Полемика Борка Стефановић и Кајла Скот о (не)успешности Вучићеве посете Вашингтону

Хроника
Данас: Полемика Борка Стефановић и Кајла Скот о (не)успешности Вучићеве посете Вашингтону

 

среда, 26. јул 2017.

Поводом текста Борка Стефановића "Домети Вучићеве посете Вашингтону" (Данас, 22-23 јул 2017.) Поштована господо: писмо Борка Стефановића у вашем викенд издању понудило је његову анализу посете председника Вучића Сједињеним Државама прошле недеље. Кајл Скот: Посета Вучића САД била важан корак Пише: Кајл Скот Господин Стефановић је закључио да је "наш председник поново имао сусрет на високом нивоу у Вашингтону без иједне изјаве америчких званичника... Све у свему, мршаво и без садржаја". Од опозиционог политичара требало би очекивати да критикује владу. Међутим, како сам био непосредан учесник ових састанака, погледе господина Стефановића сматрам изненађујућим. Заправо, посета председника Вучића била је важан корак у унапређивању односа Србије са новом администрацијом. Разговори са потпредседником Пенсом били су свеобухватни и суштински. Очекујем да ће састанак са важним америчким компанијама створити нова радна места у овој земљи у месецима који долазе. Разговори са високим војним званичницима унапредили су билатералну сарадњу са најактивнијим српским партнерима у области одбране, а председник Вучић имао је позитивне састанке са неким од најутицајнијих чланова нашег Конгреса који прате догађаје на Балкану. Као што се наводи у званичном америчком саопштењу из Беле куће: "Потпредседник Мајк Пенс састао се данас са председником Србије Александром Вучићем. Лидери су се сложили да су билатералне везе важне и изразили жељу да продубе партнерство између Сједињених Држава и Србије. Потпредседник је изразио подршку САД напорима Србије да се придружи Европској унији, потреби континуираних реформи и даљем напретку у нормализацији односа са Косовом. Лидери су разговарали о предстојећем путу потпредседника у Подгорицу, Црна Гора, где ће учествовати на самиту Јадранске повеље са лидерима широм региона Западног Балкана. Потпредседник је такође најавио да ће Сједињене Државе обезбедити додатних 10 милиона долара доприноса Регионалном програму станоградње, међународно финансираној, заједничкој иницијативи Србије, Босне и Херцеговине, Хрватске и Црне Горе која пружа дом расељенима током сукоба у бившој Југославији деведесетих година прошлог века". Аутор је амбасадор Сједињених Америчких Држава у Србији Домети Вучићеве посете Вашингтону Пише: Борко Стефановић   Добро је да сваки званичник Републике Србије иде у посету Америци и да се састаје са њиховим представницима. Није могуће бирати погодан датум или прилику. Свака посета и сусрет на том нивоу јесте у интересу Србије. Једноставно, када стигне позив за посету Вашингтону и прилика за сусрет са потпредседником САД, позив се мора прихватити. Ипак, било је доста оправданих критика, анализа и коментара поводом посете председника Вучића Вашингтону и његових сусрета тамо. Због тога је потребно неке ствари додатно објаснити и целу посету демаскирати. Колики је, дакле, домет Вучићеве посете Вашингтону и његових разговора током званичних сусрета? Од историјских посета председника Коштунице и премијера Ђинђића, који су имали садржајне и дуге разговоре са тадашњим председником САД Џорџом Бушом Млађим, нашој држави није омогућен ниједан сусрет са председником Америке, осим куртоазних руковања и сликања, махом на маргинама одржавања септембарске сесије Генералне скупштине УН у Њујорку. Разговор са председником САД је посебна прилика за разјашњење позиција две земље и могућност да се многе препреке уклоне, да се две земље боље разумеју и да договоре неке будуће кораке. Србија није имала ту прилику предуго. Увек је добацивала само до потпредседника САД, иако су то најчешће људи без превеликог утицаја на америчку политику и одлуке. Вашингтон је таквим односом према Србији од 2001. године показао шта мисли о нама и нашој политици - нисмо им у фокусу, не занимамо их и једино им је битно да не ратујемо и не правимо кермес по Балкану. Чак мислим и да неким чудом Србија одлучи да уђе одмах у НАТО и прекине везе са Русијом, као и да призна независност Косова, не би било никаквог посебног третмана. Морали бисмо да станемо у дуги ред оних малих, неважних, регионалних лидера, који чекају за фотографију са председником Америке. С друге стране, руски званичници фреквентно примају у посете наше председнике и премијере, чак и више него неке друге. Потпуно је разумљиво што расте евроскептицизам и антиамерички сентимент у Србији. За танго је потребно двоје, а ми предуго ђускамо сами на тој сцени. Посебно је проблематично да није постојала ниједна изјава америчких званичника након састанка са председником Вучићем, чак ни у Конгресу. Домаћи електронски медији су забележили сваку дубоку мисао Вучића и његову пословичну драматургију и дубоке уздахе о ничему, али нико ниједну реч да забележи из изјава америчких саговорника! Није ни било изјава. Закључак је да осим што смо потпуно неважни и што није било говора о било каквим ултиматумима типа "или ми или Руси", добили смо третман залуталог учесника непожељне екскурзије у великом граду, који покушава да пронађе свој аутобус.   Друго, Вучић изјављује, што је подржао и бивши амбасадор Вујачић на Н1, "два-три конгресмена могу имати своје мишљење, али то не утиче на било шта". Сјајно. Само што се исти тај Вучић, без публицитета, састао са тим истим конгресменом Елиотом Енгелом (демократа из Њујорка), познатим албанским лобистом и човеком који покреће све акције у Конгресу против Србије. Такође та "два-три небитна конгресмена" су предложили амандман на Закон о одбрани (амандман је једногласно усвојен) којим се тражи да Србија објашњава везе са Москвом и војну сарадњу. Та "небитна два-три конгресмена", са Енгелом на челу, послала су и писмо потпредседнику Мајку Пенсу у којем га упозоравају на индолентан однос српских власти према случају Битићи и чињеницу да "Вучић ништа није испунио што је обећао". Треће, Вучић се састао са двадесетак представника америчких компанија (не 60-ак како је његова штампа пренела) да би их по ко зна који пут уверио у погодност улагања у Србију, наравно, без икаквог резултата. Иста лица, исте фразе, исти меморандум о разумевању без ефекта и исти, вечни, Дејвид Вујић. Четврто, добро је да се Вучић састао са председавајућима (демократа и републиканац) поткомитета за Европу америчког Сената. Састанак пун куртоазије без икаквог резултата. Без нових резолуција у прилог Србије, без мобилизације сенатора на заустављању проалбанског лобија, само лепе речи без садржине. Поготово што је тај сусрет овде спинован као "подршка обе партије", иако нема говора о томе и нема везе са реалношћу. Пето, без конкретних послова за америчке компаније, без решења случаја Битићи, без решења одисеје са суђењем одговорнима за паљење америчке амбасаде у Београду, Вучић је остао на куртоазији, пристојним разговорима са потпредседником Мајком Пенсом. Рекао би наш народ да су се размениле лепе речи, без било каквог закључка и конкретизације. Прича о сердару и војводи (не четничком). Није ту било ни говора о "тешким одлукама" и одлучивању ком ћемо се царству приклонити, јер је једино битно да не таласамо и не изазивамо сукобе. Јасно је да у Вашингтону нити било шта мењају према Балкану, нити знају шта би са нама, па све лепо пребацују на Берлин. А Берлин такође једино не жели буку и бес ограђених племена на меком стомаку Европе. Ништа више. Шесто, да би дао садржину својој посети, поред дечијег и неубедљивог спина о "ултиматумима" и "тешким одлукама" којих није било, Вучић у једном моменту каже како морамо ојачати наше присуство у Вашингтону, јер, боже мој, "Саудијци имају ангажовано преко стотину лоби фирми". Делује као припрема за још један покушај унајмљивања лоби фирме у Вашингтону који ће, као и сви претходни, бити непотребан трошак чији учинак не може да се мери и служи само и једино смиривању домаће јавности која мисли да се у Вашингтону "све може купити". Додуше, председник Вучић је рекао да би можда требало да појачамо нашу амбасаду, финансијски и у људству. То би био прави потез. Додуше, код напредњака би то значило да пошаљу још стручњака са Незбит универзитета, тако да остајемо у дубокој скепси према том потезу. Да закључимо: Вучићева посета Вашингтону није имала било какав резултат, осим што је нормално да оде на позив потпредседника САД. Посета је дошла на почетку лета, када се већина у Конгресу припремала да обори Обама-Царе закон (неуспешно) и у моменту још једног доказа неефикасности републиканске већине. Несхватљиво је зашто се председник није видео са лидерима обе партије у Представничком дому и у Сенату, као и са целим Српским кокусом у Конгресу и са свим члановима Комитета за спољне послове. Наша амбасада није успела да заустави конгресмена Енгела са његовим штетним амандманом и очигледно је да слабо раде са Српским кокусом у Конгресу. Вучић није имао интервју за било који значајнији амерички медиј, нити је одржао предавање у неком од многобројних тхинк-танкова, иако је то уобичајена пракса када неки председник посети САД. Било је несланих шала на Вучићев рачун са пластичном чашом, каубојкама америчког конгресмена и давању изјаве испред ограде Беле куће. Ипак, то није суштина. Суштина је да је наш председник поново имао сусрет на високом нивоу у Вашингтону без иједне изјаве америчких званичника, без конференције за штампу, без иједног конкретног резултата посете, без медија, без сусрета у Сенату и Представничком дому Конгреса са лидерима обе партије, без било каквог резултата са састанака са делићем америчке бизнис заједнице. Све у свему, мршаво и без садржаја. Ипак, знајући нашег јунака, очекивано. До нове прилике... Аутор је председник Левице Србије и бивши заменик амбасадора СЦГ у Вашингтону (Данас)

 

Пристигли коментари (12)

Пошаљите коментар

 

„Сирија је ништа наспрам онога што се спрема на Балкану!“

intermagazin.rs

СВЕТСКИ ПОЗНАТ СТРУЧЊАК ТВРДИ: „Сирија је ништа наспрам онога што се спрема на Балкану!"

7-9 minutes

---

2 juna 2017

Počnimo od toga kako je 28 lidera EU, diskutujući o Zapadnom Balkanu na nedavnom samitu, uperilo prstom na – a šta bi drugo – „rusku agresiju" u dvorištu EU.

Pređimo zatim na crnogorskog tužioca i njegovo galamljenje o „ruskim državnim telima" koja su ogranizovala pokušaj prevrata tokom izbora u oktobru 2016. godine radi sprečavanja ulaska zemlje u NATO.

I, konačno, osvrnimo se na upozorenje predsednika Evropske komisije Žan-Kloda Junkera da anti-EU retorika Donalda Trampa može da izazove rat na Balkanu. Uobičajeno nadobudni Junker tvrdi: „Ako ih prepustimo samima sebi – Bosnu i Hercegovinu, Republiku Srpsku, Makedoniju, Albaniju, sve te zemlje – opet ćemo imati rat".

Balkan je možda – ponovo – na ivici eksplozije. Ali uz jedan novi momenat: za razliku od 1999. NATO neće moći da tek tako bombarduje nebranjeni Beograd 78 dana. Nova generacija ruskih raketa bi to vrlo lako sprečila.

Balkansku tragediju 1999. su suštinski izazvali lažni masakri na Kosovu u režiji BND-a – nemačke obaveštajne službe – uz pomoć lokalnih Albanaca i BND-ovih agenata provokatora, koji su pucali na obe strane kako bi izazvali rat i razbili Jugoslaviju.

Sve oči uprte ka Albaniji 

Sadašnji razvoj događaja na geopolitičkoj razini je još mračniji.

Uobičajeni sumnjivi likovi rade svoj uobičajeni posao: krive Rusiju, a dođavola sa dokazima

Stoga ćemo dopustiti upućenom insajderu, dr Olsiju Jazedžiju, direktoru Instituta za slobodne medije u Tirani, da nam bude vodič.

U decembru 2016. šef CIA Džon Brenan je otišao u Albaniju i izdao fatvu za „rat protiv Rusije" – sa težištem na Makedoniji.

Kako objašnjava dr Jazedži: „Posle Brenanovog odlaska, albanski premijer Edi Rama, bliski prijatelj Džordža Sorosa, okupio je sve albanske političke stranke iz Makedonije i naredio im da podrže Zorana Zaeva protiv Nikole Gruevskog, koji se smatra rusofilom i protivnikom NATO, dok je Zaev Sorosov potrčko. Kao rezultat toga, Albanci su bojkotovali Gruevskog i dali podršku Zaevu da formira vladu. Zaev je Albancima obećao da će Makedonija usvojiti albanski kao zvanični jezik i stvoriti treću albansku (polu)državu na Balkanu. Makedonci se opiru, ali Tirana i Edi Rama organizuju albanske političke stranke protiv Gruevskog, s ciljem da Makedonija postane član NATO.

U isto vreme, na Kosovu – suštinski jednoj opakoj narko-mafijaškoj prevari koja se predstavlja kao država, i koja je sedište Kampa Bondstil, najveće američke prekomorske vojne baze na planeti – Hašim Tači, predsednik i bivši razbojnik Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), „pravi vojsku za Kosovo, sa krajnjim ciljem integrisanja Kosova u NATO, uprkos tome što se Srbija protivi takvoj budućnosti za svoju bivšu autonomnu republiku".

Jazedži takođe ističe kako „u Albaniji imamo dve značajne terorističke organizacije, pod zaštitom Amerikanaca i Evropljana".

Prva je ono što Ankara naziva Terorističkom organizacijom Fetulaha Gulena (FETO), za koju tvrdi da je instument nemačkih obaveštajnih službi: „Turska protestuje što je Albanija domaćin FETO-u, ali ih Amerikanci tu drže kao adut protiv Erdogana".

Druga je Mudžahedin-e Kalk (MKO), koja se bori protiv vlasti u Teheranu: „Albanija se pretvara u centar MKO. Džon Bolton je nedavno boravio u Tirani, zajedno sa još nekim međunarodnim sponzorima MKO, i oni napadaju Iran i pozivaju na promenu režima."

Luckasta liderka MKO Marjam Radžavi je takođe posetila Tiranu, i razrađuje plan za „rušenje ajatolaha" u Iranu.

Kako ističe Jazedži, ključna stvar je u tome što, „pošto su pretvorili Balkan u regrutni centar za ISIS/Daeš tokom rata u Siriji, Amerikanci sada pretvaraju Albaniju u državu novog – „2.0" – džihada".

Stoga se ponavlja „ista istorijska greška koju su napravili Albanci na Kosovu, koji su svoju budućnost 100% vezali za Kamp Bondstil, mada će ih Srbija ponovo osvojiti istog trenutka kada bi NATO ili SAD otišli (što će se, pre ili kasnije, neminovno desiti)".

U međuvremenu, Evropska unija i Amerikanci, koji bi da deradikalizuju vehabitske muslimane Evrope, ćute o iranskim džihadistima.

„Nevidljivi" neprijatelj

Dakle, ključni deo slagalice je Albanija kao centar novog džihada – protiv Slovena u Makedoniji, protiv Teherana, a takođe i protiv Ankare. Nije ni čudo što je, do pre nekoliko meseci, glavni savetnik albanske vlade bio izvesni Toni Bler.

Ali tu imamo i „nevidljivog" neprijatelja koji je posebno bitan.

Krajem marta je srpski predsednik Tomislav Nikolić otputovao u Peking u svoju poslednju zvaničnu posetu uoči izbora 2. aprila. Kineski predsednik Si Đinping je istakao da je ekonomska saradnja sa Srbijom – i Balkanom uopšte – prioritet za Kinu.

Bez sumnje je tako. Peking je 2014. stvorio fond za ulaganje 10 milijardi evra u Centralnu i Istočnu Evropu. Prošle godine, kinesko preduzeće „Everbright" je kupilo aerodrom u Tirani. Kineska Eksim banka finansira izgradnju autoputeva u Makedoniji i Crnoj Gori.

U Srbiji, „Kineska korporacija za puteve i mostove" je izgradila Pupinov most preko Dunava u Beogradu – takođe nazvan „Most kinesko-srpskog prijateljstva" – u vrednosti od 170 miliona evra, finansiran zajmom kineske Eksim banke, koji je otvoren 2014.

Šlag na torti infrastrukturnog razvoja predstavlja 2,89 milijardi dolara vredna brza pruga između Atine i Budimpešte, koja prolazi kroz Makedoniju i Beograd.

EU je digla uzbunu u vezi glavne deonice Budimpešta-Beograd, koja vredi 1,8 milijardi dolara, pokrenuvši istragu o tome da li mađarski deo krši stroge EU zakone po kojima su tenderi za velike transportne projekte obavezni.

Ugrađena u ovaj zahtev je poslovična zapadna arogancija, po kojoj Kinezi nikako ne mogu da budu sposobni da izgrade infrastrukturu za brzu prugu koja bi bila jednaka, ako ne i bolja od onih u Evropi, i to za manje novca.

Deonica Budimpešta-Beograd zapravo predstavlja ključni deo Kopneno-morske ekspres linije koju su Kinezi obećali da će da izgrade još 2014. zajedno sa Mađarskom, Srbijom i Makedonijom. To je suština jutoistočno-evropskog čvorišta Novih puteva svile, koji se sada nazivaju Inicijativa pojas i put (Belt and Road Initiative – BRI): trgovinski koridor između kontejnerske luke Pirej na Mediteranu – u suvlasništvu Kineske kompanije za okeanski prevoz (China Ocean Shipping Company) od 2010 – sve do Centralne Evrope.

Zvanični spin NATO-a je da on mora da bude prisutan na Balkanu radi borbe protiv „terorističke pretnje". Generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg kaže: „Nedavno sam posetio Bosnu i Hercegovinu i Kosovo, i ohrabren sam što vidim koliko su usredsređeni na suprotstavljanje pretnji od strane boraca iz inostranstva."

E, pa, „borci iz inostranstva" su zapravo kao kod kuće, ne samo na Kosovu, već uskoro i u Albaniji, prestonici džihada 2.0. NATO je ipak majstor u stvaranju novih „pretnji" koje su neophodne da bi opravdale njegovo postojanje.

Džihad 2.0 će verovatno biti uperen protiv Slovena u Makedoniji, Irana i Turske. Da ne govorimo o ruskom mekom trbuhu. Nevidljiva kvaka je u tome što se on takođe može angažovati radi ugrožavanja kineske težnje da integriše jugoistočnu Evropu kao ključno čvorište Novih puteva svile.

Autor: Pepe Eskobar

Izvor: sputniknews.com/columnists/201705311054159721-jihad-balkans-next-nightmare/

 

Ратко Божовић: Није довољно да само аплаудираш вођи, већ мораш и да га волиш

Истиномер: Српске власти алергичне на институције; Ратко Божовић: Није довољно да само аплаудираш вођи, већ мораш и да га волиш

 

субота, 22. јул 2017.

"Овде не само да није довољно да аплаудираш вођи, већ мораш да га волиш. Ова власт је суштински несигурна власт без истинских, рационалних претпоставки да мења ствари. Због тога имате овакву енормну агресивност и агресивце у институцијама који су на та места бирани логиком партијске државе", казао је професор Ратко Божовић за Истиномер.   "Дубоко сам незадовољна и радом овог в.д. такође се зове Јанковић, Милош ваљда, претпостављам да нису родбински везани", казала је Маја Гојковић, председница Народне скупштине на омиљеној телевизији српских власти. Оваквим ословљавањем некога ко десет година ради као један од заменика Заштитника грађана, а од оставке Саше Јанковића врши и функцију в.д. Заштитника грађана, сасвим сигурно представља понижавање читаве институције омбудсмана чији је углед годинама градио, између осталих, и Милош Јанковић. У истој тој Скупштини, народни посланик Српске напредне странке Жарко Мићин у скупштинској расправи о избору нове Владе порекао је сваки привид значаја Народне скупштине, као највишег законодавног тела у држави које је уједно и контролор извршне власти. "… подржаћу госпођу Брнабић и све министре, зато што их подржава наш председник Александар Вучић, човек који је сво биће и своју енергију посветио томе да Србија буде боље место за живот свих нас и ако он мисли да је ово прави тим који треба да води Србију, то мислим и ја и то треба да мислимо сви. Хвала лепо." Хвала лепо и довиђења институције, заправо. Јер зашто би посланици мислили о било чему када имају вођу партије и државе да мисли за њих? Без знања других чланова Савета за борбу против корупције, Влада Србије је недавно у тајности и експресно именовала нове чланове тог независног, саветодавног тела, чији је члан била и покојна Верица Бараћ, која је у Србији симбол борбе против корупције. Јелисавета Василић, чланица Савета изјавила је за "Инсајдер" да је „ово први пут да се дешава да избор нових чланова није извршен на предлог осталих чланова Савета. Ми смо још раније предложили петоро људи за нове чланове Савета, али до именовања тих људи није дошло", казала је Василић и  додала да није упозната са биографијама двојице нових чланова. Са њиховим биографијама јавност су упознали медији. Како наводи "Данас", у Нишу је 2014 и 2015. године „спектакуларно" ухапшено више од десет бивших и актуелних функционера, углавном из ДС и УРС, као и пословних људи са којима су сарађивали, због наводне злоупотребе службеног положаја и корупције, од којих је већина ослобођена свих оптужби. Тужилац у овим случајевима био је Едвард Јерин. За другог члана Савета, Влада Јончића, постоје сумње и јавне оптужбе да је плагирао неке од својих академских радова. Медији наводе да и кандидат СНС-а за новог Заштитника грађана не испуњава услове за заштитника. Осим што је студирао 13 година са просеком оцена тек нешто изнад шест, нема искуство у заштити људских права што је један од главних услова за омбудсмана. Недавно је министар полиције, Небојша Стефановић, ухапшеног новинара Дејана Анђуса, назвао ситним рекеташом. Чињеницу да не постоје никаква судска пресуда, па чак ни оптужница у случају Анђус, а самим тим и претпоставка невиности за осумњиченог, министар је у потпуности игнорисао. Али ваљда је то оправдано зато што се угледао на свог партијског шефа који је на пример унапред оптужио Драгослава Космајца као највећег дилера дроге у Србији и шире. Космајац је на крају оптужен да је утицао да се на његово име упише државно земљиште од 7,5 ари у Малом Мокром Лугу чиме је оштетио буџет Републике Србије за 95.000 евра. Пре суда, Вучић је порекао сваку кривицу свог брата у афери Асомацум, али и  унапред аболирао Гашића као потенцијалног кривца у афери "хеликоптер". Па ти после праведно истражи и пресуди када је човек унапред проглашен кривим или невиним од стране министра, или не дај боже човека попут кога "сви треба да мислимо". На тој линији СНС политичког наратива, у којем нема места за институције су и више пута поновљене  изјаве неких министара и самог Александра Вучића, да је посао председника државе да контролише Владу. Иако то није важило за председниковање Томислава Николића, Вучић је по добијању председничких избора показао изразиту способност да успостави нови политички ред, усклађен са реалним односом политичких снага и својим потребама, без обзира на Устав и законе: "Контролисаћу владу, то је уставни посао председника, али ћу јој и помагати кад је тешко." Истиномер је ову изјаву оценио као кратке ноге јер не само да ове одредбе нема у Уставу, већ овај највиши законодавни акт прописује да Владу контролише Народна скупштина. Додуше, она у којој посланици владајуће већине устају и аплаудирају Александру Вучићу.  Примера има још, али је суштина иста – када тужилаштва не раде, а судови раде на застаревању случајева, када нема ефикасних независних и регулаторних тела (види под РЕМ), или када се полиција не јавља на позиве грађана (види под Савамала) – профитирају партија, једновлашће и једноумље. "Овде је све институције заменио један човек. Раније у институцијама није било демократа, а данас нема институција", одговара социолог Ратко Божовић на питање Истиномера да ли власт схвата да држава нису они, већ институције. "Све је то заправо једно инаћење или освета претходницима да све буде супротно ономе што су они радили. Политика се води као освета која води ка једноумљу. Овде је политичка култура мртва, непостојећа. Спорни су сви они који се разликују од власти. Ми имамо нешто што је апсолутна негација разума и критичког размишљања."  Истиномер: Какве су последице оваквог понашања према институцијама? Односно да ли већ живимо те последице? "Ми имамо ту несрећу да и ваш медиј спада у мали број оних који критички размишљају. Овде не постоји критичка јавност, дијалог. Овде не само да није довољно да аплаудираш вођи, већ мораш да га волиш. Видите како су сад сви скочили да га бране, након што се он (Александар Вучић прим.аут) пожалио да нико не реагује када се објави нешто неповољно по њега. Ова власт је суштински несигурна власт без истинских, рационалних претпоставки да мења ствари. Због тога имате овакву енормну агресивност и агресивце у институцијама који су на та места бирани логиком партијске државе." Професор Божовић за Истиномер наводи да није познато да се икада догодило да на телевизији са националном фреквенцијом у време предизборне кампање аплауз за Александра Вучића траје дуже него укупно време свих опозиционих кандидата заједно.   "Неприродно је да један буде алфа и омега одлучивања о свему. Ако је тако, нема институција, нема ништа. Ово је све једно рђаво, сурово, позориште. Ово је краљ Иби у стварности, не треба нам одлазак у театар", закључује професор Божовић. (Истиномер)

 

Све је готово и пропало - чудо не постоји и неће се десити

 

Емил Влајки

петак, 21. јул 2017.

Овај текст, као ни остали пренесени на странице овог портала који је коректно и толерантно објављивао све моје анализе и лутања, све моје заблуде и истине о ситуацији у Србији, посебно оне везане за садашњу власт, нема ни трунке морализаторства. И да одмах кажем. О ситуацији у Србији не мислим више ништа писати, јер се више нема што писати, и јер је све готово и безнадно. Чуда не постоје Мени је, од пада Милошевића до данас, све било јасно. Србија је била продавана странцима, пљачкана и вођена према Западу. Моја књига 'Демонизација Срба', поред бројних других текстова у медијима, то јасно исказује. Нисам никада ни у чему гријешио, само сам се погрешно надао. 'Mea culpa, mea maxima culpa'! Вјеровао сам, да ће садашња прва личност Србије са познатом антизападном прошлошћу и неоспорном интелигенцијом, можда ипак, у задњем часу, кренути оним путем којег је истицала у својим честим изборним кампањама. Све ми је говорило супротно, али сам ипак тврдоглаво вјеровао у рационално, веберовско чудо. Вјеровао сам, да ће тој индивидуи у једном тренутку „пући филм" због константних пресија и уцјена којима је био подвргнут он и његов народ. Сада знам да се то чудо није могло, нити да се може десити. Што се све жртвује? Ако изузмемо моја нереално утопијска надања, моје су анализе биле кристално јасне. Садашња власт коју је народ изабрао, а којој је на челу 'L roa solej', има точно зацртани циљ: Жртвовати Космет, Русе и посредно (нажалост) Републику Српску, како би Србија ушла у Европу. Успут, назначени процес значи и све виши ступањ симбиозе Србије са НАТО-ом. То исто значи да су шансе  никакве да Руски хуманитарни центар у Нишу добије екстериторијални статус. Затим, нема никакве шансе да се тај, евроатлантски, неумитан тренд поремети зато јер у Србији за то једноставно нема политичких снага  које би се томе супротставиле. Наравно, ни Србија без Космета неће моћи ући у Европу без даљњих територијалних уступака. Све што је досад било, више бити неће Све у свему, одсада ће Србија морати живјети без Руса, без Космета, са НАТО-ом и ММФ-ом те њиховим константним уцјенама, са сталним територијалним претензијама муслимана и војвођанских сепаратиста, са ниским животним стандардом, са (које ли срамоте) „европским" кућама од картона за Роме у 21. стољећу, са новим све бизарнијим и апсурднијим људским правима, са све толерантнијом СПЦ и њеној све већој подложности Риму, са Великом Албанијом, са блискоисточним избјеглицама, и са сталном пријетњом да једног дана Савјет безбједности прогласи Србију геноцидном земљом. Мене су у школи, у физици, учили да је сила реакције једнака сили акције, али у Србији нема тко да реагира осим скоро непостојеће опозиције са „кукавиичјим јајима": једним дијелом типа 'Прелетачевић Бели', а другим дијелом (примјер другопласираног на предсједничким изборима) особом која је чак већи евроатлантиста од Њега. 'Vox populi' је овог пута истински пресудио и одлучио да земљу одведе у све оно што није српско. Ах да, да не заборавим: Руска дипломација је све погрешно одиграла на Балкану, те изгубила и битку и рат. Наравно, живјет ће (и снаћи ће се) овај народ. Али како и према чему?

 

Vašington diktira, NATO servisira

bigportal.ba

Vašington diktira, NATO servisira – BiGportal.ba

12-15 minutes

---

Objavljeno: 15.7.2017.

Piše: Svetlana Vasović Mekina

 

Glasanje o zabrani nuklearnog oružja u Ujedinjenim nacijama pokazalo je da NATO (p)ostaje pretnja po čitav svet, ali i po sopstvene članice
Čovečanstvo je, 72 godine otkako su Sjedinjene Američke Države sručile atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki, konačno smoglo snage da učini veliki iskorak: 122 države su na sednici Generalne skupštine Ujedinjenih nacija (GS UN) podržale prvi sporazum u istoriji kojim se zabranjuje nuklearno oružje. Međunarodna konvencija o zabrani nuklearnog oružja usvojena je 8. jula u Njujorku, a eksperti se nadaju da je to dan međaš za početak kraja nuklearne ere. Konvencija zabranjuje razvoj, testiranje, proizvodnju, posedovanje i skladištenje, kao i pretnje upotrebom tog oružja. To je pravno obavezujući međunarodni sporazum za sve države koje će ga ratifikovati. Protiv sporazuma glasala je Holandija, a uzdržan je bio samo Singapur. Glasanje su, međutim, bojkotom pokušale da miniraju zemlje koje poseduju nuklearno naoružanje, uključujući i SAD, kao i svi NATO sateliti. Uprkos tome sporazum, koji podržava dve trećine država sveta, predstavlja novu šansu za budućnost čovečanstva, pošto takve odluke polako, ali sigurno uspostavljaju nove norme u međunarodnoj zajednici.
Vest o, po opstanak Zemlje, važnoj pobedi većine država okupljenih pod kišobranom UN, ima i svoju drugu, mračniju stranu, s obzirom na to da su velike sile na čelu sa SAD, uoči glasanja u GS UN iza kulisa „lomile kičmu" svojim partnerima iz NATO-a, tražeći da glasaju protiv pomenutog sporazuma. U društvu onih koji su upregli sve sile kako bi minirali izglasavanje sporazuma o zabrani nuklearnog oružja našle su se raznolike države, od SAD preko Kine i Rusije, do Izraela i Severne Koreje.

GLASANjE NOGAMA Što se tiče većine država Evropske unije, one su „glasale nogama"; nisu bile za, ni protiv, čak ni uzdržane. Jednostavno – nisu glasale, već su to izbegle tako što su pobegle iz sale. Manevar im nije urodio plodom, jer je većina zemalja ipak dala svoj glas za zabranu nuklearnog oružja. Neslavnom protivničkom konvoju nisu se pridružile ni sve evropske zemlje. Austrija, Švedska, Irska, Malta i druge države koje nisu deo NATO-a glasale su za zabranu nuklearnog oružja. Što otkriva razliku između spoljne politike država koje su u EU, ali ne i u NATO-u, i onih koje su NATO članice, s obzirom na to da su se ove druge našle pod žestokim pritiskom Vašingtona kako bi u čoporu bojkotovale jedan od najvećih uspeha Organizacije ujedinjenih nacija poslednjih decenija.
Prvo glasanje o tom pitanju održano je u sedištu svetske organizacije naroda u oktobru, a drugo decembra prošle godine. Pre mesec dana, kada su lobiranja bila na tački usijanja, američka ambasadorka u UN Niki Hejli čak je organizovala demonstracije ambasadora iz savezničkih država ispred vrata Generalne skupštine UN uoči debate o novom sporazumu. Države članice NATO-a su taj potez pravdale formulacijom koju je sročio Pentagon a lansirao Vašington, tačnije, da pregovori „u kojima ne sarađuju države koje imaju nuklearno oružje ne mogu da vode ka efikasnom i trajnom nuklearnom razoružanju".

TAJNA AMERIČKA NAREDBA Kada se 23. decembra prošle godine u GS UN glasalo o početku rada na novoj konvenciji, 113 država je glasalo za, 35 država je bilo protiv, dok se 13 uzdržalo. Zanimljivo je da su tada sve zemlje, nastale na području nekadašnje SFRJ, glasale protiv, samo je Makedonija glasala za. Za razliku od njih, mnoge evropske države, pa čak i članice EU glasale su za zabranu nuklearnog oružja, poput Austrije, Kipra, Estonije, Irske, Italije, Lihtenštajna, San Marina, Švedske… Potom su se NATO članice našle na žeravici američkih zahteva. Očekivano, nijedna nije podlegla iskušenju da glasa nasuprot naređenju „odozgo". Organizacija ICAN (Međunarodna kampanja za uništenje nuklearnog oružja) razotkrila je i javnosti predočila tajne američke dokumente koji dokazuju da su saveznici SAD u Severnoatlantskom vojnom paktu svoju odluku da glasaju „protiv", a u ključnom trenutku čak bojkotuju usvajanje sporazuma – doneli pod ljutim pritiskom službenog Vašingtona. Američki promotori nuklearnog oružja tvrdili su da bi takav sporazum „narušio uverenje da je nuklearno naoružanje legitimno", a posledično bi „NATO otežao planiranje – nuklearnog rata".
Zašto bi bilo loše sprečiti „planiranje nuklearnog rata" – to američke diplomate nisu objasnile, niti su se vazali usudili da postave to sudbonosno pitanje. Neke države članice EU i NATO-a su „svoje" mišljenje u vezi sa zabranom nuklearnog oružja objasnile brutalno ogoljeno. Primera radi, ističe ICAN, zvanična Ljubljana izjasnila se da je „američko nuklearno oružje nužno za bezbednost Slovenije". Nema sumnje da je to ciničan sunovrat politike jedne zemlje i društva koje se, dok je Slovenija bila u sastavu nekadašnje Jugoslavije, trsilo borbom protiv gradnje nuklearke u Krškom, dakle prednjačilo po ekološkim i mirovnim pokretima, koji su potom, u proteklih četvrt veka, netragom nestali. „Slovenija je odbacila sporazum kojim bi potvrdila da nuklearno naoružanje ne bi smeli da upotrebimo nikada i ni pod kojim uslovima. Na početku glasanja – Slovenija se pridružila protestu ispred dvorane UN", saopštio je ICAN.

UGROŽENA SLOVENIJA Čim su procurele informacije o stavu slovenačkih vlasti da državu od propasti štite američke nuklearne bojeve glave, jedan od komentatora je na portalu TaTrenutek.si (u prevodu: Ovaj tren) opomenuo na nelogičnosti takve politike: „Najapsurdniji je stav da Sloveniji bezbednost garantuje američko nuklearno oružje. Odakle je uopšte nikla ta 'velika nužda'? Ko nas je, na primer, ugrožavao posle proglašenja nezavisnosti? Rusija? Nije, to je sasvim sigurno. Komšije? Još manje. A onda se naprasno rodila 'opasnost'. Odakle? U Ministarstvu spoljnih poslova taj stav brane doktrinom NATO-a, čiji je član i Slovenija. Jer kolektivna NATO odbrana počiva na nuklearnoj 'ravnoteži' i 'zastrašivanju'. I tu dolazimo do paradoksalnog zaključka da do 2004. godine – uoči ulaska u NATO – Slovenija nije bila ugrožena ni od koga, ni od velesila ni od suseda, a da se, čim je ušla u Alijansu, pretvorila u državu kojoj su nasušno potrebne američke nuklearne bombe i rakete. Jasno, ulaskom u NATO, država je dala svoj mali, ali i te kako merljiv doprinos 'svetskoj neravnoteži', i postala (bar na papiru) potencijalni neprijatelj Rusije i drugih velikih država koje nisu deo NATO-a. Posledično, Sloveniji danas treba 'zaštita nuklearnog arsenala SAD'. Drugim rečima, ulaskom u NATO slovenačka nacionalna bezbednost se radikalno pogoršala umesto da bude bolja, jer se Slovenija danas oseća ugroženijom nego 2003. godine. Ulazak u NATO nam je doneo nove namete, preobratio nas u potencijalnu 'metu' drugih država i terorista a državu gurnuo u ponižavajući položaj da njena diplomatija naočigled svetske javnosti brani stavove da nuklearno oružje ne treba zabraniti, što je posvađano sa zdravom pameti i voljom većine sveta."
NEUTRALNOST U organizaciji ICAN nisu uzeli pod mikroskop samo Sloveniju, već su ocenili stav svake od država o zabrani nuklearnog oružja. Uz Srbiju piše „unclear", u prevodu – nejasno. Srbija je, očito zahvaljujući doktrini o „četiri stuba spoljne politike", verno sledila poteze SAD, Rusije, Kine i većine država EU, i u UN glasala „protiv" usvajanja tog značajnog dokumenta. ICAN poziciju Srbije opisuje sledećim komentarom: „Srbija je glasala protiv rezolucije kojom je 2017. godine počeo proces pregovora o zabrani nuklearnog oružja. A još koliko 2015. godine je tvrdila da će sarađivati u naporima da se nuklearno oružje stigmatizuje, zabrani i izuzme iz upotrebe."
Tajni NATO dokument koji je zahvaljujući ICAN-u prodro u javnost, kao i spisak zemalja iz EU koje su glasale za novi sporazum, jasno ukazuje na razliku između zaista nesvrstane i neutralne evropske politike i one koja je to samo na papiru. Da, neutralne i nesvrstane zemlje zaista postoje i dan-danas, čak i unutar EU. Što su dokazale prilikom poslednjeg glasanja u GS UN. Iako sve članice Unije blisko sarađuju sa NATO-om, neke od njih zadržale su pravo na sopstveno mišljenje. Švedska, Austrija i Irska su svoju neutralnu politiku potvrdile ponovo, dok su se sve države Balkanskog poluostrva i baš sve države naslednice nekadašnje SFRJ povinovale željama jedne ili više svetskih velesila. Najdrastičniji je možda primer Makedonije, koja je još koliko decembra 2016. glasala za nov međunarodni ugovor o zabrani nuklearnog oružja, da bi svega pola godine kasnije, pod vođstvom „prozapadnog premijera" Zorana Zaeva, svoj glas preobratila.
Komentator slovenačkog portala on-lajn vesti „Ovaj tren" takvo laviranje primećuje i u slučaju promene kursa slovenačke spoljne politike, koja je poklekla pod pritiscima Vašingtona: „Slovenija se osamostalila '91. kako bi 'imala svoj glas u međunarodnoj areni'. Godine 2017. većina država sveta je posle 70 godina postigla istorijski napredak – usvajanje ugovora o zabrani nuklearnog oružja. Ali kada je usvajan taj istorijski važan ugovor, slovenačke diplomate u Njujorku su izvrdale glasanje. Nisu bile za, ni protiv, ali ni uzdržane. Izbegle su glasanje da ne bi morale da se izjasne o međunarodnom sporazumu o zabrani nuklearnog oružja. Kako smo samo pali tako nisko? Kako smo od države koja je želela da doprinese miru u svetu i da učini naš svet boljim, postali malo, podatno američko oruđe koje na pozornici sveta s neprepoznatljivim glasom neubedljivo sriče unapred napisan tekst globalnog režisera koji javno hvali njeno 'nezavisno' držanje, a ujedno od nje zahteva redovno servisiranje svojih globalnih geopolitičkih potreba? Slovenija se, nažalost, nije postavila uz bok razvijene Švajcarske, Austrije, Švedske već uz Severnu Koreju. To je jedan od 'dometa' naše 'bezbednosti' pod NATO okriljem."
Pogled na rezultate glasanja 8. jula u zgradi UN u Njujorku zapravo govori sve – na istoj strani su se našle SAD, Rusija, Severna Koreja, Izrael i još nekoliko država iz „kluba" nuklearnih država. Uz njihove skute su sa ovog dela zemaljske kugle bile Makedonija, Crna Gora, Hrvatska, Srbija, Slovenija… A naspram njih? Sav (pre)ostali svet. Tako je tajni dekret Vašingtona, diktiran američkim „saveznicima", potvrdio reči ruskog predsednika Vladimira Putina koji je režiseru Oliveru Stounu (u intervjuu za televiziju „Šoutajm") kazao da je NATO „samo oruđe spoljne politike SAD" gde „nema saveznika, već samo vazala".

Jugoistočna Azija – potencijal za nuklearni rat

Elen Vajt Gomez, predsednica konferencije UN na kojoj je pregovarano o prvom pravno obavezujućem sporazumu o nuklearnom oružju, podvukla je da je to prvi takav sporazum postignut u više od 20 godina. „Svet je čekao na ovakvu pravnu normu 70 godina", istakla je Gomezova, dok je direktorka ICAN-a Beatris Fin izrazila nadu da je to bio dan koji će dokrajčiti nuklearnu eru.
Pomenuti sporazum obavezuje sve zemlje članice da nikada i ni pod kojim okolnostima ne razvijaju, testiraju, proizvode ili nabave i uskladište nuklearno oružje ili druge nuklearne eksplozivne naprave. Sporazum zabranjuje bilo kakav transfer ili korišćenje nuklearnog oružja ili upućivanje pretnji o korišćenju takvog naoružanja, a čim ga ratifikuje 50 zemalja članica UN, stupiće zvanično na snagu. Jasno, jedan međunarodni sporazum ne može da spasi svet od nuklearne katastrofe. Nuklearno oružje će opstati sve dok bude trajala „bezbednosna trka" između različitih velesila, ali sve što vodi ka ograničenju upotrebe nuklearnog oružja – životno je važno. I utoliko važnije, jer područja novih konflikata poput jugoistočne Azije, stratezima dopuštaju „više slobode" u preigravanju nacrta mogu li nuklearno oružje u nekom (bar u početku i prema tim scenarijima – lokalnom) ratu da upotrebe „sa uspehom".
U Evropi bi, zbog velike gustine naseljenosti, svaka, pa čak i ograničena upotreba nuklearnog oružja imala razorne posledice koje bi vodile u globalni rat. Nije čudo da gospodarima rata apetiti rastu na drugom kraju sveta, gde ocenjuju da bi u eventualnom ratu između Kine, na jednoj, i SAD sa satelitima iz NATO-a, na drugoj strani, mogli da diriguju „uspešan nuklearni rat".

Prevrtljivica

Nije prvi put da slovenačka spoljna politika „usred trke" promeni stranu, kao 8. jula u GS UN. Slovenija je pre četvrt veka podržavala posebnu deklaraciju o svetu bez nuklearnog oružja, koju je pripremila Švedska. Iz te inicijative je brže-bolje izašla, čim se približila ulasku u NATO 2004. godine. Danas zastupa stanovište koje se ne razlikuje od doktrine Pentagona o nuždi postojanja, pa čak i upotrebe oružja koje bi uništilo planetu.

Piše: Svetlana Vasović Mekina za pecat.co.rs

 

nspm.rs

Цвијетин Миливојевић: Чувари вееелике тајне

Данас

4-5 minutes

---

 Влада се, у првих 100 дана, не дира већ пусти да, на миру, сходно добијеном поверењу грађана, нацрта, трасира и отпочне "извођење радова".

Но, ово што ми имамо као, наводно нову, владу од тренутка када је Врховник, у своје име, по налогу извесних центара моћи, а противно вољи грађана Србије, рачунајући и оних 56 одсто који су гласали за њега на председничким изборима, на чело софре поставио особу X (а могао је и Y, З и томе слично) - у ствари је стара, "влада континуитета" која је, већ првог дана мандата, успела да интервју бомбом (виа Блумберг) наљути руског медведа!

Намесница, особа X (убудуће: Тајница), на мистериозан начин се, прошлога лета, директно са места "чувара печата" у компанији "Континентал винд", власништво Американца, успут и мужа сестре Кори Удовички, пошто је, претходно, отуда најурена дотадашња попечитељка за државну управу и локалну самоуправу која се, гле чуда, звала Кори Удовички - обукла у министарско рухо. Наша садашња Тајница је, само непуну годину потом, убедљиво победила на парламентарних изборима који, гле чуда, нису ни одржани, и постала, на папиру, калиф наместо Канцелара. Да је Тајница, очигледно, чувар неке вееелике белосветске тајне, о којој грађани Србије немају права ништа да знају, говори и податак да је, пре но што је постала министарком која се, или није мешала у свој посао или боље би било да се, као у случају електронских здравствених књижица, није мешала - она била и цинкарош тајни из оне приватне компаније за изградњу ветроцентрала по Србију, елем нека врста Врховниковог инсајдера међу "мрским америчким непријатељима".

На сличне болести себичног аутизма, нису, наравно, били имуни ни ранији политичари, па чак и они који су прошли "албанску епопеју", којој се дивимо са оволике историјске дистанце.

"Укаже ли се неко место у власти, било оно важно или осредње, свеједно, о избору не одлучују заслуге кандидата, већ политичке везе. Може он бити и највећа незналица, најнечаснији човек, ако је "штићеник" политичара-странчара партије на власти, победиће и човека најквалификованијег и у стручном и у моралном погледу. Када се неки кандидат пријави на конкурс за одређено место у министарству, не питају га: "Шта знаш? Шта си радио досад? Шта си радио када је отаџбина била у опасности?" Него га питају: "У којој си странци? Који те посланик препоручује?" - писао је, пре 90 година, странац који је волео Србе више него они сами себе, др Рудолф Арчибалд Рајс, подсећајући да су многи политичари забушанти сматрали да Крф није довољно удобан за живот, па би скупштина у избеглиштву, требало да се пребаци у Кан који је много лепши!

А зашто, питам ја, парламент не би заседао у гладијаторској арени у Кончареву, јер тамо лежи одгонетка чаробног горива за опстанак свих власти последње деценије у Србији? Тамо је настала она стара народна умотворина да се "(Коштуничин) Устав (већ ЕУ) не сипа у тракторе", тамо се, под паском кик-боксера, мире хомољуби и хомофоби, тамо се они што се јавно беспризорно силе и приказују мишиће, претварају у мале маце, беспризорно се додворавају, на пример Чепурину, и понижавају целу земљу и све нас. Рекох ли Чепурин? За оно што Тајница није рекла или је, пак, рекла руском амбасадору до сад су се извинили Врховник и Тајница, попечитељ одбране, министар спољни, попечитељ без фотеље, министарка за инфраструктуру и остало свашта нешто, па Палма лично, са све својим "Тигровима"...

Несрећни Рајс је, подсетићу, 8. августа 1929, и издахнуо од срчаног удара након што га је, речима "Иди у твоју земљу, па тамо заводи ред! Иди бестрага!", извређао један од тих министара корупционаша и ратних профитера који је, иначе, Велики рат провео у иностранству, далеко од мегдана.

(Данас)

 

Milan St. Protić "Taoci svoje iluzije - bez KiM zbog titoizma i Miloševića"

b92.net

"Taoci svoje iluzije - bez KiM zbog titoizma i Miloševića"

8-11 minutes

---

Beograd -- Za rešenje problema Kosova nisu spremni i vlast ni narod, a ni ranije nisu bili, izjavio je za "Blic" od nedelje bivši ambasador Srbije u SAD Milan St. Protić.

Izvor: Blic nedelja, 9.07.2017. | 10:29

Foto: Screenshot

Takođe, on ističe da bi prekrajanje granica otvorilo Pandorinu kutiju jer bi moglo da se izgubi više nego što je realno da se dobije.

"Odavno mi se čini da tumaramo po magli i to ne samo po pitanju Kosova i Metohije. Ne vidim ni iskrenog pokušaja da se pronađe pravi put. Za to nisu spremni ni vlasti, ni narod. Ni ranije nisu bili spremni. Ovo u čemu živimo, kao i ono u čemu smo živeli, jeste naš izbor i naša odgovornost", navodi Protić.

Na pitanje kako bi on rešio pitanje Kosova i dijaloga sa Prištinom, Protić navodi da će se ovog puta uzdržati od odgovora.

"U više mahova sam iznosio svoje mišljenje o ovom pitanju i uvek mi se olupalo o glavu", ističe on.

Kako kaže, naučio je da pazi da njegove reči ne budu zloupotrebljene: "Koga su zmije ujedale i guštera se plaši".

Na pitanje da li mu je dok je bio ambasador u SAD neko rekao da je uslov za ulazak Srbije u EU priznavanje nezavisnosti Kosova, Protić kaže da se to "podrazumevalo", ali da "niko nije bio izričit".

"Za mene je od početka dilema bila obratna – šta bismo mi radili kad bi Kosovo i Metohija sa tamošnjim albanskim stanovništvom ostalo u sastavu Srbije".

Prema njegovim rečima, bili bismo "veoma neprijatan i subverzivan činilac sa razarajuim potencijalom i dejstvom".

Na konstatacju "Blica" da su sve glasniji navodi da će Srbija morati da pristane da Kosovo postane članica Uneska i pitanje da li bi trebalo da se zato pripremimo, Protić kaže: "Da".

"Sa pozitivne strane, to bi mogla da bude kakva-takva zaštita za tamošnje srpske spomenike i svetinje", navodi Protić.

"Taoci smo sopstvene iluzije u koju želimo da verujemo bez obzira na to i uprkos stvarnom stanju stvari. Lakše je živeti u iluziji. Nezgoda je što vodi u propast", dodaje on.

Osim toga, on ističe da su "titoizam i Miloševićeva suluda politika doveli do toga da Kosovo i Metohija više nisu srpski".

"Gledali smo i ćutali. Neki su i saučestvovali. Gledaju, ćute i saučestvuju i danas. A oni koji se protive ne čine to ni mudro, ni iskreno, ni pošteno", zaključuje Protić za "Blic".

Istoričar Milan St. Protić je inače praunuk prvog premijera Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca Stojana Protića. Bio je član Deposa, jedan osnivača Demokratske stranke Srbije, aktivni učesnik demonstracija tokom 1996. i 1997. i član vođstva Saveza za Promene i DOS.

Bio je i predsednik Srpskog demokratskog kluba Odbrana i kopredsednik Nove Srbije.

Na septembarskim izborima 2000. predvodio je listu DOS Vojislav Koštunica u izbornoj jedinici Novi Beograd.

U noći 5. oktobra izabran je za predsednika Skupštine grada Beograda. Ambasador SRJ u SAD postao je u februaru 2001, a sa tog položaja smenjen je u avgustu iste godine.

 

Емил Влајки: Вучићеви пробни балони

Вучићеви пробни балони

 

Емил Влајки

среда, 05. јул 2017.

Као да сам знао што ће се десити на српској политичкој сцени. Прије десетак дана, у објављеном тексту: 'У држави данској све је труло', говорећи о тешкој ситуацији у Србији, написао сам слиједеће: „Преостаје, у том безнађу, једино Вучић који има јасну оријентацију, можда погубну, а ипак некакву. Још када би имао храбрости да уцијени све бахатији Запад, окретањем Русији, био би истински државник. Можда и такав какав је, мада са малим ступњем вјеројатности, Вучић чак и успије да угура Србију у Европу, али би то било уз велика понижења, уз даљње уступке што се тиче територијалног интегритета и са сигурним губитком пријатељства са Русијом." Ради појашњења читаоцима, 'Европа' је, све се више показује, идеолошки, хладноратовски, антируски концепт, а не (једино) „обећана земља гдје тече мед и млијеко". Вучић, са најбољим намјерама у које уопће не треба сумњати, жели да уради немогуће: да Србија уђе у Европу, да буде војно неутрална и да истовремено задржи добре, и све боље, односе с Русијом! Мало морген! Ана, или о легалитету Политички гледано, Вучић је у овом часу апсолутни господар српских простора и то легално, легитимно и демократски, избором од народа. То је политичка реалност, и било би добро да се престане са демагошким оспоравањем те чињенице. Ако је за такве који оспоравају Вучића, слаба излазност бирачког тијела на изборе неко мјерило, онда по њима ни један актуално изабрани предсједник у свијету нема легалитет, укључујући америчког и француског предсједника. За разлику од Вучића, Анин легалитет и легитимитет као премијерке не потичу од народа, већ од предсједника. Њу нитко осим Вучића није бирао и он може, сасвим легално, располагати њеним мандатом по вољи. Многи се питају због чега је Вучић изабрао Ану која нема никаквог политичког искуства и која никада неће бити, ради своје прозападне пристрасности која боде очи, добар политичар и државник. Он је очито није изабрао ради њене способности да дигитализира Србију. То је, наравно, изузетно важна ствар, али је Ана то могла радити и као министарка. Она, према томе, сасвим легално и легитимно, нема никакву самосталност, а посебно је нема као премијерка,  нити је може имати. Она, дакле ради само оно што Предсједнику одговара, па и онда, а поготово онда, када се чини да то није тако. Вучићев зен и Анина семантика Постоје различите врсте зена, пробуђења (сатори). Вучић се, по својој природи, приклања ринзаи зену који фаворизира шок-третмане као што је парадоксално изражавање (коан) често праћено неочекиваним вербалним, политичким ударцима. Премијерка, вјерна ученица Предсједника, дословце примјењује ринзаи зен, и својим провокативним ставовима забринула је Србе и Русе. Семантику овог зена можемо лијепо пратити кроз Анине изјаве. Гледајући смисао њених ријечи, Ана је рекла у интервјуа за америчку агенцију Блумберг, да "ако Србије буде приморана да бира између ближих веза са Русијом и чланства у Европској унији, одлучиће се за ово друго". „Наставићу пут који је почео Александар Вучић, да би припремила земљу за чланство у ЕУ до 2020. Имамо емотивне везе са Русијом, због традиције, културе и вере, али ЕУ је тамо где ми идемо - то је јасно", рекла је Брнабићева. Ерго (дакле), у сложеним реченицама гдје се у другом дијелу појављује рјечица 'али', једино се тај други дио „пика", док је приви дио безначајан и има јалово реторичко, утјешно-психолошко значење. На примјер: „Ти си изузетно добар и лијеп, али ја не могу бити с тобом", или: „Почашћен сам понудом, али је морам одбити", и слично. У политичкој семантици, чувена је Де Голова синтагма: „Да, али…" („Уи, ме"). Упроштено говорећи, чим нетко почне нешто превише хвалити, то значи да ће у другом дијелу дискурса, након рјечице 'али' то исто, или крајње оцрнити, или рећи нешто супротно претходно реченом! Тако и Ана „мудро збори": 1. Имамо емотивне везе са Русијом због традиције, културе и вере ; 2. Али, Еу је тамо где ми идемо, то је јасно. Свакоме је сада јасно, да јасније не може бити, да традиција култура и вјера немају никакву тежину у односу на „европски пут" који је за Ану и 'златно теле' и 'света крава'. Продубљујући анализу, можемо се упитати, зашто је Ана уопће употријебила рјечицу 'али'. Она је, на примјер, могла рећи:  „ Имамо емотивне везе са Русијом због традиције, културе и вере, што ће нам на најбољи начин помоћи да уђемо у ЕУ!" Ваш коментар, драги читаоци, би био: „Смијешно! Овај Влајки се с нама шали!" Тако је и Ана, дајући овај интервју, била свјесна тога да су 'пут у Европу' и 'добри односи с Русијом' двије супротстављене ствари! А она се, вјерујте ми, не зна шалити. Вучићеви пробни балони Сада је кристално јасно чему Ана у суштини служи. Исто је тако јасно, да она, када се о суштини ради, говори само оно што Вучић хоће; Вучић је преозбиљан политичар, а да би такву ствар пустио ван контроле. Предсједник, дакле преко Ане, испушта пробне балоне како би видио реакцију српске и руске јавности!.   Дачић, који има улогу вођења вањске политике, такве ствари не може изрећи јер је у јавности перципиран као више проруски него прозападни тип. Вучић је „отац нације" који је изнад оваквих „баналности", па је остала једино Ана која је душу дала за улогу „неспретне политичарке" која својим неумјереним изјавама збуњује јавност. Ма што год тко мислио, Вучићу је народ дао мандат да уведе Србију у Европу, не читав народ, наравно, али већина. Александар је, без обзира на своје его посебности као што су нарцисоидност и театралност, то озбиљно схватио и ради онако како мисли да је најбоље и најефикасније да би остварио тај циљ. Александар је и добар играч шаха и спреман је на све жртве фигура (Космет, Русија) како би добио партију. Он ће, наравно, у свом срцу увијек остати („викенд") русофил и радикал, али је политика преозбиљна ствар да би се препустила срцу. За Александра је ово партија живота. Што би Хегел рекао, обичан човјек, са својим свакодневним моралом, не може, са становишта хисторије, ни схватити ни оцијенити поступке великих људи. Ако успије, име Александар (Велики) ће му сасвим добро пристајати. Ако омане бит ће запамћен као неспретан и штетан вучић који се покушао бавити политиком. А што се „политички неспретне" Ане тиче, ако спроведе ту своју дигитализацију, то ће бити велика ствар за Србију. А и нека остане на томе, прије него се потпуно компромитира.

 

Пристигли коментари (23)

Пошаљите коментар

 

Да ли је Ана Брнабић срушила политику Србије према Русији

iskra.co

СПУТЊИК: Да ли је Ана Брнабић срушила политику Србије према Русији

5-6 minutes

---

05.07.2017. - 9:02

 

Фото: Спутњик, Tanjug/ TANJA VALIC

Премијерка би морала да објасни да ли је „Блумберг" аутентично пренео њен став да ће Србија, уколико буде приморана да бира између ЕУ и Русије, изабрати ово прво. И да саопшти – да ли је то промена суштинске државне политике.

Да ли је Ана Брнабић пет дана пошто је положила заклетву у Парламенту и преузела функцију премијера Србије — срушила државну политику која се градила годинама?

То питање наметнуло се после интервјуа који је председница Владе дала америчкој агенцији Блумберг, а који је насловљен: „Ако буде приморана, Србија ће бирати Европску унију, а не Русију".

Када се прочита разговор са Брнабићком, јасно је да она ту реченицу, тако огољено и брутално формулисану, није дословце изговорила.

Али када се анализирају њене поруке и одговори на директна новинарска питања о односу Србије према Бриселу и Москви, произилази да наслов који је дао „Блумберг" није ни потпуно погрешан.

У контексту „Блумберговог" питања шта ће Србија, уколико буде приморана да бира између ЕУ и Русије, преломити, премијерка је покушала дипломатски да констатује:

„Осећања према Русији се не могу занемарити, али наш стратешки пут је ЕУ."

На питање да ли ће, уколико буде угрожен пут Србије ка ЕУ, она наставити политику Александра Вучића, који је одбио да прати одлуку Брисела и да уведе санкцији Русији, српска премијерка је одговорила:

„Не могу то сада да коментаришем, јер је на Балкану веома тешко посветити се било чему. То је тежак регион."

На основу тога „Блумберг" је у наслову и у првој реченици текста закључио да је став Ане Брнабић да ће Србија, ако буде морала да одабере између ЕУ и Русије — изабрати ово прво.

Питања која се намећу:

• Да ли је речи Ане Брнабић злоупотребио и лажирао „Блумберг" како би дошао до одговора који је по вољи Вашингтона? Ако јесте, премијерка би своју поруку којом је јутрос разбудила политичку чаршију у Србији хитно морала да демантује или разјасни.
• 
  Уколико пак Брнабићка са обе ноге стоји иза својих речи, да ли је дошло до суштинске промене државне политике која је дипломатски вешто и филигрански одмерено формулисана претходних година? Јер и председник државе Александар Вучић и шеф дипломатије Ивица Дачић небројено пута су потпуно отворено и на свим светским меридијанима, на Западу и Истоку, изговорили реченицу: „Србија жели да буде у ЕУ, али Србија никада неће увести санкције Русији".
• 
  Како Ана Брнабић, под условом да је сагласна са „Блумберговим" насловом, намерава да, како је обећала, настави континуитет Вучићеве Владе када је Ивица Дачић пре само неколико месеци поручио Бриселу: „Немојте нас приморавати да бирамо између ЕУ и Русије, јер се зна шта би смо одабрали — Русију".

Да закључимо, можда је интервју који је Ана Брнабић дала „Блумбергу" плод њене недовољне политичке превејаности и скромног дипломатског искуства.

Није искључено да је управо на оваква њена „проклизавања" мислио и председник Александар Вучић када је навео да ће се политичким питањима у Влади бавити више Дачић, а економским Брнабићка.

Не одбацујемо ни опцију да је нова премијерка желела да свесно америчкој агенцији, из некаквих тактичких разлога које сада не видимо, саопшти баш оно што би они преко Атлантика волели да чују.

Али уверени смо да би грађани Србије волели јасно и гласно да чују, а не да им се то сервира из евроатлантских медијских лабораторија — хоће ли наша држава увести санкције Русији ако је на то, зарад учлањења у ЕУ, примора Брисел.

И још смо нешто, судећи по „Блумберговим" формулацијама, сазнали — да ЕУ има механизам да приморава и уцењује земље да крше своју суверену политику како би се придружили њиховој „породици".

Баш смо чврсто веровали да је потребно испунити сва та силна поглавља, демократске стандарде, упитнике, реформске услове и да ће чланство доћи само по себи.

На крају, пошто је Спутњик протеклог викенда радио ексклузивни интервју са председником државе Александром Вучићем, и од њега смо добили недвосмислен одговор: „Србија неће уводити санкције Русији и не само да неће променити однос према Москви него да ће даље да га развија" — државна политика нам је јасна.

Зато је, да не буде забуне и конфузије, нужан брз одговор целокупној домаћој али и светској јавности — шта је тачно рекла, а на шта је тачно мислила Ана Брнабић.

Предраг Васиљевић

rs.sputniknews.com

 

ХРВАТОВАЊЕ НА СРПСКИМ ЛЕЂИМА

srna.rs

ХРВАТОВАЊЕ НА СРПСКИМ ЛЕЂИМА | СРНА

4-5 minutes

---

Специјални сервиси

Данас је свака Југославија, која је била једина основа за стварање Хрватске, проказана као "пакао за Хрвате" и "србославија", а њени симболи су изједначени са фашизмом...

Пише: Ненад ТАДИЋ

БИЈЕЉИНА, 29. ЈУНА /СРНА/ - Срби, Југославија и некадашњи југословенски предсједник Јосип Броз Тито су сталне и најдраже мете /бројних/ припадника хрватске деснице, али и дежурних "домољуба", мада је питање гдје би данас, без ових "реликвија зла", хрватска држава уопште била.

Како би била писана историја балканских простора да српска династија Карађорђевића и Србија нису 1918. године одлучили да створе Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца и да су прихваћене опције о уједињењу са српским сународницима у ослобођеној БиХ, без југословенског повезивања?

Хрвати су прво ушли у назив једне државе, затим се национално еманциповали, па онда и територијално /Бановина Хрватска у Краљевини Југославији/.

Хрватска је први пут постала република 1943. године, и то вољом Тита и оних за које десничари и неоусташе данас тврде да су били највећи крвници Хрвата.

Да се не помиње чињеница да су усташе и њихов вођа Анте Павелић препустили Далмацију и Истру фашистичкој Италији у замјену за "независну" Хрватску, а заправо кољачку "државу" и савезницу вође нациста Адолфа Хитлера.

Тек под диктатором Титом, у оквиру СФРЈ и захваљујући партизанима те територије су враћене.

Срби су на подручјима данашње Хрватске све до 1944. године чинили већину бораца у партизанском и антифашистичком покрету. Тек са падом фашистичке Италије почиње општи прелазак домобрана и усташа у партизанске јединице.

Далматинци су били, заправо, најбројнији хрватски партизани, што је и разумљиво, јер их је Павелић продао и предао фашистима.

Кад се све ово узме у обзир, а ријеч је о опште познатим чињеницама из историје, постаје јасно да су они без којих хрватске државе данас не би било, или сигурно не у оваквом облику, у данашњој Хрватској проказани за све проблеме друштва.

Срби који су популационо пали испод пет одсто према званичном попису, Југословени којих је пар стотина у Хрватској и Тито, који је мртав већ 37 година, наводно "спречавају просперитет хрватске државе".

Ако је Тито у Хрватској злочинац због Блајбурга и послијератне одмазде, шта онда Срби треба да кажу?

На српском оружју из Првог свјетског рата подигнута је прва Југославија и извршено уједињење Јужних Словена.

На масовним гробницама усташке Независне Државе Хрватске и на бројним српским жртвама подигнута је друга Југославија, а поготово Савезна Република Хрватска, која је, након усташког оргијања и савезништва са Хитлером, могла да постоји само у оквиру СФРЈ и никако другачије.

И то у саставу искључиво комунистички оријентисане Југославије, уз територијалну и уставну контролу и слабљење Србије /двије аутономне покрајине/, мада ту идеологију највише мрзе хрватски националисти.

Данас је свака Југославија, која је била једина основа за стварање Хрватске, проказана као "пакао за Хрвате" и "србославија", а њени симболи су изједначени са фашизмом.

Усташки ресентимент шири се Хрватском већ годинама, кокетирање са усташтвом претворило се у институционални изазов, антифашистички споменици одавно су одлетјели у ваздух, а Срба више скоро да и нема.

Гдје би данас хрватски националисти хрватовали да није било српске династије, прве и друге Југославије, Срба и диктатора Тита?

Гдје би данас били Истра, Далмација и Загреб без официрског "Бре!", без одавно протјераних Личана и Банијаца?

То је наградно питање за милион куна, али само за добар дио данашњег хрватског друштва.

Одговор је, наиме, лако наћи у било ком пристојнијем уџбенику историје. Под условом да није из периода Независне Државе Хрватске и да га не издаје Хрватска академија знаности и умјетности у дијаспори /ХАЗУД/.