Чворовић: Цариград одрађује део посла за НАТО

standard.rs

Чворовић: Цариград одрађује идентитетски део посла за НАТО

http://newlookworld.com/

5-6 minutes

---

петак 28. септембар 2018. 18:06

„Стварање НАТО држава са антируским и антисрпским идентитетом је неодвојиво и од стварања аутокефалних цркава, а такав посао треба да одради Цариград"

У јеку тензија између Московске и Цариградске патријаршије око украјинског питања патријарх српски Иринеј ће се срести са васељенским патријархом Вартоломејом када у недељу буду заједно служили литургију на Зејтинлику поводом сто година пробоја Солунског фронта, а само неколико дана пошто је у Београду боравио други човек РПЦ, митрополит Иларион.

Према сазнањима Спутњика, РПЦ није тражила од СПЦ да посредује у спору Москве с Вартоломејом с обзиром на већ изражену подршку Српске цркве канонском поретку у светском православљу. Уколико ипак васељенски патријарх Вартоломеј оствари најављено и призна расколничку украјинску цркву, РПЦ очекује, према нашем извору, да СПЦ не призна ту структуру, али не мора да раскида еухаристичко општење са Цариградом.

Доцент Правног факултета у Крагујевцу др Зоран Чворовић каже да је једна ствар шта ће Московска патријаршија тражити од других помесних цркава, па и од СПЦ, а друго шта би Српска црква требало да уради сама, без икаквог позива Москве.

„Ако би дошло до признавања расколника, СПЦ би, независно од тога да ли би уследио позив из Москве или не, морала да се огласи актом да не признаје расколничку јерархију у Украјини нити томос цариградског патријарха. То је минимално што би Српска црква морала да уради", оцењује Чворовић.

Што се тиче могућег прекида литургијског општења са Цариградском патријаршијом, Чворовић сматра да таква одлука може да се донесе само заједничким договором са другим саборним црквама, било заједнички, било билатерално, али додаје:

„Не очекујем да ће СПЦ донети одлуку да прекине литургијско јединство са Цариградском патријаршијом, иако би Српска црква, по мом дубоком уверењу, била дужна да то уради зато што ово није обично кршење канона него драстичан, самовољан чин који може тешко да се одрази на нашем унутарцкрвеном терену и у Црној Гори, и у Македонији, и тамо где уопште не можемо да претпоставимо", упозорава наш саговорник.

Чворовић се слаже да се може очекивати да СПЦ прекине еухаристичко општење са Цариградском патријаршијом само ако она оде корак даље и да аутокефалност Македонској цркви, јер је украјински преседан, како каже, превише крупан.

„Не видим разлога да Цариградска патријаршија то не уради прво у Македонији, јер ако прође на референдуму Преспански споразум, јасно је да Македонија иде ка НАТО-у. Један од услова потпуне интеграције у евроатлантску заједницу јесте решавање свих спорних проблема са Грчком, а то је везано и са питањем цркве", објашњава Чворовић.

Убеђен је, каже, да у Цариградској патријаршији не треба гледати грчку структуру јер је то мултинационална творевина и показало се више пута кроз историју да она није грчка црква.

„Дакле, она ће се вероватно сагласити са неким називом скопска или охридска архиепископија и ако буде направила преседан у Украјини, направиће га после тога и у Македонији. Стварање НАТО држава са антируским и антисрпским идентитетом је неодвојиво и од стварања аутокефалних цркава, а такав посао треба да одради Цариград", закључује др Зоран Чворовић.

Подсетимо, митрополит Иларион је у Београду, где се срео и са патријархом Иринејом, оценио да је позиција српске цркве према украјинском питању веома исправна и изразио наду да ће и друге цркве заузети исти став. Патријарх Иринеј је двапут писао Вартоломеју, али му он није одговорио. Српски патријарх је рекао да је СПЦ „пружила подршку канонима, поретку цркве" и изразио уверење да ће цариградски патријарх увидети да давање аутокефалности украјинској цркви „није целисходно и да би могло довести до проблема у самом народу и православљу".

Породица православних цркава броји иначе 15 чланова, а свака има своју „зону одговорности", односно канонску територију, при чему су све помесне цркве у еухаристичком општењу, што значи да могу заједно да обављају богослужење и „буду једно у Христу". Уколико се, међутим, наруши тај канонски поредак и призна расколничка украјинска црква, то би могло да покрене ланчану реакцију не само на канонској територији СПЦ – у Македонији, Црној Гори, Хрватској, Косову, већ и у Абхазији, чији свештеници припадају Грузијској православној цркви.

„Талас раскола" могао би да дође и до Румуније и Грчке, где су доста активне присталице старог календара (те цркве су прешле са јулијанског на грегоријански календар), као и Блиског истока, где би либански православци могли да траже одвајање од Антиохијске православне цркве, чије је седиште у сиријском Дамаску.

Аутор Тања Трикић

Извор Спутњик, 28. септембар 2018.

 

kossev.info

Srbija i promene ravnoteže u regionu

KoSSev -

7-9 minutes

---

Dragan Janjić je glavni i odgovorni urednik novinske agencije Beta. Jedan je od osam novinara koji su ovu agenciju osnovali 1994. godine. Tokom 2007. i 2008. godine Janjić je bio pomoćnik ministra kulture zaduženog za medije. Zamenik glavnog i odgovornog urednika lista Politika bio je od 2008. do 2010. godine. Od 2010. godine obavljao je poslove višeg savetnika za odnose sa javnošću u Kabinetu Zaštitnika građana Saše Jankovića (Foto: Medija centar Beograd)

Piše: Dragan Janjić

Jača uticaj Zapada

Brisel će malo sačekati da vidi predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji ne putuje ni u Njujork na zasedanje Generalne skupštine UN. To je, umesto Vučića, saopštio šef Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić, koji je rekao da je iz Evropske unije (EU) izostala svaka podrška idejama predsednika Srbije za rešenje pitanja Kosova i Metohije. Vučić je, prema njegom rečima, založio autoritet i znanje u borbi za kompromis, a na njega se „sručila lavina napada i on je u tome ostao praktično sam". Ukratko, predsednik je ljut i, bar za sada, neće da učestvuje u igri koja mu se ne dopada.

Jasno je, međutim, da se ta igra nastavlja na istom terenu i bez učešća Srbije. Pošto je malo verovatno da srpski predsednik ne razume sa kakvim bi se posledicama suočio u slučaju stvarnog prekida odnosa sa Briselom i ignorisanje UN, logično je pretpostaviti da je stav koji je plasirao preko Đurića poruka da ima sve više teškoća i da su mu potrebni neki ustupci. Osim toga, Vučić svakako zna da neka ranija iskustva, poput svojevremene odluke Slobodana Miloševića da odbije da primi američkog ambasadora u Beogradu, pokazuju da ideja o bojkotu saradnje sa vodećim svetskim silama može da bude prilično bolna.

Najava da neće ići u Brisel i Njujork je i poruka domaćoj javnosti da stvari ne idu u dobrom pravcu. Vučić je početkom ove nedelje to potvrdio, rekavši na sednici Glavnog odbora vladajuće Srpske napredne stranke (SNS) da je njegova politika na Kosovu i Metohiji doživela poraz zato što Srbi više vole da plaču nad nečim što je davno izgubljeno, nego da se bore da dobiju nešto. "Sve što smo mogli da dobijemo smo ispustili i izgubili zbog reakcija u Srbiji", naveo je on, ocenivši da je prvu rundu dobila „Srbija plakanja, a ne Srbija koja pobeđuje".

Ocene o kojima je reč su takođe namenjene domaćoj javnosti. Vučić naglašava da je učinio sve što je u njegovoj moći, ali da nije uspeo, a za neuspeh okrivljuje opoziciju, kako onu građanskog i proevropskog usmerenja, tako i 'tvrde' nacionaliste. „Plašim se da nećemo imati novu šansu, ali ćemo nastaviti da se borimo za naš narod na Kosovu i Metohiji," rekao je on. Time očigledno nastoji da sa sebe skine odgovornost za događaje koji će uslediti, ali i da pokaže da ostaje nepokolebljiv i da će se boriti.

Geostrategija

Budući da vladajući blok u Srbiji ima gotovo dvotrećinsku većinu u parlamentu, veliki uticaj na vodeće medije i podršku međunarodne zajednice, a da je opozicija slaba, neorganizovana i praktično bez spoljne podrške, jasno je da teza o odgovornosti unutrašnjih protivnika za očekivani neuspeh nije održiva. 'Krivca', zapravo, treba tražiti u promenama geostrateških pozicija u svetu i regionu u proteklih nekoliko decenija koje Srbija i srpske vladajuće elite, uključujući i onu čiji je glasnogovornik ranije bio Vučić, nisu razumele. Čini se da ih ne razumeju ni danas u dovoljnoj meri, uprkos tome što promene o kojima je reč dobijaju sve jasnije obrise.

Makedonija je praktično pred vratima NATO i ubrzano grabi ka EU, a Crna Gora je već u NATO, sa izgledima da ubrza evrointegracije. Rusija je u tim državama izgubila uticaj koji je ranije imala i sada može da se osloni na Srbiju i delimično na Bosnu i Hercegovinu, odnosno na Republiku Srpsku. Srbija je, nakon zauzimanja novog kursa prema Kosovu, postala bliža Briselu i Vašingtonu, a sadašnje srpske vlasti, prevashodno zbog pragmatičnog odnosa prema kosovskom problemu, uživaju daleko veću naklonost tih centara nego što su je uživale prethodne. Uprkos prividnoj inertnosti, stvari se, dakle, polako kreću i menjaju, i to u pravcu Zapada.

Proces o kome je reč je počeo davno, u vreme raspada bivše Jugoslavije i propalih pokušaja Slobodana Miloševića da zadrži na okupu teritorije na kojima žive Srbi. Srbija i Srbi od tada su izgubili nekoliko ratova, a Moskva, u čiju pomoć su se uzdali, nije mogla ništa da učini. Rusija je verovatno još u vreme kada se pokazalo da bivša JNA ne može da odnese brzu vojnu pobedu, shvatila u kom pravcu će se stvari razvijati, pa je akcije prilagodila realnosti. Angažovala se (a i danas se angažuje) do mere koja ne iziskuje ozbiljniju konfrontaciju sa Zapadom.

Ukratko, region postaje područje na kome postepeno, ali sigurno jača uticaj Vašingtona i Brisela. Težište sučeljavanja Rusije i Zapada prebačeno je daleko na istok, u Ukrajinu, gde još traju sukobi. Moskva ima isuviše ozbiljnih problema u svom dvorištu da bi se snažnije i odlučnije angažovala na Balkanu, gde ionako nema jasnih garancija za uspeh. U takvim uslovima Beograd praktično i nema izbora, a ukoliko nastavi da odbija prihvatanje realnosti, problemi sa kojima se suočava će se samo umnožavati.

Antagonizacija

Nakon gubitka uticaja u Makedoniji i Crnoj Gori, Moskva pokušava da sačuva uticaj u Srbiji, ali na Vučića gleda sa podozrenjem, jer ne vidi da je spreman da joj se prikloni. U Srbiji su odavno utihnuli glasovi koji su najavljivali odlučnu rusku pomoć, a srpski predsednik Moskvu kao saveznika koji će spasiti Srbiju – više i ne pominje. Umesto toga, govori o porazu svoje politike, ali i politike Srbije u dužem vremenskom periodu, i izražava bojazan da "nećemo imati novu šansu".

Drugim rečima, svestan je da će se stvari odvijati na način na koji to diktiraju nove geostrateške pozicije, što Srbija ne može sama da zaustavi, niti ima moćne saveznike koji bi joj pomogli. Vučić sada pokušava da unapred skine sa sebe odgovornost za ono što će se događati u budućnosti. A budućnost, u ovoj ili onoj meri, mora biti usaglašena sa interesima i potrebama onih snaga koje u geostrateškom smislu jačaju dominaciju u regionu, a koje u ovom trenutku nema ko da osujeti.

Iz toga sledi da nezavisnost Kosova, koju su među prvima priznale i pomogle upravo svetske sile čiji uticaj u regionu kontinuirano jača, ne može biti narušena i da nastojanje Beograda da onemogući da Priština dobije stolicu u UN može više da naškodi Srbiji nego Kosovu. Vučić je, po svemu sudeći, to razumeo i sasvim je moguće da pređe i preko ulaska Kosova u UN, uz otvoreno izražavanje nezadovoljstva i gorčine, kao i optužbe na račun oponenata na domaćoj političkoj sceni.

Možda najveći Vučićev problem u bliskoj budućnosti može da bude upravo činjenica da nije uspostavio odnos ni sa jednom snažnijom građanski i proevropski orijentisanom političkom partijom. Satanizujući opoziciju i nevladin sektor, odgurnuo je od sebe sve potencijalne političke saveznike iskreno opredeljene za evropsku perspektivu, a od građanski i proevropski opredeljenog sloja društva načinio je ogorčene protivnike. To se u ovom trenutku ne da ispraviti, pa će srpsko društvo 'teške odluke' i promene koje najavljuje Vučić dočekati duboko antagonizovano. Vladajući blok tenzije može držati pod kontrolom pojačanom propagandom i različitim oblicima pritisaka, ali će cena biti visoka.

---

---

Svi navodi iznešeni u ovom tekstu su lični stav autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije. KoSSev nije autor teksta.

---

---

Comments

comments

 

---

Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

 

HRONIKA USTAŠKIH NEDELA: Istina o genocidu u NDH izaći će u četiri toma

novosti.rs

HRONIKA USTAŠKIH NEDELA: Istina o genocidu u NDH izaći će u četiri toma | Društvo

R. DRAGOVIĆ

4-5 minutes

---

Počinje rad na izradi enciklopedije o stradanju Srba, Jevreja i Roma pod ustaškim režimom u Hrvatskoj. Četvorotomno delo po ugledu na Enciklopediju holokausta biće objavljeno do 2023. godine

STRADANjE srpskog, jevrejskog i romskog naroda tokom mračne vladavine ustaškog režima prvi put će biti obrađeno u jedinstvenoj "Enciklopediji genocida u Nezavisnoj državi Hrvatskoj". Ova četvorotomna knjiga koja bi trebalo da bude objavljena do 2023. godine zaokružiće sva dosadašnja saznanja i istraživanja o zločinima na prostoru hrvatske kvislinške tvorevine tokom Drugog svetskog rata.

Pročitajte još: ČUVENI AMERIČKI ISTORIČAR: NDH i Nedićeva Srbija nisu isto

Rad na pripremi ovog dela već je počeo, a u njemu će učestvovati međunarodna grupa koju će činiti više od stotinu naučnika i stručnjaka iz raznih oblasti. Zadatak ovog tima biće da, po uzoru na "Enciklopediju holokausta" koju je izdao izraelski Jad Vašem, sakupi i obradi informacije o genocidu u NDH koja je sadržana u više hiljada knjiga, naučnih radova, studija i drugih publikacija.

Iza pripreme ove jedinstvene antologije stradanja stoji beogradski Muzej genocida, Odbor za Jasenovac SPC, kao i vlade Srbije i Republike Srpske.

- Istraživanje genocida u NDH traje od završetka Drugog svetskog rata, ali ovakvo izdanje još nije napravljeno - kaže za "Novosti" direktor Muzeja genocida, istoričar Veljko Đurić Mišina. - Osim što će to biti sinteza svih saznanja o mračnom dobu NDH, enciklopedija će biti i najbolji odgovor na učestale pokušaje revizije istorije u današnjoj Hrvatskoj.

Pročitajte još: Hrvati uz NDH, u partizanima ratovali Srbi

Prema Đurićevim rečima, u izradi ovog dela biće primenjena metodologija izraelske enciklopedije, a očekuje se i pomoć stručnjaka iz Jad Vašema. To podrazumeva da svaka odrednica sadrži ne samo pojam vezan za genocid, već i relevantne dokaze - nazive mesta i imena aktera, dokumenta i fotografije. Obrada građe, prema planu, trajaće oko četiri godine, a enciklopedija će po završetku posla biti objavljena dvojezično (srpski, engleski) u štampanom i digitalnom formatu. Prvi primerci biće poslati na više stotina adresa širom sveta, a među adresantima naći će se ustanove za istraživanje posledica Drugog svetskog rata, muzeji i biblioteke širom sveta.

- To će biti najbolja brana od prekrajanja istorije i zloupotrebe događaja iz prošlosti. Genocid nad Srbima, Jevrejima, i Romima u NDH bio je sveobuhvatan i protezao se na više od deset komponenti - od zakonodavstva, ekonomije, propagande, religije, pa sve do sistemskog organizovanja egzekucija. Delo koje pripremamo obuhvatiće sve ove oblasti - objašnjava Đurić.

 

POMOĆ REPUBLIKE SRPSKE

IZRADA Encikopedije genocida u NDH biće najveći poduhvat domaće istoriografije, iza kojeg će sredstvima i drugom pomoći stajati i Republika Srpska. Istoričari iz Srpske izuzetno su zainteresovani za rad na ovom delu. Na čelu banjalučkog tima saradnika stajaće istoričar Dragan Davidović, sadašnji direktor sekretarijata za vere Republike Srpske, koji će biti i jedan od urednika izdanja.

ŽRTVE NA 1.000 STRATIŠTA

KOLIKI je posao pred timom saradnika na Enciklopediji genocida svedoči podatak da su Srbi, Jevreji i Romi masovno ubijani na čak 1.000 stratišta, od kojih mnoga do danas nisu ni tačno locirana niti obeležena. Dodatni problem istoričarima pravi i činjenica da stradanje u vreme fašističkog režima Ante Pavelića posle rata nikada nije celovito istraženo niti do kraja dokumentovano i sistematizovano.

 

in4s.net

Србе нико није питао за југословенски експеримент, а он се показао фаталним за српске интересе

7-9 minutes

---

Пише: Срђа Трифковић

Протеклих дана, низом углавном скромних скупова, обележавана је стогодишњица пробоја Солунског фронта.

Значај тог догађаја из ране јесени за Србе – како у двема окупираним краљевинама тако и у хабзбуршким земљама – био је уистину немерљив.

Са војног становишта, указао је на значајну улогу једног „периферног" ратишта у убрзању колапса непријатеља на кључном, конкретно западном фронту. У стратешком смислу, оно шта Британцима није успело амфибијском операцијом на Галипољу 1915. успело је Савезницима на балканском фронту септембра 1918. У реализацији тог задатка српска је војска одиграла одлучујућу улогу.

На политичком плану, пробој фронта у Македонији огледао се током јесени 1918. у драматичним збивањима широм аустроугарских земаља. Као плод муњевитог продора српских и савезничких снага дошло је до убрзаног урушавања црно-жуте монархије и до револуционарних превирања која су претходила уједињењу од 1. децембра 1918.

Силе Атланте све до ратне завршнице нису предвиђале стварање Југославије, нити распад Аустроугарске. Тајни уговори, са Италијом 1915. и са Румунијом 1916, предвиђали су територијално смањење Монархије; но британски пермијер Лојд Џорџ све до почетка 1918. понављао је да не жели њен распад.

У „Четрнаест тачака" председника САД Вилсона из јануара 1918. такође је испрва била предвиђена аутономија за народе унутар Монархије, а не њихов пуни суверенитет ван ње.

Ратни циљеви Србије предвиђали су тзв. „велико" и „мало" решење, од којих је оно прво званично проглашено за ратни циљ Нишком декларацијом децембра 1914.

У прво време ово је имало реторичко-пропагандни карактер; српски војник се борио за опстанак, а не за „ослобођење поробљене браће". Међутим, на стратешкој линији „великог" решења, мада са друкчијом мотивацијом, нашао се и самопроглашени Југословенски одбор, кога су у Лондону 1915. основали хрватски, српски и словеначки емигранти из Аустро-угарске.

Чланови Одбора су подстрек за деловање добили вешћу о закључењу Лондонског уговора у пролеће 1915, којим је већи део Далмације обећан Италији као награда за улазак у рат.

Јадранска преокупација Одбора била је јасна свима: чинила су га дванаесторица Хрвата (чак осам њих из Далмације), три Србина и један Словенац.

У Одбору нису биле заступљене политичке странке у Монархији нити ма какве друге организације. Хрватско-српска коалиција је била на власти у Загребу, али је Одбор свеједно почео да се представља као представник Јужних Словена у Монархији. Ова тврдња је била без основа. И после смрти цара Фрање Јосифа у јесен 1916. године, већина њих испуњавала је обавезе како на фронтовима у Галицији или на Сочи, тако и у политичким још увек мирним крајевима јужно од Караванки и Драве.

Тежећи изналажењу правно-политичке формуле за спасавање Далмације од Италијана, Југословенски одбор се обратио српској влади на Крфу.

 

Крфска декларација из 1917. представљала је победу „великог" решења, али Савезници му нису били склони. Проширење Србије уједињене са Црном Гором, уз прикључење Босне и Херцеговине, Војводине и Далмације јужно од Сплита, остављало је могућност да се примени Лондонски уговор.

Овим би Словенци били препуштени неизвесној судбини, а Хрвати срубљени на најужу Хрватску и Славонију, стешњени између два ратна победника, вероватно без излаза на море и сигурно без спољних спонзора.

Одлука српске владе да потпише Крфску декларацију и да је поднесе Савезницима као свој званични програм представља једну од преломних тачака српске историје. За Хрвате ова је одлука представљала стратешку победу: Анте Трумбић је пожурио да ода признање Србији на „жртви" коју подноси „јединству нашег троименог народа."

Независно од збивања на Крфу, током последњих месеци рата међу Хрватима је растао страх од италијанских тежњи на источној обали Јадрана уколико их распад Монархије затекне саме и неспремне. Под снажним утиском пробоја Солунског фронта, ово је навело чак и хрватске политичаре правашког, националистичког кова да се приклоне југословенском решењу као средству заштите и очувања хрватских националних интереса.

Октобра месеца владајућа Хрватско-српска коалиција у загребачком Сабору покренула је оснивање Народног вијећа које је прогласило Државу Словенаца, Хрвата и Срба од јужнословенских земаља Монархије.

Гласање у Сабору о раскиду свих веза са Мађарском и Аустријом, 29. октобра 1918. године, обављено је у атмосфери опште еуфорије. Чак су и црно-жути лојалисти, франковци, гласали за овај предлог.

Догађаји који су уследили пробоју фронта током јесени 1918. представљају основу за три кључне примедбе и оптужбе хрватских националиста против југословенске државе: да је она створена илегално; да хрватски народ није био консултован; и да је прекинут континуитет хрватске државности.

Са друге стране, ни Срби нису били питани. Њихови вођи, предвођени регентом Александром Карађорђевићем, без легитимног мандата гурнули су их у југословенски експеримент који се показао дугорочно фаталним за српске интересе.

Околности током јесени 1918. онемогућавале су настанак уставно-правног оквира који би задовољио разнолике традиције и тежње. Догађаји су били бржи од тежњи Народног вијећа да преговара о условима уједињења. Италијанске трупе су се искрцале у Далмацији и напредовале чак и даље од линије предвиђене Лондонским уговором.

 

Из Сплита су у Загреб упућивани хитни апели да се затражи акција српске војске. Осим тога, владајуће слојеве захватио је страх од ширења бољшевизма. Широм Хрватске био је на помолу колапс државног апарата. Преувеличане вести о појави тзв. зеленог кадра створиле су утисак да расте опасност од црвене револуције. Незадовољни сељаци, гладни грађани и колапс валуте створили су атмосферу ванредног стања.

Под претњом хаоса, или под утиском да он већ непосредно наступа, Народно вијеће је почело да доноси ад-хок одлуке без консултовања са Сабором; тиме је почело да делује не као уставно, већ као револуционарно тело.

Крајем новембра 1918, док се разматрало слање делегације са понудом уједињења регенту Александру, није било ни времена ни услова да се поштују уставноправне норме у духу Пакте Конвенте и традиције хрватског државног права.

Уједињење је дошло прекасно; тој теми ћемо се несумњиво још враћати у месецима пред нама.

Да је кнез Михаило поживео, да се догодило у време Кавура и Бизмарка, пројекат би можда имао шансе. Пола века касније, међутим, процес одвојеног политичког развоја и формирања различитих, чак некомпатибилних идентитета, био је отишао предалеко.

Срби и Хрвати користили су језички национализам у облику југословенске идеје као помоћно средство сопствене националне интеграције, али са битно различитим интерпретацијама садржаја те идеје.

Мит о етничкој или пак крвној (Цвијић би рекао расној) сродности „Југословена" био је увелико анахрон и превазиђен у време када је био примењен. Тај деветнаестовековни концепт почивао је на тројној етно-језичкој подели Европе коју су измислили романтичари у деценијама пре 1848.

Југославија је била типична „имагинарна заједница" ентузијаста који нису допуштали чињеницама да стану на пут њиховој визији.

Идеологији југословенства – хибридној, новокомпонованој и емотивно празној – недостајало је утемељење које пружају интегришући митови и стари идентитети.

Пре 1918. није постојао никакав „југословенски народ". Он ни потом није могао да буде стваран вољом једног владара, нити квазинаучним теоретисањем шачице антрополога, али је њиховом вољом и интервенцијом на крају обезвређена крвава жртва српских див-јунака, од Цера и Колубаре до Кајмакчалана и Ветерника.

Трагично…

Извор: Све о Српској

 

Vučić: Moja kosovska politika je doživela poraz

 

beta.rs

Vučić: Moja kosovska politika je doživela poraz

7-9 minutes

---

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je tokom govora na sednici Glavnog odbora njegove Srpske napredne stranke (SNS) izjavio da se Srbija pet godina trudila da vrati pitanje Kosova na pregovarački sto, ali da je trenutno ta politika "doživela poraz".

"Moja politika da Srbija sačuva dosta toga na Kosovu i Metohiji je doživela poraz, ta politika nije pobedila, zato što Srbi više vole da plaču nad nečim što je davno izgubljeno (nego da dobiju nešto za uzvrat)... Sve što smo mogli da dobijemo smo ispustili i izgubili zbog reakcija u Srbiji, koje su osudile svaki moj pokušaj (sprovodjenja) kosovske politike", naveo je Vučić.

Dodao je da je prvu rundu dobila "Srbija plakanja, a ne Srbija koja pobedjuje".

"Plašim se da nećemo imati novu šansu, ali ćemo nastaviti da se borimo za naš narod na Kosovu i Metohiji", kazao je Vučić.

Po njegovim rečima, u istoj grupi koja se borila protiv njegove politike za Kosovo u istoj grupi i "nevladine organizacije, i Sonja Biserko, i najtvrdji nacionalisti".

On je rekao da mnogi akteri sa Zapada ne žele da se Srbija meša u pitanje Kosova i da je to proizvod neodgovorne i katastrofalne politike koja je prethodila.

"Sami smo sebe izbacili iz UN-a, 2012. godine smo sami doneli presudu protiv sebe (Medjunarodnog suda pravde), 2011. godine smo postavili granicu na Brnjaku izmedju Srba i Srba", rekao je Vučić.

On je obavestio prisutne članove svoje stranke da "ima velku bojazan" od "svega što se nadvilo nad Srbijom", misleći na trenutnu situaciju u regionu, zbog suprotstavljenih interesa velikih sila i da niko ne može da predvidi "šta će se desiti u sledećih 15-20 dana".

"Srbija je svojom odgovornošću osiguravala mir i stabilnost u regionu. Vodili smo računa da ne ugrozimo Srbe koji žive u regionu, da njih ne dovedemo u tešku poziciju ni na koji način. Ne zaboravite da mnogi Srbiju smatraju remetilačkim faktoru, misleći da je Srbija može da postane nečiji prijatelj kad je slaba i kada sebe unižava", rekao je Vučić.

On je ocenio da je Srbija po nezaposlenosti, stopi rasta i nivoa javnog duga jedna od najboljih u regionu.

"Nisam siguran da to svi žele. 'Oni' nas optužuju za sve nedaće, oni smatraju i Republiku Srpsku remetilačkim faktorom. Valjda treba da prećutimo Jasenovaci i Jastrebarsko... Ja sam spreman da se izvinim kada smo pogrešili, ali neću da stavljam žig na čelo Srbije i moj posao je da štitim intererese zemlje", kazao je Vučić.

Vučić predložio da SNS nove stranačke organe bira sledeće godine

Predsednik Srpske napredne stranke (SNS) Aleksandar Vučić predložio je danas na sednici Glavnog odbora SNS u Beogradu da se novo rukovodstvo SNS bira na izbornoj skupštini u maju ili septembru sledeće godine.

On je rekao da bi do tada trebalo da se održi izborna skupština, kako bi SNS bila spremna da se novom energijom, snagom i poštenim ljudima krenu u pripreme parlamentarnih izbora 2020. godine.

Vučić je kazao da će to novo rukovodstvo morati da se pridržava starih principa "da je Srbija najvažnija, da je najvažnija zdrava ekonomija, zaštita nacionalnih interesa, da znamo da kažemo izvinite kada pogrešimo, ali da ne jurimo po svetu da se izvinjavamo onima koji nama treba da se izvine".

"Moramo da budem realni, pametni i mudri i da za svoj narod izvučemo najviše i ne uvodimo u ratove, nego sačuvamo mir i stabilnost", rekao je Vučić.

On je kazao da kadrovi SNS moraju da rade mnogo više i bolje i da moraju sebe da menjaju, ako hoće da opstanu.

Vučić je uputio kritike jednom, kako je rekao, malom delu svoje stranke koji "više podseća na funkcionere Saveza za Srbiju i one koji su opljačakali Srbiju kada su bili na funkciji".

"Ima funkcionera koji govore da će doći do promena u Vladi Srbije uskoro. 'Odneću ja Vučiću pare pa ću tako da ga kupim da obezbedim da budem ministar odbrane ili bilo čega drugog'. Ajd' da vidim, dodjite, donesite pare, pa da vidim šta ćete da branite ministarstvo ili rešetke u zatvoru", rekao je Vučić.

On je pozvao gradjane da, kada god se neko pozove na njega ili SNS i bilo šta traži za stranku ili za njega, odmah odu u prvu policijsku stanicu i to prijave policiji.

"Slobodno ga terajte u majčinu, jer taj nije doneo ništa dobro ni meni ni SNS, znajte da je to neka lopuža u pitanju i prijavite ga policijskoj stanici", rekao je Vučić.

On je najavio da će prvih deset godina stranke obeležiti u Kraljevu koje su, kako je ocenio, oni koji su na vlasti bili pre SNS, razorili i opljačkali, čak i tokom obnove od zemljotresa.

Vučić je na sednici Glavnog odbora govorio i o ekonomskim reformama, privrednom rastu, stranim investicijama i suficiti u državnom budžetu, smanjenju nezaposlenost, otvaranju fabrika.  

Vučić je kazao da je ostalo još dosta da se uradi, a da su uspeli ono što su postigli jer su za saveznika imali narod i penzionere koji su podneli najveći teret.

Rekao je da je Srbija danas jedna od zemalja sa najvećim nivoom stranih direktnih investicija, da je nezavisna, suverena i slobodna zemlja i da hoće saradjue sa svima i ima kontakt i na Istoku i Zapadu.

Osvrnuo se i na podrugljive komentare zbog njegove izjave o "letećim automobilima" i izvozu svinjskih papaka u Kinu navodeći da je kritičarima smešna borba za srpskog domaćina i seljaka.

Vučić kritikovao kolege iz SNS što nisu snažnije branili Anu Brnabić

Predsednik Srpske napredne stranke (SNS) i predsednik Srbije Aleksandar Vučić kritikovao je danas stranačke kolege jer nisu dovoljno stali u zaštitu i odbranu premijerke Ane Branbić kojoj je jedan od lidera opozicije uputio uvrede i pretnje.

On je na sednici Glavnog odbora SNS u Beogradu rekao da su više reagovali na "neke gluposti" nego kada je jedan od lidera opozicije zapretio silovanjem premijerki.

"Ako nećete da se sukobite sa onima koji direktno propagiraju silovanje, onda nemojte da budete u ovoj stranci. Ne sme naša stranka da postane ono što su oni i zato stranka mora imati borce koji će da se bore rečima, idejom, marljivošću, da se bore za svoje kolege, prijatelje i normalnu Srbiju. Srbija nije normalna ako neko silom hoće na vlast da dodje ili propagire silovanje", istakao je Vučić.

Vučić je za predsednika sindikata Sloga i jednog od osnivača Saveza za Srbiju. Željka Veselinovića koji je uputio uvrede Ani Brnabić rekao da je "kreten".

"Jel' treba da postane normalno u Srbiji da se poziva na silovanje i da to bude način komunikacije sa ženama. Zamislite da je to neko rekao vašoj majci, sestri, ženi bilo kome, da li biste to voleli, ali pošto je Ana (Brnabić) onda da ćutimo, da ne reagujemo", upitao je Vučić svoje stranačke kolege.

On je istakao da ga ne interesuje zašto ćute profesori, akademici, "samoproklamovana elita, ali da ga interesuje zašto su na uvrede ćutali naprednjaci.

Željko Veselinović je pre nekoliko danas na društvenoj mreži Fejsbuk vredjao premijerku pošto se nije složio sa njenim izjavama o rialiti programu i jer je, kako je ocenio, stala na stranu vlasnika Televizije Pink, a ne na stranu ministra kulture Vladana Vuksoavljevića koji je kritikovao rialiti programe i zatražio njihovo uklanjanje s televizija sa nacionalnom frekvencijom.

Sednica GO je posle Vučićevog govora zatvorena za javnost. Na dnevnom redu je program stranačkih aktivnosti koje uključuju i nekoliko predstojećih lokalnih izbora, kao i osnivanje fondacije koja će nositi ime Brane Crnčevića, jednog od osnivača SNS.

View article...

standard.rs

Срби и Трамп имају истог непријатеља

http://newlookworld.com/

8-10 minutes

---

недеља 23. септембар 2018. 22:26

Они што лажу – што амерички народ, што нас – су исти. Они неће допустити да их истина скрене са њиховог агресивног, изузетно опасног пута

АЛЕКСАНДАР ПАВИЋ

недеља 23. септембар 2018. 22:26

Ових дана у америчкој јавности  појављују се нови докази да је цела отровна кампања коју тзв. дубока држава („мочвара", влада у сенци, или како год назвали отуђене центре моћи који на све начине настоје да пониште изборну вољу америчких гласача) води против легално изабраног председника Доналда Трампа, у којој се он на првом месту оптужује да је захваљујући „сарадњи" са Русијом победио на председничким изборима, у новембру 2016. године заснована на голим лажима.

Прво је испливало да је бивша правница FBI-ја Лиса Пејџ (која је америчкој јавности постала позната када је прошле године објављена њена анти-трамповска СМС преписка са, сада већ бившим, шефом за контрашпијунажу FBI-ја, Питером Строком, с којим је иначе имала ванбрачну везу, и то док је Строк био део тима специјалног тужиоца Роберта Малера, који истражује могућу повезаност између Трампове кампање и Кремља) у затвореном сведочењу пред америчким Конгресом раније ове године открила да FBI није имао никакве доказе за Трампову наводну сарадњу са Русима када је Малер именован за специјалног тужиоца.

ПУМПАЊЕ АНТИРУСКЕ ХИСТЕРИЈЕ
Другим речима, специјални тужилац који већ више од годину дана не само да истражује изабраног америчког председника, већ и малтретира, уцењује и финансијски уништава бројне људе који су са Трампом политички сарађивали и притом помаже антитрамповским медијима (а они су у огромној већини) да одржавају свој наратив, а антитрамповским политичарима да га додатно сатанизују – именован је без икаквог валидног доказа у корист онога што је требало да истражује. Дакле, медијски наратив (потпомогнут систематским „цурењима" наводних „доказа", што је, испоставља се, била смишљена операција унутар не само FBI-ја већ и других америчких служби), а не правна држава, заслужан је за постављање тренутно најмоћније политичке фигуре у САД, која има моћ да политички и на сваки други начин уништи изабраног америчког председника и људе око њега.

Затим је легендарни амерички новинар, Боб Вудворд – који се, заједно са својим колегом из Вашингтон поста Карлом Бернстином, прославио у разоткривању афере „Вотергејт", која је резултирала оставком америчког председника Никсона у августу 1974. године, до сада јединој у америчкој историји – признао да, после две године сопствених истраживања, на основу којих је недавно издао (најновији антитрамповски) инстант-бестселер о дешавањима у Трамповој Белој кући, заснован на „инсајдерским информацијама" и интервјуима, није открио апсолутно ниједан доказ за Трампову наводну сарадњу или шпијунске везе са Кремљом.

Наравно, ни пре ова два признања нико није успео да јавно понуди ниједан доказ за „руску умешаност" у америчке изборе или за Трампову „сарадњу" са Русима. Али то уопште није утицало и не утиче на Трампове противнике. Антируска хистерија се и даље напумпава у САД, до степена који није виђен ни током Хладног рата.

Уводе се све новије и новије санкције против Русије. Избацују се руске дипломате из САД – под америчким притиском – и из других западних земаља. Одобрава се испорука офанзивног наоружања Украјини. Организују се све веће и све агресивније НАТО војне вежбе и ратне игре све ближе руским границама. Предузимају се мере против наводног „руског малигног утицаја" широм света, укључујући и на овим просторима. Путин се сатанизује као некад Садам, Милошевић, Гадафи, сада Асад…

 

Протест против Путина и Асада у Лондону, 1. октобар 2016.

И све то, на основу измишљотина које су мас-медији (које бивши британски амбасадор у Сирији, Питер Форд, назива „оружјем масовне обмане") и – позивајући се на њих – лажљиви политичари лансирали у етар. И те медијске лажи – потпуно свесно и безобзирно пласиране и понављане, без обзира на чињенице које их негирају – могле би да уведу свет у трећи, и можда последњи рат.

Генерална проба за ову опасну операцију изведена је, а где би друго – код нас. Рат у бившој Југославији подстакнут је споља, на основу медијски подржане бајке о „српском хегемонизму" и „повампиреном национализму", а затим и још већих бајки о „српској агресији" на сопствене етничке просторе, „зверствима", нападима под лажном заставом (нпр. Васе Мискина, Маркале 1 и 2) и неизбежном „геноциду" – а, по некима, и „геноцидима".

ПОЧЕЛО ЈЕ СА ЈЕДНОМ ЛАЖИ
Можда је технику медијски пласираних лажи које производе реалну војну агресију најпластичније описао сада већ легендарни немачки документарни филм из 2001, „Почело је са једном лажи", који се бавио невероватним медијским манипулацијама које су послужиле као повод за НАТО агресију на СРЈ 1999. године, на првом месту прозивајући тадашње водеће немачке политичаре за голе неистине које су износили да би оправдали незаконити напад на једну суверену земљу.

Тако нпр. на лажне тврдње тадашњег немачког министра одбране Рудолфа Шарпинга да до војног напада „никад не би дошло да није било хуманитарне катастрофе на Косову, са 250.000 избеглица унутар Косова, и далеко више од 400.000 укупно, уз број убијених које још увек не можемо ни да избројимо" – филм одговара званичним извештајем ОЕБС-а из марта 1999, који говори о „укупно 39 погинулих на целом Косову – пре него што су НАТО бомбардери дошли". Раскринкане су и друге лажи, од наводног масакра „недужних цивила" (а заправо припадника ОВК) у селу Ругово, до непостојеће операције „Потковица" чији је наводни циљ био протеривање свих Арбанаса са територије Косова и Метохије.

За лажи о Рачку већ сви знамо, а знају и многи други. Итд, итд. Нажалост, мада већина Срба, заједно са све већим бројем других које на првом месту занима истина, зна да су нас нападали и нападају на основу лажи – то се још увек адекватно не одражава на реалност. Данашња конфигурација простора бивше СФРЈ, од авнојевских република које су волшебно постале „државе" – а уистину, изузев делимично Србије, колоније или протекторати – па до начина на који се исте третирају од стране западних сила, заснован је управо на тим истим, иако увелико оповргнутим медијско-политичким лажима и пропаганди. Виртуелна реалност је претворена у ону праву. Ми буквално живимо лаж.

На основу свесних, систематских лажи су Срби у Српској (привремено) одвојени од Срба у Србији, „Косово" једнострано проглашено „независном државом", многи недужни људи проглашени „злочинцима", а терористи, убице и трговци људским органима проглашени су „политичарима", па и „председницима", и слично. И нека неко после каже да су речи само „дим", и да не представљају ништа…

И ми се, дакле, као и Трамп, боримо против лажне стварности, која је далеко опаснија од истине која се покушава потрти. Јер, као што Трамп жели да се Америка што мање меша у туђе послове и да има, ако је могуће, макар коректне односе са Русијом, тако су и Срби већински били за очување заједничке државе, дакле и за очување мира. Истина је да је Трамп сатеран у неку врсту дефанзиве – али још увек није изгубио ни борбеност нити је пристао да прихвати лажи о себи и да се, понашајући се у складу са њима, односно лажном сликом о себи, стави у подређени положај наспрам својих оптужитеља.

Гестикулација Доналда Трампа током обраћања медијима у башти Беле куће, 16. август 2018.

Са своје стране, ми смо у дефанзиви већ скоро три деценије. Неки међу нама, укључујући нажалост и политичаре, прихватили су туђе лажи о нама, и сада на основу тога делују и опходе се према себи и другима – а неки и свесно профитирају. Међутим, већина још увек, упркос свему, није. Зато Срби са обе стране Дрине убедљивом већином подржавају све што води нашем међусобном спајању, зато је убедљиво већинска Србија против признавања лажне државе Косово.

Они што лажу – што амерички народ, што нас – су исти. Они неће допустити да их истина скрене са њиховог агресивног, изузетно опасног пута. И неће искрено прихватити ништа мање од капитулације. Међутим, док год не успеју да нам „преломе мозак" – њихова настојања биће узалудна.

А и време ради против њих.

Sveosrpskoj.com

 

rs.sputniknews.com

Зашто је Кина изабрала баш Србију

Sputnik

5-6 minutes

---

Коментари и Аналитика

Момир Булатовић

19:30 20.09.2018(освежено 22:47 20.09.2018) Преузмите краћи линк

11505

Србија је са НР Кином у оквиру реализације пројекта „Један појас, један пут" потписала низ пословних уговора вриједних око три милијарде долара. Ово није само вијест дана. Ово је вијест деценије. И то не само за Србију.

У складу са добрим локалним обичајима, овим је поводом поведена жива јавна дискусија. У њу су укључени они који овакве одлуке снажно подржавају (којих је знатно више), али и они који предност дају бројним знацима питања. Обичан свијет, барем колико је овај аутор могао да сагледа, ненавикао да му посљедњих деценија ишта добро долази из „бијелога свијета", осјећа да је у питању могући бољитак, али воли и да сумњичаво заврти главом.

Разумљиво је што је у центру јавне пажње шири контекст. Детаљи пословних уговора (ем су непознати, ем су досадни) остају у сјенци општих разматрања на релацији „ми и они". Централно је питање — зашто је Кина изабрала баш Србију да у њу уложи такве и толике инвестиције?

 

© AP Photo / Mark Schiefelbein

Једно од важнијих сазнања које је родила ова расправа јесте признање да ми, у цјелини и појединачно, знамо веома мало о Кини, о њеном савременом развоју и јединственом политичком и економском систему. Највећа би, дакле, корист за нас била да што прије исправимо сопствену грешку и попунимо зјапеће празнине у својим знањима. Кина и њена улога у садашњости и непосредној свјетској будућности не само да то заслужују, већ и налажу као императив опстанка и развоја.

Када је кинески предсједник Си Ђинпинг објавио програм „Један појас, један пут" (2013. године) не треба сумњати да је то било вријеме у ком је он био припремљен за остварење у свим варијантама. И да га сви одушевљено прихвате или да га осмишљено одбаце. Велики пројекти тако великих држава постају јавни тек када су све припреме обављене, а планирање завршено. И то је друга, велика ствар коју треба научити. Стрпљиво и мудро планирање је први корак сваког успјешног подухвата. У то исто вријеме, када је ствар са кинеске стране била увелико ријешена, западни свијет, на челу са дотад неприкосновеном Америком, најприје се изругивао, па се забринуо, да би се коначно уротио да осујети кинеске планове.

Пројекти ове врсте се могу успорити, али их је немогуће зауставити. Не само због чињенице да је њихов носилац тако велика државна сила, већ због тога што се налазе у самом центру матрице опстанка и развоја цивилизације. Кинези не доносе само капитал, већ и другачији модел међудржавне сарадње који није заснован на диктату и уцјенама, већ настоји да обезбиједи ефекте који су позитивни за све учеснике. Може се са сигурношћу претпоставити да ће тако бити и у Србији са договореним и свим будућим заједничким подухватима.

Надаље, јако је добро да је овим поводом у јавном простору покренута дискусија о добрим и лошим странама појединачних пројеката. Кост-бенефит анализа је неопходна у свим животним, па и економским одлукама. Њу треба обавити темељно и без предрасуда. У много је претходних прилика доказано да кинески партнери, када се суоче са тврдим аргументима, знају да промијене првобитни став. Исто тако, и на посвемашњу нашу жалост, оваква је анализа била потпуно изостављена у непосредној историји, посебно приликом процеса (пљачкашке) приватизације друштвених предузећа, индустријских комбината и домаћих банака. Ко се онда усудио да пита „Ју-Ес стил" и америчку амбасаду зашто је Жељезара Смедерево онако сурово покрадена и напуштена, или зашто су четири велике домаће банке гурнуте у никад довршени стечај?

 

© Tanjug / DRAGAN KUJUNDZIC

Разумије се да са кинеским новим технологијама и корпорацијама неће бити лако. Кинези су вјешти трговци и сурови преговарачи који кажњавају незнање и небригу друге стране. Биће ту и корупције (гдје је нема?). Али, зар није подношљивије имати корупцију у оквиру градње мостова, путева и пруга, него због неке друге корупције остајати без њих?

Званична спољнополитичка позиција Србије и даље се заснива на четири стуба. Прва два, Америка и Европска унија, током претходних година нису показали ни трунку разумијевања за државне и политичке интересе Србије. Штавише! Ријетке су биле прилике када нису дјеловали у потпуно супротном правцу. Русија и Кина, као трећи и четврти ослонац српске спољне политике, дјеловали су усаглашено са јавно исказаним политичким позицијама Србије и са поштовањем и уважавањем њених интереса. Будући да су ступови носили различито оптерећење, временом се дипломатска кровна конструкција над Србијом видно искривила.

Или се, можда, тако накривљена, коначно вратила у природну равнотежу?

 

Момир Булатовић: У свету влада банкарски социјализам

nspm.rs

Момир Булатовић: У свету влада банкарски социјализам, губици банкарског сектора надокнађују се из средстава држава и на рачун смањивања социјалних права

5-6 minutes

---

Некадашњи премијер СРЈ Момир Булатовић каже да у свету финансија влада банкарски социјализам, да су "коцкарски" банкари изједначени с правим па се губици банкарског сектора надокнађују из средстава држава и на рачун смањивања социјалних права. Држава треба да постави регулаторна тела која ће смиривати банкаре, да не би варали грађане, наглашава.

У најновијој књизи "Невидљиви ланци", Момир Булатовић, некадашњи председник Црне Горе и савезни премијер, иначе доктор економије, покушава да објасни свет високих финансија који је тајан, али управља судбинама милијарди људи.

У Дану уживо говорио је шта је данас новац, шта је суштина банкарског система, какав је однос држава и банака, а какав политике и економије.

Булатовић подсећа да је пре 10 година била ерупција светске финансијске кризе, да је тај систем колабирао због чињенице да је постојало 60 трилиона долара непостојећег новца - кредитних деривата, новца који се представао да јесте, а то није био. "Десет година касније ми смо добили да имамо једанаест пута више тог лажног новца, а то је плаћено са ужасном ценом - 32 милиона радних места у свету је изгубљено и читав свет као да је утонуо у депресију, навикавамо се на тај систем", каже.

Констатује да постоје напори највеће финансијске силе, Америке, која је покушала да променом законодавства и огромним финансијским ињекцијама тај проблем разреши, али наводи да није у томе успела и да се ситуација "прелила" на ЕУ и резултира једном "општом кризом која сада тиња".

Истиче да амерички сајтови наводе да је економски слом неминован, али да се само не зна када ће тачно до њега и доћи.

И свет и економија су се после криза 1929. и 1933. извукли захваљујући Глас-Стигеловом закону, који је, грубо речено, поделио банкарство на два дела - један који је класично банкарство, који се бави зајмовима привреди и уштеђевинама грађана - тај део је осигурала држава, која је гарантовала улоге, а с друге стране је инвестиционо банкарство. Оделио је "болнице" од "коцкарница", навео је и додао је да је држава штитила "болнице". Амерички председник Бил Клинтон је 1999.  потписао закон којим је укинут овај закон и тада је формирана највећа финансијска корпорација у историји човечанства Цитy гроуп, која је имала 100 милиона кијената у 100 држава света, додаје.

Појашњава да то значи да су "коцкарски банкари" изјадначени с правим, да су ови први правили губитке јер су ризично пласирали капитал, а онда им је држава социјализовала те огромне губитке.

"У финансијској сфери (глобално) имамо један банкарски социјализам, у којој се губици банкарског сектора надокнађују из средстава државе, из средстава пореских обвезника и на рачун смањивања социјалних права и радника и средње класе... А добици се њихови приватизују, и то је изокренути социјализам, то је нешто што долази главе Америци", каже Булатовић.

Глас- Стигелов закон је, како каже Булатовић, на 37 страна направио ред који је владао светским финансијама 45 година, не рачунајући ратове, и онемогућавао енормно обогаћивање одређених финансијских институција. До његовог укидања је дошло због похлепе енормно богатих у САД.

Булатовић наводи да је пре две године ММФ означио Дојче банку као извор највеће опасности за светски финансијски систем. У то време је Дојче банка имала 60 хиљада милијарди папира вредности које не значи ништа, најзатрпанија је била тим безвредним новце, а имала је у исто време 5.500 тона руде уранијума у свом власништву, казао је. "Дојче банка је банка у којој држимо девизне резерве и која гарантује да ће између банака у осом читавом региону бити фер и поштен промет", наводи Булатовић и каже - замислите да се то уруши. Истиче да су ту банку спасили избору у Немачкој, али да се тај слон налази под тепихом, а да он дуго ту неће бити. "Дугови постоје и сви виде да не могу бити враћени".

Говорећи о стању у ЕУ, каже да је њено највеће достигнуће - евро, заправо се испоставило као њена Ахилова пета, јер евро није исти, како каже, у свим земљама. "Црногорски евро је потпуно другачије вредности од евра у Немачкој, Кипру".

Банка је систем бездушни, кад вам нуде кредите ту је она лепа група младиг људи, причају вам бајке, а онда се деси да буде поремећај, е онда је тамо она друга дивизија, они намрштени, каже Булатовић говорећи о банкарском сектору. Наводи да са банкама треба преговарати, јер оне "желе да преваре", оним ситним словима.

Нису то људи који брину о вашој добробити, они желе да на вама зараде, у свету финансија они људе третирају као овце које треба шишати, додаје.

Држава мора да регулише банке, да направи однос због људи који су неуки, каже гост Н1. Кредити с францима су превара, истакао је. Држава не може да дозволи превару, она треба да постави регулаторна тела која ће смиривати банкаре, навео је.

Говорећи о односима Београда и Подгорице, каже да је слушао и да су они најбољи у историји, али и да су се погоршали. "Ја  се стидим што је Црна Гора признала Косово, ја се не бавим политиком, ја једноставно мислим да они воде лоше политику", казао је. Жао ми је што је црногорска власт неодговорна према свом народу, каже Булатовић који додаје да је задатак сваке владе у Подгорици да има најбоље могуће односе са Србијом.

(Н1)

 

pcnen.com

Nova internacionala

Objavio/la PCNEN

7-8 minutes

---

Drugi pišu 19. Sep. 2018. | 06:00

Piše: Yanis Varoufakis

Naša epoha će ostati zapamćena po trijumfalnom pohodu globalno ujedinjene desnice – nacionalističke internacionale – koju je proizveo finansijalizovani kapitalizam. Da li će se pamtiti i po uspešnom humanističkom suprotstavljanju toj opasnosti zavisi od spremnosti progresivnih snaga u Sjedinjenim Državama, Evropskoj uniji i Britaniji, kao i u zemljama poput Meksika, Indije i Južne Afrike, da izgrade jedinstvenu progresivnu internacionalu.

Za zadatak pred nama postoje istorijski presedani. U međuratnom periodu fašisti nisu došli na vlast obećavajući nasilje, rat i koncentracione logore. Osvojili su vlast obraćajući se pristojnim ljudima koji su posle duboke krize kapitalizma predugo bili tretirani kao stoka kojoj je na tržištu pala vrednost. Umesto da ih tretiraju kao „ljude dostojne prezira", fašisti su ih pogledali u oči i obećali im povratak dostojanstva, ponudili su im prijateljstvo, ideale i omogućili im da se ugledaju kao nešto više od pukih potrošača.

Uz dozu novog samopoštovanja servirana su im i upozorenja na pritajene „strance" koji ugrožavaju obnovljenu nadu. U prvi plan je dospela politika „oni protiv nas", lišena svih klasnih obeležja i definisana isključivo kroz identitete. Strah od gubitka statusa uskoro je prerastao u tolerisanje kršenja ljudskih prava, u početku samo prava sumnjivih „drugih", a potom i prava svih koji misle drugačije. Nedugo zatim, kada je pod težinom ekonomske krize kontrola establišmenta nad politikom popustila, pripadnici progresivnih snaga završili su na margini ili u zatvoru.

Zar to nije isti metod kojim je Donald Trump prvo zauzeo Belu kuću, a sada pobeđuje u ratu rečima sa establišmentom Demokratske stranke? Zar to ne podseća na konzervativne glasače za brexit koji su se odjednom setili zasluga Nacionalne zdravstvene službe (NHS) kojoj su decenijama smanjivali budžet ili na njihovo iznenadno žustro zalaganje za demokratiju koju je tačerizam odavno potčinio logici tržišnih sila? Zar to nije način rada desničarskih vlada u Austriji, Mađarskoj i Poljskoj, nacista iz grčke Zlatne zore i, što je najžalosnije, Mattea Salvinija, moćnika koji upravlja novom italijanskom vladom? Kud god da pogledamo, prepoznajemo znakove uspona ambiciozne nacionalističke internacionale kakav nismo videli od 30-ih godina 20. veka. Što se tiče establišmenta, on je izgleda čvrsto rešio da ponovi sve greške Vajmarske republike.

Ali dosta o dijagnozi. Pravo pitanje je: šta da se radi? Taktički savez sa globalističkim establišmentom ne dolazi u obzir. Tony Blair, Hillary Clinton i socijaldemokratski establišment u kontinentalnoj Evropi previše su kompromitovani novčanim vezama sa pogubnim finansijalizovanim kapitalizmom i njegovom ideologijom. Decenijama su se oslanjali na populizam slobodnog tržišta: na lažno obećanje da će svima biti bolje ako pristanemo na komodifikaciju svega. Oni žele da verujemo u beskrajni lift koji nas uznosi do vrhunca potrošačkog zadovoljstva. Ali to su tlapnje.

Za našu generaciju, 1929. godina se odigrala 2008. kada su se srušile sve naše iluzije. Establišment je nastavio po starom, kao da je moguće popraviti stvari kombinacijom štednje za mnoge, socijalizma za odabrane i autoritarizma za sve. U poslednjih 10 godina nacionalistička internacionala napreduje ka pobedi zahvaljujući rastućem nezadovoljstvu građana. Da bi se suprotstavili toj sili, predstavnici progresivnih snaga treba da veoma precizno opišu uzroke i prirodu nemira i nezadovoljstva u društvu: intenzivni klasni rat globalne oligarhije protiv narastajućeg prekarijata, ostataka zapadnog proletarijata i svih ostalih nemoćnih i poniženih građana.

Zatim treba pokazati da je jedini način da povratimo kontrolu nad našim životima, zajednicama, gradovima i zemljama koordinacija zajedničke borbe duž ose međunarodnog nju dila. Ne smemo dozvoliti globalizovanom finansijskom kapitalu da razjedinjuje naša društva. Zato treba objasniti da nijedna zemlja nije ostrvo. Kao klimatske promene, i borba protiv siromaštva, privatnog duga i razbojničkih banaka zahteva delovanje na lokalnom i međunarodnom nivou. Da bismo pokazali da uvođenje tarifa od kojih se najviše bogate lokalni oligarsi nisu najbolji način da se zaštite radnici, treba se boriti za trgovinske sporazume kojima vlade siromašnijih zemalja garantuju propisane minimalne nadnice za svoje radnike i radna mesta na lokalnom nivou. To bi vodilo oporavku zajednica i u siromašnim i u bogatim zemljama.

Još ambicioznije, naša progresivna internacionala treba da predloži osnivanje međunarodne monetarne klirinške unije kakvu je John Maynard Keynes predložio na konferenciji u Breton Vudsu 1944, uključujući i dobro osmišljene propise za ograničavanje kretanja kapitala. Uravnoteženjem nadnica, trgovine i finansija na globalnom nivou smanjile bi se neželjene migracije i neželjena nezaposlenost i tako okončala moralna panika zbog našeg prava da se slobodno krećemo svetom.

Ali ko će izgraditi toliko potrebnu progresivnu internacionalu? Na sreću, imamo nekoliko potencijalnih inicijatora: „političku revoluciju" Bernie Sandersa u SAD, Laburističku partiju Jeremy Corbyna, naš pokret Demokratija u Evropi (DiEM25), izabranog predsednika u Meksiku, progresivne elemente u Afričkom nacionalnom kongresu, različite pokrete koji se bore protiv bigoterije i mera štednje u Indiji.

Počnimo već danas. Kada umesto mržnje i besa ponudimo racionalnu nadu, pridružiće nam se mnogi.

Zamolili smo Bernie Sandersa za komentar ovog teksta:

Yanis Varoufakis je sasvim u pravu. U doba masivnog globalnog bogatstva i rastućih nejednakosti, vladavine oligarhije, porasta autoritarizma i militarizma, potreban nam je progresivni međunarodni pokret koji bi se suprotstavio ovim pretnjama. Neprihvatljivo je da 1% svetske populacije poseduje više bogatstva od ostalih 99%. Multinacionalne korporacije i bogataši su prebacili preko 21 biliona dolara na ofšor bankovne račune da bi izbegli plaćanje poreza, a naftna industrija uništava našu planetu jer su pojedinačne zemlje nesposobne da organizuju efikasnu borbu protiv klimatskih promena.

Dok su bogati sve bogatiji, ljudi širom sveta rade duže za iste nadnice i strahuju za budućnost svoje dece. Autoritarne vlasti zloupotrebljavaju ekonomsku nesigurnost ljudi, proizvode žrtvene jarce i pujdaju različite društvene grupe jedne protiv drugih.

Rešenje je, kao što je Varoufakis istakao, međunarodna progresivna agenda koja ujedinjuje radne ljude pomoću vizije zajedničkog prosperiteta, sigurnosti i dostojanstva za sve ljude. Naš svet je u opasnosti. Borimo se za njega zajedno!

Peščanik/The Guardian

 

„Мировни споразум“ Београда и Приштине крије и опроштај НАТО-у

rs.sputniknews.com

Замка: „Мировни споразум" Београда и Приштине крије и опроштај НАТО-у

Sputnik

3-4 minutes

---

Коментари и Аналитика

18:20 16.09.2018Преузмите краћи линк

Хашим Тачи, такозвани председник Косова, није само најавио припајање Прешева, Медвеђе и Бујановца Косову већ је и финални договор између Београда и Приштине преименовао у — „мировни споразум".

Главни преговарач Приштине тако је фактички дубоко зашао не само у повреду суверенитета и интегритета Србије већ и у претварање очекиваног договора у споразум који међусобно потписују две државе после рата. Дакле, прејудицирао је признање Косова као државе од стране Србије!

 

© REUTERS / Раде Прелић

Тачи је, да прецизирамо, свој став о „корекцији граница" фактички променио преко ноћи у — „ мировни споразум".

Да ли председник непризнатог Косова овим корекцијама става жели да уцени и Београд и међународну заједницу или само пуца из празне пушке? Колико су опасне претензије да се и ужа Србија даље комада?

Др Дејан Мировић каже да Тачи покушава да делује на два фронта. Према његовим речима, први се односи на промену терминологије у преговорима са Београдом којом покушава да оправда нелегалну агресију НАТО-а на СРЈ.

Другим, који се односи на припајање такозване „Прешевске долине" Косову, Тачи покушава да извуче што више.

„Све укупно могу само да тумачим као продужетак рата из 1999. године, и агресије НАТО-а на нас. То би требало легализовати, а једини пут је да Србија призна да је бомбардована зато што је наводнио била у рату са мањином која је тада била у саставу Србије и СРЈ — Албанцима са Косова. Према томе, мировни споразум би означавао крај рата из 1999. године, где би Србија признала да је бомбардована с правом и где признаје да су терористи ОВК били зараћена страна. У међународном праву, то значи да ви признајете да је сецесија Косова била оправдана. То са једне стране ослобађа и сам НАТО одговорности, што ми говори да Тачи овим само испуњава нечији налог", објашњава др Мировић.

Наш саговорник не мисли да Тачи сада први пут отворено говори о припајању тзв. „Прешевске долине" Косову, већ тврди да он то ради одавно, само не тако често и директно као сада.

 

© AP Photo / Visar Kryeziu

„Он хоће да настави максималистички приступ преговорима који очигледно ових шест година иду савршено у његову корист. Дакле, ако је досад добијао све, а заузврат није дао ништа, зашто не би тражио још?", пита се др Мировић.

Према његовим речима, овакве изјаве Хашима Тачија треба оштро демантовати из Београда, да свима буде јасно да од тога нема ништа, јер се у супротном пре свега међу грађанима на Космету ствара привид да ће Приштина заиста да добије све што пожели.

 

INTERVJU GENERALA PAVKOVIĆA

blic.rs

ZATVORSKI INTERVJU GENERALA PAVKOVIĆA Rekao sam Koštunici: Naredite i raketama ćemo sprečiti izručenje Miloševića. Nije mi se više javio

Blic

4-5 minutes

---

• 16.09.2018. 11:33

Penzionisani general Nebojša Pavković, osuđen u na 22 godine zatvora zbog ratnih zločina na Kosovu, dao je intervjuu iz zatvora u Finskoj, u kojem se nalazi posle presude u Haškom tribunalu.

Pavkovića je produkcija "Balkan Info" intervjuisala u zatvorskoj biblioteci. Pavković, u elegantnom tamnom odelu, odaje utisak da je dobrog zdravlja i ističe da je veoma zadovoljan odnosom zatvorske uprave i uslovima.

Rekao sam Koštunici: Naredite i sprečićemo izručenje Miloševića

 

Pavković se u sedmosatnom intervjuu osvrnuo na brojne događaje iz vremena u kojem je bio ratni komandant Treće armije na Kosovu i načelnik Generalštaba.

Sa Haradinajem sam igrao fudbal u Hagu

 

Pavković je i dalje primetno blagonaklon prema Slobodanu Miloševiću, čiji je jedan od ključnih ljudi bio tokom kosovskih previranja.

Pavković je u Hagu osuđen za zločine protiv čovečnosti (deportacija, prisilno preseljavanje, ubijanje i progon) i ubijanje kosovskih Albanaca tokom sukoba na Kosmetu 1999. godine. Februara 2009. izrečena mu je kazna od 22 godine zatvora. Iza rešetaka je 14 godina.

Vojska je mogla da zaustavi 5. oktobar

Pavković u intervjuu ne spori da je ratnih zločina na Kosmetu bilo, ali tvrdi da je on lično procesuirao sve zločine za koje je saznao.

***

Novinari BALKAN INFO produkcije Aleksandar Pavković i Teša Tešanović su posetili generala Pavkovića u Finskoj i snimili s njim intervju iz dva dela u ukupnom trajanju oko 7 sati. Prvi deo emisije sa Pavkovićem je emitovan na YouTube kanalu produkcije BALKAN INFO, a drugi će biti objavljen uskoro.

***

 

Вили Вимер: У наредним месецима, у свету ће се много тога променити

У наредним месецима, у свету ће се много тога променити

Вили Вимер

5-6 minutes

---

Вили Вимер – немачки политичар, с великим словом. Тај бивши депутат Бундестага, државни секретар Министарства одбране СР Немачке, бивши потпредседник ОЕБС и тако даље, никада се није бојао да каже оно што мисли. Ипак, од 2014. године он се у потпуности изражава директно.

Посебно, у својој недавној речи немачки експерт је упозорио све присутне на то да ће се у предстојећим месецима у свету много тога променити. У Сједињеним Државама, по његовим речима, долази до врхунца борба за власт и та борба, заједно с акцијама Русије, као резултат може да дотакне цео свет..."

Кључне тезе

„Кажите, желите ли ви рат с Русијом? Па наравно, не. Али, схватате ли ви да нас управо ка томе гурају? Догађаји у Америци – тај грандиозни рат елита, може да доведе свет до велике катастрофе. Џорџ Сорош, на пример, отворено говори да с његовим могућностима он може и да ће инвестирати против САД. Против америчког курса акција „док за кормилом земље стоји такав председник". Трамп, у одговору каже да ако га смене у свету ће се (не без учешћа његовог и оних који стоје иза њега) све срушити. И то у потпуности може да буде истина.

Та борба за власт и грозница долара може све да нас избрише с лица земље, а њене спољашње нманифестације ми видимо сваки дан у британској и америчкој штампи.

И ето сада кад смо објаснили да последице такве „туче" може да допру до свих нас, важно је схватити ко у њој учествује и с каквих позиција. На пример, Трамп, по мишљењу наших СМИ просто је тиранин, али при томе он до данашњег дана још није почео никакве ратове. И то је потпуно нетипично за америчке председнике. Они тек што бивају изабрани на дужност одмах су почињали рат. Трамп то за сада не чини и управо стога њега мрзе. Он не жели тврди конфликт с Русијом. А сада погледајте на наше СМИ. Замислите се, на чијој страни су европске владе и штампа, ако они грде јединог америчког лидера који не жели да води рат и жели да се споразуме с Путином!? Почињући од Клинтона – сви амерички лидери су водили ратове, а сви руски одлазили у изолацију. Али сада, ни један ни други председник то не чине.

А знате ли о чему не говоре наши СМИ у принципу? О томе да су се и до америчких избора САД већ налазиле на ивици грађанског конфликта. И сада је та вероватноћа још више порасла! Трамп реализује жеље народа – зауставити незаконите ратове и прекинути ток мртвачких сандука у Америку. Али, корпорације и елите нису те ратове тек тако покренули, они од њих добијају профите и не желе да се заустављају. И ето вам питања – ко је купио СМИ Европе и њене политичаре, ако они иступају против Трампа и Путина, а на страни оних који хоће наставак конфликата? Код нас у Немачкој министар одбране долива уље у ватру, час у један оружани конфликт, час у други. Дакле, ко контролише наше елите и медије, ако се чак и Трамп хвата за пружену руку из Кремља, а нама говоре да се с Русијом не може споразумевати?

Ако у САД победе погрешне елите, хаос у Европи и хистерија против Рсуије ће процветати. Ако у САД почне грађански рат, то ће бити ужасно за цео свет. Зато што је амерички народ толико наоружан да чак и цела армија с њим неће моћи да се избори. А хаос у економији САД лансираће цунами по целом свету. То ће бити тотални хаос.

У Америци ће се кроз неколико недеља одржати међуизбори и ако на тим изборима противници Трампа успеју да га избаце као запушач на боци, онда тај ужас неће дотаћи само САД.

Ми сви разумемо да ако би Клинтонова била на власти у управљала, онда би елите које стоје иза ње већ одавно изазвале конфликт с Русијом. Даме и господо, зашто је Немачка дужна да све то подржава? У свету и тако не постоји ни једно ведро прљавштине које не би излили на Путинову и Трампову главу. И ако Трампа одбаце, онда ће наднационалне елите помоћу нас водити игру против Москве.

Пријатељи, ми се управо налазимо у оном граду кроз који опет пролазе тенкови упућени ка „Москви". Али, и ми и ви памтимо она времена, и знамо да наш народ не мора да има такву будућност. Ми морамо да чујемо Путина и да трезвено погледамо на Трампа.

Добар пример је Крим. Тамо се такође све показало не онако како се многима чини. Прошле године, у априлу ја и низ немачких политичара путовали смо на то полуострво. И морам да кажем, да ме је као ретко када привлачио тај пут. Али Кримом ја сам био очаран. Када се налазиш у Јалти, онда с једне стране видиш Црно море, јарко летње сунце, а иза тебе су планине и на њима је још снег. Нама говоре бесмислице о Криму, у ствари он није постао магнет за европске туристе само зато што томе сметају санкције. После 2014. године Русија је тамо извела колосални рад, и сада се Крим не може препознати. Исто оно што имамо с прихватањем Русије, САД, Путина и Трампа. Све је неједнозначно, али у потпуности не тако како нам причају купљене владе и ангажовани медији..."

Превео с руског: Рајко Буквић

Извор: https://bit.ly/2Nt9t3I

amurweb, 4. септембар 2018.

 

Вођа у мантији

in4s.net

Вођа у мантији - ИН4С

4-5 minutes

---

Поглед на ловћенски масив са звоника ман. Савина (Фото: Н. М.)

Ни у Србији, ни у Црној Гори, бившим југословенским републикама гдје Вучић и Ђукановић владају маниром copy-paste по дозволи странаца, опозиција се за много година неће домоћи зелене гране.

Да ли је то стога што опозиција у Србији и Црној Гори нема оперативну идеологију спрам ове мочваре без владајуће идеологије, да ли је то зато што су гласачи анестезирани техникама специјалног рата у коме отровне ријалитије не треба занемарити ат алл – враг зна – али је једно сигурно: и ово ће проћи.

Но да би поредак у коме се већина не осјећа комотно био замијењен, потребно је глобално мијешање карата. Као народ с великим искуством имамо право да потајно потражујемо да нас та чаша жучи мимоиђе.

Док ми тако тражимо да нас чаша жучи од глобалног мијешања карата мимоиђе, иза све празнијих села пуни се Београд, да би се и он испразнио пошто млади узму диплому и запале у свијет као виши и бољи који одлазе вишима и бољима, а нама да остану доктор Мали, доктор Стефановић и њима слични који крај реченице не могу дочекати у прес цлиппингу колико их је само брига што оде сва памет и расијава се све наше сјеме...

А зашто су најбољи отишли и тек стасали који су, зашто одлазе? Зато што им је пун бееп квислиншких власти и њихових негативних селекција, по којима је могуће да кадар с фалсификованом дипломом буде министар, премијер – контра биолошког рода, а предсједник – и контра кода свога рода.
И сад…

Прича се откако знамо за себе да је црква одвојена од државе. Никад нисмо чули да је држава одвојена од цркве, јер није: увијек је држава уметала ципелу у двери, између олтара и народа.

Широм отворених очију, упознали смо се и са феноменом раскола, о коме деценијама нисмо знали ништа, те спознасмо да ако црква и јесте одвојена од државе, ђаво није.
Ђаво је најближи сарадник државе.

Ђаво је постао савјетник Србији & партнер Црној Гори.
Није још било у историји примјера да народ који је формирао властиту културу на бази једног идеала промијени тај идеал и почне да ствара нову културу на нову тему.

Не. Народи ваплоте дух једино у њима својственој форми и тиме генетски трају у датом оквиру, развијајући га, дијелом модификујући, али не замјењујући и не издајући га.

Црногорска издаја представља не само отпадништво него и културно самоубиство. Истим путем иде Србија, чиме доказује синдром етничке старости.

Зар је било потребно да нам витални ислам сервира муфтију Зукорлића као примјер на длану?

Зар нисмо имали владике који су били и духовни и световни поглавари свога народа? Зар нисмо имали попове-устанике? Што је проблем да се јаве опет и ставе се на чело народа, попут Зукорлића – у демократском поретку?

Свештено лице које би се родило да поведе већински православан народ морало би да зна како би се, чином кандидатуре, медијско небо, сав НВО кал на земљи и амбасадори западних земаља окренули против њега. То би био човјек који нема што да изгуби, јер Србија и Црна Гора изгубише скоро па све.
Срећа па би и иза свештеног лидера кога би вјероватно убили – остало њих море.

Народ који једва дише од историјских силовања, има излаз, знају то чак и демонизоване НВО жене. Али… Црква и оваква каква је, новотарска и разводњена, са златним дворима и аудијима, није нити може бити одвојена од државе.

Све смо друштвене системе пробали, савјест нам је чиста. Сада је ред да српска цивилизација покаже драм виталности тако што ће изабрати свој лични пут оличен у формули по којој је наша перспектива у нашој ретроспективи – или да неславно буде свргнута с историјске сцене.

 

nspm.rs

Момир Булатовић: Доналд Трамп и "дубока држава"

4-5 minutes

---

 У беспоштедној америчкој унутрашњој политичкој арени, предсједник Доналд Трамп прима, али и задаје ударце. Један од снажнијих и несумњиво веома ефектних се може назвати „чекови федералне ренте".

Американци изразито воле своју националну валуту, а посебно да до ње дођу без превеликог напора. Разумљиво је и да воле оне које би им то омогућили. Полазећи од ових једноставних истина, тим који је био окупљен око кандидатуре садашњег америчког предсједника, прегледајући прашуму америчке законодавне продукције, открио је прави драгуљ у будућој предсједничкој круни.

У питању је био федерални закон 92-313, који је Конгрес усвојио још давне 1972. године. Ни у времену доношења он није био на насловним странама, а чинило се да нико ни не хаје за његово постојање и дјеловање свих ових година. А требало је, будући да је њим прерасподјељивана огромна сума државног новца. Када су схватили о чему се заправо ради, обратили су се обичним Американцима.

Бред Томас, тадашњи савјетник у борду Трампове изборне кампање, рекао је: „Ви (грађани) штампате новац. Можете да узмете овај приход који је подржан и гарантован од америчке владе па до банака". Истина је била толико невјероватна, колико је била привлачна, па јој је требало времена да се пробије до оних којима је била упућена. Требало је времена, али посљедњих се мјесеци изразито повећао број корисника „чекова федералне ренте".

О чему се коначно ради? 

Америка има преко стотину федералних агенција и служби. Оне за свој рад користе зграде и земљишта која су у својини државе. По закону 92-313 оне су дужне да плаћају закуп (ренту) за кориштење тих објеката. На први поглед може дјеловати чудно да државне агенције плаћају кориштење државних зграда, али има економске логике. Пословање тих институција се рачуноводствено јасније исказује, а оне саме су принуђене да воде рачуна о трошковима и не могу да се сваки час пресељавају у нове и веће државне зграде.

Стога, на примјер, чувена америчка пореска администрација која даје налоге у спровођењу овог закона, мора да плати 32 милиона долара годишње за закуп зграде у самом центру Филаделфије. Амерички патентни завод за кориштење велелепне зграде у Александрији, Вирџинија плаћа више од 72 милиона долара годишње. Или, царинска и гранична служба на аеродрому ЈФ Кенеди мора да издвоји за закуп 8,3 милиона годишње.

Сви морају да плаћају ренту. Посебно Бијела кућа, која се налази на најатрактивнијој локацији у Вашингтону. Америка има око десет хиљада зграда на које се ова обавеза односи. Ове ће године по основу њиховог „закупа" у касу Министарства финансија да се слије (прецизније, да се врати) 11,1 милијарда долара. Али, сада слиједи најинтересантнији обрт. Министарство финансија нема капацитете да се брине о свим тим зградама. Оно то ради за свега њих 1.500. Остатак се препушта изабраним приватним агенцијама које новац прикупљају у име Владе, а за свој рачун. За преко осам хиљада државних зграда новац од закупа се трансферише тим приватним агенцијама уз обавезу, коју је прописала Пореска служба да се најмање 90 одсто профита подијели акционарима.

Ове агенције имају мали број запослених (у самом Вашингтону једва тридесетак) и немају никаквих трошкова, тако да је расположиви профит готово једнак уплатама. Акционар ових агенција може да буде сваки Американац који испуни једноставан образац. Његов најважнији дио је адреса на коју жели да прима чекове федералне ренте. Рента се исплаћује мјесец дана након пријаве, уредно петнаестог дана у мјесецу.

Њен износ се креће од минималних 1.795 долара до 9.188 долара мјесечно. Очекује се њен даљи раст, независно од повећања броја „акционара", будући да тржиште показује стални раст цијена закупнина пословног простора, а држава је обавезна да прати те трендове.

Вијест о чековима федералне ренте се брзо шири Америком. Она изазива немало узбуђење. Бројни срећници су набоље промијенили своје животе захваљујући овим уплатама. Администрација предсједника Доналда Трампа је малом броју људи вратила мањи дио средстава које држава узима свима у виду пореза (или нових задуживања). Можда је ово неки нови амерички почетак или је, опет можда, ово прави разлог зашто га „дубока држава" толико дубоко мрзи.

О томе како су ове силне милијарде долара трошене претходних 46 година, колико је снази закон 92-313, нико ни не поставља питање. Али, можда је и то права Америка?

(Спутник)

 

Gordon Brown: 'Svet je na rubu nove financijske krize

jutarnji.hr

'Svijet je na rubu nove financijske krize koja će biti kudikamo opasnija od prethodne. Kada dođe do sloma, nestat će povjerenja među državama...'

Profimedia, Zuma Press - News

3 minutes

---

Bivši britanski premijer Gordon Brown, koji je zamijenio Tonyja Blaira na toj poziciji 2007. (prije toga je bio njegov ministar financija), dao je intervju za Guardian u kojem je upozorio da su veliki problemi koji su doveli do financijske krize 2008. godine i dalje neriješeni i da se svijet nakon desetljeća stagnacije globalne ekonomije prebacuje u desetljeće ranjivosti.

Brown je kazao da koraci protiv financijskih malverzacija nisu bili dovoljno čvrsti i da će banke očekivati da ih se ponovno spašava u slučaju buduće krize.

- Kazne za malverzacije nisu dovoljno povećane. Ne postoji strah da će bankari završiti u zatvoru zbog lošeg ponašanja. Nije poslana dovoljno snažna poruka da vlada neće spašavati institucije koje nisu dovele svoju kuću u red, kaže Brown.

U sljedećoj krizi, slom povjerenja u financijski sektor zrcalit će se u slomu povjerenja među vladama, smatra Brown koji kaže da tada neće biti iste volje za suradnjom, već tendencija međusobnog okrivljavanja.

- Zemlje su se povukle u nacionalističke silose i to nam je donijelo protekcionizam i populizam. Ne bavimo se problemima koji su globalni koliko i nacionalni i lokalni. Zemlje su međusobno u ratu zbog trgovine, klimatskih promjena i nuklearnog oružja, kaže i dodaje da svijet trenutno nema lidera, što drži izuzetno opasnim.

U svjetlu trgovinskog rata SAD-a protiv Kine, Brown sumnja da će Kina sljedeći put biti toliko kooperativna.

- Trumpov protekcionizam najveća je zapreka izgradnji međunarodne suradnje, kazao je Brown za Guardian.

Brown je vrlo kritičan spram politike štednje, kakvu je provodila koalicijska vlada koja je prekpuzela vlast nakon što je on 2010. izgubio izbore. - Politika rezova zasnovana je na analizi koja tvrdi da je globalnu recesiju prouzročio veliki stupanj javnog duga, a ne bezobzirni potezi financijskog sektora. Nitko tko je to ozbiljno promotrio ne bi došao na takav zaključak, ali Konzervativci su živjeli od toga pet godina.

Problem, prema Brownu, nije bio u tome da je vlada više posuđivala da bi potaknula rast, već u tome da poticaj nije bio dovoljno velik. - Podcijenili smo snagu fiskalne politike zbog averzije prema deficitu i dugu. Vratili smo se rastu brzo, ali ga nismo mogli održati zbog prerapidne fiskalne konsolidacije.

- Izašli smo iz recesije 2009., ali smo se u nju vratili 2011. Zašto? Povlačenje vladine potpore stajalo nas je radnih mjesta i napretka, ali nas je koštalo i sposobnosti da dugoročno srežemo deficit.