novosti.rs

Gordan Mihić: Srpsku istoriju drže u fioci, a Sulejmana na tv

Radmila Radosavljević

Scenarista Gordan Mihić za "Novosti" govori o nepoznavanju prošlosti, Srbiji danas, putu ka Evropskoj uniji, televizijskom programu, svetskim moćnicima, izbeglicama...

TOKOM pisanja serijala "Ognjište" i višegodišnjeg "kopanja" po bibliotekama, muzejima, istorijskim spisima, memoarima..., najuzbudljivija mi je bila potvrda saznanja koje, inače nosim u sebi od detinjstva - da hrabrost i istrajnost menjaju svet, a ne kukavičluk, ostajanje po strani, pristajanje na neljudske uslove i neljudska vremena. Kaže ovo, za "Novosti", Gordan Mihić, scenarista koji gotovo pet decenija ispisuje ovu našu, nimalo laku društvenu i psihološku "istoriju". Mihićev potpis stoji na kultnim filmovima od perioda "crnog talasa" do danas, a njegovi serijali i drame ubrajaju se u zlatne primere naše TV produkcije.

Jesmo li danas svesni toga šta znači građanska hrabrost, a šta je pristajanje na neljudske uslove i neljudska vremena?

- U "Ognjištu" sam stvorio lik Aksentija Višnjića, čoveka koji je započeo životni put kao siroče i preprodavac na pijaci, da bi se sam školovao, učio, putovao i shvatio da postoji nešto što je iznad pitanja lične koristi. A to je rad za svoj narod. Taj Aksentije učesnik je i svedok svih sudbonosnih zbivanja od osnivanja Velike škole 1808, do kraja vladavine Obrenovića. Kroz njegov životni put, izuzetna dela i lična stradanja, grehe, zablude i promašaje postavio sam pitanja ko nas je sve vodio, za kim smo išli, kome verovali, šta su pravde i nepravde sveta, izvlačimo li pouke iz grešaka, gde je naša odgovornost za to što smo se olako prepuštali ljudima koji nemaju ni viziju, ni znanje, ni snagu, ni mudrost. Ili, šta se činilo onima koji su te kvalitete imali, koliko su ih vređali, nipodaštavali i onemogućavali, Vuka, Steriju, Dositeja, Đuru Jakšića... A sve su im to činili oni učmali u svojoj žabokrečini, bahati, moćni, oni kojima su vlast i pohlepa bili jedini imperativ.

Gde su odgovori na sva ta pitanja?

- U nama samima. Aksentije je tri puta sve gubio, i tri puta počinjao život iz početka. Ostajao je bez porodice, prijatelja, bio je prebijan, hapšen, progonjen, dizao se iz pepela, i ne samo da je aktivno pomagao stvaranje institucija savremenog društva, već se svim silama trudio da pomogne slabima, nemoćnima, gladnima, onima koji su u beznađu. Tokom života upoznao je Karađorđa, Miloša Obrenovića, Tomu Vučića Perišića, Iliju Garašanina, sa kojim je bio posebno blizak, kneza Mihaila, Jovana Ristića, kapetana Mišu Anastasijevića, predsednike vlada, ministre, dva ruska cara, znamenite Srbe iz Trsta i Beča..., velike ličnosti tadašnje Evrope koje su, svaka na svoj način, bile zainteresovane za Srbiju poput Getea, Igoa, Engelsa, Gogolja, Lajbnica...

REMEK-DELA I TENDER U RTS ste stvorili remek-dela kao što su "Samci", "Kamiondžije", "Otpisani", "Balkan ekspres", "Sivi dom", "Zaboravljeni", "Siroti mali hrčki", "Gospodin Foka"...
Da li i događaj sa "Ognjištem" takođe govori o nama?
- Ni slutio nisam kako će se sve završiti kada su me pre mnogo godina Aleksandar Tijanić i Nikola Mirkov pozvali da pokušam da stvorim jedan televizijski ep o srpskoj istoriji. Tražili su tri ciklusa po dvadeset osam epizoda o nastajanju srpske države od 1804. do 20. veka. Kroz sve krvave događaje, ustanke, ratove, žrtve, pobede, poraze, velika ostvarenja, nemale greške i zablude, kroz sukobe dinastija, stvaranje školstva, prosvete, zdravstva, kulture i umetnosti. Nisam oklevao da se upustim u taj poduhvat, kada sam ga završio, stigle su sjajne recenzije. Ali posle raspisanog tendera za realizaciju "Ognjišta" one nisu značile ništa - rečeno je da nema para. U međuvremenu, snimale su se druge serije sa nekoliko stotina epizoda. Nisam rekao ni reč protiv tih autora i njihovih ideja, ne kažem ni sada, ali ostaje činjenica da je "Ognjište" bilo prvo koje je napisano da je označeno kao apsolutni prioritet i - zaboravljeno.

Ko se danas posebno interesuje za Srbiju, u čemu se tadašnja i sadašnja Srbija razlikuju?

- Najviše se interesuju mešetari Međunarodnog monetarnog fonda i velike sile koje postavljaju svoje uslove. Što se tiče priče o Evropi, ključna rečenica o nama izgovorena je 1808. godine, na otvaranju Velike škole, a ona glasi: "Oslobođena, napaćena Srbija ovim danom ponovo počinje da se približava porodici evropskih naroda". Da se Aksentije Višnjić danas pojavi, video bi da, iako je prošlo dve stotine godina, to približavanje još traje. Stalno smo toj Evropi nikad bliži, i nikad dalji.

Šta je razlog za to što nam se istorija ponavlja i kao tragedija i kao farsa?

- Istorija se ciklično kreće, a kod nas, što su se stvari naizgled više menjale, to su nekako ostajale iste. Učini nam se da je neki put popločan najboljim namerama, a ispostavi se da je to pravac za pakao. Nismo u tome usamljeni, mnogo je društava koja su to gorko iskustvo osetila i platila. Sudbine "običnih ljudi" uobličavaju ratovi i revolucije, stvaranje novih klasa koje se enormno bogate, idealisti koji napuštaju ideale i podležu pohlepi za vlašću, moći, novcem... S druge strane, mi malo znamo o našoj istoriji. Tužno je i nenormalno da naše TV gledalište sve zna o Sulejmanu ili Džingis Kanu, a gotovo ništa o stvaraocima srpske istorije, o generacijama koje su ostvarivale slobodu i pravo na život bez obzira na žrtve i stradanja, o velikoj i sudbonosnoj epohi koja ne sme da bude zaboravljena.

Televizijska saga "Ognjište", koju ste pisali pet godina govori o srpskoj istoriji s početka 19. veka. Ali snimanje je opet odloženo?

- Zaključak je da RTS ništa nije ni pokušao da uradi da se uprkos svim finansijskim teškoćama projekat ipak realizuje. Bilo kako bilo, skoro je sasvim izvesno da se "Ognjište" nikad neće ni snimiti. Voleo bih da nisam u pravu, ali tako je. Lično, ja ću to nekako podneti. Biće mi žao i teško, jer sam uložio sve što sam mogao, znao i umeo u taj projekat. Ja imam 18 TV serija i 50 igranih filmova, i smatram da sam neki trag iza sebe ipak ostavio. Ako smem da kažem, na gubitku je RTS i njegovo gledalište, ne zato što neće mene biti na programu, nego što priča o jednoj epohi, o strašnom i veličanstvenom 19. veku opet tone u mrak televizijske fijoke.

Za Emira Kusturicu završili ste nekoliko projekata, među kojima je, pored adaptacije romana "Na Drini ćuprija" i scenario za film "Pančo Vilja"?

- U današnjem svetu osnovne ljudske vrednosti potpuno su skrajnute, omalovažene i skoro sasvim odbačene. Zato nije čudo što se u Meksiku, u kome se prvih decenija prošlog veka sa zanosom i nadom pevalo i pričalo o velikom revolucionaru Panču Vilji, i o istom tako velikom revolucionaru Emilijanu Zapati, danas, nažalost, godinama, na sav glas priča o narko-bosu koji ima imperiju stvorenu na trgovini drogom, El Čapu, o tome kako je pobegao iz zatvora i kako je uhvaćen. To su junaci ovih dana. Ostaje jedina nada da se istorija ipak ciklično kreće, pa će se možda jednog dana vratiti na scenu ljudi tipa Panča Vilje i Emiliana Zapate.

ŠTA JE PRIORITET DA li ste još nekoga pokušali da zainteresujete da se serijal "Ognjište" ipak snimi?
- Jesam, i to ne zbog sebe i toga što sam dugo i pomno radio, već zato što, ipak, treba postaviti pitanje da li je moguće da je ovom narodu potrebniji fudbalski stadion u Beogradu, pored četiri postojeća, i da će za to bez problema naći sto pedeset miliona evra, a da srpska istorija 19. veka nema nikakav prioritet. Dugo sam razmišljao i onda sam odlučio da idem kod predsednika republike. On me saslušao, ali pošto nije bilo nikakvog rezultata godinu dana, napisao sam pismo predsedniku Vlade, pa pismo predsedniku UO RTS, Ministarstvu kulture, ali mi je državna sekretarka rekla da treba sačekati nekoliko godina, da je takva i takva situacija, da Ministarstvo kulture ne može ništa da pomogne...

Ko bi mogao da bude Pančo Vilja naših dana?

- Nauka i umetnost unapređuju i menjaju svet, a pored njih, mislim da su junaci naših dana oni "mali ljudi" o kojima se vrlo malo govori i piše u javnosti, koji se skoro i ne pominju. To su obični ljudi koji rade, žive, stvaraju, čuvaju svoje porodice, koji uprkos svemu što se događa nisu izgubili dobrotu i spremnost da pomognu drugima. Ti ljudi, zapravo, čuvaju svet onakav kakav treba da bude.

Da li vas možda rastužuje stalna aktuelnost onoga što ste napisali, i šta vam se čini najstrašnijim u današnjim "vranama", ili u "dnevniku uvreda" naših dana?

- Voleo bih da o toj aktuelnosti razmišljaju moji čitaoci ili gledaoci, nije uputno da ja ocenjujem takve stvari. A danas mi se sve podjednako čini strašnim - i glupost, i brutalnost politike, moći, novca, i gramzivost, i odsustvo morala, pravde, ljudske časti i dostojanstva. A najstrašnija priča je ova o izbeglicama iz Afrike i Azije, koje iz haosa, ratova, zločina i bede traže spas u Evropi, koja ima svog udela u uzrocima njihove nesreće i sada ne zna šta će s njima.

Postoje li danas neke spasonosne ideje za svet kao što su postojale nekada, ima li Srbija tu ideju?

- Postoje, i uvek su iste, od antičkih vremena. I opet, po ko zna koji put, čekaju neke mlade ljude koji će ih razvigoriti. To važi i za Srbiju - oduvek se zna koje su stvari za koje se vredi boriti, šta su ideali slobode, pravde i jednakosti, šta je poštovanje drugih ljudi, šta je poštovanje onih koji ne mogu da žive bez pomoći drugih, svih potlačenih i poniženih.

 

iskra.co

БРИТАНСКА ПОЛИТИКА ПРЕМА СРБИЈИ: Прожета лицемерјем, силом и бескрупулозношћу

23.01.2016. - 15:30

Фото: rs.sputniknews.com

Британска политика према Балкану и посебно Србији, увек је била прожета лицемерјем, силом и бескрупулозношћу.

Вест да је британска „независна" истрага закључила да је убиство Александра Литвињенка наручио лично Владимир Путин не треба да чуди. Чуди једино то што је за тај закључак било потребно толико времена. Међутим, привид независности треба одржати, а са друге стране, одлуку треба пласирати у правом политичком тренутку.

Предрасуде и уврежена мишљења које у Британији гаје према Русији и Русима тешко је разбити. Русија је у очима Британаца увек била ледена пустиња којом владају деспоти. Ништа боље не мисле ни о Србији. Наравно то није записано у књигама, већ у поступцима.

Чини се, судећи по поступцима, да Британци имају посебан пик на Србе и Русе. То је рекао и Емир Кустурица на прослави годишњице СНС–а британском амбасадору у Србији Денису Кифу у лице, па је он увређено напустио скуп.

Историја британског мешања у унутрашња питања балканских народа је дуга и није нимало позитивна. Српски народ је највише од свих балканских народа осетио британски бич на својим плећима.

Британске поруке биле су сурове и бескрупулозне, лицемерне и подле, али увек јасне. Било је тако на албанској обали 1915, када су српски војници, вољом британских политичара, остављени да помру од глади (срећом, спасио их је руски цар); било је тако и 27. марта 1941, када је група југословенских официра, плаћена британским новцем организовала пуч; било је тако и на Васкрс 1944. године, када је англо–америчка авијација бомбардовала српске градове и разорила их више него немачки Луфтвафе три године раније. Кад год је српски народ покушао да се супротстави британским циљевима на Балкану био је кажњен.

Ни после распада Југославије, а ни после 5. октобра, српски народ није био поштеђен порука из Лондона. Српски премијер Зоран Ђинђић убијен је када је направио заокрет у својој политици према Западу, а као једног од актера тог злочина британски медији помињу Ентонија Монктона, тајанственог службеника британске обавештајне службе са дугогодишњим стажом на Балкану.

Последње видљиво мешање Британаца у српске послове је британска резолуција у Савету безбедности Уједињених нација о Сребреници. Још нисмо добили поруку због одбијања да признамо да смо геноцидан народ, али треба је очекивати, пре или касније.

Зашто је тако, можда је најбоље објаснио Емир Кустурица рекавши да су „Британци још од времена Османлија Србе сматрали 'балканским Русима'". У дипломатској терминологији то би могло значити да Срби стоје као препрека остваривању британских циљева, исто као и Руси. Са тим што је Русија тврд орах, па се кола често ломе на — Србији.

rs.sputniknews.com, Никола Јоксимовић

Тагови: Балкан, Русија, САД, Тони Блер

 

nspm.rs

Пол Крег Робертс: Двадесет први век: епоха преваре

Пол Крег Робертс

Током последњих година двадесетог века превара улази у сферу америчке спољне политике на нов начин. На основу лажних оптужби Вашингтон је уништио Југославију и Србију са намером да оствари своје скривене циљеве. У двадесет првом веку се ова превара вишеструко умножила. Уништени су Авганистан, Ирак, Сомалија и Либија, а Иран и Сирија би такође били уништени да то није спречио руски председник.

Вашингтон такође стоји иза тренутне деструкције Јемена, а Вашингтон је омогућио и финансирао израелску деструкцију Палестине. Осим тога, Вашингтон је војно деловао у Пакистану, убијајући многе жене, децу и старце под изговором „борбе против тероризма". Ратни злочини Вашингтона се могу поредити са било којим ратним злочинима које је извршила нека земља током историје.

Документовао сам ове злочине у мојим новинским колумнама и књигама (Clarity Press). Онај ко верује у чисте мотиве спољне политике САД је изгубљена душа.

 

Русија и Кина су сада створиле стратешки савез који је сувише јак за Вашингтон. Русија и Кина ће спречити Вашингтон да даље повређује њихову безбедност и националне интересе. Овај савез ће заштитити оне земље које су значајне за Русију у Кину. Како се свет буде будио и реално сагледавао зло које представља Запад, све више земаља ће тражити заштиту од Русије и Кине.

Америка такође губи и на економском фронту. Моје колумне и моја књига Пропаст лесе-фер капитализма (The Failure of Laissez Faire Capitalism), која је објављена на енглеском, кинеском, корејском, чешком и немачком језику, показали су како је Вашингтон стајао са стране, и заиста навијао, док су краткорочни профитни интереси руководилаца, акционара и Вол стрита раскомадали америчку економију шаљући производна радна места, пословно знање и технологију, заједно са квалификованим пословима у Кину, Индију и друге земље, остављајући Америку са економијом до те мере истрошеном да просечна зарада домаћинстава пада већ годинама.

Данас половина Американаца старости од 25 година живи са родитељима јер не могу наћи запослење довољно добро плаћено да би се могли осамосталити. Ову бруталну чињеницу скривају амерички медији који се проституишу и који представљају извор фантастичних прича о америчком економском опоравку.

Чињенице нашег живота се толико разликују од онога што преносе медији да сам истински запрепашћен. Као некадашњи професор економије, уредник Вол стрит џорнала и асистент секретара Министарства финансија за економску политику, заиста сам запрепашћен корупцијом која влада у финансијском сектору, Министарству финансија, финансијским регулаторним агенцијама и у Федералним резервама. У моје време биле би подизане оптужнице и изрицане затворске казне за банкаре и високе државне чиновнике.

 

У Америци данас нема слободних финансијских тржишта. Сва тржишта су намештена од стране Федералних резерви и Министарства финансија. Регулаторне агенције, којима управљају они који би у ствари требало да буду под њиховом контролом, жмуре пред чињеницама, а чак и да не жмуре, оне немају моћ да спроведу било који закон зато што су приватни интереси јачи од закона.    

Чак су и владине статистичке агенције корумпиране. Инфлаторни показатељи су намештени да представљају нижу стопу инфлације. Ови лажни показатељи не само да омогућавају Вашингтону да уштеди на исплати социјалног осигурања које би требало да буде усклађено са стварним трошковима живота и ослобађају новац за још више ратова које води администрација, већ ово лажно приказивање стопе инфлације омогућава да влада креира стварни раст БДП-а представљањем инфлације као раста, слично као што влада представља незапосленост од 5% тако што не узима у обзир раднике који су обесхрабрени да траже посао након вишеструких неуспешних покушаја.

Како незапосленост може бити 5% ако половина младих од 25 година живе са сродницима зато што не могу да финасирају независну егзистенцију? Како извештава Џон Вилијамс*, стопа незапослености која укључује Американце који су обесхрабрени да траже посао је 23%.

 

Федералне резерве, оруђе у рукама неколико великих комерцијалних банака, успевају да креирају илузију економског опоравка још од јуна 2009. године, тако што штампају хиљаде милијарди долара које не налазе пут до реалне економије већ се стављају на располагање за надувавање финансијских спекулација. Вештачки изазван раст тржишта обвезница и акција је оно што корумпирани медији представљају као „доказ" економског раста.

 

Шачица образованих људи, која је заиста само шачица, схвата да није било опоравка од претходне рецесије и да нам се спрема нови пад. Џон Вилијамс наглашава да се америчка индустријска производња правилно пондерисна према стопи инфлације, није вратила на ниво из 2008. године, а још мање на врх који је био 2000. године, и да је опет пала.

Амерички потрошач је исцрпљен, преоптерећен нагомиланим дуговима и без шансе да повећа приходе. Цела америчка економска политика је фокусирана на спашавање неколико њујоршких банака, а не на спашавање америчке економије. 

Економисти и њихови саучесници у превари са Вол стрита одбацују пад индустријске производње уз објашњење да у америчкој економији сада доминирају услуге. Економисти се претварају да су то услуге у сектору високих технологија, док у стварности доминирају конобарице, шанкери, продавци са непотпуним радним временом и помоћници у амбулантама који су заменили производна и инжењерска занимања уз зардау која је далеко нижа. То је довело до пада агрегатне тражње у САД. Када повремено неолиберални економисти препознају проблеме, они за то оптужују Кину.

Није јасно да ли се америчка економија може обновити. Да би се то догодило, економија САД би морала да се подвргне поновној регулацији финансијског система и да врати назад занимања која је извезла у стране земље. То би захтевало, како показује Мајкл Хадсон у његовој новој књизи (Killing the Host), револуцију у политици опорезивања која би спречила финансијски сектор да извлачи вишак из економије и капитализује се на њему кроз издавање дужничких хартија од вредности на које наплаћује камату.

Америчка влада, коју контролишу корумпирани економски интереси, никада не би дозволила политику која би посегнула за бонусима руководилаца у финансијском сектору и за профитима Вол Стритових актера. Данашњи амерички капитализам прави новац тако што продаје америчку економију и људе који зависе од ње.

У „слободној и демократској" Америци, влада и економија служе интересима који су далеко од интереса америчког народа. Продају америчког народа штити огромна пропаганда коју обезбеђују економисти који заступају идеје слободног тржишта и корумпирани новинари плаћени да лажу.  

Када падне Америка, тада ће пасти и Вашингтонове вазалне државе у Европи, Канада, Аустралија и Јапан. Ако Вашингтон не уништи свет у нуклеарном рату, свет ће бити обновљен а корумпирани и раскалашни Запад ће представљати безначајан део новог света.

*Џон Вилијамс је оснивач угледног сајта www.shadowstats.com који даје знатно реалније статистичке податке о америчкој економији од званичних

Превео Иван Т. Лукић

http://www.paulcraigroberts.org/2016/01/18/the-21st-

century-an-era-of-fraud-paul-craig-roberts/  

 

Србија Јеврејским заједницама враћа имовину жртава холокауста

nspm.rs

Блиц: Србија Јеврејским заједницама враћа имовину жртава холокауста који немају наследнике и даје 950.000 евра годишње у периоду од следећих 25 година

Блиц

Држава Србија планира да ублажи неправду према жртвама холокауста које немају наследнике тако што ће јеврејским заједницама у нашој земљи, не само вратити имовину одузету од тих жртава, већ ће им сваке године наредних четврт века уплаћивати по 950.000 евра ради проучавања тог злочина над Јеврејима током Другог светског рата.

 

Ова питања треба да буду уређена Законом о отклањању последица одузимања имовине жртвама холокауста без живих наследника, који је у фази припреме предлога за Владу и чије се усвајање у парламенту очекује у најскорије време.

Председник радне групе за израду нацрта Закона Гордана Стаменић у изјави за Тањуг објашнила је зашто Србија доноси тај закон када није учествовала у прогањању и убијању Јевреја.

- Сва одузета имовина се сада налази, у већини случајева, у својини Републике Србије или појединих јединица локалних самоуправа, државних или јавних предузећа. Иако, на срећу, држава није учествовала у прогањању јеврејског народа, она не треба ни да има неку корист од последица Холокауста - указала је Стаменић.

Према њеним речима, ако би држава задржала имовину одузету жртвама холокауста у свом власништву, то би значило да она црпи корист из таквог немилог догађаја.

- Суштински разлог за доношење овог закона је дубоко саосећање спрског народа и представника српске власти према великим жртвама јеврејског народа током Другог светског рата - истакла је Стаменић, напомињући да су друга два разлога доношења закона формалне природе.

Први разлог је што Закон о враћању имовине и обештећењу из 2009. године прописује да ће се отклањање последица одузимања имовине žжртвама Холокауста без живих наследника уредити посебним законом, а други, јер је Република Србија потписница Терезинске декларације која се залаже за принципе прописане Нацртом закона.

Будући закон, како је указала, треба да отклони последице одузимања имовине žртвама Холокауста које немају живе наследнике, док се отклањање последица одузимања имовине жртвама холокауста које имају наследнике врши применом општег Закона о враћању имовине и обештећењу.

- Међутим и у једном и у другом случају не може се говорити о потпуном отклањању последица, тако да би можда примеренији назив овог закона био - 'ублажавање' последица одузимања имовине жртвама холокауста које немају живе наследнике - сматра Стаменић.

Она је указала да је враћање одузете имовине предвиђено да се врши у натуралном облику, који је идентичан начину прописаном општим Законом о враћању имовине и обештећењу, на чије одредбе посебни закон и упућује, и у складу са његовим истоветним начелима и са истоветним изузецима.

Стаменић је прецизирала да ће подносилац захтева за враћање имовине по посебном закону бити јеврејска општина на чијој територији се налази одузета имовина.

Такође, имовина ће се у натуралном облику враћати оној јеврејској општити на чијој се територији имовина налази.

- Други начин отклањања последица је финасијска подршка која се обезбеђуе у буџету Републике Србије. Предложено је да тај вид подршке износи 950.000 евра годишње, у наредних 25 година од доношења закона - рекла је Стаменић и напоменула да ће се та средства уплаћивати на рачун Савеза јеврејских општина.

Она је истакла да Закон тачно прописује у које се активности средства могу усмеравати.

Средства би требало да иду за проучавање Холокауста, за образовање о холокаусту за научно истраживање везано за Холокауст, затим на финансирање школовања младих талената Републике Србије, пруžање финансијске помоћи преживелим žртвама холокауста, затим јеврејској заједници у Србији и на трошкове који настану управљањем тих прихода.

Нацрт овог закона предвиђа и образовање Надзорног одбора са задатком да прати како се управља тим средствима.

- Председник Надзорног одбора ће бити представник Владе, а остали чланови ће бити представници јеврејских организација - Светске јеврејске организације за реституцију, Савеза јеврејских општина и јеврејских општина - рекла је Стаменић указујући да су њихови представници учествовали и у изради текста нацрта закона.

Када закон буде донет уследиће прикупљање захтева за враћање имовине након чега ће се знати и тачан број ствари и вредност одузете имовине од жртава Холокауста без наследика.

Директор Агенције за реституцију Страхиња Секулић рекао је Тањугу да рок за подношење захтева износи три године.

- Након истека тог рока биће познат и обим и вредност имовине - навео је Секулић.

(Блиц)

 

Ko čini oligarhiju koja zaista vlada Amerikom

UNIVERZITET PRINSTON OBJAVIO STUDIJU: ELITE VAN KONTROLE

TAJNA DRŽAVA: Ko čini oligarhiju koja zaista vlada Amerikom

PLANETA21:20, 11.01.2016.115

Postoji jedna vlada koja se bira, a iza nje je druga, koja gotovo nezavisno upravlja ogromnim političkim aparatom. Izabrani zvaničnici služe kao puko pokriće za stvarne odluke koje donosi birokratija

Jedno od značajnih dešavanja u američkom političkom životu tokom tokom poslednjih pet godina je postepeno prihvatanje, činjenice da američki birači više nemaju nikakvu stvarnu kontrolu nad sopstvenim vladama, i šire, nad svojim sudbinama.

U aprilu 2014. godine, Univerzitet Prinston je objavio studiju koja je utvrdila da "ekonomske elite i organizovane grupe koje zastupaju interese privrede imaju znatan nezavisan uticaj na politike vlade SAD, dok obični građani i masovno zasnovane interesne grupe imaju malo ili nimalo uticaja".

Zatim, u oktobru iste godine, Majkl Glenon, profesor Univerziteta Tafts je objavio poražavajući kritiku postojećeg stanja američke demokratije, "Nacionalna bezbednost i dvostruka vlada", koja navodi načine uz pomoć kojih aparat odbrane i nacionalne bezbednosti efikasno samostalno vlada, praktično bez odgovornosti, transparentnosti, odnosno kontrole i ravnoteže bilo koje vrste.

On koristi termin "dvostruka vlada": postoji jedna koja se bira, a iza nje je druga, koja gotovo nezavisno upravlja ogromnim političkim aparatom. Izabrani zvaničnici završavaju i služe kao puko pokriće za stvarne odluke koje donosi birokratija. Prikaz ove knjige koji je priredio Boston Gloub bio je propaćen brutalnim naslovom, "Glasajte za koga želite. Tajna vlada se neće promeniti."

Da, ljudi počinju da osećaju miris truleži - čak i oni koji gledaju televiziju u nadi da se neće morate da se suoče sa bednom stvarnošću koja ih čeka nakon što isključite svoje aparate. U septembru prošle godine bivši predsednik Džimi Karter je u razgovoru sa Oprom Vinfri upozorio:"Postali smo oligarhija umesto demokratije. I mislim da je to pričinilo naviše štete osnovnim moralnim i etičkim standardima američkog političkog sistema", rekao je 90-godišnji bivši predsednik.

Poslednji uzbunjivač je čuveni autor bestselera Majk Lofgren, čija nova knjiga upravo izašla, pod nazivom, "Paralelna država: pad Ustava i uspon Vlade u senci", koja potvrđuje ono što je već bolno očigledno:

"Paralelna(tajna) država je stvorila toliko kontradiktornosti u ovoj zemlji. Imate ogromne razlike između od bogatih i siromašnih; imate ovaj večiti rat, iako nam se neprekidno govori o slobodi. Imamo policijsku državu, a pričamo o slobodi. Imamo unutrašnje kontradikcije. Ko zna kako će se ovo završiti? Možemo propasti kao Sovjetski Savez; ili možda kliznuti u fašizam sa populističkom kamuflažom", kaže Longfren.

Neki delovi iz nedavnog intervjua sa Lofgrenom mogu posvedočiti o tome kako duboka država funkcioniše:

"Pa, pre svega, to nije zavera. To je nešto što deluje u sred bela dana. To nije zaverenička kabala. To su samo ljudi koji su napredovali do takvih položaja, i u njihovom najboljem interesu je da deluju na ovaj način. A obzirom na činjenicu da ljude više zanima šta radi Kim Kardašian nego šta čini budžet, ili šta vlada radi u Maliju, Sudanu, ili na drugim nepoznatim mestima, na kraju dobijamo otuđenu birokratiju, koja služi sama sebi, koja je jednostavno evoluirala do mogućnosti da radi ono što sada radi. To jest, da održava i unapređuje svoju moć.

Longfren govori i o tome ko (i šta) čini paralelnu državu:

Ključne institucije su upravo one za koje ljudi obično sumnjaju da jesu: vojno-industrijski kompleks; Pentagon i svi njegovi ugovorni partneri, (ali sada i čitav aparat državne sigurnosti SAD); Ministarstvo finansija; Ministarstvo pravde; neki sudovi, poput onog u južnom okrugu Menhetna, i na istoku okruga Virdžinija; kontraobaveštajna služba. Postoji i neka vrsta krnjeg Kongresa, koji se sastoji od nekih ljudi u rukovodećim odborima za odbranu i obaveštajne službe, koji znaju šta se dešava. Ostatak Kongresa ili ne zna ili ne želi da zna: oni su previše zauzeti u borbi za naredni izbor".

Lofgren dalje objašnjava da privatni sektor radi ruku pod ruku sa dubokom državom, bez obzira na to koja "partija" je na vlasti. Prema njemu, "Postoje razlike između Buša i Obame koje se mogu uočiti , međutim,  one su vrlo ograničene.

Naravno, milioni Amerikanaca i dalje uživaju da navijaju za kandidata s kim bi najradije popili pivo, ali verovatno duboko u njihovim srcima svi znaju da je stanje daleko mračnije.

(Russia insider)

informer.rs

ŽELJKO CVIJANOVIĆ O SRBIJI U 2016. GODINI: Čekaju nas tri scenarija - NIJEDAN MIRAN!

Informer

ŽELJKO CVIJANOVIĆ O SRBIJI U 2016. GODINI: Čekaju nas tri scenarija - NIJEDAN MIRAN!

PRVI SCENARIO: Kroz unutrašnje lomove ostvarićemo samostalnost bez spoljnih sukoba DRUGI: Lomovi će prevazići svrhu i nastaviće se na neodređeno vreme, rizikujući teške sukobe TREĆI, NAJOPASNIJI: Bićemo slomljeni stranim pritiscima i petom kolonom. Nećemo se mi u 2016. opredeljivati između SAD/EU i Rusije, već između SAD/EU i samostalnosti koju podržavaju Rusija i Kina

INFORMER 02. 01. 2016. 09:06

 

Biće ovo godina u kojoj će se otvoriti sve što je prethodnih 15 tinjalo. Godina u kojoj će se sredina teško držati: rđavi će biti još gori, dobri još bolji, mrzeće se kao da im je zadnje.

Godina u kojoj će inteligentni kastrati otklizati u izdaju svakog javnog interesa, glupave mudonje biće za brza rešenja, hvaleći svoju laku ruku; a i jedni i drugi u službi ideje da sa Srbijom konačno valja završiti. Spas neće doći spolja; on će zavisiti samo od koncentracije ljudi koji imaju oba ta retka dara. Kao nikad od 1941, Srbija će u 2016. biti podeljena na "nas" i "njih".

USLOV SVIH USLOVA
Prvi korak, uslov svih uslova, za samostalnost Srbije biće njeno naoružavanje u Rusiji, zbog koga zapadni ambasadori ne spavaju

Neće mi ovi redovi doneti mnogo prijatelja, ali ako vam se čini da će biti strašno, tačno je. Biće, ali prema onom što nam preti, biće to Vrnjačka banja. Idemo redom.

Otpor moćnima

Kad maloj pritisnutoj zemlji polazi za rukom da godinama vešto izbegava onu vrstu nevolja koje joj mogu doći glave, to je u redu. Samo što tad rizikuje da joj sve nevolje dođu u isto vreme. Kosovo! Srpska! Vojvodina! Region! Mobilizacija pete kolone! Pritisak za raskid sa Rusijom! Sirotinja! Sve su to vatre koje će 2016. paliti zatvoreni srpski lonac.

Kad, opet kao mala zemlja, pružiš otpor moćnijim, pa još ako u tome imaš nekog uspeha - a Srbija ga je imala u 2015. - tad, po pravilu, izazivaš protivnika da upotrebi sve moćnija oružja. I to je večita dilema svakog boksera autsajdera: da li da padneš u prvoj rundi, čim ti zakači bradu, ili ostaneš na nogama, pa da te masakrira ceo meč. Tu dilemu razrešili su samo oni retki autsajderi koji su pobedili. A umesto da mozgaju da li da padnu na početku ili na kraju, da bi pobedili, morali su da misle pobednički. Nisu, istina, svi koji su mislili pobednički bili pobednici, ali svi pobednici najpre su mislili pobednički.

Zapad želi razvaljenu Srbiju

Previše je od devedesetih para potrošeno, suviše je za četvrt veka rečeno i napisano, mnogo je pete kolone postrojeno da bi u Vašingtonu i Londonu tek tako odustali od ideje da samo razvaljena Srbija znači miran Balkan. Zato će Srbija biti napadnuta. Smenjivaće se destabilizacija iz regiona, krizni menadžment srpskim problemima i pumpanje napetosti iznutra. Ako se taj pritisak izdrži - a neće biti lako - srpska samostalnost biće ponovo rođena, i s tim će morati da se pomire zapadne sile budući da će njihovo nemirenje Srbiju gurati još bliže Rusiji.

Elem, problemi koji Srbiju čekaju u 2016. umnožavaće se što se budu više tretirali pojedinačno, kao gomila odelitih rđavih usuda. Ako se postave u odnos međuzavisnosti, Srbija će u 2016. imati samo jedan problem: hoće li kao država voditi pametnu nezavisnu politiku ili će biti slomljena unutar zapadnog dela sveta. I to nije ideološka dilema, kao što tupe prozapadni liberali okupljeni oko Latinke Perović. Istorija ih demantuje, svedočeći da su mnoge zemlje oko nas opstajale kao duboko vazalne, neke su kao takve čak napredovale.

Srbija, međutim, nije, kao što nije ni poslednjih petnaest godina. Dva veka srpskih rasprava između Istoka i Zapada - kakve, recimo, nisu imali Hrvati ili Albanci, pa i Bošnjaci i Crnogorci su ih završili čim su prestali da budu Srbi - nisu bile rasprave o opredeljenju između Brisela i Moskve, već o samostalnosti. Bile su san o slobodi.

Virus slobode

Razni vladari stupali su na čelo Srbije sa raznim snovima i idejama, ali svaki je završavao znajući da vazalna Srbija nije moguća bez dubokog unutrašnjeg raskola, čak građanskog rata. Iskustvo iz 2015. uverava me da je toga svestan i Vučić.

 

Public

Sledeća godina, dakle, neće biti godina EU integracija - jer one nisu proces, nego rezultat procesa - već osvajanja srpske samostalnosti. Ona se ostvaruje na dva načina: dogovorom velikih sila ili upravljanjem sopstvenim kvalitetima, oružanim, geopolitičkim, ljudskim, ekonomskim... SAD i EU neće samostalnu Srbiju, posebno ne onakvu koja bi postala balkanski virus slobode, kao u 19. veku. U interesu Rusije i Kine, na drugoj strani, jeste baš takva Srbija. (Zato ne treba upadati u grešku: Srbija se u 2016. neće opredeljivati između SAD/EU i Rusije već između SAD/EU i svoje samostalnosti, koju podržavaju Rusija i Kina. A to znači - vrlo je važno - i to da samostalna Srbija nije moguća ni ako je antiruska ni ako je antizapadna).

Prvi korak, uslov svih uslova, za samostalnost Srbije biće njeno naoružavanje u Rusiji, zbog koga zapadni ambasadori ne spavaju. Naravno, oružje neće da služi da bi Srbija pretila, već da bi se odbranila od regionalnih pretnji i postala preskup zalogaj zapadnim silama.

PEĆI ĆE SE SRBIJA NA SEDAM VATRI
Kosovo! Srpska! Vojvodina! Region! Mobilizacija pete kolone! Pritisak za raskid sa Rusijom! Sirotinja! Sve su to vatre koje će 2016. paliti zatvoreni srpski lonac

Ako to uspe, Srbija će biti na putu samostalnosti; ako postane samostalna, imaće u rukama glavni uslov za preporod ekonomije. Ako uspe sve to, izboriće podršku velikih sila za svoju samostalnost i svoj novi život.

Sukobi velikih

Otud su pred Srbijom tri scenarija za 2016. Prema prvom, kroz velike unutrašnje lomove ostvariće samostalnost bez spoljnih sukoba kao zemlja smeštena u oku oluje, kojom vitlaju sukobi velikih.

Prema drugom, lomovi će prevazići svoju svrhu i nastaviće se na neodređeno vreme, rizikujući teške unutrašnje sukobe. Prema trećem, najopasnijem, Srbija će biti slomljena stranim pritiscima i petom kolonom, što će u njoj probuditi mnoge snage koje nam danas izgledaju kao da spavaju. Jedno je sigurno: nijedan od scenarija za 2016. ne predviđa mirnu godinu.
ŽELJKO CVIJANOVIĆ

Cvijanović prošle godine skoro sve pogodio

* Pitanje srpskog odnosa prema Rusiji za Vašington i Brisel naglo će se vinuti ka vrhu prioriteta

* Srbi da se odreknu Rusa neće moći i da hoće. Neće moći čak ni ako se u to ime potuku međusobno

* Onaj ko kaže da je suviše malo Srba koji bi se tukli među sobom u pravu je, a bio bi i više kad bi znao dve stvari. Prvo, u tehnologiji uličnih revolucija nije više neophodno ono što se zove "kritičnom masom": u trenutku puča u Kijevu na ulici nije bilo više od 20.000 ljudi. I, drugo, uz dnevnicu iz ruku Viktorije Nuland vitlanje oružjem po ulicama Beograda preko noći bi postalo najunosnija privredna grana.

* U Grčkoj će - iako su u nju utrpane silne milijarde, kojih za nas nema - pre proleća na vlasti biti, na užas Angele Merkel, politički potomci komunističkog generala Markosa