Претражи овај блог

среда, 27. фебруар 2019.

Весна Пешић: Ништа од ЕУ, ништа од решења косовског питања

standard.rs

Весна Пешић: Ништа од ЕУ, ништа од решења косовског питања - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

5-7 minutes


уторак 26. фебруар 2019. 11:34

"Министарка Лоазо ту непријатну истину саопштaва као пријатељ Србије, јер прикривање истине би било непоштено"

Пре девет година сам са скупштинском делегацијом посетила Француску и обишла јужне делове те земље одакле је био председник француске групе пријатељства са Србијом. При крају те веома занимљиве посете, примио нас је у Паризу владин министар за европска питања и проширење и рекао нам брутално и сасвим отворено да од проширења нема ништа. ЕУ има само још једну обавезу коју не може да избегне – пријем Хрватске у ЕУ (што се 2013. и догодило), али да после тога више неће бити проширења. Чули смо шта је рекао, наглашавао је своју искреност и реалност ситуације, а ми смо се згледали разочарано и у неверици.

У време кад смо нас неколико парламентараца у Француској сазнали да од проширења нема ништа, већ се увелико знало да је услов свих услова за чланство у ЕУ решење „косовског питања". Без решења тог питања пријем у ЕУ није био могућ. Србија је постала талац Косова и остала све до недавно у стању растрзаности између ЕУ и Косова. У том беспућу наше муке нису биле мале, јер је бити за ЕУ постала кључна политичка ставка.

Колико је то било важно потврђује преокрет Српске радикалне странке, која после пораза на изборима 2008. прелази на страну „европејаца", мења име у Српску напредну странку и пријављује се ЕУ као конкуренција ДС-у и осталим проевропским странкама. Како ДС и Тадић нису добро стајали у самој ЕУ због учинка око Косова, напредњаци су добили шансу да ЕУ (заправо Немачка) у њима нађе нове сараднике који ће бити кооперативнији. То се и догодило с доласком Вучића на власт. Он је заправо тако задобио подршку ЕУ и Запада. Отишао је много даље од ДС-а и Тадића у вези са Косовом. Потписао је Бриселски споразум 2013, којим је признао фактичко постојање државе Косово, повукао све српске службе и предао их косовским властима. После много посредовања, изгледало је да су преговори око Косова стигли надомак договора и разрешења. А онда се то све стропоштало у пропалу ствар.

Док су се ти преговори развлачили а Србија тобоже ишла ка ЕУ, под тим плаштом Вучић је градио своју апсолутну власт, уништавао институције, слободе и права грађана и укинуо слободне изборе. Што је Србија више тонула у хаос безакоња и личне власти, она се реално удаљавала од ЕУ, али то у ЕУ више никог није интересовало. Занимљиво је било само Косово.

Испало је да свега тога више нема! Чланство у ЕУ није могуће, а преговори око Косова су пропали. Нама је та динамика (ЕУ и Косово) која је трајала годинама оставила Вучићеву аутократију и пропалу земљу. Кључ за разумевање ове неуспешне приче је заправо промена стања у ЕУ, јер су се и тамо појавили аутократе, популисти и националисти, односно нестала је проевропска перспектива.

Јуче нам је то речено отворено и у лице. Наиме, француска министарка за европске послове Натали Лоазо у званичној посети Београду изјавила је да у садашњој ЕУ нема места за проширење. Она ту непријатну истину саопштава као пријатељ Србије, јер прикривање истине би било непоштено. Француска без двојбе подржава европски пут Србије, али је министарка поново истакла да Европљани пре тога треба да спроведу реформе у својој кући на корист актуелних и будућих потенцијалних чланица. Она најављује посету председника Макрона, она и даље хвали реформе и успехе Александра Вучића у вези са стабилношћу региона и напретка Србије, али она то сада изговара интересно, у смислу шта би ту Француска пословно још могла да извуче. Поред аеродрома, ту су и планови за метро, а то није мали посао.

Две главне ствари које су годинама доминирале у Србији су некако нестале или се истањиле и постале неважне. Чланство у ЕУ је пропало, за дуги низ година, што за нас није мала ствар, ни политички, ни економски, ни како год. Што се тиче Косова, вероватно ће се притисци наставити и претежно долазити из Сједињених Држава које би да ту „рупу" запуше јер имају важнијих проблема од тог.

Зато данас у Србији нису на дневном реду ни ЕУ, ни Косово. Под тим заклоном је аутократија у Србији тако далеко догурала и лична власт Александра Вучића постала тако неподношљива да су грађани Србије масовно подигли протесте против такве власти коју више не могу да подносе. Показало се да је друштво сазрело (додуше не у целини) до нивоа да тражи закон, слободу, демократију и правду. Напредак Србије није више везан ни за ЕУ ни за Косово, него за рушење безакоња, лажи, насиља и неправде. За рушење Вучићеве власти. То не значи да је нестала свест да су вредности слободе и демократије везане за Европу и за победу обновљене ЕУ, за шта се надам да ће се догодити. Она је као и Србија изложена нападу регресивног, националистичког и аутократског популизма.

Како стоје ствари, овог пута ћемо морати да се изборимо сами. Ако бисмо у томе успели, било би добро да први пут у нашој историји добијемо прави устав, да поставимо чврст темељ нашој држави, онај који су сами грађани исписали и договорили тражећи слободу. И то је тачно оно што није учињено после 5. октобра, а било је обећано народу да ће се одмах донети нови устав. Ту су нас преварили. Сад то знамо. Сад је нова прилика да се слобода и правна држава изгласају на уставотворној скупштини. Можемо ли ми то?

Извор Пешчаник, 26. фебруар 2019.

 

недеља, 24. фебруар 2019.

Мрежни рат против Срба или завера у пракси

rtrs.tv

Мрежни рат против Срба или завјера у пракси

RTRS, Radio Тelevizija Republike Srpske, Radio Television of Republic of Srpska

17-22 minutes


Књига "Мрежни рат против Срба" (Фото: standard.rs)

Колумну преносимо у цијелости:

Има књига које су драгоцене не због тога што нас уче нешто ново, већ због тога што оно што знамо или само наслућујемо, претпостављамо и мислимо да знамо артикулишу на прави начин, интелектуално учршћују и чињенично поткрепљују. Књига Мрежни рат против Срба Слободана Стојичевића једна је од баш таквих књига. Ова по обиму кратка али изузетно језгровита и густо написана студија аргументовано потврђује и на примјерима показује колико су, нажалост, оправдане наше најцрње слутње у погледу свепрожимајућег утицаја и противдржавног и противнационалног дјеловања иностраног фактора у нашој земљи након Петооктобарске револуције.

Стојичевић, који је на писање ове књиге био инспирисан дејлом Мрежни ратови (чији је преводилац) руских политиколога и филозофа Александра Дугина и Леонида Савина, као главни циљ мрежног рата поставља освајање и поробљавање одређене територије, али не војним, већ цивилним средствима, односно успостављање контроле над државом, друштвом и територијом бзе коришћења обичног, класичног оружја, а по могућству и без било какве директне војне агресије. Многи такве врсте освајања и неоколонијалне контроле над једном de jure сувереном земљом називају "мека окупација".

ПОГУБНЕ ПОСЉЕДИЦЕ
У једном свом ранијем интервјуу искористио сам баш тај назив "мека окупација" да опишем стање у Србији, наводећи како је за становништво таква окупација свакако пријатнија и подношљивија за живот од оне класичне војне окупације, и како ју је често тешко детектовати, али и да је, дугорочно посматрано, далеко погубнија за карактер једног народа. Њена погубност огледа се у томе што, поред окупације територије и ресурса једне земље, она својим продуженим дејством доводи до менталне окупације, односно до прихватања и психолошке интериоризације постојећег стања, до сламања било какве воље за отпором против окупатора, губитка националног поноса и измене свијести, разбијања народног јединства и сегментирања друштва на мање и међусобно завађене "интересне групе". Ми већ сада можемо видјети да се кроз медије, државне органе, разне "кампање", друштво плански раслојава, дроби, мрви на разне мале интересне групе и да се "међународни фактор" промовише као беневолентни заштитник појединих група. На тај начин се разбија осјећај националне припадности а јача осјећај припадности, у првом реду одређеној ужој друштвеној групи.


Методичном промоцијом и издвајањем одређене групе (што јасно видимо на примеру ЛГБТ популације) временом се осјећај националне припадности гура у други план, а припадност групи доживљава као превасходан. У сљедећем кораку се од тих појединачних ужих друштвених група ствара мрежа, а касније се те националне мреже повезују са међународним мрежама истог типа. Ова стратегија и техника освајања, окупације и потчињавања страних држава путем стварања огромног броја невладиних, друштвених, идеолошких и инструментализованих мрежа разних друштвених, научних, професионалних, аматерских, интересних организације добила је назив "мрежни рат" (netwar).

СФЕРЕ ОКУПАЦИЈЕ
Стојичевић агресивно и инвазивно деловање ових различитих мрежа дијели у књизи на неколико сфера:  информациону, физичку, социо-културну и когнитивну сферу. У првој половини књиге он нас упознаје са најновијим техникама мрежног рата које су настале у лабораторијама Пентагона и америчким паравојним think tank институтима фамозне "RAND" корпорације почетком деведесетих година прошлог вијека, од стране људи попут Џона Аркиле и Дејвида Ронфелта. По угледу на Дугина и Савина, Стојичевић дефинише читав низ принципа, метода, техника, алатки и пракси које се користе у мрежноцентричним ратовима и операцијама, а међу којима су главне: информациона надмоћ, намјера командира, свеопшта (подијељена)обавијештеност, брзина командовања, самосинхронизација, прерасподјела снага, демасификација, активна мањина, дубоко сензорно продирање, промјена стартних услова, мрежни код и тактика роја. Детаљно нам војним ријечником објашњавајући сваку од ових метода и приказујући нам њен коначни циљани ефекат, Стојичевић нас наоружава оптиком и аналитичким апаратом којим нам омогућава да многе од наизглед случајних, стихијских и насумичних појава и ситуација у нашој друштвеној збиљи протумачимо на прави начин.

Други дио књиге далеко је занимљивији, јер се у њему Стојичевић бави студијом случаја званог "постпетооктобарска Србија", показујући нам на конкретним примјерима како су принципи мрежног ратовања у претходне двије деценије били примјењивани на српске државне институције, економску политику, средства јавног информисања, друштвене и породичне односе, културни живот, цркву и све друге сегменте који сачињавају друштвени живот Срба. Иако ће многи који су медијски издресирани да одбаце свако дубље, критичко сагледавање владајућег друштвеног наратива о нужности "транзиције и уласка у евроатлантске интеграције" одбацити већину теза из ове књиге као "теорију завере", јасно је да је Стојичевић снагом својих аргумената и луцидном употребом аналитичких метода овде исписао врло убејдљив, врло пластичан и свеобухватан приказ једне завјере у пракси, а не само у теорији.

ПЛАН ПРОМЈЕНЕ СВИЈЕСТИ
Суочавајући нас са бизарним и тешко објашњивим примјерима као што је, на примјер, грађење "сигурне куће" у Врању од стране америчке војске стациониране на Косову (што је покријепљено извјештајима из војног буџета САД), или тога како одређене НВО посвећене екологији и очувању животне средине одједном преусмјеравају своје дјеловање на родну равноправност и спречавање "насиља у породици", Стојичевић баца свјетло на очигледно постојање плана атомизације српског друштва и промене свијести просјечног Србина. Из ове наше данашње перспективе, ми јасно видимо да је постојала, а и данас постоји "агенда", "слијед приоритета" и "мапа пута", која је стрпљиво и методично слијеђена од стране страних испиратора промјена и мреже њихових сарадника у Србији, које су пресудно утицале на сваку власт од 2000. године наовамо.

Неки проблеми су по овој агенди долазили на ред и тада су били осмишљено, недвосмислено, одлучно и дефинитивно решавани по одређеном кључу и плану, док су неки проблеми или остављни нерешени или стихијски полурешавани у складу са дневнополитичким „бурама" и свађама на политичкој сцени које су на себе одвлачиле пажњу јавности са стварних, дубинских промена, осмишљених на Западу, а спровођених преко мреже невладиних и непрофитних организација, think tank центара, агенција, грант оператера, медија и лобистичких група и, у крајњој линији,  политичара и органа државне власти, који су им давали снагу закона.

КРЕИРАЊЕ ЕКОНОМСКЕ СТРУКТУРЕ
Као економиста по струци и са великим искуством у спољној трговини са Руском Федерацијом, Стојичевић нам, такође, језиком бројки и чињеница, описује како је – дјеловањем умрежених актера – плански и систематично осујећивана било каква значајнија трговинска сарадња са Русијом и везивање српске привреде за њу. Истовремено имамо ситуацију у којој је српска економија у потпуности умрежена и зависна од ЕУ и евроатлантских интеграција (преко 65 одсто извоза иде у ЕУ, финансијски око 10 милијарди евра), што важи и за српско тржиште рада и мала и средња предузећа.

Умрежавањем малих и средњих предузећа и предузетника, односно корупцијом и застрашивањем оних већих играча и тајкуна, постигнут је ефекат да је српска политичка сцена у потпуности лишена здравог и независног извора финансирања. Ово, наравно, није случајни или успутни ефекат, већ директан и осмишљен, мада не и промовисан у јавности, мрежни ефекат "улагања иностраних грантова" у "економске реформе". Наизглед неповезане области утичу једна на другу па је промјена у економији проузроковала потпуну промјену на политичкој сцени. Како је "новац крвоток политике" а "политика изузетно скуп спорт", доведени смо у ситуацију да су практично све озбиљне странке постале зависне од и подређење спровођењу евроатлантске агенде. Зато и не треба да нас чуди што политички програми и стратешка опредјељења парламентарних странака уопште не рефлектују већинско расположење и ставове који су присутни у народу, што је очигледна перверзија и изигравање демократских начела и принципа.

МЕДИЈИ КАО КЉУЧНИ ИНСТРУМЕНТ
Стојичевић, наравно, не заборавља ни медије, који су, уз контролу финансијских токова,  кључни инструмент и оружје мрежног рата, пошто настоје да обликују људску свијест и да зађу дубоко у све поре једног друштва. У прошлости, у времену Милошевића, често смо слушали о тобоже "независним медијима", што је, баш као и синтагма "спонтани протести",  феномен рјеђи од појаве тигра вегетаријанца. Када говори о медијима, Стојичевић у више наврата у књизи инсистира на томе да се ради о медијима на српском, а не о српским медијима. То је врло важна дистинкција која упозорава да сваку вијест коју добијемо од таквог извора информисања треба опрезно пропустити кроз одбрамбени филтер, уз свијест о потенцијално туђинском дјеловању и мотивацији.

Главна полуга медијског дјеловања мрежноцентричних операција и даље је телевизија, као још увијек најутицајнији електронски медиј. Већина телевизија у Србији је или у директном власништву или под јаким страним утицајем, што важи чак и за државну телевизију РТС гдје су, након Петог октобра, страни савјетници и медијски експерти огранизовали курсеве и медијске радионице из "објективног извјештавања", по угледу на британски BBC. Колико је BBC "објективан, професионалан и независан""показало се током рата у Ираку, када је учествовао у државној кампањи ширења лажи око проналажења доказа о постојању оружја за масовно уништење, чиме се жељела оправдати агресија на Ирак.

Често се код нас прича о телевизијама своди на причу о националим фреквенцијама и њиховој додјели, што је погрешно и превазиђено, јер у време дигитализације највећи део популације телевизију гледа преко кабла, а не антене. Процењује се да тренутно СББ контролише преко 60 одсто кабловског тржишта, са тенденцијом раста те бројке, што изгледа никоме не боде очи,  а недавно смо били сведоци буре која се подигла око Телекомове куповине кабловског оператера Коперникус који покрива тек три одсто тржишта, чиме се желео увећати државни удео у кабловском тржишту. Дакле, проблем је ако држава (читај режим) купи мањи део тржишта информација, али није проблем ако страни, наводно „приватни фонд", са директором бившим шефом стране обавештајне службе једне – барем у прошлости – непријатељске земље, контролише највећи део медијског неба.

Генерални директор компаније СББ Александар Серлатић прима награду за „искорак године" коју додељује Српска асоцијација менаџера, Београд, 12. децембар 2018. (фото: Промо)
Баш као што се BBC употребљавао за медијску припрему агресије на Ирак, на сличан начин су се „телевизије на српском" од петог октобра наовамо користиле за оно што би Ноам Чомски назвао „производњом пристанка" за добровољну десуверенизацију, било да се ради о испоручивању хашких оптуженика, транзиционој пљачки ресурса кроз приватизације државних фирми,  безалтернативном пугу ка евроатлантским интеграцијама или потписивању Бриселског споразума. То се чини путем сервирања медијских наратива који људима, служећи се емотивним манипулацијама и искривљеним представама стварности, желе усадити одређене идеје мимо психолошких филтера који га бране у нормалним околностима, што је процес који Стојичевић сјајно деконтруише у својој књизи.

ИНТЕРНЕТ НИЈЕ НЕУТРАЛАН ПРОСТОР
Ако је телевизија тренутно најмоћније средство за испирање мозгова и наметање друштвено пожељних наратива, у блиској будућности ће то свакако бити интернет. Према речима аутора, интернет је идеално окружење за вођење мрежног рата и то је разлог зашто САД интензивно раде на ширењу интернета по целом свету. Тамо где нама инфраструктурних основа, интернет се шири помоћу дронова, аеростатних балона или сателита. Ово је уједно и разлог зашто је СББ толико новца уложио у развој интернет мреже у Србији и разлог због којег је "дигитализација" проглашена за један од приоритета у програму Владе Ане Брнабић.

Иако се интернет често сматра за царство слободе, место алтернативних извора информисања и средство за повезивање истомишљеника, реалност је да се заправо ради о строго контролисаном и надгледаном медијском простору где постоји висок степен цензуре. У то смо могли да се уверимо у случају америчког новинара Алекса Џонса, аутора јутјуб емисије „Info Wars", који је цензурисан због наводног „говора мржње" (а заправо агитовања против циљева и политике америчке дубоке државе) и у савршено синхронизованој акцији прогнан са свих друштвених мрежа, чиме му је онемогућен било какав утицај. Слично је прошла и српска реп група Београдски синдикат чији је спот „Догодине у Призрену", који позива на неодустајање од борбе за нашу јужну покрајину, перфидно цензурисан на јутјубу тако што је прво у синхронизованој акцији различитих ботова и мрежних актера пријављиван као „узнемиријући садржај" (због слика погрома и насиља над Србима), након чега је  стављен на посебан режим који захтева регистрацију и уписивање личних података пре гледања, чиме је умногоме ограничен његов домашај и популарност.

МЛАДИ КАО ПРИМАРНЕ ЖРТВЕ
У погледу популарности и раширености интернета међу младима, Србија спада у врло напредна друштва, иако се често сматра баш супротно. Највећи број младих уопште не читају штампу и не гледају телевизију, већ информаиције и забаву искључиво конзумирају преко својих паметних телефона и интернета. Најчешће преко друштвених мрежа попут Инстаграма, Фејсбука, Твитера и Јутјуба. Сматра се, према подацима кровне организације Младих Србије, да је чак 98 одсто младих између 15-24 на интернету и друштвеним мрежама. Ту они постају лак плен за различите стратегије манипулације међу које, према Стојичевићу, спадају миметички ратови, бихејвиористички ратови и тзв. „револуције плишаних лутака" (sock puppet revolution).

Марко Дражић, Зоран Кесић, Виктор Марковић и Драгољуб Петровић током трибине на тему "Млади у Србиј" у препуноj сали амфитеатра "пет" на Правном факултету, 9. мај 2016.
Миметички ратови представљају борбу за наративе, идеје и социјалну контролу на пољу рата идеја унутар друштвених мрежа. Мимове, или мемове – у зависности од транскрипције – амерички поручник Брајан Хенкок назива "вирусима свјести" помоћу којих је могуће наметнути пожељне и искоренити непожељне и опасне идеје и ставове. Бихејвиористички ратови су најновија техника когнитивог рата и односе се на проучавање менталне структуре и типова личности огромног броја корисника интернета на основу личних података и историје сурфовања мреже који се прикупљају и складиште, па се након тога циљано дјелује на њихову свијест помоћу различитих облика вештачке интелигенције и алгоритама.

ОГЛАС CIA-e У БЛИЦУ
Појам (тачније мрежна техника) „револуција плишаних лутака" постао је шире познат развојем интернета и друштвених мрежа. По званичним подацима 2 одсто корисника Твитера стварају 60 одсто садржаја на овој друштвеној мрежи, а 5 одсто корисника ствара већ 75 одсто. Приближно исти проценти су и на свим осталим друштвеним мрежама. Намеће се логично питање – ко су тих два или пет процената тако активних корисника који имају снаге, времена, новца и других ресурса да стварају све те мимове, статусе, сличице, филмиће, скечеве, шаљиве поруке, коментаре, одговоре на коментаре? Да ли су баш у свим случајевима у питању обични појединци, то јест грађани са вишком времена и креативности? У покушају да одговори на ово питање Стојичевић наводи оглас објављен на порталу Блица у коме ЦИА нуди добро плаћен посао за "НАТО сајбер ратнике", односно ботове, од којих се захтева познавање матерњег језика и српског културног кода, који могу да надоместе оно што вештачка интелигенција још увек није у стању, односно да разумеју наративе, нијансе и метафоре у језику и сачине смислене „мимове" по одређеном кључу.

Ако сагледамо количину уложених средстава и озбиљност са којом непријатељ приступа сајбер сфери, а нарочито ако узмемо у обзир рапидно растућу популарност коју интернет има међу младима,  долазимо до закључка да ће се будућност српске државе решавати, између осталог, и у борбама идеја у виртуелном, електронском простору. У том смислу, нарочито онеспокојавајуће делује чињеница да ће то бити „рат на туђем терену", јер је већ помињани амерички инвестициони фонд ККР, под руководством америчког генерала и бившег директора америчке обавештајне службе, званични власник и контролер највећег дела интернет инфраструктуре у Србији, укључујући ту и сав саобраћај до локалних веб сајтова који пролази кроз њихову мрежу. На тај начин,  Србија је потпуно „покривена и прозрачна" за америчке обавештајне мреже.

СПЦ КАО ПОСЛЕДЊА ЛИНИЈА ОТПОРА
Чини се да ова књига није могла имати бољи тајминг за објављивање, јер се појављује баш у тренутку када се од стране САД жели формализовати и легализовати решавање тзв. "косовског питања" у албанску корист и док нам се, синхронизованим деловањем мрежа, убрзано припремају нове лажне алтернативе и обојене револуције, које само треба да потврде и продуже постпетооктобарску политику десуверенизације. У том смислу, Стојичевићево дело је сјајна прилика за отрежњење и развејавање заблуда, али и својеврсни позив на активацију и мобилизацију родољуба на одбрани националног интереса, јер ауторова намера никако није да подстакне параноју и да обесхрабри и пасивизује људе.  Јасно је да Стојичевић није неки острашћени теоретичар завера и  суманути русофил, већ рационалан човјек који, без мржње и горчине,  хладно и промишљено сагледава и анализира нашу "окупациону" стварност користећи се увидима, искуствима и техникама које је стекао током свог живота у Русији.

Учесници "Параде поноса" носе увредљиве пароле против црквених великодостојника, Боград, 28. септембар 2014.
Посебно издвојено завршно поглавље књиге он посвећује Српској православној цркви, односно покушајима мрежног утицаја на њене свештенике, каноне и догму, интуитивно свјестан да она за Србе представља најближе ономе што би могли назвати "дубоком државом" и гаранцијом националног континуитета у времену и вјечности. Тај посљедњи бедем српске државности и духовности још увијек одолијева све интензивнијим и очигледно координисаним  нападима са обје стране, како разних "реформатора", "модернизатора" и "екумениста", тако и екстремиста у виду зилота, отпадника и секташа, а Стојичевић изгледа баш у одбрани тог бедема види посљедњу линију отпора и искру будућег препорода српске државе и друштва.

Марко Танасковић је књижевник, публициста, бивши уредник часописа "Европа нација" и аутор романа "Олуја". Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

 

субота, 23. фебруар 2019.

Status quo zamrznutog konflikta

kossev.info

Status quo zamrznutog konflikta - KoSSev

KoSSev -

8-9 minutes


Milivoje Mihajlović, rođen je 1958. godine u Prištini. O događajima na Kosovu izveštavao je za prištinsko „Jedinstvo", Tanjug, Radio-televiziju Beograd, BBC, APTN, Agenciju Frans Press, CBS… Bio je glavni urednik Radio Prištine, osnivač Media centra, urednik informativnog programa YU-info televizije, direktor Radio Beograda.

Poštovani prijatelju,

Sve češće se, kada je kosovska situacija u pitanju, ukazuje na opasnost od takozvanog zamrznutog konflikta ili statusa kvo. Zamrznuti konflikt je korišćen kao argument za priznavanje nezavisnosti Kosova, kao alibi za protektorat, kao problem koji se može prevazići samo etničkom podelom teritorije…

„Status kvo na Kosovu je ludačka košulja i predstavlja veći rizik od proglašenja nezavisnosti." Ova ocena je, pre 11 godina u Bratislavi, na Konferenciji o globalnoj bezbednosti, potkrepljena strahovanjem da se na Kosovu može reprizirati martovski pogrom iz 2004. godine kada su, kako je rečeno, „mase Albanaca širom Kosova napadale Srbe i pravoslavne manastire".

„Zamrznut život u zamrznutom konfliktu" – ovako je nedavno jedna nevladina organizacija opisala stanje srpske zajednice na Kosovu.

„Građani Srbije podržavaju status kvo, što je nemoguće stanje. To ne želi ni Evropa, ni svet, ni Albanci, kojih je 92 odsto na Kosovu i Metohji, a čini mi se da ne razumemo sa čim se suočavamo. Vidim da građani ne žele rešavanje problema," ocenio je nedavno predsednik Srbije.

"Za Kosovo je status kvo veoma opasan i ne bismo smeli da čekamo da se sukob sa Srbijom prenese i na narednu generaciju," izjavio je, s druge strane, kosovski predsednik.

Ovim stavovima se pridružio hor analitičara (domaćih i stranih), lobista, političara i PR stručnjaka…

Bauk zamrznutog konflikta se širi medijima i predstavlja kao „najveća pretnja regionalnoj stabilnosti", a status kvo je postao sinonim za paralisanje „geopolitičke dijalektike" ovih prostora.

Nisam zagovornik zamrznutog konflikta, niti statusa kvo, ali mislim da „kosovski slučaj" i nije primer ni jednog, ni drugog. Ima mnogo dokaza za to – nema oružanog konflikta, prisutne su međunarodna vojna (KFOR) i civilne misije (UNMIK i EULEX); „subjekti" zamrznutog konflikta su na terenu nezavisne države, ali bez članstva u međunarodnim organizacijama i bez priznanja (što sa Kosovom nije slučaj)…

Zamrznuti konflikt je postao instrument iracionalne pretnje i zastrašivanja. Niko protiv stanja status kvo ne govori bolje, više i oštrije od onih koji najiskrenije žele da se ništa ne promeni.

Kada političari počnu da upozoravaju na opasnost od zamrznutog konflikta, bez obzira što to ne odgovara istini, to je siguran znak da „velike sile pokazuju interesovanje" za to područje. Prevod ove diplomatske floskule je: dokle god se velike sile ne dogovore i ne namire sopstvene interese – konflikt neće biti rešen, a cenu će plaćati lokalno stanovništvo.

Spominjanje takozvanog zamrznutog konflikta je i svojevrsno traženje alibija za održavanje krize.

Zašto nema rešenja? Zato što ga niko iskreno ne traži. Ko je kriv za to? Zamrznuti konflikt ili status kvo i oni koji ga zagovaraju. Zašto elitama treba sukob? Zato što ne mogu da funkcionišu u stabilnim vremenima. U sređenim sistemima narod traži bolji život, veći standard, prosperitet, realnu nadu, uslove da može da planira budućnost, da može da investira u sebe i porodicu… To je nemoguće u carstvu kriminala, sistemske korupcije, nameštenih tendera, burazerske ekonomije… Tu vladaju „balkanska pravila" – ljude treba držati u stalnom strahu, siromaštvu, besperspektivnosti, sa ograničenom slobodom kretanja i neograničenom željom da pobegnu što dalje… To je status kvo.

Ljude koji pamte strahote rata, najlakše je uplašiti ratnom pretnjom. Oni znaju da čitaju poruke: kada se formiraju vojske ili kupuje oružje – ne spremaj se za žetvu. Kada se na naslovnim stranicama novina probude vampiri prošlosti – strah počinje da šeta ulicama…Tada se sve menja, samo ne centri moći.

U udžbenicima piše da je „stvaranje i eksploatacija straha, nasiljem i pretnjama, efikasan metod demonstracije moći" i da je strah „psihološka kategorija koja se podstiče kako bi se dostigao stepen opšte nesigurnosti i postigao najveći uticaj". Ovo nije opis stanja u našem regionu, već definicija – ciljeva terorizma. „Cilj i motiv terorističkog akta predstavljaju nameru da se određeni kolektivitet natera na određeno ponašanje, odnosno iznuđivanje konkretnih ustupaka". Mnogo sličnosti sa „mirnom" svakodnevicom?

Zamrznuti konflikt ne mora da znači bekstvo od svakog rešenja. Može da znači bekstvo od lošeg rešenja ili odlaganje rešenja koje preti da dovede do većih problema. To nekada predstavlja priliku za kupovinu vremena, ali i da velike sile redefinišu metode (pošto ciljeve i interese teško menjaju).

Zašto je teško pronaći rešenje? Zašto političari podstiču mržnju? Zašto im odgovara da se ljudi mrze? Zašto se održava međunacionalna napetost kao da će sutra izbiti rat? Da li im taj sukob, odnosno pretnja sukobom, obezbeđuje kontrolu situacije ili omogućava da vladaju i da „nekome" ko odlučuje o tome ko će biti na vlasti mogu da kažu – samo ja mogu ovo da kontrolišem da ne izbije rat. „Mirotvorci" neguju atmosferu sukoba. Ovakvo stanje, haosa i beznađa, odgovara samo političko – tajkunskoj mafiji za koju javni fondovi nestaju u industrijskoj korupciji, privatizacijama, besmislenim i beskonačnim kapitalnim investicijama. Oni nisu za promene, a i kada dođe do promena, oni se ukače na novi voz. Oni kontrolišu javnost u kojoj dominiraju laži i propaganda. Manipuliše se brojem mrtvih, brojem kidnapovanih, brojem povređenih, brojem silovanih, brojem izbeglica… Kao da i samo jedan ubijeni nije dovoljan, kao da nije dovoljno bilo ubijanje u ratu, pa treba ponovo lažima da ih ubijamo…

Ova generacija nije dorasla i nema kapacitet da donese pošteno i pravedno rešenje. Preambiciozno je očekivati od njih da dovedu do pomirenja. Oni su pokazali da lakše kontrolišu napetosti i nestabilnost… Umesto jakih institucija, građanima nude krizu i osećaj razočarenja mirom. Takozvani međunarodni protektori takođe su nesposobni. Pogubljeni u magli korupcije, nemaju volje ni snage da postave i znakove pored puta u našem regionu.

Izveštaj Dika Martija je, na svoj način, uticao na određivanje političkog kursa Kosova, pa će u vremenima koja su pred nama Hag, po svoj prilici, biti neka vrsta „administrativnog centra" Kosova, kao što je u bliskoj prošlosti snažno uticao na politička kretanja u Beogradu. Nema sumnje da će mnogi nastojati da izbrišu sopstvene prljave tragove iz rata. Nije investicija u budućnost ako im bilo ko pomaže u tome.

Ako posmatramo takozvane međunarodne faktore i njihove ciljeve, onda iz zapadnih medija saznajemo da zamrznuti konflikt odgovara Rusiji. Možda. A, možda Rusiji treba etnička podela kao rešenje, kako bi obezbedila međunarodni legitimitet za podršku separatističkim tendencijama u bivšim sovjetskim republikama? Status kvo definitivno odgovara Evropskoj uniji. EU je deklarativno protiv zamrznutog konflikta, a u praksi sve čini da se ništa ne menja. Da li SAD želi rešenje i kakvo rešenje hoće? Hoće li se kosovski čvor odrešiti ili preseći u dogovoru Vašingtona i Moskve, a našim lokalnim vođama biti naloženo da to završe kako znaju i umeju, svesni da posle obavljenog posla neće biti potrebni nikome?

Ključ dugoročne stabilnost je da se izbegnu mogući sukobi, da se otklone bezbednosne pretnje i iz procesa odlučivanja isključe ekstremisti i političko-tajkunski centri moći, uvedu civilizacijska pravila…Taj proces će dovesti do rešenja koje je potrebno građanima, koje su previše plašili ratom, a sada i zamrznutim konfliktom.

Comments

comments

 


Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

 

петак, 22. фебруар 2019.

Nastavak polemike o Venecueli: Skot odgovorio Dačiću

nedeljnik.rs

Nastavak polemike o Venecueli: Skat odgovorio Dačiću

3-4 minutes


Foto: Nedeljnik

"Ministar spoljnih poslova Srbije je apsolutno u pravu kada kaže da su zemlje slobodne da izaberu prirodu svojih odnosa sa drugim zemljama", rekao je ambasador SAD u Srbiji Kajl Skat.

On je za "Politiku" prokomentarisao ocenu Ivice Dačića da je njegova izjava o tome da je Srbija "na pogrešnoj strani istorije" - neprimerena. Kako je Skat rekao za "Politiku", Srbija je izabrala da stane na stranu Madura, uprkos sadašnjoj realnosti u Venecueli.

"Madurov režim je naciju bogatu naftom pretvorio u kranje siromašnu. Kontrolisano trošenje i nedostatak hrane su prisutni širom zemlje, a prema studijama rađenim u Venecueli, 64 odsto građana ove zemlje izgubilo je u proseku 11 kilograma u težini za samo godinu dana", naveo je Skat.

On je dodao da je hiperinflacija dostigla milion odsto, a da je tri miliona građana napustilo zemlju iz očaja dok Madurov režim opstaje na vlasti gušeći masivne proteste i odbijajući da dozvoli da humanitarna pomoć uđe u zemlju. 

Kako je rekao, SAD stoje uz većinu zemalja Južne Amerike, većinu zemalja EU i većinu suseda Srbije, i podržavaju privremenog predsednika, demokratski izabranog predsednika Parlamneta Huana Gvaida i narod Venecuele, u njihovom nastojanju da što je pre moguće ponovo uspostave ustavni poredak i demokratiju u svojoj zemlji, kroz slobodne i fer izbore.

"Ministar spoljnih poslova Srbije je apsolutno u pravu kada kaže da su zemlje slobodne da izaberu prirodu svojih odnosa sa drugim zemljama", rekao je ambasador SAD u Srbiji Kajl Skat.

On je za "Politiku" prokomentarisao ocenu Ivice Dačića da je njegova izjava o tome da je Srbija "na pogrešnoj strani istorije" - neprimerena. Kako je Skat rekao za "Politiku", Srbija je izabrala da stane na stranu Madura, uprkos sadašnjoj realnosti u Venecueli.

"Madurov režim je naciju bogatu naftom pretvorio u kranje siromašnu. Kontrolisano trošenje i nedostatak hrane su prisutni širom zemlje, a prema studijama rađenim u Venecueli, 64 odsto građana ove zemlje izgubilo je u proseku 11 kilograma u težini za samo godinu dana", naveo je Skat.

On je dodao da je hiperinflacija dostigla milion odsto, a da je tri miliona građana napustilo zemlju iz očaja dok Madurov režim opstaje na vlasti gušeći masivne proteste i odbijajući da dozvoli da humanitarna pomoć uđe u zemlju. 

Kako je rekao, SAD stoje uz većinu zemalja Južne Amerike, većinu zemalja EU i većinu suseda Srbije, i podržavaju privremenog predsednika, demokratski izabranog predsednika Parlamneta Huana Gvaida i narod Venecuele, u njihovom nastojanju da što je pre moguće ponovo uspostave ustavni poredak i demokratiju u svojoj zemlji, kroz slobodne i fer izbore.

 

Не кради! Једноставан рецепт за данашње лидере

rs.sputniknews.com

Не кради! Једноставан рецепт за данашње лидере

Sputnik

6-7 minutes


Новац је сувише озбиљна ствар да би била препуштена политичарима. Тачност те америчке пословице потврђује се и на нашим просторима и са нашим политичарима.

Доживјели смо и крај ере владавине турбокапитализма. Оно за шта су нас увјеравали да је идеални модел организације човјечанства на датом нивоу развоја технологије („крај историје"), изгубило је погонску снагу након непуне три деценије доминације на глобалној сцени.

Либерални капитализам је постао друго име за бездушну експлоатацију људи и природе, за непремостиве социјалне разлике између (номинално) једнакоправних појединаца и основни узрок сукоба на свјетској сцени. Либерални капитализам је стварао униполарни свијет, униполарни свијет је стварао уски круг људи који су вјеровали у сопствену апсолутну моћ, а њихове безумне одлуке о будућности човјечанства довеле су до стварања нових центара моћи и успостављања другачије свјетске равнотеже.

© Sputnik / Владимир Песня

Она, истина још није дефинитивно формирана, али се, упркос свим покушајима досадашњих апсолутних моћника, тај процес више не може зауставити и(ли) преокренути.

У историји човјечанства није лако пронаћи примјер сличан тако великом и брзом разочарењу какав је произвео модел либералног капитализма. Под заставом људских права и слобода, уз пружање једнаких шанси свима и под паролом да држава мора да умре како би слобода била потпуна, либерални капитализам је пробудио наде милиона и њихову жељу да се обогате.

Новац је постао основни циљ свих људских активности, а себичност највећа појединачна вриједност. Разбијени су постојећи социјални договори и колективна права. Свако је морао да игра за себе и брине само о себи.

На таквом путу невоље су почеле одмах, а временом су бивале све веће. До тренутка који се најбоље може описати свеопштом побуном преварених и потлачених. Она бива све распрострањенија и, иако има разне појавне облике и дешава се у удаљеним и наизглед неповезаним мјестима, рађа заједнички захтјев — стварање бољег и праведнијег друштва, уз осуду оних који су безочно опљачкали свој народ. Мисли се прије свега на локалне политичаре који су се тајно пробили у редове највећих добитника транзиције.

Модел либералног капитализма не само да је стварао идеалне услове за корупцију, већ је подмићивање политичара његов саставни дио, услов без којег се не може доћи до значајнијег приватног богатства. Прича о слободној конкуренцији, утакмици у којој побјеђују најспособнији и најпредузетнији, некоме може да звучи лијепо. али са истином о пословању нема ни најмање везе.

 

Новац се зарађује узимањем од грађана којима држава наметне неку обавезу плаћања и то је прилика на коју кидишу сви „буџетски бизнисмени". У доба масовне приватизације, држава је продавала и неке своје изворне функције, а то је представљало главни извор богаћења савремених бизнисмена. Политичари су своју милост поклањали себи блиским људима (односно, самима себи), или онима који су своју захвалност исказивали у понуђеним сумама новца.

Временом је тако стечени новац показивао намјеру да се легализује, да буде представљен као плод активности које нису биле супротне законима државе у којој је створен. Тада су на сцену ступали нови, „банкарски бизнисмени". Они су својим локалним партнерима нудили услуге које, путем сложених банкарских процедура и кружења новца по магичним дестинацијама, имају за циљ да новац стечен нелегалним путем „умију" и прикажу као плод памети и способности његових власника.

Та је услуга, разумије се, била изузетно скупа, највише због тога што локални политичари који су наручили „прање" својих милиона, најчешће нису имали представу о сложености (или, једноставности) процедура које су им представљене као врхунска „пријатељска" услуга.

Будући да апетит расте кад се једе, временом су њихови односи морали довести до пуцања, посебно што су банкарски магови, по правилу, вјештији и незајажљивији партнер. Они, без обзира на количину моћи коју посједују локални политичари, веома брзо убиједе себе да су моћнији и значајнији, да су они створили сами себе и да никоме ништа не дугују, већ сви остали њима имају да захвале постојање свог богатства.

Управо једна таква, крајње отужна и понижавајућа прича, потреса Црну Гору кроз сукоб Мила Ђукановића и његовог приватног банкара Душка Кнежевића. Крај се још не назире, иако је све већ речено и показано. Мило Ђукановић је ухваћен „са рукама у тијесту" и, без обзира на све врсте одбране коју користи, његова политичка каријера је завршена.

Геополитички разлози ће, вјероватно, допринијети да не буде одмах смијењен, иако је већ сада дугорочно отписан од својих западних ментора. У најбољем случају за њега, Ђукановић ће ући у категорију политичких зомбија. Дјеловаће да је жив и да се креће, али то ће бити само блиједа слика некадашње прилике. Слично као Емануел Макрон у Француској, или одлазећа гарнитура из Европске комисије… Импресиван број грађана који исказују свој протест и презир према таквом понашању, као и права бура на друштвеним мрежама, коначна су пресуда у тој ствари.

Али нова времена нису далеко и није компликовано стићи до њих. На посљедњим изборима у Будви је на власт дошла коалиција састављена од двије опозиционе странке које се не слажу баш најбоље на државном нивоу. На локалном, њихови челници су постигли једноставан договор — да раде у корист града и грађана и, најважније, да не краду. Једноставно, да не краду.

Након двије године, на половини мандата, измирили су све дугове, исплатили доспјеле обавезе и на рачуну имали готово шест милиона евра. Успут, извршили су и договорену смјену на челу општинске власти. Садашњи градоначелник је човјек познат по свом часно стеченом иметку и по томе што не краде. Његова плата иде у добротворне сврхе, његова брига је усмјерена на општински буџет, па је реално очекивати да његов плус у буџету буде макар двоструко већи од оног који је наслиједио.

Рецепт је једноставан и дјелотворан. Не кради! Никада, а посебно не ако обављаш државне послове!

 

среда, 20. фебруар 2019.

Kom Vučiću o Kosovu verovati - onom "iz Minhena" ili onom za Blumberg

kossev.info

Kom Vučiću o Kosovu verovati - onom "iz Minhena" ili onom za Blumberg - KoSSev

KoSSev -

4-5 minutes


Foto: Instagram, Budućnost Srbije

Tekuća 2019. sve češće se pominje kao godina postizanja trajnog sporazuma između Beograda i Prištine, 2019. godinom licitiraju i u Briselu i u Prištini. Vašington povećava pritisak na obe strane u dijalogu, a zvanični Beograd šalje oprečne poruke.

Analitičari, s druge strane, ocenjuju da u situaciji zamrznutog konflikta i rastućih napetosti takav scenario nije ni verovatan, ni poželjan.

Na panelu Minhenske bezbednosne konferencije, predsednik Srbije Aleksandar Vučić govorio je o budućnosti dijaloga Beograda i Prištine: „Ne odbacujem mogućnost da dođemo do kompromisnog rešenja, ali danas smo, nažalost, veoma daleko od toga".

I da se taj veoma daleki put pređe bilo je dovoljno tek dva dana – kada u intervjuu za američki Blumberg, predsednik kaže da je za postizanje konačnog dogovora sa Prištinom došlo vreme.

„Obe strane znaju šta hoće i to nije tako daleko kako se čini. Ali biće gore nego pakleno teško. Okončanje spora između Grčke i zemlje koja se sada zove Republika Severna Makedonija, bilo je lakše," naveo je Vučić.

Da li verovati Vučiću sa panela, Vučiću za Blumberg ili zameniku direktora Kancelarije za KiM koji na RTS-u ponavlja tezu da će se dijalog teško pomeriti sa mrtve tačke, jer Priština nije spremna na kompromis.

„Tači ponavlja da će biti sporazuma, da su spremni, a kako? Tako što se pozivate na Ustav koji ne priznajemo? U Briselu smo, jer vas ne priznajemo. Ako sami možete da rešite probleme, zašto niste ušli u UN i INTERPOL. Ako međunarodna zajednica želi da se pronađe rešenje, mora u tom rešenju da učestvuje Beograd, da srpska strana ne može da bude strana koja doživljava poraz," naveo je Petar Petković, pomoćnik direktora Kancelarije za KiM.

U Prištini su u nedelju proslavljali – 11 godina od samoproglašene nezavisnosti, kada je predsednik Kosova Hašim Tači rekao da je 2019. godina u kojoj očekuje konačno razrešenje kosovskog čvora.

Janjić: U suštini pomaka nema

Analitičari, pak, tvrde da je takva ideja „istorijskog momentuma" tek prazna floskula.

„Kad ne znate šta da radite vi smišljate reči za to da opišete što ne znate da uradite. To je jedna od tih sintagmi koja je rođena, takozvani istorijski momentum. I to zaista traje od 2017, 2018, 2019. Radi se o jednom pritisku Amerike. Iz nekog nepoznatog razloga, američka administracija, onaj Stejt department misli da se to može završiti do kraja marta dok je još Mogerini u političkom životu. U suštini pomaka nema, mi se negde sada nalazimo u situaciji koja je iza one 2013, kada je potpisan prvi Briselski sporazum," ocenjuje Dušan Janjić iz Foruma za etničke odnose.

Filipović: Svi strahujemo od toga šta će biti kada dođe mart

Da pritisak za hitnim rešenjem dolazi spolja, veruju i Srbi na Kosovu.

„Ovo je sve opterećeno jednim nametnutim stavom da sve mora biti rešeno sada, da sve mora biti rešeno odmah na brzinu i preko kolena… Svi strahujemo od toga šta će biti kada dođe mart, jer mi vrlo dobro znamo da se sva turbulentna politička dešavanja na Kosovu dešavaju upravo u prvim mesecima proleća," primećuje Stefan Filipović iz Centra za mir i toleranciju.

U situaciji u kojoj su prištinske takse na robu iz Srbije i dalje na snazi, a dijalog zamrznut, analitičarima je teško da poveruju da je bilo šta moguće rešiti do kraja godine i sumnjaju da bi hitna rešenja donela trajni mir.

N1

Comments

comments

 


Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

 

уторак, 19. фебруар 2019.

Bauk socijalizma kruži SAD-om

pcnen.com

Bauk socijalizma kruži SAD-om

Objavio/la PCNEN

10-13 minutes


Drugi pišu 19. Feb. 2019. | 07:26

Piše: Tena Erceg

Iz govora o stanju nacije koji je početkom veljače održao američki predsjednik Donald Trump, u medijima je najčešće citirana izjava u kojoj se predsjednik obračunava sa socijalizmom. Ako je suditi po takvoj reakciji medija, Trumpov obračun s tim društvenim uređenjem doživljen je kao sukus cijelog obraćanja. U njemu su sadržana objašnjenja za njegove unutarnje i vanjske političke poteze, ali i određene zebnje njega i sve usamljenije oligarhije kojoj se tim govorom obraćao i čiji su mu predstavnici u kongresu uzvraćali pljeskanjem i skandiranjem 'USA!'

'Mi stojimo uz narod Venezuele u njihovoj plemenitoj borbi', rekao je Trump, 'i osuđujemo brutalnost Madurovog režima, čije su socijalističke politike tu zemlju pretvorile iz najbogatije u Južnoj Americi u državu posvemašnjeg siromaštva i očaja.' 'Ovdje u SAD-u uznemireni smo novim pozivima za uvođenjem socijalizma', nadovezao se odmah potom, 'Amerika je utemeljena na slobodi i neovisnosti, a ne na prisili, dominaciji i kontroli. Rođeni smo slobodni i ostat ćemo slobodni. Večeras potvrđujemo našu odluku da Amerika nikad neće biti socijalistička zemlja', poentirao je na kraju, na što su zastupnici ustali, gromoglasno odobravajući proklamaciju u koju ni sami više ne mogu biti sigurni. Jer kada se ovaj govor sagleda u širem kontekstu, onom tekućeg državnog udara koji Trumpovi jastrebovi organiziraju u Venezueli, postaje razvidno da je bauk socijalizma postao opsesija njegove administracije. Čini im se da izviruje iz svake rupe, u zemlji i izvan nje, pa dok ga pokušavaju zatrti u svom latinskoameričkom dvorištu, on na sve strane otvara pukotine u do jučer zabetoniranom konsenzusu.

Taj govor pokazuje i da Trumpova avantura u Venezueli nije samo stvar pohlepe za tamošnjim resursima, što nitko ni ne pokušava prikriti. Ona je jednako tako i ideološka ofenziva protiv rastuće prijetnje establišmentu na domaćem terenu, zbog čega je potrebno neprestano demonizirati 'opasne ideje' koje su prestale biti tabu pa im se sada smije izgovoriti ime. Najavljujući prije nekoliko mjeseci državni udar u Venezueli, američki savjetnik za nacionalnu sigurnost John Bolton nazvao je vlade Venezuele, Kube i Nikaragve 'trojkom tiranije', 'destruktivnim silama represije, socijalizma i totalitarizma', 'trokutom terora' i 'odvratnom koljevkom komunizma na zapadnoj hemisferi'. Ova bombastična i pretjerano ostrašćena argumentacija nadolazeće agresije na suverenu državu mogla bi se stoga tumačiti na isti način, kao izraz straha elita da se iz njihove vlastite zemlje pomalja nešto što želi poljuljati temelje nekontrolirane moći i enormnog bogatstva kojima su ovladali.

Najsvježiji pokušaj te ugroze niz je recentnih prijedloga kojima je cilj stvoriti osnove za pravedniju redistribuciju bogatstva putem poreznih reformi kako bi se izdvajanja najbogatijih povećala i iskoristila za financiranje politika koje bi išle u korist većine. Najradikalniji prijedlog došao je od njujorške kongresnice Alexandrije Ocasio-Cortez, pripadnice lijevog krila Demokratske stranke, 28-godišnjakinje koja se deklarira kao demokratska socijalistkinja. Ocasio-Cortez izašla je nedavno s dva prijedloga, jednim koji se odnosi na poreze i takozvanim Zelenim novim dogovorom (Green New Deal). Oba prijedloga pripadnici establišmenta iz obje stranke odbacili su kao ekstremne i neprovedive, no unatoč tome ispitivanja javnog mnijenja pokazala su da oba uživaju podršku većine birača. Ocasio-Cortez iznijela je prijedlog o progresivnom oporezivanju na dohodak iznad deset milijuna dolara do maksimalnih 70 posto. Objašnjavajući prijedlog na televiziji, rekla je da je on 'porezna interpretacija pitanja o tome do koje razine živimo u pretjeranom obilju i u kakvom društvu želimo živjeti; želimo li živjeti u društvu u kojemu milijarderi imaju vlastite privatne Uber heliodrome, dok drugi rade 80 sati tjedno i ne mogu prehraniti djecu'.

Posljednjeg dana siječnja sa svojim prijedlogom porezne reforme izašao je i neovisni senator Bernie Sanders, bivši predsjednički kandidat koji je popularizirao demokratski socijalizam i s kojim su povezani najeksponiraniji mlađi aktivisti, pa tako i Ocasio-Cortez. Sandersov prijedlog nazvan Zakon za 99,8 posto i formuliran uz pomoć francuskog ekonomista Thomasa Pikettyja odnosi se na nepokretnu imovinu, odnosno njezino nasljeđivanje, pa predlaže također progresivnu stopu koja bi se odnosila samo na 0,2 posto najbogatijih Amerikanaca. Nasljedstva vrijedna manje od 3,5 milijuna dolara bila bi iz nje izuzeta, a iznad te vrijednosti predviđena su četiri razreda od kojih je najviši 77 posto za nasljedstva vrjednija od milijarde dolara. Sličan porezni sistem, pišu američki mediji, bio je na snazi između 1941. i 1976. godine, a njime bi se u deset godina prikupilo više od 200 milijardi dolara kojima bi se mogle financirati politike poput zdravstvenog osiguranja za građane koji ga nemaju.

Sa svojim prijedlogom oporezivanja imovine izašla je i stožerna članica Demokratske stranke Elizabeth Warren, koja je nedavno najavila svoju kandidaturu na sljedećim predsjedničkim izborima. Ona se odlučila za znatno bezbolniju varijantu od dva posto federalnog poreza na iznose iznad 50 milijuna dolara i jedan postotni poen više za iznose iznad milijarde dolara. Republikanci su, međutim, u isto vrijeme predložili dijametralno suprotno od onoga što je zatražio Bernie Sanders, naime potpuno ukidanje poreza na nasljeđivanje, i to nakon što su 2017. godine već donijeli zakon kojim su udvostručili dotadašnji neoporezivi iznos sa 5,35 na 11,2 milijuna dolara za pojedince i 20 milijuna dolara za parove. Da su republikanci sve manje u doticaju sa stvarnošću, štoviše da ni ofucane usporedbe ovih prijedloga sa 'socijalističkom Venezuelom' baš i nemaju efekta, potvrdilo je nekoliko ispitivanja javnog mnijenja prema kojima su prijedlozi demokrata iznimno popularni. Anketa portala Politico i agencije Morning Consult pokazala je tako da najblaži prijedlog, onaj Elizabeth Warren, podržava 61 posto ispitanih, a onaj Ocasio-Cortez 45 posto, dok je u anketi portala Hill i agencije Harris Poll prijedlog Ocasio-Cortez podržalo 59 posto ispitanih. Većina ispitanih (63 posto) smatra i da bogati plaćaju premalo poreza, a ideju većeg oporezivanja birači Republikanske stranke podržavaju samo malo manje nego birači demokrata.

Negdje u isto vrijeme Ocasio-Cortez oglasila se i sa Zelenim novim dogovorom, planom kojemu je cilj zaustaviti posljedice globalnog zatopljenja putem 'potpune dekarbonizacije ekonomije' i stopostotnog prelaska na obnovljive izvore energije, uz velike javne investicije koje bi dovele do stvaranja novih radnih mjesta u zelenim industrijama i uz mjere kojima bi se osiguralo da teret tranzicije ne padne na leđa najsiromašnijih. Taj prijedlog, očekivano, nije naišao na podršku vodstva Demokratske stranke, jer je u njemu također sadržana mogućnost rebalansa društvene moći putem ukidanja najprofitabilnijih industrija i pravednije raspodjele troškova ekološke transformacije ekonomije. Dapače, demokrati su prijedlog Ocasio-Cortez poklopili bezubim protuprijedlogom o osnivanju odbora za promišljanje klimatskih promjena i njihovih rješenja, tijela koje neće imati nikakve ovlasti niti će biti sastavljeno – kako je ona inzistirala – od članova koji ne primaju donacije od industrije fosilnih goriva. Osim ovih poreznih prijedloga, u Americi je u posljednjih godinu ili dvije dana zabilježena i svojevrsna eksplozija samoniklih pokreta otpora prema elitama, a sve više istraživanja pokazuje i da birači, naročito pripadnici mlađih generacija, više od kapitalizma preferiraju ono što podrazumijevaju pod socijalizmom.

Već 2014. godine istraživanje agencije Reason-Rupe pokazalo je da 58 posto mladih između 18 i 24 'ima pozitivan stav prema socijalizmu'. Gallupovo istraživanje iz 2016. pokazalo je da tako razmišlja 55 posto milenijalaca, a istraživanje iste agencije iz 2018. da se pozitivan stav o kapitalizmu među mladima u osam godina smanjio sa 68 na 45 posto. U analizama ovih statistika napominje se, međutim, da mladi socijalizam uglavnom ne doživljavaju kao sistem u kojemu je država vlasnik sredstava za proizvodnju, već im se prije svega sviđaju ideje solidarnosti, jednakosti, većih poreza i jake socijalne države.

Ipak, već i samo spominjanje većeg oporezivanja bogatih dovoljno je da se bude proglašen socijalistom, a među progresivnim aktivistima opći je stav da između republikanaca i demokrata po tom pitanju nema suštinske razlike. Grupa članova kampanje Bernieja Sandersa stoga je početkom 2017. osnovala Pokret za narodnu stranku kako bi pokušala odozdo izgraditi progresivnu političku organizaciju s jakom bazom i neovisnu o korporativnim donacijama. Tu bi pak ulogu naročito trebalo odigrati povezivanje sa sindikatima i lokalnim organizacijama, koji bilježe sve veći broj različitih pobjeda putem štrajkova i drugih akcija ili preuzimanja vlasti na nižim razinama.

U dvjema rezolucijama iz 2017. godine Američka federacija rada i Kongres industrijskih organizacija (AFL-CIO), koja broji 12,5 milijuna članova, također je izrazila mišljenje da obje vodeće stranke 'unaprjeđuju interese Wall Streeta, a unazađuju interese radnika', zbog čega su 'prošla vremena kada se moglo pasivno zadovoljavati manjim zlom od dvije zle politike'. Ovakve organizacije prirodne su saveznice svake buduće progresivne stranke, a sindikalni pokret ojačao je, umjesto da oslabi, nakon prošlogodišnjeg pokušaja konzervativnog Vrhovnog suda, u parnici sponzoriranoj od strane notornih industrijalaca braće Koch, da izvrši udar na ljudske i financijske resurse sindikata javne uprave.

Naime, kako su Novosti tada pisale, ideja je bila pozivanjem na ustav ukinuti obavezu plaćanja sindikalne članarine pa su se predviđale katastrofalne posljedice ove odluke, no ispalo je obratno. Američka federacija učitelja, primjerice, očekivala je 30-postotno smanjenje prihoda, ali su umjesto toga dobili 88.500 novih članova (sada imaju 1,7 milijuna). Porast članstva, pa time i prihoda zabilježilo je i Nacionalno obrazovno udruženje i sindikat zaposlenika u javnoj upravi, a tako osnažene organizacije postale su aktivnije i uspješnije u svojim akcijama. Progresivne organizacije za sada nisu zainteresirane za nacionalne izbore, između ostalog i zato što im je sudjelovanje u njima financijski nedostupno. No isto tako Sandersova kandidatura, koju je osujetio demokratski establišment, pokazala je da Sanders, čak i da je postao predsjednik, ne bi mogao provesti dubinske promjene jer iza sebe ne bi imao podršku ni stranačke strukture ni ijedne druge moćne društvene skupine.

Portal novosti

 

понедељак, 18. фебруар 2019.

Линта: Наставак непријатељске политике КитаровићевеЛинта: Наставак непријатељске политике Китаровићеве

rtrs.tv

Линта: Наставак непријатељске политике Китаровићеве

RTRS, Radio Тelevizija Republike Srpske, Radio Television of Republic of Srpska

2 minutes


Миодраг Линта (Фото: mc.rs)

- Историјска је истина да је проусташки режим Фрање Туђмана извршио агресију на Југославију и Србе у Хрватској с циљем стварања `велике Хрватске` без Срба - поручио је Линта у писаној изјави.

Он је истакао да такозвани домовински рат није био одбрамбени, праведан и ослободилачки, већ освајачки и злочиначки рат и наставак геноцидног рата који је Независна Држава Хрватска /НДХ/ водила против српског народа. 

- Резултат проусташке политике јесте етничко чишћење српског народа са подруја данашње Хрватске, западне Херцеговине, западнокрајишких општина и Посавине, као и бројни злочини над Србима и систематсксо пљачкање и уништавање српске имовине - навео је Линта.

Он напомиње да све чињенице јасно показују да се у Сребреници 1995. године није догодио геноцид. 

- Лажна и апсурдна прича о такозваном геноциду у Сребреници јесте у суштини средство борбе појединих западних центара моћи и бошњачких политичара против Републике Српске, Србије и српског народа - навео је Линта.

Према његовим ријечима, то јасно потврђује да се бошњачки политичари и интелектуална елита нису одрекли ратне политике Алије Изетбеговића и стварања унитарне и происламске БиХ. 

- Ако постоји злочин који је најближи дефиницији геноцида онда је то злочиначка акција `Олуја` у којој је из Крајине протјерано преко 220.000 Срба и убијено или нестало преко 2.000 Срба, као и злочиначке акције Хрватске војске и такозване Армије БиХ `Јужни потез` и `Маестрал` у западнокрајишким општинама одакле је протјерано више од 120.000 и убијено 1.800 Срба - закључио је Линта.

 

субота, 16. фебруар 2019.

Конференција „Стоп велеиздаји – Косово је Србија“

stanjestvari.com

Конференција „Стоп велеиздаји – Косово је Србија"

By Стање ствари

13-17 minutes


on 15. фебруара 2019.

Конференцију је организовала Демократска странка Србије а на њој су говорили професори Слободан Самарџић, Часлав Копривица, Јован Филиповић и Мило Ломпар

Учесници конференције (Фото: Прес центар УНС-а)

Београд – На конференцији за штампу која је одржана у Прес центру Удружења новинара Србије 14. фебруара најављена је протестна шетња Стоп велеиздаји – Косово је Србија. Конференцију је организовала Демократска странка Србије а на њој су говорили професори Слободан Самарџић, Часлав Копривица, Јован Филиповић и Мило Ломпар.

Професор Слободан Самарџић навео је како је слоган „Стоп велеиздаји – Косово је Србија" ту да стави акценат на оно што је најургентније – заустављање велеиздаје. Према његовој процени на делу је опасност од велеиздаје односно последњег чина признања косовске сецесије.

Самарџић је указао како је у јавности створено уверење да прекинуте преговоре треба што пре одржати и како сви очекује да ће преговори бити настављени и завршени за кратко време. „Оно што они најављују као нешто што је добро и нешто што је очекивано – да се преговори наставе и да се заврше потписивањем „правно обавезујућег споразума" – јесте један катастрофалан чин за Србију", оценио је Самарџић. Према његовим речима многи у Србији разумеју злоћудност тог чина али не доводе то сазнање до нивоа свесног размишљања и делања.

Он је подсетио да су окупљени и организатори протеста деловали преко трибина, саопштења, апела и контаката са великодостојницима СПЦ али „смо у једном тренутку дошли до закључка да се у једном моменту мора изаћи на улице и да се мора рећи шта је основна истина Србије у овом тренутку". Самарџић је рекао како је планирано да митинг почне на Тргу Николе Пашића у понедељак 18. фебруара, у 17 часова, а да би потом уследила једна протесна шетња преко улица Кнеза Милоша и Краља Милана која би се завршила испред зграде Председништва где је планирано да се већина говорника обрати.

 

Слободан Самарџић (Фото: Прес центар УНС-а)

Самарџић је указао да у Србији месецима трају велики грађански протести који су прилично масовни и да они показују избијање „једног општег незадовољства влашћу и њеним резултатима рада". Самарџић је рекао како су организатори овог скупа у највећем сагласни са оним што се тражи на тим протестима – да ова држава буде деморкатски уређена, да право влада, да медији буду слободни и изборни закони бољи. Међутим, према његовим речима, на овим протестима недостаје истицање ове главне теме и „најопасније државне теме" а то је предаја Косова и Метохије.

Самарџић је стога указао да овај протест није организован као противтежа постојећим протестима већ као њихова допуна пошто је на њима, по његовој оцени кључно, косовско-метохијско питање скрајнуто. Ово питање, како је рекао, није само питање државне територије, „то је питање самог поретка у Србији". „Ми хоћемо да покажемо да не може власт која предаје Косово бити демократска власт, зато што тај поступак мора подразумевати аутократско-диктаторско владање Србијом, рушење свих законских оквира деловања, институција и процедура, свега онога што пише у позитивним законима. Косово је по себи драматично питање, али оно је питање које се као нека болест шири целим поретком Србије", потцртао је Самарџић.

Самарџић је нагласио како је циљ протеста да ове увиде предочи јавности и да је подстакне да се око противљења косовској велеиздаји организује у „једну општу опозициону сцену која ће подразумевати то питање као главно питање".

Потом је говорио Часлав Копривица, универзитетски професор и члан Политичког савета ДСС-е. Копривица је подсетио како је још пре годину дана, на Божић 2018. године, отпочела политичка акција која се противи предаји изворних српских земаља Великој Албанији.

Према његовим речима од тада је доста тога урађено али су се искристалисале две ствари које је он проценио као кључне: да се већина грађана Србије, вероватно и преко 80% њих, противи нарушавању територијалног интегритета земља и да председник Републике Србије Александар Вучић, иако зна да је огромна већина народа и његових гласача против тога, наставља са политиком која под видом компромиса хоће да преда Косово и Метохију „шиптарским побуњеницима односно Великој Албанији". Да је овако, истакао је Копривица, види се по томе што председник Вучић за последњих годину и по дана, од покретања „унутрашњег дијалога", ниједном није рекао да ће се косовско питање решити према Уставу Србије који јемчи да су Косово и Метохија неотуђиви део Републике Србије.

Часлав Копривица (Фото: Прес центар УНС-а)

Он је подсетио да је приликом посете руског председника Владимира Путина Србији, он инсистирао на Резолуцији 1244 а да се српски председник са тиме није сагласио већ је безобално споменуо да „Србија неће допустити да буде понижена" иако уопште није јасно шта се под понижењем Србије подразумева.

Копривица је навео да пошто „имамо председника који ради супротно Уставу, највиталнијим интересима српског народа, традицији, српском памћењу и интересима у будућности" одлучено је да се да прилика народу који се пасивно противи тзв. разграничењу да дође „пред предсједниково радно место и да му каже да то не може, да то неће допустити". „Прелазимо из фазе пасивног супротстављања или неслагања са његовом косовском политиком у фазу активног супротстављања", подвукао је Копривица.

„Ми смо сада у времену препуном превирања, постоје разни изазови и проблеми […], али оно што је сигурно јесте да нам нико неће опростити, ни преци ни потомци, ни историја а коначно ни наша савјест, ако будемо ћутке гледали да један од нас, који нас нажалост представља, који годину и по дана крши Устав Републике Србије, на силу и на срамоту одваја нашу светињу, нашу државну територију и предаје је нашим непријатељима", закључио је Копривица.

Он је позвао све грађане да дођу на протест, независно од своје страначке припадности и политичке припаднполитичког опредељења. Указао је да не само да не смемо да заборавимо наше светиње него не смемо да заборавимо ни наше грађане. Према његовим речима питање Срба на КиМ не може се решавати као мањинско питање већ је кључна помоћ која се грађанима Србије на КиМ може пружити своди на „то да неодустајно остајемо на томе да ни под којим околностима, ни под којим уценама, претњама и обећањима, не смијемо да одустанемо од наше територије".

„Такозвани замрзнути конфликт није чекање да падне Божија мана с неба него је то непотписивање уцене, непочињавање издаје, непотчињавање издаји и чекање повољног тренутка који ће нема сумње доћи ако будемо знали да чекамо и ако будемо чували заветну свест о томе да нас Косово конституише и да не можемо да се разграничимо од Косова, Србије и од своје суштине", завршио је Копривица.

Јован Филиповић, председник Групе за просперитет Србије, је говорио о суштинском значају Косова за конституисање српског народносног идентитета. Он је навео да је као део српске дијаспоре разумео значај Косова.

 

Јован Филиповић (Фото: Прес центар УНС-а)

Према Филиповићевић речима управо су Косово и наша предања, „а Косово је једно од најсветлијих", то везивно ткиво које припаднике српске дијаспоре у идентитетском смислу држи на окупу.

„Ако нам одузму Косово, наше тело неће бити осакаћено. Када вам одсеку видљиви део тела онда сте осакаћени. Ја говорим о потпуној деструкцији нашег идентитета, јер Косово није део тела, оно је оно што не можете да опишете речима, оно је душа народа", рекао је Филиповић. „Народи настају и нестају на предањима. Овде има људи који можда могу да говоре боље од мене о томе али ја сам то осетио када сам био припадник српске дијаспоре".

„Тај полен који је расут по свету, говорим о знању које наши људи скупљају, говорим о спортским успесима, не значи ништа уколико мед на крају не канете у кошницу која се зове Србија. А веза са Србијом јесу наша предања међу којима је најсветлије Косово", подвукао је Филиповић.

Мило Ломпар је указао да протест који је најављен на конференцији има, међу осталима, три садржаја: демократски, државотворни и национални.

 

Мило Ломпар (Фото: Прес центар УНС-а)

Ломпар је указао да се демократски карактер протеста најбоље уочава ако се обрати пажња на спољне околности где се под дејством западних политичких настојања , превасходно америчких, доносе изразито антидемократске одлуке. Наиме у Македонији, упркос вољи народа који је масовно бојкотовао референдумско изјашњавање, донете су одлуке „које битно мењају државни и укупни лик македонске државе". Слична ситуација била је у вези са црногорским признањем косовске сецесије. „Видимо да су исти они чиниоци који позивају да се успостави нешто што се немушто и рђаво назива разграничење, а што представља државно-правно признавање Косова и Метохије као независне државе, склони да посегну за решењима изразито недемократског карактера", рекао је Ломпар. Он је истакао да „протестујући против таквих ствари ми се у ствари, у ово време када је велика сенка стављена на онај племенити садржај идеје демократије, враћамо управо застави демократије".

Ломпар је протест оценио и као државотворни „зато што доводи до очигледности свест да држава Србија, представља нешто што ће бити у процесу деструкције уколико се на Косову и Метохији њеном сагласношћу успостави други државнополитички поредак". Она би тиме, према његовим речима, „ушла у процес даље ерозије њеног државног облика, сама напада идеју сопственога суверенитета и објективно доводи у питање свој карактер не само тамо где они који воде политику мисле него и тамо где они ни не помишљају да тај карактер може бити доведен у питање".

„Овај протест има и национални карактер не само због свега што смо чули када је реч о косовској традицији у културној, политичкој, симболичној и правној историји српског народа него и зато што косовско питање, по мом осећању ствари, тестира вољу за постојањем једног народа у његовој унутрашњој сагласности са самим собом и у покушају да ситуира своје место у свету у коме живи", подвукао је Ломпар. „Косовско питање поставља питање укупне егзистенције српског народа на Балканском полуострву, у врло неповољним контекстима других држава и у исто време обеснажује она настојања, уколико се овако једно накарадно решење уопште појави у јавној сфери и уколико – не смем ни да мислим – постане део стварности, тамо где српски народ има извесне облике аутономије који представљају битну компоненту наше националне егзистенције".

Ломпар је указао да овај протест треба да буде увод у један дубљи преокрет наше јавне свести, „који би је оспособио да разуме нешто што је битно, за саму историју српског народа, и за саму његову стварност, а то је демократски, државотворни и национални карактер оних људи и оних настојања који обележавају историју и садашњост српског народа".

Одговарајући на новинарска питања Часлав Копривица је указао како се организатори протеста не противе дијалогу са косовско-метохијским Албанцима као таквом али само уколико су оквири тог дијалога Устав Републике Србије и Резолуција 1244 СБ УН. Он је такође указао да је онеспокојавајуће да једно илегално тело, „Скупштина" у Приштини, расправља о овим питањима док се грађани Србије држе у незнању.

 

Присутни на конференцији (Фото: Прес центар УНС-а)

Коментаришући текуће грађанске протесте Слободан Самарџић их је оценио као оправдане и легитимне и као резултат једног дугог унутрашњег врења и незадовољства. Међутим, он је указао како му делује да организација и координација протеста уопште не постоји и да они трају исувише дуго а да не би изнедрили некакво вођство. Навео је да на тим протестима постоје опозициони политичари али као да се либе да преузму вођство.

Међутим, он је указао, да државотворни садржај у потпуности изостаје са ових протеста. Уколико меру приближавања, наставио је Самарџић, могућег вођства и демонстраната представља „Уговор са народом" ту нема важних питања државотворних питања, укључујући и Косово. Он је овај документ оценио као веома слаб. „Протест јесте права ствар али бојим се да ће он да временом усахне као поток у пустињском песку", завршио је поетском метафором Самарџић.

Говорећи о евентуалном настојању америчких власти да промене властодршце на овом простору он је таква тумачења оценио као незаснована. „Рекао бих да они са српским властима немају никакав проблем. То је за њих идеална ситуација. Једна гарнитура, која се легитимише националним програмом и контролише или има проруски оријентисано бирачко тело, води прозападну политику која је спремна да изађе Западу у сусрет у погледу захтева за предајом Косова. И то је заиста једна вештина која није свакодневна – не рачунајући Мила Ђукановића", рекао је Самарџић. „Не видим ту опасност за Србију, нећу рећи нажалост јер не бих волео да америчка страна смени било које руководство јер је то ствар овог народа – ако народ не може да смени лоше руководство онда ту нешто фали. Мислим да је ова влада стабилна и мислим да опозиција има погрешан став пуштајући да она вршља како хоће на најважнијем државном питању а не супротставља му се". Нагласио је да је тек после пет-шест година дошло до „неке врсте окупљања и неке врсте става у „Програму о тридесет тачака" који је јасан у погледу државног интегритета".

„За тих пет-шест година ова власт се изванредно стабилизовала" и она са мерама које прелазе „границу праве диктатуре", личне власти врло стабилно влада и има подршку читавог западног света, закључио је Самарџић.

 

Наглашавајући нестраначку природу протеста Копривица је на крају позвао и демонстранте који шетају суботом да се придруже као и гласаче СНС-а да поруче оном кога су изабрали да не може у њихово име да призна Косово. Самарџић је на крају подвукао да ће на протесном скупу говорити генерал Божидар Делић, Звонко Михајловић, последњи председник српске општине Штрпце, Милош Јовановић, председник ДСС-а, Милош Милићевић из студентског удружења „Црвена линија" и професор Филозофског факултета Милош Ковић.

Милош Милојевић

Погледајте још

Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:Јован Филиповић, ДСС, КиМ, Косово је Србија, Мило Ломпар, Милош Милојевић, Слободан Самарџић, Часлав Копривица, протести

 

понедељак, 11. фебруар 2019.

Антић: Космет као судбина

in4s.net

Антић: Космет као судбина

5-6 minutes


Чедомир Антић

Пише: Ћедомир Антић

Писали су амбасадори. Највиши стални дипломатски представници САД у Београду и Приштини. Мисле да ће, после узгредног Трамповог писма, њихово писмо нешто значити властима два посвађана народа.

Позивају, на српском и албанском, на укидање косовских такси на робу из Србије и БиХ. Траже и од Србије да нешто учини. Морају, да се не наљути њихово усвојено косовско дијете. Дали су му све самосталност после десет година сасвим слабе и по жртвама незнатне борбе и независност након осам година међународног глуматања. Сада се испоставља да су САД некада могле да раде шта год хоће, више не.

Стоји Клинтонов споменик у кичастој Приштини. Млади Тониблери пошли су прошле године на факултете, а можда су се упутили у иностранство гдје просјечни м лади Албанци нај лакше нађу посао. У току су косовски послови хуманиста Олбрајтове и Кларка. Али, без обзира на велику подршку, многа се обећања нису догодила.

Рецимо, Србија је под санкцијама била боље виђена по свијету него Албанци са Косова данас, у ЕУ и САД, који су им на ријечима толико наклоњени. Даље је и једноставније путовао гласач СПС-а из Црне Траве 1998. године, него што ће млађани Тониблер Тачи моћи данас када се чини да Косово иза ћошка чекају чланствау НАТО-у и ЕУ.

Управо зато амбасадори Скот и Коснет и желе да изједначе албанску косовку парадржаву и Србију. Србија би требало да „поступи конструктивно" када Албанци прихвате да су међународни уговори, које су потписали као територија под заштитом УН, важећи! То би било као када би лопов дошао до самопослуге и тражио 10 еура као надокнаду зато што ништа није украо. Србији замјерају зато што не дозвољава да Косово уђе у све међународне установе и, коначно, у Уједињене нације. Било би добро да то уради, кажу, пошто је то раскид са прошлошћу.

Када их Србија призна, албанске ће власти позвати православне свештенике албанске шовинисте из Албаније да отјерају свештенство и монаштво из наших царских лаври Грачанице, Дечана, Бањске, Св. Арханђела… Када то учинимо, албаска ће влада тражити одштету за рат, укључујући сваку кућу коју су срушили ОВК и НАТО.

Шиканираће српске предсједнике и премијере тражећи да им открију гдје су нестали Микићи, Воштинићи, Стојковићи, Милојковићи пошто генерали Змија, Харадинај, Сељими-Султан, Реми и Нациста тврде и бесу дају да нису код њих. О пространој и славној Прешевској долини, једној од шест звјездица земаља са косовске заставе и да не говоримо. Данас су мирни, да би тада постали јако и неутјешно незадовољни.

Помишљам да су Грци били паметни када су рекли: „Не дамо ништа". Сви ти млади национализми агенти су старих империјализама. То су прихвати ли да буду демократски, консензусом. Зато, не дамо ништа. Ево, поједини вазални медији Кајла Скота зову „Скат". Као да не схватају да асоцијација долази из понашања, а не из имена.

Књижевника Валтера Скота ћемо увијек вољети, због његовог дјела, а не зато што му је неки неоквислинг промијенио изговор презимену. Нека је Скат или Скот, он нас често подсјећа на почаст коју су САД дале Михајлу Пупину. Не спомиње притом да су САД подржале Србију да ослободи свој народ у Банату, Пупиновој земљи, управо због те почасти. Шта ће ми данас празни телевизијски спот гдје над Бијелом кућом вијори и српска застава, ако су САД увијек уз оне који обесправљују Србе и Србију?

Можда би и ми требало да размислимо о суштини имену. У наш портфељ не треба да уђе само заштита нашег народа, светиња, имовине… Ту је и сва баштина, и она нематеријална. Косово је наше, српско име. То није албанска „Коссова", није ни „Косоово", како изговарају англосаксонски туђини. То је српска земља, српско поље и српска идеја о вјери и слободи. Албанци тај назив нису користили до 20. вијека. Зашто тој земљи, на коју су дошли да затраве српска гробља у селима и углавном им погрешно изговарају древна с ловенска имена, када се договоримо и споразумијемо, не дају име „Дарданија".

По земљи туђина који су им постали адоптивни преци зато што нема потомака ни извора да свједоче у њихову корист? Зашто је не назову Сјеверна Илирида (у Македонији је Јужна)? Важно је да су слободни и да иду ка ЕУ, ено им Сјеверномакедонаца, да посвједоче.

Један је лингвиста недавно рекао да се назив језика „црногорски односи на земљу, а не на народ". Исправно би било „Црногорачки језик". Е, то је компромис. Ми смо будаласти први на свијету признали „босански језик" (умјесто ,,бошњачки). Још нисмо ништа рекли о црногоском питању. Идем да пишем српском министру просвјете.

Извор: Дан

Прочитајте још:

 

недеља, 10. фебруар 2019.

"Pet scenarija za rešenje pitanja Kosova"

radiokim.net

"Pet scenarija za rešenje pitanja Kosova"

| Politika | Tanjug, Blic | komentara: 0 | pregleda: 94

4 minutes


Podela teritorije, normallizacija, korekcija granica, razmena teritorija i status kvo, pet su scenarija za rešenje pitanja Kosova, piše Blic.

Ovu godinu, navodi list, međunarodna zajednica označila je kao presudnu za donošenje rešenja statusa juzne srpske pokrajine i kao prvu opciju navodi podelu te teritorije za koju kaže da već decenijama zvuči kao "moguć dostojanstven odlazak Srbije s Kosova".

Kao pozitivna strana ovog rešenja se navodi to sto Srbija vraća kontrolu nad teritorijom severa Kosova koju većinski nastanjuju Srbi, dok se kao negativna strana navodi budući statu srpske zajednice, južno od Ibra, koja nije obuhvaćena podelom.

Priština bi, navodi se, u tom slučaju najverovatnije ukinula specijalna prva za Srbe koja uključuju široka ovlašćenja lokalnih samouprava, zagarantovana mesta u parlamentu i obavezno učešće u vladi.

List konstatuje da je ova ideja teško ostvriva jer je odmah nakon okončanja sukoba 1999. imala, ali, kažu, i danas ima čvrste protivnike u medunarodnoj zajednici.

Kao druga opcija se navodi normalizacija, odnosno Sporazum o sveoubhvatnoj normlaizaciji koji ne bi značio formalno priznanje navisnosti Kosova, ali bi deblokirao Kosovo u međunarodnim institucijama.

Pozitivna strana ovog rešenja bila bi očuvanje jedinstvene srpske zajednice i njihove kulturne baštine na Kosovu u okviru široke atuonomije i specijalnih veza sa Srbijom, piše list koji kao lošu stranu ovog rešenja vidi u tome što Srbija u finalnom sporazumu uslovno dobija malo više od onog što je postigla prvim sporazumom, a to je Zajednica srpskih opština.

Kao veliko pitanje, navodi se, nameće se i da i će vlasti u Prištini poštovati autonomiju Srba nakon ostvarenja članstva u UN i drugim međunarodnim organizacijama.

Korekcija granica je, piše Blic, rešenje koje se najčešće pominje i značila bi "manju teritorijalnu satisfakciju od podele Kosova".

Prva mogućnost u okviru ove opcije podrazumevala bi da se Kosovo vrati na linije iz 1953., što bi značilo da Srbija preuzima kontrolu nad većim delom ili celom površinom opštine Leposavić, dok bi druga solucja podrazumevala da Priština zadrži Kosovsku Mitrovicu i Gazivode.

Kao prednost prvog rešenja se navodi to što sever Kosova ostaje i dalje kompaktan sa dve opštine i Kosovskom Mitrovicom, kao urbanim centrom koji može da dobije status posebnog distrikta.

Druga varijanta korekcije granica nudi veću teritorijalnu celinu, piše Blic i dodaje da oba rešenja, kao i u slučaju podele, strateški štite Kopaonik i "meki trbuh centralne Srbije".

Korekcija, prema Blicu, znači i da resursi Trepča i Gazivode imaju zajedničku upravu Srba i Albanaca, ili dogovornu privatizaciju, ali u okviru kosovskog sistema.

Kao četvrto rešenje se navodi razmena teritorija, koja bi se odvijala po etničkom principu i ovakvo rešenje, navodi se, ima prizvuk trajnog istorijskog sporazuma između Srba i Albanaca jer je za mnoge pomirenje moguće samo uz etnčko razgraničenje.

Međutim, navodi se, da u ovakvo scenariju mnoga pitanja ostaju otvorena a kao prvo je: Šta je pravi dobitak za Srbiju i Srbe na Kosovu?

Najzad, kao peti scenario je ostanak na istom ili status kvo. To je, piše Blic, predlog onh koji smatraju da je rešenje u ovoj godini nepovoljna opcija.

A kao ključna negativna posledica statusa kvo je da Albanci na Kosovu neće prihvatiti Srbiju kao svoju zemlju i sa promenom geopolitičkih okolnosti, već će samo osnažiti svoje društveno i političko jedinstvo sa Albanijom.

 

субота, 9. фебруар 2019.

Kosovska država je talac nerazjašnjenih ubistava!

kossev.info

Kosovska država je talac nerazjašnjenih ubistava! - KoSSev

KoSSev -

10-13 minutes


Beljulj Bećaj (Belul Beqaj), rođen je u Prizrenu 1957, gde je završio osnovnu i srednju školu. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, magistrirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Prištini i doktorirao političke nauke na Univerzitetu "Kiril i Metodije" u Makedoniji. Autor je stotine javnih i naučnih radova.

Piše: Beljuj Bećaj

"Sijamski blizanci" koji su spremni da žrtvuju žive, imaju manje spremnosti da rasvetle ubistva onih čija smrt na neki način krivi njih. Dokle god budu na slobodi inspiratori, organizatori, nalogodavci izvršioci ovih krivičnih dela, građani Kosova i Srbije neće imati istinsku slobodu.

Poštovani prijatelju,

Na Kosovu i u Srbiji su na vlasti oni koji su direktni ili indirektni učesnici zadnjeg konflikta. Nerazjašnjeno ubistvo Olivera Ivanovića je posledica nerazjašnjenih ubistava nestalih tokom rata i nekoliko stotina ubijenih neposredno posle, pretežno na Kosovu i u Srbiji. Čvrsto verujem da su i nenormalni odnosi između Srba i Albanaca taoci nerasvetljenih masakara u Izbici, Rečaku, Golubovcu…i ubistava u Petrovom Selu, Dolče Vita-i, Goraždevcu, Velikoj Hoči, Mitrovici…

Dokle god budu na slobodi inspiratori, organizatori, nalogodavci izvršioci ovih krivičnih dela, građani Kosova i Srbije neće imati istinsku slobodu! Zato, smatram da si delimično u pravu kad kažeš da "se mora glasno reći da Vučićeva vlast ne može da izbegne odgovornost za ubistvo Olivera Ivanovića". Smatram da nije samo on odgovoran za ovo ubistvo, nego i za druga nerazjašnjena ubistva ništa manje od Hašima Tačija koji je neprekidno bio glavni politički protagonista!

Dakle, oni su razlog zašto Kosovo i Srbija nisu ispunile domaći zadatak. H. T. i A. V. približili su se međusobno, srazmerno udaljavanju njihovih naroda. Oni nisu dokazali političku volju da se pokrene nezavisna i efikasna istraga o tvrdnjama o ratnim zločinima i zločinima protiv čovečnosti, o ubistvima sa političkim i nacionalnim motivima, pa je ova nadležnost (što se Kosova tiče) prešla na međunarodne instalirane institucije. Činjenica da se međunarodno pravosuđe bavi unutrašnjim pitanjem pravne suverenosti kosovske države sa jedne strane, dok uporno, zvaničnici SAD-a insistiraju da se rasvetli u potpunosti i osude pravosnažnom presudom organizatori, nalogodavci i izvršioci ubistava braće Bitići u Petrovom Selu (Srbiji), sa druge strane, dokazuje da je pravosuđe ovih država pod opsadnom kontrolom vlasti.

Nažalost, nastojanja međunarodnih faktora da se pravosuđe oslobodi od političkih okova, do sada je bilo neuspešno, da ne kažem, međunarodni pravni zvaničnici su se veoma brzo utopili u kosovski mentalitet, umesto da promene balkanski mentalitet kosovara! Zato za mene nije čudno što „misija pravde" nije pokazala interesovanje za rasvetljavanje i ovog zločina.

Budući da UNMIK, a ni EULEX nisu za dve decenije ostvarili napredak u rasvetljavanju više stotina slučajeva, sva nadanja su usmerena u formiranju Specijalnog suda koji je nastao posle otkrića bivše glavne tužiteljke Haškog tribunala Karle del Ponte, objavljenog 2008. u njenim memoarima "The Hunt: Me and the war criminals". To je bio povod na osnovu kojeg je Specijalni izvestilac Saveta Evrope Dik Marti sproveo istragu koja je krajem 2010, rezultirala sugestivnim izveštajem, u kojem se tvrdi da je oko 500 civila, različitih nacionalnosti, uglavnom Srba, oteto na Kosovu posle razmeštanja snaga KFOR-a i da je jedan broj njih tajno prebačen u Albaniju… Savet Evrope je ovaj izveštaj usvojio početkom 2011. godine i zatražio „nezavisnu istragu koja bi došla do pune istine o ovim tvrdnjama". U svom izveštaju Dik Marti kao najodgovornije za zločine kojima će se baviti Specijalni sud direktno imenuje većinu lidera Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), na čelu sa Hašimom Tačijem, koji su bili članovi tzv. Dreničke grupe i koji su danas okosnica političke piramide na Kosovu.

Poštovani prijatelju,

Godinu 2011, smatram godinom kada je stvorena interesna simbioza političkih piramida na Kosovu i u Srbije u cilju opstanka vlasti, i putem zataškavanja istina o nestalima, a što se dogodilo tokom i posle sukoba, do ubistva Olivera Ivanovića. Zašto?

Prvo, slažem se sa tobom da veliki broj Albanaca ni danas ne misli da je Oliver Ivanović, „bio svetac". Štaviše, on se kod jednog dela Albanaca doživljava, zbog kontradiktornog iskustva sa prištinskim i beogradskim vlastima, kao kontroverzna ličnost, ali je jasno kao dan, da je on, imajući nepoželjna iskustva sa beogradskim i prištinskim vlastima, pre svih uvideo da je najbolje rešenje za kosovske Srbe da ne budu instrumenti u njihovim rukama. Njegove političke poruke da kosovski Srbi treba da budu autonomni u traganju za vlastitim rešenjem nisu išle u prilog zajedničkoj strategiji "sijamskih blizanaca" (A.V., H. T.) o podeli Kosova. Sa druge strane, vlast je "morala" da sahrani ideju kosovskih Srba da rešenje svoje egzistencije traže nezavisno od političke piramide Beograda i Pristine, ali uz podršku međunarodne zajednice, i Albanaca (deo civilnog društva, inteligencije) koji misle da ovdašnji Srbi treba da imaju adekvatnu ponudu koja će njih učiniti spokojnim u svojim domovima.

Drugo, posle objavljenog izveštaja Dika Martija, Hašim Tači je najavio tužbu protiv njega jer su članovi njegove ekipe „otkrili da je Drenička grupa imala svog šefa – ili u terminologiji organizovanog kriminala, svog bosa – renomiranog političkog lidera i verovatno međunarodno najpriznatiju ličnost iz OVK, Hašima Tačija". Tužba nije podignuta ali je H.T. započeo strategiju spasenja od Specijalnog suda, tako što je prvobitno počeo da vodi "brigu" o nestalim Srbima.

Tako je, jednom prilikom, na pitanje Insajdera povodom ubistava srpskih novinara da li oseća neku ličnu odgovornost zato što to nije istraženo, Tači rekao: „Postavljalo se u javnosti to pitanje – zašto tek sada, pošto sam ja sada predsednik države, ali sada je izvršna vlast prešla u ruke kosovskih institucija, dok je ranije, tokom moja prethodna dva mandata na mestu premijera, ceo pravosudni sistem bio u nadležnosti međunarodne zajednice. Stoga se sada radi na tome, kada sam ja predsednik, jer sada lokalne institucije imaju izvršnu vlast".

Umesto da otkrije tu istinu, i da počinioce izvedu pred organe pravosuđa i da dobiju zaslužene presude – on je započeo tehnički dijalog, nastavio sa političkim i misli da završi teritorijalnim! Imajući u vidu moje iskustvo sa njim i dok se ne iznese prava istina o njemu, mislim da je on u stanju da prihvati svako rešenje koje može njega da oslobodi od potencijalne optužbe Specijalnog suda.

Zbog toga se, posle dvadeset godina od sukoba i godinu dana posle ubistva, istraga pretvorila u prebacivanje optužbi sa jedne na drugu stranu Ibra, ali cilj nije da se otkrije istina, nego da "sijamski blizanci" pokopaju istinu što je moguće dublje sa ove i one strane Ibra, kako bi došli do podele.

Tako će Aleksandar Vučić postati "pravi vožd", koji je za razliku od Miloševića, bez rata, podelio Kosovo i stvorio pretpostavke za veliku Srbiju, istovremeno optužujući Albance da stvaraju veliku Albaniju! Na drugoj strani, pretpostavke stvaranja velike Albanije, mogu amortizovati nezadovoljstvo većine, ali i Specijalnog suda, da se sudbina H.T. odluči u Specijalnom sudu!

Treće, vrlo je simptomatično kako je moguće da gospođa Mogerini (EU) i predsednik Tramp, (SAD) insistiraju da započeti proces o dijalogu 2011 – završe sa H. T., kojeg su upravo predstavnici Saveta Evrope označili kao glavnoosumnjičenog u izveštaju svog renomiranog poslanika! Zdrava logika nam govori u prilog zaključku da je on uslovljen da započeti posao dovrši, jer sporazum podele o kome se priča ne bi prihvatio niko ko nije uslovljen!

Da li međunarodni zvaničnici misle da je uslovljeno rešenje, pravedno rešenje, utoliko pre, ukoliko je iznuđeno? Da li ova nedvosmislena podrška prema H.T. znači da su nalazi u Izveštaju Dika Martija bili samo prazno slovo na papiru? Da li to znači da će Specijalni sud osloboditi glavnoosumnjičenog i optužiti lokalne komandante? Da li su ove birokrate svesne posledica ukoliko se izgubi poverenje i u međunarodnu pravdu, dok su nacionalne pravde pod opsadnom kontrolom vlasti? Koliko su građani slobodni dok traje opsadno stanje pravde?! Da li će Specijalni sud, pod pritiskom politike, naslediti promašeni model UNMIK-a i EULEX-a? Ako je tako, da li će realizacija "sporazuma" T. H. i A.V. , koji će "proslaviti" i Garden Rose (SAD) pokopati istine o ubistvima, uključujući i Oliverovo?

Specijalni sud treba da se oslobodi izgovora da će "potpuna funkcionalizacija uticati na izbore". Naprotiv, upravo zbog toga treba da odigra prelomnu ulogu u promeni unutrašnjih odnosa kosovske političke scene, jer dosadašnje odsustvo efikasnog pravosuđa ratni komandanti su iskoristili za jačanje svojih pozicija koje su upotrebili i za zataškavanje nerasvetljenih ubistava.

Da je Specijalni sud funkcionisao efikasno, ne bismo imali danas 50-60 hiljada lažnih veterana koje su proizveli komandati koji nisu imali istinske namere oslobođenja od Miloševićeve mašinerije! Ne bi pobegao tužilac tog predmeta u SAD! Kosovsko političko rukovodstvo nije shvatilo dobronamernu sugestiju J. Rubina, koji je pre šest godina rekao da je: "Najbolje da se povuku sa političke scene dok su jos uvek popularni." Ali, budući da ratno političko rukovodstvo nije sazrelo da shvati neophodnost povlačenja, preostaje jedino pravni međunarodni tornado koji može da raščisti "žito od kukolja". To može da ulije nadu da će se stvoriti pretpostavke za zdravo društvo. Nećemo imati izjave političkih lidera u stilu "znam ko nije kriv".

Na kraju, bilo bi pogubno ako Specijalni sud ponovi greške UNMIK-a i EULEX-a. Pogotovu ne sme da se oslanja na kosovsko i srpsko pravosuđe. Ova sporovozna pravna mašinerija mora da se završi uspešno, nezavisno od kalkulacija "sijamskih blizanca". U suprotnom, ako se poljuljano poverenje izgubi i u međunarodnu pravdu, region će obuhvatiti anarhija koja može da bude uvod u novu destabilazaciju i moguće nove etničke konflikte. Ukoliko Specijalni sud nasledi obrasce prethodnih međunarodnih institucija, građani Kosova će živeti u strahu od novog zločina i zlog „rešenja".

Iz ovih razloga,"sijamski blizanci" koji žele da žrtvuju žive, imaju manje spremnosti da rasvetle ubistva onih čija smrt na neki način krivi njih. Zbog toga rad Specijalnog suda mora da bude uspešan u nameri da ispuni razlog konstituisanja.

Comments

comments

 


Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.