Нико не одговара за злочине над Србима

Нико не одговара за злочине над Србима

Заборављене српске жртве (Фото: Новости)

Книн – Прошле су две деценије од убиства 67 српских цивила, од којих 31 жене, у селима Пожешке котлине на подручју западне Славоније, а за те злочине још нико није одговарао, ни пред Хашким трибуналом, ни пред хрватским судовима.

Злочини су почињени на основу наредбе коју је донео Кризни штаб општине Славонска Пожега 29. октобра 1991. о „евакуацији" 26 села испод планина Папука и Псуња.

Била је то прва и једина званична наредба ове врсте у Европи после Другог светског рата која је довела до потпуног уништења 23 српска села, наводи Документационо-информативни центар „Веритас".

Наредба је дан раније излепљена на јавним местима, а спроводили су је припадници хрватске локалне полиције и цивилне заштите.

У наредби је стајало да „у последње време четничке терористичке снаге и јединице ЈА све више угрожавају својим борбеним деловањем цивилно становништво у западном делу општине Славонска Пожега" и да се евакуација спроводи „у циљу заштите њихових живота и успешније одбране одбрамбених положаја" хрватских снага на том подручју.

Евакуацијом, коју је требало спровести у року од 48 сати, била су обухваћена села у којима је, према попису из 1991, живело 2.120 лица.

О стварним циљевима наредбе говори и чињеница да се није односила на хрватска села Ивандол, Дежевци, Перенци, Торањ и Бишкупци која се додирују са српским, а која су означена као „рејони окупљања житеља".

Поштујући наредбу, већина становника је напустила села и домове, с тим што су неки уточиште нашли код рођака у оближњим селима, а мањи број у суседним хрватским селима.

Иако је мештанима обећано да ће по повратку затећи све како су и оставили, убрзо по евакуацији почела је организована пљачка свега што је имало вредност и што је могло да буде однето. Потом је уследило систематско паљење и минирање српских кућа, с очитим циљем да буду прикривени трагови пљачке и да се становници напуштених села у њих више никада не врате.

Том приликом страдао је део старијих људи, који није хтео или није могао, због старости и болести, да оде из села.

Да би се хрватској и међународној јавности „објаснило" зашто су опљачкана и запаљена српска села, лансирана је теза да су то урадили сами Срби приликом повлачења, како њихова имовина не би пала у хрватске руке.

Видевши шта се десило са њиховим имањима, а у страху за сопствене животе, већина Срба из евакуисаних села кренула је за Босну и Херцеговину у којој још није почео рат, а одатле пут Србије или Источне Славоније, која је у то време била под контролом тамошњих Срба.

Мањи број људи склонио се у српска села Горњи Врховци, Вучјак Чечавски и Шњегавић, која су одбила Наредбу о евакуацији и у којима су формиране јединице Територијалне одбране организовале сеоске страже и одбрану, док су им мештани пружали логистику за смештај и храну.

У зору 10. децембра 1991. године, јединице 121. бригаде Збора народне гарде из Нове Градишке и 123. бригаде из Славонске Пожеге напале су „непокорна" српска села, која су пала без отпора, док је становништво са наоружаним припадницима ТО побегло према БиХ.

Следећи упутство Заповједништва одбрамбених снага Источне Славоније и Барање, које је из Осијека послато Кризном штабу Славонске Пожеге да „у случају кршења наредбе" могу да отворе ватру без претходног упозорења, хрватске јединице 24. октобра 1991. пуцају на све што се креће, а „непокорна" села добијају апокалиптичан изглед.

Преживели житељи села и рођаци жртава су од 2000. до 2003. подносили кривичне пријаве за злочине „геноцида и етничког чишћења" Државном одвјетништву Хрватске, Хашком трибуналу и другим институцијама које се баве ратним злочинима и заштитом људских права уз доказе о жртвама, опљачканој и уништеној имовини, као и починиоцима.

Сву документацију о овим злочинима „Веритас" је у новембру и децембру 2008. доставио српском Тужилаштву за ратне злочине које је након преткривичног поступка, прикупљене доказе доставило тужилаштву.

И поред свих тих активности, истрага о убиствима цивила у „непокорним" српским селима, покренута марта 2000. „против НН лица", тапка у месту.

Жупанијско државно одвјетништво у Пожеги још чека одговоре хрватског Министарства одбране о јединицама које су тада деловале, као и обдукционе налазе и идентитет жртава ексхумираних у Шњегавићу.

Дугогодишње чекање доводи се у везу с изјавом тадашњег шефа Кризног штаба Славонске Пожеге и потписника Наредбе о евакуацији, а од 1993. до 2006. и жупана Пожешко-славонске жупаније Анте Багарића, који је одмах по ексхумацији гробнице у Шњегавићу, не чекајући обдукцију, изјавио да није реч о цивилним жртвама, већ о припадницима Бањалучког корпуса Југословенске народне армије.

Убијали и старце

Само у једном дану, 10. децембра 1991. у Шњегавићу и Вучјаку Чечавском убијено их је 36 људи просечне старости око 60 година, а међу жртвама је било 20 жена. Из масовне гробнице на рубу села Шњегавић, децембра 2000. ексхумирано је 13 посмртних остатака, од којих је осам идентификовано у последње две и по године као житељи тог села и Вучијака Чечавског.

 http://www.vaseljenska.com/vesti/niko-ne-odgovara-za-zlocine-nad-srbima/

Tomislav de Gol

Tomislav de Gol

Ljiljana Smajlović - 27.10.2011 18:24

U Srbiji je ponovo u modi Šarl de Gol. Ne, naravno, stvarna istorijska ličnost slavnog generala i državnika, koji je povratio slavu Francuskoj, koji je vodio izrazito nezavisnu spoljnu politiku, koji je povukao Francusku iz zajedničke komande NATO-a i zatražio da se sedište ovog vojnog saveza iz Pariza preseli u Brisel.

Ne političar koji je suverene nacionalne države smatrao za stubove na kojima se gradi Evropa i koji je smatrao da "jedino nacionalne vojske imaju smisla" jer su jedino vojnici motivisani patriotizmom "prvorazredni ratnici".

Ne general koji je uklonio američko nuklearno oružje sa francuskog tla i zatvorio američke baze, tako da u Francuskoj više nije bilo američkih trupa, i koji je smatrao da američko vojno prisustvo u Evropi sputava ujedinjavanje evropske zajednice, koja se, po njegovom mišljenju, u budućnosti imala prostirati "od Atlantika do Urala" i suprotstavljati hegemoniji američke velesile.

Političar kog beogradski diplomatski saloni desetak godina u redovnim ciklusima nostalgično pominju je De Gol, koji je dao nezavisnost Alžiru. Kontekst je uvek isti: dokle ćemo čekati da se pojavi srpski De Gol? Donekle im je na ruku išlo to što je čovek koji je pobedio Slobodana Miloševića na izborima za predsednika Jugoslavije, Vojislav Koštunica, pominjao De Gola kao "demokratskog nacionalistu" i svoj politički uzor.

Bilo je to još u vreme kada je Zapad Koštuničinoj izbornoj pobedi nad Miloševićem pružao oduševljenu podršku. Ni pre toga niko iz Brisela i Vašingtona nije javno protivrečio Demokratskoj opoziciji Srbije kada je u izbornoj kampanji obećavala biračima da će, ako pobedi, sačuvati Kosovo.

Kakva ironija, zar ne, da se Miloševićeva opozicija 2000. služila gubitkom Kosova kao sredstvom za prepadanje birača. Ako ponovo izaberete Miloševića, izgubićemo Kosovo: to je bila jedna od predizbornih parola tadašnjih opozicionara, koji su se u to vreme žarko hvalili zapadnom podrškom. U jesen 1999. godine, Zoran Đinđić je po povratku s istanbulskog samita OEBS-a promrzle građane na protestnom skupu opozicije na Trgu Republike u Beogradu bodrio sledećim usklikom: "Mi smo danas partner čitavom svetu!"

Kada je Koštunica odbio da bude "srpski De Gol" koji će Kosovu dati nezavisnost, Vašington i Brisel su svoje nade i strepnju preneli na Borisa Tadića, a još pre par godina su počeli da s istim ambicijama merkaju i Tomislava Nikolića. Evropljani žele čoveka koji bi, s autoritetom autentičnog srpskog nacionaliste, građane pomirio sa "činjenicom" da je Kosovo zanavek otišlo, kao što je "demokratski nacionalista" De Gol učinio da Francuzi svare gubitak Alžira, a da zbog tog gubitka ne izbije građanski rat.

Amerikanci imaju svoje istorijske paralele pa se nadaju srpskoj verziji Ričarda Niksona, po logici da je on bio ljuti republikanac i američki nacionalista, koji je imao hrabrosti da ode u istorijsku posetu komunističkoj Kini. Konzervativni političar tvrde nacionalističke reputacije, po toj analogiji, Srbiju bi mogao da uvede u Evropu i pomogne joj da svari gubitak Kosova.

Sve je to jasno i jedva da se može zameriti zapadnim političarima i diplomatama što usred Beograda sufliraju svojim lokalnim prijateljima i saveznicima istorijske analogije koje idu na ruku njihovim dnevnopolitičkim interesima. Nije ni domaćim političarima i intelektualcima zabranjeno da sarađuju, pa ni da kolaboriraju s njima, kao i da dalekosežni srpski interes iskreno vide u čvrstom zagrljaju Vašingtona i Brisela, pa makar i po cenu Kosova.

Političar kog beogradski diplomatski saloni desetak godina u redovnim ciklusima nostalgično pominju je De Gol, koji je dao nezavisnost Alžiru. Kontekst je uvek isti: dokle ćemo čekati da se pojavi srpski De Gol?

Čudi, međutim, što se tako malo ljudi od struke i nauke ne protivi banalizaciji i iskrivljavanju važnih istorijskih događaja i ličnosti, i srpskih i tuđih. Đavo je uvek u detaljima, a detalji i istorijski kontekst bacaju sasvim drugačije svetlo na analogiju između Alžira i Pećke patrijaršije.

Čuveni francuski pisac Fransoa Morijak vidi Šarla de Gola kao čoveka koji je "bez vojnika, bez ičijeg ovlašćenja, neznan i nepoznat, izronio takoreći iz jednog sramnog sloma, izbačen stravičnim talasom na obalu Engleske, ipak pruža otpor dvojici slavnih pobednika Vinstonu Čerčilu i Frenklinu Ruzveltu". (To je upadljiv kontrast Klemansou, koji u Versaju 1919, iako vođa pobedničke Francuske, tada najmoćnije armije na svetu, nema moći da se odupire američkom predsedniku Vilsonu i Lojdu Džordžu, koji su u poređenju sa Čerčilom i Ruzveltom bili sasvim sićušni.) Aleksa Đilas u svojoj studiji o De Golu veli da je "učio i vaspitavao, kako strance, tako i same Francuze, da Francusku uzimaju ozbiljno" i da je svojoj otadžbini, a posredno i Evropi, povratio izgubljeno samopoštovanje i dostojanstvo, te da je vodio politiku stvarnog i simboličnog jačanja nacionalnog suvereniteta.

Nije ovde reč samo o tome da je Alžir bio francuska kolonija, a Kosovo kolevka srpske države. Te su razlike svima poznate i očigledne. Pravo je pitanje, zapravo, kako je moguće da u celom velikom Beogradu, punom profesora, univerziteta, biblioteka, akademija i instituta, samo i jedino publicista Aleksa Đilas primećuje da bi stvarni Šarl de Gol (a ne ovaj iz beogradskih televizijskih studija i diplomatskih večera) bio veliki protivnik francuskog priznanja nezavisnosti Kosova, jer bi mu namah bilo jasno da će nezavisno Kosovo postati američki satelit i poslušni saveznik američke imperijalne politike, ako treba i protiv Evrope.

Da pravi De Gol, koji je protivno američkim željama priznao Narodnu Republiku Kinu i uspostavio s njom diplomatske odnose davno pre Vašingtona, za razliku od Sarkozija, nipošto ne bi potcenjivao srpski otpor nezavisnosti Kosova. Da bi mu njegovo sopstveno duboko osećanje istorije, tradicije i religije pomoglo da hrišćanske korene, kulturu i spomenike Kosova vidi kao važne za identitet same Evrope. I konačno, kako ističe Đilas, da bi mu "njegov talenat za razlikovanje trajnih od prolaznih fenomena pomogao da shvati da Srbi nikada neće zaboraviti Kosovo i da se kosovski problem ne može dugoročno rešiti samo pritiscima na Srbe i pretnjama", te da bi autentična evropska politika insistirala na istinskom kompromisu između Srba i Albanaca.

http://www.nezavisne.com/komentari/kolumne/Tomislav-de-Gol-112301.html

Конузин: Подршка Русије Србији по питању Косова

Конузин: Подршка Русије Србији по питању Косова

Суботица – Амбасадор Русије у Србији Александар Конузин поновио је данас да његова земља подржава став и све одлуке Србије по питању Космета.

„Наш став према овом питању је веома једноставан, ми подржавамо став Србије и поштујемо све њене одлуке", казао је Конузин на Економском факултету у Суботици где је одржао предавање.

Конузин је истакао да Москва пажљиво прати дешавања у јужној српској покрајини и да су званичници амбасаде у сталном контакту са представницима Србије, пре свега са министарством спољних послова.

„У реално време информишемо Москву о догађајима на КиМ и одржавамо сталне контакте са нашом делегацијом у Њујорку у Савету безбедности", рекао је Конузин.

Што се тиче економске сарадње, руски амбасадор је оценио да је она у успону.

„Никада није било толико перспективних пројеката између две земље, који обезбеђују да се тај ниво односа одржи и наредних деценија", навео је Конузин.

Он се на Економском факултету у Суботици састао са деканом Ненадом Вуњаком и његовим сарадницима, а након тога је студентима тог факултета одржао предавање на тему економске сарадње Србије и Русије.

http://www.vaseljenska.com/politika/konuzin-podrska-rusije-srbiji-po-pitanju-kosova/

Влада Србије: Кфор лаже, ЕУ пристрасна, биће свашта!

Влада Србије: Кфор лаже, ЕУ пристрасна, биће свашта!

петак, 28 октобар 2011 08:01 Вести онлајн

Извештај Владе Србије о Косову и Метохији не садржи план за даље кораке Београда, али се наводи да је ЕУ била пристрасна о питању царинских печата и да је Кфор у недавном инциденту на прелазу Јариње на ненаоружане Србе бацао шок бомбе, сузавце и пуцао на њих бојевом муницијом, пишу "Вечерње новости".

 

Влада доставила извештај Парламенту Извештај Владе Србије стигао је у српски парламент, где ће се о њему расправљати другог новембра.

У извештају пише да нису тачне тврдње КФОР-а да су се војници бранили користићи сузавац и гумене метке, јер су извештаји из болнице доказали да су грађани били повређени правим мецима.

У тексту се наводи да се чула рафална паљба и да су се грађани разбежали, а да је Кфор бојевом муницијом дејствовао и на санитет који је дошао по повређене. "Србија стоји уз свој народ на Космету, брани га и заступа свим средствима која су јој на располагању, а то ће чинити и у наредном периоду", истиче се у извештају.

Влада Србије позива у извештају да се сви проблеми решавају мирно, "јер се сукоби на северу преносе на југ покрајине, где су Срби у окружењу Албанаца, па би могли да буду жртве екстремиста". Када је у питању царински печат, у тексту се наводи да је ЕУ била пристрасна, а да је Брисел тумачио да се аранжман односи и на административне прелазе на Космету.

Премијер Србије Мирко Цветковић јуче је најавио седницу парламента о Космету за 2. новембар. Без обавезе да знамо "шта даље" Владин извештај о Косову и Метохији не садржи никакав план о даљим поступцима Београда према Приштини или међународним снагама на Косомету. То су уочили и посланици, а шеф посланичког клуба Демократске странке Србије Милош Алигрудић рекао је да је незамисливо да тај извештај нема "бар два закључка шта чинити даље". Премијер је одговорио да декларација обавезује Владу да подноси извештај на свака три месеца, али не и да напише шта ће радити даље.  

 

Од „ЦИА Српства" до НАТО србофобије

Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ | 27.10.2011 | 12:28

„Људи без морала су најпрактичнији: неограничене су могућности њихове употребе"   Душко Радовић Да ли је некадашњи национални набој српских конвертита који су се од „патриота" трансформисали у србомрзце био и остао део евроатлантске антисрпске и антируске стратегије? Размислимо о томе у светлу недавних хистеричних напада Вука Драшковића на егзистенцијалне интересе Срба на северу Косова?     НОЖ, МОЛИТВА И ИЗДАЈА Без обзира на сву његову личну контроверзност – као и генерално гледано изразиту превртљивост српског друштвено-политичког живота, која је већ довела до тога да се не чудимо ономе што би у многим другим земљама изазвало бурну реакцију  јавности – немали број Срба је запањен недавним иступима Вука Драшковића. Лидер Српског покрета обнове својим (чак и са становишта српских стандарда) прекомерним дневнополитичким трансформацијама и калкуланством, али и клановским духом и непотизмом којим одише његова странка, те самодржачким начином вођења партије и неморалом који је она показала док је током друге половине 90-их владала  Београдом – одавно је разочарао огромну већину некадашњих симпатизера. Ипак, мало ко се надао да ће писац некада култних и неоспорно  национално отрежњујућих романа, „Нож" и „Молитва", баш толико ниско пасти у моралном погледу па да стане раме уз раме са перјаницама антисрпства, Соњом Бисерком и Наташом Кандић, односно да ће дођи до тога да кључни српски НАТО-лобиста Драган Шутановац спрам њега скоро делује као „патриота". Међутим, то се догодило. Задњих година ствари су ишле ка томе, да би кулминирале недавним Драшковићевим небулозним тврдњама да су Срби на северу Косова напали НАТО а не њих – о чему сведоче тешке ране српских цивила – до зуба  наоружана солдатеска тог агресивног пакта.   МАСКИРАЊЕ НАТО ЗЛОЧИНА Пошто се то десила, читава пропагандна конструкција чија потка је бајка о некаквим хуманистичким „европским вредностима", која се већ деценијама гради на Западу и од стране његове српске медијске, политичке и НВО „пете колоне" намеће Србима, пала је у воду. Уз то, Срби су добили јак аргумент у прилог тога да је НАТО (КФОР) на Косову и Метохији брутални окупатор и савезник шиптарских терориста, а не непристрасни чувар мира. Да би се ефекти тога колико толико ублажили, активирани су најагресивније перјанице Запада у Србији, као што су Вук Драшковић и Чедомир Јовановић. Они су отпочели нови циклус оптуживања Срба за сва зла на Балкану, при чему је наводни напад на КФОР представљен као задња карика у том „злочиначком" ланцу. Порука је јасна: тзв. европске вредности су „сјајне" а њихови НАТО заступници изразито „човечни", док је проблем само у томе што „примитивни" Срби, предвођени „злим" лидерима, то неће  да прихвате и, ретроградно инсисистирајући на „превазиђеном" територијалном интегритету своје земље, праве проблеме. Када ЛДП-овци и тзв. другосрбијанци са педигреом тако нешто тврде, све је у домену уобичајеног. Али, не тако мали део српске јавности пита се откуд то да је у њихове редове дошао Вук Драшковић? Јасно је зашто НАТО-у то треба. Згодно је да неко ко за себе тврди да је „прави националиста" прича исто што и јавни „Другосбијанци". Но, зашто Драшковић пристаје да дува у исту тикву са Јовановићем? Да ли се ту ради о потпуном неморалу па када више не види своје место на националистичком делу српске политичке сцене, он се без околишења пребацио у његову антисрпску зону, и у томе иде све даље и даље? Или је Драшковић уцењен због криминално-корупционашког деловања његове странке у Београду, када је тамо држала власт, односно због активности његове партијске паравојне формације током тзв. Ратова за југословенско наслеђе?   ДРАШКОВИЋЕВЕ МЕТАМОРФОЗЕ Могуће је да се ту крије кључ његове трансформације, али ипак је то мало вероватно. О Драшковићевом карактеру, и потенцијалу за користољубљем ма које врсте мотивисану превртљивост, много говори то што је некадашњи острашћени титоиста и четникомрзац постао „одани" Равногорац и заговорник „западних вредности". Шира јавност углавном и не зна за његов спис из 1981. године, „Ја, малограђанин", у коме се са становишта комунистичке идеологије обрачунавао са популарном културом. Нити за његов фељтон „Последња четничка завера", објављен у „Политици експрес" 1974. године, у коме је на најприземнији начин блатио Равногорски покрет,  у својству чијег промотера и заштитника се сада представља. На основу реченог видимо какав је Драшковић човек. Ипак, то – без обзира што указује шта је темељ његове превртљивости – не објашњава зашто се трансформисао у потпуног србофоба. Нешто је морало да подстакне (не)карактерни потенцијал за приземно-лукративну трансформацију. У доба титоизма користило му је што је био екстремни титоиста. У време када се Брозов систем љуљао и потом урушавао исплатило му се да се представља као „националиста". Наизглед, сада му је курентно да поново делује са антисрпскиих позиције. Међутим, није баш тако. Драшковић је већ  богато решио све своје материјалне проблеме и нема разлог да се прода Пентагону или неком сличном евроатлантском средишту моћи. Такође, политички би му се много више исплатило да се и даље претвара да је „патриота". Другосбијански настројени грађани тешко да ће, због старе „националне славе", гласати за СПО. Имају они своју узданицу – Јовановића. Значи, Драшковић је из неког разлога, као да је то морао, отишао много даље у дубине антисрпства него што му користи. Остаје нам да се позабавимо другим поменутим факторима Драшковићеве неотитоистичке метаморфозе. Али, унапред то да кажем, ни то нам неће решити енигму. Много времена је прошло од 90-их, а и оно што је СПО радио у Београду у то време само је представљало увертиру у још веће злоупотребе које се после октобра 2000. године везују за Демократску странку. С обзиром шта се све радило и ради у Београду, нико из актуелне власти и од стране њених страних ментора, не би се усудио да отвори престоничку Пандорину кутију. Што се тиче Драшковићеве Српске гарде, она је имала минорни војни значај, а у околностима када је јасно да НАТО нема никакав основ за судски поступак против Војислава Шешеља – који је на посредан начин имао значајну улогу у одбрамбеним ратовима које су Срби водили током 90-их – зар би лидер СПО-а који им није дао готово никакав допринос већ је и тада својим деловањем подривао српски одбрамбени потенцијал, од стране Запада могао да буде оптужен за било шта?   АНТИСРПСКЕ ДИРЕКТИВЕ   Све у свему, на основу досадашње „анализе" никуда нисмо сигли. Зато ствари треба да сагледамо из сасвим другачијег угла: хладноратовско геополитичког. За владе америчког председника Роналда Регана (1980-1988), САД су почеле интензивно да воде специјални рат против Југославије, о чему, тек примера ради, сведоче директиве (National Security Decision Directive) број 54. из 1982. године и број 133. из 1984. године. Тај „рат" је имао како економску димензију, срачунату на продубљивање кризе изазване неодговорном финансијско-привредном политиком коју је водио југословенски комунистички режим, тако и државно-политичку компоненту. Јер, иако је декларативни циљ био рушење комунистичког режима, намера је била и да се разори државна заједница.   Социјалистичка Југославија је после Титовог раскида са Стаљином имала важну улогу у америчким геополитичким плановима. И то како војно-политичку тако и пропагандну. Американци су још 1947. године започели „психолошки рат" против СССР-а. Тежиште активности било је на истицању благодети америчког начина живота. Циљ је био да руском народу „крене вода на уста" док слуша о благодетима западне потрошачке културе, и док се диви ономе што из њеног асортимана доспе и до њега. Намера пропагандиста је била да се чежња развије до те мере да у неком тренутку систем постане неодржив. Зна се: „Тиха вода брег рони"; и у једном моменту он ће се неминовно обрушити. То се и десило. Но, проћиће још доста времена до тога као и, узгред буди речено, док та врста пропаганде није добила  своје име: „социолошка пропаганда" („кум" јој је био чувени француски социолог – Жак Елил).   ТИТОИСТИЧКИ ЕВРОАТЛАНТИЗАМ   Титова Југославија је, макар посредно, учествовала у америчком вођењу социолошке пропаганде усмерене против СССР-а. СФРЈ је деценијама примала огромну бесповратну помоћ од САД, како би наша тадашња земља деловала што привлачније народима који су живели иза тзв. гвоздене завесе, тј. да би они извели смешни закључак да је довољно отарасити се доминације Совјетског Савеза, и кренути својим путем у социјализам, и ето њега са „хуманим лицем". У том светлу треба гледати и на титоистичку причу о државној самосвојности и аутентичном путу у социјализам, па и на антируску пропаганду која је била упакована на сличан начин као и она антисрпска, тј. у обланде борбе против великодржавног хегемонизма и националног тлачења мањих народа. Све у име наводне личне и колективне равноправности и благодети. Американцима, бар у тој фази, држани социјализам није био примарни проблем већ је то била моћ СССР-а. Док њу не ослабе социјалистичке системе одвојене од утицаја Москве могли су да трпе. А Титова Југославија им је обављала још један важан посао: преко стерилног „Покрета несврстаних" немалом броју од колонијализма ослобођених земаља пласирала је причу о могућности да се изграђује праведан унутрашњи и међународни поредак, без ослонца на силу која је била реални конкурент САД и евроатлантском блоку који је Вашингтон предводио. Да није било тако, многе бивше енглеске, француске и друге колоније – које су на својој кожи осетиле „благодет" тзв. западних вредности – окренуле би се СССР-у и ојачале његове позиције на глобалној шаховској табли.   КРАЈ ЈУГО-АМЕРИЧКЕ ИДИЛЕ   Титоистичко-западна идила је почетком 80-их година ипак дошла до краја. Прво, Југославија је одиграла своју улогу. Прошло је време ударања испод појаса. Америка се спремала, путем „реформских структура" на које је рачунала  и које је, изгледа, на неки волшебан начин стварала у СССР-у, на директан унутрашњи удар на ту велику земљу, који је, да његови ефекти буду већи, комбинован са спољашњом офанзивом  преко појачаног економско-војног исцрпљивања (смишљено обарање цена нафте, пласирање пројекта „рат звезда" и других видова скупог интензивирања трке у наоружању). Друго, Западу је Југославија ваљала ако је у њој био обуздаван српски чинилац. Вашингтон, Берлин и други тамошњи центри моћи прибојавали су се да би на основу руско-српске верске и историјске блискости, пре или касније, Срби успели да окрену југословенски државни брод ка истоку. А још им кичма није била поломљена како би трајно било онемогућено да постану доминантан фактор на југословенском простору.    Јосип Броз Тито је успео да хипнотише велики део српског народа, који је и пре тога, нажалост, већ био опијен југословенским илузијама од којих га није излечио ни усташко-хрватски геноцид током Другог светског рата. Ипак, систем заснован на разарању Српства није могао вечно да траје. После Титове смрти било је само питање времена када ће српске фрустрације почети да избијају на површину, и када ће се наћи лидери који ће повести Србе путем промене њиховог неповољног статуса, са чим је било скопчано и оправдано враћање водеће улоге у оквирима југословенске заједнице. А пошто би почео процес националног и геополитичког освешћивања српског народа који је – укључујући и онај његов део коме је на основу историјско-државних специфичности наметнут црногорски идентитет, односно декларисане Југословене који су углавном били српског порекла – чинио преко 45% становништва СФРЈ, не би прошло много времена пре него што би Југославија изашла испод сенке америчке злоупотребе. Тим пре што су, без обзира на страшну антисрпску, пропаганду, многи Македонци и јужнословенски муслимани и даље били свесни својих веза са Србима и привржени идеји јаке југословенске заједнице уместо оне конфедералне, по стандардима Хрвата и Словенаца, као и њихових западних покровитеља.   СПЕЦИЈАЛНИ РАТ ПРОТИВ ЈУГОСЛАВИЈЕ Да се то не би десило – односно да се Срби не би изборили за централизацију и промене административних међа унутар југословенске федерације (па и њено оздрављујуће скраћивање ампутацијом малигног хрватско-словеначког ткива) – Вашингтон је убрзо после смрти свог пријатеља, југословенског диктатора Ј. Б. Тита, отпочео специјални рат против Југославије. Његов важан део, са намером да држава буде прво ослабљена а онда у погодном моменту и срушена, било је и распиривање национализма па и шовинизма југословенских народа. Ту се у првом реду радило о подршци хрватском, словеначком и шиптарском сепаратизму, али је у тој фази (током прве половине и средине 80-их година) са благонаклоношћу гледано и на српски национализам.   Занимљиво је да се баш у то време на јавној сцени, у својству српског „патриоте", појављује Вук Драшковић. До јуче одани титоиста и писац комунистичко-чврсторукашког есеја „Ја, малограђанин", исте године када су ЦИА и друге америчке службе озбиљније кренуле на Југославију (1982), објављује свој чувени роман „Нож". У њему је Србима, у романсираној форми, предочена истина о хрватском геноциду и на темељу тога ојачане су њихове националне страсти. Несумњиво, то Драшковићево дело је имало отрежњујући ефекат, али чињеница је и да се необично подудара његово појављивање са реализацијом америчке стратегије разбијања Југославије. Уосталом, старо је правило да се зло неретко служи и истином како би остварило своје циљеве.   Није проблем у истини већ у њеној злоупотреби. Није проблем ни у национализму (свестраном испољавању привржености сопственој нацији), поготово што је он у српском случају имао и има дефанзивни карактер – већ у људима који га (зло)употребљавају за туђ рачун. Наравно, то не значи да Драшквоић није требало да објави „Нож", нити да је тада био човек неке америчке агенције. Мада, интересантно је да се, када ствари погледамо са дистанце, односно са сазнањима која смо од почетка 80-их до сада стекли, његово деловање по правилу подударало са америчким интересима и плановима, као што је то и сада случај. Међу првима је почео да промовише српско-јеврејске везе и да инсистира на развијању добрих односа са Израелом, упињао се да подржи промоцију тзв. европских вредности, доследно је заговарао повезивање са Атлантским пактом, својим потезима је неретко подривао српске одбрамбене напоре током 90-их година … А док је све то радио представљао се као српски националиста. Данас је променио плочу па, иако нам сада говори да је заправо то прави патриотизам, нескривено заступа исте антисрпске ставове као окорели тзв. Другосрбијанци. И то на начин као да је диригован, исто као и они али и други амерички пиони широм света. Готово да се стиче утисак да му је мисија била и остала да одради било који домаћи задатак на  начин како велики прекоокеански газда каже, и у време када он пожели.   ОВЕКОВЕЧЕНИ СРАМ На историчарима остаје – онда када архиве буду у нешто већој мери отворене или се појави неки нови Викиликс који ће се бавити и граничним периодом између хладноратовске епохе и ере тзв. Новог светског поретка – да осветле евентуалне везе Вука Драшковића и њену сличних „патриотских дисидената" са америчким и других службама које су водиле специјални рат против Југославије, односно реализовале пројекат њеног растурања. Но, како год било, већ сада је јасно да је његова борба за Српство била у ствари антисрпство. О томе говори не само идеолошка позиција до које је стигао, већ и крајност у коју је ишао док је био „националиста". Она је – уз то обогаћена примитивним, неуредним антиестетским ликом и прекомерно архаичним речником – често до карикатуралне форме доводила оправдани српски национализам и претварала га је у предмет изругавања, те је од њега одбијала многе умерене, али не и антинационално (титоистички) идноктриниране, Србе. Интересантно је али и сумњиво да су слично поступали и неки други реномирани „националисти" екстремног типа из 90-их година, типа Николе Самарџића, који су већ после неколик година променили одоре и постали горљиви евроатлантисти, србофоби и русомрсци, а данас заговарају безусловну српску капитулацију па и идентификацију са агресором. Да ли из свега тога провејава дух и дело западних служби чији су овдашњи сарадници у разним периодима, али у складу са целовитом стратегијом српских непријатеља, играли битно другачије, често и опречне улоге? Надам се да ћемо једног дана знати одговор. За сада нам остаје да се сетимо Плутархових речи: „Издајници прво продају сами себе". И да се трудимо да то буде верификовано пред судом историје, тј. да не могу да оперу своје продате образе, што се сви петоколонаши ипак надају да ће успети. Док смо живи памтимо и потомцима прносимо сећање на то ко су били људи који су, као сарадници страних служби или из неког другог разлога, радили против своје земље и нације. Нека бар буду осуђени на вечни срам када немамо озбиљну државу која би се позабавила њиховим неделима!

http://srb.fondsk.ru/news/2011/10/27/od-cia-srpstva-do-nato-srbofobiie.html

IZ DIPLOMATSKOG UGLA ...Sirotinja

IZ DIPLOMATSKOG UGLA

 

Sirotinja

 

Kad imate Miškovića, imate i sirotinju; kada imate jahte u Budvi, imate i sirotinju; kada imate jednog crnogorskog političara koji uveče uloži u banku 500.000 eura u akcije koje ujutru vrijede 3,5 miliona, kada imate Božu Đelića koji dođe iz Pariza na tetkin kauč u Beogradu, pa spavajući na njemu „zaradi" 11 miliona eura, onda imate sirotinju. Pošto je srednji sloj u Crnoj Gori i Srbiji praktično uništen, u našem novom klasnom društvu imamo samo klasu lopova i klasu sirotinje, pa je cinično reći da su ljudi ravnopravni u demokratiji, koja kod nas liči na drmokratiju. Naravno, klasa lopova je na vlasti ili kontroliše vlast koju je kupila finansirajući partije i dajući narukvice liderima. Budimo bar mi pošteni, kada vlast i „biznismeni" nijesu, pa recimo da, ipak, nije naša sva lova koju su oni maznuli. Ima tu love iz međunarodnih donacija i one koju daju strane obavještajne službe. Jedan predstavnik „druge Srbije" reče nedavno na jednoj beogradskoj TV da su svi oni primali dolare devedesetih godina da bi vodili medije u kojima su pljuvali sopstvenu zemlju i svoj narod. Kada imate takve medije, onda imate evroatlantizam i vođe kakve imamo.
Idu izbori, i kada imate sirotinju kakvu imamo, biće obećanja za nju, biće dijeljenja robe kojoj je istekao rok. U Montenegru je bivalo i eurića, ali nije jasno da li će režim morati i dalje da odvaja od svog duvan-kapitala, jer s opozicijom koja je razjedinjena i većma ima iste političke ciljeve kao i Gospodar, teško da će se išta promijeniti. Čim se desi da sjaše Kurta-Gospodar, a uzjaše Murta-opozicija (ne možemo vam reći koji opozicioni Murta, jer ima više pretendenata, a ne daj bože da uzjašu sve opozicione Murte, kao što se to desilo u Srbiji, kada je opoziciona koalicija imala devetnaest Murta), samo njega neće biti, ali sve će biti isto.
Liberalni kapitalizam je koncept koji je propao, a Zapad to nije smije da prizna, pa je organizovao „arapsko proljeće" da popuni svoje džepove arapskom naftom. Današnju sirotinju je taj koncept, u ovoj predsmrtnoj fazi, turbokapitalizmu, doveo do prosjačkog štapa, izazvao od 1945. do danas oko stotinu ratova u kojima je ubijeno više nevinih nego u vrijeme nacizma, uništio etičke i moralne ideale, čime je uveo naše mlade u svijet droge umjesto u svijet razumnih bića, jer nemaju čemu da se nadaju no da će biti sirotinja kao i njihovi očevi, pa bježe u svijet iluzija. Nude im drmokratiju, Mila i Borisa, briselske evrokrate i američke otimače svete srpske zemlje umjesto rada, vrednovanja umijeća, zdravlja, slobode, kulture. Sirotinja je to i zaslužila, jer od izbora do izbora nasjeda na iste trikove istih prevaranata i glasa za te prevarante umjesto da zahtijeva da polože račune, a spisak je dug. Prvo da objasne da li je naša zemlja nasledna monarhija, pa da nam se ne skidaju s vrata već dvadeset godina? Odakle milioni eura onima što u životu ništa nijesu radili osim što su bili predsjednici i dopredsjednici? Ne treba ih pitati kako ih nije sramota, jer da imaju obraza, sirotinje ne bi bilo.
Svi tovare mazgu koja mirno nosi, a onu koja se rita prilično izbjegavaju. Našu sirotinju treba još više natovariti, jer se ne rita i ni za šta ne pita. Sve Kurte i Murte istovremeno na njen samar treba natovariti, jer je sama kriva što se ne rastereti i ne natovari dio svog tereta na naše vođe. Da vidimo koliko su jaki kada treba nešto da nose i stvore, a ne samo da kradu i razore!
Ako su isti na vlasti više od dva mandata, onda nema svrhe ni ići na izbore. Hajde da sirotinja bude vlast, a naše drmokrate sirotinja. Birani ne treba više da budu birani.
U suprotnom, spasa nam nema.

(Autor je nekadašnji generalni konzul SRJ u Bariju)

http://www.dan.co.me/index.php?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2011-10-27&clanak=303394

Јован И. Деретић: ИЗДАЈА НА ДЕЛУ

ИЗДАЈА НА ДЕЛУ

  

Ми смо на овом сајту изнели, у чланку од 3. августа, под насловом Косово и Метохија велеиздаја, прикривено деловање председника Србије Бориса Тадића на стварању шиптарске државе на Косову и Метохији. Све што смо рекли и претпоставили, нажалост, обистинило се и потврдило у последње три недеље.

 

Наиме, влада Србије, која у ствари и не постоји јер сву извршну власт обавља сам Борис Тадић, поднела је нацрт резолуције у Уједињеним нацијама. Тај нацрт се није позивао на резолуцију 1244 него на саветодавно мишљење Међународног суда правде, које је под притиском донето у корист Шиптара. Тако је та и таква резолуција већ напола признавала шиптарску државу у јужној србској покрајини. Онда ступа на сцену данас наш највећи непријатељ – Европска унија и министри иностраних послова Немачке и Британије који дефилују Београдом и траже да се та и таква резолуција повуче или потпуно измени. Немачки министар Вестервеле, који се убрзо потом оженио са својим љубавником педером, прети Србији да ће имати тешке последице у Рашкој области и у Војводини ако не пристане на њихову уцену. У Србији, сву власт је приграбио његов човек, џепни диктатор, Борис Тадић, и само тражи њему најпогоднији начин како да то спроведе. Одлази у Брисел на поклоњење и да најави капитулацију Србије. Прима га једна ружна енглеска баба која се зове Катрин Ештон и диктира му нову резолуцију. Тадић, евроунијати, и њихова режимска штампа, кличу великом дипломатском успеху, направили су резолуцију заједно са Европском унијом.

Ево те њихове резолуције:

 

 „Генерална скупштина,

          а) свесна циљева и принципа Уједињених нација;

          б) узимајући у обзир њене функције и овлашћења на основу Повеље Уједињених нација;

          ц) подсећајући на њену резолуцију 63/3 од 8. октобра 2008. којом се тражи од Међународног суда правде да да своје саветодавно мишљење у вези са следећим питањем: "Да ли је једнострано проглашење независности од стране привремених институција самоуправе на Косову у складу са међународним правом?"

          д) примивши са уважавањем саветодавно мишљење Међународног суда правде од 22. јула 2010. о томе да ли је једнострано проглашење независности у складу са међународним правом када је у питању Косово и након пажљивог разматрања истог, укључујући и питање о којима је дато мишљење;

          е) прима к знању садржај саветодавног мишљења Међународног суда правде о томе да ли је једнострано проглашење независности у складу са међународним правом када је у питању Косово,  као одговор на захтев Генералне скупштине;

          ф) поздравља спремност ЕУ да олакша процес диалога између страна. Процес диалога би сам по себи био фактор мира, безбедности и стабилности у региону. Овај диалог би имао за циљ да унапреди сарадњу, оствари напредак на путу ка Европској унији и побољша живот људи.

Да извршимо кратку анализу. Ставови а) и б) не значе ништа, то је само придавање важности УН како би се оснажило оно што долази. У ставу ц) открива се у пуном светлу превара народа Србије и уместо: "Да ли је Декларација привремених  власти Косова у сукобу са међународним правом", што је разматрао Међународни суд правде, овде се мења у: "Да ли је једнострано проглашење независности од стране привремених институција самоуправе на Косову у складу са међународним правом?" Овде се ради о замени текста, замени теза, о подметању нечег о чему се Међународни суд правде није изјашњавао. Можда је то све унапред договорено између Тадића и непријатеља Србије.

У ставу д) додаје се: „примивши са уважавањем саветодавно мишљење Међународног суда правде од 22. јула 2010. о томе да ли је једнострано проглашење независности у складу са међународним правом..."

Овим се прихвата да је „саветодавно мишљење" правоснажна пресуда МСП. Став е) не говори ништа друго него само још једном потврђује став онога што је речено у претходном ставу. У ставу д) се признаје да је шиптарска држава на Косову легална и у складу са међународним правом па је као такву Србија признаје. Ставом е) се то још једном потврђује.

Затим долази до потпуне капитулације Србије где се у ставу ф) даје есклузивно право Европској унији да диригује будуће односе између Србије и државе Косово. У издаји се иде до краја, па представник Србије тражи од скупштине Уједињених нација да усвоји предложену резолуцију акламацијом, да се не би видело колико има држава које су противне тој противправној резолуцији. Изгледала би смешно да није трагична, изјава Вука Јеремића да Србија неће признати Косово, дата у тренутку давања признања. Тадић прима честитке свих србских непријатеља, весео и насмејан, као човек који је обавио свој задатак. Он који је по оцу Црногорац а по мајци Хрват, постављен ту да уништи Србију, има разлога да се радује.

Захваљујући Борису Тадићу и његовим евроунијатима, Србија је изгубила, надајмо се привремено, Косово и Метохију. Није осуђена сецесија, јавно смо признали да је то био легитиман чин. Одустали смо од разговора о статусу, прихватили смо оно што је донео МСП да је проглашење независности у складу са међународним правом, пристали смо да се проблем пренесе са УН на творце шиптарске независности. Србија је изгубила све досадашње пријатеље који су је подржавали и помагали. Изгубила сваки углед као једна озбиљна држава. Пример ругла и самопонижења! Србија се одрекла резолуције 1244, погазила свој Устав, одрекла се свог суверинитета и независности, и прихватила колонијално туторство Европске уније.

Портпарол Владе Косова, Краснићи, изјављује: „Никада се више неће причати о статусу. То је завршена ствар, а ми ћемо да водимо разговор као две добросуседне државе по питању струје, телекомуникација.."

Брисел: После разговора Тадића и Ештон било је јасно да постоји „обострана жеља да се Србија и ЕУ у Њујорку нађу на истој страни... Договор који је постигнут веома је јасан пример партнерских односа Србије и ЕУ и веома јасан показатељ европске перспективе Београда."

Тадић: „Резолуција не садржи признање независности Косова ни на који начин." Ваљда председник Тадић мисли да смо сви неписмени, односно идиоти.

Ештон: „После гласања у Генералној скупштини 9. септембра важна ствар је да ће моћи да почне диалог Београда и Приштине."

Самарџић: „Уместо да се за Косово и Метохију и даље боримо у Савету безбедности УН, на основу ове резолуције препушта се Европској унији да даје добре услуге Србији и Косову у развијању добросуседских односа."

Коштуница: „Власт је пристајањем на измењену резолуцију о Косову нанела велико зло и срамоту држави.  Наши пријатељи немају кога да бране, јер је сама Србија одустала да брани себе. Више од две године, нарочито од прихватања Еулекса, власт је заправо прикривени саучесник у процесу прављења лажне државе Косово."

Милан Ивановић, председник СНВ северног Косова каже: „Чека нас етничко чишћење."

Ештон: „Много је области за које је потребан договор и примена заједничких европских стандарда." Познато нам је како они примењују њихове стандарде када је Србија у питању.

Наш став је следећи: ова резолуција којом се признаје шиптарска држава на Косову и Метохији је донета у илегали, без знања и овлашћења народа и народних представника. Један човек не може сам да одлучује о томе, макар који положај имао у држави. Зато је за Србију и цео србски народ ова резолуција нелегална и необавезујућа. Србија придржава право да путем референдума, или у Скупштини, све ово поништи и одбаци.

Што се тиче агресије Европске уније према Србији, то је зато што мисле да у Србији више не постоји ни једна опозициона странка, нити организована политичка снага, која би могла да им се супростави. Чак штавише, они мисле да је у Србији све што је србско и родољубиво сатрто, и да нема више никога ко би био у стању да повуче обарач. Време ће показати да ли су у праву.

 

                                                                             Др Јован И. Деретић, Академик

(август 2010.)

http://www.serbijana.com/KiM/kim%20-%20izdaja%20na%20delu.php

KAKO SU U LIBIJI TERALI DRAKULU, A ISTERALI FRANKENŠTAJNA

DEJAN LUKIĆ: KAKO SU U LIBIJI TERALI DRAKULU, A ISTERALI FRANKENŠTAJNA

utorak, 25 oktobar 2011 10:55

Evo im današnje frankenštajnove Srbije sa kvislinzima u vrhu i narodnim kuhinjama na dnu, za primer i opomenu Libijski oktobar

Dođe, eto, i u Libiju Peti oktobar. Istina, sa dvadesetak dana zakašnjenja, ali na isto će im - bojim se - izaći. I jedan i drugi Oktobar stigli su na krilima bum-bum demokratije, stranih para i "domaće radinosti". I jednom i drugom Oktobru prethodila je "artiljerijska" priprema dum-dum humanizma.

U Srbiji, prvo je bio bum-bum Milosrdni anđeo i degradirani uranijum sa neba, a potom Peta kolona "otporaša" na zemlji. U Libiji, njihov Peti Oktobar stigao je 21. oktobra, posle 6.900 ispaljenih projektila odozgo i sa "otporašima" iz Privremenog nacionalnog saveta dole. U tom Savetu - gle čuda - svi govore engleski, a pola ih je stiglo iz Amerike i Britanije.

Da se razumemo: veliki broj Libijaca pleše sada ples oko Gadafijevog leša, siti autokratije duge četiri decenije - ali, bojim se da im neće trebati - kao Srbima - punih deset godina pa da i njihov Velja prokune dan kada se popeo na traktor.

Istina, Libijci su, potpomognuti bum-bum fašistima sa neba i dum-dum instrukcijama iz Imperije, završili glavni posao već prvog dana svog Oktobra. Oni nisu otezali da svog Miloševića otprave "demo(n)kratski" u Hag na vešala američke pravde; oni su to vladavinom prava, kalibra 6,9 mm. I pravo u slepoočnicu.

A, zato što su već prvog sata, u prvom danu bum-bum demokratije počinjeni ratni zločin, zločin protiv humanosti i zločin protiv običaja rata - sve to sa 6,9 mm, sa kratkog odstojanja i u glavu nenaoružanog civila, pa makar bio i Kaligula - nikome neće da bude ništa. Imperija je ovo, brajko!

I nikome, takođe, ništa neće da bude što je vrhovni "Otporaš" u Nacionalnom savetu izašao pred mikrofon i nije trepnuo dok je izgovarao megalaž da je njihov Milošević izginuo u unakrsnoj vatri koje nigde nije ni bilo. I gde će baš da izgine u unakrsnoj vatri koje nije bilo, baš sa metar odstojanja, baš revolverskim metkom i baš pravo u slepoočnicu!

Hoće li sada "Otporaš", Mahmud Džibril pred Međunarodni krivični sud zato što laže i što hoće da sakrije pucanj u Ženevsku konvenciju, sa 6,9 mm i kratkog odstojanja, a po famoznoj komandnoj odgovornosti? Neće. Imperija je ovo, brajko moj.

Ali, budimo realni. Ima dosta ljudi u Libiji koji, evo, plešu na Gadafijevom grobu. To nam nešto govori. Gadafi je već dugo živeo u balonu naduvanom iluzijom neprolazne moći. Porodični nepotizam bio je dojadio i Bogu i ljudima u Libiji. Ali, ma kakav da je Gadafijev kraj i ma koliko mu smrt bila "reljefna", to nije glavni naslov libijskog Oktobra. Naslov priče je takozvano Arapsko proleće koje Petlić u Jeliseju, Bolesnik nekadašnje imperije u Vajdhohu i Opsenar sa lažnim Nobelom u Vašingtonu, hoće da kidnapuju i pripitome u momentu kada im se mnoge stvari izmiču.

Libijski, pak, "otporaši" isključivo ujedinjeni u mržnji prema pokojniku, već su razjedinjeni u trci za kolačem vlasti. I ne znaju šta bi sa "pobedom", kakvu će Libiju da prave i šta će im bum-bum demokrati dozvoliti. U Nacionalnom savetu "spomeničari", na jednoj strani i oni koji su "četrdeset treće krenuli u partizane", na drugoj strani, već se hvataju za vratove. "Prvoborci", "Berberi" iz Zintana na zapadu zemlje traže, na primer, tri ministarstva mada ih je samo 50.000. Tripoli u kome ljuti džihadista, Belhadž drži komandu, hoće najveći komad. Bengazijanci sa istoka, odakle je krenuo ustanak, neće ni da čuju...

"Pobeda" izvojevana u režiji bum-bum demokratije i dum-dum vladavine prava, a sa barelom nafte u igri, nije vesela muzika za ples. Terali su Drakulu, a isteraće Frankenštajna. Evo im današnje frankenštajnove Srbije, sa kvislinzima u vrhu i narodnim kuhinjama na dnu, za primer i opomenu.

Izvor Vesti, 24. 10. 2011.

 

Slobodan put za KFOR i EULEKS uz garancije države

Zvečan: Slobodan put za KFOR i EULEKS uz garancije države

25.10.2011. 12:12

Predsednici četiri opštine na severu Kosova izrazili su danas spremnost da omoguće slobodu kretanja za EULEKS, ako državni vrh izdejstvuje garancije od te misije da neće prevoziti službenike kosovskih institucija.

Oni su na konferenciji za štampu u Zvečanu saopštili da traže garancije da EULEKS neće prevoziti kosovske carinike i raditi na uspostavljanju carina na prelazu Jarinje i Brnjak.

Predsednici opštine sa severa obavestili su komandanta Kfora Erharda Drevsa pismom da su spremni da u najkraćem roku obezbede slobodu kretanja za pripadnike te vojne misije.

"Nakon sastanka sa predsednikom Republike Srbije Borisom Tadićem predsednici četiri opštine sa severa Kosova su spremni da u najkraćem roku obezbede slobodu kretanja radi normalnog snabdevanja vojnika Kfora", navodi se u dokumentu.

U pismu Drevsu se predlaže da se tehnički detalji odrede na Koordinacionom sastanku 26. oktobra u Zvečanu, ili na posebnom sastanku.

Kad je reč o Euleksu, oni traže garancije da Euleks neće prevoziti kosovske carinike i raditi na uspostavljanju carina na prelazu Jarinje i Brnjak.

Predsednici opština su rekli da su od predsednika Srbije Borisa Tadića dobili punu podršku za mirne proteste i borbu za ostvaranje legitimnih ciljeva, kao i da nema razlike sa državnim vrhom Srbije u stavu da su kosovski carinici neprihvatljivi na prelazima Jarinje i Brnjak.

Oni su istakli i da među političkim predstavnicima Srba u ovom delu južne srpske pokrajine postoji jedinstvo.

Načelnik kosovskomitrovačkog okruga Radenko Nedeljković je, na zajednickcoj konferenciji za štampu u Zvečanu, rekao da su predsednici opština dobili punu podršku predsednika Srbije Borisa Tadića za mirne proteste i borubu za ostvarenje legitimnih ciljeva.

On je istakao da su na tom sastanku razjasnjene mnoge nedoumice i dileme oko carinskih pečata.

Pregovarački tim prihvatio je izgled carinskog pečata, ali ne i carinike na prelazima Jarinje i Brnjak, rekao je Nedeljković, dodajući da je potvrđeno da su ova dva prelaza "nešto posebno, i da zahtevaju poseban dogovor".

On je dodao da su se predsednici opština složili sa predsednikom Tadićem da se ne treba konfrontirati sa pripadnicima Kfora i ostalim pripadnicima međunarodnih zajednica, te da treba nastaviti razgovore sa svim međunarodnim institucijama, i zahtevati od njih da poštuju rezoluciju UN 1244 i statusno neutralnost.

„Shodno svim preporukama koje smo dobili od predsednika Tadića uputili smo sinoć pismo komandantu Kfora Erhardu Drevsu", rekao je Nedeljković.

On je podvukao da nema podela među predsednicima opština na severu Kosova, i da jedinstvo nije narušeno, a građanima je poručio da mogu da imaju puno poverenje u državni vrh Srbije i svoje predstvanike na terenu.

„MI našu borbu mirno nastavljamo, građani treba da budu mirni i da se odazivaju na poziv na barikade do ostvarenja ciljeva, a osnovni cilj je da opstanemo na ovim prostorima i ostanemo u sastavu Srbije", podvukao je Nedeljković.

On je ponovio da barikade ostaju, i da je sloboda kretanja za Kfor podrazumeva samo propuštanje konvoja.

„Pripadnicima Kfora nudimo što je i predsednik Tadić u saopštenju izjavio: da omogućimo slobodu kretanja u cilju redovnog snabdevanja njegovih jedinica. Mi ćemo se na sastancima dalje dogovarati i o drugim opcijama", objasnio je Nedeljković.

Predsednik opštine Zubin Potok Slaviša Ristić objasnio je, u vezi sa ranijom najavom da će biti zakazana zajednička sednica skupština opština severa Kosova, da je cilj bio da se upozna javnost sa sadržajem razgovora sa predsednikom Srbije, i da je odlučeno da se to učini putem konferencije za štampu.

„Nismo otišli u Beograd da pregovaramo, već da razmenimo informacije i vidimo i kažemo svoje mišljenje i čujemo poruke predsednika države u kom smislu može država da nam pomogne u pravednoj borbi za očuvanje Srba na ovim prostorima i naše pravo da živimo u državi Srbiji", rekao je on.

Ristić je naglasio da su Srbi na severu Kosova spremni da omoguće slobodu kretanja i Euleksu, koji do sada nije odgovorio na ispruženu ruku Beograda na bilo koji način, bilo kojom garancijom ili izjavom da je spreman da ne prevozi predstvanike kosovskih institucija.

„To je jedini razlog zbog čega smatramo da se nisu stekli uslovi za slobodu kretanja za Euleks", naveo je on.

Ristić je naglasio da je od državnog vrha Srbije traženo da obezbedi garancije od Euleksa da neće prevoziti službenike kosovskih institucija, niti nastaviti sa aktivnostima instaliranja kosovskih institucija na severu Kosova.

Ristić, takođe, podvukao da ne postoje nesuglasice ni među predstavnicima Srba na severu Kosova, ni među njima i državnim vrhom Srbije.

„Ne postoji razlog za bilo kakav razlog za nejedinstvo. Nije trenutak za političko delovanje, već trenutak za jedinstvo srpskog naroda, da bi zajedno sa svojom državom uspeli u nameri da ostvarimo svoj cilj", poručio je on.

Predsednik opštine Zvečan Dragiša Milović rekao je da su predsedniku Tadiću preneli da je trenutno generator problema nerešeno stanje na Jarinju i Brnjaku, odnosno namera Euleksa da instalira carinu na tim prelazima.

„Očekujemo da će u periodu koji je pred nama Beograd sa Prištinom naći rešenje za Jarinje i Brnjak, i samim tim će nestati ove barikade, koje su pre svega uperene protiv kosovskih institucija i specijalnih jedinica kosovske policije Rosu, a ne protiv Kfora i Euleksa", dodao je on.

Ne može Euleks da prevozi kosovske carinike i radi na uspostaljanju carine, a da pre toga nije postignut sporazum sa Beogradom, poručio je Milović.

Prema njegovim rečima, cilj razgovora sa predsendikom Tadićem je bio da država dobije garancije od Euleksa da neće prevoziti carinike i neće instalirati kosovske institucije, pošto predsednici opština to nisu uspeli da dobiju od šefa Euleksa Gzavijea de Marnjaka.

Milović je ujedno i kritikovao „orkestrirane napade" iz Beograda pričama o balvan revoluciji, kriminalu, prihvatanju Ahtisarijevog plana, posebno pominjući s tim u vezi lidera SPO Vuka Draškovića.

„Imamo inforamcije da je kosovska vlada odvojila pozamašna sredstva da ova naša mirna i demokratska borba bude minirana, da se unese razdor i podela među nama. Siguran sam da u tome neće uspeti", naglasio je on.

Predsednik opštine Leposavić Branko Ninić pozvao je građane sve četiri opštine da nastave sa mirnom borbom u očuvanju svojih legitimnih zahteva, čuvanje svojih institucija.

Takođe je podvukao da ne postoji sumnja u jedinstvo.

Predsednik opštine Kosovska Mitrovica Krstimir Pantić nije prisustvovao konferenciji za štampu zbog, kako je rečeno, neodložnog puta, ali je u njegovo ime govorio je predsednik Skupštine opštine Aleksandar Babincev, koji je izrazio zadovoljstvo što je dogovoreno da će u daljem dijalogu Beograda i Prištine učestvovati i predstavnici Srba sa severa Kosova.

U vezi sa dijalogom Beograda i Prištine Nedeljković je objasnio da će ispred opština sa severa Kosova učestvovati ljudi od struke, u zavisnosti od teme, a ne političari.

Na konferenciji za štampu politički predstavnici Srba na severu Kosova ukazali su da postoji i puno problema oko implementacija dogovora postignutih u dijalogu, na primer oko matičnih knjiga.

http://www.radiokim.net/index.php?cid=3,7,12945

"Франкфуртер алгемајне": Косовски Срби зауставили НАТО!

"Франкфуртер алгемајне": Косовски Срби зауставили НАТО!

понедељак, 24 октобар 2011 22:02 Танјуг

 

Немачки аналитичар и стручњак за југоисточну Европу Михел Мартенс оценио је у тексту објављеном у франкФуртер алгемајне цајтунгу да су Срби на северу Косова изборили "малу победу", успевши да зауставе НАТО.

Под насловом "Мала победа Србије над Нато савезом" Мартенс је написао да "после најава да ће уклонити блокаде ... КФор није баш оставио утисак пробојне снаге".

"Српским вођама група у којима има неколико стотина људи успело је да зауставе Нато", пренео је Дојче веле.

Као разлог томе он је навео "малу политичку подршку" међународним трупама.

"Београд се до сада само условно показао способан и вољан да изврши притисак на Србе. Три од четири градоначелника на северу Косова где доминирају Срби припадају националистичким странкама које су у Београду опозиција ", оценио је он.

Закључујући анализу, Мартенс тврди да је власт на северу Косова само делимично у рукама изабраних политичара, а да "владају банде шверцера који лове у мутном".

 

Галоп „Тројанске коњице“

Галоп „Тројанске коњице"

 

Пише: Драган Милосављевић

18 октобар 2011

Вук Драшковић и Чедомир Јовановић Све што нам безочно отимају, Косово,Војводину, Санџак и југ Србије, (пре)даје се низашта, наводно за почетак преговора око пријема у ЕУ Дакле за фатаморгану Тадића „без алтаренативе". Када дође време, ову кулу од карата рушиће без напора државе са територијалним претензијама према српским просторима. Како је то већ најавила Мађарска. Имамо, дакле, прегршт необоривих доказа Србија је до грла у вучијим временима и има третман плена за прихрану неофашистичких и неоимперијалних апетита А иза тог глобалног концепта, чији је Србија полигон већ две деценије, ових дана стварањем „револуционарног„ хаоса преко Викиликса, подарује се и она незадовољна опљачкана Европа. Каква сличност са далеком 1968, када је рушен државотворац и последњи велики лидер Европе Де Гол под слоганом „ give peace a chance", дајте шансу миру.". Није него.   А управо се група овдашњих учесника тог првог глобалног циркуса некада маоиста и титоиста, сада новодемократа који контролишу спољну политику, кључни штампани медиј, дијаспору и цркву, приљежно „денацификују" Србију, легитимише да су до грла у улози асистента поробљивачке стратегије глобалне интернационале.   Иза пламених наслова на њиховим билбордима „људских права" фактички одобравају сецесије. На знак корбача својих ментора, политиком подршке фактичком парчању Србије у „име реализма" а аконто њеног до краја наизвесног уласка у Европу, ових дана прелазе у „галоп тројанске коњице".   Можда најбоља дијагностика самомржње ових ликова што „морају„ да живе као Срби и међу Србима, не кријући притом презир према традицији ове нације, према њеним коренима је недавна карикатура на насловници најстаријег листа на Балкану. Тамо је „довитљви цртач „док голоруки Срби бране Север Косова пред очима равнодушног Београда, приказао Косово и Метохију као спаљену рупу на карти Србије.   То стратиште и светилиште српске историје, прошле и садашње, описано је као место колективног фантомског жала за нечим сто је ампутирано. Не постоји. А ипак боли. То је екстаза цинизма постојећег режима који контролише медије и директно асоцира намерно и радосно на причање вица о „конопцу у кући обешеног". Рекло би се да је то школски пример понашања оних који уживају у патологији зла које чине, што дакако провејава и у коментарима њихових аналитичара, како у штампаним тако и електронским медијима.   Ипак, најупечатљивији лик тих (ново) крсташа западне алијансе, а улози парадигме новоевропејства је играч козарачког кола, шездесетосмаш, па индиго верзија Драже и својевремено заштитни лик опозиционог депоса, а од октобра кукавних „транзиционих„ ДОС владала Србије. Он данас набеђује Србе са севера Косова за агресију. Ни мање ни више, него их именује за нападаче на вазда „мирољубиви" и „мироточиви" НАТО .                                                                                                                                                           И гле, баш његову две деценије контраверзну биографију не обрађују Викиликс депеше. Нема у оптицају итекакао важног податка да је овај званично љути противник, а повремено коалициони партнер Милошевића, жестоко претио тим истим Шиптарима. Уочи бомбардовања 1998. гарантовао је ће на Косову иза сваког жбуна стајати његов комита и пуцати на агресоре.   Таквих салта има до миле воље у четничкој, родољубивој фази хронологије прве од две деценије, колико политички вук, сада у пригодном ЕУНАТО руну, од „комитске„ до проатланске, од кокарде до НАТО бусоле, пустоши по торовима српске политике.   Мада, наравно, изливи оперетског патриотизма, баш као шприцер, били су повремено пресецани (кад затреба) прагматизмом утирања пута ка сумињивим политичким иницијативама. Рецимо 1996. учешће у „интренационализацији питања Косова" у Валдорф Асторији" у друштву са Демаћијем, а под патронатом Олбрајтове. Или „визионарским„ предлогом исте године да се што пре укључимо у НАТО и амерички план за југоисточну европу. Ту секвенцу заокрета према агресору успешно је одрадио као други по реду, после Свилановића, министар послова спољних, а са унутрашњим погубним последицама.   „Свилени" сада прежива синекуру у ЕУРО хладовини, мудро обезбеђен са пристојне раздаљине. „Краљу тргова" како то тврде поједини аналитичари (на сајту Нови стандард) то не дају јер је наводно једном ногом пред оптужницом због неких неплаћених рачуна из „родољубиве" фазе своје политичке каријере..   А ми, опет са закашњењем, знамо да је тај НАТО пројект пропао још за Милошевића, који је у НАТО безуспешно, по изјави на ТВ Војводина једног од лидера СПС, хтео да уђе 1992. У Рамбујеу је сазнао од Ворена Кристофера, државног секретара САД;  да не постоји списак услова за интеграцју Србије на запад. Само празан лист на коме се може уписати сваког тренутка листа бесконачних условљавања. А управо то доживљавамо. У међувремену, Турска, преко зелене трансверзале, од Сарајева, преко Новог Пазара и Приштине, враћа се на Балкан.   Управо ових дана Турци мире, у улози незаобилазних посреднка, две исламске заједнице, очито плански ових година нахушкаване у политичко верском игроказу, ради стварања тензија у Санџку. Ту је да помогне тим западних амбасадора, радо виђен у Новом Пазару. Најављено је потписивање споразума о јединственој исламској заједници у Србији. Поред осталих, биће ту и потпис у име Турске, њеног верског поглавара Мехмеда Гомеза, па борбеног верског поглавара БИХ Мустафе Церића, а затим и „помирених" муфтија Зукорлића и Зилкића. У надзорној, шесточланој комисји за спровођење споразума о нечему што би требала бити унутрашња ствар Србије, биће и представник Турске. Ето нас корак по корак до резултата Декларације из Истанбула. А као идемо у Европу.   Такав правац догађаја могло би објаснити видно интерсовање и ДС и СНС за расплет у Санџаку. А за то је у припрећеној „интернационализацији" питања Санџака важан фактор милитантни лидер муслимана, који је својевремено додао гласове за мандат Тадићу, сада се смеши Томи.   Све то налик је црногорском сценарију брисања српства и отцепљења Црне Горе уз кључни допринос несрпских мањина политичким амбицијама атлантистичких партија, бивших комуниста. Њихова девиза је очување власти по цену даљег растакања српства и државе. Уосталом, никада Србију и нису доживљавали као своју домовину и државу. Иначе је не би делили по потреби грађанским ратовима, и оружаним и политичким .   Одрађује се њиховим доприносом и почетак пројекта румелизације Србије, као логичан наставак оног процеса из Њујорка 1966, када је са лидерима ГСС и СПС, под притиском  Мадлен Олбрајт, лидер СПО  покренуо ваљак историје у близини Кипа слободе, а на штету Србије и Срба. Практично тада је започело утирање пута ка будућој независности Косова. Били су ту присутни водећи кадрови из СПС, ГСС и НС. Ђиндић је мудро заобишао овај скуп, не желећи да остави сопствене отиске прстију у овој работи.   Чаробна реч за све сецесионисте, „интернационализација", са којом сад машу у Војводини и где им се привиђају уместо већинских староседелаца Срба, некакви Војвођани, нови југословени Србије, изговорена је још пре деценију и по.   Сада њене реалне консеквенце, сецесије, треба довести до краја у виду сценарија распада (кон)федерације већинског народа са мањинама у Србији, у чему су видимо присутни како ДС у Војводини, тако и Г17 кроз такозвану регионализацију Србије   За сада се у том послу као помагачи јавно легитимишу Будимпешта и Анкара, али у позадини конце вуче Берлин по принципима нове балканске Јалте. Али то, подсећа историја, није крај, већ почетак нечега што је присутно вековима и увек надвлада када је Србија слаба, подељена и још лишена савезника. Последњих десет година све иде предвиђеним редом наших непријатеља. Него, јер тај Демаћи из Њујорка ових дана у друштву једног „малађеца" аналитичара неког новог вука ваљда рече да је „Косово препрека у добрим односима Србије и Албаније". Да не верујеш.                                                                                                                                                            Лично се сећам излагања господина Демаћија у Дому омладине, тада госта „Београског круга", коме се аплаудрирало уз звуке сирена бомбардованог Беогарда. Заиста, биће материјала за писање историје какву свет још није запамтио. Историје како је „елита" термита, наводно проевропских, до кости оглодала сопствени народ и државу. Отварајући, притом , врата свакој вуцибатини и сецикеси којој се нешто прохтело од Србије. А ова им је дала своје гласове за демократизацију, поводећи се за певањем разноразних демо и брадатих сирена.   Тек ће анализе једног (лепог) дана, за које данас нема и медијског простора и воље међу посленицима проатлантистичког новинарства и историграфије, показати колико добрих трагова у селектованим извештајима и ЦИЕ о збивањима од 1963 до слома Милошевића, понуђених још пре Викиликса на интернету   У тим доступним материјалима је инетересантна и не баш за анализе занемарљива тврдња да су у сценарију „ усмеравања " Милошевића на позицију непопустљивог преговарача и тврдог противника мирног распада Југославије, главни ликови били кумови оперетског четништва. Бивши приљежни чланови СК са посебим задацима и добро пројектованом улогом.   Како тврде аналитичари ЦИЕ жестоки „национализам" новопечених четника и њихово кочоперно србовање са шубарама, кокардама и ножевима у зубима, увек радих да изађу пред камере ЦНН, ишао је дотле да су неки за појасом носили заденуте и „зарђале виљушке". Цела та армија, заједно са вођама булаићевских искарикираних команданата, остатака краљевске војске у отаџбини,  имала је задатак да Слободану наметне „патриотско" надметање око престижа тврдог и непопустљивог у догађању национално „пробуђене" Србије.   И, како тврди ЦИА, Милошевић је том изазову (који су жетоко за своје потребе демонизације целог српства користиле НВО), да буде баш толико радикалан колико је kazus beli за планиране потезе цепања Југославије, а потом Србије било неопходно, Немачкој , а потом Америци и Британији. У том контексту, новолансиране приче о родољибивом Ђнђићу који брани Косово, а пре тога је позивао НАТО, могу се читати и као дупло дно сличне технологије манипулације јавним мнењем за потребе избора.   Ништа другачије није ни са дублером чиче чије вешто манипулисање српским емоцијама везаним за полом краљеве војске, буквално сатрте сарадњом Тита и „његових Срба и запада, коме је наивна монархија била привржена, указујуе на исто британско америчко семениште паклених идеја одакле су потекле све велике операције над Србијом. Не заборавимо, притом , да су Американци преко 10.000 заробљених есесоваца спасили и укључили у свој послератни апарат ЦИЕ.   То доказује уосталом и британска кључна асистенција у хватању и пресуђивању правог Чиче.  Оног коме се потоњи министар вешто увукао под кокарду. Све док је њему и креаторима целе ове паклене балканске поморанџе то било потребно. Јер тешко да ће ико икада после учинка кумова у оживљавању оног и онаквог четништва и „војвода", какве смо гледали упарених са парапатриотским „тигровима", са легитимацијама страних и домаћих служби, више посегнути за монархистичким и традиционално српским патриотским адутима у одбрани Србије. Толико су темељно у овој дводеценијској кампањи намештаљки и колаборације они обезвређени.   Могло би се рећи да је заједно са 9. мартом 1991, који је Србију увео у паклену идеју да треба да је бране овакви „добровољци", гардисти, плаћеници, затвореници преобучених у униформе  патриота  (а синови официра ЈНА су први стругнули у Мађарску) коштао скупо. Јер, без таквог „регрутовања" олоша и криминалаца у „патриоте" са лажном моралном легитимацијом, готово би биле неизводљиве намештаљке наводне геноцидности целог српског корпуса. А неке су кулминирале играма око геноцида у Сребреници што је парламент са 126 климоглаваца  историјски неодговорно прогутао. Јер морао је то на страну интервенцију у политичком врху. Ради одбране фотеља и синекура.   А редом су сви српски наводни злочини од Меркала, Рачка , па до Сребренице били одрађени по наруџби ЦИЕ а у сарадњи са псима рата који лутају сртатиштима издате и разваљене Југославије. На којима су бивши комунисти сладострасно потпаљивали грађанске ратове. И притом делили плен, територије . Оне које су по цену 1.200.000 побијених Срба ослобођене  и одбрањене ратовима на Церу, Солуну, Кајмакчалану.     А четнички глумци, чланови јагњећих бригада са Равне горе, костимиране у светилиште спектакла и статисти те приче, добро припремљене у бироима завере, гурнути су у међувремену у неке сасвим нове представе јаловог странчарења и мутних комбинација. До суза комичних или тужних, како хоћете, у садашњем парламаентарном циркусу.   И гле чуда, овдашње реалности, сви медији редом „краља тргова" и бившег министра јадних послова, виде као пoлитичара јединог данас спремног да народу открије истину.Коју по реду ?

http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=19686:galop-trojanske-konjice&catid=37:politika

Евроатлантски фијаско

Евроатлантски фијаско

 

Пише: Предраг Николић

22 октобар 2011

0 У борби Давида и Голијата на Космету, сасвим неочекивано, Голијат је почео да показује прве знаке нестрпљења. Иако је главнокомандујући снага Кфора, генерал Ерхард Древс, непрестано истицао да се за садашњу кризу мора наћи мирно политичко решење, НАТО је још једном посегнуо за насиљем над голоруким народом на северу Космета. Тзв. бибер-спреј очигледно јесте изазвао иритацију очију и дисајних путева српског народа окупљеног на барикадама, али ни за један педаљ није помутио одлучност народа да очува своје постојање и опстанак на древном огњишту и у сопственој држави. Србомрзачка политика Вашингтона и Лондона приближава се потпуном фијаску. Вероватно би, интимно, англосаксонски србомрсци најрадије видели још један масакр и калварију српског народа, али су свесни да је то у овом тренутку и оваквим међународним околностима потпуно неизводљиво. Кфор и Еулекс су, изигравајући војно-полицијске снаге приштинских криминално-терористичких структура, изгубили сваки легитимитет. Срби су се показали способним да проналазе нове алтернативне путеве, којим ће одржавати везу са матицом, много брже него што је Кфор, са свом својом менажеријом, способан да их затвори. Поставља се питање: шта је позадина Кфоровог и Еулексовог настојања да силом промене реалност и тако Србе са севера натерају у наказну приштинску „државу", при томе флагрантно кршећи статусну неутралност на коју су обавезни? Очито је да је пројекат, осмишљен у центрима „осовине зла" – Вашингтону, Бриселу и Лондону – те је потребно, насилним наметањем тзв. косовске царине, српски новац утерати у приштинску касу и том финансијском ињекцијом одложити неминовну смрт њиховог мезимчета. Разлог за нестрпљење је, свакако, и чињеница, сваким даном све очитија, да без пристанка Срба са Космета не може бити одрживог решења. То, чини се, задаје посебне бриге творцима тзв. косовске независности, јер притисак на Београд, за који се веровало да ће дати жељене резултате, остаје без ефекта. Срби са Космета напросто су схватили да, ако желе да опстану, не треба да се уздају у овакав Београд, ни да слушају савете који долазе из врха српске државе. Званични Београд, који истрајава на јаловим и мирољубивим саопштењима, не чинећи ништа да стварно заштити свој народ на својој територији, рапидно губи и подршку својих најоданијих присталица, чинећи могућност радикалних промена у Србији све извеснијом. То је, чини се, разлог највећег не само губљења живаца, већ и тешке главобоље Кфора и Еулекса. Измишљотине о наводним криминалцима и нарко-дилерима који су, наводно, зарад својих ситно-сопственичких интереса, направили таоце од народа на северу Космета, нису дале жељене резултате. Ступидарије у стилу Џејмија Шеја, које су пред српску јавност у режимским медијима данима понављали Вук Драшковић и Чедомир Јовановић, помогле су онима који су спремни на издају Космета да за себе нађу неко морално оправдање, али никог нормалног у Србији нису убедиле да је то пут којим треба ићи. Извор: Правда