Мирослав Лазански
Рапорт у Хагу
Ратко Младић, лице и наличје наше трагедије
Да је то учинио много раније још би и приличило. Овако, војнички рапорт, односно војничко салутирање судијама и тужиоцима у Хагу, на првом наступу у трибуналу, деловало је помало тужно. Као извините, нисам раније стигао. Све остало доста је бледа сенка некадашњег генерала, и силне гестикулације, и израз лица. Једино је остала иста пажња и уважавање новинара. Њима, као да се генерал највише и обраћао. Несумњиво, Ратко Младић је озбиљно болестан. Па, ипак, и као такав затражио је да се о природи његове болести овом приликом у Хагу не расправља јавно. Порука и нама у Србији, односно онима који су протеклих дана захваљујући свом радном месту, медије затрпавали свим приватлуцима-пикантеријама типа „јагоде са ове, или оне пијаце", „свиђа ми се ваша брадица", или „хоћу на гроб Саве Ковачевића". Хашком трибуналу то се не може догодити, јер се, као прво, господство стиче кроз неколико генерација, и као друго, због таквих се ствари на Западу губи посао. Но, ми још нисмо ни кандидати за Запад.
Ратко Младић у Хагу мање је портрет једне приватне личности, а више портрет једне епохе. Он је последњи „диносаурус ЈНА и Југославије". Тачно је да су на крају диносауруси ишчезли, али су дуго и трајали. Ратко Младић је лице и наличје југословенске и српске трагедије. Јер не можете имати авнојске границе без авнојских принципа. Ако велика Југославија није била могућа као срећна заједница Срба, Хрвата и Муслимана, како је било могуће одржати унитарну БиХ, нову суверену државу као срећну заједницу Муслимана, Срба и Хрвата? Авнојски принципи су говорили да је српски народ у БиХ конститутиван народ и да по тада важећем уставу БиХ није могуће мењати статус БиХ без сагласности Срба у БиХ. У октобру 1991. године, у време када је БиХ још била део суверене и међународно постојеће и признате СФРЈ, на тајној ноћној седници Скупштине БиХ, без присуства српских посланика, усвојена је декларација о издвајању БиХ из СФРЈ. Тужилаштво у Хагу оптужује, између осталог, генерала Младића и да је он део „удруженог злочиначког подухвата у БиХ од октобра 1991". А човек једноставно тада није био у БиХ, нити је имао тада било какве везе са било којим српским политичарем у БиХ. Генерал Младић је тада био уверени Југословен, у својим је јединицама, тадашњој ЈНА, имао много Муслимана, и војника и официра. Један од њих био је и Атиф Дудаковић.
Први злочин у БиХ била је та тајна ноћна седница Скупштине БиХ у октобру 1991. На превару, без знања Срба доносити Декларацију о независности БиХ био је увод у грађански рат на том простору. Но, трибунал у Хагу за ту седницу уопште и није заинтересован, иако у праву важи да оно што је од почетка правно криво, не може се касније никако поправити и постати правно исправно.
Наравно, нема никакве сумње да сви они који су током тог грађанског рата починили ратне злочине, командовали ратним злочином, знали или требало да знају за ратне злочине, а ништа нису учинили да спрече ратни злочин, или да казне оног ко је починио ратни злочин, треба да буду кажњени. У БиХ су постојали логори, било је етничког чишћења, убијани су и мучени цивили, вршени су злочини против човечности. У БиХ није било ни „анђела" ни „ђавола" само на једној ратујућој страни. Ипак, набрајати све чињенице, број пресуда и године затвора, на темељу којих су у Хагу Срби проглашени главним зликовцима ратова на Балкану, постаје већ досадна прича. Ратови у бившој Југославији у Хагу су прилично једнозначно дефинисани, а у зависности од тога како су у одређеном тренутку видели поједини интерес, или добробит стране за коју се отворено или прикривено навија, према ширини и дубини обавештености и увида, учесници, посматрачи и аналитичари сукоба у БиХ показују склоност да апсолутизују један од његових стопљених аспеката. С друге стране, међуетничко супротстављање у ери задатог транснационалног интегрисања Европе само по себи сматра се превазиђеним, а говор о њему огрешењем о успостављену конвенцију политичке коректности.
Судећи према ономе што смо видели у Хагу, генерал Ратко Младић није у стању да се сам брани ни по једној, па чак ни по најједноставнијој тачки оптужнице која га терети. На првом појављивању пред судијама и тужиоцима Младић је у једном тренутку рекао да је он бранио свој народ, затим је то поновио у форми у којој је остало нејасно да ли у Хагу брани свој народ, или само себе. Као да није свестан да је упао у западну варијанту посткомунистичког времена. Упао је у време чији су јунаци глумци. У време шоу-бизниса, не историје и литературе, посебно не Гогоља и Толстоја, у време електронике и компјутера, насупрот времену идеја којима би људи били и остали верни. Цео живот. И по цену живота.
Мирослав Лазански
објављено: 04.06.2011
http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Raport-u-Hagu.sr.html
Нема коментара:
Постави коментар