standard.rs

Neoprostiva greška Imperije

Алистер Крук

13–16 minutes

---

Zapad je smatrao da je ekonomski kolaps Rusije nakon sankcionog napada toliko podrazumevajuća stvar, da nije ni razmatrao scenario u kojem će Moskva celom svetu otkriti recept za otpornost

Velika je pogrešna procena našeg doba – ona koja bi mogla da označi početak kolapsa dominacije američkog dolara, i stoga globalnog pokoravanja političkim zahtevima SAD. Ali njen najzlokobniji elemenat jeste usmeravanje SAD ka zagovaranju opasne ukrajinske eskalacije direktno protiv Rusije (u vezi sa Krimom).

Vašington se ne usuđuje – i zapravo ne može – da popusti kada je u pitanju primat američkog dolara. To popuštanje bi bio ključni znak 'američkog opadanja'. Tako je vlada Sjedinjenih Država talac svoje finansijske hegemonije, na načine koji se retko u potpunosti razumeju.

Bajdenov tim ne može da ustukne od svog fantazmagoričnog narativa o ruskom poniženju koje samo što nije nastupilo; njihov politički ulog je ogroman. Ipak, to je postalo egzistencijalno pitanje za SAD baš zbog početne pogrešne procene koja je vremenom nadograđivana do teze o posrnuloj Rusiji, koja samo što nije dožvivela kolaps.

Šta je onda ovo 'Veliko iznenađenje' – gotovo potpuno nepredviđeni događaj skorašnje geopolitike koji je uzdrmao američka očekivanje, i koji odvodi svet na ivicu provalije?

Otpornost kao iznenađenje

To je, jednom rečju, Otpornost. Otpornost koju je pokazala ruska ekonomija nakon što je Zapad usmerio celokupnu silinu svojih finansijskih resursa da slomi Rusiju. Zapad se ustremio na Rusiju na svaki zamislivi način – putem finasijskog, kulturnog i psihološkog rata – i sa pravim vojnim ratom koji mu je usledio.

Ipak, Rusija je preživela, i to relativno neokrnjena. Ona deluje sasvim dobro – možda bolje, čak, nego što su mnogi ruski insajderi očekivali. Obaveštajne službe zemalja anglosfere uveravale su lidere Evropske unije da ne brinu; da je u pitanju čist zicer. Putin ni na koji način ne može da preživi. Brzi finansijski i politički kolaps, obećavali su, izvestan je ishod cunamija zapadnih sankcija.

Njihova analiza predstavlja obaveštajni promašaj uporediv sa nepostojećim iračkim oružjem za masovno uništenje. Ali umesto da dođe do kritičkog preispitivanja, pošto događaji nisu usklađeni sa prethodnim predviđanjima, oni su odlučili da podignu uloge. Međutim dva promašaja tog reda veličina su jednostavno previše.

Zašto ova 'promašena očekivanja' čine tako veliki međunarodni obrt našeg doba? Zato što Zapad strahuje da njegove pogrešne procene mogu da dovedu do kolapsa dolarske hegemonije. Ali strahovanje se proteže dalje od ovog pojedinačnog činioca – (koliko god ostvarenje ovog, jednog činioca, bilo loše iz američke perspektive).

Spoljno usmeravanje

Robert Kejgan je potcrtao kako je usmeravanje spoljašnosti (external forward motion) i američka 'globalna misija' žila kucavica američkog unutrašnjeg političkog ustrojstva – više nego bilo koji nedorečeni nacionalizam, ukazuje profesor Pol[1]. Od zasnivanja zemlje, Sjedinjene Države su bile ekspanzionistička republikanska imperija; bez usmeravanja spoljašnosti, građanske veze i domaće jedinstvo postaju upitni. Ukoliko Amerikanci nisu povezani ekspanzivnom republikanskom veličinom (greatness), koja svrha, pita se profesor Pol, povezuje ove razdeljene rase, verska i ideološka uverenja i kulture? (Kultura 'osvešćenosti' (Woke) ne nudi rešenje, s obzirom da pre unosi nove podele, nego što predstavlja središte oko kojeg bi se moglo izgraditi jedinstvo.)

Suština je u tome da je Ruska Otpornost, jednim udarcem, potresla staklenu glazuru zapadnih uverenja o sopstvenoj sposobnosti 'upravljanja svetom'. Nakon nekoliko zapadnim promašaja usredsređenih prema promenama režima vojnim operacijama 'šoka i zapanjenosti' (shock-and-awe), čak su i tvrdokorni neokonzervativci – do 2006. godine – prihvatili da instrumentalizacija finansijskog sistema (weaponised financial system) jeste jedini način da se 'obezbedi Imperija'.

Ali ovo uverenje je sada uzdrmano – i države širom sveta su na to obratile pažnju.

Veliki razotkrivač

Šok koji je izazala pogrešna procena je tim veći što je Zapad prezrivo sagledavao Rusiju kao nazadnu ekonomiju, sa brutodruštvenim proizvodom koji je u rangu sa Španijom. U intervjuu za Figaro prošle nedelje, profesor Emanuel Tod istakao je da Rusija i Belorusija, uzete zajedno, čine svega 3,3 odsto svetskog brutodruštvenog proizvoda. Francuski istoričar se stoga zapitao, 'kako je onda moguće da su ove države u stanju da pokažu toliku otpornost – suočene sa punom snagom finansijskog napada?'

Pa, prvo, kao što je istakao profesor Tod, BDP kao mera ekonomske otpornosti u potpunosti je fiktivan. Suprotno svom nazivu, BDP meri samo agregatnu potrošnju. I veliki deo onoga što se beleži kao 'proizvodnja', poput prenaduvanih računa za zdravstvenu negu u SAD i (rečeno uz veliku dozu ironije) usluga poput stotina visoko plaćenih ekonomskih i bankarskih analitičara, zapravo nije prozvodnja već 'mehur od sapunice'.

Muškarac sa zaštitnom maskom na licu ulazi u zgradu Njujorške berze na Volstritu (Foto: Reuters/Lucas Jackson)

Ruska otpornost, Todovi navodi svedoče, dolazi otuda što Rusija ima stvarnu proizvodnu ekonomiju. 'Rat je ultimativni test političke ekonomije', istakao je. 'Rat je Veliki razotkrivač (Great Revealer)'.

Pa šta je onda rezotkriveno? Razotkrivena je još jedna prilično neočekivana i šokantna činjenica – ona koja zbunjuje zapadne komentatore – Rusija nije ostala bez raketa. Kako 'ekonomija veličine Španije', pitaju se zapadni mediji, može da izdrži dugotrajni rat iscrpljivanja protiv NATO a da ostane bez municije?'

Ali, kako je Tod istakao, Rusija je uspela da održi svoje snabdevanje oružjem zato što ima stvarnu ekonomiju proizvodnje koja je sposobna da snabdeva ratni napor – čime Zapad više ne raspolaže. Zapad, sa fiksacijom obmanjujućom metrikom BDP-a – i uz svoju pristrasnost koja minimizuje negativne ishode (normalcy bias) – zaprepašćen je da Rusija ima kapacitet da prevaziđe oružane inventare NATO. Rusiju su zapadni analitičari opisivali kao 'tigra od papira' – što je oznaka koja sada više pristaje NATO-u.

Prizivanje istorije

Ostatak sveta nije propustio da uoči važnost 'Velikog Iznenađenja' – ruske otpornosti – proistekle iz stvarne ekonomije proizvodnje nasuprot očigledne slabosti hiperfiskalizovanog zapadnog modela koji pokušava da nagrabi municiju.

Ovde se možemo pozvati na daleku istoriju. U predvečerje Prvog svetskog rata, britanski establišment je bio zabrinut da bi mogao izgubiti nadolazeći rat sa Nemačkom: britanski bankari su bili skloni da daju kratkoročne zajmove, u maniru 'upumpaj i naplati', dok su nemačke banke direktno investirale u dugoročne industrijske projekte stvarne ekonomije – i stoga se smatralo da je Nemačka sposobnija da bolje održi snabdevanje ratnim materijalom.

Čak i tada, anglo-elite su uviđale inherentne slabosti visoko fiskalizovanog sistema, što su kompenzovale jednostavnom eksproprijacijom resursa ogromne Imperije kako bi finansirali pripreme za nadolazeći Veliki rat.

Pozadina je da su SAD nasledile britanski finansijski pristup koji je potom ušao u turboubrzanje kada su SAD prinuđene da odustanu od zlatnog standarda [pritisnute] narastajućim budžetskim deficitom. Sjedinjenim Državama bilo je potrebno da privuku svetsku 'štednju' u SAD, uz pomoć koje bi finansirale deficite nastale Vijetnamskim ratom.

Ostatak Evrope od 19. veka naovamo bio je oprezan prema anglo-modelu Adama Smita. Fridrih List je prigovarao kako Britanci pretpostavljaju da je krajnja mera društva uvek njegov nivo potrošnje (rashoda, otkuda potiče metrika brutodruštvenog proizvoda). Na duge staze, zagovarao je List, dobrobit društva i njegovo ukupno bogatstvo nisu određeni time šta društvo može da kupi, već time šta može na dugi rok da napravi (odnosno vrednostima koje dolazi iz realne, samoodržive ekonomije.)

Nemačka škola zastupa stav da će insistiranje na potrošnji na kraju krajeva biti samoporažavajuće. Ono će odvlačiti sistem od stvaranja bogatstva, i na kraju će dovesti do toga da nije moguće toliko trošiti, ili da nije moguće toliko uposliti. List je bio u pravu u ovoj analizi.

'Rat je – završni test – i Veliki razoktrivač (Great Revealer)' (prema Todu). Koreni alternativnog ekonomskog gledišta su istrajavali i u Nemačkoj i u Rusiji (sa Sergejom Viteom), uprkos doskorašnjoj prevlasti hiperfiskalizovanog anglomodela.

Putevi 'evroazijske ere'

I sada sa 'Velikim Razotkrivanjem', fokusiranje na realnu ekonomiju je ključni element Novog globalnog poretka, što ga dramatično razlikuje po ekonomskom sistemu i po filozofiji na kojoj je zasnovan u odnosu na zapadnu sferu.

Novi poredak razlikuje se od starog ne samo u pogledu ekonomskog sistema i filozofije, već i kroz rekonfiguraciju nervnog sistema kroz koji se odvija trgovina i kulturna razmena. Stari trgovinski putevi se zaobilaze i ostavljaju da venu – kako bi bilo zamenjeni vodenim rutama, naftovodima, gasovodima i koridorima koji zaobilaze sva uska grla preko kojih Zapad može fizički da kontroliše trgovinu.

Rukovanje Ibrahima Raisija i Vladimira Putina u Samarkandu, septambar 2022. (Foto: middleeastmonitor.com)

Severo-istočni arktički prolaz, na primer, otvorio je unutarazijsku trgovinu. Neiskorišćena naftna i gasna polja na Arktiku na kraju će popuniti potrebe za snabdevanjem proistekle iz ideologije koja nastoji da okonča investicije velikih zapadnih naftnih i gasnih kompanija u fosilna goriva. Severno-južni koridor (sada otvoren) povezuje Sankt Peterburg sa Mumbajem. Druga komponenta povezuje vodne pravce od severne Rusije do Crnog mora, preko Kaspijskog jezera i odatle prema jugu. Očekuje se da još jedna komponenta poveže kaspijski gas iz Kaspijske mreže gasovoda južno do gasnog čvorišta u Persijskom zalivu.

Gledano na ovaj način, deluje kao da su se neuronske veze mreže stvarne ekonomije pomerile sa Zapada nakon čega su uspostavljene na novim lokacijama na Istoku. Ako je Suec bio vodni put evropske ere, a Panamski kanal predstavljao 'Američki vek', onda će severo-istočni arktički vodni pravac, koridor Sever-Jug i afrička železnička mreža biti putevi 'evroazijske ere'.

U suštini, Novi poredak se priprema da izdrži dugotrajni ekonomski sukob sa Zapadom.

Ponzijeva šema

Vratimo se na 'šokantnu pogrešku' (Egregious Miscalculation). Ovaj nastajući Novi poredak egzistencijalno ugrožava dolarsku hegemoniju – Sjedinjene Države su zavele ovu hegemoniju zahtevom da se cene nafte (i drugih osnovnih dobara) iskazuju u dolarima, i omogućavanjem pomamne fiskalizacije tržišta imovine u SAD. Samo ova potražnja za dolarima omogućuje Sjedinjenim Državama da finansiraju svoj budžetski deficit (i vojni budžet) iz ničega.

U ovom pogledu, ova visoko fiskalizovana dolarska paradigma ima osobine koje podsećaju na sofisticiranu Ponzijevu šemu: ona privlači 'nove investitore' namamljene mogućnostima kreditiranja sa nultim troškovima i obećanjima 'sigurnog' povrata (aktivom koja se stalno gura naviše likvidnošću Federalnih rezervi). Ali zov 'sigurnog povrata' prećutno je osiguran napumpavanjem jednog mehura za drugim, u sve dužem nizu mehura – naduvavanim po niskim cenama – pre nego što konačno budu odbačeni. Proces se zatim ponavlja, iznova i iznova.

U ovome je suština stvari: kao i izvorna Ponzijeva prevara, ovaj sistem se oslanja na stalni, i rastući, priliv novog novca u šemu, za kompenzovanje 'isplata' (finansiranje rashoda američke vlade). Što znači da američka hegemonija sada zavisi od stalne prekomorske dolarske ekspanzije.

I kao i sa svakom drugom čistom Ponzijevom šemom, kada priliv novca presahne, ili kada potraživanja za isplatama narastu, šema propada.

Da bi se sprečilo da svet odustane od dolarske šeme za novi globalni trgovinski poredak, naređeno je da se pošalje signal krvničkim napadom na Rusiju, što je bilo upozorenje da svako ko napušta šemu na sebe navlači sankcije američkog Ministarstva finansija koje će skršiti njegovu ekonomiju.

Saterani u ćošak

Ali onda dolaze dva događaja koja menjaju situaciju, jedan za drugim: inflacija i kamatne stope penju se naviše, obarajući vrednost dekretnog novca (fiat money) i potkopavajući obećanje 'osiguranog povrata'; i drugi, Rusija nije doživela kolaps suočena sa finansijskim Armagedonom.

'Dolarska Ponzijeva šema' pada; padaju američka tržišta; pada vrednost dolara (u odnosu na osnovna dobra).

Ovu šema bi mogla biti narušena 'ruskom otpornošću' – i time što se veći deo planete svrstava u odvojeni ekonomski model, koji više nije zavistan od dolara za podmirivanje svojih trgovinskih potreba (to jest, novi 'novčani priliv' u dolarsku Ponzijevu šemu se umanjuju, baš kako 'novčani odliv' eksplozivno raste, sa potrebom SAD da finansiraju sve veće deficite, sada domaćim izvorima).

Sat u Njujorku pokazuje iznos nacionalnog duga SAD, 30. novembar 2017. (Foto: Shannon Stapleton/Reuters)

Vašington je očigledno napravio stratosferski veliku grešku misleći da ne nakon sankcija ruski kolaps pitanje trenutka; nešto što je toliko samopodrazumevajuće da ne zahteva pažljivo preispitivanje.

Stoga je Bajdenov tim saterao Sjedinjene Države u tesni ukrajinski 'ćošak'. Ali u ovom stadijumu – realno posmatrano – šta Bela kuća može da uradi? Ona ne može da odstupi od narativa 'predstojećeg ruskog poniženja' i poraza. Oni ne mogu da dopuste da narativ propadne zato što je postao egzistencijalna komponenta borbe za očuvanje onog što se može sačuvati od 'Ponzijeve šeme'. Priznati da je Rusija 'pobedila' isto je što i reći da 'Ponzi' mora da obustavi dalje isplate (baš kao što je Nikson uradio 1971. godine tako što je okončao mogućnost povlačenja sredstava sa 'zlatnog šaltera').

Komentator Ives Smit je provokativno zapazio – 'Šta ukoliko Rusija ubedljivo pobedi – a opet zapadna štampa odluči da to prećuti?' Pretpostavljamo da bi u takvoj situaciji ekonomsko sukobljavanje između Zapada i Novog globalnog poretka moralo da eskalira u obuhvatniji, duži rat.

Prevod M. M. Milojević/Novi Standard

Naslovna fotografija: AP Photo/Manuel Balce Ceneta

Izvor: Strategic-culture.org

BONUS VIDEO:

 

standard.rs

Davos je izgubio značaj

Синиша Љепојевић

6–7 minutes

---

Ovogodišnji, nedavno održani samit Svetskog ekonomskog foruma u Davosu nije doneo nove ideje ali je pokazao da je taj doskorašnji duhovni izvor Zapada potpuno izgubio značaj. Davos je i simbol urušavanja institucija decenijske dominacije Zapada i njihove marginalizacije u savremenim globalnim kretanjima.

Forum u Davosu je formiran 1971. godine, u vreme kada je Amerika gradila razne neformalne grupe, od G7 do Trilateralne komisije, kako bi eliminisala zvanične međunarodne institucije nastale posle Drugog svetskog rata i izvan njih nametala odluke u svom interesu, lažno se predstavljajući kao međunarodna zajednica.

Autor ideje o formiranju Svetskog ekonomskog foruma je Henri Kisindžer u vreme kada je bio profesor na Harvard univerzitetu pri kojem je forum i trebalo da radi. Ali, hteo se izbeći utisak da je to američka institucija, pa je odlučeno da bude u Švajcarskoj, „neutralnoj zemlji", u Davosu.

Kao osnivač je, međutim, predstavljen Klaus Švab, bivši Kisindžerov student, nemački državljanin.

Potrošeni model

Decenijama se u Davos išlo kao na hadžiluk, bio je mesto hodočašća i poklonjenja nevidljivom bogu koji kreira savremeni svet. Bio je Meka takozvanog neoliberalnog modela društva koji je harao planetom; onaj ko mu se nije povinovao proglašavan je za otpadnika i neprijatelja. Taj model je uništio mnoge ekonomije i društva i pretvorio se u instrument pljačke koji je, na kraju, oslabio i sam Zapad. Davosov model društva je potrošen i postao je izvorište destrukcije. Doduše, tamo se još uvek mogu sresti neki ljudi koje je u normalnim okolnostima teško videti. Ali, to više nema značaja. Davos je, kao i drugi skupovi, postao velika i veoma skupa pričaonica kojoj više malo ko veruje.

Ovogodišnji samit nije imao novih ideja a učesnici su se bavili svime onim čime se već godinama bave grupe koje je osnovao Zapad. To su „održivi razvoj, energetska tranzicija, zelena agenda, stabilizacija trgovinskih lanaca i investicija".

Davos (Foto: Tanjug/AP Photo/Markus Schreiber)

Ukazano je i na aktuelne probleme, od rata u Ukrajini preko krize troškova života do kamatnih stopa koje su na istorijski visokom nivou. Najiskrenija je bila direktorka Međunarodnog monetarnog fonda Kristalina Georgieva koje je iznela procene da će globalna ekonomija ove godine dostići dno i da će doći do dodatnog usporavanja privrednog rasta. Procene su da će na globalnom nivou privredni rast biti oko 2,7 odsto.

Skup u Davosu je simbolizovao i opštu zabrinutost da živimo u vremenu „kockanja sa svetskom ekonomijom" što je preveliki rizik, a izrastaju ekonomski moćne zemlje izvan Zapada koje funkcionišu po drugačijim pravilima. Globalna nesigurnost se manifestuje strateškim gomilanjem zaliha.

Zvanična vizija Davosa o funkcionalnoj globalnoj ekonomiji je doživela neuspeh i nikako da pokaže znake oporavka. U takvom ambijentu, opšta je ocena, mada još ne i otvoreno priznanje, da Davos gubi bilo kakav značaj.

U Davosu ove godine nije bilo velikih imena, a i oni koji su bili više su izgledali zabrinuto i žalili su se na „geopolitičke pretnje", što je šifra za Rusiju i Kinu. Klaus Švab je te praznine formulisao kao „saradnju u rascepkanom svetu". Ali, strepnja i osećaj nemoći se nisu mogli prikriti.

Zbog sebe, ne zbog Ukrajine

Umesto rasprava o ekonomiji ponuđene su već viđene formule o ratu u Ukrajini uz jednoglasnu propagandu da Ukrajina „ne sme izgubiti".  Tu mantru je ipak razbila direktorka američke Nacionalne obaveštajne službe Avril Hejns ocenom da bi „poraz Ukrajine imao globalne posledice, posebno – po snagu saveza Zapada, koji brani svoje interese. Sada se odlučuje i o tome kako ćemo rešavati krize u budućnosti." Prema njenim rečima, Zapad pomaže Kijevu ne zbog Ukrajine, već zbog sopstvenih interesa.Ali sve se ipak svelo na promociju Olene Zelenski, supruge ukrajinskog predsednika, koja je izgovarala poznate fraze o naoružavanju Ukrajine ali je i predstavniku Kine, vicepremijeru Liu Heu, predala i pismo za kineskog lidera Si Đinpinga u kome ga, kako je objavljeno, „poziva da prestane sa podrškom Rusiji".

To je tipična američka detinjasta politika. Ko je supruga ukrajinskog ratnog predsednika da se obraća lideru najmoćnije svetske ekonomije i velike sile, i da li zaista neko može da poveruje da će kineski lider „poslušati" Olenu Zelenski? Ali, to je još jedna potvrda da Amerika ne odustaje od „ideje" da posvađa Kinu i Rusiju. Neverovatna upornost u pogrešnim procenama. Olena Zelenski je u Davos stigla iz Londona gde sa dve ćerke živi već dugo.

Nada iz Kine

Pored te besmislice sa pismom, predstavnik Kine He je i jedini koji je u Davosu rekao nešto što bi moglo biti važno. On je rekao da se Kina konačno, posle zatvaranja zbog korona virusa, sve više oslanja na razvoj domaćeg, unutrašnjeg tržišta ali ostaje i dalje otvorena za međunarodne kompanije. To je jedino što je donelo neku nadu učesnicima u Davosu.

Osnovna poruka ovogodišnjeg Davosa je da kolektivni Zapad nema snage niti ideja kako da iskorači iz začaranog kruga destrukcije modela društva koji decenijama promoviše upravo Svetski ekonomski forum. Niko među liderima Davosa niti zna šta bi trebalo da se uradi, niti ima bilo kakve snage za iskorak. Sve se svelo na narativ, na propagandu; nemaju plan B za krizu koju su sami izazvali.

Ljudi prolaze pored zida na kojem je logo Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, 20. 2019. (Foto: Stefan Wermuth/Bloomberg via Getty Images)

I dok Davos nastavlja sa starim pričama potpuno se ignoriše činjenica da na jednom drugom delu planete nastaje potpuno drugačiji svet koji ne čeka da se Zapad „probudi". Nastaje novi model saradnje među državama, drugačiji finansijski sistem sa nacionalnim valutama, svet sa prirodnim resursima i industrijom i integracijama koje će obeležiti epohalne promene i 21. vek. O tome nije bilo reči, nego je samo usput svedeno na „geopolitičke pretnje".

Davos je decenijama u medijskoj propagandi predstavljan kao neka vrsta „svetske vlade". Ali ta „vlada" je sada samo nemi posmatrač istorije u nastajanju.

 

Mijačić: Francusko-nemački plan ima za cilj da Slovačka, Grčka i Rumunija priznaju Kosovo

kosovo-online.com

Mijačić: Francusko-nemački plan ima za cilj da Slovačka, Grčka i Rumunija priznaju Kosovo - Kosovo Online

~3 minutes

---

Sporazum Beograda i Prištine koji je u najavi biće sporazum koji predstavlja posebnu bitku za kosovske Srbe, jer ako sad ne rešimo zaštitu kolektivnih prava kosovskih Srba to nećemo moći da uradimo ni u jednom sledećem, rekao je danas koordinator Radne grupe Nacionalnog konventa Evropske unije za dijalog Beograda i Prištine Dragiša Mijačić.

Mijačić je tokom panel diskusije Nacionalnog konventa "Nemačko-francuski predlog sporazuma o normalizaciji – mnogo buke (ni) oko čega?!", naveo i da je pomenuti sporazum najavljen kao međusporazum, međukorak, a ne kao konačni koji će rešiti odnose između Beograda i Prištine".

"Konačni sporazum će se formalizovati kroz ulazak Srbije u EU kada će biti zahtevano zvanično priznanje Kosova od Srbije. Međutim, nakon ovog sporazuma ostaće samo ta tačka da Srbija prizna Kosovo. Bez obzira što ovo nije konačan sporazum i ostavlja mogućnost političarima u vlasti i opoziciji da pričaju o crvenoj liniji Srbije da ne prizna Kosovo, sve ostalo je deo", rekao je Mijačić.

On je između ostalog naveo i da pomenuti francusko-nemački sporazum ima i za cilj da se stvore elementi da "Slovačka, Grčka i Rumunija priznaju Kosovo".

"Ne znamo kako će Španija i Kipar reagovati, ali ove tri zemlje (Slovačka, Grčka i Rumunija) čekaju da se Kurti i Vučić rukuju i oni će priznati Kosovo", rekao je Mijačić.

Igor Novaković iz ISAC fonda izjavio je da nije siguran da će do "ovog sporazuma doći, jer politička elita u Prištini želi da se Srbija na neki način prizna Kosovo i to je iz njihove perspektive uslov za dijalog".

"Da li su oni spremni da odustanu od te pozicije nisam siguran". 

Stefan Vladisavljev iz Fondacije BFPE za odgovorno društvo naveo je da je "izrečen stav da je nagoveštaj priznavanja pet država EP koje sada ne priznaju Kosovo preduslov za budući sporazum i da su zatražena uverenja da se to osigura".

"Saglasio bih se da se može kvalifikovati kao politički sporazum i bilo je za očekivati da će se desiti politički pritisci i zaista mislim da smo došli u situaciju da nemamo više nikakvu šargarepu koja se nudi pre svega Srbiji i da je došlo vreme za štapove. Na žalost ovaj sporazum ne garantuje ništa, nije pravno obavezujući i sutra se možemo vratii na status kvo i novo zaoštravanje odnosa, mada ne znam da li je to moguće s obzirom na angažman međunarodne zajednice".

Novinarka Sonja Sovrlić rekla je da joj pomenuti sporazum liči na neki "Brisel 2".

"Pre bilo kakvog prihvatanja nacrta ovog sporazuma, mnogo koraka je pre toga i oni nisu jednostavni".

 

Danas: Evropski plan za Kosovo u 10 tačaka: Šta piše u dokumentu o kojem će raspravljati Vučić i Vlada? -

kossev.info

Danas: Evropski plan za Kosovo u 10 tačaka: Šta piše u dokumentu o kojem će raspravljati Vučić i Vlada? - KoSSev

Danas

6–8 minutes

---

U članu 4 „evropskog" predloga „osnovnog sporazuma Kosova i Srbije", koji je Danas objavio, navodeći da ga je dobio diplomatskim kanalima, piše da Srbija i Kosovo polaze od pretpostavke da nijedna od njih ne može predstavljati drugu stranu u međunarodnoj sferi ili delovati u njeno ime.

„Srbija se neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji", eksplicitno se navodi u tom članu, od ukupno deset.

Zajednica srpskih opština se u ovom dokumentu, koji već kruži društvenim mrežama, konkretno ne pominje, već se o njenom osnivanju može zaključiti posredno, preko ostalih članova.

Tako u članu 10 piše: „Obe strane potvrđuju svoje obaveze za sprovođenje svih prethodnih sporazuma", navodi Danas.

Podsetimo, nakon posete „petorke", predstavnika EU i SAD, u petak, 20. januara, predsednik Srbije je rekao da su razgovori bili vrlo teški, „možda i najteži koje smo imali", odnosno da je to je bila otvorena diskusija o onome „oko čega smo saglasni to je da zamrznuti konflikt nije rešenje".

„Kao predsednik Srbije danas sam nedvosmisleno bio suočen sa problemima i izazovima koji bi bili stavljeni pred našu zemlju ukoliko se ne bi usaglasili sa predloženim planom", naveo je.

On je danas pozvan na sednicu Vlade Srbije u 11.00, nakon koje će se u 20.00 časova obratiti javnosti.

Predsednik Srbije je juče ponovio da su pred Srbijom „najteži dani", a premijerka Ana Brnabić ponovila je predsednikove reči da u okviru razgovora o prihvatanju francusko-nemačkog predloga, „jednu stvar ne možemo da damo".

Integralna verzija dokumenta takozvanog francusko-nemačko predloga, koji je Danas dobio i koji je već „procureo" na društvene mreže je u nastavku teksta.

Tekst „evropskog" predloga „osnovnog sporazuma Kosova i Srbije", 20.1.2023.

Svesni svoje odgovornosti za održavanje mira;

Posvećeni doprinosu plodnoj regionalnoj saradnji i bezbednosti u Evropi;

Shvatajući da su nepovredivost granica i poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta, kao i zaštita nacionalnih manjina, osnovni uslovi za mir;

Postupanje na osnovu istorijskih činjenica i bez prejudiciranja različitih stavova stranaka o osnovnim pitanjima, uključujući pitanje statusa;

Sa željom da se stvore uslovi za saradnju partija u korist naroda,

Dogovara se sledeće:

Član 1

Stranke će međusobno razvijati normalne, dobrosusedske odnose na bazi jednakih prava.

Obe strane će međusobno priznati relevantna dokumenta i nacionalne simbole, uključujući pasoše, diplome, tablice vozila i carinske pečate.

Član 2

Obe strane će se rukovoditi svrhom i principima utvrđenim u Povelji Ujedinjenih nacija, posebno onim o suverenim pravima država, poštovanju njihove nezavisnosti, autonomije i teritorijalnog integriteta, pravu na samoopredeljenje i zaštiti ljudskih prava i nediskriminacije.

Član 3

U skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija, strane će sve međusobne sporove rešavati samo mirnim sredstvima i uzdržaće se od pretnje ili upotrebe sile.

Član 4

Stranke polaze od pretpostavke da nijedna od njih ne može predstavljati drugu stranu u međunarodnoj sferi ili delovati u njeno ime.

Srbija se neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji.

Član 5

Obe strane će podržati njihove težnje da postanu članice Evropske unije.

Član 6

Iako ovaj osnovni sporazum predstavlja važan korak u normalizaciji, obe strane će nastaviti proces dijaloga koji vodi EU novim zamahom, što će dovesti do pravno obavezujućeg, sveobuhvatnog sporazuma za normalizaciju odnosa.

Strane su saglasne da će u budućnosti produbljivati saradnju u oblastima privrede, nauke i tehnologije, saobraćaja i povezanosti, odnosa u pravosuđu i provođenju zakona, pošte i telekomunikacija, zdravstva, kulture, vere, sporta, zaštite životne sredine, nestalih lica. i druge oblasti, slično kroz postizanje konkretnih sporazuma.

Član 7

Obostrano se zalaže za postizanje konkretnih aranžmana, u skladu sa relevantnim instrumentima Saveta Evrope i korišćenjem postojećih evropskih iskustava, kako bi se obezbedio odgovarajući nivo samouprave za srpsku zajednicu na Kosovu i mogućnost pružanja usluga na Kosovu, nekih specifičnih oblasti, uključujući mogućnost finansijske pomoći Srbije i direktne kanale komunikacije između srpske zajednice i Vlade Kosova.

Stranke će formalizovati status Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i obezbediti visok nivo zaštite srpskog verskog i kulturnog nasleđa, u skladu sa postojećim evropskim modelima.

Član 8

Stranke će razmeniti stalne misije. Oni će se nalaziti u sedištu dotične vlade.

Praktična pitanja u vezi sa raspoređivanjem misija biće obrađena posebno.

Član 9

Obostrano je konstatovana posvećenost EU i drugih donatora da kreiraju poseban paket finansijske pomoći za zajedničke projekte stranaka za ekonomski razvoj, povezanost, zelenu tranziciju i druge ključne oblasti.

Član 10

Strane će uspostaviti zajedničku komisiju, kojom će predsedavati EU, koja će pratiti sprovođenje ovog sporazuma.

Obe strane potvrđuju svoje obaveze za sprovođenje svih prethodnih sporazuma.

Живадин Јовановић: УЛТИМАТУМ Licni stav

Живадин Јовановић                                                                                       21.јануар 2023.

 

УЛТИМАТУМ

 

Уколико је текст „Основног споразума" о Косову и Метохији који дуже време кружи у медијима на албанском а од 20. јануара и на друштвеним мрежама, на српском, бар близак аутентичном, може се рећи да то није споразум, осим што се тако зове и има чланове, већ ултиматум да Србија у пракси (de facto) призна насилну сецесију своје Покрајине. Текст приписан лидерима две највеће демократије у Европи Макрону, председнику Француске Шолцу, канцелару Немачке, као ауторима, представља још једно грубо кршење резолуције СБ УН 1244, основних принципа демократских међународних односа, Повеље УН, Париске повеље и Завршног документа ОЕБС. Текст инспирисан силом и величином, понижава Србију и српски народ налажући да Србија испоштује равноправност, суверенитет, територијалн интегритет и државне симболе тзв. Косова и свих других држава, осим свој сопствени   суверенитет, територијални интегритет и своје међународно признате границе потврђене од стране УН, ОЕБС, других МО, као и од специјалне Бадинтерове комисије.

 

Шолц-Макроново папир захтева да се Србија не противи чланству тзв. Косова у свим међународним организацијама, укључујући УН. Од Србије се очекује да сарађује у разграђивању сопствене целовитости, сопственог уставног поретка и међународног угледа како „случај Косова" нико не би могао да користи као преседан за једностране сецесије. У прихватању ултиматума од стране Србије аутори виде пут да пет чланица ЕУ и 4 чланице НАТО (Шпанија, Румунија, Словачка, Грчка и Кипар) признају тзв. Косово и да тако залече унутрашње нејединство у ЕУ и НАТО. Циљ је, такође, да се на Србију као жртву агресије НАТО 1999. превали сва одговорност за жртве, разарања и последице коришћења оружја са осиромашеним уранијумом. Коначно, да се Србија уврсти у тзв. „савез демократија" успостављен да буде фронт против Русије и Кине.

 

Тзв. предлог Шолца и Макрона претворен у иницијативу ЕУ коју подржавају САД и најновије активности «петорке» у Београду представљају узурпацију и прејудицирање права и одлука СБ УН као јединог органа за питања мира и безбедности, ниподаштавање резолуције СБ УН 1244 као општеобавезујућег правног акта највише снаге, увлачење  Србије као мирољубиве, војно неутралне и независне земље, у глобалну коннфронтацију. Ово безобзирно, једнострано и самовољно понашање, осим што је антисрпско, бременито је несагледивим последицама.

 

Косово и Метохија није у замрзнути конфликт како се то тврди на Западу и понавља у Београду, нити се решава ултиматумом Србији. Прихватањем ултиматума не спашавају се ни мир ни безбедност Срба у Покрајини. Тако се само гомила конфликтни потенцијал, подстичу други сепаратизми, понижава Србија и српски народ. Прави узрок и срж проблема око Косова и Метохије је у геополитици доминације и експанзије водећих сила Запада на Исток. НАТО свим силама настоји да тзв. Косово и целу Србију, претвори у одскочну даску за експанзију на Исток, да Србију окрене против Русије. Тај проблем се не може решити прихватањем ултиматума већ инсистирањем на поштовању Устава, међународно признатих граница Србије и резолуције СБ УН 1244. И када би прихватила ултиматум Срби на Косову и Метохији ће и даље бити небезбедни, одузету имовину им нико неће вратити, 250.000 протераних Срба и других неалбанаца и даље неће моћи да остваре право на слободно и безбедно враћање, српска државна и друштвена имовина остале би и даље узурпиране. Србија треба да буде свесна да би прихватање ултиматума само допринео убрзању опасних трендова конфронтације и ескалације, како у регионалним тако и у европским размерама.

 

Евентуална сагласност Србије за чланство тзв. Косова у УН и друге МО значило би признавање његовог међународно-правног субјективитета са свим последицама од ескалације до стварања Велике Албанијe на рачун државних територија Србије и више других балканских држава. Има ли у Србији још икога ко би поверовао у нове гаранције и обећања Запада? Зар нас није и Ангела Меркел колико јуче упозорила да се клонимо њихових гаранција! Или је наша лаковерност прешла у фазу без граница!

 

Обећања самоуправе за Србе, заједнице српских општина («по уставу Косова», Шоле), «формализовање статуса СПЦ» ни најмање не мењају карактер Шолц-Макроновог (ЕУ) ултиматума, зато што је суштина у захтеву да Србија фактички, а потом и формално-правно, призна независност тзв. Косова, његово чланство у УН и друге МО. Све друго је део, мање или више убедљиве, дипломатске козметике и тактике «чувања образа» жртве.

 

Историја опомиње да се мир, стабилност и бољи живот не чувају прихватањем ултиматума на штету суверенитета и територијалног интегритета. И тзв. Минхенски споразум из 1938. о одузимању Судетске покрајине од Чехословачке, ултиматум рађен иза леђа Русије, ондашњи лидери Немачке, Француске, Италије и Велике Британије јавно су представљали као спашавање мира у Европи. Веома је опасно што садашњи лидери наведених земаља Запада нису свесни лекција такве историје.

 

Однос према Уставу, резолуцији СБ 1244, међународно признатим границама Србије и међународном праву нису ствар ултиматума или једнократне погодбе већ односа према  опстанку Србије као старе европске државе и српске нације као фактора мира, стабилности и напретка на Балкану, у Европи и свету. Такав статус и углед Србије потврђује и већина земаља света, око 2/3 становника планете, који нису, нити желе да признају илегалну творевину као државу, укључујући и не мали број земаља које су, на молбу Србије, повукле своја ранија признања не плашећи се ултимативних притисака Запада да то не чине.

 

 

 

iskra.co

Такер Карлсон: „Суперзликовци" Давоса који не живе исто као ми

~3 minutes

---

Такер Карлсон: „Суперзликовци" Давоса који не живе исто као ми

20.01.2023. - 12:23

www.globallookpress.com © Lian Yi

Форум не чини „одабрана група људских бића" већ се ради о „бездушним похлепним обожаваоцима новца", поручио познати новинар

Светски економски форум (СЕФ) саветовао је влади Шри Ланке да одустане од модерног ђубрива, а резултат је – земља је банкротирала, завладала је глад. Затим су промовисали Самјуела Банкмана-Фрида и његову криптоберзу FTX, што се испоставило као једна од највећих финансијских превара у модерној историји. Врхунац је сигурно било СЕФ-ово предвиђање да ће ковид блокада током пандемије, како су тврдили, „тихо побољшати градове", а претворила их је у легла незапослености, дроге и криминала.

„То је Светски економски форум, који као да постоји не би ли уништавао националне економије", рекао је водитељ Такер Карлсон у својој емисији на „Фокс њузу", те додао да се СЕФ често описује као група „суперзликоваца", али и подсетио да су твит о добробитима ковид затварања накнадно обрисали.

Такер је с дозом ироније цитирао речи оснивача Форума 84-годишњег Клауса Шваба са овогодишњег састанка у Давосу – да морају да овладају будућношћу.

„Дакле, савладавање будућности је главна ставка на листи обавеза на Светском економском форуму ове године. То је први траг да ови људи не живе истим животом као ми", оценио је Картер.

Бивши амерички државни секретар 80-годишњи Џон Кери поручио је из Давоса да већина људи не разуме да су они „одабрана група људских бића", што им даје за право да разговарају и одлучују о спасавању планете, на шта Такер одговара да се заправо ради о „бездушним похлепним обожаваоцима новца".

„Фоксовом" водитељу засметале су и речи конгресменке с Флориде Марије Салазар, односно то што се залаже за амнестију десетине милиона страних држављана који живе у САД илегално.

„Закључак ове године на СЕФ-у је да људи који нису на Светском економском форуму имају превише слободе говора, превише лоших идеја, превише лудости и превише прилика за разговор", оштар је био Такер.

rt.rs

 

iskra.co

Владимир Умељић: ТАЈНИ ПРОТОКОЛИ НАТО-МУДРАЦА И СЛЕДСТВЕНО ПИСАЊЕ ИСТОРИЈЕ

15–19 minutes

---

Владимир Умељић:  ТАЈНИ ПРОТОКОЛИ НАТО-МУДРАЦА И СЛЕДСТВЕНО ПИСАЊЕ ИСТОРИЈЕ

18.01.2023. - 10:43

 

(Владимир Умељић) фото: vidovdan.org

Тајни протоколи НАТО-мудраца, за разлику од оних сионских, нису фалсификат,  јавна историја коју они следећи истима пишу, јесте. Јер то се зове „историја поседовања оружја за масовно уништавање Садама Хусеина у Ираку, спонтане револуције „одоздо" и Гадафијевог убиства у Либији, ерупције народног и само демократски мотивисаног гнева у Сирији, великосрпске агресије у Југославији на крају 20. века, српског масакра недужних на Маркалама у Сарајеву, као и геноцида у Сребреници, значи равног Холокаусту, Порајмосу и Србоциду хрватске државе 1941-1945. са небројеним дечјим и женским жртвама, односно масовног убиства немоћних косметско-албанских цивила у Рачку на Косову и Метохији, итд."

Ти тајни протоколи су писани већ пре суђења и садржавали како упутства, тако и објашњења пресуда. Они су дакле оно, што се у позоришној и филмској уметности одмах јавно, отворено зове идејна замисао, сценографија и режија.

Протоколи су заправо претходећа, пратећа и накнадна образложења пресуда.

Али живот није представа „на даскама, које живот значе" односно филм, не, у стварности су жртве заиста физички или психички обогаљене, односно мртве а руке убица су упрљане правом крвљу а не соком од парадајза.

У следственом писању историје НАТО-мудраца, међутим, први се називају „заслужено санкционисаним кривцима, закључно са смртном казном" или „колатералном штетом" а други „извршитељима правних и праведних пресуда".

Јер то је све утврђено у претходним протоколима. А како посумњати у њихове ауторе, као и у тужиоце, судије, извршитеље и следствене историографе, када они припадају врлој „међународној заједници истих високих вредности", бране слободу и људска права читавог света?

Како је то богата машта и који је то одговорни, самопрегорни и несебични напор водећих елита тих 10% човечанства да спасу тричави остатак од 90% људског рода, без да их питају за њихово мишљење! Јер чему питати, када ће погођени из историје, писане на основу протокола, ионако сазнати шта је заправо њихово мишљење?

Италијански књижевник Андреа Камилери заступа занимљив став, да када се људска фантазија и стварност сретну и поклопе, онда кривица за то лежи на стварности. Но шта је са ситуацијом, када је неко довољно моћан да преточи сопствену фантазију у стварност?

У уметности се то зове таленат односно генијалност, у политици пак долази у исувише високом проценту случајева до изражаја насиље, безобзирност, саможивост, неморалност.

Сигурно, забележени су и идеалистички мотиви, који су продуковали крваве чинове, као што је то била завера и убиство Јулија Цезара, у узалудном покушају да се  спаси римска република и спречи долазак диктатуре.

Постоје, закључно, и политичке визије које имају и наизглед немоћни, на први (и други) поглед само утопијска фантазирања, која међутим резултирају сусретом и поклапањем маште и стварности, при чему тешко да се може говорити о било чијој кривици, већ само о заслузи.

Један упечатљиви историјски пример ове констелације оставио је владар Црне Горе, краљ Никола Петровић, у својој беседи српским војницима и избеглој нејачи при њиховом повлачењу 1915. ка Албанији и Грчкој.

Герхард Геземан је забележио:

„Краљ, сељак, ратник, државник, послован човек, администратор, глумац, песник (…) Говори српски тако лепо, чисто, сликовито, како сам ретко чуо од кога. Његове речи продиру дубоко у срце. Звук његова мужевног топлог гласа и његови мирни покрети одају краљевску достојанственост (…)

Краљ тада устаде (…) једна рука почива мирно на оружју а друга прати његов говор:

„Видите, онако као што ви отпре четири недеље живите, ми смо у нашој брдовитој пустињи патили и борили се отпре четири столећа. Оно што су вама отпре неколико месеци чинили Немци, Мађари и Бугари, нама су чинили Турци и Арбанаси из дана у дан. Ви сте од 1912. у рату, ми од Косова.

Ми од Косова нисмо престајали с борбом, после пропасти на Косову побегли смо у ову камениту пустињу и млаку крв староседелаца овде освежили, ми смо, када смо изгубили краљевство и царство, обновили стара племена, опет изабрали племенске поглавице, опет смо постали дивљи и одрекли се већ изграђене културе, одабрали смо опор и крвав живот само ради једног јединог циља: да царство и круну повратимо!

Ми смо само шака голаћа, али свесни свога чојства и српства!"

Но, још једном, фантазије у политици су у најчешћем броју случајева биле водиље ка једној новој стварности путем насиља, безобзирноси, саможивости, неморалности. Адолф Хитлер је своје маштање о немачкој владавини светом вероватно сматрао визијом а уништење „нижих раса", на првом месту Јевреја, мисијом, при чему је онај фалсификат о „јеврејском светској завери", по имену „Протоколи сионских мудраца", смео да је одиграо значајну улогу.

„НАТО-империја" на челу са САД се, наравно, не може ставити ни у сличну раван са Хитлеровом злочиначком машинеријом, но без обзира да ли њене водеће елите своје делање широм света сматрају визијом и мисијом или пак свесном тежњом да овладају читавим светом, ништа не може оправдати чињеницу да су САД од Другог светског рата па до 2016. убиле преко 20.000.000 људи у 37 држава (на сваког убијеног долази у просеку 10 рањених), како је утврдио канадски Центар за истраживање глобализације (Centre for Research on Globalization).

Може се, међутим, мирне душе поћи од тога да се ова и сличне чињенице не могу наћи нити у протоколима НАТО-мудраца, нити у следственом писању историје с њихове стране. Не, ту се само може читати о „међународној заједници истих високих вредности", која самопожртвовано брани слободу и људска права читавог света.

А у прилозима за српску националну историју наша деца би требало да коначно схвате и прихвате осуде „великосрпске агресије у Југославији на крају 20. века, српског масакра недужних на Маркалама у Сарајеву, као и геноцида у Сребреници, значи равног Холокаусту, Порајмосу и Србоциду хрватске државе 1941-1945 са небројеним дечјим и женским жртвама, односно масовног убиства немоћних косметско-албанских цивила у Рачку на Косову и Метохији, итд."

Крунисање ових напора би представљала спознаја да је Анте Павелић у суштини само организовао и спроводио програме запошљавања у хрватској држави 1941-1945, Вјекослав Макс Лубурић био само можда исувише амбициозни пословођа једне комерцијалне фирме а Алојзије Степинац, на новосрпском речено, једна врста државног омбудсмана за питања социјалног старања и психотерапеутске подршке од стране православља угроженим душама.

Америчкој рекламној компанији Рудер & Фин, која је у служби Хрватске, БиХ и Косова показала тако изванредне резултате обелодањујући страшне српске концентрационе логоре и још невиђене геноцидне злочине у последњим балканским ратовима, поверило би се да осмисли једну нову пратећу кампању.

Можда рецимо, билбордове и спотове на телевизији и интернету, на којима се виде нпр. Његова Светост, почивши српски Патријарх Павле („Лажни пророк и хедониста!"), почивши Предраг Р. Драгић Кијук („Милитантни атеиста и јефтини демагог!"), Емир Кустурица („Руски шпијун и непријатељ Холивуда!"), Матија Бећковић („Неуки и неписмени стихоклепац!) и, закључно, Петер Хандке („Провинцијални плагијатор и незахвални профитер!"), са великим натписом (и обавезно са сублиминалима, јер подсвест наравно није за потценити, поготову код тешко оболелих Срба) :

„Недоношчад српске антидемократске и неофашистичке, југокомунистичке и балкано-нацистичке, расистичке и геноцидне субкултуре!"

Све оно, што већ профилактички стоји у протоколима наших пријатеља, НАТО-мудраца, и само захваљујући њиховом добронамерном стрпљењу још увек ето није експлицитно изашло у јавност.

Тиме би се отворио пут ка оздрављењу Срба, јер здравље није само одсуство обољења, како каже немачка ауторка Јули Це, већ „стање потпуног телесног задовољства, психичке уравнотежености и социјалне хармоније".

Она, додуше, пише о водећим мотивима и практикујућим методама једне будуће државе, која све ради за добро својих поданика и не питајући их, јер је дошла до закључка да само један стандардизовани, једнооблични (и надасве послушни, крајње дисциплиновани) грађанин може да служи као корисна ћелија једног ефицијентног државног организма.

Ради се, значи, о једној врсти „тоталитаристичке државе са људским лицем".

Зашто, дакле, не убрзати долазак будућности? Ко зна, можда је тај „тоталитаризам са људским лицем" – слободно по Десанки Максимовић – „ружан само док се чека, док од себе само наговештај да"?

Јер зар то није енормни квалитетни напредак у односу на „1984" Џорџа Орвела и његов „тоталитаризам са нељудским лицем", значи неочекивана понуда једне светлије будућности? Код Јули Це, наиме, нема шта више Орвеловог „Великог брата", већ само „Велике мајке-државе".

Другим речима, зар не претерују вечито бунтовни Срби са својим инсистирањем на индивидуалности, личним и општим слободама и правима, на разноликости и одлуци у корист сопственог мишљења, и личне слободе избора? Чему то константно одбијање униформисања духа, када је то ето на корист свих, њих самих, државе и оних, који њоме управљају?

То би био пут, који следи захтевима Запада, конкретно да „Срби морају да промене свест, да престану да мазохистички славе своје историјске поразе (нпр. Косовску битку 1389.), те да се окрену светлој будућности, која искључиво лежи у области евро-атлантских интеграција".

Јер с којим правом они указују на паралелу са поразом Јевреја у Масади за време рата против Рима у априлу 74. после Христа, који се слави не само вишедеценијском заклетвом израелских војника „Никад више Масада!", већ и чињеницом да је то некадашње утврђење постало место ходочашћа за све Јевреје на свету, те да ју је УНЕСКО прогласио заштићеним „Културним наслеђем човечанства"?

А Срби се усуђују да Косовску битку 1389. шта више славе народним песмама! Нечувено!

Па чак и да протествују када косовско-метохијски Албанци пред очима „међународне заједнице истих високих вредности" данас шаљу булдожере и багере на Косово поље, руше и поравњавају, бришу и затиру историју!

У том смислу је за схватити (и наравно прихватити) захтев, при коме један немачки професор славистике, др Ролф-Дитер Клуге, директор Славистичког центра Универзитета Тибинген, 1997. одлучно изјављује: „Сугерисао бих, да би српској деци требало забранити у школама учење националне епске поезије"?

Јер та поезија стоји у међувремену у колизији и са уџбеницима историје за српску децу! Тако у оном за шести разред основне школе, у издању Завода за уџбенике Београд (аутор Раде Михаљчић), стоји нпр. и: „Албанци воде порекло од староседелаца на Балканском полуострву, највероватније Илира, романизованих у мањој мери. Са њима су се мешали стари Грци, Словени и други народи (…)"

А та заправо великосрпска поезија се још увек ослања на европску историографију, која бележи да су Албанци тек после пропасти њихове поткавкаске државе, у суседству Јерменије и Азербајџана, као византијски најамници почели да стижу на Балкан, где су Срби већ вековима живели и поседовали државност..

Крајње неодговорно од народних песника, зар не?

Но, на срећу, и ту очигледно долази до промена, тако да је за очекивати да ће српска деца ускоро одрастати са сазнањем, да је хрватска средњевековна држава била највећа регионална сила у Европи а наравно без икаквих српских житеља, пред којом је иначе и Византија дрхтала, да су Бошњаци једини староседелачки народ у Босни и Херцеговини, јер су Срби ту стигли тек са Османлијама између 16-19. века, да је Црна Гора прастара аутохтона држава а перманентно угрожавана великосрпском експанзијом, да су значи Његош и краљ Никола били српски агресори, итд… итд…

Тада ће коначно и Срби сазнати истину о својој историји, сада писаној у складу са тј. на основу НАТО-протокола, и сазнати шта је заправо њихово сопствено мишљење и опредељење, чиме је поплочан њихов пут у будућност.

Јер докле живети у заблудама, као нпр. да је у Босни и Херцеговини и пре 16. века било Срба, када уважени британски професор Најџел Озборн из Единбурга већ 1996. крајње научно констатује:

„Идеја о историјским српским земљама у Босни је само којештарија, сањана у Београду а на нивоу Хитлеровог „Lebensraum"-а (нацистичка тежња освајања „животног простора")"?

Докле се, значи, држати великосрпских и хитлеровских фантазија византијског Константина Порфирогенита из 10. и франачког хроничара Ајнхарда са почетка 9. века, који су забележили супротно чињенично стање? И то прерано, јер само „сањаног у Београду", који у њихово време још није постојао?

Да нису (велико)Срби ипак потајно конструисали возило за путовање кроз време? И инфицирали учене Византинце и Франке својим безмерним и неутољивим национализмом нацистичког типа и карактера?

Тја, шта нам остаје осим наде, да ће Запад и даље остати тако монолитно уједињен и да ће се и даље држати протокола својих НАТО-мудраца, те нам помоћи да коначно променимо свест?

Није тешко себи замислити да ће нам Ролф-Дитер Клуге ускоро саветовати, да укључимо компјутере и када се на монитору појави нпр.текст „Косовке девојке" или рецимо „Хасанагинице", коју је иначе Гете уздизао у небеса и проглашавао „равном Соломоновој „Песми над песмама", да одмах узмемо гумицу и обришемо ту провидну великосрпску пропаганду са екрана.

То са гумицом за брисање би било само примерено, јер не сме се занемарити оштроумно запажање, мудра констатација племенитог хуманисте Сер Питера Јустинова из 1993. (а ко је племенитији и хуманији од енглеских племића?):

„Срби… И животиње користе своје реурсе знатно умешније него ови наопаки створови, чија се припадност људској раси налази у великом закашњењу."

Све, све, али ништа лепше од добронамерних „традиционалних пријатеља и савезника", није ли тако?

Па макар потом на Косову пољу био изграђен највећи Мек Доналдс на Балкану и до њега највеће складиште нуклеарног отпада Запада, и подигнут највећи споменик „НАТО-ослободиоцима и ОВК-браниоцима илирске отаџбине", потом читав комплекс био стављен под УНЕСКО-заштиту а косовско-албанском руководству у Приштини додељена „Велика награда међународне заједнице за споразумевање међу народима и мирољубиву коегзистенцију", као и наравно „Нобелова награда за мир".

Јер мир је у међувремену само оно што стиже на крилима западних бомбардера и дронова, на оклопима касетних бомби и пројектила обогаћених осиромашеним уранијумом. Само САД имају од 1945-2016. преко 20.000.000 сведока из 37 држава света, који би то могли да посведоче, кад би били живи.

Шта је према томе оних тричавих пар хиљада цивилних српских жртава НАТО-пакта из 1999? Без обзира што је међу њима било и осамдесетак малишана, деце, која се према „Конвенцији о правима детета Уједињених нација" из 1989. сматрају најугроженијим и најбеспомоћнијих припадницима људске заједнице, те заслужују и захтевају највећу заштиту. Но, само САД до данас нису ратификовале ту УН-конвенцију, она је њих дакле правно необавезујућа.

Да потрудимо закључно још једном Андреу Камилерија. Један хијерархијски високо позиционирани припадник тајне службе одвраћа свом саговорнику, који критикује његову бескрупулозност и спремност на лажи и преваре, отмице и уцене, мучења и убиства недужних:

„Шта сада, хоћете ли Ви по сваку цену да изигравате Дон Кихота? Будимо реални, сваки систем има своје чистаче клозета и то не значи да они не припадају систему, да нису шта више неопходни, напротив!"

И – врло је могуће да и то стоји зацртано у протоколима НАТО-мудраца. Много мање је вероватно, да ће исто стајати у уџбеницима историје, које ће њихови намештеници писати за следећа покољења.

 

Слободан Рељић: Живот у логору као идеал Давоса

nspm.rs

: Слободан Рељић: Живот у логору као идеал Давоса – закључавање становника у пројекту „15-минутни град", како би се „спасила планета од глобалног загревања"

:

7–9 minutes

---

Да би се помогло мајчици Земљи, град (урбано насеље) биће издељен на зоне у којима је слободно пешачко кретање ограничено 15-минутном даљином. Изгледа као игра деце предшколског узраста, али верујте, уопште није.

Јесте украјинска криза у трену уклонила са светске сцене фактор пандемије ковид-19, што је – сада постаје свима јасно – "највећа, најсофистициранија пропагандна операција у историји" која је успевала да изазива страх и панику међу осам милијарди људи. Глупо је да поверовати да ће "давоски човек" то сад бацити низ воду.

Много је у то уложено, а резултати су – и за респект и за бригу.

Најављује се са проверених извидница – као што је Нуриел Рубини, који зна да глуми "доктора пропаст" а да пропаст буде прихватљива за Давос – како ћемо бити "принуђени да водимо и скуп рат против будућих пандемија. Из више разлога – од којих неки имају везе с климатским променама – жаришта болести с потенцијалом да прерасту у пандемије јављаће се све чешће".

Ковид-19 је јака карта, али са климатским променама је – џокер. Тако се ових дана најављује да ће из Давоса свесрдно подржати концепт "15-минутног града" где би се користила искуства из једног од највећих достигнућа пандемије ковид-19 – закључавање грађана.

Да би се помогло мајчици Земљи, град (урбано насеље) биће издељен на зоне у којима је слободно пешачко кретање ограничено 15-минутном даљином. Изгледа као игра деце предшколског узраста , али верујте, уопште није.

Тиме се баве најозбиљнији људи које Запад сада има.

Најaвљивано је прошле године да ће то да "заживи" у Паризу, а сад је стигло у – Оксфорд. На Французе се дружина коју предводи Клаус Шваб не може ослонити, Енглези су поузданији. Неки Оксфорђани су се окупили, и ставили то на Твитер, да јаве како нису ради ограничавању слободе кретања, али градске власти и држава и не помишљају да Давосу кажу "ноу".

Да ли ћемо да осванемо у "15-минутном граду"?

Мислите да је то немогуће? Да вам неко не дозвољава да изађете из свог села, а аутомобили јуре двеста на сат?

Они мисле да ћете пристати.

Имају у искуству да сте већ пристајали на истоветне ствари. Носили сте маску, недељама су вас "закључавали", мамузали су вас "бустер" вакцинама којима нико није знао последице, сад се у све више држава на првом месту статистичке листе смрти грађанства појављује "узрок смрти непознат" а да се не би ширило питање да ли су умрли били вакцинисани...

Могуће је да једно јутро осванете у "15-минутном граду", који се најављује и у Агенди УН 2030. А они који се ових дана састају у Давосу знају – да хоћете! Они нису навикли да се њихови планови не испуњавају.

Дакле, Савет округа Оксфордшир је у децембру рутински, као да се радило о било којој тачки дневног реда, "одобрио планове да се становници закључају у једну од шест зона како би се 'спасила планета' од глобалног загревања. Најновија фаза у програму '15-минутни град' је постављање електронских капија на кључним путевима - у и ван града, ограничавајући становнике на сопствене квартове."

Ако слободни грађанин пожели да напусти своју зону ићи ће по "дозволу Савета који одлучује ко је достојан слободе... становницима ће бити дозвољено да напусте своју зону највише 100 дана годишње, али мораће да региструје податке о свом аутомобилу у Савету који ће потом пратити кретање путем паметних камера по целом граду".

Има ли ту ишта парадоксално што се водећа представа одиграва у "слободарском Оксфорду"?

"Оксфордшир је дом Универзитета у Оксфорду, једне од водећих британских институција за учење", пише овим поводом Ерик Ворал, аутор Whatts Up With That?, "најпрегледанијег сајта на свету о глобалном загревању и климатским променама".

"Чинило нам се да су комунистичке државе попут Совјетског Савеза и Кине волеле ограничења кретања и унутрашње пасоше", подсећа Ворал на омиљене наративе из XX века. "По мом мишљењу, Британија се приближава голом комунизму најмање пола века, тако да је било неизбежно да ће се у неком тренутку покушати увести ограничења кретања у кинеском стилу за Британце. По мом мишљењу, климатске тврдње су само изговор, покушај да се одврати критика од њихове ауторитарности."

"Волео бих да напишем да је Универзитет у Оксфорду на удару, да су оксфордски академци огорчени због овог покушаја ограничавања слободе људи, али до сада нисам открио ни један израз јавног негодовања универзитетских наставника", јавља нам Ворал с лица места и подсећа нас на сјајне легенде које прате западне универзитете, а које су прихваћене широм света:"Скоро хиљаду година Оксфордски универзитет је стајао као светионик интелектуалне слободе. Неки од водећих оксфордских интелектуалаца  у тим вековима били су обешени, или на други начин прогањани, због отпора ауторитаризму. Тако да изгледа невероватно тужно да наследници те поносне традиције изгледају спремни да окрену леђа оним слободама за које су њихови претходници понекад били спремни да положе себе у њихову одбрану."

Концетрациони логор васкрсава у либералним земљама 

Идеја концентрациoног логора васкрсава у либералним слободним земљама. Остаје нам да се сетимо како се логорима управљало преко капоа – да неки од "нас" потенцијалне побуњенике држе на узици. И да их спречавају. Тако да онај ко чува логор разуме да, у ствари, испуњава жеље најсвеснијих међу логорашима.

Подсетићемо да нису непозната, али јесу непопуларна мишљења у западној култури, да су концентрациони логори (узимамо те најекстремније облике контроле људи) друштвено законита последица процеса на Западу.

"Данас знамо да екстреми колективне хистерије и дивљаштва могу коегзистирати са истовременим очувањем и чак даљим развојем институција, бирократије и професионалних закона високе културе", писао је пре пола века амерички мислилац Џорџ Стајнер. "Другим речима, библиотеке, музеји, позоришта, универзитети, истраживачки центри и научна сазнања, могу напредовати одмах поред концентрационих логора. Расуђивање и свежина њихових подухвата могу трпети спољни притисак насиља и војне мобилизације. Али трпе изненађујуће мало..."

Стајнер је био и много директнији: "Знамо да је персонал задужен за мучења и крематоријуме познавао Гетеа, волео Рилкеа. Лака објашњења по којима 'такви људи нису разумели поезију коју су читали или музику у коју су билу упућени и коју су, изгледа, тако добро свирали', не стоје. Напросто нема доказа да су такви људи били неосетљивији од осталих на достигнућа људског духа, на живу моралну енергију велике књижевности и уметности. Једно од главних дела из филозофије језика, које се бавило свеобухватним читањем Хелдрелинове поезије, настало је на пушкомет од логора смрти. Хајдегерово перо, као и његов дух, нису занемели ни за тренутак". (Џ. Стајнер)

После Другог светског рата, оправдано, фокус је усмерен на Немце. Њихова достигнућа плашила су и оне који су пронашли та страшна средства.

Најпоједностављенији увид у појам "концентрациони логор", Википедија нпр, показаће да су "Британци користили концентрационе логоре за време Бурског рата (1899-1902), у којима су затварали жене и децу у 31 логора широм Јужноафричке Републике. Због лоших услова живота и слабе исхране у логорима је умрло преко 28.000 жена и деце."

Отприлике. Коме је било важно тачно колико.

Како каже наша народна мудрост, не будимо слепи код очију. Или, стварно, грађанин Србије једва чека ту изузетну новост "15-минутини град", па да чека два месеца да оде на љуту и пршут код кума на Бежанијску косу. Увек ми пада на памет питање: шта би Мома Капор писао о овим чудесима изванредним?

(РТ)

 

Marinković: Voker je znao istinu, ali mu ona nije odgovarala

kosovo-online.com

Marinković: Voker je znao istinu, ali mu ona nije odgovarala - Kosovo Online

5–6 minutes

---

Istražni sudija u slučaju "Račak" Danica Marinković izjavila je danas da prava istina o tom događaju izlazi na videlo i u svetu i da su je u poslednjih nekoliko godina kontaktirali i predstavnici pojedinih svetskih medija u želji da čuju istinu i ono do čega je došla kao istražni sudija u tom slučaju, prenose Novosti.

"Bila sam istražni sudija Okružnog suda u Prištini i tada sam izvršila uviđaj u selu Račak. Sve ove godine od prvog dana i prikupljenih dokaza sam govorila da je istina o događaju u Račku ta da se 14. na 15. januar desila antiteroristička akcija koju je izvela srpska policija u raščišćavanju terena i hapšenju terorista koji su delovali duže vreme na području Račka i okolnih sela", kaže Marinković za Tanjug.

Dodaje da je došlo do sukoba tadašnjih jugoslovenskih snaga i OVK i da su u tom sukobu, kako kaže poginuli pripadnici terorističke organizacije.

"Na osnovu dokaza pronađenih na mestu događaja i na osnovu sudsko - medicinskog veštačenja, a na osnovu uzroka smrti kod svih 40 tela koje smo pronašli u džamiji, zaključak i danas stoji da je smrt kod njih nastupila od povreda nanetih iz vatrenog oružja iz daljine i u sedećem položaju, što ukazuje da nije bilo nikakvog masakra", navodi ona.

Objašnjava da nisu uopšte bili nedužni seljani i civili u Račku što je, kako kaže, laž koja je plasirana u startu.

"Na osnovu te laži i prevare iskorišćen je Račak kao povod za NATO agresiju na tadašnju SRJ", ističe Marinković i dodaje da je istina o događaju u Račku na strani Srbije.

Ona navodi da su tada i Vilijam Voker i njegovi zamenici, ali i strani novinari koji su bili u trenutku akcije na Kosovu znali istinu, ali im, kako tvrdi, ona nije odgovarala.

"U tom trenutku nisu hteli da čuju istinu, niti da sarađuju s nama kao nadležnim organima. Uviđaj je trebalo da izvrši nadležni istražni sudija, a Voker i njegovi saradnici su mogli da prisustvuju tome, da se zajednički odradi uviđaj. Ali oni su i pre završenog uviđaja izašli sa netačnim podacima, što ukazuje je da je to bio unapred pripremljen scenario i da su to namerno uradili i iskoristili kao povod za bombardovanje", rekla je ona.

Smatra da istina u tom trenutku nije mogla da bude plasirana, niti su hteli da je čuju.

"Kao što mnogi i danas neće da čuju istinu, ali stvari se menjaju od kada sam dobila priliku da javno pričam o događajima u Račku u medijima. Bila sam u prilici i da pričam za neke medije iz inostranstva i iskoristila sam je da se istina o Račku sazna i sada ona izlazi na videlo i u celom svetu", ističe Marinković.

Dodaje da se već u nekim zemljama poput Danske, Finske i Holandije i u parlamentima iznosi istina o Račku. Kako je navela svedočila je i pred Haškim tribunalom o slučaju Račak.

"Otišla sam kao svedok odbrane, jer se događaj u Račku stavljao na teret kao deo haške optužnice protiv bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića. Međutim, posle mog svedočenja i dokaza koje sam dostavila sudu u Hagu, tužilac je odustao od te tačke optužnice, tako da niko nije optužen i osuđen za Račak", podsetila je ona.

Prema njenim rečima, sve činjenice o slučaju Račak sa kompletnom dokumentacijom skupljene su u knjizi "Istina o Račku".

"Dokazi su na našoj strani i istina o Račku nikada ne može da izbledi. Kao svedok i neposredni učesnik pričam isto već 24 godine i niko me nikada nije demantovao do sada. I odgovorno tvrdim svih ovih godina, masakra nad civilima nije bilo u Račku", istakla je ona.

Ove godine navršava se 24 godine od početka sukoba u selu Račak, koji su počeli u noći između 14. i 15. januara. Te 1999. godine sukobile su se snage bezbednosti SRJ sa OVK.

Srpska strana insistira na tome da su tvrdnje Prištine o "masakru nad civilima" u Račku čista laž i da je reč o sukobu sa pripadnicima tzv. OVK , dok je Priština tada tvrdila, a i danas tvrdi, da je reč o "masakru nedužnih civila".

Tadašnja verifikaciona misija OEBS, na čelu sa Vilijamom Vokerom, za događaje u Račku optužila je srpske snage bezbednosti, a taj događaj bio je presudan za donošenje odluke o agresiji na SR Jugoslaviju.

Poznata finska forenzičarka Helena Rante, čiji tim je istraživao slučaj Račak, kasnije je izjavljivala da je Voker vršio pritisak na nju prilikom pisanja izveštaja i da misli da je očekivao da podrži njegovu interpretaciju.

Voker je 2017. godine u Račku dobio spomenik.

Slučaj Račak bio je deo optužnica protiv nekoliko visokih zvaničnika Savezne Republike Jugoslavije, na čelu sa tadašnjim predsednikom Slobodanom Miloševićem, ali je tužilac odustao od tog dela optužnice.

 

Ратна 2023.

Русија не сме да изгуби. Запад не сме да дозволи да Русија победи. Кина не сме да дозволи да Русија потпуно изгуби, а ЕУ се, са Немачком на челу, готово ништа и не пита

Година која прође увек изазива подвојена осећања. Неко је носталгичан, неко срећан, за некога је чаша полупуна или полупразна. Али ова 2022. је буквално свуда испраћена са неподељеним олакшањем. А 2023. у коју улазимо спада у ред оних баксузних година за које се већ унапред зна да ће по многим аспектима бити још гора и грђа од претходне.

Наравно, на личном плану ствари могу стајати нешто боље или горе. Али нема превише разлога за радост у селу захваћеном кугом. А наше глобално село јесте увелико захватила пошаст кризе, неизвесности, неправде, лажи, лицемерја и напокон рата. И дословно нико не може бити сасвим спокојан. Почев од руских и украјинских милијардера, до бриселских бирократа, чланова кинеског политбироа и службеника америчке „дубоке државе".

Додуше, овим последњима, чини се, као да догађаји иду наруку. Русија се мучи у Украјини. Европа – читај Немачка – је на коленима. Спречен је Трампов тријумфални повратак на конгресним изборима. А „колективни запад" је мобилисан и постројен иза САД на начин о којем су некадашњи совјетски владари у Кремљу могли само да сањају када је реч о покојном Варшавском пакту.

Па, шта онда квари ту – по Запад – наизглед идиличну слику? Пре свега, прича у Украјини још није завршена. И премда се чини да се Русија тамо већ месецима бори против војноорганизационих, психолошких и логистичких проблема које није очекивала, учестале најаве руске „пропасти" и „Путиновог пада" ипак су махом у домену ратне пропаганде и медијског спиновања. А у томе, као што знамо и као што се сећамо, западна пропагандна машинерија нема премца. Но, управо као последица те пропаганде максимално су подигнута очекивања не само у Кијеву него и у политичким круговима на Западу. Другим речима, неће бити лако спустити ту лествицу, па ће све осим потпуног руског колапса и распада деловати као Путинов већи или мањи успех – ма колико да је оно што Русија тренутно има и постиже у овом рату далеко од победе, а још даље од почетних, очито преоптимистичних кремаљских пројекција.

С друге стране, Русија је у међувремену прећутно постала много флексибилнија у погледу дефинисања ратног успеха.  Од победе са великим „П" и тријумфалне параде у Кијеву, чини се, да неће бити ништа и у Москви су очито схватили да морају дебело редефинисати и своју стратегију и тактику у овом сукобу, иначе ће све отићи дођавола. При чему је повлачење из Херсона још и најмањи проблем, то јест, релативно је очигледно да су се ту морали повући са десне обале Дњепра да не би били опкољени и потопљени. Али поента је прилично очигледна – чак и ако само пратите званичне руске изворе последњих месеци могли сте чути као се „успешно бране", „одолевају" и „жестоко узвраћају" на украјинске нападе. Дакле, бране, одолевају, узвраћају (изузетак је, донекле, само фронт око Бахмута.). „Победничка офанзива" се стално изнова пролонгира и одлаже, за зиму, пролеће, лето... А тактичка лутања и губици не могу се унедоглед отклањати оном старом „има ко да мисли о томе", или, још старијом, „зна баћушка (цар, Стаљин, Путин) шта ради".

Али „Баћушка" је овог пута изгледа погрешио – ма колико то делу српске проруске публике (а она је, као што су, између осталог, показала и наша истраживања, овде у апсолутној већини) било тешко да чује, схвати и прихвати. Оно што се 2014. могло узети (односно повратити) скоро без испаљеног метка или тек са којим батаљоном специјалаца, сада се претворило у тешку и крваву рововску борбу, са напретком који се – опет по самим руским изворима – мери „метар по метар" и „кућа по кућа". Изгледа да су Кијев и НАТО много боље искористили ових осам година колико је прошло од Мајдана, „руског пролећа" и Минских споразума.

Руска судбина у овом, очито је, глобалном сукобу, а који није ни почео нити ће завршити са Украјином, зависиће превасходно од способности руског руководства (а то ипак није, као што се често и намерно поједностављено представља, само Путин) да се престројава у ходу и извлачи поуке из својих грешака. Донекле је слично ономе како се совјетско руководство, у ходу и усред крвавог рата, учило и престројавало у периоду 1941-1942.

У свом новогодишњем говору, а и самим постављањем Суровикина за главнокомандујућег, Путин је дао наговештај да је то извлачење поука у току. „Ми штитимо наш народ на нашим историјским територијама у новим субјектима Русије." „Морална и историјска правда и истина су на нашој страни". „Запад нас је лагао говорећи о миру. Они користе Украјину за слабљење Русије", каже се у овом важном обраћању. И ја бих могао да се сложим са свим наведеним. Али ангажована средства – почев од количине људства, па до тактике и енергије – очито нису била примерена и адекватна величини циља и изазова. При чему је можда најпогубнија била стратегија заташкавања, односно покушај да се рат води, а да се то у руском друштву – поготово у Москви – и не осети.

Уосталом, ми у Србији врло добро знамо какав је домет и какви су исходи систематског порицања реалности, укључујући и ону својевремену паролу „Србија није у рату".

Да резимирамо: руска војска се мучи у Украјини (не улазимо сад у то да ли је ствар до саме војске или до њеног погрешног вођења) и пред прву годишњицу рата стоји далеко лошије него што је то, било на западу, било на истоку, ико очекивао у фебруару 2022. САД и НАТО су „намирисали крв" и на украјинску страну бацили практично све што су имали на располагању од војних, политичких, дипломатских, безбедносних и информативних ресурса. Москва очито није очекивала тако жесток и унисони западни одговор и није за њега била довољно спремна.

Али, с друге стране, Русија овај рат напросто не може и не сме да изгуби. А и неће – сем уколико не дође до неког тешког унутрашњег слома и урушавања, сличног оном на крају Првог светског или хладног рата. Што је, узгред речено, управо карта на коју Запад и игра, а Дњепар и Донбас су ту само споредна бојишта. Дакле, Русија не сме изгубити. Запад не сме дозволити да Русија победи. Кина не сме дозволити да Русија потпуно изгуби – мада им не би одговарало баш ни да суверено победи.  (А ЕУ се, са Немачком на челу, готово ништа и не пита.)

 И отуд наше, нипошто само реторичко питање: Може ли икоме на свету ова ратна 2023. година бити заиста „срећна"?!

Уредник НСПМ-а и бивши народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Ђорђе Вукадиновић

https://www.politika.rs/scc/clanak/531419/Pogledi/Ratna-2023

Живадин Јовановић: Зашто се Србија на одбијање Кфора не жали Савету безбедности УН који му је надређен?

fakti.org

Јовановић: Зашто се Србија на одбијање Кфора не жали Савету безбедности УН који му је надређен?

~3 minutes

---

ЗАПАД ЈЕ СРБИЈИ И СРПСКОМ НАРОДУ УКАЗАО ВЕЛИКО ПОШТОВАЊЕ УРУЧИВАЊЕМ ОДБИЈАЊА НА БАДЊЕ ВЕЧЕ

* Ситуација је судбоносна... Кфор је под контролом НАТО. А у СБ УН, поред чланица НАТО има и других, НЗ, и што је посебно значајно, у њему су две сталне чланице СБ са правом вета - Русија и Кина које су стратешки партнери Србије. То је за Србију свакако повољнији састав и амбијент од састава Кфора, или НАТО. Дакле?

____________________________________________________________

         ОДГОВОР Кфора да не прихвата враћање делова војске Србије на Косово и Метихију (КиМ), који је уручен на  Бадњи дан, знак је великог поштовања Србије и српског народа од политичког Запада.

       Да није тако, одговор би уручили обичног радног дана и, ако је икако могуће, на дан када на КиМ није било затварања Срба, акција "Росу" или рафала испаљених на српску децу. 

       То поштовање има своју логику и континуитет.

       Сећамо се какве су нам дирљиве изразе солидарности слали  ракетама на Ускрс 1999., како су жртвовали драгоцено  време да би тек на Видовдан 2001. киднаповали и Хагу испоручили председника Слободана Милошевића, а и многих других гестова поштовања и саосећања.

       КФОР је на КиМ на основу резолуције СБ УН 1244, али не спроводи њене делове о безбедности Срба, враћању 250.000 протераних Срба и других неалбанаца, неповредивости својине, враћању контигената Војске Србије и полиције...

       Ситуација је судбоносна. Зашто се онда због свега званично не жалимо СБ УН?

Живадин Јовановић

       То је орган надређен Кфору.

       Орган другог и уједно највишег нивоа. 

       Знали смо да КФОР неће позитивно одговорити па смо се ипак одлучили да га истерамо на чистину. Ако смо ушли у поступак, зашто не идемо и на други, виши степен који је бар једнако миран и дипломатски као и првостепени?

       Кфор је под контролом НАТО. А у СБ УН, поред чланица НАТО има и других, НЗ, и што је посебно значајно, у њему су две сталне чланице СБ са правом вета - Русија и Кина које су стратешки партнери Србије.

       То је за Србију свакако повољнији састав и амбијент од састава Кфора, или НАТО.

       Дакле?

       Ескобар пре доласка у Београд на разговоре о КиМ одлази у Брисел на разговор са Столтенбергом. Хоће ли га  критиковати, похвалити или охрабрити због одбијања да прихвати кинтигенте Војске Србије?

      (Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних)

 

fakti.org

Америка ће се љуљати изнутра, ЕУ иде у рецесију, а за све ће кривити „Путинов рат"

6–7 minutes

---

ШТА ЈЕ У СВЕТУ ПРЕНЕТО ИЗ 2022. У ОВУ ГОДИНУ – ШТА ЋЕ СЕ ДОГАЂАТИ НАРЕДНИХ 12 МЕСЕЦИ?

* У 2023. ће уследити нови покушаји да се Русија позове на одговорност за догађаје у Украјини. Са сценаријем оснивања смешног „међународног трибунала" (највероватније опет у Холандији)

* Покушаће и са „легитимисањем" тог трибунала у Генералној скупштини УН. Истовремено, Украјина ће сигурно наћи савезнике за покушај да Русији одузме место сталног члана Савета безбедности УН. То, наравно, може довести до тога да УН понове судбину Лиге народа након одлуке да се из ње избаци СССР

* Један од кључних момената у историји човечанства биће дан када ће становништво Индије бројчано премашити становништво Кине, што би, према демографима, требало да се догоди у априлу 2023. године. Ово већ има огроман утицај на глобалну економију, а може постати одлучујући фактор у прерасподели производње у свету – јер ће радна снага у Индији остати јефтина док у Кини постаје све скупља

* Америчко друштво ће се даље изнутра цепати, чак и по географским линијама. То неће довести до раскола Америке 2023. године, што у шали предвиђа Дмитриј Медведев. Међутим, политички, културни и традицијски јаз између америчких држава наставиће да расте. Сада у 37 од 50 држава САД сву власт (у оба дома парламента и положај гувернер) држи једна од две странке. Поређења ради: још 1992. године таквих држава је било само 19

________________________________________________________

       Аутор: Владимир КОРНИЛОВ

       НИКО више не сумња да ће развој ситуације у свету још дуго зависити од дешавања на фронтовима у Украјини.

       Волео бих да верујем да ће специјална операција бити завршена следеће године. Али, кад год било - то ће се свакако десити под условима Русије .

       Народ победник не може себи дозволити ни један од сценарија које вечити противници цртају за нашу земљу.

       Истовремено, мора се схватити да ће време окончања сукоба у великој мери зависити не од Русије, а свакако не од Украјине. Мада, авантуристичка политика Украјине ће престати тек када Западу понестане воље, ресурса или Украјинаца који се користе као топовско месо.

       Организација за економску сарадњу и развој процењује да ће наставак борби у Украјини коштати глобалну економију 2,8 билиона долара 2023. године. Запад ову суму новим санкцијама може само експоненцијално повећати.

       Сједињене Државе ће наставити да врше притисак на Европу (да се удаљава од Русије) јер желе да елиминишу свог европског конкурента иза завесе ограничења против Русије. Друго, жеђ лаке зараде и пљачкања туђе имовине гурнуће Запад у нова антитржишна решења.

       Ово ће бити велики проблем и за Кину која је последњих деценија своју „меку моћ" градила на економској експанзији у иностранству.

       Пљачкање руске имовине Западу ће само појачавати апетит и они ће ићи даље.

       Даља судбина санкционог рата ће умногоме зависити од тога како ће се развијати ствари са плафоном цена руске нафте и гаса. У току је рат нерава по принципу - „ко ће први трепнути".

       Од одлучности одговора Москве ће зависити да ли ће рат санкцијама ескалирати или ће Запад морати да крене „у рикверц".    

       У 2023. ће уследити нови покушаји да се Русија позове на одговорност за догађаје у Украјини. Са сценаријем оснивања смешног „међународног трибунала" (највероватније опет у Холандији).

 

       Покушаће са „легитимисањем" тог тела у Генералној скупштини УН. Истовремено, Украјина ће сигурно наћи савезнике за покушај да Русији одузме место сталног члана Савета безбедности УН. То, наравно, може довести до тога да УН понове судбину Лиге народа након одлуке да се из ње избаци СССР.

       Схватајући то, бројне кључне земље, укључујући Кину и Индију, чиниће све да спрече такав сценарио.

       Иначе, један од кључних момената у историји човечанства биће дан када ће становништво Индије бројчано премашити становништво Кине, што би, према демографима, требало да се догоди у априлу 2023. године.

       Ово већ има огроман утицај на глобалну економију, а може постати одлучујући фактор у прерасподели производње у свету –јер ће радна снага у Индији остати јефтина док у Кини постаје све скупља.

       Амерички мејнстрим медији су већ успели да сахране Доналда Трампа. И републикански естаблишмент свим силама навија за гувернера Флориде Рона Десантиса. Али, не треба заборављати да Трамп има доста искуства у борби против елита унутар сопствене странке.

       Он има мале шансе за успех, али су много веће него 2016. године када је растурио страначке конкуренте.

       Бајденови изгледи за номинацију за други мандат председника САД све мање су реални.

       Иако у традицији владајућих партија Америке не постоји пракса номиновања конкурента актуелном шефу државе, јасно је да закулисне снаге Демократске странке већ активно раде на могућим номинацијама Камале Харис, Мишел Обама 2024, Гевина Њусома (гувернера Калифорније)...

       Све ово ће поделити америчко друштво, чак и по географским линијама. То неће довести до раскола Америке 2023. године, што у шали предвиђа Дмитриј Медведев. Међутим, политички, културни и традицијски јаз између америчких држава наставиће да расте. Сада у 37 од 50 држава САД сву власт (у оба дома конгреса и положај гувернер) држи једна од две странке.

       Поређења ради: још 1992. године таквих држава је било само 19.

       Штавише, 34 одсто становништва САД живи у искључиво демократским државама, а 42 одсто у републиканским државама.    

       Криза у ЕУ ће се још више интензивирати. Еврозона ће вероватно ући у рецесију. За све ће и даље бити крив „Путинов рат", али су очигледна два главна узрока кризе: циљано деловање САД на деиндустријализацији Европе и еклатантна неспособност нових елита континента, посебно у Немачкој, Италији, Шпанији и Великој Британији.