standard.rs

Francuska u sunovratu

Срђа Трифковић

12–15 minutes

---

Izvan francuskih geta, cena šireg društvenog „mira" je složena mreža laži i poluistina kojima elitna klasa nastoji da sakrije istinu o tome šta je njena „inkluzija" uradila francuskoj naciji

Andre Malro sa pravom je konstatovao da je „civilizacija sve ono šta se okuplja oko vere". Kada jedna vera opada – kao što ukazuje celokupna istorija čovečanstva – na njeno mesto ne dolazi agnosticizam ili ateizam, već neka druga vera. Ovaj se proces uveliko odvija u Evropi, Francuskoj pre svega.

Nedugo posle dvonedeljnog divljanja hiljada muslimana na francuskim ulicama – koje su zapadni mediji listom opisivali kao „nezadovoljne mladiće iz predgrađa", bez pominjanja njihovog porekla ili veroispovesti – sredinom jula proveo sam dve nedelje u Francuskoj, u brdima departmana Drom, između savojskih Alpa ka istoku i Provanse ka jugozapadu. Najbliža bakalnica bila je u šarmantnom gradiću Šatijon-an-Dioa, gde su za kasom radili beli srednjoškolci željni da zarade koji evro preko raspusta. Za 14 dana nisam video nijedan hidžab. U reci Drom kupanje u viru pružalo je olakšanje od tropske vrućine, a poseta obližnjoj vinariji obezbedila je zalihe lokalnih plemenitih tečnosti za večernji užitak na terasi. Praznik Dana Bastilje u obližnjem opštinskom centru Di obezbeđivalo je čak pet policajaca. Idilično, bezbedno, naizgled trajno.

Sve je to svetlosnim godinama daleko od stvarnosti urbane Francuske. Širom najveće zemlje EU, od Sen Denija do Miluza, od Strazbura do La Rošel – stadioni su bili ispunjeni desetinama hiljada vernika poreklom iz severne Afrike koji slave Ramazanski bajram.

Budućnost je jasna

„Francuska više nije katolička zemlja", piše Frederik Lenoar, urednik časopisa Mond de Reližion. Prošle godine Figaro je konstatovao da je islam već „prva religija u Francuskoj" po broju aktivnih vernika. Oko 5.000 crkava predviđeno je za rušenje ili adaptaciju u druge svrhe do 2030. godine. Ovo se događa u zemlji koja nema političku, versku i kulturnu volju da održi u životu milenijumsko nasleđe koje predstavlja najdublju dušu Francuske.

Sa druge strane, imam Velike džamije u Parizu predložio je da se napuštene crkve pretvore u džamije. Ako uporedimo  učestalost učešća u obredima petkom u džamijama i nedeljom u crkvama, budućnost je jasna: 65% praktikanata-katolika stariji su od 50 godina, a 73% aktivnih muslimana mlađi su od 50 godina. Hakim El Karui, savetnik predsednika Emanuela Makrona za islam, smatra da je već danas aktivnih islamskih vernika daleko više – 2.3 do tri miliona – nego katolika, oko 1,65 miliona.

U Francuskoj postoji preko 2.400 džamija. Bilo ih je 1.500 pre dve decenije i manje od 100 početkom 1960-ih. Politikolog Frederik Sen Kler kaže da će „prekretnica od 10.000 džamija, po sadašnjoj stopi, biti dostignuta pre kraja ovog veka". Katolička crkva je izgradila samo 20 novih crkava u Francuskoj u protekloj deceniji, prema istraživanju lista La Kroa. Eduar de Lama, predsednik Centra za versko nasleđe u Parizu, kaže: „Iako su katolički objekti još tu, u Francuskoj se svakih 15 dana podiže jedna nova džamija, dok se istim tempom uništava jedna hrišćanska bogomolja".

Ruševine unutar katedrale Notr Dam u Parizu nakon požara (Foto: Christophe Petit Tesson/Pool/AFP via Getty Images)

Isti tempo dehristijanizacije i rasta islama, mada sa različitim intenzitetom, vidi se svuda u Evropi, ali je Francuska najupadljiviji primer. Iako se pariski politički establišment pretvara da je zbunjen pravim uzrokom nereda – Makron je za njih okrivio društvene mreže – taj uzrok je isti je kao i tokom sličnih nereda 2005. godine: muslimani u Francuskoj i drugde u Evropi sebe već vide kao zajednicu de fakto autonomnu u odnosu na društvo zemlje-domaćina i njemu suprotstavljeno. Asimilacija više nije zamisliva opcija u Francuskoj, zemlji koja se nekada ponosila svojom sposobnošću da strance pretvara u Francuze. To je bilo moguće sa Italijanima, Špancima, Poljacima i Rusima, jer su bili kulturološki i civilizacijski srodni i zato što su dolazili u desetinama hiljada, ali ne u milionima. Muslimani čine preko 10 odsto stanovništva Francuske i oko petinu novorođenčadi. Oni žive u kompaktnim zajednicama u kojima više nije moguće kupiti vino u lokalnoj prodavnici i gde devojke ne izlaze na ulicu bez hidžaba.

Francuska država nije uspela da integriše svoje severnoafričke i arapske zajednice u društveno tkivo jer je taj zadatak strukturno nemoguć, što ilustruju učesnici nereda ovog leta koji ciljaju na kulturne institucije – posebno javne škole i biblioteke. U školama, nastavnici su stalno na prvoj liniji suočavanja sa agresivnim i često nasilnim mladim muslimanima. U oktobru 2020. godine, odrubljena je glava profesoru istorije i geografije, Samuelu Patiju, neposredno ispred njegove škole u predgrađu Pariza, zato što je navodno đacima pokazivao karikature Muhameda iz časopisa Šarli Ebdo.

Jedini neprijatelj

Francuska je bivša supersila koja uobražava da još uvek ima globalnu ulogu. Republika je svojevrsna izborna monarhija koja još uvek neguje simbole i narative grandioznije nego što veličina i ekonomija Francuske čine realnim. Za razliku od američke kičaste „izuzetnosti" podržane sirovom snagom, galska arogancija je maskirana u eleganciju, u težnju za značajem, a ne dominacijom. U tom cilju, otkako je De Gol ušao u Pariz u avgustu 1944. godine, Francuska je morala da simulira veličanstvenost koja joj je van domašaja još od nemačke okupacije 1940. Kako je De Gol poverio jednom prijatelju: „Ja sam na sceni i glumim veru da je Francuska velika sila. To je trajna iluzija."

Legendarni francuski general i bivši predsednik Pete Republike Šarl de Gol, 1944. godina (Nepoznat autor)

Makron, patetični patuljak u poređenju sa De Golom, izjavio je globalnom Politbirou u Davosu pre pet godina da se „Francuska vratila na scenu". To nije tačno. Elite pokušavaju da delegitimišu kao „populiste" i netolerantne rasiste milione Francuza i Francuskinja koji žele da zaštite svoju zemlju od dalje invazije. Sa druge strane, ne­po­sred­no po­sle kr­va­vih te­ro­ri­stič­kih na­pa­da u Pa­ri­zu 13. no­vem­bra 2015. go­di­ne, Ma­kron je dao te­ško shva­tlji­vu iz­ja­vu da fran­cu­sko dru­štvo „mo­ra da pri­hva­ti deo od­go­vor­no­sti" za te na­pa­de za­to što je na­vod­no stvo­ri­lo „tle na ko­me bu­ja dži­ha­di­zam". Do­dao je da fran­cu­sko dru­štvo „mo­ra da se pro­me­ni i da po­sta­ne otvo­re­ni­je"; ni­je na­gla­sio pre­ma ko­me ili če­mu, ali ra­zum­no je pret­po­sta­vi­ti pre­ma mi­li­o­ni­ma do­dat­nih do­se­lje­ni­ka iz se­ver­ne Afri­ke. Pri­tom su  fran­cu­ske vla­sti uve­li­ko pri­hva­ti­le da po­sto­je de fac­to za­bra­nje­ne zo­ne unu­tar ze­mlje.

Ma­kron oli­ča­va isto­rij­sku am­ne­zi­ju i kul­tur­ni ni­hi­li­zam sa­vre­me­nog Za­pa­da, či­me se on, šta­vi­še, po­no­si. Pri­li­kom po­se­te fran­cu­skoj za­jed­ni­ci u Lon­do­nu 22. mar­ta 2017. Ma­kron je iz­ja­vio da „ne po­sto­ji fran­cu­ska kul­tu­ra, već sa­mo po­sto­ji kul­tu­ra u Fran­cu­skoj, kul­tu­ra ko­ja je ra­zno­li­ka". Istom pri­li­kom on je do­dao: „Fran­cu­ska umet­nost? Ni­ka­da se sa njom ni­sam su­sreo!" Emanuel Ma­kron – neprijatelj hri­šćan­ske ve­re, evrop­ske ci­vi­li­za­ci­je i fran­cu­ske kul­tu­re – za­u­zi­ma da­nas po­lo­žaj na ko­me se pre sa­mo po­la ve­ka na­la­zi­la lič­nost po­put Šar­la de Go­la. Da pa­ra­fra­zi­ra­mo Lu­ja XV: posle generala na­stu­pio je po­top. Možda je i lo­gič­no što je Ma­kron sa­da­šnji sta­nar Je­li­sej­ske pa­la­te, u su­no­vrat­noj pro­gre­si­ji, od Ši­ra­ka pre­ko Sar­ko­zi­ja do Olan­da.

Susret Zapada i islama

Elite koje oni oličavaju ne uspevaju da integrišu – a kamoli da asimiluju – milione žitelja „zona posebne osetljivosti" u koje Francuzi nemaju pristupa. Ta stvarnost uništila je decenijama stare nade Žila Kepela, bivšeg predsedničkog savetnika za islamska pitanja, da će u Francuskoj nastati „Andaluzija" međuverske tolerancije. Privid mira ne može se održati jer su koreni ideološkog islamizma duboki i trajni među mladim izgrednicima. Francuska doživljava centralnu fazu opšteg i međusobno suprotstavljenog susreta Zapada i islama, sukob koji samo neko ideološki zaslepljen ili zlonameran ne može da prepozna kao takav.

Činjenica brutalno očigledna u imigrantskim predgrađimaima jeste da imigranti iz Severne Afrike i njihovo potomstvo rođeno u Francuskoj odbacuju kulturu i civilizaciju zemlje-domaćina, nasleđe koje su vekovima cenili i prihvatali milioni evropskih imigranata i stranaca. Zašto su muslimani tako imuni na Rasina, Zolu i Berlioza? Zašto ne idu češće u Luvr ili Versaj? Zato što su ubeđeni u superiornost svoje vere i svoje kulture, koja je nekompatibilna sa uzorima Pete republike.

Izvan francuskih geta, cena šireg društvenog „mira" je složena mreža laži i poluistina kojima elitna klasa nastoji da sakrije istinu o tome šta je njena „inkluzija" i „tolerantnost" uradila francuskoj naciji. Pravi uzrok francuske intifade je ogroman rast, disfunkcionalnost i samopouzdanje muslimanske imigrantske zajednice, koje ide uporedo sa kulturnim slabljenjem i demografskim padom francuske nacije.

Njena malaksalost, koja se manifestuje u ludilu posthrišćanske tolerancije, glavni je neprijatelj. „Nijedna druga rasa se ne pridržava ovih moralnih principa… jer su oni oružje samouništenja", pisao je pokojni pisac Žan Raspaj krajem prošlog veka. Treba ih razumeti kakvi jesu – i odbaciti – ako Francuska želi da preživi. Test njenog op­stan­ka, kao i Evro­pe u celini, bi­će pre sve­ga duhovni, kul­tur­ni i bi­o­lo­ški.

Demonstracije u Parizu protiv zakona koji se odnosi na kontrolu imigracije, integracije i azila, 20. oktobar 2007. (Foto: Flickr/William Hamon/CC BY-NC-ND 2.0)

Se­ku­la­ri­zam – za­me­nju­ju­ći hri­šćan­stvo kao te­melj iden­ti­te­ta Za­pa­da – od­ba­cio je i sam kon­cept evrop­skog dru­štve­nog, ge­o­graf­skog i kul­tur­nog pro­sto­ra ko­ji bi tre­ba­lo da bu­de za­šti­ćen od fi­zič­kog pro­do­ra i kul­tur­ne i du­hov­ne pe­ne­tra­ci­je ono­ga šta mu je stra­no. Evro­pa se zato na­la­zi na pu­tu do sa­da u isto­ri­ji ne­vi­đe­ne de­mo­graf­ske, du­hov­ne i kul­tur­ne sa­mo­li­kvi­da­ci­je.

Od­su­stvo isto­rij­skog pam­će­nja na­ve­lo je no­si­o­ce elit­nog kon­sen­zu­sa da svo­ja sa­zna­nja gra­de u vir­tu­el­nom sve­tu, či­jih su ne­že­lje­nih po­sle­di­ca (ka­ko po­gre­šno mi­sle) oni sa­mi po­šte­đe­ni. Oni svo­ju ve­ru gu­be već tri ve­ka, ot­ka­ko im je duh pro­sve­ti­telj­stva usa­dio aro­gant­nu po­mi­sao da čo­vek mo­že re­ši­ti di­le­mu svog po­sto­ja­nja is­klju­či­vim oslon­cem na svoj in­te­lekt. Bez opo­rav­ka hri­šćan­ske ve­re, ko­nač­ni plod tog po­gle­da na svet bi­će de­mo­graf­ski i sva­ki dru­gi kraj Evro­pe i nje­nih pre­ko­mor­skih po­to­ma­ka. Taj po­gled na svet po­či­va na pa­to­lo­škoj ne­ga­ci­ji vred­no­sti i le­gi­ti­mi­te­ta svog – evrop­skog, hri­šćan­skog, isto­rij­skog, kul­tur­nog, du­hov­nog i ci­vi­li­za­cij­skog na­sle­đa.

Stal­na afir­ma­ci­ja „dru­go­ga" u ime mul­ti­kul­tu­ra­li­zma, to­le­ran­ci­je, an­ti­di­skri­mi­na­ci­o­ni­zma, itd. do­bi­la je ši­rom Za­pad­ne Evro­pe ka­rak­ter se­ku­lar­ne re­li­gi­je ko­ja ne sme da bu­de pod­vrg­nu­ta kri­tič­kom is­pi­ti­va­nju. Glav­ni do­bit­nik je de­mo­graf­ski eks­plo­zi­van i ope­ra­tiv­no de­cen­tra­li­zo­van, ali ide­o­lo­ški mo­no­li­tan isla­mi­stič­ki po­kret ko­ji ima glo­bal­ni ka­rak­ter i svet­sko-isto­rij­ski zna­čaj.

Veliko je pi­ta­nje da li je još mo­gu­će in­stink­tiv­no sa­mo­de­fi­ni­sa­nje ugro­že­nih evropskih na­ci­ja. Ot­por zah­te­va ki­da­nje oko­va eli­te. Pre sve­ga, njen je kon­sen­zus o mul­ti­kul­tu­ra­li­zmu i imi­gra­ci­ji pri­nud­no na­met­nut, ide­o­lo­ški po pri­ro­di, krajnje dog­mat­ski u prak­si. Tvrd­nje o po­želj­no­sti bri­sa­nja gra­ni­ca me­đu civilizacijama i na­ro­di­ma, među ze­mlja­ma i kul­tu­ra­ma, o nji­ho­vom mo­gu­ćem i po­želj­nom me­ša­nju, iz­vo­de se na osno­vu apri­or­nih ide­o­lo­ških ak­si­o­ma, a ne či­nje­ni­ca. Sa ju­žne stra­ne Me­di­te­ra­na i hi­lja­da­ma mi­lja is­toč­no od Bos­fo­ra, ovo stva­ra oprav­dan uti­sak da se Za­pad na­la­zi na si­la­znoj pu­ta­nji. Uspeh gi­gant­skih de­mo­graf­skih pro­do­ra ša­lje po­ru­ku de­se­ti­na­ma mi­li­o­na po­ten­ci­jal­nih mi­gra­na­ta – da je Evro­pa da­nas jed­na lepa, ­bo­ga­ta pa­la­ta sa raz­va­lje­nom bra­vom i bez noć­nog ču­va­ra.

Srđa Trifković je spoljnopolitički urednik mesečnog magazina „Chronicles" i vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci. Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor Novi Standard

Naslovna fotografija: Anadolu Agencu/File Photo

BONUS VIDEO:

 

fakti.org

Љепојевић: Неко важнији од Сарајева учествовао је у манипулисању са обраћањем Цвијановић Гутерешу

11–14 minutes

---

ЗАПАД ГРИЈЕШИ ШТО ПОТЦЈЕЊУЈЕ СПРЕМНОСТ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ДА СЕ БРАНИ

Кадар са једног од последњих састанака

ПИК док је још Русија била у њему

* Утисак је да у медијској јавности, не само у БиХ него и шире, не постоји довољна свијест о каквом се ту криминалу ради и које би могле да буду посљедице. Тако и водећи дневни лист у Београду читав скандал своди под наслов „Игра глувих телефона између Сарајева и УН". А није то никаква „игра глувих телефона" него, језиком Хашког трибунала, „заједнички злочиначки подухват"

* Све што је Колективни запад радио у БиХ после потписивања Дејтонског споразума било нелегално и у основи невиђено политичко насиље. Од првог последејтонског дана. Није му више био битан Дејтонски споразум, он је само послужио да се оконча рат и успостави уређење за остварење циља који ратом није могао бити постигнут. Основни инструмент је постао Савјет за имплементацију мира (ПИК)

* Стручњаци за уставно и међународно право предлажу да Србија, као уговорна страна Дејтонског споразума поднесе тужбу Међународном суду правде против држава које су усвојиле Бонске закључке, који су по правној природи у ствари уговор о давању овлашћења Високом представнику на противправно управљање Босном и Херцеговином"

* Ту би требало да буду три тужбена захтјева, а први је да се утврди да су „правно ништавни Бонски закључци (овлашћења), јер су супротни начелу суверене једнакости држава, а тиме и праву на сувереност БиХ, из члана 2, тачке 1 и 7, те члану 78 Повеље УН који забрањује да се систем старатељства успоставља над било којом државом

__________________________________________________________

         Пише: Синиша ЉЕПОЈЕВИЋ

         ЛАЖИ и фалсификовање званичних докумената о Босни и Херцеговини и прије свега Републици Српској стара су пракса такозваног Колективног запада, а како вријеме пролази то више нема граница и не бирају се средства.

         Најновији примјер су манипулације са писмом српског члана Предсједништва Босне и Херцеговине Жељке Цвијановић генералном секретару Уједињених нација Антонију Гутерешу.

         Те манипулације су свједочанство о паници и очају па се судбина Босне и Херцеговине и Републике Српске своди на готово дјетињасте игре неталентованих бирократа. То јесу дјетињасте игре, али би могле да имају озбиљне посљедице.

         На изборима изабрани, дакле легитимни, представник Републике Српске и српског народа у Предсједништву Босне и Херцеговине - Жељка Цвијановић - обратила се, да подсјетимо, поштујући правила, преко Министарства спољних послова, писмом Антонију Гутерешу са молбом да саопшти да ли је Савјет безбједности потврдио именовање Кристијана Шмита за Високог представника у БиХ.

 

Кристијан Шмит и Алаксандар Вучић

         Наравно, зна се да га није именовао, али пошто се Шмит и даље тако представља и понаша неопходна је још једна званична потврда његовог статуса. И да се тако коначно разријеши дилема око Шмита. И онда је Министарство члану колективног шефа државе одбило да то писмо пошаље. Цвијановићева је ипак бочним путем успјела да пошаље писмо Гутерешу и онда су настале манипулације са његовим одговором.

         Писмо одговор Гутереша је обишло све медије у Федерцији БиХ прије него што је стигло у кабинет Цвијановићеве којој је упућено. Манипулисало се са три верзије писма. Овдје се, у ствари, очигледно прибјегло фалсификовању писма високог функционера глобалне организације.

         Федерални медији такође тврде да је Гутереш одговорио да "УН нису потписник Дејтонског споразума нити су УН члан ПИК-а, који је релевантан за именовање високог међународног представника у БиХ".

         Али, упркос свим маниупулацијама, вјештином кодираног дипломатској језика генерални секретар УН је ипак у свом одговору индиректно потврдио да Шмит нема потврду Савјета безбједности. Гутереш, наиме, упућује Цвијановићеву да погледа базу података Савјета безбједности а у тој бази не постоји ни један релевантан, важећи документ о именовању Кристијана Шмита. Али, постоје документи кад су у питању његови претходници.

         Другим ријечима, први човјек Свјетске организације је потврдио да Шмит није именован и самим тим нема легитимитет.

         Политика на нивоу БиХ је одавно препуна насиља и ово је само један примјер који се, међутим, граничи са криминалом. Мало је вјероватно да је Министарство спољних послова то урадило на своју руку, неко је важнији у томе учествовао.

         Утисак је да у медијској јавности, не само у БиХ него и шире, не постоји довољна свијест о каквом се ту криминалу ради и које би могле да буду посљедице. Тако и водећи дневни лист у Београду читав скандал своди под наслов „Игра глувих телефона између Сарајева и УН".

         Није то никаква „игра глувих телефона" него, језиком Хашког трибунала, „заједнички злочиначки подухват". Заједнички јер Министарство, то је јасно, није могло само.

         Манипулације самопроглашених колонијалних управника Босне и Херцеговине нису ништа ново, али сада су све агресивније и много се више користе локални службеници. Има, међутим, и једно занимљиво далеко колонијално искуство.

         Када су британске колоније у Африци, једна по једна, стицале независност њихове прве одлуке су биле да се протјерају сви Индуси које је Британија из Индије доводила као колонијалне службенике. Колонијални службеници су „већи католици од Папе". 

         Вриједило би подсјетити да је све што је Колективни запад, како се сада представља, радио у БиХ после потписивања Дејтонског споразума било нелегално и у основи невиђено политичко насиље. Од првог последејтонског дана. Није више био битан Дејтонски споразум, он је само послужио да се оконча рат и успостави уређење за остварење циља који ратом није могао бити постигнут.

         Основни инструмент је Савјет за имплементацију мира (ПИК). Основан је на Конференцији у Лондону 8. и 9. децембра 1995. године, и чини га 55 земаља и међународних организација.

Антонио Гутереш

         Нејасно је под којим ауторитетом је ПИК основан јер тада Дејтонски споразум формално није био потписан, то се десило тек неколико дана касније у Паризу. То је само била форма да му се да на значају јер је истовремено основан и Управни одбор ПИК-а. Његове чланице су  Француска, Италија, Јапан, Канада, Њемачка, Русија, Сједињене Америчке Државе, Велика Британија, Предсједништво Европске уније, Европска комисија и Организација исламске конференције (OIC) коју представља Турска.

         Тај Управни одбор предлаже Високог представника коме даје и политичке смјернице али га потврђује Савјет безбједности УН. У преводу, тај Управни одбор води политику а Високи представник је само спроводи.

         Одлуке се по правилу доносе консензусом али временом западне чланице су напустиле тај основни принцип па је Русија, због тога, напустила Управни одбор 28. јуна 2021. године. Другим ријечима, одлуке Управног одбора су сада додатно нелегалне па тиме и необавезујуће.

         И, све је толико пута виђено.

         Босна и Херцеговина у основи, у овим бурним временима, и није толико важна али западна  бирократска машинерија своју снагу и агресивност црпи из актуелне антируске и ускоро антикинеске кампање јер основни циљ је одвојити српски национални корпус од Русије. На Западу се већ јавно говори да би одвајање Срба од Русије био „шамар за Путина". У том смислу јасно је да је циљ елиминисање Републике Српске.

         И шта би могао Запад да уради? 

         На Западу нема нових идеја и послужиће се већ виђеним механизмима политичких личних уцјена, неком врстом санкција и економском блокадом. И то већ и чини.

         Већина банака у Републици Српској су у страном власништву и њима је готово наређено да не послују у било којем облику са Владом у Бања Луци. Банке су постале основни инструмент обрачуна са Српском. Могуће је и искључење из платног система Свифт мада је тешко видјети како би се то урадило јер је БиХ у јединственом финансијском систему.

        Али, Република Српска није више сама, има и пријатеље мада у самој Босни и Херцеговини и најближем окружењу у овој фази има проблем савезништва. Иако се борбом за своја права Република Српска бори и за одузета права Хрвата они ипак слиједе интересе Хрватске, чији су и по рођењу држављани, а Хрватска је чланица и Европске уније и НАТО савеза, оних који су против Републике Српске. А Србија и даље Кристијана Шмита третира као високог представника.

         Иако је јасно да у савременом свијету нема више ни правде ни система међународног права - оно, међународно право, ипак још постоји. Да би се како-тако прекинуло правно насиље у Босни и Херцеговини стручњаци за уставно и међународно право као једну од могућности предлажу и да Србија, као „уговорна страна Дејтонског споразума има право да поднесе тужбу Међународном суду правде против држава које су усвојиле Бонске закључке, који су по правној природи у ствари уговор о давању овлашћења Високом представнику на противправно управљање Босном и Херцеговином".

Синиша Љепојевић

         Ту би требало да буду три тужбена захтјева:

         Да се утврде „правно ништавни Бонски закључци (овлашћења), јер су супротни начелу суверене једнакости држава, а тиме и праву на сувереност БиХ, из члана 2, тачке 1 и 7, те члану 78 Повеље УН који забрањује да се систем старатељства успоставља над било којом државом, при чему на основу члана 103 Повеље УН права и обавезе прописани том Повељом имају супремацију над било којим другим правним изворима међународног права. Да се наложи Високом представнику да „одмах престане са било којом активношћу којом се повређује право БиХ на сувереност, што подразумијева забрану да доноси било какве акте којима би наметао уставне одредбе, односно законе у БиХ или којима би своју вољу наметао у БиХ на било који други начин према било коме". И да се „забрањује свим државама чланицама ПИК-а да се на било који начин уплићу у било која питања која су по својој природи унутрашња питања БиХ, о којима на основу начела суверености могу да расправљају и одлучују само надлежне институције и органи Босне и Херцеговине".

         У тужби, према мишљењу стручњака, треба од Међународног суда правде затражити и „да до окончања поступка изда привремену мјеру којом се забрањује Високом представнику и ПИК-у да намећу било какве акте у БиХ, уставне, законске или било које друге правне акте."

         Наравно, позната су искуства са Међународним судом правде али ипак би требало нешто покушати и раздрмати колонијалну праву.

         Утолико прије што је западна колонијална управа ипак на стакленим ногама. Како је рекао дежурни представник Запада за српске земље, Мирослав Лајчак, треба да се заврши посао до краја ове године јер наредне то више неће бити на политичком радару па тако ни важно. Али, фалсификатима и лажима се ипак не може промијенити стварност мада се на Колективном запад и даље вјерује да се може.

          Тако се кроз медије у српским земљама који су углавном под западним утицајем покушавају унијети паника и осјећај беспомоћности не само међу обичне људе него и у политичку елиту.  Вјерује се, наиме, да већина становништва, притиснута муком свакодневног живота и хаосом дневних медијских манипулација заборавља и потискује шта се стварно дешава.

          Могла би то на крају ипак да буде погрешна процјена јер се изгледа не рачуна на одлучност прије свега Републике Српске и њену спремност да се одбрани.4

           https://sveosrpskoj.com/komentari/ljepojevic-neko-vazniji-od-sarajeva-uc...

 

standard.rs

Srpsko pitanje u Sloveniji

Игор Ивановић

18–23 minutes

---

Slovence ne treba osuđivati, podsmevati im se ili ih negirati. Ali kako objasniti magnetnu silu slovenačkog sveta, koja još dejstvuje kod značajne grupe ljudi sa bivšeg jugoslovenskog prostora?

Opšte uverenje o slovenačkoj superiornosti u odnosu na ostale narode iz SFRJ, nastalo još za vreme postojanja savezne Titove države, održalo se do današnjih dana. Nekadašnjoj saveznoj republici, a današnjoj nezavisnoj državi Sloveniji, dodeljen je nezvanični status kolovođe u modernosti, progresu, uređenosti i slobodoumnim shvatanjima.

U okviru svakog naroda sa bivšeg jugoslovenskog prostora postoji značajna grupa ljudi koja je Sloveniju posmatrala kao pontonski most prema željenom Zapadu. Za mnoge od njih – šta god to značilo – Slovenija je jednostavno Evropa! Sa druge strane, zdravorazumska upotreba činjenica upućuje nas, ako ne na suprotan, onda izvesno na klizav teren. Čovek koji kombinuje znanje i logiku, ne može da se ne upita kako je nastala i kako je opstala ova tempirana zabluda o tobožnjoj slovenačkoj naprednosti?!

Služenje neprijatelju

Istorijske činjenice govore o Slovencima kao o narodu koji nije slobodu osvajao boreći se protiv imperije, već kao o narodu koji je odabrao da strpljivo i pokorno opstaje unutar imperije. Slobodarska ideja u slovenačkom narodu se ni po čemu ne može porediti sa idejom osvajanja i napredovanja slobode u srpskom narodu. Slovenačka je novokomponovana, a srpska potiče od moćne srednjovekovne države, preko ropstva, pa do njene ponovne konverzije u državotvornost.

Srbi su krvlju i hrabrošću srušili austrougrarsku carevinu, kojoj su Slovenci tako predano služili. Kao nagradu za služenje neprijatelju, Slovenci su, poput „Đure koji će ti oprostiti što te je tukao", u podrumima mističnih evro-masonskih kuhinja dobili ravnopravnost u konstituciji nove države na čelu sa srpskim monarhom?! Ni Drugi svetski rat nije doneo ništa novo: poput drugih vekovnih vazala dočekali su nemačke naciste sa zastavama i ushićenjem, na prepunim ulicama Maribora i Ljubljane. I opet su kao zaslugu za služenje poraženom neprijatelju, ravnopravno dobili državu, samo ovoga puta na osnovu anglo-komunističkog recepta. I prvom prilikom kada im se ukazala šansa, zabili su nož leđa toj istoj državi i tom istom srpskom narodu koji ih je dva puta u kratkoj istoriji prihvatio kao svoje i spasio zaslužene odmazde.

Spomenik na tromeđi Mađarska–Austrija–Slovenija, jul 2019. (Foto: Flickr/Norbert Bánhidi)

U tzv. Desetodnevnom ratu ubili su par desetina golobradih momaka koji su služili vojni rok u JNA, a koji zbunjeni nisu ni pokušali da im se suprotstave. Postoje zataškani svedoci i prikriveni dokazi da su počinili ratne zločine ubijajući obične vojnike koji su se predali na prelazu Holmec, u Škofiji, kao i na Madveđaku kod Trebnja. Čim su najzad postali nezavisni, odmah su pohitali da ono malo suverenosti predaju novim-starim komesarima: postali su deo Evropske unije. I ako je njihov put razumljiv, jer istorijski privid slobode ne mogu da zamisle bez pripadnosti Imperiji, postavlja se pitanje šta mi kao narod Kosovskog boja, Čegra, Kumanova, Bragalnice, Cera, Kolubare, Solunskog fronta i hiljadu drugih bitaka tražimo u Evropskoj uniji?!

Da se odmah razumemo, svaki narod bira sopstveni put. Zato Slovence ne treba nikako osuđivati, podsmevati im se ili ih negirati. U mnogim stvarima možemo učiti od njih. Ali, ovde je reč o nečem drugom. Oni na osnovu izrečenog mogu dobiti izvesno poštovanje, ali ne mogu biti uzor! Naprotiv, srpski narod njima može biti svetionik, ako umesto egoističnih, primenimo herojsko-etičke principe iz istorijske nauke ili iz epske književnosti.

Slovenačko stvaralaštvo

Ako je u bivšoj Jugoslaviji Srbija bila lokomotiva kulturnog stvaralaštva, Slovenija je bila poslednji vagon ove kompozicije. Kao srpski pisci deklarisali su se pored ostalih Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Meša Selimović, Mihajlo Lalić, Vladan Desnica, Rastko Petrović, Branko Ćopić, Dobrica Ćosić, Dragoslav Mihailović, Branko Miljković, Vasko Popa, Milorad Pavić, Matija Bećković… Pre toga, Dučić, Rakić, Kočić, Šantić, Isidora Sekulić, Bora Stanković, Njegoš, Drainac, Glišić, Đura Jakšić, Dragiša Vasić…

Iz Slovenije malo toga, i malo visokog dometa. Čak je i najzastupljeniji slovenački pisac u ondašnjoj lektiri Ivan Cankar, zahvaljujući srpskoj javnosti postavljen na zasluženo mesto u istoriji. Identično je i na filosofsko-teološkom polju (iz Srbije dolaze Sveti Sava, Ava Justin, Nikolaj Velimirović, Božidar Knežević, Brana Petronijević, Nikola Milošević, Mihajlo Đurić, Vladeta Jerotić), kao i na naučnom (Nikola Tesla, Milutin Milanković, Mihajlo Pupin), gde slovenačko stvaralaštvo umnogome zaostaje.

Ovakav odnos iz stvaralačkog iskaza prenosi se i na polje stvaralačkog izraza. Srbija je u obe Jugoslavije, pored ostalih, dala i Savu Šumanovića, Milana Milovanovića, Nadeždu Petrović, Petra Lubardu, Jovana Bjelića, Borivoja Stevanovića, Milenu Pavlović Barili, Mila Milunovića, Petra Dobrovića, Marka Čelebonovića, Milana Konjovića, Cucu Sokić, Nedeljka Gvozdenovića, Vladu Veličkovića, Ljubu Popovića… Iz Slovenije mnogo, mnogo manje i tanje. Ovo su samo poređenja iz najpoznatijih oblasti klasičnog stvaralaštva. Pošto je Slovenija mentalno i geografski bliža Zapadu od drugih balkanskih naroda, da li je stekla prednost u odnosu na njih na polju popularne kulture?

Ivan Cankar (1876-1918), slovenački pisac, dramaturg, esejista, pesnik i politički aktivista (Foto: Wikimedia Commons/Avgust Berthold/Public domain)

Stanje je preslikano kao i u oblasti klasičnih umetnosti, ako nije i gore po slovenačke autore. Srpski i slovenački film se ne mogu porediti, Slovenija nikada nije uspela da snimi filmove koji bi se bar po nečemu primakli ostvarenjima poput „Ko to tamo peva", „Skupljači perja", „Zaseda", „Specijalno vaspitanje", „Marš na Drinu", „Otac na službenom putu", „Lepota poroka", „Bal na vodi", „Valter brani Sarajevo", „Ritam zločina"… Iz Slovenije nikada nisu došle igrane serije poput „Prosjaci i sinovi" ili „Grlom u jagode", nikada nije stvoren sličan avangradni serijal kao što je „Top lista nadrealista". Nikada nisu porodili glumačke legende poput Bate Stojkovića, Ljube Tadića, Mustafe Nadarevića, Paje Vujisića, Fabijana Šovagovića, Pere Božovića, Mire Banjac, Semke Sokolović…

U etno (narodnoj/folk) muzici koja se svirala i pevala na Eks-Ju prostorima Slovenija nije ni pokušala da se takmiči, jednostavno njena izvorna narodna muzika nije imala širu publiku ni u samoj Sloveniji, a kamoli drugde. U pop-muzici Slovenija je imala sopstvene autore, ali nikada nisu mogli da nose slavu i uticaj jednog Zdravka Čolića, Kemala Montena, Mikija Jevremovića, Olivera Dragojevića ili Jadranke Stojaković.

Šta je sa rokenrolom kao izrazito anglo-zapadnim proizvodom?

Slovenija je zaostajala za Srbijom, Bosnom i Hrvatskom, ali je za razliku od drugih oblasti popularne kulture imala svoje predstavnike koji su ostavili dublji trag: Pankrti, Buldožer, Lačni Franc i naročito Lajbah kao avangarda toga doba. Ali svi ovi bendovi niti za vreme postojanja Jugoslavije niti za preko tri decenije od njenog raspada, nisu ostvarili ni približno uticaj na stasavanje generacija sa (post)jugoslovenskog prostora kao što su to činili „Bjelo dugme", „Smak", „Taim", „Idoli", „Prljavo kazalište", „Riblja čorba", „Atomsko sklonište", „Indeksi", „Zabranjeno pušenje", „Leb i sol", „Azra"…

Mrtvo more

Najveći domet koji je Slovenija ostvarila na individualnom i timskom planu u Jugoslaviji vezan je za sport, konkretno za zimske sportove. U najpopularnijem planetarnom sportu – fudbalu – slovenački timovi za sve vreme trajanja nisu uspeli da osvoje ni jedno prvenstvo države. (po ovome im je ekvivalent samo Crna Gora) Retko kada bi imali više od jednog prvoligaša, i to obično plasiranog oko sredine tabele. U drugom sportu po popularnosti – košarci – nešto više uspeha za slovenačke timove. Ljubljanska Olimpija je uspela da osvoji šest državnih prvenstava do raspada zajedničke države, ali su recimo timovi iz Srbije osvojili 23 titule prvaka. U zimskim sportovima, bilo timskim kao hokej na ledu, bilo individualnim kao skijanje i skokovi, Slovenija je bila apsolutni lider bivše Jugoslavije.

Igrači slovenskog HK Jesenice u igri, 1. novembar 2006. (Foto: Wikimedia Commons/HK Jesenice/Stefan Valthe/Public domain)

Imala je i u svim sportovima istaknute pojedince kao što su Ivo Daneu u košarci ili Brane Oblak u fudbalu, a u gimnastici Miroslava Cerara – osvajača medalja na olimpijskim igrama i svetskim prvenstvima. Ipak, kada se sve sabere, iako nikada nije precizno sabirano, stiče se utisak da je u bivšoj državi Slovenija u najboljem slučaju bila na četvrtom mestu po zbirnim sportskim rezultatima – iza Srbije, Hrvatske i Bosne.

Da li je možda atmosfera slovenačke javnosti i energija njenih gradova bila magnet za sve ostale Jugoslovene? Recimo, poput Sarajeva, grada koji nikada nije plenio arhitekturom ili nekom posebnom turističkom lepotom, ali čije su zadimljene i raspevane kafane sadržale magiju zbog koje se u taj grad rado i masovno išlo. Naprotiv, slovenački gradovi su oduvek bili dosadni: uređeni, ali sterilni. Oduvek je u njima vladala neka provincijalna atmosfera, koja se samo pojačala posle slovenačke nezavisnosti. Dok su bili u Jugoslaviji, crpeli su privilegije kontaktne kulture između Balkana i Zapada, što im je davalo na značaju, zbog čega se indukovala neka energija. Danas, par decenija nakon slovenačke evropeizacije, čak nema ni takvih talasa. Mrtvo zapadno more: kao i sve granične palanke.

U čemu je tajna?

Ali kako onda objasniti magnetnu silu slovenačkog sveta, koja još dejstvuje kod značajne grupe ljudi sa bivšeg jugoslovenskog prostora? Ako je kauzalno-konsekventno jasno da nisu nikada prednjačili u velikoj umetnosti (a da danas imaju još slabija dostignuća), da nikada nisu bili lokomotiva u popularnoj kulturi, da su stvarali zanemarljiv broj velikih ličnosti u odnosu na susede i na partnere iz bivše države, kao i da njihovi gradovi nisu posedovali magičnu energiju svetskih metropola, u čemu je onda tajna?

Slovenija je bila apsolutni lider u bivšoj Jugoslaviji po uređenosti prirode i urbanih celina, samim dolaskom na njenu teritoriju uočavala se krupna razlika u odnosu na ostatak države. Slovenija je imala jednu opštu kulturu ponašanja u svakodnevnom životu, jedan vidljiv kontinuitet zapadne estetike, koja je postepeno stvarana kroz vekove u okviru Austrijskog carstva. Sve je naizgled bilo drugačije u pozapadnjačenoj Sloveniji: novine i magazini su izgledali savremenije, fasade su bile očuvane, izlozi su bili svetliji, telefonske govornice su bile u funkciji, ulice su sijale, parkovi i bašte su bili uređeni svežim i negovanim cvećem. Malograđanskim naočarama kojim je stvarnost gledala srpska (a naročito beogradska!) javnost ovo je bilo presudno za trajni ružičasti utisak.

Jezero Bled u Sloveniji (Foto: Pixabay)

Kada su se divili slovenačkoj industriji (koja je nesumnjivo bila vodeća u bivšoj državi) oni su videli dizajn i marketing, a niko nije ni pomislio da je dobar deo te industrije dekretom otet iz Srbije (verovatno i od njihovih direktnih predaka!), odmah po dolasku KPJ na vlast. Iluzija Zapada koju je Slovenija tako vešto i inteligentno nosila kroz Krug dvojke, a koja joj je političkom ulogom dodeljena u raspodeli svetsko-istorijske moći, bila je presudna za njen nezasluženi pijedestal. Za razliku od ostatka države (ili bar njenog značajnog dela), Slovenija se nije opirala ulozi zapadnog satelita, nije na grudobusačkoj patetici pokušavala da nahrani sopstveni privid slobode, nije bežala od komforne uloge sluge u luksuznom baroknom dvorcu. Zato je i postala društveni lider ondašnje jugoslovenske elite sa kraja 1970-ih i tokom 1980-ih godina prošlog veka.

Slovenija = Evropa

Verovatno da zato i dan-danas mnogi roditelji iz Srbije, nekadašnji Titovi pioniri, pokušavaju da ubede decu da studiraju slovenačke fakultete. Njima takva odluka deluje prestižno, jer u njoj vide mogućnost da im deca jednog dana žive i rade na Zapadu. Niko se ne udubljuje u činjenice da slovenački univerziteti ni po čemu nisu prestižni u svetu, odnosno da su ispod srpskih po mnogim parametrima. Besmisleno je i za skupe pare plaćati školarinu po mnogim privatnim univerzitetima širom Evrope, za koje je i „Megatrend" akademija nauka. Ali titoističke generacije ne mogu da izvrše unutrašnje prevrednovanje, koliko god da je slovenačka kultura prosečna i koliko god da je slovenački jezik usko upotrebljiv, za njih će studiranje u Sloveniji biti simbol evropskog svetonazora. Jednostavno, kada govore Slovenija – misle Evropa.

Policija prska demonstrante vodenim topovima tokom protesta u Ljubljani, Slovenija, 29. septembar 2021. (Foto: Uncredited author/AP photo)

Tako je i rođena zabluda o tobožnjoj slovenačkoj slobodoumnosti, o njenoj modernosti nespojivoj sa tadašnjom komunističkom ideologijom. Slovenija se samo lukavo suprotstavila jugoslovenskoj komunističkoj državi i sa pravom je kritikovala njen mračni i totalitarni sistem, ali Slovenija nije htela slobodnije i pravednije društvo: ona je preko opravdane kritike samo kupovala kartu u jednom pravcu za Zapad. Slovenačka javnost nikada nije htela da razume Srbiju, nikada nije podržala srpsku inteligenciju (sem nekih pojedinačnih slučajeva), nikada nije principijelno stala na stranu opravdanih srpskih zahteva.

Objektivno govoreći, Slovenija nikada nije bila ozbiljan lider u slobodoumnosti u bivšoj Jugoslaviji, sem ukoliko takvi procesi nisu bili vetar u leđa njenoj secesiji. Kroz zajedničku istoriju nije davala velike državnike ili političare, najistaknutiji su bili Kardelj i Kidrič, a o njihovu istorijsku ulogu bolje da ne komentarišemo. Srbija, koja je porodila zločince poput Krcuna i Crna Gora koja je „dala" Jovu Kapičića, mogli bi da po zlu pozavide Sloveniji na Dolancu!

Pored velike zablude u našoj javnosti o tobožnjoj slovenačkoj slobodoumnosti i modernosti, postoji jedna još veća i podmuklija, a ona glasi da su nam Slovenci prijatelji?! Kao narod koji je procentualno dao u odnosu na broj stanovnika najveći broj katoličkih sveštenika, i kao tradicionalni zapadni protektorat, slovenačka nacionalna politika je tradicionalno uperena protiv srpskih interesa. Ona nije genocidna kao što je hrvatska, nije ni primitivna kao što je albanska, ali je pozicionirana na jasnim koordinatama usmerenim protiv svakog pokušaja Srbije da izgradi suverenost i da bude most između Istoka i Zapada.

Slovenija je uvek među prvima podržavala sve antisrpske rezolucije i sve antisrpske odluke u Briselu i često je prednjačila u manifestacijama koje su bile uperene protiv naših interesa. Setimo se samo performansa – nezvanično nazvanog „Kosovo moja dežela (država)" – koji su u ljubljanskom „Cankarjevom domu" zajedno organizovali slovenačka vlast i opozicija, a kome se priključila skoro sva slovenačka intelektualna scena, u znak podrške albanskim rudarima protiv srpske države. Skoro sve što postoji u Sloveniji priključilo se ovom skupu, tobože zbog zaštite albanskog naroda, a suštinski zato što je bio uperen protiv Srbije.

Evropska Slovenija i Srbija

Ali, ako mnoge od istorijskih slovenačkih odluka u vreme postojanja SFRJ možemo nekako pripisati političkoj borbi protiv komunističkih tekovina, i ako u novije vreme njenu politiku možemo pripisati činjenici da je Slovenija ipak samo sitan šraf u EU, kakav je bilateralni odnos evropske Slovenije prema Srbiji? Kakav je položaj Srba u Sloveniji?

Slovenija ima dobre odnose sa Srbijom samo kada treba da ostvari zaštitu sopstvenih investicija u Srbiji, odnosno kada treba omogućiti nesmetan rad slovenačkim kompanijama u srpskoj državi. Pošteno, Srbija je oduvek bila otvorena za slovenačke investicije i nikada nije upotrebljavala eventualnu kaznenu politiku prema slovenačkim kompanijama kao kompenzaciju za politički pritisak. Suprotno od toga, srpske kompanije su imale mnogo opstrukcija kada su nameravale da investiraju u Sloveniji, a mnoge od njih su se provele kao „bose po trnju" tokom poslovanja u deželi.

Ako bi se Srbija odlučila na tihu opstrukciju mnogih slovenačkih kompanija koje posluju u Srbiji ili ako bi pokrenula medijsku kampanju protiv njih, bio bi to veliki udarac za slovenačku privredu. Jer, Slovenija i pored zavidne kulture poslovanja nije uspela da načini značajan prodor na zapadno tržište, zbog prejake konkurencije i podudarnih uslova poslovanja unutar EU, zbog čega manje države uvek gube. Međutim, Srbija uporno toleriše nesimetričnu politiku Slovenije prema njoj, čak mazohističkom podanošću podnosi u sopstvenoj javnosti uvredljivi uticaj Tanje Fajon, osobe koja da nema evro-namesnički status, u srpskoj javnosti po pameti ne bi mogla da dobije ni status gosta u lokalnim studijima.

Sastanak Tanje Fajon sa američkim državnim sekretarom Entonijem Blinkenom, 1. avgust 2022. (Foto: Wikimedia Commons/U.S. Department of State/Public domain)

Položaj Srba u evropskoj Sloveniji je posebna priča! Prema njima se ne primenjuje nijedan od propisanih standarda prema manjinama unutar Evropske Unije. Ne priznaje im se čak ni status manjine, iako ih ima po svim istraživanjima najmanje 10 odsto od ukupnog stanovništva (Slovenci ne sprovode klasične popise stanovništva, već podatke uzimaju iz upravnih organa). Izvesno je da Srba u Sloveniji ima više od svih ostalih naroda (osim, naravno, Slovenaca), izvesno je i da im je broj u blagom porastu, i izvesno je da sve više čine obrazovanu strukturu. Ništa od svega navedenog nije dovoljno da u evropskoj Sloveniji dobiju status manjine – koji im omogućava školovanje na sopstvenom jeziku i ćiriličkom pismu.

Istorijska nauka potvrđuje da su Srbi naseljeni u Sloveniju još 1530. godine kao čuvari u Beloj krajini, dakle zadovoljavaju čak i kriterijum autohtonosti. Setimo se samo koliko decenija je slovenačka vlast na „šibicarski" način izbegavala da izda dozvolu za izgradnju srpske crkve u Kopru, i to u doba kada se druge hrišćanske crkve po Evropi masovno prodaju za šoping-molove ili kladionice. Sa druge strane, u „neevropskoj" Srbiji ima 0,4 odsto Slovenaca koji uživaju sva moguća nacionalna prava! Objektivno analizirajući, položaj srpskog naroda u „mladoj evropskoj demokratiji" je jedan od najnepravednijih koji poznajemo danas u svetu.

Možda bi kao ilustraciju slovenačkih odnosa prema Srbiji i srpskom narodu, mogli da uzmemo paralelu između dvojice veoma značajnih slovenačkih intelektualaca. Prvi od njih, filosof Slavoj Žižek kontinuitetom vazalne misli prema zapadnim centrima moći ne pruža mnogo nade u bolje sutra. Ovaj pogranični evropski mislilac, često nazivan „balkanski Levi", svoj nesumnjivi uticaj u javnosti podređuje konformizmu nastalom na slabosti sopstvenog karaktera. Šteta za ovog darovitog stvaraoca koji nikada nije uspeo do kraja sopstvenu misao da suprotstavi NATO društvenim standardima.

Drugi od njih, blagopočivši Aleksander Bajt, svojom biografijom i delom uliva mnogo više nade u bolje srpsko-slovenačke odnose. Ovaj slovenački akademik, najuticajniji makroekonomista u SFRJ i potonji tvorac „slovenačkog ekonomskog čuda", napisao je pred kraj života istorijsku knjigu u kojoj je otkrio sopstvenu ulogu kao obaveštajca koji je radio za pokret Draže Mihailovića! Odbio je razgovor sa slovenačkom novinarkom na ekonomske teme uz čuvenu rečenicu: „Bože moj, ekonomija je sad moja prošlost, a moja sadašnjost jeste istorija!" U knjizi Bermanov dosije kao neposredni svedok značajnih događaja, Bajt rastura zvaničnu titoističku (i slovenačku!) verziju istorije i argumentima okreće istoriju na pravu stranu. Nije ni čudo da su obe zapadne protektoratske vlasti – slovenačka i srpska – prećutale ovu veliku knjigu.

Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija". Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor Novi Standard

Naslovna fotografija: ANSA/Mauro Zocchi        

BONUS VIDEO: 

 

Kovanje rata (I dio)

pcnen.com

Kovanje rata (I dio) - PCNEN

PCNEN

9–11 minutes

---

Autor: Chris Nineham

Ovo je rat koji, u vlastitom interesu, vode neke od najmoćnijih vojnih sila na planetu. Mirovni pokret trebao bi podržati glasove za mir u Rusiji i Ukrajini, a ne ratne napore naših vlada.

Iako je od samog početka eskalacije ratnog sukoba u Ukrajini krajem veljače 2022. bio više nego očigledan ratnohuškački diskurs zapadnih medija, trebalo je proći više od godinu dana da se pojave prve ozbiljnije analize medijskog rata. U prvom dijelu serijala o zapadnoj ratnoj propagandi oko Ukrajine, Chris Nineham demontira laž da se ovaj rat vodi zbog ljudskih prava.

Ratna vremena predstavljaju priliku i opasnost za vladajuće elite. Svaki sukob prati odgovarajuća propagandna ofenziva. Kao što kaže stara izreka: „istina je prva žrtva rata". Rat u Ukrajini nije iznimka. Zapadne sile, ukrajinska vlada i ruske vlasti se iz sve snage trude da održe podršku javnosti za najsmrtonosniju vojnu mobilizaciju u Europi od Drugog svjetskog rata.

Dok se rutinski kritizira ruska proizvodnja dezinformacija industrijskih razmjera, komentatori su potpuno slijepi za ono što radi zapadni propagandni stroj, kojim upravlja ratoborna vlada SAD-a, desničarska torijevska administracija, establišment EU-a i vojno-industrijski kompleks s obje strane Atlantika. Zapadnu propagandu slijepo prihvaćaju gotovo svi mediji i, barem u Britaniji, gotovo cijela politička klasa, kao i alarmantan broj ljevičara. Dok se zapadni propagandni argumenti uvelike odbacuju na globalnom jugu, u nekim europskim zemljama se barem o njima raspravlja, dok svako preispitivanje u Britaniji nailazi na osude u stilu McCarthyja.

Središnje opravdanje za zapadnu potporu ratu jest spremnost naših čelnika da brane prava ukrajinskog naroda. Postoji duga i nečasna povijest ratovanja u ime prava nacija ili naroda. Ulazak Britanije u klaonicu Prvog svjetskog rata predstavljen je kao obrana „jadne male Belgije" od njemačkih osvajača. SAD je svoj rat u Vijetnamu predstavio kao obranu Južnog Vijetnama od "komunističke prijetnje" sa sjevera. SAD i njegovi saveznici prvi su napali Irak 1991. kako bi „obnovili cjelovitost Kuvajta", a procijenjenih 50.000 žrtava u NATO bombardiranju Srbije 1999. smatralo se „nužnim" za zaštitu nacionalnih prava kosovskih Albanaca.

Dinamika na terenu se razlikuje, ali argument za podršku bilo kojem od ovih ratova kao i za NATO podršku Ukrajini podrazumijeva prihvaćanje ideje da zapadne sile svoju vanjsku vojnu politiku vode u skladu s interesima drugih naroda. S obzirom na dugu kolonijalnu i imperijalnu povijest Zapada, u ovo opravdanje je teško povjerovati. Posebno je teško u njega povjerovati kada se ima na umu da se još nije osušila krv prolivena tijekom invazije, okupacije i masovnog bombardiranja Afganistana, Iraka, Sirije i Libije, te pomisli na entuzijastičnu podršku Zapada užasnoj vojnoj intervenciji u Jemenu pod vodstvom Saudijske Arabije.

Pokretači rata

U slučaju Ukrajine to podrazumijeva uvjerenje da vlade Joea Bidena, Borisa Johnsona i Rishija Sunaka, najvećih zagovornika rata na Zapadu, imaju dobrobit Ukrajinaca na srcu. Ruska invazija Ukrajine u veljači 2022. bila je čin agresije koji je antiratni pokret s pravom osudio. Pokret i dalje zahtijeva prekid ruske vojne intervencije. Međutim, militaristički odgovor Zapada samo je produbio patnju Ukrajinaca.

Zapadne sile su gotovo preko noći odgovorile najvećom vojnom mobilizacijom Zapada od Hladnog rata i najvećim transferom oružja u stranu zemlju od Drugog svjetskog rata. Prema podacima Vijeća za vanjske odnose, do svibnja ove godine SAD je potrošio nevjerojatnih 76 milijardi na pomoć Ukrajini, od čega je većina bila vojna. To je gotovo četrdeset puta više od iznosa koji je dodijeljen sljedećem najvećem primatelju, Afganistanu, zemlji razorenoj dvadesetogodišnjom okupacijom Zapada.

Britanija je predvodila europski ratni pohod, šaljući dronove, granate s osiromašenim uranom, krstareće rakete i tenkove. Obećala je program obuke za ukrajinske borbene pilote i poslala specijalne vojne jedinice na ukrajinski teritorij. Najmanje 150.000 Ukrajinaca poginulo je u borbama, a cijeli gradovi sravnjeni su sa zemljom. Životi milijuna ljudi ugroženi su nestankom struje, nestašicom hrane i povremenim bombardiranjem.

Nije potrebno duboko kopati da biste pronašli pravi pokretač ove povijesne mobilizacije, jer su zapadni lideri, savjetnici i akademici prilično iskreni o tome. Nakon nekoliko tjedana rata, sam Joe Biden priznao je da se radi o ratu za promjenu režima, otvoreno izjavljujući da Vladimir Putin "ne smije ostati na vlasti". Kada su ga pitali za pojašnjenje, on je inzistirao da "ne odstupa od rečenoga".

Kako je Hal Brands, profesor na Sveučilištu Johns Hopkins i zagovornik rata, napisao za Bloomberg, Rusija je meta jednog od najnemilosrdnije učinkovitih proxy ratova u modernoj povijesti. Nastavio je:

"Ključ strategije je pronaći predanog lokalnog partnera – proxy-ja spremnog ubijati i umirati – te ga opskrbiti oružjem, novcem i obavještajnim podacima potrebnim za nanošenje razornih udaraca ranjivom suparniku," napisao je Brands. "To je upravo ono što Washington i njegovi saveznici danas rade Rusiji."

Brandsovo mišljenje potvrdila su prošlog travnja dva Bidenova najviša vanjskopolitička dužnosnika, državni tajnik Antony Blinken i ministar obrane Lloyd Austin. Austinovim riječima: "Želimo vidjeti Rusiju oslabljenu do te mjere da ne može provoditi ovakve aktivnosti koje je poduzela invazijom na Ukrajinu." Blinken se složio, rekavši: "Ne znamo kako će se odvijati ostatak ovog rata, ali znamo da će suverena, neovisna Ukrajina postojati puno duže nego što će Vladimir Putin biti na sceni."

Pomoć se naravno ne pruža nekom narodnom pokretu, već državnom ratnom stroju kojim upravlja autoritarna vlada u uvjetima izvanrednog stanja. Zelenski je nemilosrdno ugušio svaki oblik opozicije. S obzirom na enormno gomilanje oružja i činjenicu da se ukrajinska obrana temelji na zapadnim obavještajnim podacima, ciljevima i obuci, ukrajinske vlasti potpuno ovise o zapadnim silama i njihovim strateškim i taktičkim odlukama. Ono što se ovdje dogodilo jest da je ukrajinska vlada uvučena u daleko najmoćniji vojni savez na svijetu, na čelu sa SAD-om. A najviše od svih pati ukrajinski narod.

Blokiranje mira

Jedan od načina na koji su Washington i Whitehall nametnuli svoje prioritete bilo je blokiranje mirovnih pregovora. Suprotno neprekidnim tvrdnjama neumorne ratne propagande, od početka su bili dostupni i drugačiji odgovori na krizu. Predsjednik Zelenski izabran je 2019. kao kandidat mira, s mandatom da okonča građanski rat oživljavanjem sporazuma iz Minska, koji su predstavljali pokušaj mirnog rješenja problema koji je podijelio zemlju. Zapad ga je odbio podržati u tom nastojanju.

U različitim trenucima od tada, Zelenski je pokazivao spremnost na pregovore. Istog dana prošlog ožujka kada je skinuo temu ukrajinskog članstva u NATO-u s pregovaračkog stola, signalizirao je da je spreman razgovarati s Rusijom o statusu Krima i Donbasa. Zapadne sile su ignorirale tu ponudu. Kao što je to izrazio stručnjak za Rusiju Richard Sakwa:

"Za vrijeme Hladnog rata, Sjedinjene Američke Države bi preuzele diplomatsko vodstvo u situaciji poput ove s kojom se danas suočavamo. Umjesto toga, sada je očito da SAD nisu zainteresirane za mirovne pregovore – čekaju ruski poraz, bez obzira na broj ukrajinskih života koji će biti izgubljeni u tom procesu."

SAD i njezini saveznici nastavili su ometati mirovne pregovore. Mjesec dana kasnije, kao odgovor na mirovni plan koji je podržao Izrael, Zelenski je javno objavio da će rat završiti pregovorima. U roku od 48 sati, Boris Johnson se pojavio u Kijevu kako bi Zelenskom rekao da „nikakvi pregovori nisu mogući". Prema izvorima bliskim Zelenskom koji su citirani u ukrajinskim medijima:

"Johnson je u Kijev donio dvije jednostavne poruke. Putin je ratni zločinac. Mora se izvršiti pritisak na njega. Nikakvi pregovori nisu mogući. I drugo, ako ste spremni potpisati bilo kakav sporazum s njim, mi u tome nećemo sudjelovati. S tobom se možemo dogovoriti, ali s njim ne. U svakom slučaju, on će sve razočarati."

Kako je izvijestio Financial Times, Zapad je u posljednjih nekoliko tjedana odbio još jedan mirovni plan koji su predložili čelnici šest afričkih država. Dok su i Putin i Zelenski bili spremni sastati se s izaslanstvima, bivši nigerijski predsjednik Obasanjo rekao je novinarima da su američki State Department i britansko ministarstvo vanjskih poslova „jasno dali do znanja da ovo nije pravi trenutak".

Ovo je rat koji, u vlastitom interesu, vode neke od najmoćnijih vojnih sila na planetu. Mirovni pokret trebao bi podržati glasove za mir u Rusiji i Ukrajini, a ne ratne napore naših vlada. Priče Zapada o potpunoj pobjedi su sulude i nemaju nikakve veze s brigom za ukrajinski narod, već samo s njihovim geopolitičkim interesima. Ako ne dovede do šire katastrofe, rat će, kako je sam Zelenski rekao, završiti pregovorima. Ukrajinski narod mora donijeti odluku o sadržaju tih pregovora. No, rješenje problema ovisi o prestanku ubijanja. I što prije to bude, to bolje.

H-alter

Chris Nineham je britanski antiratni aktivist i jedan od pokretača Stop the War Coalition.
Članak je izvorno objavljen pod naslovom How to Sell a War – 1; Make Out It Is Humanitarian na internetskoj stranici Stop the War Coalition u lipnju 2023.
Prijevod: Ad hoc feministička antiratna koalicija

 

nspm.rs

: „Вашингтон пост": морална дилема о касетним бомбама – као Србија 1999.

:

4–5 minutes

---

уторак, 25. јул 2023.

 Протекле недеље Украјина је испалила касетну муницију коју је добила од Америке гађајући руске положаје. Ова врста наоружања забрањена је у 123 земље, укључујући велики део чланица НАТО, али Сједињене Америчке Државе, Русија и Украјина нису потписнице конвенције Уједињених нација из 2008. године која забрањује њихову употребу, производњу, складиштење и испоруку.

До употребе касетне муниције долази у веома осетљивом тренутку сукоба. Украјинска офанзива иде спорије него што би неки западни званичници желели, а Русија се повукла из Споразума о житу, једине успешне веће дипломатске иницијативе у досадашњем току конфликта, пише "Вашингтон пост".

Према ранијим извештајима овог листа, украјинске јединице покушавају да пробију руске редове и положаје на истоку и југу који су минирани, а украјински званичник изјавио је да касетну муницију користе управо да би пробили руске линије

Касетна муниција експлодира у ваздуху пре него што распрши десетине до стотине мањих експлозивних пуњења на широком простору, понекад величине фудбалског терена. Наоружање које је послато Украјини су артиљеријске гранате које могу да буду испаљене са хаубица које су западне државе испоручиле овој земљи прошле године, преноси РТ Балкан.

Бајденова администрација месецима је већала да ли да испоручи касетну муницију, пре него што је донела одлуку почетком месеца.

Председник Џозеф Бајден морао је да се позове на посебна овлашћења која се тичу националне сигурности како би заобишао амерички закон који забрањује испоруку касетних бомби које имају удео неексплодираних средстава која могу остати у земљи већи од један одсто. Код муниције која је испоручена тај проценат је 2,35 одсто, мада неки стручњаци сматрају да је он много већи.

Амерички званичници уверавају јавност да ће помоћи Украјини у деминирању територија које су гађане овом врстом муниције, али ипак одлука је изазвала критике европских влада и америчких савезника, организација за заштиту људских права, америчких демократа. У јуну је 38 организација, међу којима су Хјуман рајтс воч, америчка канцеларија Уницефа, агенције УН за децу, послало писмо Бајдену у којем се тражи да се ова муниција не шаље Украјини, али је то ипак учињено.

САД имају дугу и срамотну историју употребе ове врсте наоружања која укључује ваздушне кампање у Ираку и Србији, а користила се и у Вијетнамском рату.

У Лаосу, неексплодиране бомбе које је Америка бацила пре више од пола века убијају цивиле и дан-данас.

Украјина је постала најминиранија земља на свету са приближно 180.000 квадратних километара, пространство веће од Флориде, за коју се сматра да је контаминирано. Нове испоруке касетне муниције само ће продубити проблеме.

Аналитичар из Одесе Михаил Бочјуркив каже да ће касетна муниција донети само привремену предност на фронту Украјини.

„Када се рат заврши, смртоносно наслеђе овог контроверзног оружја остаће усађено у украјинско тло у годинама које долазе", навео је он.

Критичари такође наводе да испорука овог наоружања поткопава Бајденову наводну посвећеност међународном поретку заснованом на законима, јер државе засноване на праву повлаче црвену линију код употребе оружја за масовно уништење или оног које представља огроман ризик за цивиле.

Па ипак, украјинска влада је та која је тражила ову муницију. И Русија и Украјина користе огромне количине муниције, а касетне бомбе помоћи ће Кијеву да се за сада одржи на фронту, наводи РТ.

„Наша и украјинска морална начела у овом рату полазе од чињенице да подржавамо земљу која је под бруталним, свирепим нападом свог суседа са ракетама и бомбама које засипају градове, убијајући цивиле, уништавајући школе, цркве, болнице", рекао је новинарима саветник за националну безбедност Беле куће Џејк Саливен.

Како је навео, помисао да је „обезбеђивање Украјини оружја како би могла да одбрани своју земљу и заштити цивиле веома упитно с моралне стране".

(Политика)

 

Visoki američki zvaničnik za AP: Niko u SAD nije podržao Kurtija u njegovoj politici na Severu

kossev.info

Visoki američki zvaničnik za AP: Niko u SAD nije podržao Kurtija u njegovoj politici na Severu – njegov nepromišljen i opasan pristup ozbiljno narušio odnose - KoSSev

Albanian Post

7–8 minutes

---

Izvor: Albanian Post (Tekst je izvorno preveden sa albanskog)

Bilo je to u novembru 2022. godine kada je Aljbin Kurti na konferenciji za novinare optužio novinara da ne razume šta je tačno rekao portparol američkog Stejt departmenta, pa je zbog ovog pogrešnog razumevanja postavio pitanje pogrešno.

Ned Prajs je na konferenciji za novinare rekao da Vlada Kosova ne sluša SAD, ni u javnosti ni u privatnim zahtevima po pitanju sprovođenja odluke o nelegalnim registarskim tablicama, ali kada je to novinar preneo Kurtiju, rekao je „ne znam ko je pročitao ove izjave, jer ne verujem da ste ih vi sami pročitali u stalnoj komunikaciji i da ste ih dodali".

Kurti je ovde započeo jednu od najsofisticiranijih zvaničnih zavera u poslednje vreme.

Radeći suprotno od onih koji su mu stalno tražili saveznike, ali insistirajući da je sa njima u stalnoj koordinaciji, počela je da kruži priča o tome kako „neko", „neko veoma veliki", potajno poručuje Kurtiju da „drži ovaj kurs", da bi se u javnosti kontrolisala opozicija.

Zavera je bila toliko servirana da je Kosovo bilo upozoreno na sankcije zbog nekoordinacije a zatim se na različitim nivoima uvele mere prinude od strane SAD i Evropske unije, ali je ovako pohranjenim komponentama bliskim Kurtiju, veliki broj ljudi nastavio da veruje u objašnjenje da im „neko veliki govori da nastave".

Komentarišući ovu fiktivnu liniju, visoki zvaničnik američkog Stejt departmenta rekao je za Albanian Post da „ne postoji, niti je ikada postojala, takva stvar kao što je tajna koordinacija".

„Niko u Vašingtonu ili bilo kojoj drugoj zapadnoj prestonici nije rekao premijeru Aljbinu Kurtiju, niti ga je indirektno ohrabrio, da sledi kurs koji Kosovo dovodi u koliziju sa njegovim glavnim saveznicima", rekao je zvaničnik SAD-a govoreći za Albanian Post.

„Istina je suprotna, razočarani smo Vladom Kosova koja nije uvažila savete glavnih saveznika".

Glasine o zakulisnoj koordinaciji nastavile su se i kada su razlike u javnosti porasle više nego ikada, kao kada je Vlada iznenada odlučila da četiri albanska gradonačelnika u pratnji policije pošalje u opštinske objekte u Leposaviću, Zvečanu, Zubinom Potoku i Severnoj Mitrovici, da odatle obavljaju svoje dužnosti.

Protivljenje lokalnih Srba dovelo je do nasilnih protesta, koje su uglavnom predvodile bande koje deluju na Severu.

Kvinta i Evropska unija smatraju da je Kosovo odgovorno za eskalaciju, nazivajući akciju nepotrebnom i zatraživši povlačenje, ali i pored protivljenja javnosti, Kurti je nastavio da govori kako je koordinacija sa saveznicima odlična, posebno sa SAD.

„Odnosi Kosova i Sjedinjenih Američkih Država su odlični bilateralni odnosi i svuda u međunarodnoj areni", rekao je on novinarima 1. juna, na vrhuncu protivljenja njegovom delovanju iz Amerike.

Kao da to negira, specijalni izaslanik SAD za Balkan i angažovanog u kosovsko-srpskom dijalogu Gabrijel Eskobar održao je neobičan sastanak sa kosovskim novinarima gde je bio dozvoljen audio-snimak, kazavši da ih je Kurti potpuno iznenadio svojim postupkom.

„Vidimo da se odluke donose uprkos našem partnerstvu, to je za nas neka vrsta signala, ne možemo to da prihvatimo. Mi i naši saveznici smo potpuno zbunjeni zašto se to dešava. Zašto ovaj nedostatak koordinacije, ovaj nedostatak fleksibilnosti i nedostatak političke vizije", rekao je Eskobar na tom sastanku.

On je dodao da ovakav stav nije samo stav SAD.

„To je cela transatlantska zajednica, nismo samo mi, ne samo 27 država EU, ne samo Ujedinjeno Kraljevstvo (već cela transatlantska zajednica). Vidimo stvari isto".

Ovo Eskobarovo obraćanje usledilo je nakon sastanka koji je imao sa Kurtijem i posrednikom u dijalogu EU Miroslavom Lajčakom, kada se nisu dogovorili oko zajedničkog rešenja.

Eskobar je ubrzo rekao da „mi stojimo uz narod Kosova, ali nemamo razloga da stojimo uz pojedince koji neće da sarađuju".

Eskobarova iskrenost nije promenila situaciju, sve dok u sličnom tonu nije progovorio i američki ambasador na Kosovu Džef Hovenijer, kada neočekivano kazao da SAD po prvi put uvode kaznenu meru – odlazak Kosovskih bezbednosnih snaga sa najveće vežbe NATO saveznika na Balkanu „Branilac Evrope 23 godine".

I ovo se, međutim, minimizovalo, kao i mere zabrane finansijskih programa za Kosovo iz EU, poigravajući se sa idejom da uprkos zvaničnom stavu, negde, neko govori Kurtiju da nastavi.

Među pristalicama Vlade, verovanje u ovu izmišljenu priču umnogome je povećala izjava predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji je u jednom trenutku rekao da internacionalci tajno podržavaju Kurtija i da on uz njihovu podršku vuče poteze na Severu.

Normalno, ovo nije bilo tačno.

Naime, u odgovoru funkcionera Stejt Departmenta Albanian Postu-u, cela ova situacija na Severu, koja je, uprkos nekim dogovorima, i dalje pod stalnom tenzijom, „ozbiljno je uticala na odnose (SAD – Kosovo)".

„Stabilnost na Zapadnom Balkanu je u interesu Sjedinjenih Američkih Država", kaže on.

„Događaji u Ukrajini su već učinili ovaj interes vitalnijim. Umesto da radi sa svojim saveznicima i deluje kao pouzdan partner, Vlada Kosova deluje nekoordinisano, kao da neko može da upravlja situacijom bez potrebe za partnerima. Ovo je nepromišljeno i opasno."

Ovo nije prvi put da premijer Kosova stvara bajku alternativne stvarnosti. Kada je Ramuš Haradinaj bio premijer i ceo diplomatski kor ga pozivao da se odrekne 100 odsto poreza na srpsku robu, čak mu je nudio i viznu liberalizaciju kao protivvalutu, on ih je sve odbio upravo zakulisnom pričom da postoji neko važan iz međunarodne zajednice ko mu govori da to zadrži.

Niko, pa ni njegovi bliski saradnici, pa ni sam Haradinaj, ne zna ko je ta osoba koja ga je na kraju dovela do toga da izgubi premijersku poziciju, a potom i izbore na kojim bi se izborio sa sloganom „100% država".

Porez je bio uklonjen i to bez ičega zauzvrat.

Čak i u poslednjoj situaciji, posle više od mesec dana neizvesnosti, Kosovo je pristalo da preduzme prve korake ka deeskalaciji, odobravajući zahtev za smanjenje broja policajaca u i oko opštinskih objekata na Severu i takođe dajući saglasnost za nove izbore na jesen – sve bez ispunjavanja uslova koje je prethodno postavilo; jedan od najvažnijih, uklanjanje pripadnika kriminalnih grupa sa Severa.

Celokupna situacija stvorena na Severu Kosova i stalna tenzija zasenila je druga dešavanja na Kosovu. Porodica, partijski poslovi, institucionalne zloupotrebe, nelegalni tenderi, korumpirani ugovori iz jednog izvora, nedostatak skupštinskih izveštaja, asfaltiranje puteva koje je već pretrpelo štetu nakon nekoliko dana zbog nekvalitetnih radova, nedostatak investicija, kamen temeljac vrtića koji nikada nisu izgrađeni, odlazak hiljada mladih ljudi u zapadnu Evropu i slično – nisu više u javnosti u fokusu građana, a sve zbog toga što se na Severu održavaju „tenzije".

 

---

Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

 

Велика опсесија Вашингтона: Како одвојити Србију од Русије и Кине

Велика опсесија Вашингтона: Како одвојити Србију од Русије и Кине

20.07.2023. - 10:45

© AP Photo / J. Scott Applewhite

Из сведочења Габријела Ескобара пред члановима Одбора за спољне послове Представничког дома јасно се види шта су циљеви САД када је о Србији и српском народу реч: да Београд прихвати француско-немачки споразум, из чега следи све остало – признање косовске независности, чиме из руку Русије и Кине и осталих који подржавају Србију избијају адуте.

 

Управо зато је акценат америчке спољне политике бачен на овај план, коментарише излагање специјалног америчког изасланика за Западни Балкан Габријела Ескобара политиколог Александар Павић.

Током представљања извештаја, америчке конгресмене је, поред Косова и РС, највише занимао утицај Русије и Кине на регион и количина наоружања Србије.

Према Павићевим речима, други циљ Американаца је да се Србија трајно одрекне своје оријентације на руско и кинеско наоружање, затим да се Србија одрекне руских енергената и преоријентише на западне енергетске ресурсе. Уз то долази и трајно неутралисање Републике Српске.

Опсесија Русијом и Кином – Србија је проблем

Опсесија америчких политичара утицајем Русије и Кине, не само на Балкану, већ и у целом свету већ је постала пословична, али на Балкану им је проблем Србија, као и Република Српска, зато што преко српског фактора Кина и Русија могу да остваре утицај, објашњава Павић.

„О томе се ради. Да могу, они би хтели да свуда избришу и неутралишу руски и кинески утицај. На неким местима то је, наравно, немогуће или много теже. Али, тамо где је то скоро урађено, као што је на Балкану, јако им смета острво где то још није урађено", истиче он.

Запад се, додаје Павић, претворио у тоталитарни систем – тражи тоталну послушност и не трпи алтернативе и конкуренцију. Зато поступају по принципу „све или ништа". На западу нећете чути да се јавно говори о томе да њихов систем није више толико атрактиван, али су свесни те чињенице. За разлику од ранијих времена, Запад је све мање спреман да се такмичи и све више примењује репресију, цензуру и искључивост.

САД желе да Србију одвоје од пријатеља

Ескобар је пред члановима Представничког дома изнео мишљење у складу са двопартијским консензусом међу америчким политичарима – да су Русија и Кина главне претње за Америку. Сваки амерички дипломата, да би придобио било коју америчку институцију, по аутоматизму ће поменути Русију и Кину како би им скренуо пажњу на оно што жели да постигне.

„Тако да је то нешто што је постало уобичајено. Као што је Катон завршавао свој говор речима да Картагину треба разорити, тако и је сада сваки амерички дипломата дужан да каже да треба сузбити руски и кинески утицај и да Србију вежу за ЕУ коју Америка активно деиндустријализује, вазализује и ставља у перманентно подређени положај. И то не могу да ураде са територијом на којој има значјног руског или кинеског утицаја", каже Павић.

Америка је успела да из ЕУ практично избаци руски и веома смање кинески утицај – у Србији то нису успели и отуд толика, како наш саговорник каже, манија да се створе услови да се у Србији то деси.

„Треба да нам буде јасно да, када говоре о алтернативним правцима енергентима, да само желе да нас вежу за њихове много скупље енергенте, који су много мање поуздани. То није како би нам омогућили већи избор. Исто важи и за кинеску инфраструктуру", сматра Павић.

Нашем саговорнику, како каже, пада у очи Ескобарова напомена да је увоз оружја из Русије скоро елиминисан, а да је увоз војне опреме из Кине у Србију смањен, као да се ради на томе да се Србија веже за европске и америчке снабдеваче наоружања. То је, према Павићевим речима, веома забрињавајуће и због тога на сваку одлуку Србије да купи оружје са Запада треба гледати као на погрешну. Одвајањем од Русије и Кине по питању куповине наоружања и војне опреме, Србија се одваја од пријатеља и везује за непријатеља, закључује Павић.

Подсећамо, Ескобар је током сведочења у Представничком дому, одговарао и на питања о утицају Русије и Кине у региону. Према његовим речима, Кина подржава инфраструктурне пројекте и на тај начин шири утицај, док је као погубну за Србију оценио наводну зависност од руских енергената и као алтернативу предложио да се Србија западним енергентима снабдева из Албаније.

sputnikportal.rs

https://iskra.co/srbija/velika-opsesija-vasingtona-kako-odvojiti-srbiju-od-rusije-i-kine/

fakti.org

Додик: Aко буде потврђен Гутерешов став да УН нису надлежне за Шмита – тражићемо обештећење

2–3 minutes

---

НАГЛАСИО: ПРОТИВ СМО ЧЛАНСТВА У НАТО, А БиХ ЋЕ МОРАТИ ДА СЕ ВРАТИ НА ИЗВОРНИ ДЕЈТОН

Антонио Гутереш

* „Гутереш не може да тумачи Дејтонски споразум, али је направио још већу конфузију у БиХ јер сви знају да је ПИК вештачко тело. Зашто у Уједињеним нацијама о БиХ расправљају два пута годишње, ако нису надлежни? Ако је тачно оно што каже Гутереш, разговараћемо са државама чланицама УН, јер испада да УН нису надлежне за високе представнике. Знамо шта је овде радио Педи Ешдаун. Онда је све бесправно и можемо тражити обештећење"

__________________________________________________________

         ГЕНЕРАЛНИ секретар Уједињених нација Антонио Гутереш није надлежан да тумачи Дејтонски споразум, али је својим одговором на писмо српског члана Председништва Жељке Цвијановић потврдио да Кристијан Шмит није именован за високог представника, рекао је председник Републике Српске Милорад Додик.

         Додик истиче да Гутереш игнорише чињенице.

         - Гутереш не може да тумачи Дејтонски споразум, он није надлежан. Ми смо само питали да је ли Шмит именован или није. И, Шмит није именован. Види се да постоји опасна пропаганда против Српске, али то не значи да ми нисмо у праву - навео је Додик.

         Истакао је да Дејтонски споразум јасно каже да Савет безбедност УН бира високог представника релевантном резолуцијом.

         - И тако је било све до Шмита – нагласио је.

         Додик је упитао зашто онда расправљају у Уједињеним нацијама о БиХ два пута годишње, ако нису надлежни?

         - Ако је тачно оно што каже Гутереш, онда ћемо тражити обештећење. Разговараћемо са државама чланицама УН, јер испада да УН нису надлежне за високе представнике. Знамо шта је овдје радио Педи Ешдаун. Онда је све бесправно и можемо тражити обештећење - рекао је Додик.

         Каже да је Гутереш направио још већу конфузију у БиХ и да сви знају да је ПИК вештачко тело.

         Додик истиче да Српска остаје на европском путу.

         - Против смо чланства у НАТО, а БиХ ће се морати вратити на изворни Дејтон - нагласио је Додик.

         Поручио је да ће се Српска за своја права борити политички.

          https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=520292

 

Велика опсесија Вашингтона: Како одвојити Србију од Русије и Кине

Велика опсесија Вашингтона: Како одвојити Србију од Русије и Кине

20.07.2023. - 10:45

© AP Photo / J. Scott Applewhite

Из сведочења Габријела Ескобара пред члановима Одбора за спољне послове Представничког дома јасно се види шта су циљеви САД када је о Србији и српском народу реч: да Београд прихвати француско-немачки споразум, из чега следи све остало – признање косовске независности, чиме из руку Русије и Кине и осталих који подржавају Србију избијају адуте.

Управо зато је акценат америчке спољне политике бачен на овај план, коментарише излагање специјалног америчког изасланика за Западни Балкан Габријела Ескобара политиколог Александар Павић.

Током представљања извештаја, америчке конгресмене је, поред Косова и РС, највише занимао утицај Русије и Кине на регион и количина наоружања Србије.

Према Павићевим речима, други циљ Американаца је да се Србија трајно одрекне своје оријентације на руско и кинеско наоружање, затим да се Србија одрекне руских енергената и преоријентише на западне енергетске ресурсе. Уз то долази и трајно неутралисање Републике Српске.

Опсесија Русијом и Кином – Србија је проблем

Опсесија америчких политичара утицајем Русије и Кине, не само на Балкану, већ и у целом свету већ је постала пословична, али на Балкану им је проблем Србија, као и Република Српска, зато што преко српског фактора Кина и Русија могу да остваре утицај, објашњава Павић.

„О томе се ради. Да могу, они би хтели да свуда избришу и неутралишу руски и кинески утицај. На неким местима то је, наравно, немогуће или много теже. Али, тамо где је то скоро урађено, као што је на Балкану, јако им смета острво где то још није урађено", истиче он.

Запад се, додаје Павић, претворио у тоталитарни систем – тражи тоталну послушност и не трпи алтернативе и конкуренцију. Зато поступају по принципу „све или ништа". На западу нећете чути да се јавно говори о томе да њихов систем није више толико атрактиван, али су свесни те чињенице. За разлику од ранијих времена, Запад је све мање спреман да се такмичи и све више примењује репресију, цензуру и искључивост.

САД желе да Србију одвоје од пријатеља

Ескобар је пред члановима Представничког дома изнео мишљење у складу са двопартијским консензусом међу америчким политичарима – да су Русија и Кина главне претње за Америку. Сваки амерички дипломата, да би придобио било коју америчку институцију, по аутоматизму ће поменути Русију и Кину како би им скренуо пажњу на оно што жели да постигне.

„Тако да је то нешто што је постало уобичајено. Као што је Катон завршавао свој говор речима да Картагину треба разорити, тако и је сада сваки амерички дипломата дужан да каже да треба сузбити руски и кинески утицај и да Србију вежу за ЕУ коју Америка активно деиндустријализује, вазализује и ставља у перманентно подређени положај. И то не могу да ураде са територијом на којој има значјног руског или кинеског утицаја", каже Павић.

Америка је успела да из ЕУ практично избаци руски и веома смање кинески утицај – у Србији то нису успели и отуд толика, како наш саговорник каже, манија да се створе услови да се у Србији то деси.

„Треба да нам буде јасно да, када говоре о алтернативним правцима енергентима, да само желе да нас вежу за њихове много скупље енергенте, који су много мање поуздани. То није како би нам омогућили већи избор. Исто важи и за кинеску инфраструктуру", сматра Павић.

Нашем саговорнику, како каже, пада у очи Ескобарова напомена да је увоз оружја из Русије скоро елиминисан, а да је увоз војне опреме из Кине у Србију смањен, као да се ради на томе да се Србија веже за европске и америчке снабдеваче наоружања. То је, према Павићевим речима, веома забрињавајуће и због тога на сваку одлуку Србије да купи оружје са Запада треба гледати као на погрешну. Одвајањем од Русије и Кине по питању куповине наоружања и војне опреме, Србија се одваја од пријатеља и везује за непријатеља, закључује Павић.

Подсећамо, Ескобар је током сведочења у Представничком дому, одговарао и на питања о утицају Русије и Кине у региону. Према његовим речима, Кина подржава инфраструктурне пројекте и на тај начин шири утицај, док је као погубну за Србију оценио наводну зависност од руских енергената и као алтернативу предложио да се Србија западним енергентима снабдева из Албаније.

sputnikportal.rs

https://iskra.co/srbija/velika-opsesija-vasingtona-kako-odvojiti-srbiju-od-rusije-i-kine/

politika.rs

Бајден не жели мир

Владимир Ђукановић

4–5 minutes

---

На недавно одржаном самиту НАТО-а у Вилњусу могли смо јасно да видимо додатно оснажено лицемерје иначе лицемерних великих сила које у лику Зеленског имају своју дворску луду која тера топовско месо, грађане Украјине, да гину у сулудом сукобу са Русима, а за интересе оних који им само дају чврста обећања без намере да их икада испуне. Ово последње да ће ући у НАТО свело се на добијање шипка, односно на нашу народну – не липши магарче до зелене траве. Зеленски је добио обећање да ће добити никад снажније оружје, што би у преводу значило – ево ти, мајсторе, да наставиш да гинеш, а ми да зарађујемо од продаје оружја.

И баш у том грму лежи зец где се не слажем са оценом председника Србије Александра Вучића, коју је недавно изнео гостујући на ТВ Пинк, како би до марта управо због америчких избора могло доћи до некаквог примирја које би значило подизање економије и унутар самих САД и да то одговара и самом Бајдену. Не, Бајдену, односно групацији која га окружује, то никако не одговара. Они су њега довели да би зарадили, а зарада од рата у Украјини им је огромна. Њих баш брига за глобалну економију, зато што они у овом хаосу одлично пролазе. Цене енергената су отишле у небеса и држе и данас прилично висок ниво, а оружје се само штанцује и зарада је никад боља. Ко је блесав да то поквари ради тамо неке сиротиње.

Отуда, убеђен сам, од примирја нема ништа. Напротив, рат ће се интензивирати. Све у вези с изборима у САД у тих неколико месеци најинтензивније кампање личиће на свеопшти рат традиционалне Америке, оних честитих и поштених људи, против најгоре либералне банде и лихвара који неће презати и саме САД да уведу у рат само да би они опстали и наставили да због својих пословних интереса тероришу читаво човечанство. Један од њихових приоритетних циљева је управо да се испорука оружја ка Украјини додатно појача. Да ли ће то оружје икада у целости доћи до Украјине, то је небитно. Битно је да се испостави фактура и да посао тече. Баш због тога ће пајацима попут Зеленског увек сервирати причу да само што није ушао у НАТО, али ето има још покоји услов. Но, љубазно ће му саопштити да је решеност савезника чврста, ма какви чврста, никад чвршћа, да Украјина постане члан, а док не буде, нека настави да купује оружје, а Украјинци нека наставе храбро да гину.

Жалосно је што нафташки и војни лоби у САД, који очито све чвршће држи Бајдена у шаци и финансира његов опстанак на месту председника, зарађује толики новац на лешевима украјинског народа. Њима је број изгинулих чиста статистика. Животи људи им не значе ама баш ништа. Једино што им душу разгаљује је енормни новац који од овог сулудог рата зарађују. Деловао је Зеленски у Вилњусу као да је схватио колико је испао глуп када им је веровао, али сада нема назад. На свечаном скупу, он онако сам, обучен у неку врсту униформе, шета се и гледа богату западну елиту која пије најскупља вина, „дон перињон", части се скупом храном и ужива у животу, док њему предстоји повратак у пакао звани Кијев. Рат је дефинитивно неком брат, док је већини пакао.

Зато је врло важно да ми не постанемо нешто слично оном што је постала Украјина. Полигон за испробавање најновије војне технике и шанса за енормну зараду на многим пољима, док Украјина лагано, али сигурно нестаје. Врло је важан сваки дан мира који купимо.

Бајден не жели мир. Заправо, питање је колико се он уопште пита, а колико они који га воде од тоалета до говорнице. Неко би то овде назвао тзв. дубока држава. Њима мир дефинитивно није циљ. Напротив, учиниће све да очувају оваквог Бајдена и да постојећи рат додатно поспеше, а можда још негде на свету и неки нови да изазову. Пара врти где бургија неће.

Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa