ili da siromašne ljude globalnog juga prisilimo da prestanu imati djecu, to i dalje ne bi riješilo problem.

Naš preostali proračun ugljika žrtvuje se kako bi globalna elita mogla očuvati svoj rasipnički stil života, dok privatnim zrakoplovima odlaze na klimatske konferencije kako bi se činilo da im je stalo. Osnivač Virgina, Richard Branson, predvodnik je u ovom milijarderskom greenwashingu, pa se tako obvezao na klimatska obećanja koja nije ispunio dok je proširivao svoje zrakoplovno poslovanje. Slično tome, Elon Musk tvrdi da mu je stalo do klime kako bi prodao više automobila, a istovremeno kritizira javni prijevoz i pokušava zaustaviti projekte brzih željeznica.

Vjerojatno najčuveniji od svih milijardera koji se bave greenwashingom svojih neodrživih aktivnosti ipak je Jeff Bezos. Početkom ove godine izvršnom direktoru Amazona tisak je pjevao hvalospjeve zbog njegovog fonda vrijednog 10 milijardi dolara, Bezos Earth Fund – kupio je čak i prava da preimenuje stadion u Seattleu u skladu sa svojim klimatskim obećanjem! No, fond još nije dodijelio nikakve potpore, dok Amazon i dalje pomaže naftnim i plinskim kompanijama da učinkovitije crpe fosilna goriva.

Ovi milijarderi tvrde da kapitalizam može riješiti klimatsku krizu, te da njihova ulaganja pomažu u stvaranju novog oblika „zelenog kapitalizma" koji će smanjiti emisije stakleničkih plinova i uvesti nas u održivu budućnost. Vlade također nasjedaju na ovaj mit i stavljaju ga u središte svojih planova za oporavak od pandemije.

U srpnju je britanska vlada najavila plan oporavka vrijedan 350 milijuna funti, koji bi Britaniju stavio na čelo „zelene inovacije" – kap u moru potrebnih ulaganja. Kao što se moglo predvidjeti, plan ne uključuje prijedlog o hvatanju u koštac s emisijama stakleničkih plinova bogatih smanjenjem njihovog bogatstva, zabranom privatnih zrakoplova ili reduciranjem zagađivačkih industrija od kojih profitiraju.

Za to vrijeme u Sjedinjenim Državama predsjednik Donald Trump nema klimatski plan, ali čak se i Joe Biden fokusira na obnovljive izvore i električne automobile, dok obećava nove autoceste s punionicama i odbija zabraniti hidrauličko frakturiranje. Sjeverno od njih, premijer Justin Trudeau je u nedavnom govoru s prijestolja obećao da će klimatske politike postati „kamen temeljac" kanadskog oporavka od pandemije, pritom se fokusirajući na električna vozila, rudarenje više elemenata za dotična i veća ulaganja u hidroenergiju. Nije rekao ni riječi o utjecaju tih inicijativa na okoliš.

Zeleni kapitalizam nikada neće omogućiti opseg djelovanja nužan da se zagrijavanje zadrži ispod 1,5°C ili čak 2°C, jer se odbija sučeliti s moćnim ljudima i industrijama koji u prvom redu potiču klimatsku krizu. I dalje osigurava protok povlastica prema vrhu dok istodobno prošupljuje srednju klasu i proizvodi klimatske narative u kojima se teret odgovornosti prebacuje na one koji nemaju dovoljno moći da provedu potrebne promjene: javnost, ako ne i globalne siromašne populacije.

Borba protiv klimatskih promjena kakvu trebamo zahtijeva suprotstavljanje bogatima i organiziranje s vizijom drugačijeg društva. To ne znači samo natjerati bogate da plaćaju veće poreze, već i aktivno demontirati ekonomske strukture koje olakšavaju njihovo akumuliranje bogatstva, tretiranje planeta kao neograničenog obilja besplatnih sirovina i generiranje svih emisija plinova koji zagrijavaju planet.

Ili ćemo se suprotstaviti kapitalizmu i njegovim prvacima, ili nećemo moći zaustaviti klimatske promjene koje su se izmakle kontroli, pomoći proizašlim klimatskim izbjeglicama, niti zaustaviti ekofašistički mit o prenapučenosti koji će uslijed toga bujati. Naš je izbor socijalizam ili barbarstvo, kao što je jednom rekla Rosa Luxemburg. Zeleni kapitalizam neće nas spasiti.

Paris Marx je socijalistički pisac i voditelj podcasta Tech Won't Save Us

 Slobodni filozofski

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

Kesić: Ako Tramp pobedi glavni partner SAD na Balkanu biće Srbija

kosovo-online.com

Kesić: Ako Tramp pobedi glavni partner SAD na Balkanu biće Srbija - Kosovo Online

9-11 minutes

---

Direktor kancelarije Republike Srpske u Vašingtonu Obrad Kesić u intervjuu za Kosovo Onlajn istakao je da kandidat republikanaca i aktuelni predsednik SAD Donald Tramp uživa blagu prednost u odnosu na Džozefa Bajdena u državama koje su od najvećeg značaja za izbore 3. novembra, a u kojima je srpska zajednica najbrojnija. Kesić predviđa da će Srbija biti najvažniji i najpouzdaniji partner na Balkanu za administraciju SAD ukoliko Tramp osvoji drugi mandat.

Pripadnici srpske zajednice u SAD, kojih je najviše u državama Viskonsin, Mičigen i Ohajo, prema Kesićevim rečima, u velikoj meri podržavaju Trampa, ali su i članovi tima demokratskog kandidata Džoa Bajdena zainteresovani za podršku američkih Srba. On naglašava da fokus Bajdenove kampanje na srpsku zajednicu govori o tome da su Srbi u Americi postali "mejnstrim" javnog i političkog života, te da postoji mogućnost da utiču na ishod predsedničkih izbora.

Na koji način će ishod izbora u SAD uticati na region, Srbiju, Republiku Srpsku, pitanje Kosova i Metohije?

Ne treba strahovati oko mogućih rezultata predsedničkih izbora u SAD. Kako god da se završe neće biti nikakvih naglih promena, što se tiče američke spoljne politike, pogotovo vezano za regione na periferiji američkih vitalnih interesa. Naravno, ako pobedi predsednik Tramp, onda možemo da očekujemo da će njegova administracija, sa ambasadorom Grenelom na čelu, vezano za spoljnu politiku da nastavi sa projektima koje su započeli, pogotovo vezano za pregovore Beograda i Prištine. 
U tom kontekstu, Srbija bi sigurno bila najvažniji i najpouzdaniji partner na Balkanu za Trampovu administraciju i u drugom mandatu. Ako pobedi bivši potpredsednik Bajden, naravno te inicijative koje je započeo Trampov tim bi zastale.
Međutim, ne bi bilo nekih velikih izmena u američkoj spoljnoj politici, prosto zbog toga što će Amerika sigurno, nevezano od toga ko će pobediti na izborima, ući dublje u društvenu, političku i ekonomsku krizu. Neće biti previše vremena da se nova administracija bavi pitanjima Balkana, ne barem u prvih 12 meseci. Što se tiče spoljne politike, prioriteti ostaju ona krupna pitanja vezana za odnos Amerike sa Kinom i Rusijom, kao i pitanje Bliskog Istoka, gde je Trampova administracija doživela nekoliko uspeha u ojačanju bezbednosti Izraela. 

U slučaju pobede aktuelnog predsednika Donalda Trampa, šta možemo očekivati u rešavanju kosovskog pitanja? Kakve se refleksije mogu očekivati u odnosu na Srbiju? 

Pobeda Donalda Trampa bi sigurno nastavila momentum da Srbija i u percepciji sveta, ali i u realnosti, zauzme ključno mesto kao vodeći partner za novu administraciju u rešavanju niza pitanja vezanih za Balkan. Poverenje i lični odnos ambasadora Grenela sa predsednikom Vučićem, stvara jedan dobar okvir koji bi Srbija mogla da iskoristi kako bi poboljšala poziciju u odnosu na konkurente u regionu. Tu postoji jedan momentum gde bi kroz projekte koji se implementiraju kroz kancelariju DFC, Srbija preuzela ključnu ulogu ekonomskog razvoja.

Kakvo je raspoloženje srpske zajednice u SAD pred izbore? Stiče se utisak da su većinski za Trampa, a znamo i da su se i zvanično organizovali u njegovoj kampanji.

U velikoj meri većina onih članova srpske zajednice u SAD koji se identifikuju kao Srbi, podržavaju predsednika Trampa i oni se organizuju da ga javno podrže, zbog toga što ne mogu da prihvate da neko ko je predvodio hajku protiv Srbije i srpskog naroda u američkom Kongresu, poput Džoa Bajdena, postane predsednik SAD. Za one Srbe koji su se već asimilirali ili koji se drže nekog širokog građanskog pogleda na politiku, za njih predsednik Tramp predstavlja sve ono što je najgore za demokratsko društvo. Iako su oni manjina, ipak su se isto vrlo emotivno uključili u kampanju protiv Trampa. 

U jednoj televizijskoj emisiji pomenuli ste da je i Džo Bajden tražio podršku srpske zajednice i da vas je neko kontaktirao tim povodom. Sa kim ste razgovarali, šta je predloženo i kakav je ishod tog razgovora?

Predstavnici kampanje Bajdena su imali više kontakata sa predstavnicima srpske zajednice, tako da su spoljnopolitički savetnici bivšeg potpredsednika razgovarali sa predstavnicima naših organizacija iz Čikaga, Picburga i iz drugih gradova, gde su Srbi prisutni u značajnim brojevima. Isto tako, pozivi za video – konferencije, vezano za pitanja spoljne politike se često upućuju i predstavnicima srpskih organizacija, kako bi Bajden pokazao da su Srbi poželjni kao deo njihovog tima. 
Pre mesec dana učestvovao sam u telefonskom pozivu, gde su predstavnici više etničkih zajednica imali priliku da razgovaraju sa gopođom Bajden i gde je ona iznela neke generalne stavove kako bi se administracija njenog muža razlikovala od sadašnje Trampove administracije. Ovaj fokus Bajdenove kampanje na srpsku zajednicu govori o tome da je ona ušla u neki "mejnstrim" javnog i političkog života u SAD. To je priznanje da je naša zajednica važna i da ima mogućnost da utiče na ishod izbora 3. novembra. 

S obzirom da vodite predstavnišvo Republike Srpske u Vašingtonu, kakva su vaša očekivanja u pogledu pozicioniranja RS u SAD? Da li očekujete da se skinu sankcije uvedene Miloradu Dodiku?

Naravno ako pobedi predsednik Tramp, naš posao, što se tiče Predstavništva Republike Srpske u Vašingtonu bi išao lakše i mi bi nailazili na veće razumevanje i spremnost na saradnju sa predstavnicima nove administracije. Tako da bi se, u tom kontekstu, zbog jačeg odnosa između Beograda i Vašingtona, otvorio i prostor za Republiku Srpsku koji bi mi pokušali maksimalno da iskoristimo da rešimo sva otvorena pitanja između Republike Srpske i SAD, uključujući i pitanja sankcija. Naravno, ako pobedi Džo Bajden, posao će sigurno biti otežan, ali neće biti nikakvih naglih promena što se tiče američke spoljne politike prema Republici Srpskoj i BiH. Ali sigurno bi imali veći izazov da uspostavimo bolje komunikacije sa Stejt departmentom, gde i dalje postoji otpor prema ravnopravnijem pristupu aktualnim problemima u BiH. 

 Iz Prištine često stižu izjave, povodom formiranja Zajednice srpskih opština, da ne žele da na Kosovu dozvole "novu Republiku Srpsku". Kakav je vaš komentar na to? 

Njihov stav da ne žele "novu Republiku Srpsku" govori o tome da su albanski političari neiskreni kada tvrde da žele da prihvate Srbe kao ravnopravne sugrađane. Oni žele celovitu teritoriju, gde bi Srbi morali da prihvate da su manjina i gde moraju da zavise o dobroj volji i milosrđu albanske političke elite. Dobro znamo kako se ta "dobra volja" pokazala svih ovih godina. Uopšte nema napretka što se tiče povratka srpskih i drugih nealbanskih stanovnika koji su očišćeni sa svojih ognjišta, niti ima pravde i kažnjavanja bivših pripadnika OVK za zločine koje su počinili nad Srbima i drugim nealbancima. Stalno se dešavaju maltletiranja, pa čak i fizički napadi na Srpsku pravoslavnu crkvu i srpsku zajednicu. Jedine garancije koje bi zaštitile nacionalne, pa i građanske interese srpske zajednice, bi bile one koje bi dobili u ZSO sa potpunim nadležnostima nad pitanjima bezbednosti, ekonomskog razvoja i zaštite verskih objekata. Zbog toga albanska politička elita ne želi da ispuni obećanja koja su preuzeli kroz niz dogovora od Brisela do Vašingtona. Plaše se da bi široka autonomija ZSO eventualno razbila teritorijalni integritet tzv. Kosova. 

Šta bi u najvećoj meri moglo da utiče na ishod izbora u SAD i kakva su vaša očekivanja? Ko ima više šanse za pobedu?

Već duže vreme tvrdim da su za ove izbore ključna dva pitanja. Prvo je percepcija o tome ko bi od dva kandidata najbolje predvodio obnovu ekonomije? U sadašnjim anketama, Džo Bajden ima veliku prednost, ali ipak na ovo pitanje većina glasača ima više poverenja u predsednika Trampa. Drugo pitanje je pitanje reda i mira. To je pitanje koje je sastavljeno od dva dela. Prvi deo je vezan za trenutne demonstracije i nerede koji se dešavaju kroz celu Ameriku posle ubistva Džordž Flojda. Demokrate i Bajdenova kampanja su vrlo kasno osudili nasilja koja su se dešavala za vreme ovih demonstracija i predsednik Tramp je sebe pozicirao kao čovek koji predstavlja red i mir, zato što podržava policiju i zato što ne želi da masa nameće svoja pravila nasilno. 
Drugi deo ovog pitanja jeste ono što se dešava u najvećim gradovima, gde decenijama vladaju demokrate i gde se sada naglo seku budžeti policiji, pa ćak se i dramatično smanjuje broj policajaca. U nekim gradovima poput Mineapolisa i Ostina  lokalne vlasti su glasale da potpuno ukinu policiju. Ovakvi potezi su otvorili prostor za nagli porast kriminala, ubistava i pljačke. U nekim gradovima, poput Njujorka i Čikaga, broj krivičnih dela u nekim kategorijama je skočio više od 100 odsto. Sve ovo stvara strah, pogotovo među ljudima u predgrađima. Zbog toga sam uveren da će i ova tema biti ključna kada se glasači budu odlučivali za koga će da glasaju 3. novembra. 
Demokrate bi želele da strah zbog kovida-19 bude dominantni faktor koji odlučuje izbore i zbog toga non-stop mediji koji su više naklonjeni Bajdenu umanjuju pitanje nereda i porast kriminala, dok uvećavaju priču o opasnosti virusa i direktno to povezuju sa odgovornošću predsednika Trampa.
Ipak, ja verujem da to pitanje neće biti dominantno pitanje za većinu neopredeljenih glasača, a ti neopredeljeni glasači će da odluče izbore. Zato i dalje mislim da predsednik Tramp uživa blagu prednost u ključnim državama koje su od najvećeg značaja u odlučivanju izbora 3. novembra.  

 

Janjić: ZSO ne može da se dovodi u vezu sa priznanjem

kosovo-online.com

Janjić: ZSO ne može da se dovodi u vezu sa priznanjem - Kosovo Online

3 minutes

---

Formiranje Zajednice srpskih opština (ZSO) je već dogovorena obaveza i ne može se dovoditi u vezu sa međusobnim priznanjem, rekao je analitičar Dušan Janjić povodom ocena da je izaslanik EU za dijalog Miroslav Lajčak pod "bolnim kompromisom" mislio na obavezu Prištine da formira ZSO, a Beograd zauzvrat da prizna Kosovo, prenosi Tanjug.

Janjić, takođe, smatra da je Lajčak odabrao potpuno nepirmeren momenat da govori o međusobnom priznanju.

Dijalog se vodi o normalizaciji odnosa, podseća on.

"Da bi se govorilo o priznanju, treba da se ostvari puna normalizacija odnosa, a to nije samo ZSO. To je i pitanje nestalih lica, imovine, uvođenja normi o zaštiti kulturnog nasleđa Srpske pravoslavne crkve...", rekao je Janjić za Tanjug.

Kaže da ne vidi vezu između međusobnog priznanja i ZSO koja je, podsetio je, već dogovorena obaveza.

"Pitanje za Lajčaka je šta je Evropska unija uradila i da li on može da uradi više da se ta obaveza izvrši", rekao je  i dodao da je to pitanje provere Lajčakovog kredibiliteta i kosovskih vlasti, a ne pitanje Srbije.

Navodi i da bi Lajčakova formulacija o "bolnom kompromisu" imala smisla kada bi javnost imala informacije o tome šta se pregovara u Briselu.

"Pošto tih informacija nema, a on je sam taj koji je pristao da se o tome ne govori i na jedan vrlo opasan princip da ništa nije dogovoreno dok se sve ne dogovori, o čemu govori (Avdulah) Hoti, to je zatvorilo mogućnost albanskoj strani da kaže ''mi tražimo priznanje da bi bilo šta primenili", rekao je Janjić i dodao da sa tog stanovišta, ovakve spekulacije imaju utemeljenje.

Janjić navodi da rezolucija Generalne skupštine Ujedinjenih nacija o dijalogu i svi dokumenti EU, koju predstavlja Lajčak, govore o punoj normalizaciji koja je statusno neutralna i ističe da bi međusobno priznanje moglo da usledi u periodu kada se izvrši puna normalizacija odnosa između Beograda i Prištine.

Ocenjuje da je potpuno neprimeren momenat koji je Lajčak izabrao da o tome govori, jer je pre toga mogao da nauči lekciju iz Vašingtona kako je Amerika, iako se zalaže za međusobno priznanje, to pitanje uspela da skloni sa strane i da Beograd i Prištinu dovede u poziciju da nešto dogovore, a to nešto, ističe Janjić, nije malo.

Kako je dodao, ono što su Beograd i Priština dogovorili u Vašingtonu mnogo je veće nego što su zajedno postigli Mogerini i Lajčak.

 

Jovanović: Zapad ne može više sam da odlučuje o Kosovu

kosovo-online.com

Jovanović: Zapad ne može više sam da odlučuje o Kosovu - Kosovo Online

2-3 minutes

---

Bivši ministar spoljnih poslova Vladislav Jovanović smatra da je sednica SB UN o Kosovu pokazala širu sliku odnosa globalne politike i navodi da za razliku od ranijeg perioda kada smo imali slabu Rusiju i neutralnu Kinu, stvari su se sada drastično promenile, što je izgleda uticalo i na jačanje UN kao organizacije, piše Sputnjik.

„Čvrst stav Rusije po pitanju misije UNMIK i Rezolucije 12 44 nije nov, ali je čini mi se ovoga puta u raspravi argumentovano odneo pobedu. Oštrina, otvorenost i sukobljavanje argumenta koji su preovladavali na ovoj sednici pokazali su da je Kosovo postalo problem i u geopolitičkim odnosima velikih sila. Takođe, da to nije samo izolovan slučaj u kome Zapad može sam da odlučuje i da nameće rešenja, već će morati da uvaži i činjenicu da SB ne prihvata ni nezavisnost Kosova kao takvu, niti članice SB UN, a pre svega Rusija ne dozvoljavaju da se UN eliminiše sa Kosova i Metohije," objašnjava Jovanović.

On dodaje da su se ovakve sednice „bez rukavica" održavane u SB UN samo u periodima dok je trajao građanski rat u BiH i kasnije na Kosovu, kada je došlo do agresije NATO bez odobrenja SB UN na SRJ.

„Zapad će iz ovoga morati da izvuče neke zaključke i da svoju dosadašnju ultimativnu i tvrdu poziciju preispita," kaže Jovanović.

Ova sednica SB UN, kako dodaje, može da bude indikativna za dalje odnose u između velikih sila, a naročito za dalje postupanje Amerike ako Tramp ostane na čelu Amerike. Pa i ako ne pobedi, dodaje on, opet će se odblesci ove sednice pokazati i nekoj novoj američkoj administraciji da ne može da radi kao što je to pre činila i da grubim postupcima nameće svoje stavove drugima.

„Po svemu sudeći, ova sednica može da bude i jedan početak odgovornijeg postavljanja i SB, i velikih sila prema ovom otvorenom kriznom pitanju koje se zove - neovlašćeno jednostrano proglašenje nezavisnosti državnosti od strane Kosova i Metohije, koje se desilo uprkos SB i njegovoj obavezujućoj Rezoluciji 1244", kaže Jovanović.

 

Siniša Ljepojević: Izazovi deglobalizacije

standard.rs

Siniša Ljepojević: Izazovi deglobalizacije - Novi Standard

Siniša Ljepojević

8-10 minutes

---

Ironično je da deglobalizaciju predvode zapadni kreatori globalizacije koji sada veruju da je put opstanka, umesto u povezivanju, u sukobima i zatvaranju sopstvenih ekonomija

Posle nekoliko decenija globalizacije svetske ekonomije, finansija i svakodnevne kulture došlo je vreme deglobalizacije. Svet je sada suočen sa izazovima rušenja globalističkog modela i stvaranja novih u velikoj meri zatvorenih blokova. Ironično je da deglobalizaciju predvode upravo zapadni kreatori globalizacije koji sada veruju da je put opstanka, umesto u povezivanju, u sukobima i zatvaranju sopstvenih ekonomija.

Proces deglobalizacije je, u stvari, već uveliko u toku i prate ga mnoge zebnje kuda bi on mogao da vodi. U tim strahovima dominiraju prisećanja na prvu globalizaciju od pre više do stotinu godina. Finansije Britanske imperije su 1901. godine doživele kolaps i tada je lansirana prva globalizacija kako bi se Imperija spasila kroz otvaranje novih tržišta. Desilo se, međutim, da je to bila velika prilika za druge zemlje, pre svega za Nemačku i Rusiju, što nije bila želja autora globalizacije, pa je ta prva globalizacija dovela do dva svetska rata.

Druga, ovovremena, globalizacija je takođe posledica jednog bankrotstva. Ona je viđena kao izlaz iz krize nastale bankrotstvom javnih finansija Amerike početkom sedamdesetih godina 20. veka. Ona je dala velike mogućnosti Americi i zapadnim ekonomijama, posebno posle nestanka Sovjetskog Saveza,  ali i drugim zemljama koje su rušenje granica iskoristile za sopstveni ekonomski, tehnološki i obrazovni razvoj. Neželjeni rast tih zemalja, pre svega Kine, je ugrozio autore globalizacije i pomrsio im računicu, pa sada izlaz vide u deglobalizaciji. Neizvesno je, međutim, kako će se taj proces razvijati i do čega će dovesti. Da li do novog svetskog sukoba ili do nove organizacije međunarodnih odnosa koji će promeniti način života velikom delu sveta?

Zamajavanje javnosti

Deglobalizaciju, kao i prethodno globalizaciju, predvodi Amerika u dominantnom uverenju da kažnjavanjem drugih i zatvaranjem sopstvenog tržišta može da oživi svoju urušenu industriju i zaštiti sve slabiji naučno-tehnološki razvoj.

Pored niza sankcija uvedenih pre svega Rusiji, ali i drugim zemljama, najveći lom i korak ka deglobalizaciji Amerika je napravila planom o postepenom i skoro potpunom presecanju ekonomskih, finansijskih i tehnoloških veza sa Kinom. To je tektonska promena za koju još uvek nije jasno da li je uopšte moguća (jer teško je verovati da će se američki poslovni ljudi tako lako odreći američko-kineske razmene i drugih transakcija koje ukupno dostižu vrednost od pet hiljada milijardi dolara) i kakve će posledice izazvati.

Domaća javnost se zamajava objašnjenjima kako Kina ugrožava „nacionalnu bezbednost" Amerike i „krade njena tehnološka rešenja", ali u stvarnosti je strah Amerike od kineske dominacije u novim tehnologijama, od 5G mreže, veštačke inteligencije i sistema proizvodnog upravljanja. Amerika je još uvek dominantna jedino u tehnologiji čipova, ali Kina već priprema svoju tehnologiju umesto silikonskih čipova od ugljenika.

Sedište kompanije SMIC (Semiconductor Manufacturing International Company) u Šangaju, najveće kineske kompanije za proizvodnju savremenih poluprovodnika (Foto:VCG/GETTY IMAGES)

Amerika više nema tehnološku moć a po svaku cenu želi da zadrži monopol na stvaranje standarda, jer se tu ne radi samo o kontroli drugih, već i o novcu. Na primer sistem čuvanja baza podataka u „oblaku" (cloud) koji koriste hiljade kompanija širom sveta. Kina gradi svoj novi sistem baziran na 5G mreži, koji je daleko efikasniji i brži. U tom smislu Kina je daleko odmakla jer je Americi potrebno nekoliko godina da dostigne sadašnji nivo razvoja kineske tehnologije u takozvanoj novoj ekonomiji.

Kretanje ka haosu

Amerika, međutim, nema nameru da se samostalno izoluje od Kine, nego planira i stvaranje sopstvenog bloka, pre svega u Evropi, čije zemlje sprečava da se povezuju ili da nastave povezivanje sa Kinom i Rusijom. Tu će najveća žrtva biti Evropa i neke zemlje Bliskog istoka kao što je Saudijska Arabija. Tako zatvoren blok će u tehnologiji i komunikaciji imati američke standarde, a ostatak sveta, Kina, Indija, Rusija i ostali će imati drugačije standarde, zasnovane na modernijim modelima.

Naravno, nije moguće potpuno zatvoriti saradnju među zemljama, ali problem će biti u međusobnoj poslovnoj komunikaciji. Jer, američki blok i ostali blokovi će imati različite tehnološke standarde, pa će zemlje iz različitih  blokova morati da imaju i jedne i druge tehnološke standarde. To dupliranje kapaciteta će doneti i nove troškove i pogoršati ekonomsku sliku, a na kraju dovesti do još većeg haosa.

U procesu deglobalizacije svet se u stvari kreće ka stvaranju nacionalnih – ili blokovskih – samodovoljnih ekonomija, što nije nepoznato istorijsko iskustvo. U ovom vremenu to se već desilo sa Rusijom koja je praktično odnedavno izgradila unutrašnju, samodovoljnu ekonomiju. I to upravo uz pomoć deglobalizacije koja se u njenom slučaju manifestovala serijom zapadnih sankcija.

Otpor deglobalizaciji

Ali, postoji i otpor deglobalizaciji i njega predvode  upravo zemlje koje su prvo bile žrtve globalizacije, a potom i najveći dobitnici, kao što je Kina. Kina sada brani principe globalizacije ali na njoj svojstven, drugačiji način. Ona gradi svoju globalizaciju čiji je najdirektniji izraz veliki projekat „Jedan pojas jedan put".  Kina za to još uvek ima dovoljno kapaciteta. U minulih godinu dana, zaključno sa septembrom, Kina je imala privredni rast od 4,9 odsto, dok je većina drugih, pre svega zapadnih zemalja,  doživela privredni kolaps. U Americi je pad oko 9 odsto, Nemačkoj oko 12, Francuskoj oko 18 i u Velikoj Britaniji oko 22 procenta. Glavni izgovor je kriza sa koronavirusom, ali taj kolaps se desio pre, a epidemija je iskorišćena kao alibi. U tom periodu kineski izvoz je porastao za 9,9 procenata.

Kineski presednik Si Đinping drži govor na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, 17. januar 2017. (Foto: Reuters/Ruben Sprich)

Takođe, za proteklih godinu dana u Kini je 257 ljudi steklo status dolarskog milijardera, a bogati Kinezi su u tom periodu, uprkos koroni i globalnom ekonomskom kolapsu, uvećali svoje bogatstvo za 1,5 hiljada milijardi dolara. Najviše su zaradili od prodaje tehnologije, medicinske opreme, lekova i internet platformi. Kina sada ima 878 milijardera.

To je realnost koja je neumitna i tu deglobalizacija i zatvaranje nacionalnih ekonomija ne mogu pomoći. Naprotiv. Svet, barem u dogledno vreme, bez Kine više jednostavno ne može.

Klima opšteg nepoverenja

Zatvaranju država i stvaranju novih deglobalizovanih blokova pogoduje i u javnosti već uspostavljeni kult bezbednosti (sigurnosti). Sve je više ljudi u strahu i spremni su da prihvate sve besmislene ideje elite, samo da budu bezbedni. Deo tog ambijenta koji pogoduje deglobalizaciji je i novostvorena klima opšteg nepoverenja. Gotovo da niko više ne veruje vlastima niti bilo kojim zvaničnim autoritetima, a ta „kultura nepoverenja" se širi i na običan život, ljudi više ne veruju jedni drugima. To dovodi do raspada društava, raastakanja socijalnog tkiva, pa se ljudi sve više udaljavaju od sopstvenog društva, gube vezu sa njim, i veruju da je u njihovom društvu sve nezakonito i bazirano na korupciji. Takvo stanje vodi dominaciji mržnje prema svemu i svakome.

To nepoverenje se zatim prenosi i na same države, pa one jedna drugoj više ne veruju, među njima postoji samo podozrenje. Danas praktično ni jedna država ne veruje onoj drugoj, čak i ako su zvanično najbliži saveznici. Sve to stvara veliku napetost i nervozu kod vlasti, koje onda vide izlaz – a u stvari kupuju vreme – u pronalaženju pretnji tamo gde ih i nema.

Sve to ima i velike geopolitičke posledice. Jer klima nepoverenja se prenosi i na državnu politiku. To geopolitičko nepoverenje znači da svi drugi koji se ne slažu sa vama nisu samo pogrešne, gotovo ilegalne države, nego i stalna pretnja. Postoji realna opasnost da će se to pretvori u takozvano eksplozivno nepoverenje, koje vremenom obično preraste u agresivni animozitet i nagon za uništenjem, razbijanjem.

Američki razarač USS Stokdejl u Tajvanskom zalivu (Foto: Alamy)

Ili, rečeno jednostavnijim jezikom, u sukobe i ratove. To, na žalost, postaje sve izvesnija perspektiva.

Siniša Ljepojević je novinar i publicista sa prebivalištem u Londonu i dugogodišnji saradnik Novog Standarda. Autor je nekoliko knjiga, među kojima je i „EU protiv Evrope, uspon i pad evropskog projekta". Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslovna fotografija: Aly Song/Reuters

Izvor Novi Standard

BONUS VIDEO

 

Milivojević: EU nema mehanizme, a ni volju da utiče na Prištinu oko ZSO

kosovo-online.com

Milivojević: EU nema mehanizme, a ni volju da utiče na Prištinu oko ZSO - Kosovo Online

3-4 minutes

---

Nastavak dijaloga Beograda i Prištine moguć je na tehničkom nivou, ali suštinski dijalog neće biti moguć dok se ne razreši pitanje formiranja Zajednice srpskih opština, kaže za Kosovo Onlajn diplomata i odličan poznavalac spoljnopolitičkih prilika Zoran Milivojević.

"Srbija ne može da prihvati da pitanje ZSO bude deo nekog celovitog sporazuma, da to može da bude primenjeno samo posle obostranog priznanja. Srbija mora da insistira na primeni Briselskog sporazuma čime se stvaraju uslovi za nastavak kvalitetnog dijaloga. Ne dijaloga koji se bavi tehničkim pitanjima, nego dijaloga koji govori o suštini normalizacije, o suštinskim pitanjima", istakao je Milivojević.

Prema njegovom mišljenju, na probi je EU i praktično sve zasvisi od toga kako će se Brisel u narednom periodu ponašati.

"Imam utisak da će Srbija biti pod pritiskom u narednom periodu, posebno za vreme nemačkog predsedavanja, i da iz Brisela treba očekivati dodatne pritiske i zahteve da Srbija ipak prihvati da razgovara o sveobuhvatnom sporazumu u kome bi bila i ZSO, što za Srbiju nije prihvatljivo rešenje", rekao je Milivojević.

On kaže da se pokazalo da EU nema mehanizme ni mogućnosti da utiče na Prištinu, da se to pitanje reši tako što bi se Briselski sporazum primenio.

"Postaje očigledno i sve jasnije da ne postoji politička volja kada je reč o EU. Evropska unija uvažava pre svega interese Prištine i deluje u pravcu onoga za šta se prištinska strana zalaže, a to je da se pregovori vode u pravcu obostranog priznanja", ukazao je Milivojević.

On smatra da Srbiju ne bi trebalo da zanima  pitanje promene kosovskog ustava.

"Nas ne zanima pitanje Ustava Kosova. Mi državu Kosovo ne priznajemo. Za nas je važeći izvorni Briselski sporazum iz 2013, dopunjen 2015. godine, gde je jasno definisano šta je ZSO, koje su njene nadležnosti, iz čega se sastoji, kako treba da deluje. Nas zanima samo ta primena", rekao je Milivojević.

Sa druge strane, kako navodi, pitanje promene Ustava Srbije je pitanje vezano isključivo za odluku Srbije.

"Pitanje promene Ustava Srbije je pitanje za nas i našu odluku. Mi ćemo menjati ustav onda kada to bude zahtevao neki nacionalni interes i političke i druge potebe države Srbije, a ne po diktatu ili nekom nametnutom rešenju. Srbija nema  nikakvu potebu i razlog da menja ustav i da otvara tu temu. Mi nismo ni u procesu evrointegracija otišli daleko, nismo ni blizu pristupnog ugovora, prema tome tema promene ustava za nas nije relevantna", smatra Milivojević.

Po njegovom mišljenju, na rasplet i dalji razvoj dijaloga Beograda i Prištine u velikoj meri uticaće izbori u SAD.  

"Pokazalo se da Vašington ima instrumente i političku volju da deluje. Kada postoje te dve stvari onda možemo očekivati neki rezultat. Ukoliko bi imali kontinuitet Trampove administracije onda bi imali i kontinuitet njihove inicijative. Ukoliko dođe do promene u Americi onda bi nastala malo drugačija pozicija. Imali bismo reviziju ranijeg pristupa i približavanje američke administracije stavu Prištine i Brisela", zaključio je Milivojević.

 

iskra.co

ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: На Западу ништа ново

7-8 minutes

---

20.10.2020. - 11:00

фото: З. Шапоњић

Забављена погледом ка целини дугачког фронта на ком су одавно Руси, однедавно Кинези, а сада се помаљају и Американци, ЕУ је багателисала однос према сопственој периферији

„Данашња дискусија потврдила је да је дијалог јасно повезан са европском будућношћу Косова и Србије." Аутор ове реченице је Мирослав Лајчак, након састанка министара спољних послова ЕУ. На Западу ништа ново.

Тренутак подсећа на опис Ремарка у истоименом роману, када Паул Брамер одлази на одсуство у родни град након дугих рововских борби. И тада схвата да више ништа није исто.

Брамерова перцепција рата је једно, а његових саговорника нешто сасвим друго. Убеђују га да не схвата целину, под утиском је дешавања са линије фронта на којој је непосредно ангажован, док немачке трупе напредују ка Паризу.

Песимизам главног књижевног лика, уз постављање питања чему рат и жртве, у великој мери и наговештава пораз који ће уследити. Без опредељености за борбу, без уверења да се борбом брани слобода као виша вредност, свега онога о чему пише Станислав Краков осликавајући дешавања са Проклетија, Крфа, Кајмакчалана (Живот човека на Балкану), нема ни победе. Џаба су велике приче о целини дугачког фронта и теоретисања којим правцем најбрже стићи до Париза.

Велико ништа у најави

Зато је сада џаба и Лајчаково понављање тезе о „европској будућности". Када је лансирана, пре две деценије, још је и вршила функцију. У међувремену, тотално потрошена, постала је безвредна. Као да се у Београду не читају вести, не прате дешавања у свету, не познаје стање унутар ЕУ и расположење јавности унутар кључних држава чланица.

Европске будућности нема не само због институционалне блокаде у коју је ЕУ запала или очигледних политичких мимоилажења, већ и зато што нас тамо већина једноставно неће. У таквим околностима инсистирање на „коначном и свеобухватном решењу" тиче се само једне ствари – имплементацијe Ишингеровог плана. Без икаквих надокнада, компензација, уступака. Без европске перспективе, коју, успут да се дода, Лајчак и не може да обећа, пошто од њега тај процес уопште не зависи. Од њега чак не зависи ни евентуална промена става Словачке по косовском питању. Лажној „Републици Косово" треба обезбедити чланство у УН. И ту је тачка.

Гомила парола које се пласирају, укључујући и последњу, служе само да би сакриле ову чињеницу. Томе служи и понуђени аргумент о мишљењу „Уставног суда Косова" посвећеног Заједници српских општина. Тобоже, сада се против одлуке не може, па ће ЗСО бити некако формирана, али никако са надлежностима и правима како је првобитно планирано. У преводу, представљаће једно велико ништа.

Устав Србије? Неважно

Истовремено, Устав Србије не постоји као аргумент, то се у Бриселу никога не тиче. Иако је Србија земља-кандидат за чланство! У овом конкретном примеру концепт владавине права не почива на поштовању уставних норми, него на њиховом грубом кршењу.

Активирање „косовског питања" од стране ЕУ којем присуствујемо, уз много медијске буке и пропаганде, само је наставак свих њихових претходних покушаја да „затворе случај". По оној Стаљиновој „ако нема човека – нема ни случаја", покушавају да опосле „ако нема случаја – нема ни проблема". Што значи да се коначно застава лажне државе самопроглашене на српској територији завијори на обали Ист ривера. Тиме се окончава врло непријатан процес и сакрива политички неуспех.

Нема више незгодних питања о кршењу свих норми које су могле бити прекршене, о агресији на суверену државу, о сарадњи са терористима, о највећем складишту наркотика на целом континенту из ког се „роба" дистрибуира па Европи пуних деценију и по…

Предвођена Немачком, ЕУ је и те како инвестирaла у „косовску независност". Ипак, резултат је изостао. Уместо да једнострана акција произведе корист, донела је бројне проблеме. Између осталог и тако што је захваљујући овој великој глупости ЕУ отворен широк маневарски простор за јачање руског и кинеског утицаја.

Потцењивање српске борбе

Инсистирајући на стриктном поштовању међународног права (не само Резолуције 1244, већ и Повеље УН и Хелсиншког завршног акта) две сталне чланице Савета безбедности учврстиле су своју позицију најпре у Србији, а затим, спорије или брже, шириле су га у непосредном окружењу. Брисел је потценио српску опредељеност за борбу, занемарио чврсто укотвљено уверење народа да је нужно бранити слободу као вишу вредност. Нико из тих интелектуалних кружока није читао Кракова.

Ту је мало шта променило и усмеравање унутрашњих политичких процеса преко циљаних притисака и кампања, вечито дељење локалних актера на подобне и неподобне. Отуда и суштинско неразумевање и погрешки које су начинили и актуелног стања. Још више им се осветило омаловажавање Руса и Кинеза, што је узроковало ужасно лошу процену развоја њихових потенцијала у регионалном контексту.

Да главобоља буде снажнија потрудио се Доналд Трамп, мењајући амерички однос према Бриселу, додељујући ЕУ положај неравноправног партнера. НАТО осигурава безбедност територије, логично је што САД на то подсећају. Логично је и да услед тога нема више оне монолитне „западне громаде" када се говори о „косовском питању".

Пропуштена шанса

Перцепција евробирократије је једно. Уздају се у Лајчака, пошто им је то пут не само за „затварање случаја", већ и за експресно потискивање руског и кинеског утицаја. Брзо отварање поглавља о спољној и безбедносној политици послужило би за ову сврху, уз захтев да преговори трају кратко и заврше се брзо. Не може се у ЕУ без затворених поглавља! Јасно је у ком смеру би се ствари кретале.

Уосталом, на истом састанку министара спољних послова, више је времена посвећено увођењу нових санкција Русији, него Косову. Међутим, перцепција српског јавног мњења је нешто сасвим друго. Свеприсутни песимизам у искрене намере и могућности ЕУ шири се и преко граница Србије, постаје „балкански феномен" и боље него ишта друго наговештава драматичан пораз Брисела који ће уследити.

Забављена погледом ка целини дугачког фронта на ком су одавно Руси, однедавно Кинези, а сада се помаљају и Американци, ЕУ је багателисала однос према сопственој периферији. Епилог свега је да се много тога променило.

Прича о европској перспективи више не игра никакву улогу, не завршава посао, не служи ономе чему је намењена. Шанса је пропуштена и сада се време не може вратити назад.

Насловна фотографија: europa.rs

Извор Спутњик

standard.rs

 

in4s.net

5Г мрежа између мита и стварности – ексклузивно за ИН4С академик Игор Ђуровић

ИН4С

6-7 minutes

---

Илустрација: Intermagazin

Шта је 5Г мрежа? Како она функционише? Када ће бити доступна у Црној Гори? Да ли 5Г мрежа угрожава здравље човјека, али и природу?

Ово су питања која оптерећују велики дио јавности. Информације о 5Г мрежи, према одређеним истраживањима, улазе у сам врх интересовања савремене лаичке, али и стручне јавности.

За многе је 5Г мрежа дуго ишчекивани технолошки подстицај, за неке је нужно зло, док је немали број оних који баштине становиште према коме пета генерација мобилног интернета нарушава здравље људи.

О свему овоме разговарали смо са проф. др Игором Ђуровићем – редовним професором на Електротехничком факултету (ЕТФ) у Подгорици и академиком Црногорске академије наука и умјетности (ЦАНУ).

Професор Ђуровић је, подсјетимо, добитник Тринаестојулске награде и аутор више од 200 научних радова који су објављени у домаћим и међународним часописима из области обраде сигнала и сродних области.

* Професоре Ђуровићу, феномен 5Г мреже представља једну од најконтроверзнијих тема данашњице. У јавности се појављују опречни ставови по овом питању – како унутар струке, тако и међу лаицима. У суштини, како функционише 5Г мрежа и када можемо да је очекујемо у Црној Гори?

Грубо говорећи, принцип функционисања 5Г мреже не разликује се много од функционисања других типова мобилних комуникационих мрежа. Ипак, требала би да донесе много веће брзине у преузимању садржаја са Internet-a те се очекује да буде кориштена од много више типова уређаја у односу на садашње мреже које се ипак највише користе код мобилних телефона и smartphone-a. У једном дијелу 5Г користи више фреквенције него досадашње комуникационе мреже што имплицира мањи домет. То доводи до потребе да број посредника (до сада смо их звали базним станицама) у комуникацији буде већи. 5Г технологија је „скупа играчка". Експериментално се може у некој малој зони у Црној Гори имплементирати брзо. Широка употреба и покривеност не може се очекивати прије захтјева да се изађе у сусрет туристима и другим корисницима из земаља у којима ће ова технологија бити претходно имплементирана.

* Живимо у свијету брзих технологија. На који начин ће 5Г мрежа утицати на индустрију и, генерално, на привредни развој једног друштва?

Постоје три разлога за увођење 5Г технологије: развој нових сервиса, рационалније коришћење телекомуникационих ресурса и повећање протока. Сви ових дана користимо неке сервисе на „даљину". Уочили смо да ти сервиси често падају или губе на квалитету и то у условима када се неки, процјењено мање важни сервиси, пригушују, да би, рецимо, школа на даљину функционисала. Слично смо свједоци да на масовним догађајима, гдје сви снимају и емитују садржаје, долази до крахирања или кашњења мрежног саобраћаја. Без повећања протока даљи развој комуникација биће немогућ за свега неколико година. Ипак су нови сервиси оно гдје се очекује највише од 5Г технологије. Прва таква револуционарна примјена би требала бити у аутономним возилима. Послије 40-ак година покушаја, практично се одустало од идеје да се направи аутономно возило које вози на основу уграђене „памети" и сензора у само возило. Међутим, аутономно возило које вози на основу комуникације са другим возилима и са уређајима поред пута практично је на прагу. Готово сви водећи ауто-концерни воде оштру битку ко ће бити тај који ће се први појавити на тржишту са заокруженим системом. Без обзира на корона-успоравање за вјеровати је да ће се овакви системи појавити у широкој употреби за свега неколико година. У развоју су и други слични сервиси.

Проф. др Игор Ђуровић, академик ЦАНУ (Фото: canu.me)

* У медијима су се појавиле информације да је због успостављања и функционисања 5Г мреже неопходно посјећи стабла градских паркова. Колико таква теза има реално утемељене и да ли ова мрежа може да оствари штетан ефекат по природу?

Једина је истина та да дрвеће стварно може да омета сигнале на фреквенцијама преко 10GHz а посебно преко 20GHz што је један од фреквенцијских подручја за 5Г системе. Није никава идеја да се уништава природа и човјеково окружење већ ће се, претпостављам, користити комбинација три 5Г фреквенцијска подручја од којих се два већ користи за постојеће мобилне комуникационе системе. Што се тиче утицаја на остала жива створења не треба га искључити мада ми није познато да је забиљежено ишта што би у овом тренутку алармирало јавност.

* И, на крају, питање које, вјерујемо, понајвише интересује ширу јавност – да ли 5Г мрежа остварује штетне ефекте по здравље људи. Знамо да нисте љекар, али постоје ли, по Вама, озбиљне научне анализе које потврђују такву теорију?

Противљење 5Г мрежи ја дубоко у зони теорије завјере. Теорије завјере се вјероватно подспјешују од оних који касне у борби Запада и Далеког Истока у развоју ове технологије. Мобилне комуникационе мреже су под пажњом међународних здравствених система од увoђења – прије 30-ак година. Свака технологија је до сада постављана под присмотром. До сада није показан штетни ефекат било које мобилне комуникационе технологије на популацију. Постоје инцидентни случајеви екстремног и неприродног коришћења технологије који су угрозили здравље појединаца. Док, на примјер, постоји директна веза загађења ваздуха и смртности и тешких обољења, таква зависност за 30 година није забиљежена код мобилних комуникација које користе готово сви на Планети. Што се тиче 5Г технологије и она је постављена под сличну присмотру у категорији која је по потенцијалној опасности испод утицаја конзумирања кафе. Премда нису завршена сва релевантна истраживања очекујем да се ова технологија уклопи у минимални утицај на здравље као и постојеће мобилне комуникационе технологије. Зашто то мислим? Понављам, 5Г користи два фреквенцијска подручја која су већ у масовној употреби. И треће, фреквенцијско подручје је у коришћењу од краја 1980-их, али, истина, не тако масовно (цивилне и војне сателитске комуникације, одређени високо-фреквенцијски линкови). До сада није забиљежено оболијевање које је асоцирано са таквим фреквенцијама, закључио је професор Ђуровић у разговору за ИН4С.

 

Јањић: Брисел није помињао цркву јер им одговара смјена власти

Сад им више ЕК није објективна – Јањић: Брисел није помињао цркву јер им одговара смјена власти

Видјећемо шта ће бити, али ће се ови двоструки стандарди Европској комисији обити о главу. Погледајте само Извјештај ЕК за Србију. Они су српске изборе прогласили легалним и чак похвалили регионалну сарадњу Београда. Толико о томе колико су били објективни - закључује Јањић

Од

ИН4С

-

19/10/2020 06:51 Посљедња измјена: 19/10/2020 06:51

8

 

Душан Јањић

У посљедњем Извјештају Европске комисије за Црну Гору није поменуто директно мијешање Српске цркве у изборе како би се постигао политички компромис и омогућила промјена власти. Брисел није занимало ко је учествовао, чак није поменут ни утицај Србије, ни утицај Русије, они су имали циљ и постигнут је – каже у изјави за Побједу политички аналитичар за ДПС потребе Душан Јањић.

Казао је да је ово типично европско понашање двоструких аршина како би се задовољили утицајни њемачки кругови, који су уплетени у формирање нове црногорске владе.

– Брисел је хтио да постигне тај политички компромис – да се омогући промјена власти у Црној Гори и да се тиме задовоље значајни утицајни кругови Нјемачке организовани око Зелених и Социјалдемократа. Мислим да је то било кључно и ЕК ничм није хтјела да доведе у питање легитимитет избора у Црној Гори – каже Јањић.

Он објашњава да се већ годинама ствара представа о Ђукановићу као ауторитарном владару.

– То је оно што се догодило са Киром Глигоровим у Македонији. Нијесу имали неки бољи аргумент па су ауторитарност доказивали позивањем на своје изворе, а то је дио црногорске опозиције који има упориште у Нјемачкој у задњих 15 година. Како би се ,,ауторитарни" режим смијенио ми нећемо помињати како је дошло до те смјене и ко је све учествовао и зато у Извјештају није поменут ни утицај цркве, ни утицај Србије, ни утицај Русије – објашњава Јањић.

Јањић своје тврдње поткрепљује и изненадном посјетом Ђукановица Берлину.

– Погледајте што је резултат посјете црногорског предсједника Берлину. Није он тражио пријем, већ су га звали и сад су задовољни јер је им је обећао да ће урадити оно што је најавио. Омогућиће формирање владе. Када ме питате зашто су га звали, рећи ћу вам, боје се. Сада имају страх да тај експеримент са новом црногорском владом неће успјети. Ушли су у нешто и сад се боје како ће та хетерогена дружина функционисати, јер та влада мора да се направи и њих више не интересује колико ће то да траје. Мислим да је у питању политизација Извјештаја који је производ политицког компромиса – каже Јањић.

Истиче да је нова црногорска већина успјела да потпише Споразум да ће поштовати спољно- политичка достигнућа Црне Горе, али ни у Бриселу нити у Берлину многи не вјерују у то.

– Видјећемо шта ће бити, али ће се ови двоструки стандарди Европској комисији обити о главу. Погледајте само Извјештај ЕК за Србију. Они су српске изборе прогласили легалним и чак похвалили регионалну сарадњу Београда. Толико о томе колико су били објективни – закључује Јањић.

https://www.in4s.net/sad-im-vise-ek-nije-objektivna-janjic-brisel-nije-pominjao-crkvu-jer-im-odgovara-smjena-vlasti/

Jovanović: Lajčak sprovodi nemačku politiku po pitanju Kosova

kosovo-online.com

Jovanović: Lajčak sprovodi nemačku politiku po pitanju Kosova - Kosovo Online

5-6 minutes

---

Nekadašnji diplomata i ministar inostranih poslova u vreme SRJ Živadin Jovanović izjavio je za Kosovo Onlajn, da ono što je pre sedam godina bilo predviđeno Briselskim sporazumom, pre svega Zajednica srpskih opština, EU sada nudi kao deo nekog sveopšteg pravnoobavezujućeg sporazuma Beograda i Prištine. On ukazuje da ni Miroslav Lajčak kao glavni posrednik ispred EU ne govori jasno da to treba prethodno da se primeni i da se primeni onako kako je dogovoreno, a ne onako kako hoće Priština.

Izjavu Miroslava Lajčaka da bi predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo da donese "dalekosežnu odluku", Jovanović vidi kao očigledan pritisak na Srbiju.

"I to glup pritisak, a hvale ga kao veštog diplomatu i pregovarača. Umesto da bude statusno neutralan i da se drži kao neko ko podstiče dijalog, on pokušava da sledi metod diktata. Valjda je to onomatopeja nemačke politike na Balkanu koju on sprovodi. EU nema zajedničke stavove. Ti stavovi su u prvom redu stavovi Nemačke koje Lajčak tumači uz asistenciju Makrona. Ali to su stavovi nemačke geopolitike", rekao je Jovanović.

Duboke razlike u stavu EU i SAD

Prema njegovim rečima, očigledno je da se EU i SAD ne slažu i da postoje duboke razlike po pitanju KiM.

"Ne treba imati iluziju. Ni SAD ne govore da hoće kompromisno rešenje u okviru Rezolucije SB 1244. Mi imamo jednu utakmicu ko će imati primat. Pri čemu Amerika ima više poluga za uticanje na Prištinu nego EU. Evropska unija je odogvorna što je toliko vremena izgubljeno niučemu. Ona  nosi odogovornost zbog sopstvene nemoći", kaže on.

Smatra da je sada na delu druga mera pritiska, a to je ulaganje EU u iznosu od oko devet milijardi evra u ekonomsku obnovu i razvoj regiona. Međutim, Jovanović ukazuje da su ti projekti planirani tek za 2024. godinu.

"Ne mogu da se složim sa stavovima koji glase – oni nama traže da priznamo Kosovo i Metohiju, a za uzvrat ne nude ništa. To je slaba srpska pozicija. To nije dobro. Toga se teba čuvati, jer se time kaže – ako nam nešto ponudite mi smo spremni da priznamo Kosovo. Niko ne sme biti spreman da se odrekne KiM. To je nedopustivo. Treba se postaviti malo jasnije. Ne oštrije, nisam za zaoštravanje, ali jasni stavovi Srbije su neophodni da bi parirali jasnim separatističkim pretenzijama Prištine. Moramo da nastupamo kao vlasnik te teritorije, koja jeste okupirana i nije pod našom  kontrolom. Ali niko drugi na svetu nema tapiju na KiM kao državnom teritorijom. Niko", poručio je Jovanović.

Jovanović kaže i da bi stavove Međunarodne krizne grupe trebalo uzeti sa rezervom, jer to nije neutralna organizacija, a rešenjima koja predlaže uglavnom povlađuje stranama koje su protiv Srbje.

"Međunarodna krizna grupa nikada nije bila neutralna, iako  pokušava da ostavi takav utisak. Uvek je zastupala antijugoslovenske i antisrpske stavove i rešenja koja povlađjuju onim stranama koje su protiv Srbije. Oni nisu statusno neutralni faktor nego faktor geopolitičkih interesa pre svega NATO i vodećih zemalja zapadne vojne alijanse", rekao je Jovanović.

Prema njegovom mišljenju, jedino što je principijelno i prihvatljivo u njihovim stavovima je to da ne bi smelo i ne bi trebalo da bude nametnutih rešenja sa bilo koje strane, pa ni od EU.

"Strane bi trebalo bez pritisaka trećih faktora da dođu do kompromisa. Kompromisno rešenje preptopstavlja i uvažavanje interesa Srbije. Dosadašnji posrednici u rešavanju ovog pitanja, uključujući i EU i SAD, nisu poštovali taj princip statusne neutralnosti. Ali, i sama krinzna grupa koja govori da strane treba ostaviti da se same dogovore i dođu do kompromisa međusobnim ustupcima, ne poštuje taj princip. Ona prejudicira stavove tako što postavlja velika ograničenja. Zahteva priznanje od strane Srbije. Priznanje otimanja KiM silom. Govori da strane treba da se dogovore ali da razmena treritorija treba da bude po principu 'naša za naše'. Da Srbija ustupa KiM vrhuški u Prištini", ukazao je Jovanović.

Opasni stavovi Međunarodne krizne grupe

On je istakao da Međunarodna krizna grupa govori da bi autonomija za Srbe u okviru ZSO trebalo da bude identična onoj za koju bi se Srbija obavezala da da Albancima u južnim srpskim opštinama.

"Krizna grupa iako se zalaže da se strane dogovore, postavlja obruče, okvire i nudi gotovora rešenja, što je kontradiktorno principu dogovra strana. Kompromis je prihvatljiv ali on ne može da bude na neoznačenom, neomeđenom pravno-političkom terenu. Kompromis može da bude samo u okviru Rezolucije SB UN 1244. To znači da se ispoštuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, a da KiM u okviru Srbije dobije suštinsku, najširu autonomiju. Kompromis je nađen 1999. I on je zapisan u Rezoluciji 1244 ", smatra Jovanović.

On je ukazao da je Srbija u međuvremenu otišla čak i dalje od tog kompromisa, tako što je potpisala Briselski sporazum i povukla svoje institucije sa severa Kosova i povukla svoj ustavno-pravni sistem, "a prihvatila širenje sistema vlasti u Prištini".

 

Tadić: Odricanjem od jednog dela teritorije pokazujete spremnost za odricanje i od drugih

kossev.info

Tadić: Odricanjem od jednog dela teritorije pokazujete spremnost za odricanje i od drugih - KoSSev

KoSSev -

5-6 minutes

---

https://youtu.be/FpQ0tXBVuv8

„Zašto bi Srbija priznala nezavisnost Kosova? Pitanje je za svakog ko trezveno razmišlja. Srbija ima svoje legalne interese, svaka zemlja se bori za vlastiti teritorijalni integritet i suverenitet", izjavio je bivši predsednik Srbije, Boris Tadić,u jučerašnjem Danu uživo na N1 Sarajevo.

Ne postoji nijedna zemlja koja se tek tako odriče dela svoje teritorije, poručuje Tadić, uz naznaku da se na taj način šalje signal da postoji spremnost za odricanje i drugih delova teritorije.

Kao primer je izdvojio Bosnu i Hercegovinu i jedan od njenih dva entiteta – Republiku Srpsku, u kojoj živi većinski srpsko stanovništvo.

„Kada bi se BiH odrekla dela svoje teritorije, ona šalje signal u međunarodnu javnost da je spremna da se odrekne i drugog dela svoje teritorije. Pogotovu dela koji ne pripadna dominantno većinskom stanovništvu u BiH. Ako je to prinicip za Bosnu zašto bi bio drugačiji za Srbiju, Sloveniju", upitao je Tadić.

Govoreći o rešavanju kosovskog pitanja, Tadić je podsetio na svoj plan od 4 tačke, za koji kaže da je realan, ne podrazumeva priznanje nezavisnosti između Kosova i Srbije, ali predstavlja normalizaciju odnosa i uvažavanje legitimnih nacionalnih interesa.

Uvek sam se borio za prava Albanaca, ali nisam prihvatao njihov zahtev da Kosovo bude nezavisno od Srbije…Nijedna zemlja na svetu se ne odriče tek tako dela svoje teritorije… Svaka zemlja se bori za održivo rešenje i zato sam ja izložio plan od četiri tačke koji po mom mišljenju podrazumeva sve te aspekte, uključujući i interese velikih sila

S druge strane, kaže da, imajući u vidu istorijske okolnosti, Kosovo više ne može da bude zavisno od Srbije ili deo srpskog suvereniteta na način na koji je to bilo u prošlosti.

Vučić podigao pregovore na statusni nivo

Tadić je prethodnog dana ujedno uputio kritike na račun trenutne vlasti u Srbiji po pitanju dijaloga, oglasivši se na Tviteru uz navode da je „Vučić podigao pregovore na statusni nivo", za razliku od mišljenja koje vlada u javnosti da je, kako kaže, „to učinila prethodna vlast".

Tadić je ove navode izneo komentarišući izjavu izaslanika EU za dijalog, Miroslava Lajčaka, koji trenutno boravi u poseti Prištini, a gde je razgovarao o procesu dijaloga i formiranju Zajednice srpskih opština.

„Lajčak kaže da dijalog ne sme da se vraća na tehnički nivo. Dakle, ipak je Vučić pregovore podigao na statusni nivo, dok godinama svi ćute na njegovu laž da je to učinila bivša vlast? Skandal je da o tome građani budu obavešteni od strane predstavnika EU, a ne predsednika države", poručio je Tadić u objavi na Tviteru.

Njegovu objavu pratilo je saopštenje Kancelarije za KiM.

„Borisu Tadiću srpski narod nikada neće zaboraviti da je Kosovo jednostrano proglasilo nezavisnost za vreme njegove vlasti", poručili su.
Tadića, ali i ostale predstavnike sadašnje opozicje optužili su za premeštanje pregovora iz UN u EU, ali i za mišljenje Međunarodnog suda pravde, povodom zahteva Srbije za ocenu Deklaracije Kosova o jednostranom proglašenju nezavisnosti, za koje kažu da je „potvrda legalnosti proglašenja nezavisnosti".

Sporazum iz Vašingtona dominantno stvoren zbog Trampove kampanje

Tadić je ujedno komentarisao događaje u Beloj kući početkom septembra meseca.

Kaže da je sporazum iz Vašingtona između Beograda i Prištine – „šarada", dominantno vezana za kampanu predsednika SAD, Donalda Trampa.

Poručio je da niko pre potpisivanja sporazuma, osim onih koji su ga pisali, ne bi mogao da zamisli da Sporazum sa nazivom „ekonomska normalizacija odnosa Kosova i Srbije", nosi obavezu o jačanju prava LGBTI populacije u Sudanu i drugim zemljama, ili da se Ambasada Srbije preseli iz Tel Aviva u Jerusalim, suprotno stavu EU o ovom pitanju.

„Ne vidim kakve veze imaju interesi Izraela u vezi sa ambasadom za pitanje o normalizaciji ekonomskih odnosa između Beograda i Prištine", dodao je Tadić.

Sa druge strane, priznaje i da sam sporazum ima i pozitivnih strana – američke investicije. Međutim, ove investicije, prema navodima Tadića, dolaze kao odgovor na strateško prisustvo Kine na prostoru Zapadnog Balkana i Srbije.

Osvrćući se na dijalog Beograda i Prištine u Briselu, Tadić je za N1 poručio da je Evropska unija dala Vučiću 'blank card' za Kosovo, te da je to razlog zašto mu se toleriše ukidanje demokratije u Srbiji.

Comments

comments

 

---

Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

 

iskra.co

ПРОДАВЦИ МАГЛЕ: Великодушна понуда ЕУ Србији – милијарде којих нема ал' да се манемо Кине

6-7 minutes

---

10.10.2020. - 20:31

фото: Sputnik / Pixabay

Борба ЕУ за утицај на Западном Балкану се наставља, макар и виртуелним новцем. Брисел нам великодушно нуди милијарде које очигледно сада нема јер би, како је најавио комесар за проширење и суседску политику ЕУ Оливер Вархељи, могли да их видимо тек 2024. године. Можда. А до тада нам саветује да се манемо кинеских инвестиција.

Да Брисел није при парама јасно је и оном ко површно прати збивања у ЕУ, која није успела да се извуче ни из економске кризе из 2008. године. Рањива је дочекала нову ковид кризу која је само појачала размирице између богатог севера еврозоне и презадуженог југа. Најновија свађа је завршена претњом холандског европосланика да ће та држава напустити еврозону ако Европска централна банка и после јуна идуће године настави ванредно да упумпава новац у привреду задужених земаља посебно погођену пандемијом.

Брисел нам нуди милијарде- можда тек 2024.

Зато и не чуди одговор Вехељија на питање када би Србија могла да очекује средства на основу Економско-инвестицвионог плана за Западни Балкан, која би, уз кредите, требало да износе и око девет милијарди евра бесповратних средстава. Како рече, „по његовој скормној процени" то би могло да се деси 2024. године. А процене, поготово скромне су варљива категорија. Значи, могло би да буде и касније.

Ако будемо добри у осмишљавању пројката, можда, како рече Вехељи, то буде и пре.

„То што је он говорио су жеље, а шта ће да буде остварено од тога и када то је друга ствар, то ће бити кад ће бити. Дo 2024. године Кинези и Руси могу да изграде пругу до Ниша и да возови већ иду пуном паром тада када би они из ЕУ тек могли да почну са радовима или пројектним финансирањем", каже за Спутњик економиста Мирослав Јовановић са Института за глобалне студије Универзитета у Женеви.

Он напомиње да је посебна прича колико од тих обећаних могућих девет милијарди коме иде и на какав начин. Која је количина од тог новца је поклон, а колика су гаранција за неке кредите и под којим условима, са коликом каматом и ко се ту уграђује, ко ће да обавља радове.

„То је на јако дугачком штапу, а до 2024. године свашта може да се деси и промени. Ко зна до какве финансијске кризе може да дође, можда и већа него што је ова. Да ли евро може да се задржи, хоће ли да пукне. То је на јако другачком штапу, а оно што нам је потребно треба нам сада", истиче овај економиста.

Он не спори да је сваки динар и евро у земљи као ште је наша скупоцен и добродошао. Упозорава, међутим, на то да да нико не даје поклон ако ће га то осиромашити. Ако дајете поклон, а поготово, што је он већи, очекујете и нешто за узврат, указује он на логику функционисања оваквог давања.

Кинески врабац, или европски голуб

И шта нам је чинити док та средства не сатгну, више се реторички пита наш саговорник.

По мишљењу ЕУ, које није крила Европска комисија у извештају о напретку Србије на путу ка Бриселу, требало би да се манемо сарадње са Русијом и Кином. Посебно им боду очи кинеске инвестиције због чега Србији константно пребацују.

Да нам је „Дражи кинески врабац него европски голуб" априла прошле године писао је Франкфуртер алгемајне цајтунг, приметивши да земље Западног Балкана чекајући на чланство у Европској унији, радо узимају новац из Пекинга и не хају на упозорења Брисела.

Коначно смо од Верхељија чули што Европској унији сметају кинеске инвестиције у Србији. Зато што су кинеске. ЕУ понуде су боље од кинеских рече званичник Брисела, тек да нешто каже. Само што тих понуда није било када је Србија тражила стратешког партнера за смедеревску железару и РТБ Бор.

„То је јако подмукло, јер ти који нама спочитавају да пуно радимо и тргујемо са Кинезима, они тргују са њима једну милијарду евра дневно. Па ви видите о коликој трговини и улагаљима у ЕУ је реч. А нама се спочитава што се један јако мали део тога улаже код нас улаже", истиче Јовановић.

Новац за пројекте по укусу Брисела

Он уз то напомиње да ми стварамо утисак зависности од помоћи из ЕУ, али се не помиње колико ми губимо због тих споразума и пута приступања ЕУ из које много више увозимо него што тамо извозимо.

„Нама отприлике годишње из Брисела стигне око 200 милиона евра, али исто толику суму ми губимо због тога што не наплаћујемо царине на увоз робе из ЕУ. И када нам ЕУ даје такву помоћ она тачно хоће оно што њима одговара. А ми када бисмо имали та средства ми би их вероватно користили на неке друге ствари које су нама приоритет, а не Бриселу", каже саговорник Спутњика.

Он је као пример навео такозвани „aуто-пут мира", који иако је чедо ЕУ спомиње и Вашингтонски споразуму, за чије је прве деонице Европска унија већ одобрила инвестиције. Вредност ауто-пута који би требало да споји Ниш и Приштину и он постане део путне мреже која преко Тиране води до Драча, је 920 милиона еввра, а само 40 милиона су бесповратна средства.

„То је смешно и такав пут нема никакво комерцијално оправдање због тога што обим саобраћаја на таквом путу не оправдава тако велико улагање за отплату кредита и за његово одржавање. То ће да раде углавном странци, ту ће се многи уградити, нема значај за Србију, али има за Албанију и за НАТО који тим путем може да гази гусеницама и да ништа не плати, а отплата кредита ће да падне на плећа пореских обвезника Србије", закључио је Јовановић.

rs.sputniknews.com, Мира Канкараш Тркља

 

iskra.co

Џејмс Џатрас: Ако Трамп победи, можда покушају да га уклоне са власти, а то је грађански рат

5-6 minutes

---

13.10.2020. - 10:21

фото: Sputnik / Никола Бижић

Једноставан одговор на питање има ли Америка будућност био би да можда има, али да то неће бити она Америка коју познајемо, каже у интервјуу Спутњику политички аналитичар и лобиста из Вашингтона Џејмс Џатрас. Две велике лажи које се говоре о Америци су, према његовим речима, да се ради о грађанској држави, као и да је Америка земља имиграната.

Америку су основали Енглези и због тога говоримо енглески. Због тога, подсећа Џатрас, САД има законодавство базирано на англосаксонском праву:

„Моји преци дошли су у Америку из Грчке, из Спарте, пре сто година и асимиловани смо у који идентитет? Шпански, јеврејски, кинески? Не, асимиловани смо у амерички идентитет који је заснован на енглеским темељима. И то је оно што је изгубљено – етос тог идентитета који је засновао етнос је изгубљен. Зато имамо дехристијанизацију Америке, сексуалне патологије сваке врсте, патологије засноване на раси, редефинисање онога шта значи бити Американац".

Доналд Трамп је, наводи Џатрас, изложен мржњи јер је аватар тог етноса. Он мора бити уништен јер – „Америка је земља зла, а он је наранџасти Хитлер".

„Мислим да је наша будућност заснована на пузајућој диктатури жртава. Блек лајвс метерс, Антифа, људи који луде због климатских промена желе да све дефинишу кроз расу, сексуалну оријентацију или кроз америчко наслеђе које желе да униште. Не знам како ће се то одвијати. Ако Трамп победи легитимно, они ће рећи да је изгубио и покушаће да га оборе са власти. Можда ће покушати да ураде оно што су покушали у Србији, Украјини и оно што тренутно покушавају у Белорусији. А можда ће искористити и војску да га уклоне са власти, не знам. Уклонити изабраног председника уз помоћ војске је нешто што би било без преседана, што би водило у грађански рат", наводи Џатрас.

Када говорите о америчкој будућности, поредите вашингтонски естаблишмент са бившом совјетском номенклатуром. Зашто?

Зато што имају две заједничке карактеристике – лични интерес и идеологију. Лични интерес појављује се када имате велики, угојени естаблишмент који исисава богатство из земље за сопствено добро. То је једна велика структура сачињена од богатства и моћи која влада земљом коју избори уопште не интересују. Не занима их ко ће победити, демократе или републиканци. Имају наслеђени интерес да ствари остану онакве какве јесу сада. Америка која заправо производи богатство са једне стране је непријатељ, а са друге крава музара коју треба држати под контролом. На исти начин као што је стара совјетска номенклатура гледала на обичан народ као на некога кога треба држати под контролом да ради, производи богатство које треба да буде исисано из њихових руку. Али то све зависи од идеолошког оправдања моћи и, наравно од експанзије у остатак света. Знамо да су бивше социјалистичке државе социјално конзервативније од западних земаља. Зашто присиљавамо те људе да организују Параде поноса, зашто је то толико важно за нашу политику? Мој одговор је да не може бити трансатлантицизма без трансџендеризма. Идеја да морате да промените сопствено друштво, да раскинете са својим моралним вредностима, идентитетом, чак и са сопственим осећајем националитета – то је веома важно и мислим да је то део кризе која потреса Америку. Ви знате да сте Срби, да ли ми знамо да ли смо још Американци? То је право питање.

Какви су изгледи америчке будућности?

Дозволите ми да почнем овако. У разговору који је Срђа Трифковић водио са математичарем Игором Шафаревичем у Москви дошли су до питања има ли Русија будућност. Шафаревич је одговорио да као математичар сматра да нема. Међутим, као хришћанин који верује у Светог Духа пут можда постоји. Тако се и ја осећам поводом Америке. Ми нисмо православна земља, али надам се да постоји Свети Дух. Такође се надам да постоји заостала снага у првобитном америчком етносу да може да се очува упркос томе што се пут ка бољој будућности за Америку у којој сам одрастао не види. Можда ће се у сред кризе видик разбистрити. Ако не, биће то будућност лажне Америке, фашиста или комуниста дугиних боја, што и није нека разлика, систем меког тоталитаризма. То неће бити Америка која је позната већини људи. То је један од вероватних путева, али рекао бих да се ради о будућности лажне Америке.

Шта Балкан може да очекује у случају да Џо Бајден победи на изборима?

Ништа добро. У политици никада не гласате за некога, гласате против некога. На власт не долази нико добар, постоје само лоши и јако лоши. А Бајден је јако лош. Бајден је, у ствари само други Боб Дол. Био је најмилитантнији мрзитељ Срба у целом Сенату. Са њим у Белој кући, мислим да можете да очекујете обновљен притисак на Србију да се потчините. Бајден не мари толико за бизнис, Трамп и људи око њега помало и маре. Бајден је такође показао да би био више антируски настројен од Трампа. Проблем са америчким политичарима и Балканом је схватање да је Југославија била мини СССР, а да су Срби мини Руси, па су лоши као и велики Руси. Такав ниво мржње је присутан у политичком спектру којем припада Бајден и биће много, много горе уколико он победи.

 

Yanis Varoufakis: Igre redistribucije

pcnen.com

Igre redistribucije

6-8 minutes

---

Piše: Yanis Varoufakis

Olimpijsko finale na 100 metara samo što nije počelo. Na pucanj startnog pištolja publika skače na noge. Sprinteri su potrčali. Ali posle 30 metara trkač na čelu usporava, kao da se solidariše sa trkačima koje je ostavio iza sebe. Mada se sprinterima to nije dopalo, uvedena su nova pravila kojima se ograničava najveća dozvoljena distanca između pobednika i trkača na začelju.

To je analogija koju konzervativni protivnici redistribucije bogatstva imaju na umu dok lamentiraju nad „politikama zavisti". Bogataše zamišljaju kao sprintere koje nezadovoljnici pokušavaju da uspore zakonima i previsokim porezima.

Ali život nije sportsko takmičenje i rezultati ne zavise samo od talenta i treninga. Život više liči na arenu u starom Rimu u kojoj oklopljeni gladijatori kasape nenaoružane žrtve, koje u ovom slučaju nisu gubitnici zbog nedovoljnog ulaganja truda, već zbog asimetrične raspodele oružja na početku.

Pedesetih i šezdesetih godina 20. veka rad i inovativnost su vas mogli podići iz siromaštva i otvoriti vam put do bolje pozicije na društvenoj lestvici. Ali to je bilo moguće samo zato što je super-bogatima, naročito bankarima, društvo nametalo određena ograničenja u pogledu načina na koje mogu koristiti svoje bogatstvo. Sa ukidanjem postavljenih ograničenja, nakon rušenja sistema iz Breton Vudsa i opšte finansijalizacije ekonomije koja je usledila, našli smo se u svetu u kom rad i kreativnost ne garantuju adekvatnu nagradu.

Problem sa kojim se većina ljudi danas suočava, naročito mladih, nije to što im izmiču investicione superzvezde poput Warrena Buffetta. Problem je u tome što su u svojim pokušajima sputani stagnirajućim investicijama i platama, a to je posledica činjenice da se bogati danas bogate i dok spavaju, na načine koji nemaju nikakve veze sa uloženim trudom, preduzimljivošću ili štedljivošću.

Deo problema su i veliki inovatori. Jeff Bezos je bio dalekovid, revolucionisao je sistem maloprodaje i obogatio se. Ali koji deo njegovog bogatstva od 200 milijardi dolara je nagrada za dobru poslovnu ideju i pokazani preduzetnički duh? A koji deo je proistekao sam od sebe iz prethodno akumuliranog bogatstva?

Na takva pitanja nije moguće precizno odgovoriti, ali činjenica je da najveći deo svetskog bogatstva više ne stiže do inovatora i ljudi koji obavljaju poslove važne za funkcionisanje društva. Dok se bogatstvo koncentriše u veoma malom krugu, ostatak ekonomije se pretvara u pustinju.

To nije ništa novo. Odavno znamo da velika tržišna moć uvećava bogatstvo, koje onda dodatno uvećava tržišnu moć. To je suština problema: za produktivnost i zapošljavanje ništa nije pogubnije od prevelike koncentracije tržišne moći. Da upotrebimo onu analogiju konzervativaca, najbrži trkači ne mogu pobediti ako su najbogatiji prethodno pretvorili stazu u živo blato za sve ostale. Zato se najteže siromaštvo i najveći broj „smrti iz očaja" registruje tamo gde je koncentracija bogatstva najveća.

Šta bi trebalo preduzeti tim povodom? Kako redistribuirati bogatstvo na pošten i efikasan način?

Često se govori o porezima na imovinu. Ali porezi na imovinu koji su zakonski i politički ostvarivi ne bi značajnije umanjili razorni nivo nejednakosti koji smo dostigli. Štaviše, to bi konzervativcima omogućilo da dovedu u pitanje čitav projekat redistribucije bogatstva postavljanjem pitanja koja nisu neumesna: Treba li država da izbaci siromašnu naslednicu iz kuće zato što više nije u stanju da plaća porez? I kako ćemo uopšte utvrditi vrednost neke imovine, na primer, kolekcije poštanskih maraka, ako je prethodno ne iznesemo na tržište?

Dobra vest je da postoje proverene metode redistribucije bogatstva, bez narušavanja bilo čijih prava i kršenja etičkih načela. Theodore Roosevelt je 1906. rasparčao Standard Oil i druge kartele, uprkos brojnim kritičarima koji su ga napadali zbog ugrožavanja duha preduzetništva i inovativnosti. Posle sloma Vol strita 1929, drugi Roosevelt, Franklin Delano, slušao je iste takve napade dok je pokušavao da zlog duha finansija vrati nazad u bocu. Theodore i Franklin Roosevelt su u dva poteza ostvarili redistribuciju bogatstva kakva inače ne bi bila moguća bez revolucije.

Naravno, moćni pronalaze načine da se oslobode nametnutih stega. Posle rušenja sistema iz Breton Vudsa 1971, karteli i Vol strit su brzo povratili moć. Tri megakompanije, BlackRock, Vanguard i State Street, poseduju bar 40 odsto svih američkih javnih kompanija i gotovo 90 odsto onih koje su kotirane na Njujorškoj berzi.

Dogovaranje i nameštanje cena je van kontrole, jer svaki direktor zna da je megakorporacija kojoj njegova firma pripada u kontaktu sa direktorima rivalskih firmi koje joj takođe pripadaju. Rezultat su više cene, usporavanje inovacija, opadanje investicija i plata.

Moć je dodatno koncentrisana posle implozije Vol strita 2008, kada su banke počele da pumpaju reke novca u finansijski sistem. Koristeći novac iz centralnih banaka, džinovski karteli su izmišljali nove složene oblike zaduživanja i kupovali sopstvene akcije, što je njihove cene podiglo u stratosferu, uskraćujući tako svetu investicije u kvalitetna radna mesta i zelenu infrastrukturu.

Megakompanije imaju i druge hobije, kao što su uzurpiranje tržišta i kupovina političara i regulatornih agencija, čime uništavaju liberalnu demokratiju. Kada je stigla pandemija i gurnula realnu ekonomiju u još dublju depresiju, svet finansija se potpuno odvojio od realne ekonomije i pretvorio kapitalizam u neku vrstu tehno-feudalizma.

Da bismo demontirali ovaj režim, moramo primeniti unapređene verzije intervencija koje su izveli Theodore i Franklin Roosevelt. Umesto gubljenja vremena na rasprave o neefikasnim porezima na imovinu, progresivne snage treba da se koncentrišu na strategiju koja uključuje tri elementa.

Prvo, novac iz centralnih banaka treba usmeriti isključivo na podršku javnim investicijama u zelenu infrastrukturu i druga javna dobra. Drugo, korporacije koje monopolizuju velika tržišta koja su same stvorile – kao Amazon i Facebook, na primer – treba rasparčati. Najzad, deo akcija velikih korporacija (da kažemo, 10 odsto) treba deponovati u fond socijalnog kapitala iz kog će se finansirati univerzalna osnovna dividenda.

Takva kombinacija politika inspirisanih zakonima protiv trustova i Nju dilom iz prošlih vremena mogla bi da oživi našu ekonomiju, revitalizuje demokratiju i sačuva planetu. Da je politička ekonomija sportska arena, bilo bi jasno ko je favorit za zlatnu medalju.

Peščanik.net

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

Докле више о Титу

politika.rs

Докле више о Титу

4-5 minutes

---

Није културно наметати своје мишљење другима, а није ни демократски. Можемо у демократском дијалогу доћи до истог става, али наметање није прави пут. Књижевник Љубомир Шуљагић у свом тексту „И после Тита – о Титу" („Политика" 28. 9. 2020) каже: „Ваљда није спорно да су четници (са Дражом на челу) били једина регуларна војска, а партизани побуњеници који су, на челу са Титом изазвали грађански рат". Зашто ми он намеће своје мишљење?

О регуларној војсци може се говорити у регуларној држави а никако у поробљеној. У поробљеној држави може се говорити о устаницима, што су били и једни и други, с тим што су једни чекали да им неко други донесе слободу а други су се активно борили. Како је када ти други донесе слободу, виђали смо у послератној европској историји, а и данас гледамо у многим земљама Старог континента и света. Непријатељ устанике зове побуњеницима, а за окупирани народ то су устаници против непријатеља који им је поробио државу и њих саме. Нормално је што је победио онај који се активно борио, поготово што у партизанским редовима није било људи спремних да закољу онога ко им је прешао пут или је имао друго политичко убеђење од њих који су имали црне тројке, брадоње што су више личили на страшила за птице... И, посебно, наш народ не прашта шуровање са окупаторима.

Питам се како је изазивач грађанског рата, како каже г. Шуљагић, онај који позива народ на борбу против непријатеља, а није онај који је обилазио куће неистомишљеника да би их ликвидирао. Зар то у демократији није највећи грех? Када г. Шуљагић набраја оно што је Данило Вујичић навео да је Тито добро урадио, не спомиње бесплатно здравство и – најважније – да у Југославији није било гладних, ни армије оних који дрхте да ли ће изгубити посао.

Што се тиче примедбе да Вујичић није набројао оно што је Тито лоше урадио, сматрам да то и није било потребно, јер би само плагирао наводе из стотине других о томе објављених текстова.

Г. Шуљагић пише о више десетина хиљада наших грађана страдалих од припадника Озне и Удбе, о више стотина масовних гробница такозваних народних непријатеља. Што се већ једном не презентују спискови убијених и локације масовних гробница.

Или је то можда прича попут оне да је Озна убила дванаест хиљада Чачана у време када је Чачак имо девет хиљада становника и да је већина сахрањена на терену игралишта ФК „Борац". Када је грађен нови стадион „Борца", нађено је неколико лешева. Вероватно је реч о људима које су Немци стрељали, јер су то чинили у околини.

Г. Шуљагић говори о томе да није било суђења, а ја као дете памтим да их је било. Затим набраја низ, по њему лоших дела, не аргументујући их. Да издвојим забрану Србима да се врате на Косово после рата. Неколико дана пре него што је објављен текст г. Шуљагића, прочитах у „Политици" да је та забрана била безбедносна и трајала је само до победе наше војске над албанским екстремистима 1945. године. Шта је тачно? Каже да је Тито одвојио Војводину и Косово са Метохијом од Србије. Пар дана касније прочитах у „Политици" да у Краљевини Југославији ове две покрајине и нису биле у Србији и да их је Тито прикључио Србији као покрајине. Опет: шта је тачно? Ово питање се односи и на друге тврдње г. Шуљагића.

Није тачна тврдња г. Шуљагића да су „они који су се борили за правду и једнакост и против буржуја и кулака, постали много већи буржуји..." Упознао сам многе такве. Скромно су живели. Имали су само стан као и други обични људи, возили су најјефтинија руска возила, нису имали векендице... Било је и оних који су живели, како каже г. Шуљагић, у изобиљу, али су то били искључиво они који су се прикључили Титовој партији када је партизанска победа већ била извесна. На крају су дошли главе Титовој партији и његовом делу. Данас такве зовемо прелетачи, а ја сам оне раније звао комуњаре, а ове нове уљези. Зар такви нису дошли главе и Милошевићу а и Тадићу. Има их много и у овој странци на власти.

Љубиша Спасојевић,
Лучани

View article...

Enclosures:

160z120_tito-fdp.jpg (7 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2020_10//160z120_tito-fdp.jpg