Мирослав Лазански

Ра­порт у Ха­гу

Рат­ко Мла­дић, ли­це и на­лич­је на­ше тра­ге­ди­је

Да је то учи­нио мно­го ра­ни­је још би и при­ли­чи­ло. Ова­ко, вој­нич­ки ра­порт, од­но­сно вој­нич­ко са­лу­ти­ра­ње су­ди­ја­ма и ту­жи­о­ци­ма у Ха­гу, на пр­вом на­сту­пу у три­бу­на­лу, де­ло­ва­ло је по­ма­ло ту­жно. Као из­ви­ни­те, ни­сам ра­ни­је сти­гао. Све оста­ло до­ста је бле­да сен­ка не­ка­да­шњег ге­не­ра­ла, и сил­не ге­сти­ку­ла­ци­је, и из­раз ли­ца. Је­ди­но је оста­ла иста па­жња и ува­жа­ва­ње но­ви­на­ра. Њи­ма, као да се ге­не­рал нај­ви­ше и обра­ћао. Не­сум­њи­во, Рат­ко Мла­дић је озбиљ­но бо­ле­стан. Па, ипак, и као та­кав за­тра­жио је да се о при­ро­ди ње­го­ве бо­ле­сти овом при­ли­ком у Ха­гу не рас­пра­вља јав­но. По­ру­ка и на­ма у Ср­би­ји, од­но­сно они­ма ко­ји су про­те­клих да­на за­хва­љу­ју­ћи свом рад­ном ме­сту, ме­ди­је за­тр­па­ва­ли свим при­ва­тлу­ци­ма-пи­кан­те­ри­ја­ма ти­па „ја­го­де са ове, или оне пи­ја­це", „сви­ђа ми се ва­ша бра­ди­ца", или „хо­ћу на гроб Са­ве Ко­ва­че­ви­ћа". Ха­шком три­бу­на­лу то се не мо­же до­го­ди­ти, јер се, као пр­во, го­спод­ство сти­че кроз не­ко­ли­ко ге­не­ра­ци­ја, и као дру­го, због та­квих се ства­ри на За­па­ду гу­би по­сао. Но, ми још ни­смо ни кан­ди­да­ти за За­пад.

Рат­ко Мла­дић у Ха­гу ма­ње је пор­трет јед­не при­ват­не лич­но­сти, а ви­ше пор­трет јед­не епо­хе. Он је по­след­њи „ди­но­са­у­рус ЈНА и Ју­го­сла­ви­је". Тач­но је да су на кра­ју ди­но­са­у­ру­си иш­че­зли, али су ду­го и тра­ја­ли. Рат­ко Мла­дић је ли­це и на­лич­је ју­го­сло­вен­ске и срп­ске тра­ге­ди­је. Јер не мо­же­те има­ти ав­ној­ске гра­ни­це без ав­ној­ских прин­ци­па. Ако ве­ли­ка Ју­го­сла­ви­ја ни­је би­ла мо­гу­ћа као срећ­на за­јед­ни­ца Ср­ба, Хр­ва­та и Му­сли­ма­на, ка­ко је би­ло мо­гу­ће одр­жа­ти уни­тар­ну БиХ, но­ву су­ве­ре­ну др­жа­ву као срећ­ну за­јед­ни­цу Му­сли­ма­на, Ср­ба и Хр­ва­та? Ав­ној­ски прин­ци­пи су го­во­ри­ли да је срп­ски на­род у БиХ кон­сти­ту­ти­ван на­род и да по та­да ва­же­ћем уста­ву БиХ ни­је мо­гу­ће ме­ња­ти ста­тус БиХ без са­гла­сно­сти Ср­ба у БиХ. У ок­то­бру 1991. го­ди­не, у вре­ме ка­да је БиХ још би­ла део су­ве­ре­не и ме­ђу­на­род­но по­сто­је­ће и при­зна­те СФРЈ, на тај­ној ноћ­ној сед­ни­ци Скуп­шти­не БиХ, без при­су­ства срп­ских по­сла­ни­ка, усво­је­на је де­кла­ра­ци­ја о из­два­ја­њу БиХ из СФРЈ. Ту­жи­ла­штво у Ха­гу оп­ту­жу­је, из­ме­ђу оста­лог, ге­не­ра­ла Мла­ди­ћа и да је он део „удру­же­ног зло­чи­нач­ког по­ду­хва­та у БиХ од ок­то­бра 1991". А чо­век јед­но­став­но та­да ни­је био у БиХ, ни­ти је имао та­да би­ло ка­кве ве­зе са би­ло ко­јим срп­ским по­ли­ти­ча­рем у БиХ. Ге­не­рал Мла­дић је та­да био уве­ре­ни Ју­го­сло­вен, у сво­јим је је­ди­ни­ца­ма, та­да­шњој ЈНА, имао мно­го Му­сли­ма­на, и вој­ни­ка и офи­ци­ра. Је­дан од њих био је и Атиф Ду­да­ко­вић.

Пр­ви зло­чин у БиХ би­ла је та тај­на ноћ­на сед­ни­ца Скуп­шти­не БиХ у ок­то­бру 1991. На пре­ва­ру, без зна­ња Ср­ба до­но­си­ти Де­кла­ра­ци­ју о не­за­ви­сно­сти БиХ био је увод у гра­ђан­ски рат на том про­сто­ру. Но, три­бу­нал у Ха­гу за ту сед­ни­цу уоп­ште и ни­је за­ин­те­ре­со­ван, иако у пра­ву ва­жи да оно што је од по­чет­ка прав­но кри­во, не мо­же се ка­сни­је ни­ка­ко по­пра­ви­ти и по­ста­ти прав­но ис­прав­но.

На­рав­но, не­ма ни­ка­кве сум­ње да сви они ко­ји су то­ком тог гра­ђан­ског ра­та по­чи­ни­ли рат­не зло­чи­не, ко­ман­до­ва­ли рат­ним зло­чи­ном, зна­ли или тре­ба­ло да зна­ју за рат­не зло­чи­не, а ни­шта ни­су учи­ни­ли да спре­че рат­ни зло­чин, или да ка­зне оног ко је по­чи­нио рат­ни зло­чин, тре­ба да бу­ду ка­жње­ни. У БиХ су по­сто­ја­ли ло­го­ри, би­ло је ет­нич­ког чи­шће­ња, уби­ја­ни су и му­че­ни ци­ви­ли, вр­ше­ни су зло­чи­ни про­тив чо­веч­но­сти. У БиХ ни­је би­ло ни „ан­ђе­ла" ни „ђа­во­ла" са­мо на јед­ној ра­ту­ју­ћој стра­ни. Ипак, на­бра­ја­ти све чи­ње­ни­це, број пре­су­да и го­ди­не за­тво­ра, на те­ме­љу ко­јих су у Ха­гу Ср­би про­гла­ше­ни глав­ним зли­ков­ци­ма ра­то­ва на Бал­ка­ну, по­ста­је већ до­сад­на при­ча. Ра­то­ви у бив­шој Ју­го­сла­ви­ји у Ха­гу су при­лич­но јед­но­знач­но де­фи­ни­са­ни, а у за­ви­сно­сти од то­га ка­ко су у од­ре­ђе­ном тре­нут­ку ви­де­ли по­је­ди­ни ин­те­рес, или до­бро­бит стра­не за ко­ју се отво­ре­но или при­кри­ве­но на­ви­ја, пре­ма ши­ри­ни и ду­би­ни оба­ве­ште­но­сти и уви­да, уче­сни­ци, по­сма­тра­чи и ана­ли­ти­ча­ри су­ко­ба у БиХ по­ка­зу­ју скло­ност да ап­со­лу­ти­зу­ју је­дан од ње­го­вих сто­пље­них аспе­ка­та. С дру­ге стра­не, ме­ђу­ет­нич­ко су­прот­ста­вља­ње у ери за­да­тог тран­сна­ци­о­нал­ног ин­те­гри­са­ња Евро­пе са­мо по се­би сма­тра се пре­ва­зи­ђе­ним, а го­вор о ње­му огре­ше­њем о ус­по­ста­вље­ну кон­вен­ци­ју по­ли­тич­ке ко­рект­но­сти.

Су­де­ћи пре­ма оно­ме што смо ви­де­ли у Ха­гу, ге­не­рал Рат­ко Мла­дић ни­је у ста­њу да се сам бра­ни ни по јед­ној, па чак ни по нај­јед­но­став­ни­јој тач­ки оп­ту­жни­це ко­ја га те­ре­ти. На пр­вом по­ја­вљи­ва­њу пред су­ди­ја­ма и ту­жи­о­ци­ма Мла­дић је у јед­ном тре­нут­ку ре­као да је он бра­нио свој на­род, за­тим је то по­но­вио у фор­ми у ко­јој је оста­ло не­ја­сно да ли у Ха­гу бра­ни свој на­род, или са­мо се­бе. Као да ни­је све­стан да је упао у за­пад­ну ва­ри­јан­ту пост­ко­му­ни­стич­ког вре­ме­на. Упао је у вре­ме чи­ји су ју­на­ци глум­ци. У вре­ме шоу-би­зни­са, не исто­ри­је и ли­те­ра­ту­ре, по­себ­но не Го­го­ља и Тол­сто­ја, у вре­ме елек­тро­ни­ке и ком­пју­те­ра, на­су­прот вре­ме­ну иде­ја ко­ји­ма би љу­ди би­ли и оста­ли вер­ни. Цео жи­вот. И по це­ну жи­во­та.

Ми­ро­слав Ла­зан­ски

објављено: 04.06.2011

http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Raport-u-Hagu.sr.html