Билдерберг – 2009: „глобална елита“ пред избором

Билдерберг – 2009: „глобална елита" пред избором

 

Од 14. до 17. маја у Грчкој, у атинском предграђу Вуљагмени у хотелу „Астир Палас" одржано је редовно заседање Билдербершког клуба, које се као и увек одржава у повећаниј тајности. Место сусрета обезбеђивали су бродови обалске заштите и специјална група ронилаца, два авиона Ф-16 и полицијски хеликоптер. Пошто се, међутим, делатност групе одавно већ налази под будном пажњом независних истраживача, основни дневни ред и одлуке донесене на сусрету постали су познати одмах по окончању сусрета. Основна информација, као и у претходним случајевима, долази од Џона Такера и Дејвида Естулина.

На списку учесника који је доспео у руке новинара и који је објављен у грчком листу To Vima налазе се Дејвид Рокфелер, краљица Холандије Беатрис, шпанска краљица Софија, белгијски наследни принц Филип, министар финансија САД Тимоти Гајтнер, председник Светске банке Роберт Зелик, генерални директор Светске трговинске организације (СТО) Паскал Лами, специјални представник САД у Авганистану и Пакистану Ричард Холбрук, председник Европске централне банке Жан-Клод Трише, председник Европске комисије Жозе Мануел Борозо, шеф ММФ Доминик Строс-Кан, бивши председник Савета за политику одбране САД, сарадник Института америчког предузетништва Ричард Перл, сарадник тог истог института, бивши шеф Светске Банке Пол Вулфовиц, командант Централне команде САД, генерал Дејвид Петреус, шеф бриселског аналитичког центра „Брејгел" Жан Пизани –Фери, одговорни за заједничке операције у одржавању мира у Африци ОУН-АС Романо Проди, председник савета директора „Бритиш Петролеум" и финансијски саветник Ватикана Питер Сутерланд, председник савета директора „Ројал Датч Шел" Џ.Ван дер Вејер, бивши директор енглеске службе МИ-6 Ричард Дерлов, званични историчар Ротшилдових и Х.Кисинџера, економиста Нил Ферпосон и многи други! ¹

Индикативно је да је на сусрету учествовао шведски министар иностраних послова Карл Билт, па с тим у вези избор Грчке није случајан. На Шведску ће јула ове године прећи председавање Европском унијом, и она намерава да посебну пажњу поклони проблему ширења Европске уније и укључивању у ту организацију Турске и Македоније (шведско руководство већ се сагалсило са започињањем преговора о прикључењу ове последње), зашта је неопходно решење проблема Кипра и регулисање односа између Атине и Скопља.² Уколико Грчка буде компликовала преговоре о термину укључивања Македоније, она ће се суочити са озбиљним правним проблемима, и сада се руководство земље подвргава интензивној обради и притиску од стране Евроспке уније. На тајном сусрету овог пута присуствовало је 11 грчких представника, међу којима министар иностраних послова, министар привреде и финансија, шеф грчких индустријалаца и други.

Што се тиче дневног реда заседања, према саопштењима Естулина и Такера, као централна питања разматрани су даљи ток „развоја" економске кризе и стварање међународног министарства здравствене заштите и међународног министарства финансија. У брошури, која је пре одржавања састанка упућена учесницима заседања, наведено је да се светска елита налази пред избором између дуге и кратке (али дубоке) депресије. Прва осуђује свет на деценије стагнације, назадовања и сиромаштва, а друга пак значи драстични економски пад који ће отворити пут у нови светски поредак, утемељен на афирмисању принципа ефикасности на рачун значајног ограничења националног суверенитета.³ По речима Такера, Гајтнер и Билт су се заложили за интензивну кратку рецесију, пошто она дуга може снажно да погоди интересе индустријских група чланица Билдербершке групе. А садашња еуфорија скопчана са економским оживљавањем заправо је варљива и представља тек увертиру за огромне губитке са којима ће се свет суочити већ у најскорије време.

На сусрету је Билт одржао говор у коме се здушно залагао за то да се прошире функције Светске организације здравствене заштите и Међународног монетарног фонда, које би требало трансформисати у светска министарства у оквирима ОУН. Ти предлоизи у потпуности кореспондирају са одлукама лондонске „дведесеторице" о јачању улоге ММФ и имају непосредни однос према скандалу који је подигнут у вези са експлозијом епидемије свињског грипа. Фактички се ради о кампањи плашења и застрашивања становништва, која има за циљ да се образложи јачање контроле од стране међународних организација. По мишљењу Такера, тај избор значи значајно напредовање на путу ка стварању светске владе коју планирају Билдерберзи. Да би се централизовала сва власт они рачунају да помоћу одговарајућих средстава акцентирају значај проблема, насталих због економске кризе и опасности од пандемије, за оправдање централизовања власти „глобалне елите". Кључну улогу у координираној политици усијавања страха требало би да одиграју медији, који су овог пута били широко заступљени на сусрету. Овде су присуствовали представници најутицајнијих западних издања : америчкиух Washington Post и Newsweek, енглеских The Economist и Financial Times, француских Le Point и Nouvel Observateur, немачких Der Standart и Die Zeit, шпанских El Pais и Prisa (издавачки холдинг), турског Milliyet, грчког Kathimerini, финског Talouselama, швајцарске медијске корпорације Ringier.

Како наводи Такер, на сусрету је такође разматран проблем отопљења климе и увођења пореза за топлотни угњеник – питање које представља најважнију тачку дневног реда Билдерберга и део програма за успостављање међународне еколошке контроле. Планирано је да се тај порез дозначава ОУН, али он треба да се уводи постепено, вероватно у прикривеном облику. Питањем елаборисања законодавства о том порезу на међународном нивоу одавно се већ бави амерички сенатор Џон Кери, кандидат за председника на изборима 2004. године, који је, иако не фигурира на списку учесника сусрета, на истом највероватније присуствовао. Кери је учествовао на Светском економском форуму, а такође на припремном сусрету у Риму, посвећеном преговорима о промени климе, који треба да се одрже крајем 2009. године у Копенхагену и на којима ће и бити размотрено питање о порезу на топлотни угљеник. Кери је такође одиграо главну улогу у изношењу предлога, упућеног администрацији Барака Обаме, о увођењу пореза на свако еманирање угљендиоксида (чак и из плућа човека). То питање такође се налази на дневном реду Билдерберга, чији је циљ изнео присуствујући на сусрету председник савета руководилаца „Бритиш Петролеума" Питер Сутерлан, који је изјавио да он жели спровести кампању страха због глобалног отопљења, како би се повећали порези и контролисао начин живота људи.

У току разматрања питања о Лисабонском споразуму који је од принципијелног значаја за европске елите, учесници сусрета исказали су намеру да упуте своје представнике у Ирску ради преговора са политикчким руководством земље у циљу осигурања ратификовања споразума. У земљи се врши озбиљна обрада јавног мнења, а недавно су у медијима објављени резултати анкете према којој је, тобоже, већ 52 процента Ираца саопштило да ће одговорити са „да" на референдуму, који треба да се одржи до краја 2009. године. Такође је планирано спровођење кампање у циљу дискредитовања оних снага у земљи које критикују Европску унију – на пример, партије „Либертас" Деклана Ганлија.

Према изјавама Такера, заседање чланова групе овог пута је протицало у мрачној атмосфери, пошто се геополитичка ситуација не одвија на најбољи начин за њих, а и програм наилази на озбиљне отпоре. У скалду са информацијом Естулина, која се увек испостављала као тачна, Билдербершки клуб је озбиљно забринут због тога што се ситуација може толико погоршати да они могу изгубити контролу над догађајима. Током свих последњих година они воде политику „урушавања тражње", која се реализује путем намерне демонтаже светске економике, и садашња економска криза може довести до таквих резултата при којима ће се кроз једну или две генерације догодити драстично смањење становништва за 2/3. То ће бити резултат глади или пандемије, који могу попримити толико широке размере, да ће бити праћени непредвидивимн последицама, опасним и за саме елите које ће се наћи на ивици изумирања. Таква перспектива изазива панична расположења међу самим мондиалистима. Како апострофира Естулин, дата тема разматрана је на сусрету веома дуго.

Све сведочи о томе да се владајуће елите Запада и заиста налазе пред одлучујућим избором и да код њих нема јединственог мишљења, што још једном доказује лажни карактер идеја које они имплантирају о свемоћи и монолитности наднационалног центра владавине. Та „свемоћ" се ослања искључиво на слепу веру у безгранични утицај „глобалне елите". Међутим, широки средњи слој владара на Западу и сам постаје талац и жртва криминалне политике финансијске врхушке.

Индикативно је у том погледу да се редовно заседање Билдербершке групе одржавало већ после другог тајног сусрета одржаног, како је саопштио британски недељник The Sunday Times, 5. маја на Менхетну, у кући председника Рокфелеровског универзитета, координатора затворених пројеката у сфери генетске инжењерије Пола Нерса. На сусрету су присуствовали најбогатији људи Америке, лично Дејвид Рокфелер, Бил Гејтс, Ворен Бафет, Џорџ Сорош, Мајкл Блумберг (градоначелник Њујорка), медијски магнат Тед Тарнер и још неколицина личности. Од свих тема које су разматране на сусрету главни је био управо проблем „пренасељености Земље". Дискусија је вођена иза затворених врата пошто, како је објаснио један од присутних, „нико није желео да инволвира у дискусијуз владе земаља у развоју и није желео да се учесници сусрета представе у новинама као некаква алтернативна влада света". Неђутим, погледи тих људи добро су познати. Карактеристичне су последње изјаве Теда Тарнера о томе, да су разлози за глобално отопљење, заправо, у превеликом броју становништва планете („премного има материјала"), који је неопходно смањити за две трећине, доводећи га до 2 милијарде људи, што ће омогућити да се осигура висок животни стандард за опстале у животу.⁴ Чудо једно да није навео „златну милијарду".

Управо ти људи, у чијим рукама се налази управљање финансијским токовима, одређују светски дневни ред, али пошто су њихови антиљудски пројекти већ доступни светској јавностги, криминалним постаје само пристанак на добровољно подчињавање њиховој стварној, или имагинарној власти.

_______________

¹ http://www.alterinfo.net/Liste-des-participants-a-la-reunion-2009-du-Groupe-de-Bilderberg_a32724.html

² http://inoforum.ru/inostrannaya_pressa/zapadnaya_evropa/afiny_v_treugolnoj_lovushke/

³ http://www.timesonline.co.uk/tol/news/world/europe/article6283373.ece

⁴ http://www.jonesreport.com/article/04_08/28turner_911.html

 

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2171

Delić: U NATO samo ako uđe i Rusija

Delić: Samo ako uđe i Rusija

Krstić: Ni danas nismo neutralni

Omer Karabeg: Naši sagovornici su dva bivša generala Vojske Srbije koji su vrlo aktivni u političkom životu Srbije: Božidar Delić, poslanik Srpske napredne stranke u Skupštini Srbije, i Ninoslav Krstić, predsednik nevladine organizacije Forum za bezbednost i demokratiju. Skupština Srbije je decembra 2007. godina donela rezoluciju o vojnoj neutralnosti Srbije koja je još uvek na snazi

Omer Karabeg: Naši sagovornici su dva bivša generala Vojske Srbije koji su vrlo aktivni u političkom životu Srbije: Božidar Delić, poslanik Srpske napredne stranke u Skupštini Srbije, i Ninoslav Krstić, predsednik nevladine organizacije Forum za bezbednost i demokratiju. Skupština Srbije je decembra 2007. godina donela rezoluciju o vojnoj neutralnosti Srbije koja je još uvek na snazi. Mislite li da je vojna neutralnost najbolja opcija za Srbiju?

Božidar Delić: U vreme kada se o tome raspravljalo u Skupštini, mada mislim da se do sada nije ništa bitnije promenilo, to je svakako bila najbolja opcija za Srbiju. Pošto je NATO pakt, po mom mišljenju i po mišljenju moje stranke, apsolutno neprihvatljiv, vojna neutralnost je nešto što omogućava Srbiji da kontaktira i sa jednom i sa drugom stranom, ali bez priključivanja i nekog čvršćeg vezavinja za bilo koju stranu, posebno ne za NATO pakt. Partnerstvo za mir je najveći domet u integraciji Srbije prema NATO paktu.

Ninoslav Krstić: Mislim da neutralnost nije dobra opcija. Ako objektivno gledamo mi ni danas nismo neutralni, bez obzira na tu rezoluciju. Mi smo u međuvremenu dozvolili letove NATO-vih aviona nad Srbijom, a potpisani su i ugovori o kopnenim operacijama, odnosno prebacivanju trupa preko teritorije Srbije. To de facto i de jure znači da nismo neutralni. Osim toga pri rešavanju krize na jugu Srbije mi smo tamošnju pobunu ugušili u saradnji sa NATO paktom.

Božidar Delić: Iako pojedinci, čak i u Ministarstvu odbrane, govore da je u toku tiha integracija u NATO pakt, rezolucija Skupštine Srbije je obavezna za sve državne organe, a da li će Srbija da napravi još neki korak u pravcu NATO pakta o tome može da odluči samo Skupština ili građani na referendumu. Što se tiče pomoći NATO pakta u ugušivanju pobune na jugu Srbije, ona je samo pokazala da NATO vuče sve konce na Kosovu i Metohiji i na jugu Srbije. Dejstva prema srpskim snagama su prestala onog trenutka kada je to naložio NATO koji je sve dotle podržavao onu drugu stranu.

Ninoslav Krstić: Sve reforme u Vojsci Srbije su sprovedene po NATO standardima, Generalštab je uređen po NATO standardima, brigade takođe. Sada se vojska našla u situaciji da ne zna kuda će - da li je neutralna ili da radi po NATO standardima, a to su najbolji standardi koji danas postoje u svetu. To je jedan argument koji ide u prilog našeg priključenja NATO paktu. Međutim, najvažniji agrument u prilog pristupanju NATO paktu je da bi Srbija time obezbedila mir i vodeću ulogu u bezbednosnom smislu na Balkanu i u jugoistočnoj Evropi. Ovako će zaostati.

Omer Karabeg: Sve susedne zemlje Srbije ili su u NATO paktu ili žele da uđu u taj vojni savez, tako da će Srbija za dve-tri godine biti potpuno okružena zemljama Severoatlantskog saveza. Može li se zadržati neutralnost u takvom okruženju?

Božidar Delić: Ja se svakako slažem s vama da će Srbija biti u vrlo teškoj situaciji, jer će verovatno gotovo sve zemlje u našem okruženju biti članice NATO pakta. Ja ne bih imao ništa protiv NATO integracija da iza toga vojnog saveza, koji je apsolutno produžena ruka američke politike, ne stoji bombardovanje Srbije i otimanje jednog dela naše državne teritorije. Mi nikada ne možemo smatrati prijateljima one države i one vojne saveze koji su bombardovali našu zemlju i oteli 15 posto naše teritorije. Ukoliko bi se na tom planu nešto promenilo, u šta ja sumnjam, onda bismo mogli da razgovaramo i o uspostavljanju nekih čvršćih veza sa NATO paktom.

Ninoslav Krstić: Srbija je u svojoj bogatoj ratničkoj istoriji ratovala sa mnogim narodima i mnogim vojskama. Posle svih tih ratova ona se i mirila. Evo, nedavno je naš ministar odbrane boravio u Turskoj gde su potpisani značajni sporazumi, a mi smo 500 godina bili pod Turcima. Prisetimo se da su 1944. godine saveznici bombardovali Srbiju, tada je samo u jednom gradu - Leskovcu poginulo 10.000 ljudi, pa smo se nakon toga s njima izmirili. Naravno, neke stvari se ne mogu zaboraviti, ali mora se ići napred i gledati u budućnost, a bolju budućnost može doneti samo mir. A, ako sve zemlje regiona budu u NATO paktu, sigurno je da međusobno neće ratovati, jer, evo, za 60 godina, koliko NATO postoji, njegove članice nikada nisu međusobno ratovale.

Božidar Delić: Srbija je ili suverena zemlja ili je pod protektoratom. Ukoliko je pod protektoratom sa njom se može svašta raditi, a ako je suverena zemlja, onda mora da se na adekvatan način odnosi prema državama koje su priznale nezavisnost jednog dela njene teritorije. Ukoliko to ne bi učinila i drugi delovi njene teritorije mogli bi postati predmet apetita nekih nacionalnih manjina, možda čak i nekih susednih država. Šta bi ostalo od Srbije ukoliko bi se pomirila da tako jednostavno ostane bez 15 posto svoje teritorije, i to one teritorije koja predstavlja istorijsku kolevku celog srpskog naroda?

Omer Karabeg: Ali može li Srbija u vojnom pogledu ostati izolovano ostrvo na Balkanu sa svih strana okruženo NATO paktom?

Božidar Delić: Zašto govoriti samo o NATO paktu? Svet ponovo polakao postaje bipolaran. Postoji, dakle, i neka druga opcija. Mislim da Srbija neće biti primorana da se prikloni toj drugoj opciji. Srbija je mala i siromašna zemlja i ne predstavlja nikakvu pretnju za zemlje u okruženju. Ona će imati svoju vojsku shodno svojim potrebama. Ja smatram da ona može da opstane kao neutralna zemlja, pogotovo što je miroljubiva i što će takvu politiku voditi prema svojim susedima.

Omer Karabeg: Gospodine Krstiću, može li Srbija u vojnom pogledu da opstane kao izolovano ostrvo na Balkanu?

Ninoslav Krstić: Ona to može da pokuša, mi smo svašta pokušavali u ovoj svojoj najnovijoj istoriji, međutim, pametnije je ovo što ja predlažem. Skoro sam bio u posedu nekih dokumenata sa raznoraznih foruma gde se predlaže čak i ulazak Rusije u NATO pakt. Ne vidim da će Rusija u narednom periodu stupiti u rat protiv NATO-a. Verovatno će činiti sve da mu se i ona približi, tako da nema nijednog ozbiljnog agumenta koji govori protiv pristupanja Srbije toj organizaciji. Šta će se dogoditi ako kosovske bezbednosne snage pre Vojske Srbije uđu u NATO? Gde će onda biti Srbija? Ulaskom u NATO pre Kosova i Metohije Srbija dobija mogućnost da ravnopravno učestvuje u debatama u Savetu NATO pakta. Jer, NATO nije samo vojska, to je jedna velika bezbednosna i politička organizacija gde se može uticati snagom argumenata posebno kad je reč o položaju Srba na Kosovu. Porazna je činjenica da su danas prekinuti odnosi na relaciji načelnik Generalštaba - komandant KFOR-a, a to je bio kanal preko koga se moglo uticati da i ono malo Srba, koliko ih sada ima, ostane na Kosovu i Metohiji.

Božidar Delić: Gospodin Krstić je pomenuo mogućnost da Rusija uđe u NATO pakt. Ja mislim da je to tako mala mogućnost da se meri u promilima. A ako bi Rusija ušla u NATO pakt, onda bih se ja svakako složio da to učini i Srbija. Rekao bih još nešto. Naše priključenje NATO paktu odmah podrazumeva da naši vojnici zarad interesa Amerike budu u raznim misijama u svetu koje nisu misije Ujedinjenih nacija, niti misije mira, već sile. Mi bismo bili u Avaganistanu i Iraku protiv volje tamošnjeg naroda. Ja to svakako ne želim. Želim da naša vojska učestvuje u mirovnim misijama, ali samo u misijama koje su pod zastavom Ujedinjenih nacija. Nikako drugačije.

Omer Karabeg: Gospodine Krstiću, da li bi vojnici Srbije mogli da učestvuju u misijama NATO pakta?

Ninoslav Krstić: Naravno da bi mogli, ali ne naterani od strane NATO pakta. Tamo postoji sistem da se vi opredeljujete u kojim ćete misijama učestvovati i niko vas ne može naterati da idete tamo gde nećete. Znači, možete otkazati učešće u Avganistanu ili u bilo kojoj zemlji, ako mislite da ćete od toga imati političku štetu.

Omer Karabeg: Jedan od najvažnijih strategijskih prioriteta Srbije je ulazak u Evropsku uniju. Sve postkomunističke zemlje - i Češka, i Slovačka, i Mađarska, i Rumunija, i Bugarska i baltičke zemlje - pre nego što su postale članice Evropske unije ušle su u NATO pakt. Mislite li da Srbija može da bude izuzetak - da bude primljena u Evropsku uniju, a da ostane van NATO pakta?

Božidar Delić: Srbija je u poslednjih desetak godina stalno bila izuzetak, ali uvek u negativnom smoslu. Srbiji su uvek nametani uslovi koji nisu nametani drugim zemljama. Ako bi nam bio postavljen uslov da pre ulaska u Evopsku uniju moramo u NATO pakt, onda ja mislim da nam je Evropska unija daleko. Mi treba da učestvujemo u evropskim integracijama, treba da se približavamo Evropi, nama je Evropa potrebna, ali, ako bi za ulazak u Evropsku uniju uslov bio pristupanje NATO-paktu, onda bi to bila ucena. U tom slučaju, s obzirom na raspoloženje građana Srbije, koje se svakako može proveriti na referendumu, nema ništa od ulaska Srbije u Evropsku uniju, bar ne u nekom doglednom vremenu.

Uticaj Rusije

Omer Karabeg: Da da li se sadašnja vlada Srbije drži na distanci od NATO pakta, pre svega zbog toga što se boji da bi približavanjem zapadnom vojnom savezu izgubila podršku Rusije?

Božidar Delić: Dok, s jedne strane, imate najmoćniji savez i najmoćniju državu na svetu koji vam otimaju deo teritorije, vaše pravo na tu teritoriju brani Rusija i ja mislim da bi aposlutno bilo nerazumno ići dalje prema NATO paktu, a da za to nema saglasnosti Rusije. O Kosovu i Metohiji odavno se ne bi ni raspravljalo da Rusija i još jedan broj zemalja ne brane naše pravo na Kosovu i Metohiju.

Ninoslav Krstić: Mi moramo da vodimo pažljivu politiku prema Rusiji. Nije samo u pitanju Kosovo već i niz drugih stvari, ali nema nikavog razloga da se Srbija boji da će pokvariti odnose sa Rusijom ukoliko se približava NATO savezu. Rusija će braniti Kosovo onoliko koliko ga Srbi brane. Oni su, na kraju krajeva, i rekli da će se zalagati da Kosovo ostane u sastavu Srbije onoliko koliko to Srbija bude činila. Podsetio bih na još nešto. Za razliku od Srbije koja nije nikada bila član Varšavskog ugovora, i Bugarska, i Rumunija, i Mađarska, bile su članice tog vojnog saveza, pa se Rusija nije naljutila na njih kada su pristupile NATO paktu. Čak je prilikom izgradnje gasovoda Bugarska zadržala 51 posto akcija, dok je ovde u Srbiji Rusija uzela 51 posto

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/delic_samo_ako_udje_i_rusija.26.html?news_id=162581

Nebojsa Malic // O simpozijumu u Vasingtonu 27. maja 2009 - Imperiji se zuri

http://sivisoko.blogspot.com/

27.05.2009.

Империји се жури

После трибина организованих у Србији, РСи Канади, Фондација Лорд Бајрон је данас одржала и конференцију у Вашингтону. У сарадњи са Америчким саветом за Косово, на петосатној сесији на Капитол хилу низ експерата је предочио слику ситуације на Балкану и алармантне америчке иницијативеда поново потпали тамошње буре барута.

Отварајући конференцију, спољнополитички колумниста (и мој колега са Antiwar.com) Даг Бандау изнео је став да је учешће у колонијалном пројекту на Балкану апсолутно против америчких интереса, и да би за Вашингтон било најбоље да Балкан препусти балканцима. Бандау је описао америчку и европску политику на просторима бивше СФРЈ као "деструктивно лицемерје," где је једини доследан "принцип" да Срби никад нису у праву.

Грегори Дејвис, који се бави проучавањем ислама, изложио је теорију да се Америка бави тзв. "империјалном демократијом" и у ствари користи исламски џихад као средство сламања држава и нација које из ма ког разлога одбијају да се приклоне америчкој доминацији. Колико год њихови циљеви били међусобно супротстављени, и иако су номинално у сукобу, између Империје и џихадиста постоји објективно савезништво када је реч о односима према нрп. Србији или Русији.

Пуковник у пензији Роналд Хачет подржао је тезу да је балканска политика запада недоследна, односно лишена конкретних принципа. Српска спремност да се преговара о статусу БиХ (пре и током сукоба) и Космета схваћена је као слабост и охрабрила Вашингтон да поступи још агресивније. Дејтон је био компромис који су Срби нудили годину дана раније, али је америчко одбијање довело до десетина хиљада додатних, непотребних жртава. Што се садашње ситуације у БиХ тиче, стандардни услови за пријем у ЕУ уопште не захтевају укидање РС;
међутим, провучени кроз призму "међународне заједнице" њима се правдају захтеви за укидање РС! У самој ЕУ има земаља које су итекако децентрализоване (Шпанија, Немачка) или чак на ивици распада (Белгија). Откуд толико инсистирање на централизацији БиХ?

На то се надовезао професор Стивен Мајер, одличан познавалац босанских прилика, који је подсетио да су позиви за ревизију Дејтона почели већ 1996. Сам Дејтон почива на парадигми империјалне доминације Балканом, и представља (бледу) копију одредби Берлинског конгреса 1878. Иако време хегемоније пролази, превише становника самог Балкана (нпр. у Србији) прихвата ову парадигму као реалност. А у ствари се њоме гради нешто што апсолутно нема основа у реалности (квази-државе у БиХ и на Космету). Покретачи садашње америчке иницијативе
сматрају да је све у БиХ ишло како треба до 2006 (када је пропао "априлски пакет") и за то криве Буша Млађег и Милорада Додика - иако Буш није имао ништа с тим, а априлски пакет је рушио Силајџић! Управо је америчка политика из деведесетих довела до садашњег стања, али то је чињеница с којом не може да се помири сујета људи који су ту политику кројили, а сада су се вратили на власт.

Вилијам Линд (одраније познатчитаоцима овог блога) је поставио ситуацију у шири контекст. Наиме, тзв. "међународна заједница" је у ствари једна глобалистичка "нова класа," која намеће меки тоталитаризам (најбоље описан у Хакслијевом "Врлом новом свету"). Тек у том светлу политика Вашингтона постаје сасвим доследна, и штавише предвидива. Глобалистичка идеологија - у ствари културни Марксизам франкфуртске школе - има за циљ уништење западне цивилизације како би се на њеном месту изградила постмодерно, мултикултурно,
пост-историјско друштво. У ту сврху је пригрљен и радикални ислам, као оруђе деструкције, а Русија се сматра као највећа претња том пројекту (а Србија као сурогат за Русију).

Отпор оваквом начину глобализације манифестује се кроз тзв. "рат четврте генерације,"(4Г) који не означава толико револуцију у методама ратовања колико изазов целокупном политичком и војном систему успостављеном још у 17. веку Вестфалским миром. Као последица глобализације и 4Г ратовања, институција државе доживљава кризу легитимитета. Стварањем две квази-државе на Балкану (БиХ и Косова) које не могу да се одрже без иностране помоћи, и паралелним слабљењем српске државе, глобалисти су учинили да балкански простор постане
привлачан институцијама 4Г, од џихадиста до организованог криминала, које оспоравају легитимитет државе. У најбољем случају, вели Линд, ове групе преузимају празне љуске држава (нпр. режими на западу Африке, Ираку и Авганистану) или настаје анархија сомалијског типа. Највећи парадокс глобализације је што сече грану на којој седи, јер се "нова класа" ослања управо на државни систем који се труди да уништи!

Шта све ово значи за наше просторе? Линд предвиђа да би даљи притисци да се призна Космет и укине РС ослабили српске државне институције до те мере да би дошло до појаве 4Г елемената у српском друштву, који би потражили решење својих проблема ван прихваћених политичких оквира. Преседан за ово су организације типа "Црне Руке" и "Младе Босне."

У другом делу конференције говорили су амбасадор Џејмс Бисет, Џејмс Џатрас, и Срђа Трифковић. Амбасадор Бисет се присетио улоге америчког амбасадора Зимермана на избијање рата у БиХ, нагласивши да је Зимерман био професионални дипломата и да није деловао из неких личних мотива, већ по инструкцијама. Такође је описао канадски модел интеграције франкофонског становништва, али је признао да то решење није имало идеалне резултате у самој Канади, а да би било тешко примењиво на Балкану.

Др. Срђа Трифковић је изразио бојазан да је садашњи режим у Београду невољан да се одупре америчких захтевима, али је истовремено стабилан јер не постоји опозиција способна да га угрози. Америчка политика се вратила на поглед из деведесетих, и сада покушава интервенцијом на Балкану да поврати моћ и престиж пољуљан у Ираку и Авганистану, па и да се поново наметне као хегемон у Европи.

Али, као што је у завршним примедбама објаснио Џатрас, ово више нису деведесете. Америка нема више ни силу ни новац којим би могла да диктира реалност (а није то могла ни раније).

Закључак који се мени намеће из свега што сам чуо је да се цели амерички план за Балкан ослања на капитулацију Београда и Бања Луке. Што се Београда тиче дај приступ можда има неког смисла, будући да је "жута" коалиција америчка креатура која се "плаши сопствене сенке" (Мајер). Али, мада је бар начелно могуће сменити Додика и довести новог, послушнијег премијера РС, колико је то изводљиво у пракси? Уосталом, зар није баш Силајџић минирао америчке уставне промене пре две године? Лидер СДА Сулејман Тихић је бар показао
спремност да преговара са Србима и решења за будућност БиХ тражи сам, а не са стране.

Тзв. "међународној заједници" песак цури кроз прсте; доба америчке хегемоније је прошло, а Запад је по свему судећи морално и материјално посрнуо као резултат глобалистичке управе. Зато се Вашингтону толико и жури да "заврши посао" на Балкану. Ако се одоли притисцима, врло брзо ће доћи време када ће колонијални модел заслужено отићи на отпад историје.
Објавио Gray Falcon у 19:08 0 коментара
Ознаке: Amerika, BiH, debata, imperija, Islam, Istorija, Kosovo, strucnjaci, Trifkovic

Косово – Војводина – Шумадија... шта потом?

Петар ИСКЕНДЕРОВ

Косово – Војводина – Шумадија... шта потом?

Петар ИСКЕНДЕРОВ Косово – Војводина – Шумадија... шта потом?

«Заједно за Шумадију» – под тако свеказујућим називом у Србији је формирана још једна у низу политичка партија. Новонастали партијски функционери – градоначелник града Крагујевца (четвртог по величини града Србије после Београда, Новог Сада и Ниша, једног од центара српске индустрије за производњу оружја и аутомобила) Верољуб «Верко» Стевановић, професор гимназије Саша Миленић и публициста Видосав Стевановић – намеравају да спасу историјску централно-српску област (њен назив може се превести као «Земља шума»)... од српске државности: под паролама «децентрализације власти» у Србији поновити пут Косова, ослањајући се на подршку Европске уније и мађарских сепаратиста још једне српске аутономне покрајине – Војводине.

Европска унија објавила је план о регионализацији Србије крајем 2008. године. То је учинио специјални известилац Европске уније за Србију, словеначки дипломата Јелко Кацин, који је дати програм означио као услов за пријем Београда у Европску унију. «Уколико Београд жели да ужива помоћ коју Европска унија одобрава земљама – кандидатима и члановима, Србија мора да се регионализује».

Одређене снаге у Србији протумачиле су најновије упутство из Брисела као смерницу за деловање – и одмах након Косова и Војводине на мапи земље настало је ново жариште «пузећег сепаратизма». Према расположивим информацијама, «сиви кардинал» покрета за «аутономизацију» Шумадије је Саша Миленић, који је раније био у саставу Демократске странке Србије бившег премијера земље Војислава Коштунице. Како пише београдски лист «Глас јавности», «Миленић инсистира на посебном карактеру шумадинаца исто као што други инсистирају на посебном карактеру војвођана».

Није ништа мање значајна и фигура публицисте Видосава Стевановића – комунисте са стажом, који је још током 1980-их година уживао све благодети партијско-комунистичке номенклатуре у тадашњој јединственој Југославији. Међутим, са доласком на власт у Савезу комуниста Србије Слободана Милошевића, привилегије многих бивших функционера су ишчилеле, и господин Стевановић је пожурио да оде на Запад, одакле је – како то наводи «Глас јавности» – «пљувао на Србију». Пре неколико година он се «ухљебио» на функцији саветника муслиманске владе Босне и Херцеговине, као консултант за пооштравање политике Сарајева према босанским Србима и Републици Српској. Он се тада прославио својим наступима на сарајевској телевизији, које је почињао речима: «Драги гледаоци! Морам вам се извинити што носим презиме Стевановић и име Видосав – због злочина и агресије које је Србија извршила против вас».

Заслужује пажњу и фигура другог Стевановића – Верољуба. Према подацима «Гласа јавности» он је један од најближих сабораца министра за економику, лидера партије «Г17-плус» и једног од главних противника руско-српске сарадње Млађана Динкића, од кога директно добија инструкције, поред осталог и оне које се тичу делатности партије «Заједно за Шумадију». У свом граду Верољуб «Верко» Стевановић је на челу партијског списка «Г17-плус – Заједно за Крагујевац». Динкићева партија «Г17-плус» позната је по својим крајње прозападним позицијама и одавно већ позива Србију да се одрекне Косова ради пријатељства са Европском унијом. Она је категорички против продубљивања трговинско-економске сарадње Србије са Русијом – и истовремено лобира за сумњиве уговоре о продаји стратешких српских предузећа и читавих грана западним компанијама. Конкретно, када је реч о административном центру Шумадије – граду Крагујевцу – у питању је продаја капацитета аутомобилске индустрије италијанском концерну «Фијат».

Када говоримо о Крагујевцу, чији је градоначелник данас Верољуб Стевановић, такође треба напоменути да се управо у том граду у годинама Другог светског рата догодила јдна од најстрашнијих трагедија у Југославији. У октобру 1941. године нацисти су у том граду стрељали – према различитим подацима – између 6 и 8 хиљада мирних становника – мушкараца, укључујући ђаке од првог до осмог разреда, које су на стрељање одвели директно из ђачких клупа. Та акција је уследила као одговор на напад југословенских партизана и изведена је по монструозној квоти – стрељати 50 људи за једног рањеног Немца и 100 људи за једног убијеног војника вермахта.

Данас се ни на који начин не треба заваравати споља гледано чисто локалним карактером деловања Миленића и двојице Стевановића. Албански сепаратизам на Коосву такође је почео од захтева за културно-националном аутономијом, под успављујућим говорима «балканског Махатме Гандија», професора Ибрахима Ругове. А и у растакању Југославије примењиване су аналогне схеме.

И док су српски политичари сада заокупљени узајамним оптужбама и трагањем за «трећим путем» између космополитиског, антисрпског Запада и историјске савезнице Срба Русије, западни милијардери добрано одрађују свој посао: «пета колона» Брисела у Србији све више јача и црта мапе даљег прекрајања многострадалне Српске Ојкумене.

___________________

Петар Ахмедович Искендеров – старији научни сарадник Института славистике Руске академије наука, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј».

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2118

Србија у мрежи западних поверилаца

Дејан МИРОВИЋ (Србија)

 

Србија у мрежи западних поверилаца

Крајем априла 2009 године, након завршетка пролећног заседања Међународног монетарног фонда и Светске банке у Вашингтону, потпреседник српске владе Млађан Динкић је изјавио да ће се Србија задужити за додатних 900 милиона долара. Од ове суме, 450 милиона долара ће бити усмерено ка српском буџету, од тога 300 милиона у овој години, а 150 милиона у 2010. години. Према извештајима српских медија , делегација Србије у саставу потпреседник Динкић, гувернер Народне банке Радован Јелашић и потпреседник владе Божидар Ђелић је била «оптимистички расположена». У «оптимистичком» контексту, Динкић је нагласио да се поред додатног задуживања код ММФ (Србија се већ задужила 3 милијарди евра у априлу 2009 код ММФ) и Светске банке, паралелно «потписују договори о даљем задуживању са присутним у Вашингтону западним банкама».¹

Да би ситуација била још несхватљивија, истог дана у српским медијима је објављена процена да ће дуг српске државе бити удвостручен у 2009 години, са 8, 93 милијарди евра на преко 16 милијарди евра!²

Овоме треба додати да је дуг приватног секора у Србији већ већи од 14 милијарди евра! Дакле, према минималној процени, и под претпоставком да се приватни српски сектор неће додатно задуживати у 2009 години (што је нереално), српски дуг ће крајем 2009 године износити око 30,5 милијарди евра, или (према званичном курсу Народне банке Србије од 27. априла 2009. године, од 94,5 динара за једна евро и 71,7 динара за један долар) око 40 милијарди долара!

Дакле, крајем 2009 српски дуг ће бити упоредив са целокупним српским бруто домаћим производом из 2007. године!

Зашто српски спољни дуг расте таквом брзином?

Скоро невероватно српско повећање дуга у 2009 години, указује, пре свега, на усаглашено деловање западних финасијера. Они делују скоро као једна мрежа, која , постепено, али упорно, «дави» Србију и њене грађане.

У тој контексту, централну улогу има ММФ. Познато је да је Србија потписала трогодишњи аранжаман са ММФ-ом у априлу 2009. Тај аранжман ће због својих услова имати велике негативне ефекте за српско здравство, пољопривреду, социјална давања, образовање и државне институције у целини.

Али, да не би због таквих улова ММФ-а дошло до колапса српске економије, здравства, образовања и државе (и да власт не би морала као она у балтичким земљама да се суочава са великим социјалним протестима и сукобима), потребно је додатно задуживање код других западних поверилаца. А оно може бити остварено само уз «дозволу» ММФ-а.

Дакле, Србија се налази у кругу из кога нема излаза.

Следећи економски подаци показују ову усаглашено деловање западних финасијера.

На пример, чланство у Светској банци је условљено чланством у ММФ-у.³ САД у Светској банци имају, као и у ММФ, највећу квоту, око 16 %. У суштини,Светска банка својим кредитима финасира образовање, помаже здравство. Дакле, управо оне области које уништавају услови ММФ-а. Такође,Светска банка се задужују на међународном финасијском тржишту, а затим на тај износ додаје маржа од 0,75 и провизија од 1%. Тако Светска банка и, ММФ заједнички зарађују на дужницима као што је Србија. Тачније, ММФ направи проблем у економији, здравству и образовању а Светска банка га решава давањем кредита за те области.

Сличну сврху имају и организације које делују као саставни делови Светске банке.

На пример, Међународно удружење за развој даје кредите за образовање, здравство и државне институције. Поново из области које погађају услови ММФ-а.

Међународна финасијска корпорација одобрава кредите приватном сектору, купује предузећа у државама дужницима и бави се посредовањем при узимању кредита. Како се у Србији и коме се у пракси одобравају ти кредити, јасно је када се узме у обзир податак по којеме је до краја 2006 године у Србији МФК «инвестирала» , између осталог, и у стране банке и фирме као што су Рајфазен и ХВБ и Тигар Мишелин Холдинг.

Још једна организација повезана са Светском банком, Међународна агенција за гарантовање инвестиција се бави «обуком људи» у земљама дужницима у вези са страним инвестицијама, (или у пракси, продајом домаћих предузећа). Такође, МАГИ се бави и поправљањем «имиџа» земље дужника и «политичким ризицима».⁴

Осим Светске банке и пратећих организација , са ММФ-ом усаглашену политику имају и такозване европске банке.

На пример, Европска инвестициона банака, основана 1957 године са седиштем у Луксембургу, такође даје кредите који треба да «угасе пожар» који су створилили услови ММФ-а. Дакле, оне у области здраства и образовања. Наравно, ЕИБ као и већина претходно побројаних институције наплаћује камате које су углавном веће од тржишних. Такође, ЕИБ захтева и да се одобрени пројекти за које се дају кредити финасирају од стране дужника и то у вредности од 50%. Дакле, дужник , ако нема својих средстава, мора да се додатно задужи код других чланова «мреже» западних поверилаца.

Слично томе, и Европска банка за обнову и развој, основана 1990 године са седиштем у Лондону, (због наводне «помоћи»земљама Централне и Источне Европе), усаглашава своје деловање са већ претходно наведеним институцијма посебно са делом Светске банке, Међународном финасијском корпорацијом. Један од највећих удела у овој, наводно «европској' 'банци, поново имају САД које су присутне као доминатни акционар у скоро у свим претходно набројаним финасијским институцијама. У Србији је до краја 2006 године ова банка улагала новац, опет, у стране банке, као ХВБ, Сосијет жененрал, или је куповала уделе у малобројним преосталим српским банкама, као што је Комерцијална банка.

Такође, прихватање услова ММФ је и предуслов за такозвану сарадњу са Париским клубом који окупља групу држава поверилаца по економској науци: «Државе-чланице Париског клуба захтевају да земља дужник која преговара о отпису/репрограму дуга има активан програм сарадње са Међународним монетараним фондом»⁵. Иначе, Србија је средином 2007 дуговала Париском клубу око 2,4 милијарди долара.

Слична је ситуација и када се ради о Лондонском клубу који представља групу пословних банака, приватних кредитора: «Лондонски клуб најчешће своје активности корординира са Међународним монетарним фондом»⁶. Србија је средином 2007 године дуговала Лондонском клубу поверилаца око 1,2 милијарди долара.

Из претходно изнетог се може закључити да ММФ у овој мрежи западних поверилаца има улогу «лошег полицајаца». ММФ намеће услове који разарају привреду и друштво једне земље, нажалост у овом случају Србије. У том контексту треба анализирати и скоро невероватно искрене изјаве гувернера Народне банке Србије који је већ признао да ће, ако актуелне мере Владе Србије не буду успешне, доћи до додатног опорезивања свих плата изнад 40.000 динара и 100.000 динара (ово су суме које се у распону од просечене до највеће плате у јавном сектору) у јавном сектору са 10 и 15 %. Такође, гувернер је најавио, оно што је још погубније за привреду и државу, повећања пореза на додату вредност. Гувернер је чак признао у својој изјави да су ове мере већ договорене са ММФ(!?), али и да се могу очекивати још теже мере од ових приликом прве ревизије програма владе у августу!⁷

Дакле, српска привреда, друштво и држава иду ка потпуној пропасти због услова који намеће ММФ.То се чак и не крије од стране власти која очигледно не разликује реалност од идеолошк представе о ММФ-у.

Да би се избегао потпуни крах, «добри полицајци» као што су Светска банка, и такозване европске банке и остали западни повериоци даваће нове кредите за преживљавање Србије и њене привреде.

У суштини, тако ће се агонија српске привреде и државе само наставити.

Док ове чињенице, не схвате људи који данас воде српску државу и привреду, и док не одбаце догму о «добронамерним» повериоцима из ММФ и такозваних европских банака, за српску привреду и државу неће наступити боља времена.

__________________

¹ Павловић С.»Новости»28.4.2009

² Булатовић Г.»Новости»28.4.2009

³ Према уџбенику Пелевић Б.Вучковић В.»Међународна економија» ЦИД Економског факултета у Београду,2007.

⁴ исто

⁵ исто

⁶ исто

⁷ 'Глас јавности 25.4.2009

 

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2138

За „Набуко“ мањка свиле

Петар ИСКЕНДЕРОВ

 

За „Набуко" мањка свиле

 

Резултати конференције „Јужни коридор – нови пут свиле", одржане у Прагу 8. маја у оквиру конститутивног самита програма Европске уније „Источно партнерство", били су разочаравајући за организаторе новог бриселског „Дранг нах Остена". Претпостављало се да ће милостињом обасуте земље бившег СССР, засад још непозване у „Партнерство" (а Европска унија покушава да „прикопча новом путу свиле" Азербајџан, Грузију, Турску, Туркменистан, Узбекистан, Казахстан, Египат и Ирак) и документовано оверити свој дефинитивни избор у корист енергетске политике руководства Европске уније, усмерене у правцу изоловања Русије. Кључни елеменат „свилених" планова Европске уније требало је да буде потписивање политичке декларације о пројекту „Набуко", у којој се каже, да ће учествујуће у пројекту земље – чланице Европске уније, земља – кандидат Турска и бивше средњеазијске републике СССР, уложити све неопходне напоре како би „до јуна 2009. године" потписале међувладин споразум о „Набуко".

Међутим, десило се нешто страшно: Узбекистан, Казахстан и Туркменија, које и јесу оне земље које треба да гасом напуне хипотетичку евроунијевску цев, одбили су да потпишу декларацију, која има евидентно антируски карактер. Јер у њој не само да се не помиње Москва у својству кључног партнера Европске уније у енергетској сфери, већ се и циљно торпедују договори које је Русија већ потписала са својим партнерима у сфери куповине природног гаса, његовог тренспорта у Европу по постојећим маршрутама, а такође изградња гасовода „Јужни ток" преко Балкана и даље у Европу.

Разлог за журбу координатора новог „Партнерства" сасвим је разумљив. Брисел намерава да пусти у погон гасовод „Набуко" већ 2014. године, како би макар за који месец претекао почетак функциуонисања „Јужног тока". А пошто је низ балканских држава, поред осталог Бугарска, Мађарска и Србија, већ потписало билатерална документа о учешћу у руском пројекту, акценат је стављен на постизање мултилатералног споразума са циљем да се, ако не де-јуре, а оно де-факто дезавуишу постојећи договори.

Сценариј, написан за „нови пут свиле" још једном је посведочио, да руководство Европске уније у сфери енергетске безбедности наставља да мисли категоријама „хладног рата" и хипотетичких игара „са нулти-резултатом".

С тим у вези индикативан је врло опширан чланак који се појавио 14. маја на страницама утицајног софијског листа „Труд". Њен аутор није нико други до председник Бугарске Георгиј Пирванов. Иако ни „Источно партнерство", а тим пре декларација „Новог пута свиле" у чланку нису поменути, једно је несумњиво: управо је неуспех покушаја да се републикама бившег СССР наметне план „Набуко" послужио као повод за настанак чланка. Георгиј Пирванов не само да истиче значај сарадње са Русијом, него и исказује јеретички за велику већину еврочиновника предлог да се пројекат „Јужни ток" учини исто тако приоритетним за Европску унију као и „Набуко".

„Када је реч о енергетској безбедности, неизбежно се поставља питање о улози Русије, о томе, хоће ли се политика диверсификације реализовати без Русије, или ће бити створени услови за стратешку сарадњу у енергетској сфери између ЕУ, Русије и других земаља, које су богате енергоресурсима. Мишљења сам да би варијанта „заобиласка" или „изолације" Русије, која је основни испоручилац енероресурса у Европску унију данас и у догледној будућности, ограничила и минирала процесе диверсификације и искомпликовала односе између ЕУ и Русије на другим значајним правцима. И обрнуто, избор варијанте сарадње превело би европске, па међу њима и бугарске интересе на плану повећања енергетске безбедности, у раван предвидиве стратешке узајамне сарадње" – апострофира председник Бугарске. По његовом мишљењу, „и „Набуко", и „Јужни ток" неопходни су за осигурање енергетске безбедности у складу са прогнозама потрошње гаса све до 2025. године и даље".

„Бугарска даје допринос и наставиће да ради на реализацији оба пројекта, јер је за Европску унију „Набуко" пројекат од посебног приоритета. Али такође сматрам, да и „Јужни ток" треба да заузме одговарајуће место на дневном реду ЕУ" – пише Георгиј Пирванов.

„Ми не можемо правити озбиљне планове за осигурање енергетске безбедности без Руске Федерације. Но треба да буде јасно, да ћемо у конкретним преговорима ми штитити националне интересе, као што се то десило јануара 2008. године када смо потписали равноправни споразумн о „Јужном току", и у пролеће ове године. Од тих принципијелних одредница ми не треба да одступамо" – закључује председник Бугарске.

Ствар овде није само у принципијелности. „Источно партнерство" у целини и пројекат „Набуко" поред осталог већ су се суочили са несумњивим финансијским проблемима. Ту чињеницу није кадар да укине чак ни оптимизам који су „еманирали" 7. и 8. маја у Прагу руководиоци Европске уније. По оцени самих аутора „Набуко", трошкови за његову изградњу изнеће минимум 7,3 милијарде долара (приближно 5,4 милијарде евра), које ће морати да се издвоје из буџета Европске уније. Међутим, усвојени на прашком самиту „Источног партнерства" програм предвиђа да у периоду до 2013. године Азербајџан, Јерменија, Белорусија, Грузија, Молдавија и Украјина дозначе укупно око 600 милиона евра, тојест, кудикамо мање.

Насртљиве тежње да се изолује Русија у енергетској сфери, не фермајући при том на финансијске губитке и политичку штетност тих напора – то је оно што је данас инкорпорирано у основу „Источног партнерства", брижљиво заоденутог у свилу. Међутим, не пристају многи у Источној Европи, а да не говоримо о земљама – произвођачима енергоресурса, да крену по том склиском путу. И веома објективна размнишљања председника Бугарске, уз сву њихову опрезност и дипломатичност, још једна су потврда тога.

________________

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ, старији научни сарадник Института славистике Руске академије наука, магистар историјских наука, међународни коментатор листа „Времја новостјеј".

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2145

Klub Bilderberg | Bajden guši Rusiju u Srbima

Bajden guši Rusiju u Srbima

Zoran Nikolić, 16.05.2009 20:23:00

Džozef Bajden

 ŠTA je to teorija zavere? Tvrdnja da tajne organizacije, na čelu sa najuticajnijim političarima, biznismenima i bankarima iz potaje vladaju svetom, sa namerom da obrazuju svetsku vladu i da konačno u potpunosti zavladaju planetom. Zašto je to teorija? Zato što je niko nije dokazao u praksi. Zašto da je dokazuje, ako je toliko očigledna?
Dodatni "detalji" objavljeni već u bezbroj knjiga i novinskih napisa podrazumevaju da je konačni cilj "zavere" kontrolisanje svih svetskih resursa, nepostojanje nacija, već samo regiona, jedna religija, jedan ustav, jedna crkva i jedna moneta... Pa zar na novčanici od jednog dolara već decenijama ne stoji "novus ordo seklorum" ili "novi svetski poredak"?
Odgovor na ova pitanja ovih dana je "dopričan" u predgrađu Atine - Vuljagmeniju, u luksuznom hotelu "Astir", gde je okončan 57. sastanak grupe "Bilderberg", po svemu sudeći najuticajnije grupe moćnika na svetu, koji se okupljaju jednom godišnje. "Bilderberg" je organizovao nezvaničnu godišnju konferenciju na kojoj se prisustvuje po pozivu, a neko bi mogao da ih nazove i najvećom nevladinom organizacijom na planeti.
Prema informacijama iz grčkih medija, učesnici su bili bivši američki predsednici, otac i sin Džordž Buš, američki sekretar za finansije Timoti Gajtner, predsednik Svetske banke Robert Zelik, ali i njegov prethodnik Pol Volfovic, "večiti" američki specijalni izaslanik Ričard Holbruk, te kraljice Španije i Holandije Sofija i Beatrisa. Koliko je sastanak bitan za finansijske krugove dodatno potvrđuju imena predsednika Evropske centralne banke Žan-Kloda Trišea, kao i predsednika Evropske komisije Žoze Manuela Baroza. Već godinama je neizostavni član ove ekipe i šef švedske diplomatije Karl Bilt.
Na skupove se dolazi po pozivu onih koji sačinjavaju "tvrdo jezgro", poput Henrija Kisindžera ili Dejvida Rokfelera. Ostale zvanice su izabrane po trenutnom rejtingu u svetu politike i uticaja.
Kao i svake godine, o učesnicima brinu spektakularne snage bezbednosti, a prilaz hotelu je zabranjen apsolutno svima. Ove godine grčki novinari su "locirali" obalsku stražu, ronioce, vojne avione i helikoptere.
Kao i u svakom teatru, i ovde postoje neka pravila. Dakle, zvaničnici "Bilderberga", sa neverovatnom moći koju poseduju, mogli bi da održavaju sastanke iza "zatvorenih vrata" tako što bi ta vrata zaista bila zatvorena, a javnost ne bi znala za njih. Međutim, ova, "demonstrativna tajnovitost" ima, očigledno, i drugu ulogu - da jasno da do znanja kako "Bilderberg" radi, ali ne i šta to radi. A nagađanja nikada nisu dovoljno precizna. "Bilderbergovci" se trude da određena specifična tema ili gostovanje neke posebno važne ličnosti na kraju budu predstavljeni javnosti, doduše, sa zadrškom koju oni odrede. Sa druge strane, već je odavno poznato da američki mediji po pravilu ne izveštavaju sa ovog skupa, jer su njihovi vlasnici integralni deo "Bilderberga".
To je još jedan, posredan dokaz o stvarnoj "slobodi medija", jer bi bilo sasvim logično da na udarnim vestima svih koji se bave informativnim zanatom, bude izveštaj o tome da je otpočelo, ili je u toku većanje najmoćnijih ljudi na svetu.
Da bi tek naznačili sfere uticaja ove grupacije, a retke čitaoce koji nisu čuli za njih, uputili u istinsku moć "Bilderberga", pomenućemo da je njihova ideja stvaranje Evropske unije, utemeljene još Rimskim ugovorom iz 1957. godine.
Najpoznatiji svetski kritičar ove grupe je kanadski publicista Danijel Estulin, autor knjige "Klub Bilderberg" koji se i ove godine obratio novinarima u Grčkoj, najavljujući da će tema skupa biti ekonomska kriza. On je u dosadašnjim delima pisao i o Trilateralnoj komisiji koja je direktno povezana sa "Bilderbergom", a jedan od ciljeva ovih institucija je stvaranje četiri velike svetske unije: američke, evropske, azijske i afričke. Tako je Evropska unija, kako se odavno zna, uveliko organizovana, a za američku se, po već najavljenim izvorima, sprema i "amero", valuta koja bi objedinila monetu sve tri države severnoameričkog kontinenta.
Estulin je najavio dva scenarija razvoja ekonomske krize, od kojih bi prvi predstavljao "depresiju koja svet uvodi u decenije mučne stagnacije, propadanja i siromaštva", a druga bi, prema preporukama "Bilderberga" trebalo da bude kraća depresija koja bi utrla put u novi, održivi ekonomski poredak, sa manje samostalnosti, ali većom efikasnošću". Analitičari se najviše pribojavaju značenja pojma - "manje samostalnosti" i njegovog potencijalno brutalnog značenja.
Istovremeno, mnogi se pribojavaju tačnosti podataka do kojih je Estulin dolazio od svojih "insajdera" unutar "Bilderberga", jer je ovaj tvrdio da je svetska ekonomska kriza prethodno bila isplanirana upravo na ovim sastancima 2006. godine u Kanadi i 2007. godine u Turskoj.
Kako nam je rekao Dejan Lučić, publicista koji se bavi ovom problematikom, svaki veliki sastanak "Bilderberga" ima više nivoa dogovaranja. Jedan je na zadatu temu, a ovog puta je to ekonomska kriza i kako je prevazići.
- U njoj učestvuju "spoljni igrači", često samo jedanput pozivani i od njih se očekuju dobre ideje - objašnjava Lučić. - To je neka vrsta prijema za "nove mozgove". U drugom, višem nivou se rešavaju stvarni problemi. Tu su okupljeni članovi koji su prošli početni nivo i na neki način se dokazali. Ovog puta, primorani su da rešavaju probleme izazvane štampanjem dolara bez pokrića i svetskom finansijskom piramidom koja se bazirala na veštačkoj ogromnoj potrošnji SAD i zaradom svih onih koji su "hranili" tu "ekonomsku aždaju".
U najužim krugovima "Bilderberga", prema Lučićevim rečima, razmišlja se o tome kako da se ekonomska kriza prevaziđe i tu su trenutno aktuelna dva scenarija.
- Prema prvom, dolar treba zameniti za "amero", valutu koja će da "pokriva" SAD, Kanadu i Meksiko - dodaje Lučić. - Ogromna količina dolara treba da bude uništena i zamenjena za novu valutu, u kojoj bi "štampari" (bankari) zaradili enormne količine novca. Taj trik se pokazao vrlo uspešnim i pljačkom Evrope i zamenom lokalnih valuta za evro.
Druga opcija, kako objašnjava naš sagovornik, jeste ona kojoj se često pribegavalo u doba krize - rat.
- "Na stolu" su Iran, Pakistan i kaspijski region - najavljuje Lučić. - Po svemu sudeći, najbliža opcija

je Pakistan, a problem je pojačan time što je britanska obaveštajna služba MI 6 preko Holandije omogućila Pakistanu da poseduje "islamsku atomsku bombu". To je problem koji Amerika mora da reši iako ga je sama napravila. Atomska bomba je data Pakistanu da bi mogao da zarati protiv Indije i da na taj način dođe do trvenja te dve nacije. Pod ovim okolnostima, verovatno će doći do građanskog rata među muslimanima u Pakistanu. Taj rat bi trebalo i druge muslimanske zemlje da uvuče u građanski sukob.
Za naše, balkansko područje, prema najavama izvora bliskih "Bilderbergu", planirano je stvaranje Balkanske federacije pravoslavnih zemalja, gde bi bila inkorporisana Albanija, iako je islamska, kao i BiH. Taj proces je počeo po nalogu SAD, a po odobrenju Vatikana, koji se složio, jer je jedan od uslova da oko 70 odsto Albanaca bude prevedeno u katoličanstvo.
Da bi Balkanska federacija bila "podnošljiva" za ostale, i da bi bio eliminisan "strah" od Srba i njihove "hegemonije", dat je nalog da se Srbija federalizuje u pet autonomnih pokrajina, koje bi prerasle u pet malih samostalnih država. Trenutno EU radi na tome da se najveći deo romske populacije sa teritorija bivše SFRJ naseli u Moravskoj oblasti, čiji glavni grad bi trebalo da bude Niš.
Pored ove, Moravske oblasti, Srbija bi trebalo, prema planovima "vladara iz senke" iz "Bilderberga", da bude podeljena na Vojvodinu, Šumadiju, Užičku i Rašku oblast.     

"RESETOVANjE" ODNOSA
POTPREDSEDNIK SAD Džozef Bajden turneju po Balkanu počinje u utorak posetom BiH, nastavlja je u sredu u Beogradu razgovorima sa najvišim zvaničnicima Srbije, a završava je u četvrtak posetom Kosovu. Kako je rekao visoki zvaničnik američke administracije novinarima u Beloj kući, Bajden će u sredu u Beogradu razgovarati sa najvišim zvaničnicima Srbije, kojima će istaći da postoji prilika za "obnavljanje i resetovanje" odnosa SAD i Srbije.
Iako se detalji posete ne saopštavaju iz bezbednosnih razloga, Bela kuća je objavila da će potpredsednik SAD najpre razgovarati sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem, a potom i sa ministrom odbrane i načelnikom Generalštaba Vojske Srbije. Takođe, imaće sastanak sa osobljem Ambasade SAD, a dan će završiti večerom sa Tadićem, predstavnicima Vlade, poslovnog sektora i civilnog društva.
Prema rečima zvaničnika Bele kuće, cilj Bajdenove posete Srbiji je "odlična prilika da se srpskoj vladi i narodu Srbije jasno kaže da se nadamo da ćemo 'resetovati' naše odnose sa Srbijom, i da pokažemo da vidimo i želimo pozitivnu budućnost Srbije u evroatlantskoj zajednici, kao lidera u regionu".

NAŠE NIKAD NE ZOVU
POSETA potpredsednika SAD Džozefa Bajdena Balkanu više je nego očigledno sinhronizovana sa okončanjem sastanka u Atini. Mnogi koji su pažljivo pratili delovanje SAD i njihovih saveznika tokom protekle dve decenije, tvrde da je osnovna misija američkog visokog zvaničnika, u stvari, pokušaj da bude ometen ozbiljniji angažman Rusije na Balkanu, prvenstveno u Srbiji.
Razlog je gasni sporazum, koji Rusiji pruža nešto širu sferu uticaja na ovom podneblju, s obzirom na to da je u Rumuniji i Bugarskoj, kao i ostalim zemljama okruženja, taj uticaj sveden na minimum. Samo kod nas je u pripremi otvaranje i "Gaspromove" banke, što čini da će Rusi imati već dve banke u Srbiji.
Najzad, mada se o tome vrlo malo govori, što samo znači da se sve svodi na veoma važne razgovore u sferi visoke i tajne diplomatije, sporazum Srbije i Rusije umnogome kvari planove o otcepljenju Vojvodine, za koje se "Bilderberg" zalaže.
Loša vest za Srbiju je da je na jednom od prethodnih sastanaka "Bilderberga" bio pozvan i predstavnik kosovskih Albanaca Veton Suroi. Srpski predstavnici nikad nisu bili pozvani.
Prema izvorima "Novosti", još jedan deo Bajdenove misije je vrlo značajan, a to je sprečavanje eventualne prodaje Rafinerije "Pančevo" Irancima, pošto postoje naznake da bi i oni bili potencijalni kupci ovog postrojenja za preradu nafte. A u okviru globalne strategije SAD Iran ne bi smeo "ni da kroči u Evropu, a kamoli da prerađuje naftu i prodaje je u EU".

PRESECANJE GASOVODA
JEDAN od planova "Bilderberga" za balkansko podneblje je i ideja da se projekat sa "Gaspromom" ne realizuje, jer ruši koncepciju postupne zavisnosti Balkana od Zapada.
Prema izvorima "Novosti", to sobom povlači i otcepljenje Vojvodine od Srbije, kao i konačno priznanje nezavisnosti Kosova, jer u perspektivi jedan krak gasovoda bi trebalo da ide preko severnog dela KiM u Albaniju i Italiju.
To je "Bilderbergu" bilo posebno važno jer je projekat "Nabuko" (koji je trebalo da zaobiđe Rusiju preko Azerbejdžana, Gruzije i Turske) potpuno propao, pošto nije bilo nikoga ko bi ga finansirao. Upravo zato je, tvrdi naš izvor, i premijer Italije Silvio Berluskoni otišao u Soči, kako bi potpisao sporazum sa Rusijom i obezbedio svojoj zemlji snabdevanje gasom.
Kakva će biti dalja sudbina čitavog projekta u mnogome će zavisiti i od reakcije i stava same Rusije, ali i od sposobnosti manjih država da se odupru američkom pritisku.

TAMNOPUTI LIDER
KADA je na prethodni sastanak grupe "Bilderberg", održan od 5. do 8. juna prošle godine u Čentiliju, u SAD, pozvan predsednički kandidat Barak Obama, svi su pretpostavili da je to jasan znak da će ovaj postati prvi tamnoputi lider u istoriji Amerike. Tako je i bilo. Njegovog protivkandidata nisu zvali.

UZ BLAGOSLOV PAPE
ZVANIČNO, prvi sastanak ove nadnacionalne grupe održan je od 29. do 31. maja 1954. godine u holandskom gradiću Osterbeku, u hotelu "Bilderberg" po kojem je i cela grupa dobila ime koje nosi i danas. Na sastancima se okuplja od 120 do 150 ljudi.
Prvi domaćin bio je holandski princ Bernard, a jedna od osnovnih ideja zbog koje je "Bilderberg" osnovan zvanično je bilo sprečavanje talasa antiamerikanizma u zapadnoj Evropi. Među prvima koji su podržali osnivanje "Bilderberga" bio je i tadašnji nemački teolog Jozef Racinger, današnji papa Benedikt Šesnaesti!
Pored pomenutih učesnika ovogodišnjeg skupa nije zgoreg pomenuti ni one koji su bili prisutni na skupovima "Bilderberga" prethodnih godina, poput tadašnje američke državne sekretarke Kondolize Rajs, Joške Fišera, Japa de Hop Shefera... Interesantno je da u radu skupa često učestvuju i predstavnici planetarnih megakompanija, poput IBM, "Kseroksa", "Nokije", "Dajmlera" ili "Rojal Dač Šela".

KISINDŽER DUHOVNI OTAC
VEČNA inspiracija delovanja "Bilderberga" je višedecenijski "duhovni otac" ove grupacije Henri Kisindžer. Navodno je njegovo maslo bio nagli skok cena nafte proteklih godina sa 40 na čak 150 dolara po barelu. Ovo je Kisindžer najavio na sastanku "Bilderberga" u Minhenu 2005. godine, a, pored ostalog, takve ekonomske turbulencije trebalo je da dovedu do žestokog opterećenja i zaduživanja srednje klase, kao i definitivnog i konačnog obogaćenja ultrabogatih.

 

http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=11&status=jedna&vest=145803

Бисет: НАТО од 1999. агресивна машинерија

Бисет: НАТО од 1999. агресивна машинерија

srijeda, 13 maj 2009 13:25 Политика

 

Одлуком да бомбардује Србију марта 1999. године НАТО се изненада претворио у „агресивну војну машинерију која може да употреби силу кад и где год то одлучи", истиче се у ауторском коментару бившег канадског амбасадора у Југославији Џејмса Бисета у канадском дневнику „Глоуб енд Мејл".

Бивши канадски званичник у „Глоуб енд мејлу" пише да је НАТО у марту 1999. године одлучио да се оглуши о члан 1 Северноатлантског споразума у складу са којим НАТО неће употребити, нити ће претити да ће употребити силу у решавању међународних спорова и према којем ће овај савез увек поштовати Повељу УН.

Сила је, међутим, употребљена, „да би се наводно спречио геноцид и етничко чишћење албанског становништва на Косову", пише Бисет.

Чланак под насловом „Време је да се заврши хладни рат" само је један у низу коментара у којима овај аутор отворено критикује политику коју заступају Запад и НАТО у источној Европи, а посебно на Балкану.

Други претходно објављени истакнути наслови су, рецимо, „Бомбардовање НАТО - повратак варварству" и „Трагична грешка на Косову", у којима Бисет, који је дужност амбасадора у Југославији обављао од 1990. до 1992. године, објашњава свој став да до сукоба на простору бивше Југославије не би ни дошло да је постојао искрен напор да се на позитиван начин преговара са југословенском владом.

„Угрожавање територијалног интегритета Србије једноставно је занемарено упркос резолуцији УН која потврђује суверенитет Србије и упозорењу тадашњег председника Русије Владимира Путина да ће једнострано проглашење независности постати опасан преседан", истиче Бисет.

Говорећи о основаном страховању Русије у погледу „правих намера" НАТО, с обзиром на чињеницу да се планира постављање противракетног штита у Пољској и Чешкој и да Русију сада окружују чланице овог савеза, Бисет је рекао да је Москва добила још једну потврду да је „НАТО узео закон у своје руке" тиме што је већина чланица Алијансе признала независност Косова.

Он је подсетио да су већ у марту 1999. године, чланство у Алијанси су стекле Пољска, Мађарска и Чешка, а потом и балтичке земље, Румунија, Бугарска и Словачка, а Алијанса инсистира и на чланству Украјине и Грузије.

Бисет сматра да је била сасвим предвидива реакција НАТО у августу прошле године када су грузијске снаге изненада напале Јужну Осетију, а Москва брзо реаговала, што су западни медији, САД и чланице НАТО осудиле као нарушавање територијалног интегритета Грузије, подсећа он.

Од тада, НАТО је слабо шта научио из својих грешака - он очигледно још увек води хладни рат, те је и одлука да одржи војну вежбу у Грузији само намерна провокација Русије, која би заправо могла да буде један од најкориснијих и најјачих западних савезника у наредним годинама, закључује Бисет у листу „Глоуб енд мејл".

 

http://in4s.net/x/index.php?option=com_content&view=article&id=8796:---1999--&catid=78:globus&Itemid=176