Из Архиве НСПМ - Еколошке и здравствене последице НАТО бомбардовања 1999, с акцентом на осиромашени уранијум |
|
|
|
|
уторак, 31. март 2015.
CEO TEKST……… http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/ekoloske-i-zdravstvene-posledice-nato-bombardovanja-1999-s-akcentom-na-osiromaseni-uranijum.html
Nema tu ni prava, ni pravde, a nema, nažalost, ni Vojislava Šešelja. Ima samo pogrešnih pokušaja da se kazni Vlada Srbije
(Foto Ž. Jovanović)
Pre samo nekoliko meseci, mnogi, kojima se nije dopao izborni rezultat, kao i politička dominacija Srpske napredne stranke, krenuli su u žestoku kampanju širenja straha od Šešeljevog povratka iz Haga. Govorili su: napustićete vladu čim sleti na aerodrom. Izgleda da je neko, negde, pogrešno izračunao da je Vojislav Šešelj faktor koji može da uzdrma mene i Vladu Srbije, pa je, u skladu s tim, počeo da ga koristi kao strašilo iz kutije.
Kada im se ne sviđa to što Srbija radi, što ima svoj stav, što neće na dugme da uvodi sankcije, što hoće sa svima da bude prijatelj, a ne neprijatelj – oni ga puste iz kutije: i čekaju da se mi prestravimo. Kada im se čekanje oduži, a mi nastavimo da, bez straha, sprovodimo suverenu politiku; kada samo izađem i kažem da nećemo zaboraviti, nikada, ni jednu od žrtava NATO bombardovanja – oni ga vraćaju u kutiju i opet čekaju da mi umremo od straha.
Nema tu ni prava, ni pravde, a nema, nažalost, ni Vojislava Šešelja. Ima samo pogrešnih pokušaja da se kazni Vlada Srbije i njena politika.
Kažem pogrešnih, zato što sam, odavno, otvoreno rekao da nemam nameru da budem prepreka Srbiji. Ni na njenom putu ka Evropi, niti u odnosima sa svetom. I ako neko misli da sam ja prepreka, neka samo to jasno saopšti, ne mora da se služi jeftinim trikovima.
Baš kao što nema potrebe da se, dvadeset godina posle rata, i zločina, od čijeg rasvetljavanja je baš Srbija najmanje bežala, još ne zna ni ko je za njih kriv ni koju kaznu treba da plati, nego se suđenja i optuženi koriste da bi se neko plašio i ucenjivao.
To, na kraju, nisu zaslužile ni žrtve.
Nama je, na celom Balkanu, posle svega što smo doživeli, potrebna politika otvorenih karata, jasna i nedvosmislena, i upravo takvu politiku imamo nameru i da sprovodimo. Ona je naša legitimacija i mogu svakome, u svakom trenutku, da je pokažem, bez ikakvog straha.
Nemam razloga da je krijem, niti da se krijem iza bilo koga, pošto sam je dobio na izborima. Zato, danas, mogu mirno da poručim i drugima da prestanu da se kriju iza kutija, i u kutijama, već da izađu pred građane Srbije i kažu šta hoće od njih.
I neka se ne plaše odgovora. Srbija, i to smo pokazali pre neki dan, obeležavajući godišnjicu bombardovanja, i sećajući se žrtava, zna da prašta. Oprostiće im Srbija i mnoga druga dela, jer mi znamo gde je naša budućnost.
Ovako, ili onako, Srbija ima samo jednu, veliku i važnu obavezu, a to je da očuva stabilnost, obezbedi nastavak ekonomskih reformi i poštovanje političkih sloboda. Svaka odluka koju budemo donosili, a ona neće biti nemoralna kao sve političke odluke Haškog tribunala, imaće za cilj samo jedno: očuvanje stabilnosti u našoj Srbiji. I ništa više.
objavljeno: 31.03.2015.
Оркестрирани и веома вулгарни напади недотепаних евроамеричких нацифашиста и српских отпораша главних извођача прљавих радова на премијера Вучића, започели су оне зиме када је отишао да спашава путнике завејане у сметовима војвођанске равнице. То су били тако примитивни напади да не доликује људском бићу, осим евроамеричким нацифашистима и гангстерима! На „Слободној Европи" нема дана да се не емитује прилог о Вучићу, да бивши спикер на ТВ Београд , Омер Карабег не испитује одакле Вучићу толика популарност, зашто га зову господарем, да ли се гради култ личности око њега, зашто му срби толико верују, да ли га Немачка подржава у свему па му нико и ништа не може, колики су успеси његове владе и када ће бити смењен са власти!
Još jedan iskorišćen pa bačen.
Neka se pripremi Pajtić.
Premijer je u pravu, ovo je još jedna igra onih koji kroje globalnu politiku.
Šešelj je smišljena priča, da bi se našoj državi opet nanosila šteta.Oni nama već toliko godina nanose štetu
E da je pravde na ovom svetu,gospoda iz haškog tribunala bila bi raspuštena, jer to što rade nije pravo, nego politika i ruganje pravdi.
http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Koriste-Seselja-da-bi-nas-kaznili.lt.html
| 08. mart 2015. 16:50 | Komentara: 16
Dr Srđa Trifković, koji je četiri godine na meti Ministarstva za javnu bezbednost Kanade. abranjen mi je ulazak u ovu zemlju jer godinama negiram postojanje genocida u Srebrenici
PUNE četiri godine državna policija Kanade me progoni kao državnog neprijatelja, ne dozvoljava mi ulazak u tu zemlju i preti mi hapšenjem. Nijedna kanadska organizacija za ljudska prava, niti medij nisu zainteresovani za moj progon, pa se sam borim protiv ove nepravde!
Ovo nam je rekao dr Srđa Trifković kada je ovih dana iz SAD stigao u Beograd, gde iščekuje najnoviju presudu Višeg suda iz Toronta, koji treba da odluči da li je i dalje državni neprijatelj ili slobodan čovek. Sve je počelo u zimu 2011. godine kada je dr Srđa Trifković pošao iz Čikaga u Edmonton da održi predavanja na Univerzitetu Alberta.
- Granična policija Kanade mi je 24. februara 2011. na aerodromu u Vankuveru zabranila ulazak. Odluku je donela ne na osnovu neke sudske presude, već na osnovu procene kanadske tajne službe, koja je utvrdila da sam "opasan čovek po bezbednost Kanade" - priča ovaj profesor geopolitike i politički analitičar američkog časopisa "Kronikl".
Trifković je tom prilikom priveden. Imigraciona služba i tajna policija su ga saslušavale pet sati. Inspektori su ga, zmeđu ostalog, pitali da li je sarađivao sa "ratnim zločincima dr Vojislavom Koštunicom i dr Radovanom Karadžićem". Tada je saznao da je šest dana pre predavanja u Edmontonu, 18. februara 2011. godine, Ministarstvo za imigraciju na osnovu dojave kanadskih muslimana ocenilo da je profesor "ksenofob i mrzitelj muslimana". Predloženo je policiji da mu se "spreči ulazak u Kanadu". U policiji je potom otvoren "tajni dosije Srđan Trifković", u kome se nalazio dokument "Mišljenje o dopustivosti ulaska". U dokumentu se tvrdi da je "dr Trifković bivši visoki funkiconer Republike Srpske u vreme počinjenog genocida u Srebrenici". To je indirektno zvučalo kao da je Trifković znao ili učestvovao u tom zločinu.
- Muslimanski lobi, koji je dosta jak u Kanadi, jer ima veliki broj glasača i jer ga podržava jedna organizacija muslimana iz Indije, izvršio je pritisak na vlast u Otavi, koja je donela političku odluku da me progoni kao Srbina. I kao čoveka koji javno zastupa stavove srpskog naroda. Muslimani me ne trpe jer sam tokom rata u BiH objavio 200 intervjua i još toliko stručnih tekstova u zapadnim medijima, u kojima sam tvrdio da u Srebrenici nije počinjen genocid. Sada me Kanada, koja ne poštuje odluku Haškog tribunala da nije reč o genocidu već o ratnom zločinu, progoni kao nepoželjnu i opasnu osobu - objašnjava svoj slučaj dr Trifković, koji se našao na crnoj listi kanadske tajne policije i pre nego što je utvrđena istina o njemu. - Zabranjen mi je rad u Kanadi, iako sam profesor koji živi od predavanja i javnih nastupa. Uz to, u svim svetskim medijima i na internetu objavljena je vest da sam "nepoželjna osoba" i da sam "kontroverzna ličnost sa nepoželjnim stavovima", što je bio direktan napad na moj profesorski ugled.
Kako je Trifković tužio državu Kanadu, na suđenju tokom maja i septembra 2012. godine je dokazao da nije "visoki fukcioner RS" i da nije opasan po bezbednost Kanade. Ministartsvo za javnu bezbednost se, međutim žalilo višoj instanci. Održana su nova ročišta tokom 2013. godine. Od oktobra 2013. do danas Viši sud u Torontu nije doneo odluku o statusu dr Srđana Trafikovića, pa profesor i dalje živi u neizvesnosti.
DžEJMS BISE: "SRAMOTA"
MEĐU svedocima koji su na sudu potvrdili da je profesor Trifković politički analitičar, a ne funkcioner RS bili su bivši kanadski ambasador Džejms Bise, novinar Dejvid Bajdner, lobista Ronald Hatčet, i general Luis Mekenzi. Bise, koji je svojevremeno bio šef Imigracionog biroa Kanade, javno je rekao: "Slučaj Trifković je sramota za moju zemlju!"
DIPLOMIRAO U BRAJTONU
TRIFKOVIĆ je rođen u Beogradu 1954. Diplomirao je međunarodne odnose na Univerzitetu Seseks u Brajtonu, a doktorirao istoriju na Sautemptonskom univerzitetu. Bio je savetnik prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, dr Vojislava Koštunice i dr Radovana Karadžića. U Hagu je svedočio kao stručnjak i istoričar.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:537345-U-vrhu-sam-crne-liste-kanadske-tajne-sluzbe
Лапсус или тренутак искрености
ХИТЛЕРОВО ПОНАШАЊЕ КАО АЛИБИ ЗА АГРЕСИЈУ НАТО ПРОТИВ СРБИЈЕ (СРЈ)
У ТВ емисији РТС-а, „Упитник" која је емитована 24. марта 2015., поводом 16. годишњице агресије НАТО, у којој су учествовали министар правде Никола Селаковић, председник Београдског форума Живадин Јовановић и председник Управног одбора Атлантског савета Владан Живуловић, господин Живуловић је изједначио понашање НАТО 1999. према Србији (СРЈ) са понашањем Хитлера уочи Другог светског рата. Живуловић је, поред осталог, рекао:
„Наш народ каже, `сила Бога не моли`, па ако ћемо сада, легалитет свих тих акција, када погледамо историју, Хитлер никог није питао, кренуо је у обрачун, НАТО није питао никога када је кренуо на Србију, односно Југославију..."
Целу емисију „Упитник" можете погледати на линку РТС-а:
http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/%D0%A0%D0%A2%D0%A1+1/1868505/%D0%A3%D0
%BF%D0%B8%D1%82%D0%BD%D0%B8%D0%BA.html
(Цитирани део од 17:48 до 18:05 )
Београд, 25.03.2015. Београдски форум
за свет равноправних
Od ukupno 68 pozvanih svetskih lidera, 26 se do sada odazvalo pozivu
Moskva – Spisak prisutnih, a posebno odsutnih, na vojnoj paradi 9. maja u Moskvi, svedoči o stepenu pogoršanja odnosa između Rusije i Zapada, koji su pre manje od godinu dana bili zajedno na plažama Normandije na obeležavanju 70 godina od iskrcavanja savezničkih snaga u Drugom svetskom ratu.
Kremlj može da računa na kineskog predsednika Si Đinpinga i na lidera Severne Koreje Kim Džong Una, kome će to biti prva zvanična poseta inostranstvu. Očekuju se i grčki premijer Aleksis Cipras, češki predsednik Miloš Zeman, kao i zvaničnici iz Indije, Južne Afrike, Mongolije, Vijetnama, Kube i Srbije.
Međutim, francuski predsednik Fransoa Oland i britanski premijer Dejvid Kameron stavili su do znanja da neće doći na ceremoniju. Neće biti prisutan ni američki predsednik Barak Obama, jer je Bela kuća navela da on u maju ne planira nikakvo putovanje u Rusiju.
Nemačka kancelarka Angela Merkel takođe je odbila poziv, ali je diplomatski navela da će doći u Moskvu dan kasnije, u nameri da položi venac. Poljska će sama organizovati svoju proslavu.
Od ukupno 68 pozvanih svetskih lidera, 26 se do sada odazvalo pozivu.
„Dolazak zapadnih lidera na vojnu paradu 9. maja u Moskvi značio bi njihovo priznavanje politike Kremlja kroz sećanje na rat", izjavila je Frans presu politička analitičarka Ljilja Ševcova, prenosi B92.
U Drugom svetskom ratu, ili Velikom otadžbinskom ratu kako su ga zvali u Sovjetskom Savezu, poginulo je 27 miliona sovjetskih građana i pobeda u tom ratu predstavlja veliki ponos za Rusiju. Pitanje pobede u Drugom svetskom ratu ostaje veoma osetljivo pitanje za Ruse. U januaru je izbio diplomatski incident na komemoraciji oslobađanja nacističkog koncentracionog logora Aušvic. Tada je poljski ministar inostranih poslova rekao da su oslobodioci logora bili većinom Ukrajinci, a ne pripadnici Crvene armije.
Iako nije bio na toj ceremoniji u Poljskoj, ruski predsednik Vladimir Putin tada je rekao da je to pokušaj minimiziranja uloge Rusije u Drugom svetskom ratu, koji je usmeren ka „podrivanju moći i moralnog autoriteta" Rusije.
Kremlj sa svoje strane minimizira „odsutnost" lidera 9. maja, tvrdeći da većina zemalja „shvata značajnu ulogu Sovjetskog Saveza u padu nacizma".
Rusija, koja svake godine s velikom pompom proslavlja taj dan, ove godine je najavila da je ceremonija biti još svečanija.
Oko 2,5 miliona još živih veterana dobiće medalje, a vojne parade će biti organizovane širom zemlje i u većini bivših sovjetskih republika.
Ispred Kremlja, gde će paradirati vojnici iz 10 zemalja, ruski vojnici će nositi sovjetske uniforme iz Drugog svetskog rata, a pored njih će biti najnovija vojna oprema ruske vojske, koja se u velikoj meri modernizovala poslednjih godina.
Nedolazak zapadnih zvaničnika iritira mnoge u Rusiji koji to smatraju nepoštovanjem. „Oni (zapadnjaci) misle da će kazniti Rusiju negiranjem smrti 27. miliona Sovjeta", ocenio je Vladimir Jevsejev, direktor Centra za političke nauke u Moskvi.
„To što Barak Obama neće doći, to je njegov problem. Svet ne zavisi od njegove dobre volje", rekao je Jevsejev u izjavi Frans presu.
Neki, međutim, imaju drugačiji stav. „Kakve veze sećanje na rat ima sa sadašnjom situacijom? Kakve veze ima podvig sovjetskog naroda i milioni žrtava za pobedu sa onim ljudima koji danas sede u Kremlju", zapitao se politikolog Anton Oreh.
Tanjug
objavljeno: 25.03.2015
--
http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Zapad-bojkotuje-Putina-i-paradu.sr.html
08:41 22.03.2015(освежено 10:21 22.03.2015)
Изван Србије живи око четири милиона Срба и њених држављана, у више од 100 земаља. Уз 300 хиљада отишлих 90-тих, сваке године се исели још око 30 хиљада становника наше земље. Најбољи положај имају у земљама где су признати као национална мањина, а најтежа ситуација је у Албанији, где око 30 хиљада њих немају никаква национална права.
Највећи проблем српске дијаспоре је губитак националног идентитета, већ у другој генерацији. За разлику од неких других народа, они су веома подложни асимилацији, односно претапању у већинску нацију са којом живе. Срби у иностранству истичу како би матична држава требало више да их подржи у борби за национална и мањинска права у контактима са властима земаља у којима живе, као и у напорима да уче и информишу се на свом језику. Такође, напомињу и проблеме када желе да инвестирају у Србији, јер се често мењају прописи пословања.
Четири милиона у расејању
Процењује се да Срби живе у више од 100 земаља у свету и да имају око две хиљаде удружења и организација. Ван Србије живи око четири милиона Срба и држављана Србије. У региону их је око два милиона, а још два милиона држављана Србије и Срба живи у осталим земљама света. Оних који су отишли деведесетих је преко 300 хиљада, а сваке године додатно се исели око 30 хиљада људи. У суседним земљама Срби су аутохтоно становништво, док у другима државама живе као усељеници. Зато српско законодавство прави поделу на дијаспору и Србе у региону.
Нема прецизних података о њиховом броју у свим државама. Највише Срба изван Србије живи у БиХ, претпоставља се око милион и триста хиљада. У Немачкој и Америци их је најмање око 500 хиљада, у Аустрији и Канади живи по око 300 хиљада, а у Швајцарској, Хрватској, Црној Гори и Аустралији налази се по око 200 хиљада Срба. Око 150 хиљада људи из Србије населило се у Француску, а око 70 хиљада у Шведску.
Последњих година у Руској Федерацији је настала српска колонија која према неким подацима броји око 50 хиљада људи. Толико Срба живи и у Словенији и у Македонији. У Румунији их живи око 18 хиљада, а у Мађарској око 10 хиљада. У Јужноафричкој Републици је око 25 хиљада досељеника из Србије.
Различита права и положај од државе до државе
Александар Чотрић, члан Одбора за дијаспору и Србе у региону Скупштине Србије каже за Спутњик да је најбољи положај Срба у оним земљама у којима имају законом признат статус националне мањине. Признати су у Чешкој и Словачкој, а у Румунији, Мађарској, Македонији и Хрватској су и признати и имају право на школовање на матерњем језику које се финансира из буџета ових земаља. Такође, њихове националне, културне и просветне организације у поменутим државама добијају финансијска средства за рад.
Српске организације, како нам појашњава Александар Чотрић, добијају нека средства на конкурсима од власти у Шведској, Немачкој и Аустрији, али су она минимална. Он додаје како САД уопште не помажу српске исељеничке организације.
Срби у Русији живе на великом простору и нису довољно повезани, јер се углавном ради о грађевинским радницима који су окренутим свом основном послу. Међутим, у великим градовима попут Москве и Санкт Петербурга су добро организовани и приређују концерте, изложбе, промоције. У томе им редовно помажу градске и руске федералне власти, као и Руска православна црква.
Нерешен статус у Црној Гори и Словенији
У Словенији и Црној Гори Срби немају решен статус, јер нису признати ни као конститутитвни народ, ни као мањина. Добијају одређена средства од ових земаља, али нередовно и недовољно.
„У Црној Гори се из пописа у попис смањује број људи који се изјашњавају као Срби, врше се велики притисци на њих, посебно на Српску православну цркву", прецизира Чотрић.
Он подсећа да је у Словенији после 1991. око 20 хиљада Срба остало без личних докумената. „Изгубили су основна људска права, јер власти нису хтеле да им дају словеначко држављанство. Њихови проблеми су почели да се решавају тек после пресуде Европског суда за људска права у Стразбуру", додаје Чотрић.
25 година атмосфере несигурности у Хрватској
Срби у Хрватској, напомиње Александар Чотрић, већ 25 година живе у атмосфери несигурности и страха. Више од 400 хиљада њих је прогнано, а исељавање траје и последних година.
© Фото: screenshoot/portalnovosti.com
У Хрватској Срби имају недељник "Новости" и месечни часопис "Извор".
„Велики број њих је остао без станарских права, а неки и без пензија и уштеђевине у банкама. Многи су неправедно оптужени пред тамошњим судовима и још постоје тајне оптужнице", тврди Чотрић.
Саша Милошевић, заменик председника Српског народног већа у Хрватској истиче за Спутњик како од стране државе није било притисака последњих година, али да постоји замерање релевантног броја политичких снага. „Последње две године имамо оживљавање десничарских, што странака, што покрета, и снажну антићириличну кампању, која је једним делом и антисрпска", прецизира Милошевић.
Најтежа ситуација у Албанији
Према Александру Чотрићу, најтежа ситуација што се Срба у дијаспори тиче је у Албанији, где данас живи око 30 хиљада њих и где немају никаква национална права.
Албанија нема закон о националним мањинама, а Срби и друге мањине су бојкoтовали последњи попис становништва, јер нису имали могућност да се слободно изјасне о националној и верској припадности. Срби у овој земљи немају право да службено користе свој језик и не постоји ниједан медиј на српском. Њихова имена су насилно албанизована, а у покушају да врате своја изворна имена сусрећу се са високим таксама и административним препрекама.
Делегација српског парламента је недавно посетила Албанију и разговарала са њиховим званичницима, али и са представницима ОЕБС-а у Тирани. Започета је израда закона, који би требало да омогући решавање свих ових питања.
Позитивни примери положаја у Румунији и Мађарској
Позитивни примери положаја српске заједнице су Румунија и Мађарска. У Румунији непрекидно од 1992. Срби имају свог посланика у парламенту, на основу позитивне дискриминације.
Славомир Гвозденовић, књижевник и српски посланик у парламенту Румуније каже за Спутњик да Румунија издваја око 800 хиљада евра годишње за субвенционисање тамошње српске заједнице. Он напомиње да одлично сарађују са румунском државом и истиче како од ње очекују да све оно што је обухваћено кроз више закона, нађе мало бољу практичну примену.
„Од Србије очекујемо институционално повезивање јер нам је важно када дођемо због неког специфичног проблема, који можемо да решимо само са матицом, да знамо којим се институцијама обраћамо, а не да лутамо од немила до недрага. Веома смо незадовољни што је Министартво за дијаспору најпре сведено на канцеларију, а сада на управу", категоричан је Гвозденовић.
Централизована база медија
Срби у дијаспори и региону нису довољно информисани о дешавањима у Србији, али ни Србија нема довољно информација о томе шта се дешава у дијаспори, а посебно у региону. Зато је договорено формирање базе медија који постоје у дијаспори, где би биле сабиране све информације, а које би касније биле дистрибуиране домаћим медијима.
Срби у САД издају више новина, које је основала некадашња политичка емиграција, али ови листови немају некадашњи значај, тираж и утицај. Медији на српском постоје и у Канади, „Новине" у Торонту, и у Аустралији, „Српски глас" у Сиднеју. Последњих година информисање преко интернета постало је преовлађујуће.
Срби у Румунији имају недељник "Наша реч"
У Румунији Срби имају недељник „Наша реч", тромесечни часопис за књижевност „Књижевни гласник", дневну емисију на српском језику на Радио Темишвару и два пута седмично емисију на ТВ Румунија.
Како за Спутњик каже репортер Радио Темишвара Весна Степанов, емисија на српском језику емитује се на Радио Темишвару од 1956, са кратким прекидом 80-тих. Извештавају и о појединим политичким и културним темама из Србије, али се првенствено баве темама из културе, политике, пољопривреде, омладине и спорта које се тичу Срба у Румунији. Она напомиње да имају аутономију у избору тема, независну од политике тамошње власти.
У Мађарској Самоуправа Срба издаје недељник „Српске недељне новине", а у овој земљи постоји и дневна радио емисија на српском на Радио Печују и једном недељно на ТВ Мађарска. У Словенији излази месечник на српском „Мостови", који издаје Савез српских друштава Словеније. Срби имају часописе на свом језику у Чешкој, „Српска реч", и у Шведској, „Корени". У Хрватској Срби имају недељник „Новости" и месечни часопис „Извор".
Главни уредник недељника Новости у Хрватској Ивица Ђикић, напомиње за Спутњик како је за време власти ХДЗ-а било притисака, али да их данас од стране актуелне владе Зорана Милановића нема.
Како и у чему Србија може да помогне
Влада Србије је, према речима Александра Чотрића, још пре пет година усвојила Стратегију о унапређењу односа између Србије и дијаспоре и Срба у региону, али није усвојен и Акциони план за њено спровођење.
Србија је донела и Закон о дијаспори и Србима у региону 2010. који је установио Савет за Србе у региону који би требало да се састаје најмање једном у три месеца, али се не састаје. Изабрана је и Скупштина дијаспоре и Срба у региону, али се није састала последње две године.
Чотрић напомиње како би Србија морала да више помаже рад културно прпосветних организација у дијаспори, али и да омогући једноставнију процедуру за све Србе који желе да добију држављанство Србије. Такође, закључује Чотрић, Србија би требало да у контактима са представницима власти у земљама где живе Срби стално покреће спорана питања и инсистира на њиховом решавању.
Опширније: http://rs.sputniknews.com/autori/20150322/807326.html#ixzz3V7sGqKzD
OSUDA HAPŠENjA OSMORO SRBA
BEOGRAD, 18. MARTA /SRNA/ - Pokret "Dveri" osudio je današnja hapšenja osmoro Srba u Srbiji, koji su osumnjičeni za zločine u Kravici kod Srebrenice tokom rata u BiH, i zatražio hitno suđenje odgovornima za zločine nad Srbima.
"Dveri" ukazuju na to da se ne procesuira ubistvo 3.000 Srba iz sela i okoline Srebrenice.
"Zašto /zamjenik srpskog tužioca za ratne zločine /Bruno/ Vekarić i /tužilac za ratne zločine Vladimir/ Vukčević ćute i ne oglašavaju se povodom ubijanja Srba? Kada će država da počne da procesuira odgovorne za ubistvo 3.000 Srba iz sela iz okoline Srebrenice? Srpske žrtve ih očigledno ne interesuju!", ističu iz "Dveri".
Ovaj pokret saopštio je da zbog toga zahtijeva hitno smjenjivanje Vukčevića i Vekarića, zaustavljanje daljeg progona i hapšenja Srba i pokretanje suđenja odgovornima za zločina nad Srbima.
Tužilac Srbije za ratne zločine Vladimir Vukčević rekao je danas da je, u saradnji sa Tužilaštvom BiH i ostalim u regionu, rano jutros uhapšeno osam lica osumnjičenih za ratne zločine nad muslimanskim civilima u zemljoradničkoj zadruzi u Kravici.
http://www.srna.rs/novosti1/288345/osuda-hapsenja-osmoro-srba.htm
| |||
Подржали смо наше - Крим је неизоставни део руске историје, књижевности и културе |
|
|
|
Владимир Путин |
понедељак, 16. март 2015. |
Ко је и како организовао „Мајдан"? - Фокус ситуације састојао се у томе да су опозицију формално пре свега подржали Европљани. Али ми смо савршено добро знали – нисмо просто имали представу, него смо знали – да су стварни „луткари" били наши амерички партнери и пријатељи. Они су помагали да се обуче националисти, они су помагали да се припреме борбени одреди, како на западу Украјине, тако и у Пољској и Литванији. Како су поступили наши партнери? Они су организовали државни удар. То јест, деловали су са позиције силе. Пре него што се уради то што је учињено у Кијеву 22. фебруара, потребно је да се замисли над последицама за земљу. Лако је окренути све наглавачке. Али је потребно узети у обзир законите интересе својих партнера. Како се спасавао Јанукович? - Позвао сам у Кремљ руководиоце наших специјалних служби и Министарства одбране и дао сам им задатак да спасу живот председника Украјине. Оне ме је звао телефоном 21. фебруара навече. Рекао је да се спрема да пође у Харков, како би учествовао у регионалној конференцији. И отишао је. И са њим су град напустиле све снаге правног поретка. Опозиција је истог дана заузела председничку администрацију и владу. После тога, већ је био 22., Виктор Фјодорович је опет звао и рекао да се налази у Харкову. Ми смо све време пратили где се он налази. Када су ми показали карту, било је јасно да ће ускоро пасти у заседу. Не само то, према информацијама којима смо располагали, тамо су били постављени великокалибарски митраљези, како не би било никакве непотребне приче. Ми смо се спремили да га извучемо из Доњецка, било копном, било морем. Или ваздухом. Послали смо хеликоптерску групу са одредом специјалаца. Међутим, прича се ту није завршила, будући да Виктор Фјодорович није хтео да пређе у Русију и прво је тражио да га пошаљемо на Крим. Док се у Кијеву догађао преврат, он се налазио на територији Украјине. Истини за вољу, кроз неколико дана, када је постало јасно да се у Кијеву више нема с ким преговарати, она је затражио, и ми смо га пребацили на територију Русије. Ја бих рекао да је то био племенит чин, благородан. Нећу овде да дајем оцене његових поступака и његовог рада. Рекао је: „Нисам могао да потпишем наређење о примени оружја. Нисам руку могао да подигнем." Треба ли га због тога осуђивати, не знам. Не сматрам да имам право да то радим. Било то добро или лоше, последице пасивности биле су тешке. И то је очигледно. Како сте дошли до одлуке о припајању Крима? - Никада нисмо размишљали о одвајању Крима од Украјине. Никада! А када су кренули да се одвијају догађаји везано за преврат, ти људи су се нашли у опасности. Требало је да их шиканирају националисти, одмах сам на то помислио. И прво што сам учинио било је да наложим председничкој администрацији да спроведе затворену анкету јавног мњења у вези са расположењем на Криму и односу према могућем припајању Русији. Испоставило се да се Русији жели припојити 75% становништва. Понављам: коначни циљ није био да се освоји Крим, нити спроведе некаква анексија. Коначни циљ је био да се људима да могућност да искажу свој став о томе како желе да живе убудуће. Све моје инструкције биле су усмерене на то да се поступа пажљиво, ослањајући се на људе које данас већ можемо назвати патриотама Русије. Ослањајући на њих, на њихове ресурсе, и помажући им, стојећи иза њих са знатно већом силом и средствима. На Криму се налазило више од 20 хиљада украјинских војника, и то добро наоружаних. Ко је управљао операцијом припајања Крима? - Знате у чему се састојала наша предност? У томе што сам се ја тиме бавио лично. Не зато што сам ја све радио исправно, него зато што, када то раде први људи државе, онда је извршиоцима лакше да раде. Они то осете, разумеју и знају да испуњавају наређење, и да не раде ништа самовољно. На Крим смо пребацили одбрамбени комплекс „Бастион" – ефикасно савремено оружје велике прецизности. Такво оружје за сада нико нема. Ми смо од Крима направили тврђаву, и са мора, и са копна. Тамо су се налазила 43 лансирна оруђа С-300, око 20 система „БУК" и друго тешко оружје, укључујући оклопну технику. То је била изузетно озбиљна песница. Понављам још једном, и говорим сасвим искрено, ми никада нисмо правили планове за ове операције. Све се то организовало практично у ходу. Ми смо деловали на основу ситуације на терену у том тренутку. Ко су били „љубазни људи"? - Да би се блокирало и разоружало 20 хиљада добро наоружаних људи, потребно је на терену имати одређени број персонала. И то не у смислу количине, него квалитета. Потребни су били стручњаци који знају како се то ради. Нема разлога да то кријемо, зато сам наложио и указао Министарству одбране да се под изговором појачања заштите наших војних објеката на Криму тамо пребаце специјалне снаге Главне обавештајне управе (ГРУ) и снаге морске пешадије, десантници. То је био сложен задатак, зато што ни у ком случају није смело да дође до крвопролића. И неопходно је било да се људима да могућност да изразе своју вољу. Русија је у стање борбене готовости довела чак и нуклеарне снаге? - Било смо спремни да то учинимо. Ја сам разговарао са колегама, и говорио сам им директно, као што сада говорим, и сасвим отворено – то је наша историјска територија, тамо живе Руси, и они се налазе у опасности. И ми не можемо да их напустимо. Нисмо ми извршили државни удар. То су учинили националисти и људи са екстремним идејама. Ми смо подржали наше. То је поштена и отворена позиција. Нисмо се спремали да легнемо на оштрицу ножа. Они су нас приморали да тако реагујемо, и били смо спремни и за најнеповољнији развој ситуације. Али ја сам лично био убеђен да до тога неће доћи, и није било потребно да се без разлога подиже притисак. Како су разоружани украјински војници? - Искрено, ми смо учинили све да прекинемо специјалне линије везе које су они имали на располагању. Зато и постоје специјалци и ГРУ. Они знају шта треба да се ради и како то да ураде. И зато су они користили искључиво отворену везу и, наравно, ми смо контролисали те преговоре и добро знали како се осећају и војници на терену, и њихове старешине у престоници. Сви су покушавали да скину са себе одговорност. Један од команданата је одбио да пређе на страну кримских власти, условно говорећи. Ја сам затражио да на њему пораде ветерани. Предлагала се употреба нешто снажнијих метода убеђивања. Ја сам једноставно одмах рекао: „Пошаљите ветеране!" И ти прекаљени борци су дошли и са њим до седам ујутру водили један васпитни разговор. Било како било, у седам ујутру он је узео оловку и папир и написао рапорт о разрешењу од дужности. Морам рећи да су се ти момци – украјински војници – понашали сасвим достојанствено. Они су настојали да остану верни својој заклетви. Али није било јасно коме су се заклели. Државе нема. Председника су свргнули. А он је, између осталог, у том тренутку био врховни командант оружаних снага. А ко даје наређења? Некакви узурпатори власти? Апсолутно нелегитимни људи? Која је била улога локалних устаника? - Огромна улога. Рекао бих чак – једна од најважнијих. Јер, понављам још једном, испрва, када смо се разилазили тог дана у седам ујутру, ја сам колегама рекао да ћемо све то урадити само ако схватимо да је то оно што људи желе. И наравно, било је неопходно да се ослонимо на локалне чете устаника. И знате, у одређеним тренуцима ми смо морали чак да их задржавамо. Они су, у ствари, скоро све време били у првим редовима. Како се појавио Сергеј Аксјонов, данашњи председник Републике Крим? - Не знам. То је човек кога ја раније уопште нисам знао. Никада га нисам видео, нити сам га познавао. Искрено, мени је скренута пажња на његово презиме. Рекли су ми да посланици и кримска скупштина, тј. Кримска рада хоће тог-и-тог човека. Устаници су изузетно инсистирали на томе, да је њихов стварни вођа био управо Аксјонов. Један од њих, конкретно председник скупштине Крима, када сам га питао како се односи према Аксјонову, рекао ми је: „Он је Че Гевара, такав нам сад и треба." Како сте решавали национално питање на Криму? Како сте се договарали са кримским Татарима? - Део кримских Татара био је подложан утицају својих вођа. Неки од њих су, хоћу то да нагласим, професионални борци за права кримских Татара, за људска права. За неке од њих та ситуација није била нарочито комфорна, јер су они одједном постали непотребни. Кримски Татари нису једнородна маса. Тамо има различитих људи. Локални устаници деловали су веома енергично. Они су нашли подршку у делу кримско-татарског становништва, и убедили су их да им се придруже. Међу устаницима су били и кримски Татари. Али ми и нећемо да се огрешимо ни о кога. Ни о кримске Татаре, ни Немце, који тамо живе, ни Грке, Јермене, Русе, нити Украјинце. Ми желимо да то буде једна породица. Ако се имају у виду проблеми, историјски проблеми, са којима живи кримско-татарски народ, сматрамо да је наша обавеза да те проблеме решавамо заједно са свим људима који тамо живе. Ми уопште не делимо људе по етничком принципу. То су данас све грађани Руске Федерације. Како су реаговали западни лидери? - Било је много телефонских позива. Наше америчке колеге су нас директно оптуживале да блокирамо украјинске војне снаге. Ја сам им рекао да војних снага већ нема, постоје групе људи, војника, али они су без оружја, и они нису ни у каквој опасности. И учинићемо све како не би било никаквих испада везаних за примену оружја. Али то више нису оружане снаге, то је нешто сасвим друго. Они су пре свега полазили од тога да се ми нећемо усудити. Затим, када су схватили да се нећемо зауставити, већ су почели да предлажу различите варијанте. Односно, настојали су из петних жила да не допусте уједињење Крима са Русијом – свим средствима, на било који начин, у складу са било каквом шемом. Настојали су, очигледно, да још једном Русију одвуку што даље од њених интереса. А то је изузетно тешко учинити. Ако ћемо искрено, то је немогуће. Како Путин оцењује целу операцију? - У целини је све прошло глатко. Након што сам издао наређење, једно двадесетак сати нисам био на вези са Министарством одбране, јер сам се бавио другим питањима – правним, политичким, међународним. И могао се стећи утисак да сам се предомислио, и да можда не желим да узмем на себе такву одговорност. То је тешка прича. Али ни један пропуст није био дозвољен. Ако би се вратио годину дана уназад, Путин би исто поступио? - Наравно, а шта мислите? Како би било могуће поступити другачије? Ја никада не бих то ни учино, да нисам сматрао да смо у обавези да поступимо баш тако. И када нам говоре о санкцијама… Санкције – то је лоше. Санкције треба уводити против оних који спроводе државне ударе и који им у томе помажу, пучистима. А ми смо деловали у интересу руског народа и државе. Мењати то за паре, мењати људе за некакву корист, мењати људе за могућност некаквих уговора и банкарских трансфера – то је апсолутно недопустиво. Ако дозволимо себи да делујемо према таквој логици, изгубићемо све. Изгубићемо целу земљу. То не значи да не треба да уважавамо, рецимо, међународно право и интересе наших партнера. Али то такође значи да сви наши партнери морају да уважавају Русију и њене интересе. Ако говоримо о историјској неправди, ми одувек зовемо и увек смо звали Севастопољ градом руске поморске ратне славе. И где је био Севастопољ? И где је била руска поморска ратна слава? Све се преокренуло. Крим се у свести грађанина Русије и руског човека асоцира са херојским страницама наше историје. То је поготово период освајања тих територија од стране Русије. То је и њихова херојска одбрана. И одбрана Крима и Севастопоља у Другом светском рату. Крим је везан за руску историју, руску књижевност, уметност, царску породицу. Уопште узев, цело платно историје Русије је на овај или онај начин проткано Кримом. Интервју Путина за портал Lenta.ru приредила Татјана Мелкијан. За НСПМ са руског превео Никола Танасић. |
Objavljeno u: Komentar nedelje
14 Mart, 2015 Subota u 9:42
Srbija će biti remodelovana na osnovu IPAP-a čak i više nego što je do sada restrukturirana. NATO, u stvari, ima nadzor nad celim procesom rekonfiguracije i zvaničnici NATO-a će usmeravati proces kroz radne grupe
Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP) Republike Srbije i Organizacije severnoatlantskog ugovora (NATO) koji je 20. decembra usvojila vlada Srbije, a 15. januara i Severnoatlantski savet, čime je procedura usvajanja okončana – predstavlja tehnokratski šematski plan kojim se NATO postavlja kao garant potpunog gubitka suvereniteta Srbije i sprovođenja reformi u svim sferama društva po meri Novog svetskog poretka, koje podrazumevaju rasparčavanje države, korporativno preuzimanje svih vitalnih grana privrede, potpuno razaranje sistema nacionalne bezbednosti i dalju demontažu srpskog naroda. Pod floskulom „usklađivanja sa standardima EU", kao što je „Pečat" pisao u prošlom broju, NATO reforme će pokrivati sva društvena polja: politički i bezbednosni domen, vojna pitanja, naučnu saradnju, upravljanje krizama, sistem planiranja u vanrednim situacijama, zaštitu tajnih podataka. Dakle: sve!
IPAP sporazum najdublje zadire u sve segmente naše unutrašnje organizacije – politički, etnički, duhovni, obrazovni – uz totalno ispiranje mozga, praćeno fizičkom okupacijom…
Šta IPAP sporazum predstavlja, da li je posle njegovog potpisivanja i dalje održiva retorika o vojnoj neutralnosti Republike Srbije i da li će proces rastakanja države i sistemska i sistematska lobotomija srpskog naroda rezultirati i konačnim moralnim slomom: učestvovanjem u multidimenzionalnom ratu koji Zapad vodi protiv Rusije, za „Pečat" govore vrsni poznavaoci NATO, Rik Rozof, vodeći istraživački novinar u svetu u domenu vojno-političkog delovanja ove alijanse, osnivač i urednik internacionalne mreže „Stop NATO", kolumnista „Globalnih istraživanja", „Voltera" i Ruske televizije (RT) i Mahdi Darijus Nazemoraja, autor studije „Globalizacija NATO" (Clariti Press, 2012) jedne od najautoritativnijih kritičkih knjiga o NATO-u, koja se koristi kao priručnik u odabranim koledžima, poput Pentagonovog koledža Združenih snaga odbrane, Akademije vazdušnih snaga SAD, kao i na univerzitetima Harvard i Berkli. Njegov rad o NATO-u arhiviran je 2011. u Vojnoj multimedijalnoj biblioteci same alijanse u Briselu, pod odrednicom „NATO i Libija – Specijalni fokus" (Anali, zbirka tekstova vodećih međunarodnih eksperata).
Rik Rozof:
„Odavno upozoravam da Pentagon koristi NATO kako bi preuzeo čitavu Evropu – sve evropske zemlje, u ovom momentu sa izuzetkom Rusije, mada i tamo dominira polovinom u, kao što ste istakli, svim mogućim kategorijama: vojsci, odbrani, kupovini naoružanja (‚interoperabilnost') vojnoj proizvodnji, planiranju, spoljnoj politici, unutrašnjoj bezbednosti i policijskim snagama, sudstvu, zakonodavstvu, ekonomiji, finansijama, socijalnim pitanjima, kulturi, navodnim ljudskim pravima itd.
Kada je NATO otvorio Kancelariju za vezu u Beogradu i Srbija bila uvučena u prelazni program Partnerstvo za mir (koji se koristio za dovođenje u NATO 12 istočnoevropskih zemalja od 1999. do 2009.) bilo je evidentno za sve, osim za namerno slepe i gluve, da je ona deo NATO-a, uprkos lažnim floskulama o neutralnosti koje su navodni radikali i socijalisti servirali narodu u Srbiji.
Individualni akcioni plan partnerstva je druga faza a Akcioni plan za članstvo je poslednja faza u postizanju punopravnog članstva u NATO-u. Bosna, Makedonija i Crna Gora već imaju Akcioni plan za članstvo. NATO uvodi zemlje u paketu, tako da će se Srbija pridružiti kada i ostale tri zemlje."
Mahdi Darijus Nazemoraja:
„Srpska vlada je preduzela vidljive korake koji pokazuju da je Beograd obavezan Vašingtonu i Evropskoj komisiji. Čitav proces unutrašnjih reformi je veoma ubrzan i pohvaljen od strane SAD-a. Štaviše, Beograd je upravo potpisao Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP) sa NATO-om, koji stavlja njegovu samoproglašenu neutralnost pod veliki znak pitanja.
Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP) jeste polazna tačka za ulazak u NATO.
IPAP program je formalno odobren 2002. godine tokom Samita NATO-a održanog u češkoj prestonici Pragu. Reč je o prilagođenom programu saradnje i integracije, koji NATO posebno dizajnira za svaku pojedinačnu zemlju na osnovu njenih unutrašnjih, bezbednosnih, ekonomskih, geopolitičkih i socijalnih okolnosti. IPAP je specijalno adaptiran proces koji se kreira ne samo da bi obezbedio integraciju u NATO već drastično i dramatično modeluje zemlju za članstvo po meri koja je za svaku zemlju specifično određena. Sledeći korak NATO integracija, posle IPAP-a, jeste Pojačani program dijaloga sa NATO-om. Pojačani program dijaloga on gradi na IPAP programu i otvara vrata za Akcioni plan za članstvo (MAP). Sporazum MAP između NATO i ne-NATO zemlje je poslednji korak koji ne-NATO zemlja mora preduzeti pre ulaska u NATO.
Premda je Beograd odbio da pristupi Intenziviranom programu dijaloga 2008, kada je NATO jednostrano izradio Intenzivirani dijalog program za Srbiju, kurs koji je vlada Srbije preduzela sa IPAP-om u budućnosti otvara vrata za ulazak u NATO i stvara barijere za saradnju sa Rusijom. Činjenica da je NATO izradio Intenzivirani dijalog plan za Srbiju 2008. godine jasno pokazuje da mu je cilj da se pridružimo ovoj vojnoj alijansi.
IPAP je dizajniran da rekonfiguriše zemlje. Drugim rečima, Srbija će biti remodelovana na osnovu IPAP-a, čak i više nego što je do sada restrukturirana. NATO, u stvari, ima nadzor nad celim procesom rekonfiguracije i zvaničnici NATO-a će usmeravati proces kroz radne grupe.
Pre nego što je Beograd pristao da se pridruži programu IPAP, Srbija je morala da bude deo NATO Programa planiranja i revizije (PARP). PARP se odvija u sklopu tzv. Partnerstva za mir (PFP). PARP je korišćen od strane srpske vlade u cilju prilagođavanja srpske vojske kako bi postala interoperabilna sa NATO-om, imitirajući njegove strukture i preslikavajući zemlje članice. To je učinjeno kada je Beograd preduzeo vojne i bezbednosne reforme u svom odbrambenom karakteru, dok su zvaničnici NATO-a napravili procene učinka i vodili ceo proces za Srbiju.
IPAP, međutim, pomera stvari mnogo dalje od PARP programa. Glavni fokus IPAP-a su „domaće reforme". Te takozvane „reforme" neće se ticati samo vojnog, obaveštajnog i sigurnosnog polja već će uključiti, takođe, politiku vlade, političke strukture i ekonomiju Srbije. Zbog toga Individualni akcioni plan partnerstva sadrži odredbe o ekonomiji, spoljnoj politici i EU. Pesimista bi jednostavno i iskreno zaključio da je Srbija kolonizovana.
Termini „evropske integracije" i „evropske vrednosti", koje sadrži IPAP dokument, takođe su obmanjivački i imaju za cilj da monopolizuju definicije koje koriste tehnokrate Evropske unije i Vašingtona za to šta znači biti „evropski". Po ovim definicijama, Rusija, koja je istorijski bila zaštitnik Evrope i predstavlja najveću evropsku zemlju, kategorizovana je kao ne-evropska zemlja. Ono što ove birokratske definicije rade jeste uništavanje evropske raznolikosti i svih alternativa Evropskoj uniji unutar Evrope kroz veštačko kreiranje evropskih vrednosti, koje selektivno uključuju i isključuju šta je „evropski", a šta nije „evropski", na osnovu geopolitičkih i ekonomskih interesa koji ne počivaju na realnosti.
GEOPOLITIKA IZA „REFORME" U SRBIJI Potpisivanje IPAP-a od strane Beograda mora biti sagledano u geopolitičkom kontekstu multispektralnog rata koji SAD i NATO vode protiv Rusije i Evroazijske ekonomske unije – kao i protiv naroda čitave istočne Evrope i Srbije, bez obzira na pro-SAD i pro-NATO politiku koju vode njihove vlade – koristeći krizu u Ukrajini kao izgovor. Zbog pojave Evroazijske ekonomske unije i intenziviranja rivalstva sa Moskvom i njenim saveznicima, SAD i Evropska komisija otimaju se da učvrste svoje sfere uticaja i da spreče sve zemlje koje nisu članice EU i nisu članice NATO da se priključe Evroazijskoj ekonomskoj uniji i Ugovoru o kolektivnoj bezbednosti predvođenim Rusijom.
To je razlog zbog kojega Vašington i Evropska komisija ubrzavaju ulazak Srbije i nekoliko drugih zemalja u NATO i Evropsku uniju. Ovo je i razlog zbog kojega je Toni Bler potpisao ugovor da savetuje premijera i vladu. Toni Bler će biti deo mehanizma za praćenje preuzimanja Srbije.
Izjava ministra spoljnih poslova Ivice Dačića, izrečena februara 2015, da SAD „podržavaju reforme u Srbiji" predstavlja znak ubrzanog preuzimanja države. Nije slučajno što je Dačić otišao u Vašington na razgovore na visokom nivou o „reformskim" procesima u Srbiji. Ne samo da se ministar inostranih poslova Dačić sastao sa američkim državnim sekretarom Džonom Kerijem već se takođe sastao sa neo-konzervativkom koja je bila na liniji fronta Vašingtona za promenu režima u Ukrajini, američkom državnom podsekretarkom Viktorijom Nuland.
Da li će Srbija bili regrutovana za rat protiv Rusije?
Stvari ne izgledaju obećavajuće u pogledu srpske neutralnosti. Iako se Srbija obavezala na vojnu neutralnost, ruski zvaničnici su pokazivali znake skepticizma u prošlosti. Dve godine pošto je u novembru 2011. napravljen nacrt IPAP-a između Srbije i NATO-a, ruski ministar odbrane Sergej Šojgu došao je u Beograd kako bi pitao srpsku vladu u vezi sa njenim namerama. On je čak citiran u srpskom listu „Novosti" kako je prvom potpredsedniku vlade Aleksandru Vučiću rekao da, bez obzira što je većina grčkog naroda bila protiv pristupanja Grčke NATO-u, vlada je ignorisala njihove želje i država je pristupila NATO-u. Aleksandar Vučić je odgovorio da se Republika Srbija nikada neće priključiti NATO-u.
Razgovor između Šojgua i Vučića vođen je, dakle, u novembru 2013. Godinu dana kasnije, oktobra 2014, srpska vlada je dala ista uveravanja Moskvi, kada je ruski predsednik Vladimir Putin posetio Beograd. Mesec dana pre Putinovog dolaska, međutim, Srbija je bila pozvana da u britanskom gradu Njuportu bude prvi put učesnik na Samitu NATO-a.
IPAP je konačno odobren od srpske vlade 20. decembra 2014. Ratifikovan je od NATO-a 15. januara 2015. Pridruživši se IPAP-u, srpska vlada je odstupila od uveravanja koja je dala Ruskoj Federaciji i srpskom narodu. Ukoliko ona nastavi da ide ovim putem, Srbija će postati članica NATO-a ili će postati de facto članica i bez formalnog učlanjenja i biće upotrebljena protiv Rusije i svake druge zemlje koja odbije da sledi naredbe Vašingtona ili EU.
Piše Biljana Đorović za pecat.co.rs
