Денацификација и демилитаризација Европе

ТЕМА НЕДЕЉЕ: СРПСКИ НАРОД НА ПРАВОЈ СТРАНИ ИСТОРИЈЕ

Денацификација и демилитаризација Европе

Страховања о великом рату на врху ове највеће економске кризе од 1929. јесу оправдана. Пандемија није била довољна вакцина за лудило света у којем живимо

 

Негде у лето 1945, када је Стари континент ослобођен специјалном војном операцијом удружених савезника – Црвене армије, Војске, Морнарице и Ваздухопловства САД, Британске армије и НОВ и ПО Југославије – те када су одлучним ударом антихитлеровске коалиције створени услови за демилитаризацију и денацификацију нацистичке, фашистичке, фалангистичке и квислиншке „нове Европе", неки француски војни полицајци, можда студенти филозофије пре рата, тражили су по Фрајбургу филозофа Мартина Хајдегера, којем је двадесетдвогодишњи омиљени студент и одани следбеник Ернст Нолте по ноћи у тајности донео храну и одећу за бекство, ако највећи живи филозоф буде морао да бежи од реторзије ослободилаца и преког суда духа времена у настанку.

Хајдегеров допринос феноменологији, херменеутици и егзистенцијализму био је довољан да га заштити у тим „тешким" временима за све велике Немце који су преживели, а нису емигрирали као Томас Ман, Марлен Дитрих или Бертолт Брехт. Млади Ернст Нолте постаће филозоф који ће написати „Три лица фашизма" – како се обично преводи наслов његове тезе са Универзитета у Келну „Фашизам у својој епохи" – најзапаженију историју европског покрета заслужног за 60 до 100 милиона мртвих од 1. септембра 1939. до 9. маја 1945.

Укратко, по Нолтеу:

Теза. Покрет као идеологија настаје на таласу понижења које Француска доживљава након пораза у француско-пруском рату и „крваве недеље", у којој је угушена Париска комуна. Шовинизам и реваншизам порађа Француска акција, коју промовише истоимени све популарнији париски лист на размеђи векова, као ројалистички и десничарски одговор на залагања француске левице у афери „Драјфус".

Антитеза. Покрет као партија расте на плодном тлу понижења због неиспуњених обећања Италији за улазак у Велики рат на страни савезника, од Д'Анунција до Мусолинија, уредника социјалистичког листа „Аванти", фашисти сањају о обнови империјалног Рима, уништењу модерности кроз антилиберализам, антимарксизам, антикапитализам и антибуржоаски корпоративизам.

Синтеза. Покрет као националсоцијалистичка држава настаје на понижењу којем је Немачка изложена Версајским мировним уговором, као последица пораза немачке револуције и конфузије Вајмарске републике.

Нолтеове даље анализе три лица европског фашизма развијаће се, после прве књиге из 1963, кроз историографска дела и новинске чланке, до велике полемике средином осамдесетих у којој ће га Јирген Хабермас и многи други историчари означити као творца ревизионизма, оправдавања нацизма као одговора на Октобарску револуцију и јеврејску заверу која је стајала иза руског и европског комунизма, као негатора Холокауста који објашњава Аушвиц као одговор на Вајцманово писмо подршке светског ционизма Енглеској у време Денкерка, као филозофа-историчара који све праксе нацизма, изузев гасних комора, приписује копирању метода већ практикованих у Совјетском Савезу и другде у временима када се велика економска криза најлакше решава комбинацијом јавних радова и концентрационих логора.

Звучи познато? У међувремену, окупирана Европа и на Западу и на Истоку биће обновљена кроз хладни рат, који воде међусобно ослободиоци из 1945. Квислиншке, фашистичке, фалангистичке и нацистичке земље, кроз процес еманципације, усвајање антифашизма, демократије и заштите људских права, формираће Заједницу за угаљ и челик, заједничко тржиште, Европску економску заједницу и коначно франко-немачку империјалну државу у настајању која себе назива Европска унија. Под контролом НАТО-а, без немачке војске, с Француском, која једина има атомску бомбу, без Уједињеног Краљевства, које се вратило под окриље америчке суперсиле, ова творевина која је објективно четврти покушај стварања Европе после Карла Великог, Наполеона и Хитлера, завршава ових дана у агонији разорених амбиција, понижавајућег диктата хистеричних америчких ратних хушкача, са економијом у слободном паду и вероватним социјалним немирима који ће бити „демократски" гушени војском вероватно већ у октобру. То је, ваљда, због Украјине, како трубе оркестри светских медија „слободног" света. Биће да се Европа враћа, уз гаулајтере из Америке над главом, свом изворном идеолошком обрасцу, како га дефинише несретни Нолте – антимодернизму против Кине, расистичкој фобији против Русије и ароганцији и неутемељеном презиру према свима осталима. Биће да специјална војна операција у Украјини не циља на демилитаризацију и денацификацију Украјине. Изгледа да је то показна вежба како би изгледала демилитаризација и денацификација Европе. Невоља је што је за тај танго потребно двоје. За сада та коалиција из четрдесетих није у изгледу, па су и страховања о великом рату на врху ове највеће економске кризе од 1929. оправдана. Пандемија није била довољна вакцина за лудило света у којем живимо.

* Редитељ

 

novosti.rs

INTERVJU SERGEJ LAVROV: Imate pravo da sebe zovete nezavisnima

Бранко Влаховић - Стални дописник из Москве

14-18 minutes

---

MINISTAR spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov dao je juče onlajn intervju srpskim medijima - redakcijama "Večernjih novosti", "Politike", Radio-televizije Srbije i novinske agencije Tanjug.

Foto: Printscreen

Domaća javnost dobila je priliku da iz prve ruke sazna stav najveće zemlje sveta o aktuelnom sukobu u Ukrajini, ali i pogledu iz Moskve na sve moguće konsekvence ruske vojne operacije po Srbiju i zemlje regiona. U ime redakcije "Novosti" sa ministrom Lavrovom razgovarao je stalni dopisnik našeg lista iz Moskve Branko Vlahović.

 

Branko Vlahović

RUSIJI je poznato kakav pritisak trpi Srbija, kao i ostale balkanske zemlje, da se priključi antiruskim sankcijama. Vidimo u tome pokušaj Amerike da na Balkanu nametne svoju hegemoniju. Duboko uvažavamo srpski narod, srpsku kulturu, srpsku istoriju, njegovu privrženost tradicionalnim prijateljima i sigurni smo da će Srbija nastaviti sa pametnim izborom u ovoj situaciji.

Mi smo bratski narodi, a objedinjuje nas zajednička istorija, zajedničke pobede protiv zajedničkog neprijatelja i vidimo koliko su ta osećanja ukorenjena u duši srpskog naroda i njegovog istorijskog sećanja. Nikad ništa ne namećemo silom, što Zapad čini putem ekonomskih i drugih ucena. To nije pristojno, tako se ne treba ponašati ni u društvu, a ni na međunarodnoj sceni, kad svima pokušavaju da zavrću ruke.

Ovo je u specijalnom intervjuu za srpske medije naglasio ruski šef diplomatije Sergej Lavrov. On je iscrtao i širu sliku, kako je rekao, spoljnopolitičkih pokušaja SAD da zavedu svoju hegemoniju na Balkanu.

*Svima je poznato da Srbija nije i neće uvesti sankcije Rusiji. Da li je za vas bilo iznenađenje što su se sankcijama pridružile i zemlje na Balkanu koje su ne tako davno bile u dobrim odnosima sa Rusijom? Kakva je vaša prognoza normalizacije odnosa sa ovim zemljama?

- Vidimo kakav se pritisak bez presedana pravi na mnoge zemlje. To nije od juče, počelo je još pre desetak godina. EU je od zemalja koje su nameravale da uđu u ovaj savez počela da traži da se pridruže svim njihovim spoljnopolitičkim inicijativama. To Srbi znaju, a te inicijative EU imaju u poslednje vreme sve više antiruski karakter.

Taj pritisak na Rusiju je isključivo zato da bi je zakočile na njenom putu i da joj ne dozvole samostalnost delovanja na međunarodnoj sceni. Kad je pisan statut EU, u prvoj varijanti je stajalo da Evropa ima hrišćanske korene. Ali evropski lideri su odlučili da toga u tekstu ne bude i ta konstatacija je izbačena. Evropa je tako precrtala i svoje poreklo i tradiciju.

Mi vidimo kakav pritisak prave na Srbiju i balkanske zemlje u svemu, od ekonomije do kulture, humanitarne i političke sfere. O tome je detaljno govorio i predsednik Aleksandar Vučić, podvlačeći da će se Srbija rukovoditi samo svojim interesima. Takvih zemalja još ima u Evropi - spomenuo bih premijera Mađarske Viktora Orbana, koji je rekao da će Mađarska braniti svoje interese.

Ali ta mnogonacionalna birokratija koja se nalazi u Briselu pokušava da potčini sve zemlje i da ih maksimalno liši prava da samostalno odlučuju. To je štetno. Vidi se tendencija briselskih činovnika ka autokratiji. Kad je počeo rat sankcijama, oni su na svoju stranu privlačili Crnu Goru, Makedoniju i druge obećanjima da će ih brzo primiti u EU. Uvukli su ih u NATO, potapšali ih što su se priključili sankcijama i rekli "bravo, momčine, samo tako nastavite". To je zaista ozbiljan problem jer je dovedena u pitanje reputacija EU, kojoj je Amerika potpuno prepustila Balkan. Ameriku potpuno zadovoljava antiruska agresivna linija koju sprovodi EU. Setimo se Federike Mogerini, koja je govorila kako je preveliko prisustvo Rusije na Balkanu. To je nastavio da govori i njen naslednik u EU Đuzep Borelj.

Jasno vidimo da SAD, EU i NATO pokušavaju da uspostave svoju hegemoniju. To je put u ćorsokak. Ali u Evropi nema tako mnogo zemalja koje sebe mogu da smatraju u pravom smislu suverenim. Oni koji odbijaju da se pridruže sankcijama protiv Rusije imaju pravo da sebe nazivaju nezavisnim državama, bez obzira na to koliko bili površinski mali.

* Sada se u Rusiji, ali i u svetu, mnogo govori i piše o plaćenicima koji dolaze u Ukrajinu. U Siriji je na strani islamista ratovalo na stotine građana sa KiM i iz BiH, a Zapad zbog toga nije javno kritikovao ni Prištinu ni Sarajevo. Sada su takvi ljudi hteli da ratuju u Ukrajini, a zajedno sa njima i hrvatski dobrovoljci. Kako komentarišete što su političke strukture u Prištini u aktuelnoj situaciji podržale Kijev?

- Rusija je bila među državama koje su upozoravali zapadne partnere da u nekim od zemalja na Balkanu postoje ljudi koji vrbuju osobe za tzv. Islamsku državu i druge terorističke organizacije. Upozoravali smo kakve posledice zbog toga mogu biti za samu Evropu. Poznata je statistika da Prištini i Kosovu pripada neslavni rekord po broju terorista po glavi stanovnika. To su ljudi koji su dobrovoljno išli da ratuju u Siriji i Iraku. Ali nas niko nije hteo da sluša. Onda su se kasnije čudili odakle su se pojavile ubice koje su organizovale terorističke akcije u evropskim gradovima.

Posle neslavnog boravka u Ukrajini, najamnici neće završiti posao. Oni će se prebaciti u evropske gradove i nastaviće svoj posao.

Po zakonima i u Hrvatskoj i BiH kao i KiM ti teroristi bi zbog učešća u ratovima morali da odgovaraju pred zakonom. Morali bi na sud zbog ponašanja koje je kažnjivo. Ali sada već postoje dvostruki standardi, pa su u suprotstavljanju Rusiji sva sredstva dozvoljena. Upozorili smo da ambasade Ukrajine preko svojih sajtova pozivaju plaćenike, što je u suprotnosti sa Bečkom konvencijom. Oni diskredituju diplomatsku profesiju. Pojedini od tih najamnika su govorili i za medije. Jasno je svima da to nisu dobrovoljci, jer su došli da ratuju za novac. Zbog toga oni nemaju nikakvu zaštitu. Na plaćenike se ne odnosi ratno pravo.

A što se tiče podrške Prištine Ukrajini, jasno je da se kriminalna kvazidržava Kosovo ne brine za poštovanje međunarodnog prava, već želi da iskoristi priliku da dobije međunarodno priznanje. Priština se sada pozicionira kao maltene glavni saveznik SAD i NATO na Balkanu.

Naša pozicija povodom toga je poznata. Upozoravali smo da je ponašanje Prištine - neprihvatljivo. Uvek smo bili za rešavanje pitanja na KiM u skladu sa Rezolucijom 1244. Kada je Generalna skupština OUN 2013. dala mandat EU da bude posrednik između Beograda i Prištine, nadali smo se rešavanju problema. Dogovoreno je formiranje Zajednice srpskih opština i poštovanje upotrebe jezika, kulture, samouprave, kao i veza sa Srbijom. To do danas nije ispunjeno. Kada na to upozoravamo, u EU stidljivo ćute i kažu nam da treba imati strpljenja. EU je pokazala da nije sposobna da bude garant da će se dogovoreno ostvariti. Sada Kurti govori da neće da ispuni obaveze iako je EU garantovala da će biti formirana zajednica srpskih opština.

Takođe, ne verujem da će se praviti pritisak na one zemlje iz kojih dolaze plaćenici da ratuju u Ukrajini. Neće biti pritiska ni na Prištinu. SAD su napravile vojnu bazu "Bondstil" na Kosovu, pa će se zbog toga Prištini sve praštati.

* Svedoci smo žestokog medijskog rata. Glavna obaveštajna uprava ukrajinskog ministarstva odbrane raširila je već mnogo glasina o rukovodstvu Rusije. Postoje i spekulacije kako tobože ruski oligarsi nezadovoljni politikom predsednika Putina raspravljaju o varijantama kako da ga odstrane sa vlasti. Širi se i priča kako je Putin u izolaciji, a ministar odbrane Sergej Šojgu bolestan. Vi ste njihov blizak saradnik, šta je istina?

- Glasine o lošem zdravlju ruskog predsednika Vladimira Putina i o navodnom nestanku ministra odbrane Sergeja Šojgua su gluposti i buncanja koje šire ukrajinske službe. To su nebuloze i laži koje njihove specijalne službe, ali i neoliberali iz Rusije koji se nalaze u inostranstvu i koji na dnevnom nivou dobijaju papire sa uputstvima šta treba da govore. I Putin i Šojgu su svi živi, zdravi i rade. Svakodnevno se to može videti preko televizije i društvenih mreža. Cela vlada i predsednik rade na očuvanju interesa Rusije.

UKRAJINSKA VOJSKA PUNA NACISTA

CILJ specijalne operacije u Ukrajini je bezuslovno otklanjanje pretnji koje su bile uzrok pogibije hiljada ljudi. Te pretnje je pratilo ćutanje Zapada. Ako se Zapad sad setio humanitarnog prava i potrebe da se spasu životi ljudi, ja ću to pozdraviti. Ali treba pogledati koji su uzroci takvog ponašanja, a to je da se u Ukrajini godinama stvarala antirusija. Ukrajinska vojska je puna oficira dobrovoljačkih bataljona koji otvoreno propagiraju nacističke ideje. Ako želimo da pratimo evropske vrednosti, ne mislim da je tu mesto nacističkoj praksi.

Ne može Rusija da pristane na to da se od Ukrajine napravi isturena pozicija NATO puna oružja. Ne možemo pristati da Zapad podstiče iskorenjivanje svega ruskog u Ukrajini.

Demilitarizacija i denacifikacija Ukrajine su obavezni element dogovora kojima težimo. Ako pogledamo kako se prema ruskim zarobljenicima ponašaju ljudi iz nacističkog bataljona "Azov", sve će vam biti jasno.

Sada je najvažnije da prestanu da se podstiču Ukrajinci da naprave privid sporazuma, što su radili s Minskim sporazumima kada su imitirali proces. Ovog puta tako neće moći. Potreban je rezultat.

MOGUĆ SASTANAK PUTIN - ZELENSKI

PREDSEDNIK Putin je rekao da nikad nije odbijao susret sa ukrajinskim predsednikom Vladimirom Zelenskim, samo da je potrebno da sastanak bude dobro pripremljen - poručuje Lavrov.

- Sastati se i samo razmeniti mišljenja bilo bi kontraproduktivno. Pregovori s ukrajinskom stranom se nastavljaju, već u Istanbulu biće održan novi sastanak i mi smo zainteresovani da bude postignut rezultat, pre svega da se prekine ubijanje stanovnika Donbasa, o čemu je zapadna javnost ćutala i nijednom nije kritikovala dok je bombardovana civilna infrastruktura i ginulo na hiljade civila.

NE MOGU NAS IZOLOVATI, IMAMO OGROMAN BROJ PARTNERA ŠIROM SVETA

NA pitanje RTS-a da li je na sceni izolacija Rusije, šef ruske diplomatije kaže da tako nešto ne postoji i da o izolaciji Ruske Federacije govore samo oni koji su se mentalno pomirili sa diktaturom Zapada.

- Rusija ima ogroman broj partnera u azijsko-pacifičkom regionu, zatim u Latinskoj Americi, a dobre odnose imamo sa međunarodnim organizacijama u tim zemljama. U strateški najvažnijem regionu, a imam u vidu Evroaziju, formirane su i uspešno rade uz učešće Rusije organizacije poput Šangajske organizacije za saradnju. Sa Kinom imamo najbolju saradnju u istoriji, razvijamo saradnju s Indijom, zemljama Latinske Amerike. Zapad pokušava da izoluje Rusiju time što predočava aritmetičke rezultate glasanja u UN. Znamo kakvim su ucenama izložene te zemlje. Za nas to znači samo jedno, da se SAD same plaše izolacije. Ako su već toliko uverene u svoje vrednosti, onda neka svoje pozicije iznesu i puste druge zemlje da naprave svoj izbor. Neka biraju slobodno, bez ikakvog pritiska - naglasio je ministar Lavrov.

NAĆI ĆEMO REŠENJE ZA NIS

NA pitanje o tome kako će funkcionisati Naftna industrija Srbije i "Gasprom" u uslovima sankcija, Lavrov je istakao da će rešenje biti pronađeno u dogovoru svih aktera.

- Ubeđen sam da je to pitanje koje će biti efikasno rešeno. Poznato je kakvu ulogu igra NIS u ekonomiji Srbije, koji udeo daje državnom budžetu. Uveren sam da će rešenje biti nađeno dogovorom između dve zemlje i dve kompanije.

Foto: Profimedia

BEOGRAD MOŽE BITI DOMAĆIN PREGOVORA

RUSKI šef diplomatije nije isključio ni mogućnost da glavni grad Srbije bude mesto budućih pregovora između Rusije i Ukrajine.

- Beograd je sjajan grad i sa stanovišta pozicije i njegovog statusa on odgovara za bilo kakve pregovore. Reč je, ipak, o tome da mesto pregovora treba da bude prihvatljivo za obe strane. Imali smo pregovore u Belorusiji, zatim je bilo nekoliko video-konferencija. Sada će se razgovori voditi u Istanbulu, mada smo spremni da razmotrimo i druge lokacije, uključujući Beograd.

Foto: Arhiva VN

Vilijam Voker u Račku

LAGALI O RAČKU, LAGALI GODINAMA I DA SE NATO NEĆE ŠIRITI NA ISTOK

GOVOREĆI o širenju NATO na istok, uprkos protivljenju Rusije, Lavrov se prisetio povoda za bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine - slučaja "Račak":

- Danas se više niko ne seća kako je iskorišćena misija OEBS na Kosovu na čelu sa Vokerom koji je otkrio tela Albanaca preobučena u civilnu odeću. I odmah je to proglasio genocidom. Nama kažu da ne možemo da proglasimo genocidom ono što se dešavalo u Donbasu. Voker je 1999, otkrivši tela odevena u civilnu odeću, proglasio genocid u svoje lično ime, jer mu funkcija nije davala pravo na to, na osnovu čega su zapadne zemlje objavile da će bombardovati Beograd. Bajden je tada tražio da se bombarduju mostovi. Kad je kasnije otkriveno da je reč o pripadnicima albanskih naoružanih formacija preobučenim u civilnu odeću, to više nikom nije bilo važno. Zapad misli da sve to može.

Dvoličnost naših zapadnih kolega je dobro poznata, ali mi nismo sve ove godine odustajali da pozivamo na jedinstvena pravila bezbednosti koja bi bila zajednička za sve zemlje. Predložili smo pre 13 godina da se sklopi sporazum o evropskoj bezbednosti koji bi kodifikovao da niko ne treba da jača svoju bezbednost na račun drugih. Rekli su nam da neće o tome da razgovaraju i da su garancije bezbednosti moguće samo u okviru NATO. Eto takav autokratski pristup su pokazale naše zapadne kolege.

Kad smo predložili SAD i NATO da razgovaramo o garancijama bezbednosti, niko nas nije čuo. Kad smo podsećali da je NATO obećao da se neće širiti na istok, lagali su nas u lice da se to ne događa. Sad kažu "ne treba da se plašite NATO, to je odbrambeni savez". Mi smo shvatali gde je linija odbrane NATO kad je postojao Berlinski zid i Varšavski pakt. Ali kad je i posle njihovog nestanka NATO nastavio da se širi na istok, o kakvom onda odbrambenom savezu govorimo. Sad Stoltenberg govori da NATO treba da snosi odgovornost za globalnu bezbednost. Eto gde je sad granica. I već se priča da treba proširiti zonu odgovornosti Alijanse na indopacifički region. Eto gde će biti linija odbrane.

 

ČEMU GEBELS MOŽE DA NAS NAUČI

ČEMU GEBELS MOŽE DA NAS NAUČI – objavljeno u dnevniku "Politika" od 23.3.2022.

23/03/2022 od Nebojša Katić

Besmisleno je i detinjasto iščuđavati se licemerju i bestidnoj propagandi koja prati izveštavanje zapadnih medija o ukrajinskom ratu. Mediji samo rade svoj posao, isto onako kako su to radili tokom jugoslovenskih ratova i razaranja Iraka, Sirije, Libije ili Avganistana, na primer. Njihov posao jeste da promovišu interese globalističke elite i da podržavaju njenu politiku. A kako se radi o bolesnim, dijaboličnim ciljevima, takav poduhvat nije moguć bez upornog, udarničkog rada na obmanjivanju i zaglupljivanju javnosti.

Nije pitanje zbog čega se o ukrajinskom ratu i njegovim uzrocima izveštava na način na koji se izveštava, već kako je moguće tako uspešno obmanjivati javno mnjenje uvek na isti način. Kako je moguće da razum ne pruža otpor lažima i frazeologiji političkih lidera i medija uprkos ogromnom, višedecenijskom iskustvu?

Odgovor svakako zahteva dublju analizu od one koju može ponuditi kratka kolumna, tim pre što se tehnikama manipulacije bave armije psihologa. Ovde ću ukazati samo na jedan zanemaren fenomen koji bar delom može objasniti efikasnost zapadne propagande – reč je o lošem ili katastrofalno lošem obrazovnom nivou građana Zapada, pogotovo Anglosaksonaca.

Obrazovanim ljudima je teže manipulisati i Gebelsu, velikom majstoru laži, to nije promaklo. Po rečenici koja mu se pripisuje, intelektualizam je najgori neprijatelj svake propagande. Što su građani bolje obrazovani, trebalo bi da su skloniji kritičkom promišljanju i da su manje podložni jeftinoj propagandi. Nešto slično je primetio i počivši harvardski istoričar Ričard Pajps koji se bavio istorijom Rusije. U jednoj od svojih učenih, pamfletskih knjiga o komunizmu on kaže da su ruski carevi, promovišući univerzitetsko obrazovanje, stvorili klasu građana koja im je došla glave. Ono što ruski carevi nisu razumeli, demokratske zapadne vlasti savršeno razumeju.

Kako se škole i univerziteti ne mogu ukinuti, bilo je potrebno napraviti nastavne programe takve strukture da se njima samo stvara iluzija razumevanja sveta. Proces sistematske indoktrinacije započinje upravo kreiranjem školskih programa. Medijske manipulacije dolaze tek kasnije, padaju na plodno tlo neznanja i neobaveštenosti i pomažu da se lažni narativi održe i da se „znanje" osveži i učvrsti. Otuda je najlakše obmanjivati obrazovanu elitu koja veruje da zna mnogo jer, eto, ima diplomu. Vrhunac trijumfa je kada ta elita poveruje kako, za razliku od onih drugih sa Istoka, živi u slobodnom društvu istinoljubivih medija. Paradoksalno, više je otpora propagandi u slabije obrazovanim delovima zapadnih društava nego u onim elitnijim. „Niži" delovi društva su prošli kroz tako loš obrazovni sistem da u njemu ni ispiranje mozga nije urađeno kako valja.

U kontekstu odnosa s Rusijom i u razumevanju Istoka, pogotovo pravoslavnog, neznanje obrazovanih delova društva je zastrašujuće – od Vizantije koja je obrisana iz evropske istorije, pa do istorije Drugog svetskog rata koja je sistematski i brutalno retuširana. Svest o žrtvama koje je podneo SSSR, a pogotovo Rusi kao najbrojnija nacija, više ne postoji. U Ujedinjenom Kraljevstvu se mogu završiti najelitnije škole a da se đaci nikada ne sretnu s ruskim klasicima i ruskom kulturom. Ili kraće, o Rusiji, o ruskom osećanju života, o njenoj istoriji i geostrateškim strahovima, čak ni obrazovaniji Anglosaksonci ne znaju ništa. Otuda oni ne mogu razumeti rusku poziciju i odnos prema Ukrajini. (Ovde ostavljam po strani one koji nešto i znaju ali su deo plaćene, propagandne mašine.)

Osnovni izvor zapadnih znanja o Rusima su holivudski filmovi u kojima su Rusi ili mračni agenti KGB-a, ili brutalni, tetovirani kriminalci koji vladaju svetskim podzemljem. Ovoj jednodimenzionalnoj predstavi svakako doprinose i bahati delovi bogate elite koja je na Zapad došla iz Rusije i koju Kremlj niti je bio u stanju da obuzda, niti je ikada pokazivao veliku želju da to uradi.

Istini za volju ni Ukrajinci nisu prolazili ništa bolje – do juče. U prošlosti se Ukrajina pominjala kao mračni prostor poznat po pogromima nad Jevrejima. (U tom kontekstu, današnje dirljivo razumevanje koje globalistička jevrejska elita pokazuje za Ukrajince jeste za svaku pohvalu.) U nešto novijem stereotipu Ukrajina se doživljavala kao propala, korumpirana država, poznata po ženama koje su preplavile zapadno tržište seksualne radne snage. Srećom, od „majdanske revolucije" reputacija zemlje se naglo popravila, pa je Ukrajina od propale države postala prostor slobode, progresa i demokratije – tako nekako.

Ali šta je s ruskom propagandom? Rusija se bori na dva teška propagandna fronta. Na zapadnom, „demokratskom" frontu, ona je potpuno blokirana i samo se u dubinama interneta može čuti i ruska strana. Na unutrašnjem, ruskom frontu, veliki je broj onih koji umiru od čežnje da Zapadu pokažu svoje emancipovano, evropejsko, i zato antirusko lice. Taj pogubni autošovinistički kompleks inferiornosti nemalog dela ruske elite podriva državu bar poslednjih 200 godina. Na kraju, sudbinu Rusije bi mogao da odredi upravo ishod borbe za duše na tom unutrašnjem frontu.

https://nkatic.wordpress.com/2022/03/23/cemu-gebels-moze-da-nas-nauci-objavljeno-u-dnevniku-politika-od-23-3-2022/

Ljepojević: Zapadna javnost potiskuje temu agresije NATO na SRJ, jer tada je srušen međunarodni sistem

kosovo-online.com

Ljepojević: Zapadna javnost potiskuje temu agresije NATO na SRJ, jer tada je srušen međunarodni sistem - Kosovo Online

7-8 minutes

---

Pitanje agresije NATO pakta na SRJ i Srbiju, koja je započela 24. marta 1999. godine, danas 23 godine kasnije u velikoj meri je potisnuto u zapadnoj javnosti, iako je mnogima jasno da je tada počeo raspad međunarodnog sistema, izjavio je u intervjuu za Kosovo onlajn dugogodišnji novinar i politički analitičar Siniša Ljepojević.

Zapadna javnost je dugo pre marta 1999. godine bila zasipana medijskim izveštajima o srpskoj krivici za događaje na prostoru bivše Jugoslavije, tako je zatim pravdana i agresija NATO na SRJ. Kakvo je danas stanje po tom pitanju i da li su u Parizu, Londonu i Vašingtonu u međuvremenu promenili pristup napadu na Srbiju i njenom razaranju koje je počelo tog 24. marta?

Vrlo je interesantno da se to pitanje, taj događaj uporno potiskuje iz javnosti, priča se o Iraku, Avganistanu, pa posle Siriji, sad Ukrajina. Nekako taj događaj, bombardovanje SRJ i Srbije 1999. se uporno potiskuje iz javnosti i skoro da se i zaboravilo na to. Mislim da je osnovni razlog za to što je čitav raspad međunarodnog sistema, što sad vidimo kao vrhunac sa ukrajinskim ratom, u stvari počeo sa bombardovanjem SRJ i Srbije. Tada je razbijen međunarodni sistem, potpuno poništeno međunarodno pravo i to se nastoji potisnuti. Jer, u Iraku su oni imali neke svoje razloge, nafta, ali ovo je stvarno bilo do te mere apsurdno i ponižavajuće da oni to jednostavno žele da potisnu tako da u zapadnoj javnosti je taj događaj potpuno potisnut u poslednje 23 godine.  

Koliko je posledica po međunarodni poredak izazvala odluka NATO da bombarduje SRJ? Da li je, u svetlu svih poznatih činjenica moguće opravdati taj čin, kako to danas i dalje pokušavaju brojni zapadni akteri?

To je izuzetno važan događaj, zbog toga se potiskuje jer time je počeo raspad međunarodnog sistema i to je svima jasno. Međutim, pokušava se prebaciti na mnogo veći događaj kao što je bio Irak i Avganistan, tako da jednostavno to nije tema. Međutim, sada kada se desila Ukrajina, sada se ponovo, ne masovno, ali se ponovo neki istoričari, komentatori pa i političari koji nisu baš prva liga, oni se sada sećaju i podsećaju da je sve počelo sa bombardovanjem Srbije i sa generisanjem krize na Kosovu. Tako da se to sada posle 23 godine polako vraća, ali samo kroz izjave ljudi. U javnosti, u smislu medijskog prisustva, to se i dalje potiskuje. 

Predsednik SAD Bajden dolazi u Evropu na sastanak sa saveznicima, zanimljivo je da će skup u sedištu NATO biti baš 24. marta. Da li je to sasvim slučajno?

Teško je suditi pošto je Zapad u jednom iracionalnom stanju, prema tome teško je reći da li je to baš namerno zbog 24. marta 1999. godine. Ali u svakom slučaju to ima neku simboliku, da li namernu ili slučajnu, ima simboliku i možda ovaj samit 24. marta može da započne raspad NATO. U tom smislu je i ta simbolika moguća. Ali, ne može se tvrditi da je namerno ili je slučajno zato što je sitacija totalno iracionalna, nisam siguran da tamo ljudi koji vode NATO savez, da oni o tome uopšte razmišljaju, to je jedna velika panika trenutno. Američki predsednik dolazi da ohrabri, pošto je NATO na ivici raspada. Dolazi da ohrabri u ime vodeće zemlje NATO, da ohrabri NATO saveznike. Ali verovatno će biti onih koji će podsetiti Bajdena i njegove saveznike da je upravo 24. marta 1999. počeo taj raspad i pad NATO i zapadnog savezništva.

Hipokrizija po pitanju upotrebe vojne sile i posledica ratova širom sveta unazad 60, 70 godina finale ima ovih dana u Ukrajini, stavovi su čini se nepomirljivi, u kom pravcu to vodi planetu?

Pa stavovi su apsolutno nepomirljivi. Ne samo što su stavovi nepomirljivi nego ukrajinski rat, ukrajinska kriza, simbolizuje potpuni raspad međunarodnih odnosa i stvaranje, praktično su stvorena, dva nepomirljiva bloka. Jedan evroazijski, na čelu sa Kinom i Rusijom i drugi, zapadni. Nezavisno kako će se ovaj rat završiti, to je već formirano. Međutim, da Ii je to kraj međunarodnih vojnih intervencija, to je teško reći zbog toga što Zapad jednostavno ne odustaje bez obzira što nema vojni kapacitet koji je nekad imao, ali on ne odustaje, Zapad je na putu bez povratka. Mi ćemo videti da li će se ova ratna kriza prebaciti na Bliski istok zbog toga što Saudijska Arabija počinje da plaća naftu u juanima Kini, to potpuno ruši dolarski sistem, vidimo da Amerika već prebacuje neko naoružanje u Saudijsku Arabiju na osnovu ranijih ugovora sa tom zemljom. Prema tome, nisam siguran da je ovo kraj tih vojnih operacija, jednog časa će biti kraj u Ukrajini, ali globalno nisam siguran da je to kraj.   

Koje su najvažnije paralele između napada NATO na Srbiju iz 1999. i današnjeg napada Rusije na Ukrajinu?

Paralele su u izazivanju rata. Bombardovanje Jugoslavije je generisano kroz organizovanje albanskih separatista u oružanu formaciju. To je sve bilo pod NATO komandom i pod NATO zaštitom. Tako se generiše kriza i onda dolazi do situacije da NATO reguje i spasava one koje je NATO i stvorio. Videli smo kako je to bilo sve na Kosovu. Ukrajina je nešto drugačija, ali su paralele u smislu da je NATO generisao krizu u Ukrajinu. Tu su paralele. NATO je stvorio te, sad ih već zovu neonacističke, nacionalisticke oružane formacije, izvršio je državni udar 2014. u Ukrajini i instalirao svoju vojnu infrastuktutru tamo i doveo je do te situacije. Jednostavno, Rusija je morala zbog svoje odbrane, to se dešava vrlo blizu ili na granicama Rusije. Sličnost je, na primer, da osam godina te formacije Ukrajine pod zaštitom NATO bombarduju ove dve otcepljenje republike u Donbasu. Ubili su 14.000 ljudi, niko nije reagovao da spasava ljudska prava, da spasava ljude. Takođe, bila su dva diplomatska pokušaja, međunarodna ugovora Minsk 1 i Minsk 2. Naravno, Amerika je instruisala ukrajinske vlasti da ne poštuju te diplomatske ugovore, tu je paralela, mi smo imali duge pregovore oko Kosova. Na kraju je bio taj Rambuje kad je Amerika svaki dan menjala uslove da bi došlo do bombradovanja. Ima dosta sličnosti, ali u završetku krize nema sličnosti jer je Rusija ipak intervenisala vojno.

Već dugo živite i radite u Londonu, ali značajan deo novinarske karijere posvetili ste Kosovu i Metohiji. Na koji način će, po vama, aktuelna svetska dešavanja imati uticaj na rasplet kosovskog pitanja?

Pa imaće, naravno, ne samo ovo što se sad događa. Zato što je Kosovo postalo mnogo širi geopolitički problem nego što je to samo pitanje Srbije ili albansko pitanje, tako da sudbina Kosova će naravno zavisti od razrešanja šire geopolitičke krize. Ovo što se sad događa u Ukrajini je samo jedna faza razvoja te geopolitičke krize, koja će još potrajati. Na kraju će Kosovo biti deo tog paketa razrešenja geopolitičke krize, ali to razrešenje ćemo sačekati, to će još dugo trajati. U međuvremenu će na Kosovu biti status kvo.

 

NATO AGRESIJA NA JUGOSLAVIJU - 24.mart 1999.

NATO bombardovanje Srbije 1999. godine

https://www.youtube.com/watch?v=KhuoCeRNjEc

 

Sirena za vazdusnu opasnost - Nato agresija - Avram Izrael

https://www.youtube.com/watch?v=xQ0YGIdDdrA

 

Bombardovanje Jugoslavije 1999. - Prve vesti RTS

https://www.youtube.com/watch?v=mQB5ZWf0VIY

 

 

Početak NATO bombardovanja Srbije 1999. godine , Beginning of NATO bombing of Serbia 1999

https://www.youtube.com/watch?v=KSL1y1RSzXk

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Virus-free. www.avast.com

 

Tariq Ali: Pre rata

pcnen.com

Pre rata

9-11 minutes

---

U Britaniji se „Zaustavi rat" lažno optužuje za podršku Putinu zbog suprotstavljanja ekspanzionizmu i ratovima Nato saveza. Ali Nato je upravo to: vojna organizacija osmišljena da očuva hegemoniju SAD u Evropi i šire. Bilo kojim sredstvima?

Autor: Tariq Ali

Niko ne zna kako će se ovo završiti. Nerazumni avanturizam Putinu se obija o glavu: pokušaj da se ponaša kao Sjedinjene Države, sa BDP-om od 1,5 biliona dolara, manjim čak i od Italije i minijaturnim u poređenju s Kinom (14,7 biliona dolara), bio je sumanut od početka. Ako je zamišljao brzi udar, nalik kolonijalnoj „policijskoj operaciji", do sada je sigurno shvatio da bi postavljanje Janukoviča ili drugog marionetskog predsednika u Kijevu, primoralo Rusiju da održava značajno vojno prisustvo u Ukrajini. Zemlja koja je pre 12 godina bila podeljena na prorusku i prozapadnu frakciju, odlučno se okrenula ka zapadu.

I Bajden je bio neoprezan. Prošlog novembra je odlučio da nastavi sa širenjem Nato saveza – što je pokrenulo proces priključenja Ukrajine – u nekoj polunadi, poluuverenju da će to sprečiti ruski prodor preko granica Donbasa i Krima, što se pokazalo kao katastrofalna greška. Ona se javno ne priznaje, ali su je sasvim svesni u komandi Natoa, kao i lideri Kine, Indije, Vijetnama, Pakistana, Bangladeša, Šri Lanke, Kube i drugih zemalja koje su se uzdržale od kritike Rusije u UN-u. To su zemlje čije stanovništvo zajedno čini polovinu čovečanstva. SAD će morati da popuste na drugim frontovima. Jedna delegacija Stejt departmenta je već stigla u Karakas. Potrebna im je nafta. Moraće da odustanu od Huana Gvaida, predsednika koga je postavio Vašington i koga zapad priznaje. Nastavljeni su tajni pregovori sa Iranom, što je prilično naljutilo Izrael.

Poreklo ovog ogromnog spoljnopolitičkog neuspeha tema je nedavne studije Nijedan pedalj M. E. Saroti,1 istoričarke sa Džons Hopkinsa i članice Saveta za inostrane odnose. Naslov se odnosi na uveravanja u vezi sa limitima širenja Nato saveza, koja je 1990. Mihailu Gorbačovu dao Džejms Bejker, tadašnji američki državni sekretar. Sovjetski Savez je držao svoje trupe u Istočnoj Nemačkoj od oslobođenja Berlina; 1990. bilo ih je 380.000. Gorbačov je bio u jakoj vojnoj poziciji. U svemu drugom, međutim, bio je slab. Saroti ga opisuje kao „idealistu vizionara" ali zapravo nijedna od te dve reči nije primenjiva. Bio je dobronamerni reformator. (Lično sam svedočio uzbuđenju koje je u Rusiji izazvala Glasnost – ne samo u intelektualnim krugovima i na univerzitetima, već i u fabrikama i među birokratama.) Kao svetski lider, međutim, nije bio dorastao situaciji. Zapadnjačko laskanje mu je udarilo u glavu.

Bejker je igrao na ovu slabost i predložio dogovor. Da li bi Sovjetski Savez pristao da se povuče iz Istočne Nemačke ako bi se SAD postarale da se Nato „ne pomeri sa svoje pozicije ni za jedan pedalj ka istoku"? Sledećeg dana je ponovio svoje reči Gorbačovu u pismu Helmutu Kolu: „Da li biste više voleli da vidite ujedinjenu Nemačku van Nato saveza, nezavisnu i bez američkih snaga, ili da ujedinjena Nemačka bude vezana za Nato, uz uveravanja da se jurisdikcija saveza neće pomeriti ni za jedan pedalj ka istoku?"

Kol i njegov ministar inostranih poslova Hans-Ditrih Genšer hteli su direktne razgovore sa Gorbačovim, gde je Kol obećao da u bivšoj DDR neće biti Nato baza. Dok se to nije dogodilo, Vašington i Bon su bili izuzetno nervozni. Nisu mogli da veruju da će Sovjetski Savez predati Istočnu Nemačku bez pismenih garancija. Gorbačov je održao svoju stranu pogodbe, SAD nisu.

U Sarotinoj analizi posebna kritika posvećena je Medlin Olbrajt, Klintonovoj državnoj sekretarki – ne samo zbog zagovaranja rata („Koline, za šta čuvaš ovu neverovatnu vojsku?") već i zbog insistiranja na američkoj prednosti po svaku cenu. Proširenje Nato saveza je bilo vredno truda jer bi „od Ukrajine do Sjedinjenih Država" pokazalo da „potraga za evropskom bezbednošću više nije igra sa nultom sumom".

Bilo je i drugih mogućnosti. Obaveštajni izveštaj predstavljen Kondolizi Rajs 2008. sadržao je sledeće upozorenje: „Ulazak Ukrajine u Nato za rusku elitu (ne samo za Putina) predstavlja najcrveniju od svih crvenih linija. Za više od dve i po godine razgovora sa ključnim ruskim akterima, od onih po mračnim hodnicima Kremlja do Putinovih najbistrijih liberalnih kritičara, još nisam sreo nekoga ko članstvo Ukrajine u Nato savezu ne vidi kao direktan izazov ruskim interesima. To bi stvorilo plodno tlo za rusko mešanje na Krimu i u istočnoj Ukrajini".

Autor? Vilijam Berns, aktuelni direktor CIA, čiji je posao sada da upravlja posledicama odbijanja sopstvenog saveta.

Kritika ekspanzionizma nije nova niti je ograničena na levicu. Tomas Fridman je izneo iznenađujuće oštru kritiku američke politike u dve nedavne kolumne u Njujork tajmsu. U prvoj je ispričao svoje sećanje na 2. maj 1998: „Čim je Senat ratifikovao proširenje Nato saveza, pozvao sam Džordža Kenana, arhitektu uspešnog američkog obuzdavanja Sovjetskog Saveza. Kenan je radio u Stejt departmentu od 1926, dok je 1952. bio američki ambasador u Moskvi, kao verovatno najveći američki stručnjak za Rusiju. Iako je u to vreme imao 94 godine i teško govorio bio je oštrog uma kada sam ga pitao za mišljenje."

Zatim je citirao ceo Kenanov odgovor:

„Mislim da je ovo početak novog hladnog rata. Mislim da će Rusi postepeno reagovati prilično neprijateljski i da će to uticati na njihovu politiku. Mislim da je to tragična greška. Nije bilo nikakvog razloga za ovo. Više niko ne preti nikome. Zbog ove ekspanzije osnivači Amerike se prevrću u grobu. Obavezali smo se da štitimo čitav niz zemalja, iako nemamo ni resurse ni nameru da to uradimo na iole ozbiljan način. Širenje Nato saveza je lakomislen postupak Senata koji nema realan interes za spoljne poslove. Muči me to koliko je čitava debata u Senatu bila površna i loše informisana. Posebno mi je zasmetalo to kako se o Rusiji govori kao o zemlji koja jedva čeka da napadne zapadnu Evropu. Zar ljudi ne shvataju? U vreme Hladnog rata bili smo u sporu sa sovjetskim komunističkim režimom. A sada okrećemo leđa upravo onim ljudima koji su izveli najveću revoluciju bez krvi u istoriji kako bi uklonili sovjetski režim. Demokratija u Rusiji je napredovala kao i u bilo kojoj od zemalja kojima smo obećali odbranu od Rusije, ako ne i više. Naravno da sledi loša reakcija Rusije, a onda će Nato ekspanzionisti reći da su nam uvek govorili da su Rusi takvi – sve ovo je jednostavno pogrešno."

Putin je tvrdokorni antikomunista, naravno, i poklonik majke Rusije i pravoslavne crkve. Odbio je 2017. da obeleži stogodišnjicu Februarske i Oktobarske revolucije, rekavši jednom vlasniku indijskih medija (koga sam pripremao za njihov privatni sastanak u Moskvi) da „ove revolucije nisu deo našeg kalendara". Na nedavnoj konferenciji za novinare, Putin je optužio Lenjina kao oca ukrajinske nezavisnosti. To je delimično tačno. Lenjin je prezirao velikoruski šovinizam i nacionalizam tlačiteljskih država. Slavio je caristički poraz u ratu s Japanom, što je pokrenulo revoluciju 1905. U junu 1917, na kritičnoj tački između dve revolucije, Lenjin je osudio Privremenu vladu zbog odbijanja da izvrši „elementarnu demokratsku dužnost", odnosno da pruži podršku „autonomiji Ukrajine i njenoj potpunoj slobodi za otcepljenje". Kasnije je insistirao da ustav Sovjetskog Saveza treba da sadrži klauzulu koja svim nacijama u savezu daje pravo na nacionalno samoopredeljenje, odnosno pravo na otcepljenje.

Ubrzo nakon preuzimanja vlasti, boljševici su se složili da Finskoj, Poljskoj i Ukrajini treba dati nezavisnost. Znali su da je Ukrajina drugačija, da njen osoben nacionalni sastav (imigrantski ruski proletarijat i birokratija, ultranacionalističko seljaštvo kivno na poljske zemljoposednike i Jevreje) predstavlja jedinstveni problem. Staljin je bio taj koji je, kao komesar za nacionalnosti, otišao u Finsku da prenese poruku. Niko nije poslat u Ukrajinu, ali je lokalno veće Rada proglasilo Narodnu republiku uz naglasak da ne žele „odvajanje od Ruske republike". Širom Ukrajine su nicala druga veća, pa se nacionalni pokret podelio na one koji su potpisali poseban ugovor sa Nemačkom (kasnije i Francuskom) i one koji su ostali sa novom sovjetskom državom. Građanski rat je podelio zemlju, kao i Drugi svetski rat: ukrajinska podrška Hitleru je dobro dokumentovana. Godinu dana nakon Staljinove smrti, 1954. Nikita Hruščov, ukrajinski vođa Sovjetskog Saveza, uz podršku Prezidijuma, proširio je Ukrajinu dodavanjem Krima. Bio je to emotivan gest za koji nije pruženo nikakvo političko opravdanje. Malo ko je u to vreme mislio da bi Sovjetski Savez mogao da se uruši.

Jedan od ohrabrujućih događaja u poslednjih nekoliko nedelja jeste pojava ruskog mirovnog pokreta. Većina zapadnih političara hvali hrabrost mladih Rusa suočenih sa državnom represijom, ali u Britaniji Boris Džonson i Kir Starmer uskraćuju podršku pokretu „Zaustavi rat". Putin napada svoje neistomišljenike kao agente Nato saveza. U Britaniji se „Zaustavi rat" lažno optužuje za podršku Putinu zbog suprotstavljanja ekspanzionizmu i ratovima Nato saveza. Ali Nato je upravo to: vojna organizacija osmišljena da očuva hegemoniju SAD u Evropi i šire. Bilo kojim sredstvima?

Peščanik.net

    1.M. E. Sarotte, Not One Inch: America, Russia and the Making of Post Cold-War Stalemate, Yale, februar 2022.

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

Лара Логан: Лажу.нас о.Русији у епским размерама - VIDEO

nspm.rs

: Лара Логан: Лажу.нас о.Русији у епским размерама

:

4-5 minutes

---

уторак, 22. март 2022.

Лара Логан је отворено изнела чињенице о томе да је председник Украјине Володимир Зеленски само марионета Запада.

Америчка новинарка, Лара Логан, направила је праву "буру" на интернету пошто је дала интервју за Реал Америца Воице. Ратна репортерка је отворено изнела чињенице о томе да је председник Украјине Володимир Зеленски само марионета Запада али је је говорила и о председнику Русије Владимиру Путину, биолабораторијима, дубокој држави, нацистима у Украјини.

Логанова каже да никад није било толико дезинформација у медијима, те да се тако нешто никад није видело.

- Пратим ратна дешавања већ 35 година и никада до сада нисам видела да људи чак украшавају и нокте у бојама украјинске заставе. Мислим да смо увучени у ову кутију у којој или морамо да мрзимо Владимира Путина и верујемо у зло које је о њему речено или да волимо Украјину. Између нема. То ме подсећа на оно или сте за супериорност белаца или за демократски наратив за све под овим сунцем - наводи Логанова.

Лара каже да је Владимир Путин знао тачно шта ради када је отишао у Украјину.

- Руска војска није савршена. Они, на пример, а разговарала сам више стручњака за одбрану, као и обавештајних стручњака из Одбрамбене обавештајне агенције који су проучавали руску војску годинама. Имају потешкоћа са извођењем сложених ваздушних операција, јер имају мало сати тренинга, у поређењу, на пример, са САД. Имају средства и пилоте млазњака. Али Русија се не бори. Оно што је Русија урадила од самог почетка било је веома стратешки. Нису ишли право у Кијев. Ишли су по биолошко оружје и лабораторије, које је расуто по целој земљи. Неке од њих су и изградили тако да знају где су. Знају још од Совјетског Савеза, јер смо у оквиру програма смањења претњи у области одбране ишли у њихов обилазак после пада Совјетског Савеза и наводно су се ти објекти од биолошких лабораторија претворили у јавне, задравствене лабораторије, иако је ових дана тешко поверовати у било шта - истакла је Логанова.

"Мирни тржни центар у Кијеву": Уништено украјинско складиште ракета

Видело се каже, много у прошлости како се радило.

- Много тога се догађа у Украјини о чему нико не говори. Видите такво непоштење које долази из историје Украјине. Видите непоштење када је реч о Азов батаљону, који финансирају САД и НАТО. Мислим, можете да пронађете њихове слике на интернету како држе НАТО заставу и свастику истовремено. Њихов властити амблем садржи култ црног сунца, који је био нацистички есесовски амблем - прича Логанова.

Каже да и Бела кућа жели да верујемо, да ово није важно, да је то само мали број војника.

- То није истина. Азов батаљон је убиствима стварао свој пут у источној Украјини. Не желимо то да признамо. Због тога је Крим гласао за независност. Због тога је Крим хтео да буде уз Русију. Јер ми, у медијима, западним медијима и на западу, нећемо да признамо стварност оног што се догађа. Западна Украјина је подржавала нацисте - каже у свом интервјуу Логанова.

https://youtu.be/fSMP8TSXq3c

Логанову како каже, мучи и то што када се ушло у цео овај сукоб у Украјини, мало зна о историји.

- Председник Зеленски је можда Јевреј, али није један од оних који је страдао у Другом светском рату. Његови преци су патили, зар не?! Мислим, погледајте Путина. Колико је родбине изгубио у опсади Санк Петербурга?! Људи не познају историју. Не знају шта је натерало Владимира Путина на ово. И нисам одбрана, не браним га. Не треба да браним Владимира Путина. Мој посао као новинара је да покушам да схватим шта је овде истина. Не волим да ме лажу, а лажу нас у епским размерама. Када нам кажу да имамо један избор, морамо бити 100 одсто уз Зеленског, који је марионета - оценила је Логанова.

Логанова такође каже да је Зеленски изабран попут многих вођа.

- Искрено, уз технологију и с изборним преварама данас, не знамо колико је лидера изабрано широм света, а да заправо нису били изгласани. Али оно што знамо, јеста да постоји све већи проблем с технологијом и дигитализацијом нашег свита, па погледајте шта се догађа са ковидом. Погледајте шта се догодило на глобалном нивоу - наводи Логанова.

(Пинк)

 

Какву су ракету, пет пута бржу од звука, Руси испалили на Украјину

politika.rs

Какву су ракету, пет пута бржу од звука, Руси испалили на Украјину

О. Милановић

3-4 minutes

---

Руско министарство одбране саопштило да је руска војска хиперсоничним оружјем "кинжал" уништила велико украјинско подземно војно складиште.

Што су то заправо Руси испалили на Украјину, какав је то хиперсонични пројектил?

Игор Конашенков, портпарол руског министарства одбране је изјавио како је Русија у Украјини први пут користила ово хиперсонично оружје. Према његовим тврдњама, ракете "кинжал" уништиле су украјинско војно складиште у Ивано-Франкивској области. у селу Дељатин.

Споменути "Кх-47М2 кинжал", хиперсонична је аеробалистичка ваздух-земља-море ракета с нуклеарном способношћу. Може да се лансира из бомбардера Ту-22М3 или пресретача МиГ-31К. У овом руском нападу није коришћено нуклеарно пуњење, већ је извесно да је реч о конвенционалној ракети.

Њена предност је што у овом тренутку не постоји противракетна одбрана која је способна да пресретне овај хиперсонични пројектил, због чега је трка за развој овог типа оружја тако важна.

Овакви пројектили путују пет пута брже од звука (око 6100 км/ч што значи да прелазе више од километар и по у секунди), а руски балистички пројектили "кинжал", наводно могу постићи брзину од 10 маха, што је око 12.300 км/ч, и прећи удаљеност до 1900 километара. Прецизност на тој удаљености је мања од једног метра, тврде упућени.

Веома битно је да овим пројектилом  може да се маневрише пре него што погоди циљ. Не креће се једноставном и једнолинијском путањом и зато га је практично немогуће пратити и уништити.

Аутоматизовани систем прима информације са радара и сателита. Истовремено, самостално идентификује најважније циљеве и одлучује - како их уништити.

"Кинжал" може да гађа статичне и мобилне мете као што су, на пример, носачи авиона. Неколико секунди од лансирања, пројектил убрзава до хиперсоничне брзине и способан је да изводи маневре у свим фазама лета како би избегао непријатељску противракетну одбрану.

Такве ракете се спуштају на ниже висине од других балистичких пројектила, што значи да могу да лете испод зона које покривају радарски системи. Осим тога, њихова ултрабрзина противнику не оставља пуно времена за реакцију.

"Кинжал", што на руском значи бодеж, има двоструку способност - конвенционалну и нуклеарну - и због тога је светска јавност забринута - јер како је могуће знати носи ли надолазећа претња конвенционалне или нуклеарне бојеве главе терета од 480 килограма? Према писању руске новинске агенције ТАС, прво тестирајуће лансирање "кинжала" обављено је на Арктику крајем 2019. аодине.

Велике светске силе, попут Русије, Кине и САД-а, већ се неко време утркују у развоју хиперсоничне ракете. Осим ове три силе, хиперсонично оружје развија и Индија, а такве ракете у свом арсеналу наводно имају и Француска и Јапан.

View article...

Enclosures:

160z120_kkaaa.jpg (6 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2022_03//160z120_kkaaa.jpg

 

pcnen.com

Zapad će tek platiti punu cenu rata protiv Rusije

12-15 minutes

---

Autor: Dejvid Hendrikson

Prvih par nedelja rata u Ukrajini donelo je zastrašujuću eskalaciju kako od strane Rusije, tako i od strane Zapada. Rusija je pokrenula otvorenu invaziju protiv Ukrajine, što daleko prevazilazi ograničene akcije u Donbasu kakve je većina Rusa očekivala. Sjedinjene Države i Zapad su zatim odgovorili na Putinov korak pokretanjem ekonomskih akcija bez presedana, uz praktičnu zaplenu ruskih deviznih rezervi.

Ekonomski rat deluje nemilosrdno i fiksirano na svojoj trajektoriji uništavanja bogatstva. Po svemu sudeći, intenziviraće se šokovi na tržištima sirovina, odnosno energenata, metala i poljoprivrede. Rusija je ključni snabdevač u svim ovim sektorima i uživa značajnu tržišnu moć. Namere Rusije, međutim, nije lako odgonetnuti, pošto ruski predstavnici pokazuju ljutnju, ali zvuče neusaglašeno povodom reakcije. Putin je zaplenu imovine ruske Centralne banke nazvao „sličnom objavi rata". Ove reči bi valjalo shvatiti ozbiljno.

Srna pred farovima

Momentalno se nameće pitanje zašto je Rusija ostala toliko izložena velikom zamrzavanju imovine? Zašto bi se ogromna gomila ruskog novca – 630 milijardi dolara prema predsedniku Džou Bajdenu, odnosno 388 milijardi dolara prema drugim izvorima – nalazila baš tamo gde je moguće izvršiti njenu eksproprijaciju? Deluje kao logičan zaključak da Putin uopšte nije očekivao ovako ekstremnu reakciju. Ako je predvideo ovakav potez, zašto je onda ostavio ruski novac tako ranjivim? Objašnjenje – ukoliko ga ikada zaista dobijemo – moglo bi da se pokaže kao komplikovano, ali pretpostavka da je reakcija Zapada iznenadila rusko rukovodstvo deluje osnovano.

Poput srne pred farovima nadolazećeg automobila, Putin nije imao odgovor na zapadnjačko oružje finansijskog uništenja (engl. „weapons of financial destruction" – WFD). Ali, za razliku od Josifa Staljina, koji nije imao isplaniran odgovor kada je, kako je opšte poznato, odbio da poveruje u istinitost operacije „Barbarosa", misleći da se radi o triku provokatora, te je pobegao u svoju daču, izolujući se u tišini više od nedelju dana nakon 22. juna 1941. godine, Putin se ne krije. Štaviše, on ima redovna javna pojavljivanja, iako je njegov ekonomski rat sa Zapadom manje razvijen i manje publikovan. Blickrig na Istoku – sickrig na Zapadu (nem. „sitzkrieg" – lažni rat, prim. prev). Neka vrata zapadnog odgovora morala je biti sledeći korak u razvijanju ove priče.

Ruski pristup je generalno jasan – „ukoliko nas odsečete i mi ćemo vas odseći" – ali je istovremeno maglovit povodom detalja. Putin je proglasio embargo na izvoz određenih sirovina Zapadu, ali Rusija još uvek nije tačno saopštila kojih. U ranijim stadijumima krize, bivši ruski predsednik Dmitrij Medvedev rekao je Evropi da se navikne na plaćanje astronomskih cena gasa. Zamenik premijera Aleksandar Novak rekao je 7. marta da je Rusija imala „svako pravo" da zatvori gasovod „Severni tok 1" kao odgovor na nemačko gašenje projekta gasovoda „Severni tok 2", ali to još uvek nije učinjeno. Ugovori o snabdevanju Zapadne Evrope prirodnim gasom se još uvek poštuju, kako to kaže Putin, ali se Rusija povukla sa keš tržišta (engl. „spot market" – javno finansijsko tržište na kojem se finansijskim instrumentima ili sirovinama trguje po režimu momentalne isporuke, što je suprotno tržištu fjučersa, prim. prev), što je dovelo do toga da cene gasa u Evropi budu sedmostruko veće od prosečnih američkih cena iz decembra prošle godine.

Ruski stav je mutan jer postoji želja da se nanese visoka ekonomska šteta Zapadu, ali bez namere da Rusija bude okrivljena za to. Bez obzira na sve, deluje razumno očekivati mere skrojene tako da nanesu žestoke troškove, i to možda u obliku koji bi bio potpuno neočekivan za zapadnjake, kao što je zapadni odgovor bio neočekivan za Putina. Imajući u vidu tržišnu moć koju Rusija ima na polju energenata, metala i žitarica, Moskva ima mogućnost da ograniči njihovu dostupnost na raznim kritičnim čvorištima, izazivajući nestašice i eksplozije cena. Nikl, povodom kog Rusija uživa naročito dominantnu tržišnu poziciju nudeći 28 odsto čitavog njegovog svetskog izvoza, deluje kao očigledna tačka pritiska, pošto bi njegovo ograničenje jako zakomplikovalo planove Zapada o elektrifikaciji automobilskog transporta. Tržišta obogaćenog uranijuma (35 odsto svetskih zaliha), paladijuma (24 odsto), platinijuma (16 odsto) i neona (40-50 odsto potiče iz Rusije i Ukrajine, a od kritičnog je značaja za poluprovodnike), takođe su jako ranjiva.

Sadašnja politika Zapada je da se odbija kupovina bilo čega ruskog što nije apsolutno neophodno. Ali upravo u sektorima u kojima je ruska uloga najneophodnija može se može očekivati ruski pritisak. Verovatno da će bol biti nanet baš tamo gde Zapad želi da iscrta izuzetke.

Kao veliki proizvođač energije, žitarica i metala, Rusija profitira od eksplozija cena u ovim sektorima, uprkos skoro upokojenoj rublji (rublja je u međuvremenu ojačala; prim. NS). U prošlosti, proizvođači sirovina naučili su da se obuzdavaju, jer ciljano ometanje snabdevanja i rast cena jedne godine dugoročno je štetio interesima snadbevača. Međutim ovaj rezon nema težinu u situaciji u kojoj verovatno da više nikada neće ni biti dugoročne saradnje.

Nemačko-ruski rascep

Nemačka i Rusija sada su duboko otuđene, pa se to mora uvrstiti u računice o dimenzijama do kojih će se ekonomski rat voditi. Obe države investirale su mnogo truda u izgradnju pravog partnerstva. „Severni tok 2" trebalo je da postane simbol permanentnog prijateljstva i neraskidivih veza dve zemlje. Nemcima je sada ta ideja odbojna. Kancelar Olaf Šolc obustavio je „Severni tok 2" na neodređeno vreme u znak protesta protiv ruskog rata u Ukrajini. Iako se Šolc protivi momentalnom obustavljanju uvoza ruskih energenata – poslednjih godina 45 odsto gasa koji je EU uvozila otpadao je na Rusiju – Šolc se pridružio odluci EU da se postepeno smanji zavisnost od ruskog gasa, nafte i uglja. Nemačka je takođe obećala da će investirati preko 100 milijardi dolara u novo naoružanje, praktično stvarajući novu nemačku armiju.

Postoji mnogo dobrih istorijskih razloga zašto Rusija ne bi trebalo da želi da Nemačku pretvori u permanentnog neprijatelja. Evropa je uvek bila stabilnija kada su Nemačka i Rusija imale prijateljske odnose, a isto tako je bez izuzetka uvek bila u opasnosti od rata kad bi se ove države zavadile. Nemačka je takođe tokom prošle decenije bila bolji sagovornik Moskvi nego Vašington – dobar koliko i Francuska. U rasponu od nekoliko decenija, Rusija je uživala istorijsko prijateljstvo s nemačkom Socijaldemokratskom partijom. Frank-Valter Štajnmajer – taj elokventni ali neefikasni nemački ministar spoljnih poslova – znao je u pola dana i pola noći ovu formulu evropske stabilnosti, pa je njoj podučio i svoj narod. Mora da mu sada nije prijatno.

Uprkos poznatim podsticajima za prijateljstvo, u vazduhu se oseća da je trenutni rascep Nemačke i Rusije trajan. Stvoren je nepremostivi jaz koji sadašnja generacija neće moći da zaceli. Nemci ponovo misle da su Rusi varvari, zbog čega su strastveno osudili Putinov rat protiv Ukrajine. Rusi misle da su Nemci beskičmenjaci i obične alatke spoljne politike Vašingtona i Varšave. Ako pođemo od toga da Šolc misli ono što je rekao, u tom slučaju ne postoji ishod u kojem bi Nemačka nastavila da zavisi od ruskih energenata. S ruske tačke gledišta, ovo nije prost raskid. Ovo je razvod.

Uzajamno kidanje veza između Rusije i Zapada, koje se proteže čak i na elementarnu kulturnu saradnju, tragedija je pre svega za ruski narod, ali i za civilizaciju uopšte. Odbacujući potčinjenost Zapadu, Rusija će postati servilna prema Kini. To će na svojim leđima nositi ruski narod, intelektualci će biti najmanje zadovoljni, a Putin će vešto sprovoditi ceo projekat. Ali utisak je da se ovih dana ti procesi klešu u kamen da bi trajali za vjeki vjekov.

Argumentacija za umerenu politiku Zapada prema Rusiji oduvek se svodila na argument da se tako podstiče umerenije ponašanje same Rusije. Rusi nikada ne bi rizikovali sve zbog nečega tako tričavog kao što je Baltik. Nikada ne bi izneverili Nemce povodom gasa i tako izigrali poverenje svoje glavne mušterije. Nikada ne bi učinili niz stvari koje bi ih oterale u totalnu izolaciju. Ovo su nekada bila realna ograničenja za Rusiju. Sada su iščezla u oblaku dima.

Monetarni (anti)poredak

Užasni dijalektički susreti koji nas čekaju u sektorima metalugrgije, energetike i poljoprivrede odvijaće se u radikalno izmenjenim okolnostima: u novom monetarnom antiporetku stvorenom zaplenom imovine ruske Centralne banke. To je hidrogenska bomba ekonomskih sankcija, u poređenju s kojom je progon iz SWIFT-a puka atomska bomba. Zapadne vlade, naravno, nisu istinski zaplenile dotični novac, samo su ga zamrzle. Novac je i dalje gde je bio, samo je nedostupan. Izgleda da Rusi međusobno ne mogu da se slože oko načina na koji će predložiti njegovo odmrzavanje. Pod takvim okolnostima, rusko učešće u bilo kojoj komercijalnoj transakciji sa Zapadom postaje ekstremno problematično jer se plaćanja vrše preko institucija podređenih vlastima koje su upravo zamrzle rusku imovinu. Tu prosto nema zaobilaznog puta.

Sankcije zapadnih centralnih banaka dovode u pitanje smisao novca duž podele na Istok i Zapad, jer ukoliko novac dobijen u zamenu za robu može biti zamrznut – onda to uopšte i nije novac. Ne može biti transakcije s novcem ako je račun na koji se novac smešta podložan zamrzavanju, odnosno ako se može učiniti nedostupnim prodavcu robe.

Rusija sada mora da opstane u situaciji u kojoj će biti potpuno odsečena od Evrope. Tražiće oporavak unutar bloka predvođenog Kinom. Njena trgovina prirodnim resursima će gotovo sigurno imati preferencijalne aspekte, uz oštro razlikovanje između prijatelja i neprijatelja. Sjedinjene Države će pokušati da se suprotstave ovoj strategiji tako što će pretiti Kini sankcijama. Krucijalno pitanje za budućnost jeste da li će Amerika ići punom silom u ovom opasnom gambitu? Bajdenova administracija bi izazivala sudbinu ukoliko bi tako postupila, ali deluje kao da se ona već kreće tom linijom, pa zašto ne bi otišla do kraja?

Razmišljajući u kontekstu posledica, priroda ekonomskih odnosa između Zapada i Rusije počinje da asocira na trampu. I dalje je sve neizvesno, ali logika događaja vodi ka takvom ishodu. U svetu trampe, kao što je poznato, nema novca. On više nije prepoznat kao medijum razmene jer je iskustvo pokazalo da u praksi nema vrednost. U novom svetu koji nastaje, državina je sto odsto prava – ko drži, njegovo je. Kako se Rusija bliži fiskalnoj i ekonomskoj propasti, upašće u docnju povodom svih finansijskih obaveza prema spoljnim kreditorima. Dok Zapad konfiskuje njenu imovinu, i Rusije će zauzvrat konfiskovati i nacionalizovati zapadnu imovinu.

Iznenadni i brutalni razvod, obeležen sankcijama, koji uključuje i napuštanje svih ugovora, iščašiće i iskriviti svetsku ekonomiju i najžešće pogoditi Evropu, makar u početku. Kao i sa svakim razvodom, učiniće obe strane siromašnijim i biće surov i nepošten prema malim ljudima, koji će biti najviše pogođeni. Uzajamna zavisnost koja je omogućila Zapadu da izvede tako razoran udarac protiv Rusije u inicijalnim fazama ovog ekonomskog rata, ostavlja Zapad i svet akutno ranjivim na veoma ozbiljnu cenu ruske osvete.

Veliko nadmetanje takođe nezaobilazno nameće rizike finansijskom sistemu, čiji najdublji strah se uvek svodi na mogućnost insolventnosti. Kako bih procenio ovaj rizik, preferiram teoriju četiri koraka za sagledavanje paroksizama u svetskoj ekonomiji: prvo – poništite sve ugovore s najvažnijim igračem u najvažnijim sektorima svetske ekonomije; drugo – neka ti sektori budu energetika, metalurgija i poljoprivreda, gde je „globalizacija" bila izrazito trijumfalna; treće – neka se sve to strovali u arenu naviknutu na mnogo pozajmljenog novca, što uvećava uzajamne rizike u slučaju insolventnosti; i četvrto – pustite demona iz boce u sektore u kojim je povraćaj kapitala bio loš, a investicije oskudne tokom prethodnih deset godina. Sve to deluje kao dovoljan skup uslova za ogroman poremećaj tržišta sirovina, za platežnu krizu koja takođe predstavlja i krizu lanaca snabdevanja, te energetsku krizu koja takođe podrazumeva i masivnu prehrambenu krizu.

Ove ranjivosti postoje u kontekstu objave ekonomskog rata jedne strane i praktične kontraobjave istog od druge strane, što će samo uvećati navedene fragilnosti. Izgleda da sve to nikoga ne plaši, ali plaši mene. Finansijska štampa i komentatori su, za razliku od mene, prekomerno optimistični povodom „podnošljivih" cena za „srednju klasu" ukoliko škripeći mehanizam koji nazivamo svetskom ekonomijom izgubi poneki točak. Razmatraćemo posledice kasnije, kažu ovi mudraci – kada one budu nepovratne.

Dejvid Hendrikson je predsednik Društva Džon Kvinsi Adams i autor knjige „Republika u opasnosti: Američka imperija i liberalna tradicija" (Oksford, 2018)

Novi Standard

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

Нулта толеранција према фашизму

politika.rs

Нулта толеранција према фашизму

Владимир Кршљанин*

5-6 minutes

---

 Договарајући његов наступ као сведока одбране Слободана Милошевића у Хагу, питао сам 2004. у Београду адмирала Елмара Шмелинга, шефа контраобавештајне службе Бундесвера 1982–1983. (који је у том својству сваке недеље учествовао на састанцима шефова свих тајних служби са канцеларом, па је отуда знао целину западне политике), како је могуће да се почетком 90-их догоди тако велики заокрет у политици Запада према Југославији, са којом је Запад до тада одржавао одличне односе.

Елмар ми је објаснио да су ти „одлични односи" били само на јавном политичком нивоу, док се на нивоу тајних служби и специјалног рата, тај однос није нимало разликовао од односа према земљама Источног блока, штавише, на Западу су „гајене" емигрантске фашистичке и квислиншке групе и организације из ових земаља, да би биле употребљене у погодном тренутку.

Напустивши службу 1990. са искреним уверењем да учешће у оваквој англоамеричкој политици није у немачком интересу, Елмар је постао познати антиратни активиста и борац против западног милитаризма и агресивне политике НАТО. У својој земљи је лишен пензије и свих привилегија, осуђиван и маргинализован. Преминуо је тихо 1. марта прошле године.

Његово сведочење у Хагу се није догодило, јер је Милошевић 11. марта 2006. године преминуо у ћелији, а извештај трибунала о његовој смрти је Русија одбила да прихвати.

Али учешће фашиста, терориста и исламских екстремиста у разбијању Југославије и у ратовима у бившим совјетским републикама под покровитељством НАТО-а се јесте догодило.

Савремена Европа и актуелно међународно право постоје захваљујући победи над фашизмом, у којој је Русија имала највећу, а Србија велику улогу.

Зато код нас постоји нулта толеранција према фашизму и нацизму. И сматрамо да тако мора бити у читавом свету.

На српску борбу против фашизма НАТО је одговорио злочином против мира – агресијом 1999,  јединим ратом који је читав НАТО водио у својој историји и највећим (некажњеним) злочином против Европе после Другог светског рата.

Иако је одолела војној агресији НАТО-а и његових фашистичких помагача, Србија је на 12 годинa покорена „обојеном револуцијом", хибридном ратном операцијом НАТО-а. Тиме је уклоњено једино жариште отпора у Источној Европи и НАТО се убрзо проширио на све преостале земље и појачао субверзивно деловање у бившим совјетским републикама.

Сви новоизабрани амерички председници од 1950. до 1990. су ритуално изјављивали: „САД гарантују независност Југославије". А онда је та изјава одjедном нестала и појавила се слична: „САД гарантују независност Украјине". Да је Украјина највећа темпирана бомба у „НАТО Европи" знало се од самог почетка. Али, због њене величине и ефеката које је Западу немогуће контролисати, надао сам се (и не само ја), да никада неће бити детонирана.

Ипак, то се догодило 2014, вероватно као очајнички одговор на стратешки преокрет, који се, успоном Русије и Кине, догодио у свету. Фашисти су у Украјини, после крваве „обојене револуције" у присуству Викторије Нуланд, уведени у власт. Русија је осам година стрпљиво настојала да спречи најгоре, Запад је жмурио, а фашисти су убили 14.000 цивила.

У Вашингтону је сада на власти иста екипа као 2014. Одбијање од стране САД и НАТО озбиљних преговора о гаранцијама безбедности, њихово растуће присуство у Украјини и растуће испоруке оружја, медијска кампања Запада протов Русије и претње заузимања Донбаса „по хрватском сценарију" и производње нуклеарног оружја у Украјини, нагнали су Русију на специјалну војну операцију са два циља: демилитаризација и денацификација Украјине.

Украјина је дакле постала жртва НАТО-а, као некада Југославија. И то уз очекивано безгранично лицемерје. Фашисти који убијају Србе и Русе су „борци за слободу", Срби и Руси који се бране од фашиста су „агресори" и „чудовишта", а НАТО је „добронамерни одбрамбени савез" који спроводи „хуманитарне интервенције".

НАТО галама и „санкције" су и 90-их против Срба, и сада против Руса, огромне. Ипак, сада су веће него икад, претвориле су се у хистерију. Јер НАТО зна да Русе не може да победи. И да је већ наступио Нови свет, који предводе Русија и Кина, а који је иницирала Србија. Свет у коме нема места за фашизам, тероризам и „обојене револуције". Правичан мултиполарни систем. Заједница заједничке судбине човечанства. Свет сарадње, а не конфронтације.

*Потпредседник Међународне словенске академије, виши саветник у МСП-у Србије

https://www.politika.rs/scc/clanak/501832/Pogledi/Nulta-tolerancija-prema-fasizmu

Како Достојевски, Чајковски и мачке плаћају цену украјинског рата

politika.rs

Како Достојевски, Чајковски и мачке плаћају цену украјинског рата

Бошко Јакшић

6-8 minutes

---

Свет је на добром путу да се врати у мрачно доба које подсећа на Средњи век, или да барем обнови традиције „хладног" рата.

Запад је Русији због агресије на Украјину завео низ незабележено оштрих санкција које председник Владимир Путин пореди са објавом рата, али неке од казнених мера су потпуно ван сваког разума, распирују русофобију и прете да потврде горње упозорење.

Запад оштро критикује Путина када каже да, „уколико овако настави", Украјини прети губитак државности, а упада у исту опасну нихилистичку замку покушавајући да поништи руску културу, и то онај њен део који припада светској баштини.

Милански универзитет Бикока отказао је предавања о славном руском писцу и филозофу Фјодору Достојевском „зато што би курс могао да створи полемике". Професор Паоло Нори, који је требало да држи курс, је огорчен: „Данас је у Италији не само грешка бити жив Рус, већ бити и мртав Рус."

На цензурисање Достојевског најоштрије се обрушио Виторио Згарби, историчар уметности и један од најпознатијих и најпровокативнијих италијанских полемичара. „Забранити руску културу због рата у Украјини? Лудило, дело ментално хендикепираних људи. Срамота, то је културни расизам. Шта је крив Достојевски? Култура и уметност су свачије наслеђе. Обустављање курса књижевности о великом руском писцу Достојевском је неоправдани чин провокације. То је као да смо забранили Луиђија Пирандела зато што је био фашиста. То је као да не читате Платона јер су у то време, у Грчкој, били тирани. Луде ствари".

Разне институције културе на Западу захтевају од руских уметника да се јасно ограде од „Путиновог рата". Неки то не желе, други би да се не изјашњавају о политици.

Славни руски диригент Валериј Гергијев био је присиљен да поднесе оставку на положај почасног председника фестивала у Единбургу, добио је отказ као главни диригент Минхенске филхармоније а потом и миланског Театра ала скала. Разлог: Гергијев је одбио да се дистанцира од свог доброг пријатеља – Путина.

Сличну је судбину, такође добровољно, одабрала и Ана Нетребко, један од најпознатијих и најтраженијих сопрана света. Отказала је све своје аранжмане у Метрополитен опери и Скали остајући лојална руском председнику. У Њујорку ће је – ето опет политике у култури – заменити украјински сопран Људмила Монастирска.

ОК, то је њихов лични избор али какве везе има подршка Путину и санкционисање Пјотра Иљича Чајковског. А управо се то догодило у загребачкој дворани „Ватрослав Лисински". Од предвиђене три његове композиције остао је само Концерт за виолину и оркестар у д-дуру. Друге две замењене су гудачким адађом једног америчког композитора и алегретом из Бетовенове Седме симфоније.

Пољска национална опера је „у знак солидарности са народом Украјине" одустала од извођења опере „Борис Годунов" великог руског композитора Модеста Мусоргског. Руски диригент Туган Сохијев напустио је оркестар у Тулузу пошто су Французи од њега тражили „да одабере једну културну традицију" и осуди Путинову агресију. Онда је поднео оставку на место уметничког директора Бољшог театра. Концерт познатог младог руског пијанисте отказан је у Ванкуверу иако се он уопште није оглашавао око рата.

Можда Путин сања о обнови земље Петра Великог и могуће је да око тога има подршку већинског руског народа. Сигурно је да је његова агресија за сваку осуду а да су санкције готово једино оружје које Запад има на располагању, али уплитати Достојевског и Чајковског у рат између Русије и Украјине је апсурдно, ако не сулудо. И опасно.

Путин заслужује најоштрију критику, али ово прераста у отворену русофобију. Тако је рат у Украјини укњижио још једну сасвим неочекивану жртву. После славног руског писца и композитора или забране продаје вотке у Пенсилванији (произведене узгред буди речено у Литванији), списку санкција режима у Кремљу придружене су – мачке.

Да, добро сте прочитали. Међународна федерација узгајивача мачака (Фифе) забранила је учешће мачака из Русије на међународним изложбама и такмичењима у 43 земље чланице уз објашњење да се „не може помагати овим злочинима не чинећи ништа".

„Ниједна мачка узгајена у Русији не може да се увезе и региструје у било којем од регистара Фифе ван Русије", гласи директива кажњавања руских мачака за које су генијалци из Фифе утврдили да су се својим „мјау" масовно декларисале као Путинови симпатизери и да их треба санкционисати због њихове улоге у агресији на Украјину.

Многим Украјинцима, посебно оним који су морали да побегну из земље, којих је два милиона, потребна је помоћ. Неопходна је и Русима који сматрају да су жртве деспотије. Али, зар неко иоле разуман мисли да ће помоћи тако што ће руским мачкама  и њиховим узгајивачима забранити да се такмиче по свету?

Какво лудило! Ово су примери, а таквих је још, који указују да је крајње време да се Запад уразуми и охлади усијане главе.

Какво затупљивање свести коју је, када се људи немо сагласе са оваквим „мерама", лако манипулисати и контролисати. Да ли смо на путу ка тоталитарној демократији, процесу који је Џорџ В. Буш први отворио укидајући нека људска права у контексту „рата против тероризма". Од тада смо сведоци освајачког налета надобудне и арогантне светске политичке, корпоративне и технолошке бирократије. Докле? Не знам. Само ми се такав свет све мање допада.

Враћамо се у мрачна времена Средњег века када су мачке биле мистично проглашаване за ђаволске симболе. Но, способне да виде ноћу, ваљда ће препознати излаз из таме у коју их без њихове кривице гура свет који није у стању да разликује Путина од мачке. Ваљда ће 4.500 година дуго пријатељство човека и мачке надвладати украјинску кризу.

Рат ће се већ некако завршити. Вероватно мировним споразумом неповољним по Украјину. Кијев ће морати да прихвати да Путин контролише његове две источне енклаве, задржаће се статус кво око Крима, Украјина ће се чврсто обавезати да неће ући у НАТО. Онда ће се руске трупе повући а западне санкције Русији почеће полако да се укидају. И руске мачке изаћи ће из изолације.

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

View article...

standard.rs

Валентин Катасонов - Бумеранг ефекат санкција против Русије

Valentin Katasonov

12-15 minutes

---

Deofšorizacija ruske ekonomije, uvođenje ograničenja na kretanje kapitala van granica, izvlačenje dividendi stranih investitora iz zemlje – za zapadni kapital su udarac sankcionog bumeranga

Vašington i njegovi saveznici, pripremajući odluku o sankcijama protiv Rusije, pokušavaju da izračunaju posledice svakog svog koraka. Izračunaćemo ih i mi. Izračunaćemo ono što se uobičajeno naziva „efekat bumeranga" i razmotriti ovaj efekat shvaćen u užem i širem smislu. Efekat bumeranga u užem smislu predstavljaju moguće negativne posledice sankcija za njihove inicijatore, čak i bez odgovarajućih mera od strane države-objekta sankcija. Efekat bumeranga u širem smislu predstavljaju negativne posledice za inicijatore sankcija koje nastaju kao rezultat odgovora države koja je podvrgnuta sankcijama.

Efekat bumeranga u prvom smislu je neizbežan pri uvođenju sankcija zemlji koja ima snažnu ekonomiju, uključenu u međunarodne ekonomske odnose. A Rusija je zemlja sa upravo takvom ekonomijom. Prema podacima Federalne carinske službe RF, 2021. godine spoljnotrgovinski promet Rusije je iznosio 789,4 milijardi dolara, i to: izvoz – 493,3 milijarde dolara (više od polovine se odnosi na energoresurse), uvoz – 296,1 milijardu dolara. Po rezultatima iz 2020. godine, udeo Rusije u svetskom izvozu, prema ocenama Svetske banke, iznosio je 1,7 odsto; a u nizu roba udeo Rusije u svetskom eksportu je mnogo viši. Tako, udeo Rusije u svetskom izvozu pšenice u sezoni 2020/2021 činio je 19,3 odsto. Njen udeo u svetskom izvozu nafte 2019. godine (vrednosno izražen) procenjen je na 10,5 odsto.

Blokada spoljnotrgovinskih računa Rusije i platnih operacija koje se obavljaju preko sistema SWIFT bezuslovno će dovesti do efekta bumeranga. Mogući su ozbiljni poremećaji u funkcionisanju ekonomija niza zemalja koji od Rusije dobijaju naftu, naftne derivate, prirodni gas, neke prehrambene proizvode, niz proizvoda hemijske industrije i dr. Još pre deset godina ruski izvozni monopolista „Gasprom" obezbeđivao je 25 odsto potreba EU za prirodnim gasom, a poslednjih godina ova zavisnost dostigla je 40 odsto.

Velika glavobolja

Da ne bi došlo do ekonomskog šoka, zemlje EU koje su isplanirale sankcije protiv Rusije pokušavaju da ostave „prozore" kroz koje bi mogle da se ostvare isporuke životno važnih roba iz Rusije.

Problem je u tome što su platni dokumenti koji prolaze kroz SWIFT sistem do sada bili prvenstveno obezličeni. To jest, teško je bilo (ili čak nemoguće) iz dokumenata shvatiti sa kojim je trgovinskim ugovorom povezano plaćanje. U Beloj kući i u američkom Ministarstvu finansija, u kome se pripremaju odluke o sankcijama, odlično to znaju. Oni vide izlaz ili u tome da na neki način nauče da dešifruju platežne dokumente (da odrede njihovu vezu sa konkretnim ugovorima) ili da sprovedu blokiranje određenih banaka. Drugi pristup znači da će inicijatori sankcija pokušati da odrede vezu ruskih banka sa ovim ili onim trgovačkim i investicionim operacijama i da sa spiska za sankcije izbrišu one banke koje opslužuju isporuke roba koje su Zapadu životno neophodne.

Mislim da će, ipak, takav selektivni prilaz blokiranju operacija koje prolaze kroz SWIFT sistem doneti veliku glavobolju. Dok postoji bar jedna ruska banka koja nije na sankcionom spisku, ona će biti sposobna da preuzme na sebe funkcije plaćanja koje su ranije ispunjavale banke koje su dospele pod sankcije. Na konferenciji za medije 27. februara šef diplomatije EU Žozep Borel objavio je odluku EU o sankcijama Rusiji. Govoreći o blokadi sistema SWIFT priznao je: „Odsecanje iz finansijskog sistema zemlje koja je veoma povezna sa drugim zemljama i ekonomijama ne može biti učinjeno makazama, za jednu noć."

Da bi se sigurno blokirale platne operacije ruskih banaka sa bankama drugih zemalja neophodno ih je ne samo isključiti iz sistema SWIFT, već i zatvoriti njihove korespondentne račune u SAD i drugim zemljama Zapada. Do 1. marta nije bilo nikakvih informacija iz javnih izvora o preduzimanju akcija prema korespodentnim računima ruskih banaka. Većina eksperata smatra da stoprocentne blokade SWIFT sistema neće biti.

Čovek sa mobilnim telefonom u ruci prilikom prolaska pored loga SWIFT-a (Foto: Reuters/Chris Helgren)

Čak i ako Zapad dođe do zaključka da ciljano blokranje SWIFT-a ne daje očekivani efekat i isključi celu Rusiju iz tog sistema, to neće naneti smrtonosni udarac našoj ekonomiji.

Prvo, ruske banke i kompanije će moći da se priključe na alternativni domaći sistem SPFS (sistem prenosa finansijskih podataka) koji je napravila Banka Rusije sredinom prošle decenije. Da, s moje tačke gledišta, sistem je nedovršen (konkretno, nema više od desetak inostranih korisnika, a to je nedovoljno za opsluživanje spoljašnjih ekonomskih veza Rusije), ali, ako se želi, moguće ga je brzo dovesti u punu kondiciju.

Drugo, mogu se privremeno koristiti stare metode prenosa podataka o plaćanju i računima (pošta i faks).

Treće, moguće je i potrebno je izučiti i primeniti u praksi iskustvo Irana, koji već dugo godina živi bez SWIFT sistema (ovo je tema za posebno razmatranje).

Šef komiteta Dume za finansijsko tržište Anatolij Aksakov na sledeći način je komentarisao odluku Zapada o blokiranju SWIFT-a za Rusiju: „Rekao bih da to nije smrtnonosna odluka. Naravno, neprijatna je, ali ne i smrtnonosna. Iran već deceniju živi bez SWIFT-a i ništa, živi, ne umire. A za Zapad ova odluka predstavlja pucanj u sopstvenu nogu. To će biti bolna odluka ne samo za RF, već i za druge zemlje sa kojima sarađujemo. Ako ne bude finansijskih tokova iz Rusije u Evropu, Evropa neće moći da računa na ovakvu Ameriku i tako dalje. Odluka je veoma teška, sa posledicama za one koji su je doneli."

Alternative postoje

Efekat bumeranga se veoma ozbiljno može odraziti na kompanije koje upravljaju SWIFT sistemom (koji je osnovan pre 49 godina i registrovan u Belgiji).SWIFT već mnogo godina izjavljuje da je van politike. On zaista ne želi da učestvuje u sankcijama, tim pre što su one nelegitimne (nisu odobrene od Saveta bezbednosti OUN). Ipak, ova mreža se nalazi pod jurisdikcijom Belgije i EU. I SAD, koje su tradicionalno inicijatori blokiranja SWIFT-a, deluju preko Brisela, zahtevajući od evročinovnika da donesu odluke koje bi postale pravno obavezujuće za SWIFT kompanije.

Posle isključenja Rusije iz SWIFT sistema poverenje u sistem može biti poljuljano. Druge zemlje će osetiti da se i njima može nešto slično desiti (kao Rusiji) i počeće da razrađuju alternativne sisteme prenosa informacija o plaćanju i računima. To se posebno odnosi na Kinu koja se već nalazi pod nekim oblikom sankcija od strane Zapada. Zato su počeli da razrađuju sistem koji treba da bude alternativa SWIFT-u; sistem se zove CIPS (China International Payments System). CIPS se još uvek nalazi u embrionalnom stanju, ali isključenje Rusije iz SWIFT-a može postati moćan impuls za doradu kineskog sistema i uključivanje u njega drugih država (među njima i Rusije).

Prodavačica tokom prebrojavanja novčanica ruske rublje na jednoj pijaci u Omsku, 18. februar 2022. (Foto: Reuters/Alexey Malgavko)

Zapad ostavlja „rupe" i u takvoj sankciji „iz pakla" kao što je blokiranje rezervi Ruske Federacije. Ako se blokiraju („zamrznu") sve rezerve, Rusija neće moći da ispuni svoje obaveze u otplati spoljašnjeg državnog duga. Zapad se milostivo saglasio da će dozvoliti Rusiji da koristi novac sa zamrznutih računa za opsluživanje i otplatu obaveza po spoljnim dugovima. Samo, Rusija ne bi trebalo da pristane na takva pravila igre.

Ako Zapad bude koristio deo ruskih rezervi za plaćanje kreditorima, onda Moska to treba da kvalifikuje kao čistu pljačku, narušavanje međunarodnog prava. Moskva treba da izjavi da sankcije koje su joj uvedene predstavljaju kršenje međunarodnog prava jer nisu odobrene od Saveta bezbednosti OUN. Prema tome, ove razbojničke sankcije treba smatrati višom silom. A u ugovorima o kreditima i zajmovima koje je zaključila Moskva postoji odeljak posvećen višoj sili, na osnovu koga je ona slobodna od ispunjavanja obaveza za vreme postojanja „nepremostivih okolnosti". Pravilno odmerene (sa gledišta međunarodnog prava) mere ruskih vlasti na nezakonite sankcije Zapada takođe treba posmatrati kao efekat bumeranga. Situacija u svetu se može promeniti tako što će se zamrzavanje ruskih deviznih rezervi od strane SAD i njihovih saveznika okvalifikovati kao akt otvorene pljačke.

Deofšorizacija

Sada koja reč o efektu bumeranga u širem smislu. Ovaj efekat pojavio se bukvalno 24 časa pošto su EU, SAD i druge zemlje G-7 obnarodovale sankcije. Reč je o Ukazu predsednika RF od 28. februara 2022. №79 „O primeni specijalnih ekonomskih mera u vezi sa neprijateljskim delovanjem SAD i njima pridruženih država i međunarodnih organizacija." U njemu su određene protivmere ekonomskim sankcijama kao što su: prodaja 80 odsto deviza dobijenih na osnovu izvoznih ugovora posle 1. januara 2022; zatim, od 1. marta, rezidenti više neće moći da uplaćuju stranu valutu na svoje račune otvorene u bankama i organizacijama u inostranstvu, kao ni da uplaćuju novac bez otvaranja bankovnog računa, korišćenjem elektronskih sredstava plaćanja koja su na raspolaganju stranim davaocima usluga u sferi platnog prometa; zabrana od 1. marta deviznog poslovanja davanjem deviza rezidenata u korist nerezidenata po ugovorima o kreditu itd. Faktički, reč je o merama koje ograničavaju povlačenje strane valute i kapitala iz zemlje, i o merama koje će pokrenuti s mrtve tačke proces deofšorizacije ruske ekonomije.

Takođe je objavljeno da je Centralna banka RF izdala naredbu kojom zabranjuje od 12 časova 28. februara profesionalnim učesnicima na berzi da prenose vrednosne hartije ruskih emitenata inostranim fizičkim i pravnim licima. Jednostavnije govoreći, uvodi se moratorijum na izvlačenje investicionih prihoda. Iz nezvaničnih izvora, takođe je poznato da vlada priprema zabranu iznošenja dobiti van Rusije ćerkama inostranih kompanija.

Sve su to mere koje je trebalo odavno doneti. Deofšorizacija ruske ekonomije, uvođenje ograničenja na kretanje kapitala van granica Rusije, a takođe i izvlačenje dividendi i drugih prihoda inostranih investitora iz zemlje – predstavljaju za zapadni kapital udarac sankcionog bumeranga.

Možemo očekivati i uzvratni udarac u vezi sa blokiranjem deviznih rezervi RF. Žozep Borel rekao je da „zamrzavanju" podleže oko polovina svih rezervi. U apsolutnom iznosu, to je više od 300 milijardi dolara. Rusija ima pravo da traži načine kako da kompenzuje ovaj ogromni gubitak. A izvori kompenzacije su dostupni ruskim vlastima. Imam u vidu aktive inostranih ivestitora u našu ekonomiju. Navešću podatak, oslanjajući se na podatke Banke Rusije, da je ukupna veličina ovih aktiva 1. oktobra 2021. godine procenjena na 1.180,2 milijardi dolara. Ovo su osnovni oblici aktive koji čine pomenutu sumu (u milijardama dolara): direktne investicije – 596; portfolio investicije – 302,7; dužničke hartije od vrednosti – 84,7; druge investicije – 275,8. Osnovne komponente ostalih investicija su (u milijardama dolara): krediti i zajmovi odobreni ruskim rezidentima – 153,7; gotov novac i bankarski depoziti – 69,7.

Značajan deo ovih inostranih aktiva formirali su investitori iz SAD, zemalja EU i drugih država koje su donele odluku o blokiranju ruskih deviznih rezervi. Na primer, polovina akcija „Gasproma" – 49,77 odsto – oformljena je u obliku takozvanih Američkih depozitnih priznanica (American Depositary Receipt – ADR). Iza ovog teško shvatljivog ADR stoje inostrane, pre svega američke banke, koje zarađuju na ruskom gasu. A „Sberbanka": od 48 odsto akcija „Sberbanke", koje se nalaze u slobodnom opticaju, svega oko četiri odsto pripada rezidentima (ruskim fizičkim i pravnim licima) – sve ostalo stranicima iz, u osnovi, dve zemlje – SAD i Velike Britanije. Uzgred, ovim nerezidentima je na račune 2020. bilo prebačno 425 milijardi rubalja.

Žena prilikom izlaska iz ekspoziture ruske Sberbanke u Beču, 28. februar 2022. (Foto: Reuters/Leonhard Foeger)

U složenoj situaciji celishodno je sprovesti veliku reviziju inostranih aktiva u ruskoj ekonomiji. I definisati njihovo strano poreklo. I pripremiti predloge za nacionalizaciju onog dela koji pripada investitorima iz SAD, Velike Britanije i drugih, posebno „prijateljski" raspoloženih država prema Rusiji. To bi bio odgovor na „sankcije iz pakla".

Preveo Aleksandar Mirković

Naslovna fotografija: Dmitriy Rogulin/TASS

Izvor fondsk.ru/Srodstvo po izboru

BONUS VIDEO: