standard.rs

Dodikov slučaj i balkanska šahovska tabla

Душан Пророковић

10–13 minutes

---

Pod kišobranom NATO druge države (npr. Turska) su zadovoljavale svoje interese, separatno od SAD, i to se na Balkanu jasno vidi. Tramp preispituje taj pristup, što je pored podrške Izraela i Mađarske, bila snažna karta u Dodikovim rukama

Bolje upućeni znali su da se lobira za ukidanje američkih sankcija Miloradu Dodiku. Ta aktivnost započela je još pre formalne inauguracije i po svoj prilici tekla uz mnogo „krivudanja". Upravo zbog tog „krivudanja" činilo se i kako je ukidanje sankcija „nemoguća misija". Između ostalog i zbog pretpostavljenog kontra-lobiranja nalogodavaca Kristijana Šmita iz Londona i Berlina.

Istina, kao kadar Majkla Marfija, nemački diplomata koji se samoproglašava za visokog predstavnika kod Trampa se nije visoko kotirao. Do Balkana i dalje ne dopire puna svest o tome koliko su duboke podele unutar američkog društva i koliko je oštar ovaj ideološki sukob unutar američkog političkog sistema. Apsolutno ništa više nije kao pre samo godinu dana, a sa velikom pouzdanošću može se tvrditi da nikada više neće biti „povratka na staro". Posledice podela i sukoba ostaju trajne.

Jedan na jedan u Beloj kući Dakle, u situaciji „jedan na jedan" u Beloj kući – Dodik u svakom slučaju ima daleko veće šanse za pobedu od Šmita. Međutim, iza Šmita stoji ozbiljna političko-obaveštajna mašinerija, koja radi već pune tri decenije po razrađenim algoritmima, automatizmima i inercijama, sposobna za kontra-lobiranje protiv Dodika i kadra da utiče na brojne političke, medijske i akademske kružoke.

Uz to, cilj „svrgavanja Dodika" preko famoznog sudskog procesa u strateškom smislu nije se ticao njega kao ličnosti (mada ne treba potcenjivati ni taj faktor, veliki broj stranaca u Sarajevu prosto prezire Dodika, jedan je čak u kafanskoj raspravi rekao kako „dobije ospice" kada ga vidi na televiziji), već da se izazove kriza unutar Republike Srpske koja bi se zatim iskoristila za uguravanje BiH u NATO.

Doslovno sve se u centralnoistočnom arealu Evrope trenutno vrti oko pitanja čvršćeg vezivanja za NATO, čak se zahteva i bolja koordinacija postojećih članica zbog povećavanja operabilnosti. Faktički, EU je sada postala političko krilo NATO, upregnuta je da bukvalno sve aktivnosti usmeri ka Ukrajinskoj krizi i izvođenju ratnih operacija.

Taktika NATO-a

Neće biti nerešenog rezultata. Poslednjim dogovorima „velike evropske trojke" kristalno je jasno da Francuska, Velika Britanija i Nemačka projektuju eskalaciju sukoba protiv Rusije. Lideri tri zemlje, kao i rukovodstvo EU doživljavaju ovaj rat kao egzistencijalni, a u takvim konfliktima – nema nerešenog rezultata. Izjava Donalda Tuska, inače odlično informisanog, kako bi poraz EU u Ukrajini doneo posledice po ceo svet potvrđuju iznetu tezu o percepciji.

Sasvim je druga strana medalje kakve su trenutne okolnosti u međunarodnim odnosima i kolike su uopšte šanse EU da iz ovog sukoba izađe neporažena (gotovo je izvesno da u njemu ne može pobediti), tek ovo je tekuća „strateška pozicija" i prema njoj se kalibriraju taktike.

Važna taktika primenjuje se prema zemljama jugoistočne kontinentalne periferije koje nisu članice NATO. U neposrednom ruskom i ukrajinskom komšiluku fokus je na Gruziji i Moldaviji. Nakon neuspeha u Gruziji „kavkaska inicijativa" prebačena je na Jermeniju, mada Jerevan kako zbog geografskih, tako i zbog političkih razloga ne može odigrati ulogu namenjenu Tbilisiju, bez obzira na činjenicu da je Nikol Pašinjan „okrenuo" spoljnu politiku zemlje za 180 stepeni.

Opozicione demonstracije u Tbilisiju, 4. oktobar 2025. (Foto: AP Photo/Zurab Tsertsvadze)

Na Balkanu, nepokrivene „NATO kišobranom" ostaju Srbija i Bosna i Hercegovina, kao i teritorija takozvane Republike Kosovo. Pritisak na Srbiju organizuje se indukovanjem promena sa juga i zapada, a nezgodno je što se mnogi u Beogradu prave kako to ne vide, odnosno biraju „politiku nezameranja" pošto su nesigurni i u to kako će se stvari u Srbiji (i u njenom komšiluku) dalje odvijati, a ni kako će dalje teći ovaj (hibridni) rat između EU i Rusije.

Sve što se čini poslednjih godinu dana na Kosovu i Metohiji, a tiče se ubrzane implementacije francusko-nemačkog plana, čini se sa ciljem „uguravanja" Prištine u NATO.

Doslovno sve se u centralnoistočnom arealu Evrope trenutno vrti oko pitanja čvršćeg vezivanja za NATO

Iako i u Prištini i u Sarajevu evronomenklatura dozvoljava lokalnim političarima da tekuće aktivnosti opravdavaju „istorijskim razlozima" i suštinski nacionalističkim narativom o borbi protiv „velikosrpske hegemonije", iako se od strane zastupnika sponzorisanih nevladinih organizacija i njihovih medija uporno širi teza o tome kako je na stolu ispunjavanje uslova zbog evroperspektive, sa stanovišta vođenja egzistencijalnog rata EU sve je to manje bitno.

Kada je reč o BiH, koja nije u NATO, što psihološki, što zbog operabilnosti, to predstavlja problem za Brisel. Istovremeno, unutar BiH detektuje se značajna promena raspoloženja prema članstvu u NATO, ovo je trenutak koji se u budućnosti neće ponoviti.

Šta kažu istraživanja?

Banjalučki Centar za lobiranje radi godišnja istraživanja javnog mnjenja u Sarajevu, Mostaru i Banjaluci sa istim pitanjima i ovoga leta utvrdio je kako se podrška NATO u prva dva navedena grada nalazi na istorijskom maksimumu. U Sarajevu je za proteklih 12 meseci porasla sa 89,5 na 97,5 odsto, a u Mostaru sa 92,5 na 94 odsto. Podrazumeva se, u Banjaluci su podaci oprečni, svega sedam odsto ispitanika je sa takvim stavom.

Ali, ako se izvrši interpolacija dobijenih rezultata na celu BiH, ispostavlja se da je blizu dve trećine ispitanika za članstvo u NATO. Politički – kada je odnos za i protiv oko nekog strateškog pitanja dve trećine naspram jedne trećine, onima koji ostaju u manjini postaje teško da brane svoju poziciju.

Ta psihološka granica o „preko dve trećine" kolebljivce „tera" na popuštanje. Indukovanje političke krize u RS, kojim je rukovodio bivši američki (Bajdenov) ambasador u Sarajevu, a izvršavao ga Kristijan Šmit, bilo je usredsređeno na povećavanje kolebljivosti kod (novizabranog) rukovodstva u Banjaluci, u takvim uslovima smanjivanje institucionalne i političke rezilijentnosti i organizovanje referenduma kojim bi se potvrdilo da dve trećine građana želi u NATO.

Kolebljivo rukovodstvo moglo bi mahati „potvrdom" kako ulazak u NATO ne znači ukidanje Srpske, a ako bi se neko pobunio tu je sudokratija da donese rešenje na način i u uslovima kako je već presudila Dodiku.

Pripadnici međunarodne mirovne misije Altea u Bosni i Hercegovini (Foto: EUFOR)

Zbog svega navedenog, pravo pitanje nakon ukidanja sankcija Dodiku nije kako je do ovoga došlo, nego zašto je do ovoga došlo? Pogotovo ako se ima u vidu da je Dodik potpuno otvoreno razvio odličnu saradnju sa Moskvom do te mere, da je slučaj neuporediv sa bilo kojim drugim političarem u Evropi.

Nekoliko sati pre obznanjivanja američke odluke sreo se po ko zna koji put sa Sergejem Lavrovim, ovoga puta u Minsku (gde se, takođe, još susreo i sa Lukašenkom, što je još jedan kuriozitet kada se govori o evropskim političarima).

Dok je EU „zaglavljena" u Ukrajini i osim Rusije ne vidi ništa drugo, ostali akteri koriste priliku i šire svoje uticaje i impulse u Evropi

Podrazumeva se, razgovarano je baš o toj odluci i scenarijima koji se dalje mogu razviti. Kako onda da je Dodik bitniji Trampu od Šmita? Znači li to da je Beloj kući bliži Lavrov od Marfija, a Rusija od NATO?

Za analiziranje odluke Bele kuće neophodno je razumeti još dve stvari. Prvo, Dodik nije bez saveznika, a među njima nisu samo Putin i Lavrov, nego i Viktor Orban i Benjamin Netanjahu. Obojica sa podozrenjem gledaju na turske „političke investicije" u zapadnom delu evroazijskog Rimlenda i akcije koje se sinhronizuju od Bosne, preko Kosova i Sirije, do Libije. Na teritoriji Turske su i milioni izbeglica koje koliko sutra mogu krenuti u raznim pravcima i napraviti novu destabilizaciju širokih razmera.

Dok je EU „zaglavljena" u Ukrajini i osim Rusije ne vidi ništa drugo, ostali akteri koriste priliku i šire svoje uticaje i impulse u Evropi. Na Balkanu se odigrava začetak tursko-izraelskog sukoba niskog intenziteta (ovu doktrinu i njen razvoj fenomenalno je objasnio dr Nebojša Vuković u najnovijoj monografiji istovetnog naslova) u koji se preko BiH uključila i Mađarska zbog svojih geopolitičkih interesa.

Pozicija SAD

Ostanak Dodika u igri za Budimpeštu i Jerusalim znači kako neće biti kolebljivosti rukovodstva Srpske i to im je u ovom trenutku najbitnije. Drugo, kada se posmatra iz Vašingtona čini se kako je NATO postao vojno krilo EU, a ne obrnuto. Pored toga, pod kišobranom NATO drugi su zadovoljavali svoje regionalne interese, separatno od SAD (nekada uz prećutnu saglasnost Vašingtona, a nekada i bez nje), što se na Balkanu i te kako primećuje (u ponašanju Turske, ali i Nemačke, Velike Britanije, Francuske).

Zašto bi SAD zadovoljavale tuđe interese podržavanjem raznih strategija koje se pripisuju NATO? Generalno, Trampov odnos prema budućnosti NATO prilično je upitan, diskutabilno je kako će dalje reagovati. Uz to, tekuća strategija razrađivana za BiH do te mere je rizična, da se sve moglo pretvoriti u novi košmar. Građanski rat počeo je u BiH 1992. godine baš nakon referenduma. Oslanjati se na taj instrument u našem „karakazanu" i sakrivati iza sumnjive legalnosti nije garancija osiguravanja stabilnosti.

Mađarski premijer Viktor Orban i američki predsednik Donald Tramp na sastanku u Beloj kući, 7. novembar 2025. (Foto: AP Photo/Evan Vucci)

Zbog ove dve navedene stvari, nije ni prvo pitanje koje treba postaviti – da li je i koliko za lobiranje Dodik platio (uostalom, nemoguće je platiti za strateške odluke, mada lobisti tvrde drugačije pošto je njima posao da od zainteresovanih strana iskamče novac), već – kako je procese koji se odigravaju na vreme shvatio.

Nesumnjivo, i kod njega se puno toga odigrava na već pune tri decenije razrađivanim algoritmima, automatizmima i inercijama, uz to je i poprilično grešio u brojnim detaljima, ali je evo – načelno sagledao makroprocese bolje od bilo koga drugog u okruženju. Naravno, naivno bi bilo verovati kako se „obaranje ruku" završilo. Nastaviće se. Ali, u promenjenim okolnostima i posledica ovog manevra, nakon svega viđenog, mora biti odlazak Šmita iz Sarajeva.

Pokazalo se, naime, ne samo da je on nelegalan, već i da nema apsolutno nikakav legitimitet. Čak i ono što je do juče predstavljao kao deo svog legitimiteta, sada je okopnilo.

Naslov, lektura i oprema teksta: Novi Standard

Izvor: Sputnjik

Naslovna fotografija: Milorad Dodik/X

BONUS VIDEO:

 

politika.rs

Вучић:   Сигуран сам да ЕУ жели да се испуни оно што је потписано пре 10 година

Политика онлајн

11–13 minutes

---

Председник Александар Вучић изјавио је данас, након што му је шеф Делегације ЕУ у Србији Андреас фон Бекерат уручио Годишњи извештај ЕК о напретку Србије, да је уверен да ће нам ЕУ као организација која држи до својих речи и потписа помоћи да се испуни по питању КиМ све што је потписано 2013. године - формира Заједница српских општина.

„Господине фон Бекерат, ја сам веома срећан што сам данас могао да примим годишњи извештај Европске комисије, Европске уније о стању у Србији. Ви сте рекли да је то огледало, ја бих рекао да је то ваше мишљење и ваше виђење, свакако не огледало. Али сам вам изузетно захвалан на свему ономе што сте данас изговорили. Ја мислим да је то изузетно значајно за наше грађане. Да они коначно чују на поштен начин шта је то што ви од нас очекујете", рекао је Вучић на конференцији за медије у Палати Србија после састанка са Бекератом.

Вучић је рекао да је КиМ за нас веома важна област и део територије коју сматрамо нашом земљом у складу са Уставом Републике Србије и Повељом Уједињених нација и Резолуцијом 12.44.

„Реч је о Косову и Метохији. Рекли сте да морају да се изврше све обавезе из договора из 2023. године. Пре тога, сигуран сам да је Европска унија као организација која увек држи до својих речи, а посебно до свог потписа, жели да се испуни све оно што је потписано 19. априла 2013. године, чак 10 година раније, и уверени смо да ћете нам помоћи у томе, што није био баш случај у претходних 12 година. Али верујем да ће се и то догодити на крају", казао је Вучић обраћајући се Бекерату.

Истакао је да верује, што се тиче догађаја из јесени 2023, да ће  Европска унија утицати на то да сви они одговорни за све догађаје од 2008. године до краја 2025. године у којима су Срби убијани, рањавани, арбитрарно хапшени и сви остали коначно да то добије свој исход и да правда буде задовољена.

„Веома сам вам захвалан на свим другим анализама. Ја прихватам да смо ми недовољно добри што се тиче геополитике, да смо недовољно добри што се тиче свега другог, од нас није дозвољено, као што сте и сами рекли, имамо проблем са изражавањем. Не знам још коју реч у овој земљи, у медијима нисмо чули против представника власти, а коју никада нигде на западу нисмо чули, али ваљда изгледа да их неко спутава да такве ствари говоре. То је још једна ситница са којом нисам сагласан", казао је Вучић.

Али да не бих улазио у то, моје срце и моја глава ми не дају да лажем, зато ћу скратити говор. Србија ће да настави реформе, радићемо напорно и вредно, за нас је европски пут стратешки избор, и то се неће мењати до краја мог мандата,"рекао је председник Вучић.

Он је подсетио да много важних ствари морамо да урадимо са Европљанима, и додаје да много очекујемо од радне групе за енергетику.

(Танјуг - Р.П.)

„Ценимо подршку Урсуле фон дер Лајен, као и огроман новац који смо добијали у оквиру пакета подршке. Ценимо и инвестиције из ЕУ, верујем да имамо још много тога што можемо да урадимо, а уверен сам да су нам потребне велике и значајне реформе у области правосуђа и владавине права.

Макар их не видели увек исто. Али то је ваљда демократија. Свакако сам сагласан да су нам ту потребне реформе. Верујем и да људи у Влади могу да раде убедљивије, осим мене који прихватам да сам кривац када смо говорили о реторици и наративу," рекао је председник Србије.

Председник Вучић каже да се труди, и да се много пута сада угризао за језик да не би свашта рекао.

„И рекао сам да ћу само лепо да говорим о ЕУ, а за друге ствари сам рекао да ћу да се угризем за језик, па и до 500 да избројим. Ви у ЕУ не морате много да бринете, ускоро ће крај мог мандата, па ће доћи неко шармантнији и много финији, ко уме лепше да се обраћа од мене.

А свима који мисле да Европа није наш пут, ја могу да се људим на било кога из ЕУ,  да поручим - да, наш стратешки пут је ЕУ, а после избора како људи одлуче. Не знам где бисмо друго ишли, да будем искрен. У тежој смо позицији него други, због разних историјских ствари, а и због тога што већина чланица ЕУ сматра да наша територија није наша територија," рекао је председник Вучић и напоменуо да ћемо покушати да убрзамо реформе, и да прихвата сваку врсту одговорности.

„Ја сам најкривљи и за тај наратив. Гледаћу под старе дане да променим себе и прегризем језик чешће. Хвала вама на личном ангажману, и на томе што сте много тога променили зато што сте се борили сваког дана. Показали сте борбеност, жељу да се ствари промене и да држава напредује. Као што сам рекао, на томе вам бескрајно хвала, то показује вашу добру вољу и жељу да Србија напредује. Хвала за извештај, ми ћемо га узети на озбиљан начин у разматрање - нагласио је председник.

На питање новинара о извештавању телевизије Н1, где је репортер те телевизије говорио о наоружавању и разоружавању, као и о увредама које је уредник РТС изнео на рачун неистомишљеника, Бекерат је рекао следеће:

„У праву сте, једна од области која је истакнута у извештају, где је додатни напредак и хитне мере су потребне је област слободе изражавања. Разлог зашто је процена таква је што верујемо да мора да дође до промене у медијском амбијенту, да многи новинари и медијске куће доживљавају претње од високих званичника - рекао је Бекерат.

Председник Вучић је на иста питања рекао да све види супротно од онога како је рекао амбасадор Бекерат.

„Даље нећу да коментаришем. Само му преведите оно навијање од синоћ, то је ваљда врхунац политичке мисли високообразоване елите у Србији, без икакве задршке емитовано у свим медијима. Ту је највећа концентрација капитала, побише се ко је кога покрао, све су концентрисали. Можда на то мисле из ЕУ.

Биће да не мисле, али ја мислим. И нико то право неће да ми одузме. Али хајде немој једном да урадиш тај сексуални чин, него три пута да урадим, да би они били задовољни. Није ми само мало дете холограм, већ сво троје деце. А ово дете, како је рекао Домагој Маргетић на Н1, има вилу у Берлину. Где је та вила, стан, кућа? Собичак - рекао је председник Вучић.

За мене ваљда не важи да немам ни децу, нити да мој брат може да тужи оне који пишу да је криминалац, казао је Вучић.

„А ја никада никога нисам тужио од новинара и уредника који су гадости писали о мени. Ни за Јовањицу, никада! Али, ми ћемо као озбиљна и одговорна земља пажљиво да размотримо то. Е сада замислите како је РТС то саопштио.

Замислите господине Бекерат, један човек који је у диктатури уредник вести, не новинар, тај човек је рекао да су људи који му се не допадају стока. У реду, стока је корисна, од ње имате маст и месо. Али онда је рекао дабогда свако дете добило рак и умрло. Немојте да се љутите, а онда нам је РТС саопштио, замислите, није баш лепо да нам деца поумиру, они су нам рекли да су покренули дисциплински поступак. То ће трајати годинама да би утврдили вероватно да он није повредио никога, и да је он прави новинар - рекао је Вучић.

Председник је, одговарајући на питања новинара Н1, рекао да није новинаре назвао криминалцима, већ њиховог власника.

„То је ноторна чињеница. Али у реду, сви желе да ћутим, а не да говорим истину народу. Ви немате ни елементарно васпитање да ме саслушате. Дакле, ја мислим да је он ноторни криминалац, и видим да су ови други људи који су радили са њим мисле да је криминалац. Зато га и туже. И мислим да су сви у праву ту када говоре о онима другима. Једино што сте погрешили је то да се ја уопште не бавим вама. Свака ваша гадост, одвратна реч, ми иде у прилог зато што то људи виде. Хвала вам на томе, и ни у чему вас не спречавамо. И никада се нисмо мешали у то ко вам је уредник - казао је он.

Вучић каже да никада никога није назвао издајником, и да само њему говоре да је издајник.

„Да, на вашој телевизији се то чује једно 7 до 10 пута дневно. Шта да радите, то вам тако дође. Ко је за то крив, то сам ја. И још нешто, ја нисам имао довољно разумевања за разне илегалне скупове у земљи, погрешно сам их називао криминалним, а требало је илегалним. И трудићу се да пружам руку да разговарамо, па макар се свађали, јер и то је разговор.

Видите, ви са мном можете да разговарате. А ваше колеге са онима које ви подржавате не могу да разговарају. Они их туку, једну девојку овде су нокаутирали. Ево народе, извините, помислио сам да Н1 подржава некога, ја сам погрешио - рекао је председник.

Бекерат: Извештај није критички документ, већ само показује где је остварен напредак

Шеф делегације Европске уније у Србији Андреас фон Бекерат изјавио је данас да је будућност Србије у Европској унији и да то треба јасно да се каже, као и да реформе нису лаке али су неопходне на путу ка чланству.

Он је након што је председнику Србије Александру Вучићу предао годишњи Извештај Европске комисије о напретку Србије и након састанка рекао да Извештај долази у кључном тренутку у контексту геополитичке ситуације које се мења.

"Проширење је императив и Европска унија се спрема за то. Агресорски рат против Украјине је оснажио процес проширења и важност реформи. Док је геополитика допринела отварању врата ка проширењу, треба рећи и да је то политика која се заснива на заслугама. Само истоинске реформе воде ка циљу - демократским вредностима и владавини права", рекао је Фон Бекерат.

Према његовим речима Извештај служи да покаже где је Србија на европском путу и за реформе које треба још да се спроведу.

(Танјуг - Р.П.)

"То није критички документ већ показатељ на којим областима треба да се ради. Темпо реформи је доста успорен, а са позитивне стране констатују се позитивни догађаји - у економским критеријумима и низу политика унутрашњег тржишта ЕУ. Технички предуслови за отварање Кластера 3 постоје, а на чланицам је да ли ће до тога да дође", рекао је Фон Бекерат.

Он је додао и да Извештај узима у обзир завршене реформе, али да ЕУ поздравља предлог за нове чланове РЕМ-а и за Јединствени бирачки списак.

"Позивамо да се ови процеси заврше на транспартентан начин и укључе све интересне групе. Потребан је и додатни напор да се превазиђе застој у правосуђу и да слобода говора буде већа. То и грађани Србије траже. Реторика је продубила поделе. Србија треба да иде напред", рекао је Фон Бекерат.

Он је казао и да је неопходан напредак у области владавине права и нормализацији односа са Приштином.

"То ће наставити да одређује укупан темпо. И Србија и Косово морају да спроведу обавезе договорене 2023. годибне са анексом и раније. Важно је да се подсетимо да се споразум о нормализацији спроведе јер ће обезбедити миран амбијент који ће омогужитои политичку стабилност и помирење", рекао је он.

Према његовим речима Србија и даље наставља да декларише чланство као стратешки циљ.

"Време је да се то подупре конкретним акцијама, да се избегне анти ервопска реторика и да се пратктикује објективан начин. Будућност Србије је у ЕУ и то треба јасно рећи. Србија мора да превазиђе поделе и изгради поверење међу грађанским и политичким актерима. Реформе нису лаке али су неопходне", рекао је он.

Додао је да је ЕУ спремна да пружа подршку Србији у демократским и институционалним реформама.

"Сада је замах укупног процеса проширења. Са са правним и снажним реформама Србија може да искористи ову прилику", рекао је он.

Video Player

 

Јелена Милић: Недипломатски животи Вилијама и Лин Монтгомери

politika.rs

Недипломатски животи Вилијама и Лин Монтгомери

Јелена Милић

8–10 minutes

---

Књигу „Недипломатски животи" Вилијама и Лин Монтгомери стукла сам у једном даху, непосредно по бинџовању треће сезоне „Нетфликсове" серије „Дипломата" о америчкој амбасадорки у Лондону. Већину пасуса будуће књиге бившег америчког амбасадора у Бугарској, Хрватској и СРЈ и његове супруге имала сам част да прочитам прошлог лета током мандата у Хрватској, док јој се структура још склапала.

Ни то није одузело ништа од ужитка читања, дапаче, сад ме је вукла и радозналост да видим шта је од мојих скромних сугестија усвојено. Накратко сам била разочарана јер сам мислила да су ми „украли" назив будуће аутобиографије, али сад видим да је код њих реч живот у множини па ми је лакнуло.

Први утисак серије и књиге, наравно, јесте количина ресурса који су на располагању старијим америчким дипломатама, не само амбасадорима. Океј, количина свечаних хаљина које су на располагању амбасадорки Кејт Вајдлер у серији (одлична Кели Расел) можда је фикција, али брзи моторни чамци у Цавтату на располагању особљу амбасаде, број млађих дипломата на које се може ослонити, укупан број особља ангажованог у представништвима и буџети јесу америчка реалност која ствара нову реалност на терену широм света. 
Књига „Недипломатски животи" је врло добро структуирана. Почиње Биловим искуством у Вијетнаму, Стејт департменту и Москви, Лин се укључује у Танзанији, где су заједно службовали и венчали се, наставља се хронолошки како је напредовала Билова каријера, преко Бугарске, САД, Босне, Хрватске до СРЈ.

Билови пасуси су дужи, нешто уздржанији, информативни и врло поучни, поготову нама који смо у дипломатију стигли под старе дане, а који смо пре тога били пасионирани пратиоци америчке политике на Балкану. 
Поглавља које је написала Лин су нешто личнија, шармантна и духовита, али с пуно прецизних опажања. Без имало патетике осликавају другу страну негламурозног дипломатског живота који подразумева синхронизовање бриге о троје деце различитих узраста с каријером оца породице, наставка личног академског образовања паралелно с постојећим професионалним ангажманима (ово ми је посебно блиско) и самосталног обликовања појма улоге жене америчког дипломате.

Главна нит њених пасуса је промена положаја жене у друштвима Велике Британије, одакле је Лин родом, и САД током времена. Вешто балансирајући између постојећих оквира које никад априори не доводи у питање, Лин нас подсећа на битне тренутке у англосаксонском свету када су жене напредовале у својим каријерама политичара, судија, дипломата и академских радника кроз систем, унапређујући га без радикалног одбацивања постојеће добре праксе. Наводи и примере двојаких стандарда и мање или више дипломатски увијене мизогиније коју су на тим путевима искушавале. Колико ми је тек то познато. 
Кад примети да су жене истакнутих хрватских политичара током раних деведесетих махом носиле „ескада" гардеробу, то није само обична женска опаска, већ способност уочавања тренда који има значајну друштвену поруку. Управо зато јој није било тешко да у Хрватској, на пример, пробије лед и искорачи из удобности добротворног рада резервисаног за жене дипломата и крене у реализацију пројеката као што је преко потребно деминирање у земљи разореној ратом.

Баш као што је то Лин урадила у свом делу књиге „Недипломатски животи", подсећајући нас да постоји велики простор слободе који и саме можемо да освојимо ако се не плашимо површног суда јавности, таблоида и криптотаблоида, аутори серије „Дипломата" подсећају нас да је само једна жена пре америчке амбасадорке Вајдлер била амбасадор у Уједињеном Краљевству, док се она изборила да несметано има права на дискретан интимни живот чак и с високим британским званичницима. 
И Бил у својим поглављима наглашава значај личног заузимања, у систему и кроз систем, за своја уверења и каријеру која дају резултате ако смо спремни да платимо краткорочну цену осуде или неуспеха док напорно и посвећено радимо даље. Имао је срећу да дуго ради и учи уз Лоренса Иглбергера, на чему му завидим.

Вешто су, као и у серији, описане позадинске битке у Стејт департменту, мање или више сарадње с другим министарствима и институцијама, те импликације тих околности. 
Неретко спомиње личности с којима сам и сама сарађивала, попут Роберта Гелдбарда, Боба Нормана и Џима О'Брајана. Поглавље о Хрватској подсећа нас колико су се приступ америчког Стејт департмента и Министарства одбране разликовали према Туђмановој администрацији. Иако у Србији врло непопуларна, државна секретарка Мадлен Олбрајт дала је легитимитет и подршку странкама које су, видеће се, током времена имале много коректнији став према Србима у Хрватској него Туђман.

Бил се не устеже да спомене грешке које је правио учећи из њих, махом се према њима сада односећи с дозом преко потребног хумора. 
У Бугарској, у којој су већ почела транзициона превирања, због једне брзе опаске током саслушања у Сенту обавезном за будуће амбасадоре, гневни грађани дочекали су га с транспарентима – Тито, Стаљин, Монтгомери – велика тројка. Јелена Милић, Војислав Шешељ, Мило Ломпар, рецимо. Када је Иван Звонимир Чичак, врло слојевита личност хрватске активистичке сцене, покушао да му спочита крваву ратнозлочиначку улогу САД у војно-полицијској операцији „Олуја", Бил је изјурио из собе у којој су се сусрели, да би тек потом схватио да је у властитој резиденцији. 
Обоје смо се неретко сусретали са злонамерном постпродукцијом наших активности и то је, верујем, једна од осовина нашег пријатељства и разумевања. Иако је књигу објавио српски издавач („Клио"), Бил се не устеже да опише своју улогу у ретроактивном прибављању сагласности хрватске стране за прелете летелица САД током бомбардовања СРЈ. 
Поглавље о СРЈ је искрена критика и гнев услед начина на који је Стејт департмент допуштао да хашки тужиоци кољу вола за кило меса, слепи за сложене околности у којима се нашла постмилошевићевска Србија на челу с премијером Ђинђићем и председником Коштуницом. Но, оно је и сведочење о томе колико слободе има амерички амбасадор да макар покуша да сам кроји политику администрације у земљи пријема, уз опаску да се депеше америчких дипломата неретко пишу на основу процене шта актери Вашингтону желе да чују. Посебно је на јасан начин описана штета коју је саслушање Љубише Бухе у Словачкој имало по самог премијера Ђинђића. 
Иако га ту не именује конкретно, Бил истиче да је улога Владимира Поповића у покушају америчке администрације да у Србији допринесе развоју слободног новинарства била врло штетна. И ту смо врло сличног мишљења, с тим што ја додајем да је управо Поповић својом незаситом жељом да буде главни, делујући без координације, натоварио покојном премијеру Британце на врат, предајући им у руке Буху који је, да би спасио себе, оголио проблеме с којима је Зоран Ђинђић тек требало да се носи својим методама и динамиком. 
Билова процена актуелних прилика на Балкану и сугестије за даље, и те како су вредне разматрања. Да оставимо читаоцима овај драгоцени део без конкретнијег осврта.

Натукнућу само да је ђаво у детаљима, а рецензент „Недипломатских живота" је Мирослав Лајчак. Као и цела књига, и ово поглавље написано је врло дипломатично, с дозом конструктивне неодређености, демонстриране тако да се у књизи спомену и Сребреница и Јасеновац без поближег изјашњавања о природи тих злочина. Неназивање судбине Срба у Хрватској геноцидом једна је од ређих озбиљних критика које имам. С друге стране, Бил је усвојио моју сугестију да именом спомене свог сарадника Берта Брауна, мог драгог пријатеља и ментора, уз чију је помоћ отворена америчка амбасада у Београду после бомбардовања. 
Излазак књиге пратио је велики број Билових интервјуа датих за широки спектар српских медија. Мило ми је што сам уочила да прави разлику између Отпора и садашњих студентских протеста, о чему је на овом месту већ било речи, те да је опет споменуо поделу Косова као могуће решење садашњег ћорсокака, у шта и сама дубоко верујем. 
Док их је венчавао, амерички амбасадор у Танзанији поручио је Билу и Лин: „А сада идите и забављајте се." Сведок сам, и током мојих посета селу код Цавтата, да је то и даље и те како случај. Верујем и да ће се многи читаоци забављати учећи из ове шармантне поучне књиге.

*Политички аналитичар

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

 

standard.rs

Prokrustova spoljnopolitička pozicija Srbije

Зоран Чворовић

16–20 minutes

---

Problem naše spoljne politike je što su evropske integracije, kao njen glavni cilj, direktno suprotstavljene „očuvanju suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti" države i „očuvanju postojanja i zaštiti srpskog naroda gde god on živi"

U javnosti se neretko čuje tvrdnja da se spoljna politika Srbije zvanično temelji na strategiji „četiri stuba", koja podrazumeva dobre i ujednačene odnose sa Evropskom unijom, Rusijom, SAD i Kinom. Stvar je, međutim, u tome što Republika Srbija uopšte nema strategiju spoljne politike.

To što postoji jedno rašireno uverenje koje nema uporište u zvaničnim strateškim spoljnopolitičkim dokumentima, samo govori o tome da su domaći vodeći političari uspeli da uvere srpsko javno mnjenje da je ono što figurira u njihovim verbalnim nastupima, a što odgovara političkim uverenjima ogromne većine građana, sankcionisano najvišim državnim aktima.

Počev od Borisa Tadića, koji je još 2009. godine prvi u inauguralnom govoru promovisao spoljnopolitičku koncepciju „četiri stuba srpske spoljne politike", pa sve do Aleksandra Vučića, koji je od Tadića, zajedno sa vlašću, preuzeo i njegovu spoljnopolitičku koncepciju za verbalnu upotrebu.

To što Republika Srbija nema zvaničnu spoljnopolitičku strategiju mnogo govori o spoljnoj politici aktuelnih vlasti. Naročito kada se ima u vidu da spoljnu politiku, po rečima Aleksandra Gajića i Slobodana Jankovića, „čine samointeresne strategije koje biraju države da bi ostvarile svoje nacionalne interese u međunarodnim odnosima". Stoga se, ističu ovi autori, uspešnost jedne spoljne politike pre svega proverava kroz pitanje – u kojoj meri u svom delovanju utvrđena spoljna politika i diplomatija neke države doprinose ostvarenju nacionalnih ciljeva? (ovde).

Strateško usmerenje

Pošto se ne temelji na strateškom dokumentu, koji je inače iz nadležnosti Narodne skupštine, spoljna politika Srbije se ne vodi prema unapred definisanim strateškim nacionalnim interesima države, već s obzirom na ono što je oportuno za vladajuću političku elitu. Moguće je, doduše, da vlast vodi spoljnu politiku u skladu sa nacionalnim interesima, ali su ti interesi, u odsustvu strateških dokumenata, svakako oportuno opredeljeni.

To što spoljna politika Srbije u odsustvu strateškog dokumenta deluje u odnosu na srpske nacionalne interese – amorfno, ne znači da je ona takva i kada su pitanju interesi onih spoljnih faktora koji presudno utiču na njenu spoljnopolitičku poziciju, a koji su prepoznati u okviru do danas zvanično nesankcionisane spoljnopolitičke koncepcije „četiri stuba srpske spoljne politike".

U odsustvu spoljnopolitičke stategije, na značaju dobija Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije, koja je doneta 2019. godine (ovde). A u njoj su „evropske integracije i članstvo Srbije u Evropskoj uniji" proglašeni za nacionalni interes i to u istom rangu sa  „očuvanjem suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti", „očuvanjem unutrašnje stabilnosti i bezbednosti," „očuvanjem mira i stabilnosti u regionu", „očuvanjem postojanja i zaštite srpskog naroda gde god on živi, kao i nacionalnih manjina i njihovog kulturnog, verskog i istorijskog identiteta", „ekonomskim razvojem i ukupnim prosperitetom" i „očuvanjem životne sredine i resursa Republike Srbije". Ovo su, dakle, nacionalni interesi Srbije prema važećoj Strategiji nacionalne bezbednosti.

Problem ovako definisanih nacionalnih interesa iz ugla bezbednosti i odbrane Republike Srbije, ali koji neminovno utiču i na njenu spoljnu politiku, nije samo u tome što evropske integracije imaju isti značaj kao „očuvanje suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti" države i „očuvanje postojanja i zaštite srpskog naroda gde god on živi", nego što su evropske integracije direktno suprotstavljene upravo ovim nacionalnim interesima.

Plenarna sala Narodne skupštine Srbije (Foto: Tanjug/NS Srbije/Peđa Vučković/bs)

Naime, prema Pregovaračkom okviru Srbije i EU od 2014. godine potpuna normalizacija odnosa sa tzv. Kosovom prema najvažniji je uslov koji Srbija mora da ispuni na „evropskom putu". Takođe, Evropska unija od Srbije zahteva da zbog regionalne saradnje (koja je u Strategiji nacionalne bezbednosti takođe proglašena za srpski nacionalni interes), ne podržava Republiku Srpsku u njenoj odbrani izvornog dejtonskog Ustava.

Doduše, izjednačavanje u Strategiji nacionalne bezbednosti očuvanja postojanja i zaštite srpskog naroda van granica Srbije sa zaštitom nacionalnih manjina u Srbiji, te proglašavanje ovog poslednjeg za nacionalni interes srpske države, govori o tome da donosilac ovog strateškog dokumenta brigu Srbije za prava Srba u Srpskoj izgleda i ne razmatra van okvira zaštite klasičnih manjinskih prava. A to je, naravno, prihvatljivo i Briselu.

Način na koji Strategija nacionalne bezbednosti definiše rizike i prioritete energetske, bezbedonosne i spoljne politike Srbije jasno pokazuje, ne samo da su evrointegracije nacionalni interes višeg ranga u odnosu na druge pobrojane nacionalne interese, već i da iz ugla ovog strateškog dokumenta iz sfere bezbednosti Srbija ne može da vodi spoljnu politiku sa ujednačenim osloncem na „četiri stuba".

Jer, energetska bezbednost zemlje, kao i njena spoljna i bezbedonosna politika, ovim dokumentom su potpuno podređene zahtevima evrointegracija, odnosno samo briselskom „stubu" spoljne politike.

Posledice evrointegracija

Tako se, s jedne strane, u Strategiji prepoznaje da „energetska bezbednost Republike Srbije može biti ugrožena narušavanjem stabilnog i redovnog snabdevanja energentima iz drugih država". S druge strane, energetska bezbednost Srbije se potpuno podređuje geopolitičkim i geoekonomskim planovima i interesima Evropske unije, jer se u dokumentu ističe da se „potpisivanjem Ugovora o osnivanju Energetske zajednice Republika Srbija opredelila za uspostavljanje regionalnog tržišta električne energije, prirodnog gasa, nafte i derivata nafte i njegovu integraciju u energetsko tržište Evropske unije".

Energetska bezbednost zemlje, kao i njena spoljna i bezbedonosna politika potpuno su podređene zahtevima evrointegracija

Takođe, na više mesta u Strategiji se izražava spremnost Srbije, da će  „intenzivno raditi u cilju smanjenja energetske zavisnosti", čime se jasno cilja na prekid energetske saradnje sa Rusijom. Stvarnost ovih dana najbolje opovrgava zaključak iz Strategije nacionalne bezbednosti, da bi oslobađanje od energentske zavisnosti i integrisanje Srbije u energetskog tržište EU, „trebalo da doprinese višem nivou energetske bezbednosti".

U odsustvu strateškog spoljnopolitičkog dokumenta, Srbija je Strategijom nacionalne bezbednosti potpuno podredila svoju spoljnu i bezbedonosnu politiku obavezama iz procesa pristupanja Srbije Evropskoj uniji, kao nacionalnom interesu broj jedan.

Tako Strategija potvrđuje, pored ostalog, da „Republika Srbija podržava evropske vrednosti i spoljnopolitičke ciljeve izražene u osnovnim dokumentima Evropske unije, kao i glavne smernice njenog spoljnopolitičkog delovanja koje se zasnivaju na tim vrednostima", kao i da je Republika Srbija „čvrsto opredeljena da u okviru procesa pristupanja doprinosi Zajedničkoj spoljnoj, bezbednosnoj i odbrambenoj politici Evropske unije, te da se integriše u koncepte te evropske politike".

Ministar spoljnih poslova Srbije Nikola Selaković, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i premijerka Srbije Ana Brnabić zajedno sa šefom delegacije EU u Srbiji Semom Fabricijem ispred Skupštine Grada Beograda povodom Dana Evrope, 09. maj 2021. (Foto: Predsedništvo Srbije/Dimitrije Gol)

Možda su donosioci Strategije nacionalne bezbednosti Srbije, kada su 2019. godine ovako definisali nacionalne ciljeve i prioritete, mislili da „papir trpi sve", makar se radilo i o strateškom dokumentu, i da Srbija, zbog izvesne neizvesnosti njenog članstva u EU, ima napretek vremena da levantinski lavira između neformalna „četiri stuba spoljne politike", dok se za to vreme pregovaračkim poglavljima i domaćim pravnim aktima formalno zaklinjala na prioritetnost i imperativnost evrointegracija.

Međutim, od početka rata u Ukrajini, Evropska unija je počela sve intenzivnije i nemilosrdnije da podseća vlasti u Srbiji upravo na obaveze koje je preuzela u procesu evrointegracija, naročito u spoljnoj, bezbedonosnoj i energetskoj politici.

Danas je odveć jasno da obaveze iz zajedničke energetske politike sa EU ne garantuju Srbiji ekonomski napredak, već sigurnu nestašicu energenata. A da potpuno usaglašavanje sa spoljnom i bezbedonosnom politikom EU ne garantuje Srbiji „mir i stabilnost", kao što se konstatuje u Strategiji nacionalne bezbednosti, već je dovodi u status neprijtelja jedne nuklearne velike sile, koja je pritom dosledni branilac teritorijalnog integriteta Srbije na Kosovu i Metohiji i dejtonske ustavne pozicije Republike Srpske.

Neokolonijalni položaj

Koliko je za unutrašnju stabilnost zemlje opasna potpuna podređenost Srbije Briselu, kao stvarnom „stubu" broj jedan njene spoljne politike, pokazao je sadržaj nedavne Rezolucije Evropskog parlamenta (ovde). Ovim dokumentom je Evropska unija jasno stavila do znanja Srbiji da Briselu proces evrointegracija daje mogućnost da se meša u njene unutrašnje stvari, da vrši nadzor nad njenim policijskim, tužilačkim i sudskim aparatom, da arbitrira u unutrašnjim političkim sukobima i, najzad, da određuje koje su političke ideje i stavovi prihvatljivi, a koji moraju biti uklonjeni iz javnog prostora (ovde).

Rezolucija Evropskog parlamenta je, po svemu sudeći, samo najava još oštrijeg izveštaja Evropske komisije. Nakon toga može uslediti donošenje ili najava pojedinih kaznenih mera prema Srbiji, kako bi se ona pre svega naterala da u sadašnjim uslovima unutrašnjih oštrih društvenih i političkih protivrečnosti, kao i rata u Ukrajini, sama likvidira poslednje pretpostavke za vođenje multivektorske spoljne politike (ovde).

Efekat pretnje kaznenim merama biće proporcionalan meri ekonomske, političke i bezbedonosne zavisnosti Srbije prema briselskoj administraciji, koja se prethodnih godina samo povećavala, uklanjajući neopohdne pretpostavke za postojanje multivektorske spoljne politike.

Upotreba nevladinih organizacija, za koje Evropska unija iz godine u godinu izdavaja na godišnjem nivou sve veća (višemilionska) sredstva, uticaj Evropske unije na strukovna udruženja (ovde), naročito sudija i tužilaca, te upotreba liberalne ideologije za legitimizaciju zahteva za ograničenje državnog suvreniteta, jesu ključni instrumenti političke destabilizacije Srbije, čija se zloćudnost povećava sa eliminacijom multipolarnosti u spoljnoj politici zemlje.

Predsednica Evropske komisije na pres-konferenciji tokom posete Srbiji, Beograd, 15. oktobar 2025. (Foto: Tanjug/Jadranka Ilić/bg)

Zbog prekomerne spoljnopolitičke zavisnosti od Brisela, koja proističe iz obaveza koje Srbija preuzima u procesu evrointegracija, kao i od povećanja stepena ekonomske zavisnosti Srbije od zemalja EU,  pozicija zvaničnog Beograda je ranjiva i prema Velikoj Britaniji, a naročito prema SAD.

Što se zvaničnog Londona tiče, njegova politika prema Balkanu i Srbiji, pre svega je opredeljena težnjom Velike Britanije da iz ovog kontinentalnog evropskog regiona istisne Rusiju. Stoga je u interesu Velike Britanije da se poveća stepen nekolonijalne vezanosti Srbije za Evropsku uniju, koja se uz zadovljstvo Londona iz primarno ekonomskog ubrzano transformiše u vojno-politički savez (ovde).

Istovremeno Velika Britanija unilateralno vodi u Srbiji borbu protiv „ruskog uticaja", a zapravo protiv svih pretpostavki multipolarne spoljnopolitičke i spoljnoekonomske orijentacije Srbije. O tome jasno svedoči i četiri milona funti koje je zvanični London izdvojio za borbu protiv „ruskih pretnji koje su usmerene na destabilizaciju regiona i podsticanje etničkih tenzija" (ovde).

A prema pisanju britanskog Telegrafa, Srbija i V. Britanija su 2021. godine, prilikom posete Beogradu britanskog ministra odbrane Volasa, potpisale sporazum o zajedničkom delovanju protiv ruskog uticaja (ovde). O snažnom prisustvu Velike Britanije i njenoj zainteresovanosti za balkanski region, govori i činjenica da London ima posebnog specijalnog predstavnika za Zapadni Balkan, koji redovno održava kontakte sa vlastima u Srbiji (ovde).

Velika Britanija koristi i svoje značajno prisustvo na Kosovu i Metohiji za destabilizaciju Srbije i njenu desuverenizaciju, pri čemu je London jedan od ključnih promotera nezavisnosti tzv. Kosova (ovde). Nedavna informacija da je V. Britanija kupila 860 kilometara magistralnih optičkih trasa u Srbiji (ovde), više nego jasno svedoči u strateškom prisustvu ove države u Srbiji, koje u uslovima spoljnopolitičke podređenosti Srbije Briselu ima nesumnjivo destabilizirajuće dejstvo na prilike u zemlji.

Evropa i rat

Zbog velike spoljnopolitičke zavisnosti od Brisela, Beograd nema mogućnosti da uspostavi bilo kakav poseban kanal kontakta sa Vašingtonom, a SAD svoj odnos prema Srbiji grade u okvirima odnosa koje aktuelna predsednička adminstracija ima sa Evropskom unijom. A na odnos SAD sa EU, po svemu sudeći, presudno utiče namera briselske globalističke elitu da spreči izlazak SAD iz ukrajinskog proksi rat, koji Unija i London vode protiv Rusije, a koji je za briselsku globalističku elitu od egzistencijalnog značaja (ovde).

Pošto je Brisel spreman da američko učešće u ratu protiv Rusije, u bilo kojoj formi, plati svojom političkom i ekonomskom nezavisnošću, SAD koriste takvu situaciju da širom Evrope, pa i na Balkanu, ukloni rusko i kinesko, pre svega ekonomsko, a i svako drugo prisustvo.

Zbog velike zavisnosti od Brisela pozicija zvaničnog Beograda je ranjiva i prema Velikoj Britaniji, a naročito prema SAD

Odatle dolazi i američki udar na energetsku stabilnost Srbije, koji je svakako usaglašen sa Briselom, i koji je usmeren na jednu od važnih pretpostavki za vođenje multipolarne spoljne politike. Ograničenja koja je EU uvela za kineski čelik iz Srbije, takođe su potpuno u skladu sa trenutnom američkom politikom prema Balkanu i Evropi uopšte.

Delovanje Turske u Srbiji i regionu ima takođe destabilizirajući efekat, pre svega usled jednostrane vezanosti Srbije za Brisel, što zvanična Ankara, kao važan član NATO pakta, umešno koristi za ostvarenje svojih neoosmanističkih planova na Balkanu. Potpisnik ovih redova je već pisao o ulozi Turske na prostoru Kosova i Metohije i Crne Gore (ovde, ovde).

Podaci izneti u ovim tekstovima jasno svedoče o nemoći Srbije da se na srpskom nacionalnom prostoru odupre neoosmanističkoj ekspanziji Ankare. Nemoć velikim delom dolazi od nesamostalnosti srpske spoljne politike, odsustva jasno definisanih nacionalnih ciljeva i evropodobne obaveze regionalne saradnje, čije poštovanje Brisel kontroliše na dnevnom nivou.

Kontejneri sa turskim lovačkim dronovima Skajdager stižu na prištinski aerodrom, 8. oktobar 2025. (Foto: Facebook/Albin Kurti)

Činjenica je da je rat u Ukrajini smanjio manevarske mogućnosti spoljne politike Srbije i da postoji realna pretnja da u novim uslovima budu pod diktatom Brisela, Vašingtona i Londona iz Srbije istisnute poslednje važne pretpostavke multipolarnosti – ruski udeo u energetskom sektoru i brojne kineske investicije. Međutim, ovakva situacija je dobrim delom rezultat činjenice da je Srbija i pre početka rata u Ukrajini povećavala svoju političku zavisnost od Brisela.

Tek je rat u Ukrajini pokazao koliko je opasno za Srbiju da izgubi realne prepostavke multipolarnosti i da svoju sudbinu veže samo za jedan spoljnopolitički „stub". Vezanost Srbije za Brisel umanjuje mogućnosti Srbija da se samostalno dogovara i sarađuje sa drugim važnim spoljnopolitičkim političkim „igračima", čak i sa onim koji imaju trenutne zajedničke interese sa Briselom.

U uslovima rata u Ukrajini pokazalo se da ništa ne preti unutrašnjoj stabilnosti jedne države, kao nespremnost političkih elita da preuzmu odgovornost za vođenje nezavisne spoljne politike.

U takvim nezavidnim okolnostima, danas se sa opozicionog pola srpske političke može neretko čuti da su u međunarodnoj politici, kada je u pitanju odnos prema Srbiji – svi isti. Takvo izjednačavanje govori da se iza ovih parola ne nalazi nikakva ozbiljna politika. Jer, ozbiljna spoljna politika pravi pažljivu gradaciju prema spoljnopolitičkim partnerima i to na osnovu brojnih i različitih pokazatelja.

Činjenica je da se spoljna politika ozbiljnih država pre svega rukovodi naciionalnim intersima, jer samo kolonijlani režimi ne vode spoljnu politiku u skladu sa nacionalnim interesima. Međutim, istorija i sadašnjost jasno pokazuju da srpski nacionalni intersi i intersi pojedinih velikih svetskih „igrača" nisu podjednako konvergentni. Ozbiljna suverenistička spoljna politika mora uvažiti ovu činjenicu.

Zoran Čvorović je profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu. Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor: Novi Standard

Naslovna fotografija: Getty/Dursun Aydemir/Anadolu Agency

BONUS VIDEO: 

 

nspm.rs

: "Политико":   Ко се у Вашингтону заузео за Додика да му се укину санкције?

:

~3 minutes

---

четвртак, 30. октобар 2025.

 САД су укинуле санкције Милораду Додику, а портал Политико је објавио да одлука америчких власти представља промену курса према "Босанском медведу" и "проруском националисти".

Политико подсећа да је Додик у августу смењен с места председника Републике Српске пошто је осуђен због противљења одлукама високог представника за БиХ.

Додику је санкције увела администрација претходног председника Џозефа Бајдена.

Политико пише да су укинуте пошто је неколико блиских савезника Доналда Трампа инсистирало на укидању санкција, укључујући МАГА инфлуенсерку Лауру Лумер и званичнике из времена првог Трамповог мандата, Рудија Ђулијанија и Мајкла Флина.

Амерички магазин је објавио да је Додикова странка СНСД унајмила чувеног америчког лобисту и политичког консултанта Пола Манафрота, који је 2016. године био део Трамповог изборног тима.

Више извора је Политику рекло да је Манафортов посао у Републици Српској био фокусиран на домаћу политику.

Лобиста је у писаном одговору Полтику навео да његове консултације Додиковој партији нису имале никакве везе с утицајем на америчку политику.

Негирао је да се срео с било ким у америчкој администрацији у вези с било којим страним клијентом.

"Бавим се изборима у иностранству, не лобирањем", навео је Манафорте.

Превремени избори за председника РС заказани су за 23. новембар.

Раније ове године, Додик је ангажовао још једног лобисту из САД, пише Политико. У питању је бивши гувернер Илиноиса Род Благојевич, којег је Трамп помиловао у фебруару.

Портпарол Стејт департмента је изјавио је да је укидање санкција америчке администрације лидеру Савеза независних социјладемократа (СНСД) и бившем председнику Републике Српске (РС) Милораду Додику и његовим сарадницима уследило због конструктивних потеза Народне скупштине РС претходних седмица.

"Конструктивне акције које је предузела Народна скупштина РС у претходним седмицама требало би да побољшају стабилност Босне и Херцеговине и омогућиће партнерство са САД-ом, засновано на заједничким интересима, економском потенцијалу и заједничком просперитету", наведено је у у писаном одоговору портпарола Стејт Департмента за сарајевски портал Детектор.ба.

Додали су да је "укидање санкција за бившег председника РС и укупно 48 његових сарадника и компанија, који су санкционисани у претходне три године, део је редовних ревизија које Сједињене Америчке Државе проводе у вези са санкцијама".

(Н1)

 

standard.rs

Pismo sa Kosova ili posle izbora

Јања Гаћеша

12–15 minutes

---

Dok se sabiraju utisci nakon lokalnih izbora, postavlja se pitanje da li će moći da se poništi nešto od onoga što je lokalna vlast sa Albancima na čelu uradila na severu KiM tokom proteklih godina. Setite se koliko je samo izgrađeno baza, policijskih stanica...

Uoči drugog kruga lokalnih izbora na Kosovu i Metohiji nema neizvesnosti kada su srpske sredine u pitanju, odnosno u drugi krug idu samo dvojica kandidata za predsednika opštine Klokot u Kosovskom Pomoravlju – kandidat Srpske liste Božidar Dejanović i Srećko Spasić ispred stranke Srpska narodna sloga.

Svesni smo da se, kako god da okreneš, radi o separatističkim izborima, ali ako smo već prinuđeni da živimo u okupaciji gde se običnom čoveku silom mnogo toga nameće, onda su lokalni izbori za ljude u opštinama sa srpskom većinom nužno zlo. Oni mogu da se posmatraju i kao deo borbe za opstanak – u smislu da u njima može duže da se izdrži. Centralni nivo vlasti druga je priča, i većina nas prisustvo Srba u prištinskom parlamentu doživljava kao izdaju.

Da je sreće da do ovakvih izbora nikad nije ni dolazilo, ali činjenica je da se malo lakše opstaje kada su u opštinama Srbi. To najbolje znamo mi koji pripadamo albanskim opštinama i koje nas sputavaju na sve moguće načine. Što više vremena prolazi sve nam je teže, jer dolaze mlađe generacije koje nam jasno stavljaju do znanja da za nas u tim opštinama mesta nema.

(Sve ovo je običan čovek morao da prihvati, jer je ostavljen. Ostavila ga je sopstvena država Srbija. Da ne ponavljam priču o institucijama koje su ovde ugašene, a na koje smo se svi oslanjali. Naše opštine, odnosno Privremeni organi – kako su nazvane po potpisivanju Briselskog sporazuma – sada rade u blizini administrativnih prelaza, odnosno tu su izmeštene. Od njih nas dele desetine, pa i više od sto kilometara, u zavisnosti gde ko živi na Kosovu i Metohiji, ali o tome ću pisati nekom drugom prilikom.)

Povratni procesi

Elem, daleko da je sve dobro u opštinama sa srpskom većinom i da ljudima ruže cvetaju, jer sve je deo „države Kosovo" i tu problem dolazi od tzv. ministarstava, odnosno centralnih institucija, gde se često donose odluke bez da se lokalna samouprava uopšte konsultuje, ali barem su malo odškrinuta vrata običnom čoveku da završi poslove vezane za svakodnevni život.

Da se vratim na „pobedu" Srpske liste i kažem da nije ona tako sjajna kao što se predstavlja. To se posebno odnosi na sever Kosova i Metohije. Suočeni sa neviđenim terorom proteklih godina, posebno od kada su napustili institucije, ljudi su izašli na izbore i glasali. Srbi su osvojili vlast u sve četiri opštine kao i najveći broj odborničkih mesta ali, da li se situacija može vratiti na staro, odnosno na vreme pre napuštanja lokalnih samouprava?

Srbi južno od Ibra komentarišu kako će izgledati četiri opštine na severu sa Srbima na čelu, zaposlenim Albancima u njima, ali i pod nadzorom centralnih vlasti iz Prištine koje će sada posebno kontrolisati svaki njihov pokret, i to bukvalno. Da samo znate koliko je pitanja, a odgovori koji se naziru su poražavajući.

Sednica Skupštine Srpske liste, 9. jun 2025. (Foto: Fejsbuk/Srpska lista)

Na primer, da li će se vratiti na posao svi oni Srbi koji su dali otkaz na poziv Srpske liste pre tri godine, odnosno otpustiti oni (Albanci) koji su zaposleni po njihovom odlasku i imaju rešenja? Da li će moći da ponište nešto od onoga što je lokalna vlast sa Albancima na čelu uradila po severu KiM proteklih godina?

Setite se koliko je samo izgrađeno baza, mostova, policijskih stanica, da ne pominjem imena ulica i slično. Da li će sada Srbi u institucijama moći da utiču da se uklone svi oni punktovi policije koji su izgrađeni po severu pokrajine ili da se vrate zaposleni u policiji ili pravosuđu. Sve je to Sizifov posao i ništa neće moći da se uradi bez dozvole centralnih vlasti.

Da je sreće da do ovakvih izbora nikad nije ni dolazilo, ali činjenica je da se malo lakše opstaje kada su u opštinama Srbi

Pitanje je i da li će centralne vlasti za određene odluke pitati lokalnu samoupravu? Opštine sa srpskom većinom južno od Ibra često se zaobilaze i to kada su krupne odluke u pitanju. Setite se samo oduzimanja obradivog zemljišta Srbima u Gračanici od strane tzv. resornog ministarstva iz Prištine za potrebe širenja Arheološkog parka „Ulpijana", bez konsultacija sa lokalnom samoupravom.

Narod se bunio, opštinski čelnici se kleli da nisu ništa znali, i to je završena priča. Zato je pitanje nad pitanjima koliko će se toga i šta promeniti? Da li narod na severu može da se organizuje i pobuni kao ranije, a posle svih hapšenja i racija koje se dešavaju svako malo? Daj Bože da grešim, ali kakvo tek razočaranje čeka Srbe sa severa.

Nove teme

Priličan posao su Albanci na severu pokrajine završili proteklih godina i niko od nas ne veruje da je to bila samovolja Aljbina Kurtija.

Trebalo je razbiti Srbe u tom delu KiM i pronašao se način. Mislim, niti je Kosovo država, niti je Kurti svemoćan vladar, ali je projekat „države Kosovo" trebalo zaokružiti u sklopu nekog mnogo većeg projekta, jer novi svet se stvara i grabež je neviđena. (Imao je tu svoju ulogu i zvanični Beograd. Mislila bih drugačije da su u jesen 2022. godine pozvani svi Srbi na Kosovu i Metohiji da napuste institucije lažne države Kosovo. Ovako parcijalno, bilo je sumnjivo  od samog početka.)

Ovo što pišem potvrdiće i Albanci, običan narod koji se muči da preživi. Zar nisu svoje nezadovoljstvo pokazali slabom izlaznošću u prvom krugu izbora koja je bila ispod 40 odsto. Iako su albanske partije udruženo nastupile u borbi za vlast u opštini Gračanica, slab odziv birača albanske nacionalnosti spasio je, da tako kažem, ovu lokalnu samoupravu da je Srbi ne izgube. Ostaje uvek mogućnost da je i to deo taktike, i da će već na sledećim izborima situacija biti drugačija, ali da ne pričam unapred jer mišljena sam da oko svega ovde neko drugi pokreće figure.

Zgrada opštine Gračanica (Foto: Fejsbuk/Opština Gračanica)

Iako sam u tekstu prednost dala izborima, oni nisu glavna tema Srba sa Kosova i Metohije – posebo ne južno od Ibra. Pominju se u kontekstu toga kako će sada biti Srbima na severu pokrajine. U opštinama južno sve je manje-više isto i ništa ne nagoveštava neki boljitak, otuda i ravnodušnost – tu se ne biraju najbolji, već manje zlo.

Mi smo se o svom jadu zabavili. Ono što ljudima od septembra posebno privlači pažnju jeste najava tzv. MUP Kosova da će od prvog novembra početi primena određenih mera za sve one koji imaju vozila registrovana na gradove u ostatku Srbije, a istim na Kosovu i Metohiji  upravljaju na osnovu ovlašćenja.

Bile su najavljene visoke novčane kazne, čak nije bila isključena mogućnost oduzimanja vozila. Pored pomenutog, stigla je i najava o sprovođenju Zakona o strancima, ali nije bilo jasno da li će i on stupiti na snagu prvog novembra, jer datum se nije pominjao.

Registrovanje automobila

Veliki broj Srba ima automobile registrovane u ostatku Srbije na ime prijatelja ili rođaka i upravlja njima na osnovu ovlašćenja. Takođe, jedan broj ljudi (manji) ima prijavljeno boravište u ostatku Srbije i upravlja vozilom sa tim dokumentima, pa je automatski za ovdašnju policiju „strani državljanin", iako ima i tzv. kosovska dokumenta, odnosno živi na Kosovu i Metohiji.

Broj Srba koji upravlja vozilima na osnovu ovlašćenja drastično je porastao nakon ukidanja registarskih oznaka kosovsko-metohijskih gradova, konkretno tablica „KM", jer su ostale ukinute mnogo godina pre – „PR", „UR", „PZ" itd. Tada su ljudi na severu masovno svoja vozila registrovali u ostatku Srbije, i upravljaju njima na osnovu ovlašćenja.

Videvši da nema drastične reakcije policije – izuzev verbalnog maltretiranja kada vas zaustave jer vide srpske tablice – njihovim stopama krenuli su Srbi južno od Ibra. Mnogi su prodali svoja auta registrovana na tzv. "RKS" tablice i u ostatku Srbije kupovali druga, registrovali na tuđa imena i uzimali ovlašćenja. Sada, nije jedini razlog to što nisu želeli da imaju auta registrovana u „državi Kosovo", već i činjenica da su auta u ostatku Srbije jeftinija i kvalitetnija nego na Kosovu i to za po nekoliko hiljada evra – reč je o polovnim autima.

Srpski grafiti u Severnoj Mitrovici (Foto: Antonio Ahel/ATAImages)

Ima onih koji su računali da ako dođe do toga da zabrane upravljanje njima na KiM na osnovu ovlašćenja, za tu razliku u kupovnoj ceni plate carinu i auto preregistruju na „RKS" tablice. Samo, tu postoji jedan uslov, a to je da auto ima manje od 10 godina jer se stariji ne može registrovati. Ogromna većina ljudi nema novca za auto koji ispunjava ovdašnje uslove za registraciju i jedino što su mogli jeste da se snalaze na već opisan način.

Ono što je posebno zanimljivo jeste činjenica da su i Albanci radili isto. Kupovali auta u ostatku Srbije, registrovali na nečije ime u Bujanovcu, Vranju, čak i Leskovcu, i voze na osnovu ovlašćenja. Među njima je znatan broj policajaca – verovali ili ne.

Čudo preživljavanja

Kada smo čuli za najavljene mere (i posebno zbog načina na koje su predočene), situacija je bila prilično bezizlazna. Nigde nije predviđena mogućnost preregistracije svih vozila bez obzira na godište. U protekla dva meseca čule su se različite priče, ali potajno su se vlasnici vozila sa srpskim registarskim tablicama nadali da će ili doći do odlaganja ili će dozvoliti preregistraciju, odnosno da je sve to predizborna priča – glumatanje države.

Poslednjeg vikenda u oktobru stigla je vest da se mere najavljene za prvi novembar odlažu, odnosno da će tada početi informativna kampanja koja će se odnositi i na Zakon o strancima. Ton je sada drugačiji, kao da su, žargonski rečeno, spustili loptu. „Poseban fokus kampanje biće na informisanju građana o uslovima za učešće u saobraćaju na teritoriji Republike Kosovo, posebno za vozila registrovana u stranoj državi i pitanjima vezanim za sprovođenje zakonskih odredbi za vozila. Kampanja će takođe pružiti praktična uputstva  za ulazak, kretanje, boravak i zapošljavanje stranih državljana u Republici Kosovo", kaže se u saopštenju tzv. MUP Kosova.

Samo dan uoči odlaganja mera, odnosno najave informativne kampanje, u blizini prelaza Merdare, preneo je KIM radio, grupa mladića uzrasta od 15-16 godina gađala je jajima i sitnim kamenjem dva automobila sa srpskim registarskim oznakama.

Da se incident dogodio potvrdila je „Direkcija granične policije" u odgovoru dostavljenom Medija centru iz Čaglavice, rekavši da su auta gađana jajima od strane „mladih osoba (dece)". Znači, opet „malji deca". (Treba li da kažem da policija nije pronašla napadače ili se to podrazumeva?)

Administrativni prelaz Jarinje (Foto: RT Balkan/Zoran Šaponjić)

Kako možemo da tumačimo sve ovo? Mere su odložene, ali nije isključeno da će auta sa srpskim tablicama sada postati meta i da će se gađati kamenjem, jajima ili ko zna čim, i da će to činiti „malji deca".  Cilj je samo jedan, a to je da se Srbi nateraju da odustanu od srpskih registarskih tablica, odnosno upravljanja vozilima na osnovu ovlašćenja. Jedan broj je u protekla dva meseca već odustao ne želeći da čeka prvi novembar.

Dalje, komentarišemo među sobom i što sve češće na ulicama Gračanice srećemo britanske pripadnike KFOR-a. Godinama ih nismo viđali, i nekako nam je bilo lakše. Među Srbima na Kosovu i Metohiji važi jedno nepisano pravilo a to je; gde su oni, nama se ne piše dobro. Najveći broj Srba, po dolasku „mirovnjaka", ubijen je baš u zonama gde su nadležni bili Britanci, i nikada počinioci tih gnusnih zločina nisu pronađeni. Te vojske sećamo se samo po zlu.

Sve češće na ulicama Gračanice srećemo britanske pripadnike KFOR… Gde su oni, nama se ne piše dobro

Uoči lokalnih izbora, baš u danima kada je glavna tema bila udruživanje inače nepomirljivih albanskih partija u „Albanski savez" i njihov zajednički nastup na izborima za opštinu Gračanica, išli su po selu i razgovarali sa meštanima pitajući ih: „Da li je bolje za vas da na čelu opštine bude Srbin ili Albanac?"

Šta da kažem na kraju svega ovoga? Možda da citiram Ivu Andrića koji je u svojoj knjizi Znakovi pored puta napisao: „Ponekad čovek preživljuje takve stvari da sama činjenica da ih je preživeo znači ne samo pobedu i izbavljenje nego čudo; jedno ponovno, radosno rođenje po naročitoj milosti viših sila."

Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice i autor knjige „Pisma s Kosova 2011-2023: Zašto si nas ostavio Beograde?" Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor: Novi Standard

Naslovna fotografija: Tanjug/Srpska lista/bs

BONUS VIDEO:

 

politika.rs

Србија између кратког руског ланца и европског дугог штапа

Јасна Петровић-Стојановић

6–7 minutes

---

Ако су ЕУ и председавајућа Европске комисије Урсулa фор дер Лајен видели интерес у доношењу одлуке о одрицању од руског гаса, онда су се или грдно прерачунали или им уопште није важно како ће се грејати грађани уније. А они, као и индустрија у земљама чланицама, течни природни гас (ЛНГ) данас плаћају 100 евра за мегават-сат – руски је пред почетак рата у Украјини коштао три пута мање. Према последњим подацима Евростата, домаћинства у ЕУ се сада суочавају са 20 одсто већим рачунима за грејање, а чак 15 милиона њих не може да загрева своје домове. Челници ЕУ су мудро посаветовали грађане да се у борби против хладноће ослоне на топле џемпере и ћебад, а недавно су се похвалили да су им складишта гаса попуњена више од 72 одсто и да за њих нема зиме.

Било зиме или не, чланице Европске уније одобриле су 19. пакет санкција против Русије, који, између осталог, укључује забрану увоза руског гаса на европско тржиште од 1. јануара 2027, годину дана раније него што је првотно било планирано. Постепено укидање стартује од 1. јануара 2026. Бугарска је већ много пута показала да ће пре себи пуцати у ноге и остати без пара за транзит гаса, него што ће се супротставити одлукама Брисела и САД. Због тога, с правом постоји бојазан да ће оставити и Србију и Мађарску без енергента који до ње стиже „Турским током".

Након што су се власти у Србији огласиле упозорењем да се наша земља налази у веома тешкој, готово безизлазној ситуацији због забране увоза руског гаса, огласила се европска комесарка за проширење Марта Кос. Поручила је да одлука Савета ЕУ не значи да ће чланице уније зауставити транспорт руског гаса до трећих земаља, међу које спада и Србија. Нагласила је да ЕУ подржава Србију и друге балканске државе у диверсификацији увоза енергената.

„Решење Савета ЕУ не предвиђа да ће земље чланице морати да прекину транзит руског гаса у треће земље, као што је Србија", била је категорична комесарка.

Др Михајло Рабреновић, оснивач Евросфере, пита се да ли Марта Кос говори истину или је реч о полуистини која би могла скупо да кошта Србију: „Она (можда) формално говори истину, али само напола. Позивајући се на одлуку Савета ЕУ, она наводи да забрана увоза руског гаса од 1. јануара 2026. не значи аутоматски и забрану транзита ка трећим земљама. То јесте тачно – али само ако се државе чланице сагласе и ако политички и безбедносни услови то дозволе. У документима ЕУ нигде се не гарантује да ће гас сигурно стизати до Србије, већ се предвиђа могућност ревизије снабдевања и ограничења из разлога безбедности енергетског система", објашњава Рабреновић и додаје да председник Вучић с правом упозорава на реалан ризик да оно што је на папиру дозвољено – у пракси може бити онемогућено.

„Марта Кос говори о 'де јуре' могућности, а Вучић о 'де факто' стварности. У међувремену Русија у овако комплексној ситуацији Србију држи на кратком ланцу – није закључила нови уговор о испоруци гаса, како би задржала утицај и покушала да обесхрабри Београд у заштити својих интереса у вези са НИС-ом.

Брисел, који жели да се представи као савезник, требало би да захтева диверсификацију само у мери у којој је спреман да је стварно и помогне подршком у финансирању изградње нових интерконектора и инфраструктуре преко Хрватске, Румуније или из других праваца. У супротном, реч је о још једној полуистини која Србију може скупо да кошта", категоричан је Рабреновић.

Обрни-окрени, сва је прилика да поједини представници ЕУ говоре полуистину, Русија користи зависност као полугу притиска, а Србија упозорава на целу истину. А у политици полуистина често наноси већу штету него лаж, јер ствара утисак сигурности тамо где сигурности нема.

– Не треба занемарити ни шири контекст, односно чињеницу да је удео руског гаса у укупном увозу ЕУ пао на 12 одсто, а пре рата у Украјини био је 45 одсто. Сходно томе, искључење руских количина неминовно ће повећати притисак на цене и доступност енергената, што захтева благовремене заштитне механизме за домаћинства и индустрију у Србији – упозорава оснивач Евросфере.

Финансијски аналитичар Владан Павловић каже да ће се укидање спроводити фазно, те да за Србију није проблем само то већ и то што нема ни краткорочни, ни дугорочни уговор, већ само онај до јануара 2026. године. Из тог разлога нејасно је у коју категорију спадамо.

– Бугарска ће прекинути само доток за краткорочне уговоре, али не и за дугорочне. Сматрам да ћемо ми добити изузеће и дозволу за нови уговор, мислим да је то већ и договарано приликом посете Урсуле фон дер Лајен Београду, мада није званично поменуто, тако да нема разлога за драму. У противном, чека нас колапс који није решив ове зиме, а вероватно ни следеће. Како год, до 2027. се дефинитивно морамо диверсификовати, а то значи изградњу руте која иде кроз Северну Македонију и за почетак повезивање на румунски гас – истиче Владан Павловић.

Додатне количине из Азербејџана, Грчке и Мађарске

У случају најгорег сценарија – да се Србији, дакле, забрани увоз руског гаса, алтернативе су азербејџански гас, течни природни гас (ЛНГ) са терминала у Грчкој, из Румуније, Турске и Мађарске, која је главно гасно чвориште, а до ње може да стиже и ЛНГ са Крка. Будући да је Србији годишње потребно око 3,2 милијарде кубика гаса из ових других праваца, могла би да се обезбеди трећина, односно милијарда кубика. Остало би морала да повлачи из складишта у Мађарској или да докупи још неке количине (не)руског гаса, под условом да капацитети гасовода нису претходно заузети за транзит гаса неке друге