Канадски адвокат Кристофер Блек: Све је почело над Србијом, а сада су НАТО снаге отворено – фашистичке

iskra.co

Канадски адвокат: Све је почело над Србијом, а сада су НАТО снаге отворено – фашистичке

5–7 minutes

---

Канадски адвокат: Све је почело над Србијом, а сада су НАТО снаге отворено – фашистичке

31.03.2024. - 10:20

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Агресијом на Југославију почео је осећај некажњивости НАТО земаља за било какве последице њихових дела, и данас тамо преко Атлантика мисле да су недодирљиви, упозорава Кристофер Блек, канадски адвокат и борац за људска права.
Познат као некадашњи саветник одбране бившег југословенског председника Слободана Милошевића, овај угледни стручњак за међународно право истиче да је те 1999. НАТО први пут био директно ангажован у акту агресије. Затим је основан Хашки суд где су процесуирани само Срби и Хрвати, како каже Блек у разговору за Спутњик, на основу фабрикованих оптужби, док НАТО никад нису дирали.

"Тако је Хашки трибунал заправо дао НАТО савезу потпуни имунитет за све што је желео. А разарање Југославије је било прва фаза. То је све организовано с другим циљем, вишим и већим, а то су Русија и Кина. Дакле, тада се догодио потпуни слом међународног права. А сада видимо да су га потпуно напустили и да су успоставили поредак заснован на само својим правилима, што је заправо стари принцип Хитлера", сматра канадски адвокат.

Нема ко да суди за злочине НАТО
У Београд је Блек дошао на обележавање 25.годишњице НАТО агресије где је учествовао на две конференције посвећене свим аспектима ове акције извршене без одобрења Савета безбедности УН.
Наш саговорник са жаљењем констатује да у садашњој организацији система међународног правосуђа НАТО и његови лидери не могу бити кажњени за злочине почињене током бомбардовања Југославије. Присећа се и како је с групом адвоката својевремено покушао да подигне оптужницу против Алијансе и с тиме отишао код бившег главног тужиоца Хашког суда Луиз Арбур, али их је она игнорисала.
"Зато се никоме неће судити и не видим начина како би могли икад да одговарају, осим ако на неки други начин не буду позвани на одговорност. Не знам шта ће бити, али они сада директно нападају Русију, а прете и Кини. Можда ће се суочити са последицама на нешто силовитији начин. Али правно гледано, нема шансе да буду оптужени."

Канадски правни стручњак је песимиста и кад је реч о могућности да жртве погубног утицаја муниције са осиромашеним уранијумом бачене на Србију током НАТО агресије икад добију неку одштету – иако је заслужују, нема никог ко би им је дао. Како објашњава, ад хок трибунал – Хашки суд нема капацитет нити интегритет да то ради, а Међународни суд правде неће то да ради – он је у рукама ЕУ и Американаца. Тако да нема апсолутно никакве шансе да било ко добије компензацију од људи који су починили те злочине.
Троструке последице рада Хашког трибунала
Он негативно оцењује комплетан рад Хашког трибунала који, како истиче, није ни легитиман док су оптужнице против многих људи са овог простора, махом исфабриковане, имале за циљ да се приреди представа и изгради одређени наратив.
"Последице тога су биле троструке: прикривали су ратне злочине НАТО концентришући се на жртву; то је користило да би се наставила пропаганда против Југославије и против Срба; и то им је омогућило да некажњиво раде шта желе", каже Блек и додаје да док год се у Хагу држе затвореници Србију ће наставити да блате и демонизују.

Блека питамо и за ситуацију у родној Канади, где је пре неколико месеци парламент аплаудирао једном осведоченом нацисти само зато што је Украјинац.
„За мене и многе друге људе у Канади то је био шок зато што је то показало да су НАТО снаге постале отворено фашистичке. Потпуно су скинуле маску. Јер кад се есесовац појавио у канадском парламенту ту је био немачки амбасадор, ту је био Владимир Зеленски и сви су тапшали и клицали, без обзира којој партији припадали. Мислили су да ће им то проћи. Клицали су му зато што је убијао Русе, а он није убијао само Русе него и друге људе. То је показало да је западна цивилизација запала у исто такво варварство какво је постојало 30-их и 40-их година у време Хитлера, Мусолинија, Франка и сличних људи", упозорава адвокат.

Огорчен што је и канадска влада постала марионета Американаца, каже да је тамо у току интензивна и свакодневна пропаганда против Русије и Кине како би људи у Канади, Сједињеним Државама, Британији, подржали рат против тих земаља, што је веома опасно.
„Ово је прави рат против Русије"

Блек коментарише и терористички акт који се прошле недеље догодио у Москви када је погинуло око 140 људи, а не искључује да би сличне опасне ситуације могле да се понове.
„Мислим да сада сви схватамо да је ово прави рат. То више није прокси рат, то је директни рат који против Русије воде Сједињене Државе и банда њихових савезника. А они су немилосрдни. Користиће у томе све методе. Свет је данас суочен са ситуацијом у којој је присутан здружени напор да се уништи Русија. И они неће стати, чак ни ако Русија победи у Украјини", страхује Кристофер Блек.

Он додаје да ће се тако наставити док год се тамо на Западу не суоче с поледицама својих акција, а на крају поручује:
"Не свиђа ми се све ово али нешто мора да пробуди Запад."

Sputnik Србија

 

iskra.co

Кецмановић: Срби не дају ни Српску ни Косово а Руси СУ на путу ка делти Дунава

8–10 minutes

---

Кецмановић: Срби не дају ни Српску ни Косово а Руси СУ на путу ка делти Дунава

31.03.2024. - 10:24

Фото: Медија центар Београд

НА Бембаши, у хладну Миљацку опет скачу на главу од среће. БиХ је добила преговарачки статус са ЕУ или како се то већ зове.

„Стиже велика нафака, биће џабане и мажњавања, шатро пројекти, оптимализације, рационализације, адаптације и те ствари. Лапо ино-посредницима, лапо нама, а остало – линафо, шупљирање. Конташ?"

И Пленковић се испред ХДЗ радује јер је допринио реализацији Туђманове гласовите изјаве поводом утапања Херцег-Босне у Бошњачко-хрватску федерацију: „Хрвати су добили еуропску задаћу да цивилизирају и култивирају Бошњаке".

А Милановић касније: „Прво сафун па онда парфем".

Елем, Башчаршија сада више неће опојно мирисати на ћевапџинице и ашћинице, на мезетлуке и јемеке него на француске парфеме. Грађанска елита на зидићу крај „Парк" кафане на рубу резигнирано закључује: „Запад је напокон схватио да су муслимани прави правцати Европљани, а не исламски терористи".

Хрвати у „Херцег-Босни" нису импресионирани јер са двоструким држављанством ионако имају путовнице и домовнице и Брисел их препознаје као грађане Хрватске – чланице ЕУ.

Додик је, не баш горљиво као Вучић, такође подржавао европски пут, а ни Русија није била против. Са Мајданом и СВО све се промијенило.

Нико се и не пита зашто су се врата ЕУ изненада отшкринула за БиХ. Обично се каже да је кандидат остварио неке европске стандарде, отклонио неспоразме са сусједним државама и сл. Сарајево се, међутим, вјечито љути на Загреб, а поготово на Београд, а највише на Бањалуку и Груде. Елем, БиХ је напредовала на путу за ЕУ, а није се помирила ни сама са собом.

На терену односи ни са заграничним ни са унутрашњим комшијама никад гори. Штавише, америчке службе ономад званично предвиђају „мање етничке сукобе", што се може схватити као инсценирани повод за интервенцију илити самоиспуњавајућа прогноза.

Испада, Вашингтон опет контра Бриселу у БиХ?! А ЕУФОР (испостава НАТО у БиХ) каже да је БиХ мирна и стабилна.

Но, послије пријема Бугарске, Румуније и напретка Молдавије и Украјине, свакоме је ваљда постало јасно да нема везе да ли су испуњени било какви услови. Трудио се – не трудио, примиће те или неће, зависно од њихових тренутних политичких, безбједносних и економских интереса, док муштеријама цинично понављају: „Све зависи од вас самих".

Мијењају услове и рокове, поглавља у кластере, уводе пријем „у више брзина", постављају критеријуме које ни сами не задовољавају, лажу и варају. Упркос свему, нико, за разлику од Турске, истина послије 60 година у чекаоници, није им рекао: „Хвала лијепо, више ми нисмо заинтересовани".

Једнима су сметали као муслиманска земља у хришћанској Европи, другима што би економски, територијално и популационо угрозили примат оснивача, трећима због велике турске мањине у Њемачкој итд.

Рецимо, шиптарским сецесионистима је било речено „прво стандарди па онда статус", а онда су им признали статус, баш онда када су они дивљачки газили елементарне цивилизацијске стандарде, не би ли их ваљда статус умирио. Е, сада је проблем и њима и Бајдену, и Макрону и Шолцу што Србија неће у томе да им се придружи и добровољно се одрекне колијевке своје државности и духовности, неће да пусти низ воду Српску, неће да уведе санкције Русији, а Српска је у томе чак појачано прати.

„Шта хоће ти Срби?"- питају.

Вучић их зове пријатељима, Додик – непријатељима, а ниједан ништа не да. Ни КиМ ни РС, ни један другога.

А зашто баш сада Брисел отвара преговоре са БиХ?

– У дубокој економској и политичкој кризи, ЕУ никада није била мање привлачна преосталим, углавном балканским аспирантима, не рачунајући аутсајдере Молдавију и Украјину.

Према анкетама, евроентузијазам је у Српској, као и у Србији, у паду, а никада није ни прелазио 50 одсто. Пошто је исти тренд био забиљежен и у осталим земљама кандидатима, са референдума о приступању прешло се на скупштинско изјашњавање, а сада је довољна и само одлука владе.

Бошњачко одушевљење јача европско самопоуздање, тим више што ни „босански Срби" не одбијају. Ето има још увијек неко у Македонији, Црној Гори, па и у Србији и Српској ко вјерује у ЕУ више него она данас сама у себе.

– У Бриселу вјерују да ће корак напријед у евроинтеграцији западног Балкана ојачати све слабију позицију ЕУ у односу на САД и РФ. Да ће успјети да прекине вазалство на једној као и непријатељство на другој страни, да ће моћи аутономно да успостави партнерске односе на обје стране, војно-политичко са колективним Западом и економско (енергенти и тржиште) са Истоком.

Јер, како сада стоје ствари, приватни капитал бјежи у САД, инвестиције на брдовити Балкан.

– У ЕУ вјерују да ће ова „шаргарепа" бити ефикаснија од „штапа" све већих притисака на „мањи ентитет". Да уведе санкције Русији, да одустане од стратегије „мирног разлаза", да батали дејтонске надлежности, прихвати de facto већинско одлучивање на рачун консензуса.

Исте механизме ЕУ управо развија у властитим редовима. Мађарска је са обје ноге у колективном Западу (и ЕУ И НАТО), па изнутра може да „закера", али ако се за Орбаном поведе више актера, оба савеза ће се распасти. Зато Шолц и Макрон уводе нови модел „консензуса": „Једногласно минус 1", „сви минус 2, 3 …" итд."

Али бадава им све када Срби не дају ни Српску ни Косово и када Руси на путу ка делти Дунава стоје иза њих. Тих братских веза Срби се нису одрицали ни када је нама или њима ишло наопако.

Данас то није само ствар словенства, православља, традиције и колективне емоције, него рационалног избора. Ићи на супротну губитничку страну је „као '45 у четнике".

Досадашња игра „лаже и паралаже": они као једва чекају да се придружимо, али уз санкције Русији, независно КиМ, отпис РС, док ми као чезнемо да се придружимо, а не дамо суверенитет – можда и није била лоша због европских фондова, инвестиција, кредита, куповине времена, али пуно чланство већ не.

У ЕУ је тешко ући али још теже изаћи: сјетимо се колико је УК коштао Брегзит.

Паметније је обновити Покрет несврстаних гдје нас пробуђена Африка памти као некога и нешто, док Јемен, Чад, Нигер, под кишобраном Кине и Русије испраћају западне неоколонизаторе.

Пред БРИКС-ом се отегао ред регионалних велесеила, а пред ЕУ, прекореда, несрећници, попут Украјине и Молдавије који, кад им одшкринута врата отворе, неће ни постојати.

А шта послије радосне вијести о приступним преговорима?

Како у ЕУ да уђе земља која је и суверена, а под протекторатом, парламентарна демократија, а под диктатуром в.п., у којој се не поштује слово, него дух закона!

Али, да занемаримо „ситнице", како три стране које не могу да се сложе око државне заставе, химне, празника, да се договоре са четвртом? Ево како: сада тако, а остало „о том потом". А преговоре ће свршити једног лијепог дана или касније.

Током великог успона од ЕЕЗ до ЕУ, Брисел је нудио Београду позамашну финансијску стимулацију да СФРЈ одмах буде примљена у заједницу европских држава, али као цјелина. Словенци су глатко одбили, с образложење да неће да губе вријеме на договоре са „братским" републикама, а да ћемо у ЕУ свакако опет бити заједно: „До/виђења у Бриселу!" Можда би сада Срби требало да кажу Бошњацима: „Хајте ви тамо без Српске, а када и ми стигнемо, опет ћемо бити заједно, без вама мрског Дејтона и ентитетских граница у јединственој Европи.

Додик тим поводом: „У ЕУ неће бити границе између Српске и Србије, а БиХ ће бити фришоп". Вучић на вијест да ће Куртијево Косово бити примљено у Савјет Европе: „Онда ће Србија изаћи из Савјета Европе".

Два српска предсједника припремају васкршњи сабор Србије и Српске, а Бећиревић (Бећир, Бећо) један од три у Предсједништву БиХ тужака их код лажног в.п.

Ових дана у центру Сарајева фасаде освјетљене у бојама ЕУ, у Бањалуци у бојама руске заставе.

У БиХ, као и обично „ј… луд збуњеног", али се ипак зна на којој је ко страни свијета.

свеосрпској

 

politika.rs

Србија може покренути преговоре о миру између Русије и Украјине

Владимир Павићевић

6–8 minutes

---

Опште је мњење да, након терористичког напада прошле седмице у Москви, свету прети даља ескалација конфликта чије је жариште у Украјини. Прерастање рата у Украјини у оружани сукоб ширих размера је реална претња. Моја је теза да у најтежим околностима, које се у овом случају тичу могућности да почне трећи светски рат, увек постоји шанса да се направи искорак којим би замишљена катаклизма била замењена звезданим моментом којим би се осигурао мир међу народима и државама света.

Да би се тако нешто десило неопходно је да постоје иницијативе којима би се утицало да процеси теку ка том циљу. Циљ је, дакле, да се посвећено ради на обезбеђивању услова за покретање мировних преговора између Русије и Украјине, чији би исход требало да буде завршетак рата и договор о трајном миру. Потез који би могао назначити трасу ка миру између Русије и Украјине данас на располагању има и српска дипломатија.

Два су посебно важна елемента која Србију потенцијално чине релевантним актером у покретању најозбиљније мировне иницијативе у случају рата у Украјини.

1. Србија је кредибилан актер

Један од критеријума на основу којих се у међународним односима процењује озбиљност одређене иницијативе јесте кредибилитет њеног покретача. У темељу нечије кредибилности налази се поверење које је тај субјект завредео својим делањем у односу на поједино питање. Када је реч о рату у Украјини, извесно је да и из позиције Русије и из перспективе Украјине данас на свету не постоји држава која ужива такво поштовање и једне и друге стране у сукобу као што је то случај са Србијом.

Литијумски чвор

Непосредно по започињању рата, Србија је закључцима Савета за националну безбедност о рату у Украјини дефинисала своју позицију у односу на ово питање. Тај став подразумева да Република Србија пружа пуну и принципијелну подршку поштовању начела територијалног интегритета Украјине и да сматра погрешним кршење територијалног интегритета било које државе укључујући Украјину.

У исто време, Србија је поручила да ће се приликом разматрања потребе да се донесу рестриктивне мере или санкције против било које државе, укључујући Руску Федерацију, руководити искључиво заштитом својих виталних економских и политичких интереса и да у овом периоду њен витални политички и економски интерес није да уводи санкције било којој држави. У закључцима је назначено и то да су и Русија и Украјина за Србију увек биле пријатељске државе, а да српски народ Русе и Украјинце сматра братским народима.

По питању конфликта у Украјини Србија се издвојила као држава која је темељније од свих других дефинисала и аргументовала своју позицију. Тако дефинисаном позицијом и принципијелним делањем у складу са њом, Србија је постала једна од малобројних држава света у којој и Русија и Украјина виде искреног партнера. Управо то Србију потенцијално чини кредибилним актером у иницирању преговора који би могли да воде ка миру.

2. Србија је очувала мостове ка истоку и ка западу, као и културне везе и са Русијом и са Украјином

Војном неутралношћу Србија се поставила као субјект који жели да одржи споне са кључним партнерима и на западу и на истоку. То, на пример, подразумева повремено одржавање како руско-српских војних вежби, тако и војних вежби Србије са НАТО. У околностима рата који се дуже од две године води у Украјини, овакав положај Србије може да буде третиран као посебно важан и користан за иницирање комуникације о могућој деескалацији тешког конфликта у Украјини. Порука би најјасније могла да гласи овако – Србија није рушила мостове и сада то свима може да користи.

Осим сарадње и са истоком и са западом у војним питањима, Србија се и у односу на практична питања која се тичу живота и комуникације људи у свакодневном животу поставила као актер који одржава везе и комуникацију са свима. Добар пример је пословање компаније „Ер Србија" која све време организује редовне авионске линије ка Њујорку, али и ка Петрограду и Москви. Међународним актерима који рационално промишљају о начинима доласка до мира у Украјини и то може у симболичком смислу да буде значајна информација за осмишљавање корака којима би се ојачале иницијативе које могу да воде ка миру.

Када се свему наведеном дода и културни аспект који, уз бројне друге елементе, подразумева да становништво у Русији, Украјини и Србији доминантно чине људи православне вере, све то улогу српске дипломатије у осмишљавању иницијативе за припрему, отпочињање па и вођење мировних преговора чини потенцијално озбиљном и обећавајућом. Ове културне споне су евидентне и оне у приликама које имамо нису и не смеју бити занемарене.

Постоје и други елементи који српској дипломатији додатно отварају врата за улогу у врсти мировне иницијативе поводом рата у Украјини, али два наведена су кључна. Нема дилеме ни око тога да би иницирање овакве једне идеје подразумевало најшире консултације за бројним заинтересованим актерима који би, макар у почецима, остали ван домашаја јавности. Будући да се до циља не може стићи без кретања ка циљу, онда је веома важно да наша дипломатија не губи време, него да дела.

Србији ускоро предстоји избор нове владе, која ће према свим очекивањима радити све четири године. То је добро, јер ће извесност да ће влада трајати пуни мандат бити снажан мотив члановима владе да се у пуној мери посвете свом послу. У контексту улоге српске дипломатије у достизању мира у Украјини, нови министар спољних послова би могао да добије јасну инструкцију са најауторитативније политичке адресе у држави да је могућа улога Србије у мировној иницијативи око рата у Украјини једно од најважнијих питања којима би требало да се бави.

Две би напомене могле да буду посебно мотивишуће за новог министра и министарство спољних послова у целости како би се у пуној мери посветили овоме послу. Једно је да би замишљени почетак мировних преговора био такав успех да би се он мерио са највећим постигнућима српске дипломатије у целокупној њеној историји. А друго је идеал мира, који би значио моментални престанак трагедије која је у Украјини и Русији значила страдање стотина хиљада људи.

Доктор политичких наука

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

 

politika.rs

Расправа Русије и Француске у Савету безбедности УН

14–18 minutes

---

Земље чланице Савета безбедности Уједињених нација (СБУН) нису изгласале да се на дневни ред седнице, која је завршена у Њујорку, стави иницијатива Русије да се расправља о 25. годишњици НАТО агресије на СР Југославију 1999. године, али је седницу обележила расправа амбасадора Русије и Француске о том питању.

За одржавање седнице гласале су Русија, Кина и Алжир, није било гласова против, али је било уздржано 12 чланица СБУН - Француска, Велика Британија, САД, Еквадор, Гвајана, Јапан, Малта, Мозамбик, Јужна Кореја, Сиера Леона, Словенија и Швајцарска.

Русија и Француска у клинчу

Пре гласања, али и после њега, седницу је обележила расправа амбасадора Русије и Француске при Уједињеним нацијама који су имали различите погледе на тему седнице.      

Амбасадор Француске при Уједињеним нацијама Никола де Ривијер рекао је да је то предложила Русија без консултација са Србијом која је стављена пред свршен чин.

"Рекао сам српским дипломатама да оваква седница неће бити одржана. Позивам представника Руске федерације да, рецимо сутра, одржи овакву расправу у ариа формату. Данас немамо другог избора него да приговоримо на привремени дневни ред који је управо најавио председавајући. Одговорност овог Савета је међународни мир и безбедност и да се то одржи. И тешко је видети како ће се одржати данашњи састанак", рекао је француски амбасадор и додао да Русија "цинично" користи интервенцију 1999. године да оправда свој рат против Украјине и агресивну спољну политику у Грузији 2008. и на Криму  2014. године.

Он је подсетио и да је председник Србије Александар Вучић 10. фебруара говорио пред Саветом безбедности УН о ситуацији на КиМ, на захтев Србије.

''Овај Савет одмах је прихватио његов позив. Савет безбедности се и даље бави питањем Косова и применом Резолуције 1244, а ми настављамо да помажемо странама да раде на решењу. Председник Вучић је увек био добродошао за овим столом. На то нема приговора'', рекао је Де Ривијер.

Руски амбасадор при УН Василиј Небензја рекао је да је јасно да се известан број чланица противи оваквој расправи јер је "агресија НАТО покренута под лажним претекстом", због чега ово питање "није везано за историју већ и за ствари које се на Косову дешавају и сада".

Небензја је, истовремено, навео да је овај састанак у програму рада за март који је доступан свима, али да је Француска тек данас довела у питање ову тачку дневног реда и истакао да се ових дана читав свет сећа жртава трагичних догађаја на Балкану, чији је узрок била илегална агресија НАТО-а.

"Разумем да је за представнике НАТО-а за овим столом непријатно да ово чују и да се о томе расправља. Ових дана се цео свет сећа жртава трагичних догађаја на Балкану, чији је повод била незаконита агресија НАТО-а под лажним слоганом интервенције под маском Савета безбедности. Разумем да представницима НАТО-а за овим столом ово није згодно да чују и дискутују, али то је реалност која је везана не само за историју већ и за оно што се сада дешава на Балкану. И желео бих да подсетим у корист наших француских колега који се позиционирају као веома упућени у процедуре Савета безбедности да је састанак који смо тражили већ сазвало јапанско председништво и то је потврђено кроз мрежу политичких координатора. Овај састанак је у програму рада Савета за март, за месец март, а тек данас смо сазнали да француска делегација планира да доведе у питање сазивање овог састанка", рекао је Небензја.

Он је затражио да се одржи отворени брифинг у Савету безбедности о последицама НАТО агресије на СРЈ по међународни мир и безбедност у свету.

Кина разочарана

Након гласања, када је одлучено да се 25. година од НАТО агресије СРЈ не стави на дневни ред, за реч се јавио заменик кинеског амбасадора при УН, Генг Шуанг који је рекао да је Кина подржала одржавање седнице, изражавајући жаљење што су неке чланице имале другачије мишљење.

"Разочарани смо исходом гласања... Пре него се разиђемо морам да кажем да НАТО бомбардовање проузроковало и веома болан тренутак који кинески народ никада неће заборавити - 7. маја, НАТО предвођен Сједињеним  Америчким Државама испалио је више ласерски вођених пројектила и бомбардовао кинеску амбасаду у СРЈ, што је прозроковало смрт тројице кинеских новинара и повреде више од 20 кинеских дипломатских представника", рекао је Шуанг.

Како је рекао, то је била флагрантна повреда кинеског суверенитета и озбиљна повреда осећања народа Кине, као и огромно кршење међународног права.

"Народ Кине не подржава мржњу, али историју никада нећемо заборавити. Не подржавамо ни да се насиљем одговара на насиље, али никада нећемо дозволити да се ово понови", рекао је он.

Представник Словеније рекао је да предлози попут овог не доприносе изградњи поверења, већ настоје да поделе и политизују ово тело.

"Оно чега се сећамо је огромна страдања и убијања цивила, маса избеглица. Сећамо се рата. Сећамо се неспособности Савета да делује када је потребно. Сећамо се неуспешних мировних иницијатива и сећамо се страха од понављања етничког чишћења. Бивша Југославија се распала у разорном рату. Сваки њен народ прошао је тешка искушења, неке трагичније од других. Али то је био болан период за свакога. Три деценије касније ране још зарастају, али и даље боле. Не видимо вредност у поново их отварају. Државе немају заједнички наратив о историји ратова на простору бивше Југославије. Све земље су, међутим, сагласне око заједничке будућности, а то је улазак у Европску унију и њен мировни пројекат. Апелујемо на Руску Федерацију и све остале чланице Савета безбедности да остану фокусиране на главну улогу овог тела, а то је одржавање међународног мира и безбедности", рекао је представник Словеније.

Седници Савета безбедности УН присуствовали су министар спољних послова Србије и први потпредседник владе Ивица Дачић, стални представник Србије при УН амбасадор Немања Стевановић и амбасадор у Вашингтону Марко Ђурић.

Седница је заказана на иницијативу Русије поводом 25 година НАТО бомбардовања СРЈ, а руска Државна дума је прошле недеље усвојила нацрт документа о НАТО агресији на СР Југославију којим ће се обратити УН.

У документу је оцењено да су агресијом створене претпоставке за нове војне акције широм света под "маском наводне борбе за вредности слободе и демократије".

Тим документом позивају УН, да осуде војну операцију земаља НАТО против суверене Југославије, да се супротставе покушајима мењања историјске истине о трагичним догађајима 1999. у корист Запада и да предузму мере како би се земље чланице НАТО позвале на међународно-правну одговорност за агресију која је извршена без одлуке СБ УН.

Седница СБ УН била је и једна од тема разговара који су у четвртак у Москви имали Дачић и шеф руске дипломатије Сергеј Лавров.

Ваздушни напади НАТО-а на СРЈ, извршени без одобрења Савета безбедности УН, трајали су од 24. марта до 10. јуна 1999. године.     

НАТО бомбардовање довело је до смрти више од 2.500 људи, укључујући 87 деце, а причињена је штета од сто милијарди долара.

Потпредседник Владе Србије Ивица Дачић и министар спољних послова поручио је након седнице да НАТО и његове чланице нису имале основ утемељен у међународном праву за агресију на Југославију пре 25 година и додао да је цинично да данас Србија у Савету безбедности није могла ни да говори о томе.

"Употреба силе у међународним односима је нелегална и представља представља кршење темељних принципа и правила међународног права. То су и саме чланице НАТО-а говориле, квалификујући ту акцију као нелегалну али легитимну употребу силе у циљу заустављања наводне хуманитарне катастрофе", рекао је Дачић.

Додао је да је цинично што данас Србија у Савету безбедности није могла да говори о томе, а пре 25 година нису ни питали  Савет безбедности да ли ће да бомбардују Србију.

"Поред бомби не можете још ни да кажете о свему томе е то говори о међународном правном поретку и међународном праву.То говори о томе да ли УН и Савет безбедности и даље постоје", рекао је он.

Навео је да самовољна употреба оружане силе није допуштена, једино је могућа у строго дефинисаним условима који су предвиђени повељом УН.

"НАТО и његове чланице нису имале основ утемељен у међународном праву за агресију на Југославију. Зато што је у питању свих ових година и деценија била нелегална борба за оцепљење Косова од Србије и Југославије", рекао је он.

Он је истакао да су сви сведоци да у Савету безбедности сви говоре о територијалном интегритету, а једино нико не говоири о територијалном интегритету Србије..

"Могуће је да се дигне ОВК која је била на линији терористичких организација, они поведу борбу за оцепљење Косова не од Милошевића, већ и пре њега... Неколико векова се води борба за оцепљење Косова од Србије и рушење нашег територијалног интегритета", рекао је Дачић.

Додао је да је бомбардовање нелегално и да није добило никакво правно покриће ни након 1999. године.

"Ми нисмо били овде да бисмо говорили о односу Русије, Америке и Француске, већ о агресији на СРЈ, која је изведена без одлуке овог тела и која је била преседан, као и данашња одлука током процедуралног гласања", рекао је Дачић.

Према његовим речима, проблем је у томе што се све ради преко леђа Србије и српског народа.

"Та агресија ће заувек остати злочин који не можемо да заборавимо", рекао је Дачић.

Он је упитао како ће СБ УН спречити агресију на неку другу земљу ако не може ни да расправља о бомбардовању СРЈ 1999. године.

"Поставља се питање да ли постоји међународни поредак, а одговор на то питање сви знају", истакао је Дачић.

Дачић се медијима обратио након што земље чланице Савета безбедности Уједињених нација данас нису изгласале да се на дневни ред седнице, која је завршена у Њујорку, стави иницијатива Русије да се расправља о 25 годишњици НАТО агресије на СР Југославију, истичући да су током агресије гађани градови, тргови, улице, пијаце, мостови, болнице широм Србије, а не само на Косову и Метохији.

''Какво је то етничко чишћење изведено на Косову? Како је могуће да је резултат етничког чишћења то да је у 437 насељених места на Косову јужно од Ибра, у којима су живели Срби потпуно етнички очишћено 312 насеља? У тој Приштини је живело 40.000 Срба деведсетих година, сада их живи неколико стотина. Је ли то етничко чишћење Албанаца или Срба'', рекао је Дачић, уз оцену да, шта год да се десило, није могло бити ни повод ни разлог за бомбардовање Србије.

''Током ваздушне агресије НАТО убијено је 2.500 цивила, међу њима 89 деце и 1.031 припадник Војске и полиције, који нису напали неку другу земљу, већ је бранила своју земљу Србију'', рекао је Дачић додајући да је рањено око око 6.000 цивила, од тога 2.700 деце.

Он је истакао да је током напада извршено 2.300 удара и бачено 22.000 тона пројектила међу којима 37.000 забрањених касетних бомби и 15 тона бомби са осиромашеним уранијумом.

''Разорен је велики део инфраструктуре, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, храмови, цркве и манастири. Разорено је 50 одсто производних потенцијала Југославије, униптена је трећина енергетског система земље. Бомбардована је амбасада Кине у Београду, погинуло је двоје људи. Зграда РТС у Београду уништена је 23. априла, када је погинуло 16 новинара и исто толико рањено. Здање РТ Војводине, срушена 3. маја 1999. године - на Међународни дан медија'', рекао је Дачић.

Он је навео да је прекршен члан 35. Додатног протокола Женевске конвенције, тако што су уништене рафинерије нафте и хемијских постројења у Београду, чиме је проузрокована  дугорочна и ненадокнадива штета по животну средину.

Дачић је оценио да израз ''колатерална штета'' звучи ''посебно цинично, дехуманизовано и деперсонализовано''.

''То је осмишљено тако да умири савест оних који су починили злочине над цивилима. Дужан сам да подсетим да је најмлађа жртва агресије била Бојана Тошовић из Мердара која је имала само 11 месеци када је страдала од последица бомбардовања. Двогодишњи Марко Симић из Новог Пазара преминуо је у рукама свога оца. Трогодишња Милица Ракић убијена је у купатилу своје куће током бомбардовања Батајнице касетним бомбама'', рекао је Дачић и додао да ће страдала деца, ''којима је заувек заустављено детињство'' остати вечни симбол страдања невиних жртава.

Навео је да је приликом напада на путнички воз у Грделичкој клисури, који је НАТО окарактерисао као несрећу, погинуло 15 цивила, док је 44 рањено.

''Касетном муницијом је гађана пијаца у Нишу где је 15 цивила убијено. Акушерско-гинеколошке клинике, породилишта, болнице, домови здравља. Какви су то војни циљеви? Каква је то хуманитарна катастрофа или хуманитарни разлози били потребни да се овакви злочиначки потези агресије НАТО-а спроведу'', рекао је Дачић.

Подсетио је да је од 10. јуна 1999. године, од доласка НАТО, до данас на Косову и Метохији извршено је 9.407 етнички мотивисаних напада на физичка лица и имовину, у којима је 666 Срба и других неалбанаца изгубило живот, где је повређено 1.471 лице, киднаповано 1.092, порушено и спаљено 33.411 кућа и станова, оштећено 232 верских објеката и 63 културно-историјских споменика", рекао је Дачић на конференцији за медије у седишту Уједињених нација у Њујорку.

Додао је да је уништено и оштећено 9.750 надгробних споменика на 275 српских гробаља.

Он је истакао да се питање територијалног интегритета посматра на нивоу двоструких стандарда и кроз однос великих сила, додавши да Србија није никога напала, већ да је бранила сопствени територијални интегритет.

"Косово је желело отцепљење од Србије и за то је користило терористичку организацију Ослободилачку војску Косова, уз помоћ западних исламистичких земаља", навео је Дачић, подсетивши да је тзв. ОВК била на листи терористичких организација.

Додао је да о томе постоји јасни подаци о којима су говорили и поједини западни званичници.

Стални представник Русије при Уједињеним нацијама Василиј Небензја поновио је након седнице СБУН да је данашњи дан сраман за Савет безбедности УН јер, како је навео, земље чланице које су бомбардовале СР Југославију 1999. године, нису хтеле да говоре о томе.

"Наш предлог није био одбијен када смо предложили одржавање седнице. Сазнали смо да ће ово питање бити стављено на процедурално гласање тек данас у 12 часова. Ја то сматрам још једном епизодом дипломатске агресије Француске у Савету безбедности", рекао је Небензја новинарима у Њујорку.

Он је додао да је ово био тужан и сраман дан за СБ УН јер НАТО чланице које су 1999. године нанеле, како је навео, страшне патње народу бивше Југославије, једноставно нису хтеле да причају о томе.

"Покушали су да ућуткају оне који су хтели да о томе говоре. То се све дешавало пред српским министром спољних послова, што је срамота и брука", рекао је Небензја.

Он је навео да је један од разлога за то можда и то што се земље које су бомбардовале СРЈ плаше своје законске одговорности, додавши да те земље нису хтеле да чују истину.

На питање да ли Русија припрема неки нови корак, руски дипломата је рекао да постоје редовни састанци СБ УН о ситуацији на КиМ, али да ће размислити о даљим корацима.

 

standard.rs

Milijarda pomoći ili još 25 godina agresije

Никола Врзић

7–9 minutes

---

Agresija – koja je započela pre četvrt veka – traje i dalje. Ne rade nam sad nešto što već nisu radili, nego to rade drugačije jer su takve okolnosti. U tom kontekstu treba posmatrati i njihovu navodnu „pomoć" nama

Desilo se tako da smo baš ovih dana – kad obeležavamo četvrt veka američke NATO agresije na našu zemlju – obavešteni da smo u tih proteklih četvrt veka dobili milijardu i 100 miliona pomoći od Amerike. Tako je kazala Marija Longi koja je u Stejt departmentu koordinator za američku pomoć Evropi, Evroaziji i Centralnoj Aziji, dok je ranije bila u Nacionalnom ratnom koledžu američkog Ministarstva odbrane, što je biografija koja nehotično ali zato vrlo precizno objašnjava pravi karakter američke pomoći koja je nastavak njihovog rata drugim sredstvima.

Te stoga naravno da nije slučajno što je baš sada, dakle, u vreme još jedne godišnjice njihove agresije na nas, Mariji Longi dato da se oglasi o njihovoj velikodušnoj pomoći nama. Puki krizni pi-ar, očigledno, koji treba da nam skrene pažnju s onoga što su nam radili na ono što nam rade.

Velika greška. Pokušaj da nas okrenu ka budućnosti umesto da gledamo u prošlost samo je razotkrio sadašnjost u svoj raskošnoj podlosti raznih njihovih postupaka koje nazivaju pomoć iz prostog razloga što zvuči lepše. A poneko bi mogao i da im poveruje da stvarno pomažu.

Signal za podozrenje

Ovu vrstu neprijatnog kontinuiteta – agresije i pomoći – uočavamo sasvim lako čim obratimo pažnju na izvor finansiranja i jednog i drugog. Naime, izvor je isti.

A to dalje može da znači jedno od sledeća dva:

1. ili su njihove namere u odnosu na nas sve vreme dobre i plemenite, kao i pomoć koju sad kažu da nam pružaju – te se i bombardovanje i ubijanje imaju smatrati izlivom ljubavi, što je ipak prilično komplikovano dokazati;
2. ili su im pak namere jednako smrtonosne i kad nas bombarduju i kad nam pomažu iz istog američkog budžetskog izvora. A menjaju se samo metode sprovođenja njihovih namera – bombe i potonja pomoć koja ima jednako razoran, to jest maligan uticaj. Uostalom, kao osiromašeni uranijum kojim su nas zasipali.

Drugim rečima: njihov interes je ovde sve vreme isti. Te su i bombe bile pomoćno sredstvo za ostvarenje tih interesa, baš kao što je to i pomenutih milijardu i sto miliona dolara. Sve to služi istom njihovom interesu koji je za nas uglavnom ubistven.

Žena prolazi pored zgrade Generalštaba urušene tokom NATO agresije na SR Jugoslaviju, 24. mart 2010. (Foto: AP photo/Darko Vojinovic)

Ovo opažanje je izrazito važno kad se obrati pažnja i na strukturu onoga što beleže kao svoju pomoć nama u dotičnom iznosu od više od milijardu dolara za proteklih 25 godina.

Kaže nadležna Marija Longi iz Stejt departmenta i Ratnog koledža, a potvrđuje to i zvanična evidencija američke vlade, gro toga otišao je organizacijama civilnog društva – to je ono što pogrešno nazivamo nevladinim organizacijama, jer ih ne plaća naša vlada – i nezavisnim medijima koje, takođe, pogrešno doživljavamo kao nezavisne, a to ne mogu da budu čim su finansijski zavisni od američke, je l', pomoći. Pa bi već i ovo lažno predstavljanje moralo da predstavlja signal za podozrenje.

Da uprostimo: bilo koja, na primer, Crta ili nezavisno društvance novinara, recimo iz Vojvodine, koje finansiraju Nacionalna zadužbina za demokratiju i slične organizacije finansijski uvezane sa Stejt departmentom, i onako organski povezane sa američkim Ratnim koledžom i Ministarstvom odbrane, imaju istu funkciju bombi koje su na nas počeli da bacaju ovih dana pre 25 godina – isti ljudi ih istim novcem ne plaćaju da bi proizvodili drugačiji efekat.

Pravilo, a ne izuzetak

Agresija – koja je započela pre četvrt veka – traje i dalje. Ne rade nam sad nešto što već nisu radili, nego to rade drugačije jer su takve okolnosti.

A ako je iko sposoban da pomisli da to nije tako nego su se predomislili nakon što su nas bombardovali, pa su u međuvremenu stvarno počeli da nam pomažu, možda bi trebalo da obrati pažnju na južnu pokrajinu Srbije. Eno, primera radi, američki ambasador u Prištini ponavlja kako će Amerika „učiniti sve što može" da tzv. Kosovo postane punopravni član NATO pakta. I mogli bi slobodno i to da nam ubeleže kao pomoć, na primer, da se oslobodimo tog tereta…

Značka tzv. Savetodavnog tima NATO-a za vezu na jednom od vojnika u sklopu zapadnih misija na Kosovu i Metohiji (Foto: globallookpress.com/Soeren Stache)

Makar jednom godišnje se u ovim danima intenzivnog sećanja na NATO agresiju postavlja i pitanje da li smo ovu njihovu pomoć mogli i da izbegnemo. Kratak, jednostavan i najtačniji odgovor je – ne, a pružio ga je još Henri Kisindžer kada je otkrio da je sporazum iz Rambujea bio samo „provokacija i izgovor za početak bombardovanja". Hteli su to da nam urade – i to je sva istina o njihovoj agresiji na našu zemlju.

A ni 1999. u tom smislu nije izuzetak nego pravilo: 1995, 1994, 1991. i 1992, 1941, 1914. i možemo tako da idemo sve do 1804. i Prvog srpskog ustanka kada su engleski oficiri komandovali turskom artiljerijom protiv srpskih ustanika. Nastupali su na ovim prostorima pod raznim zastavama, ali uvek protiv Srba.

„Maligni uticaj"

Evo i zašto, kao što reče ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Bocan-Harčenko: „Pre nasilne dezintegracije Jugoslavije, čuo sam kako Amerikanci pričaju da je nemoguće zagospodariti Balkanom ukoliko se Srbija ne baci na kolena." Uostalom, ništa novo pod kapom nebeskom, i američki general Kertis Skaparoti je u istom duhu pod zakletvom u njihovom Senatu priznao da im je problem čitav srpski narod na Balkanu.

Tragedija tog srpskog naroda, razumljivo, sastoji se u tome što i sam pripada istom civilizacijskom krugu pa nekako ne očekuje da mu je u okviru njega namenjena uloga mete. Iako jasno vidimo šta su sve radili raznim crncima koje su onako bezdušno kolonizovali i nemilice eksploatisali – nikako da sebi priznamo da smo im i mi isti takvi crnci i ostali Indijanci – kojima je namenjeno to isto. Uostalom, kad su Indijancima davali ćebad zaraženu boginjama, i to su zvali pomoć…

Građani Srbije na protestu protiv NATO agresije, april 1999. (Foto: Tanjug)

Isto se odnosi i na aktuelno izmišljanje vojvođanske nacije koje samo predstavlja modalitet onog Pavelićevog konačnog rešenja srpskog pitanja u kome je trećinu trebalo pokrstiti tako da više ne budu pravoslavni Srbi. Te nije ni čudo da razni Amerikanci finansiraju Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV) koje se bavi takvim stvarima iako to, očigledno, nema nikakve veze s novinarstvom. Ali i te kako ima veze s pravom prirodom američke pomoći.

I baš je zato strahovito važno da baš u ovim danima na svaki način ispoljimo hrabrost da imamo i prijatelje koji nam na onakav način ne pomažu, makar se to cinično nazivalo „malignim ruskim uticajem". U suprotnom, izgubimo li hrabrost da imamo prave prijatelje i sposobnost da prepoznamo šta je pomoć a šta se samo tako zove – i sami ćemo doživeti sudbinu pomenutih Indijanaca.

I nikakve milijarde dolara tzv. pomoći tu neće biti ni od kakve koristi. Tim pre što taj novac i nije investiran da bi nam doneo išta više dobra od one zaražene ćebadi ili bombi s osiromašenim uranijumom pre 25 godina koje nas ubijaju i dalje…

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

Izvor: RT Balkan

Naslovna fotografija: AP Photo

BONUS VIDEO:

 

Vučević o godišnjici početka NATO bombardovanja: Smrt međunarodnog javnog prava

 

beta.rs Vučević o godišnjici početka NATO bombardovanja: Smrt međunarodnog javnog prava DEK 4–5 minutes Politika | 22.03.2024 | access_time 12:15   Foto: Beta/MILAN OBRADOVIC Ministar odbrane Srbije Miloš Vučević ocenio je danas, na konferenciji uoči obeležavanja 25. godišnjice početka NATO bombardovanja SR Jugoslavije, da je u pitanju bila nelegalna i nelegitimna agresija, kao i "smrt međunarodnog javnog prava". "Na 24. mart 1999. godine, nadvila se ogromna tuga pre svega zbog stradanja jedne suverene i slobodne države, ali i zbog smrti međunarodnog javnog prava. Jasno je svima da je na taj dan pravo poraženo, a pradva pogažena", rekao je Vučević na Međunarodnoj konferenciji "Od agresije do novog, pravednijeg svetskog poretka" u Beogradu. Ocenio je da danas u svetu postoji sve više ljudi koji slobodno misle i govore o tome što se dogodilo 1999. godine. "Danas sa sigurnošću možemo reći da je to bio prelomni istorijski događaj koji je bio uvod u ono sa čim se svet danas suočava. Sama agresija predstavljala sunovrat pravde i morala i bila je duboko, duboko nepravedna", naveo je Vučević. Prema njegovim rečima, sve što se dešavalo u Srbiji i Crnoj Gori od 24. marta 1999. godine je dovelo do današnje situacije na Kosovu i Metohiji. "Uzrok i cilj (bombardovanja) nesumnjivo je bila okupacija dela Srbije i to i danas traje. Ubeđuju nas da je to dobro za nas i da treba da prihvatimo tu amputaciju", kazao je Vučević. Naveo je da je 25 godina kasnije, obaveza svih da novim generacijama govore istinu o NATO agresiji i Kosovu i Metohiji, kao i da nikada ne zaborave stradale decu, civile i vojnike. Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Nikola Selaković ocenio je da uvek treba podsećati svet na dimenziju zločina koji je izvršen na tadašnju SR Jugoslaviju, njen narod i međunarodno pravo, jer je reč o, kako je naveo, događaju bez presedana u savremenoj istoriji. "25 godina od početka NATO agresije, potpuno je jasno da je najmoćniji vojni mehaniza, našu zemlju bombardovao kako bi nam oteo Kosov i Metohiju i sve je bilo apsolutno podređeno tom cilju", naveo je Selaković. Prema njegovim rečima, "terorizam motivisan separatističkim ciljevima" dobio je podršku tada moćnijeg dela sveta, a međunarodno pravo je tada "silovano". Nabrajajući šta se sve događalo na Kosovu od te 1999. godine, upitao je da li je agresija, započeta 24. marta, završena 10. juna 1999. godine, "ili ona i danas traje. Ministar unutrašnjih poslova Bratislav Gašić naveo je da je to rat za koji "nismo bili krivi", u kome je stradalo oko 2.500 civila i više od 750 vojnika. Dodao je da su oštećene brojne institucije, crkve, škole, spomenici kulture, kao i da za "učinjene zločine nema opravdanja". "Obnovili smo sve, ali živote nevino stradalih ne možemo nikada", ocenio je Gašić i dodao da bi bombardovanje SR Jugoslavije trebalo da bude "opomena čovečanstvu". Komandant Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije, general Vladimir Lazarević naveo je da su vodeću ulogu u "razbijanju" SR Jugoslavije vodile Nemačka, Engleska i SAD uz angažovanje NATO pakta. Prema njegovim rečima, napad koji je započet 24. marta 1999. godine nije imao veze sa "navodnom humanitarnom katastrofom", koja je poslužila kao izgovor. Lazarević je ocenio da je za bombardovanje nedostajao samo povod i da se do toga došlo "isceniranim masakrom 45 civila u Račku, sa režiserom (šefom Kosovske verifikatorske misije OEBS Vilijamom) Vokerom". "Za NATO, to je i dalje bio povod za napad", naveo je general, dodajući da je francuski list Lemond Račak proglasio za "najveću laž 20. veka". Ocenio je da je NATO izvršio "zločinačku agresiju, gazeći i povelju UN i sve konvencije", pritom čineći zločine protiv čovečnosti i ratne zločine. Na konferenciji su bili prisutni predstavnici Vlade Srbije, poslanici, borci, komandanti, ambasadori Rusije, Kube, Irana, Palestine, kao i brojni drugi predstavnici diplomatskog kora. Teme

View article...

На захтев Русије: Савет безбедности заседа поводом годишњице НАТО агресије на СРЈ

in4s.net

На захтев Русије: Савет безбедности заседа поводом годишњице НАТО агресије на СРЈ - ИН4С

ИН4С

2–3 minutes

---

Седница Савета безбедности Уједињених нација, посвећена 25. годишњици агресије НАТО-а на Југославију, коју је затражила Русија, биће одржана 25. марта, саопштио је заменик сталног представника Русије при УН Дмитриј Пољански.

„Следећег понедељка, 25. марта, затражили смо да заседа Савет безбедности УН поводом 25. годишњице агресије НАТО-а на Југославију", написао је Пољански на Телеграму.

Према његовим речима, захтев Русије је, како се и очекивало, изазвао бес представника западних земаља, за којих је та тема „крајње неугодна".

Пољански је навео да би стални представници западних земаља у Савету безбедности УН „наравно желели да оставе у историји најважније питање за формирање савременог система међународних политичких односа и не само да га се не сећају него и да на све могуће начине изокрећу објективне чињенице у вези с тим".

„То није само некаква криза у низу других: управо су агресија НАТО-а против Југославије и незаконито отцепљивање Косова од ње фактички сломили међународни систем који је био заснован на поштовању резултата Хелсиншког споразума", нагласио је Пољански.

Он је објаснио да су тада први пут у послератној историји Европе границе независне државе биле нарушене насилним путем.

„Управо је та акција постала својеврсна тачка обрачуна у кризи односа Русије, која се није помирила с произвољношћу те врсте, и Запада који је ту произвољност штитио на све начине", нагласио је Пољански.

Он је додао да је Јапан, који председава Савету безбедности УН, седницу заказао за 25. март, у 15.00 сати по њујоршком времену, односно у 20 часова по средњоевропском времену, преноси РТ Балкан.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

 

prof. dr Duško Lopandić: Viktor Orban, sumrak Zapada i koreni evropskog suverenizma

pcnen.com

Viktor Orban, sumrak Zapada i koreni evropskog suverenizma - PCNEN

PCNEN

8–10 minutes

---

Piše: prof. dr Duško Lopandić

"Svet se promenio oko Evrope. Nije samo migrantska kriza pokazala da Evropa nije na nivou novih izazova". (Viktor Orban)

Bez obzira koliko bi neko gajio simpatije ili antipatije prema mađarskom premijeru Viktoru Orbanu, ne može se reći da ovaj veteran u prvoj ligi evropske politike (već 17 godina je primijer Mađarske) nema jasne i povremeno zanimljive stavove, odnosno neku vrstu iskristalisane ideologije koja nadilazi prosečan nastup običnog evropskog političara. Ovo se odnosi kako na interpretaciju svetskih zbivanja, tako posebno i na stanje u Evropi i EU, što je mnogo bitnije, imajući u vidu činjenicu da je Orban istaknuti predstavnik konzervativnih, populističkih i „neliberalnih" političkih tendencija koje su u Evropi sve prisutnije.

Iako je sa svojim stavovima često u manjini i na marginama dnevnopolitičkog uticaja – imajući u vidu da su njegovi stavovi doveli i do povlačenja/isključivanja njegove stranke Fideš iz umereno desne Evropske narodne partije – Orbanove ocene i procene ne treba zanemarivati. Orban je na neki način bio prethodnik ultradesnog talasa koji danas zapljuskuje Evropu, od Španije i Italije do Švedske. Kako ukazuju sva predviđanja za predstojeće junske izbore za Evropski parlament, nailazi nova plima porasta uticaja konzervativne ili ekstremne desnice u evropskoj i nacionalnim politikama država članica: londonski ECFR prognozira da će čak u devet država članica EU stranke krajnje desnice (od francuskog „Nacionalnog okupljanja" Mari Le Pen do italijanske „Braće Italije" Đ.Meloni i mađarskog Fideša) odneti najveći broj glasova, a da će u još devet zemalja one biti na drugom ili na trećem mestu (poput „Alternative za Nemačku" koja je trenutno na drugom mestu u prognozama u Nemačkoj).

Orbanove analize svetskih i evropskih zbivanja su često zaminljivije nego rešenja koja predlaže i koja se mogu svesti na povratak konzervativnim ideološkim korenima (čije poreklo možemo naći duboko u XIX veku) i koji se mogu svesti na slogan: „nacija, familija, vera". Međutim, ponekad izgleda da postoji više političara pod imenom Viktor Orban. Jedan je pragmatični analitičar međunarodnih odnosa i političar koji nalazi i predlaže praktična rešenja. Drugi je ideolog opsednut nacionalnim temama, oštar protivnik imigracije, autoritarni neprijatelj liberalne ideologije i predvodnik pobune protiv nadnacionalne birokratije. Orbanova podrška političarima poput Trampa ili Natanjahua i njegov krstaški rat protiv imigracije, „Soroševih NVO" i liberalne ideologije ilustruju u praksi njegove stavove. Mnogi ga optužuju da je umesto liberalne demokratije u Mađarskoj stvorio novi sistem autokratsko-populističkog nacionalizma.

Orban često u svojim govorima ukazuje na brze promene u svetskim političkim i ekonomskim odnosima, odnosno na relativni pad ekonomskog, tehnološkog i demografskog značaja Zapada (SAD i EU) u odnosu na Aziju, a posebno na Kinu. Špenglerovska slika sumraka zapada je u osnovi Orbanovih geopolitičkih osvrta. Citirajući Haningtona („Sudar civilizacija") on ukazuje da smo svedoci uzdizanja nezapadnih blokova i država koje na SAD i EU gledaju iz pozicije resentimenta i revanšizma, čak i kada se radi o kontinentima koji kulturno-politički nisu a priori antizapadni (npr. Južna Amerika). Pri tome, Evropa se u najnovijim međunarodnim ekonomskim konvulzijama iz raznih razloga snalazi lošije nego SAD. U 2010 SAD i EU su predstavljali oko 22% odnosno 23% ukupne svetske proizvodnje dok su danas SAD na 25%  a EU je opala na 17%. Rat u Ukrajini je dodatno doprineo perspektivi dugoročnog opadanja Evrope. Zbog rata i sankcija prema Rusiji, privreda EU primorana je da plaća uvoz gasa i energije 653 milijarde evra umesto 300 milijardi pre rata. Prognoze za 2030 za 10 država sa najvećim ekonomijama govore da će od evropskih zemalja u toj grupi ostati samo Nemačka (i to deseta).

Prema Orbanu, Evropska unija sve više liči na neku vrstu opkoljene tvrđave koja „više ne kontroliše i nije sposobna da kontroliše svoju budućnost". Ovo se u prvom redu odnosi na duboku stratešku zavisnost Evrope od SAD, ali i na obespokojavajuću sliku ekonomskog zaostajanja u ključnim sektorima (npr. IT i biotehnologije), ideološkog „bespuća" (u vidu širenja uticaja „progresivnih liberala" odnosno liberalne hegemonije koja nameće „woke"  i rodne ideologije pa i „seksualizaciju dece", ukidanje roditeljskog autoriteta i sl.) kao i nesposobnosti da se evropski podkontinent efikasno odupre talasima imigracije koja ugrožava koheziju „starih evropskih nacija". Multikulturalizam kao ideologija, prema Orbanu, predstavlja laganu smrt za istorijske evropske nacije, pa se pitanja prihvatanja imigranata i tema islama predstavljaju kao egzistencijalna pitanja – „biti ili ne biti" za nacionalni opstanak. Otuda čelična bodljikava ograda na granici prema Srbiji na koju je Mađarska navodno potrošila preko 2 milijarde evra.

Glavni predmet Orbanovih kritika, koje deli uglavnom sa celom ekstremnom desnicom, predstavlja evropska birokratija u Briselu koja, po njemu, nastoji da preuzme političke funkcije Evropskog saveta ali koja je bez političke svesti i sposobnosti (on posebno navodi period predsedavanja Ž.K. Junkera Evropskom komisijom, kao i najnoviji period tokom kog se mađarske vlasti već godinama „rvu" sa sankcijama iz Brisela). Orbana posebno zabrinjava i opšti nedostatak ozbiljnog političkog liderstva u Evropi. Današnji evropski političar je po profilu i sposobnostima daleko od nekadašnjih političkih vođa u evropskim državama nakon II sv. rata. Rascep između političkih elita, nesposobnih da razumeju narodne potrebe i onoga što stanovništvo želi, u osnovi je evropske političke krize.

Osim toga, u srži bitke za Evropu danas je generalni sukob evropskih federalista (ispod čije kože se kriju „progresivni liberali"), koje trenutno predvode rukovodstva Francuske i Nemačke, sa suverenistima (tj. strankama zasnovanim na konzervativizmu), kojih je najviše u centralnoj i istočnoj Evropi (Mađarska, do nedavno Poljska). U konceptualnom smislu, Orban ovaj sukob svodi na pitanje izbora između individualizma – ličnog egoizma (liberalni koncept), s jedne strane, i ideje održavanja zajednice u obliku nacije.

U geopolitičkom smislu, kaže Orban, EU je isuviše usidrena za sudbinu i politike SAD, što nikako nije dobro, jer Amerikanci imaju svoje interese i orijentaciju koja ne odgovara nužno evropskim interesima. Primer je rusko-ukrajinski rat na kom SAD profitiraju, a Evropa gubi. Orban pozitivno ocenjuje odnose SAD i EU do vremena R. Regana kada je vladao „konzervativni" konsenzus, koji je nakon toga zamenjen vladavinom „progresivnih liberala" čiji simbol su NVO koje finansira Soroš, sa svim efektima po tradicionalne vrednosti evropskih nacija i uticajem na rastapanje nacionalne kohezije, čemu smo svedoci danas. Orban opravdano upozorava na potrebu da se EU spremi na mogućnost da SAD „napuste Evropu", posebno kada se radi o potrebi izgradnje zajedničke bezbednosne i odbrambene politike.

Obnovu konzervativnog pokreta Orban zasniva na politici promovisanja nacionalne kohezije, jačanja porodice, hrišćanskih vrednosti i borbe protiv imigracije, što su uglavnom osnovni slogani populista i današnje ekstremne desnice u drugim evropskim državama. On ukazuje na ekonomski uspeh Mađarske tokom njegove vladavine koji uključuje i nastojanje da se „država blagostanja" zamenni „državom radne etike" („workfare State" umesto „welfare State") i obnove hrišćanskih vrednosti. Međutim, retko će pomenuti koliko velika sredstava iz fondova EU je Mađarska primila tokom njegove vladavine (u pojedinim periodima strukturni fondovi EU za Mađarsku su dostizali 4% od njenog BNP).

Čini se da je osnovni problem ideologije ekstremne desnice u suprotnosti između kritika evropske integracije u današnjem obliku, s jedne strane i nedostatka originalnih predloga za pravu reformu Unije, sa druge strane. Stav svih nacionalističkih suverenista, pa i Orbanov, bi prirodno vodio ka postepenoj razgradnji EU, odnosno vraćanja nadležnosti sa kojim Unija raspolaže sa kvazifederalnog nivoa na nacionalni nivo. Ostaje međutim, otvoreno pitanje kako bi organizacija Evrope slična onoj pre II svetskog rata, kada je uticaj država nacija bio neupitan, pomogla prevazilaženju velikih međunarodnih i tehnoloških izazova na koje Orban često sa pravom ukazuje, ali na koje ne daje ozbiljan odgovor. U tom smislu, i Orban je ipak pre svega populistički lider i tehnolog održanja vlasti jednostavnim ali efikasnim sredstvima, a mnogo manje stvarni politički vizionar.

Autor je profesor Međunarodnog i evropskog prava i bivši diplomata
mc.rs

 

Proroković o modelu Severne Irske: Ko bi u slučaju Kosova bio Dablin, ko London, a ko Belfast?

kosovo-online.com

Proroković o modelu Severne Irske: Ko bi u slučaju Kosova bio Dablin, ko London, a ko Belfast? - Kosovo Online

5–6 minutes

---

Viši naučni saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu Dušan Proroković kaže da, kada se govori o primeni Sporazuma iz Belfasta i modela Severne Irske kao principu za uspostavljanje rešenja na Kosovu, preduslov mora da bude da se definiše da li se polazi od toga da je Kosovo nezavisno. Kako ukazuje, Sporazum na Veliki petak je sporazum između Londona i katoličke manjine u Severnoj Irskoj koji je garantovao Dablin, zbog čega je važno reći ko bi u slučaju Kosova bio Dablin, ko London, a ko Belfast.

Model Severne Irske u kontekstu dijaloga Beograda i Prištine u fokus je vratio izaslanik Velike Britanije za Zapadni Balkan Stjuart Pič koji je naveo da je za ovaj dijalog dobar primer Sporazum na Veliki petak (Sporazum iz Belfasta) kojim je 1998. okončan sukob suprotstavljenih strana u Severnoj Irskoj.

"Osim modela Olandskih ostrva i Belgije još davno je pominjan model Severne Irske kao nekakav princip za uspostavljanje rešenja na Kosovu i Metohiji. Međutim, kao i u prethodnim primerima, ni oko primera Severne Irske nisam čuo ko bi tu igrao čiju ulogu. Ko bi ovde bio Dablin, ko London, a ko Belfast, to ne znam, ali pošto je to došlo od Stjuarta Piča, pretpostavljam da bi tu Beograd trebalo da garantuje nešto vezano za sporazum na KiM kojim bi se Srbima sa severa Kosova garantovala autonomija u okviru tzv. Republike Kosovo. Dakle, kontekst je potpuno drugačiji. Velika Britanija se nije odricala svog suvereniteta, nije menjala granice, a ovde se od Srbije očekuje da se odrekne od svog suvereniteta i da pristane na promenu granica. Tako da ne vidim da ta logika može koristiti Srbiji", ocenjuje Proroković.

On upozorava da je Sporazum na Veliki petak došao posle čitavog niza pregovora i integracije terorističkih grupa u politički proces.

"Ako je postavljeno ovako kako gospodin Pič misli, onda tu Srbi sa severa Kosova i Metohije treba da igraju ulogu terorista i njih potpuno treba integrisati u albansko-kosovski politički sistem. To je uloga koja je i na simboličkom i na psihološkom i na političkom planu neprijatna ili je poruka koja je za nas neprijatna. Takođe, kada govore o autonomiji katoličke manjine u Velikoj Britaniji, odnosno o autonomiji Severne Irske, oni podrazumeju da je Srbija defakto, pa čak i dejure u određenoj meri priznala tzv. Republiku Kosovo. U meri da im se omogući ulazak u sve organizacije osim u Ujedinjene nacije. To je preduslov svega i to je osnovni problem u bilo kakvoj raspravi o primeni Sporazuma iz Belfasta na Kosovu i Metohiji. Ne vidim uopšte prostor da se ta priča nastavi", kaže Proroković.

Na pitanje ima li rešenja koja su korišćena na drugim mestima u svetu a da su "srodna" sa situacijom na Kosovu i primenjiva, on kaže da je svaka kriza ovakvog karaktera specifična i da paralele sa drugim krizama ne mogu da se prave u stoprocentnoj meri.

"Ako postoji dobra volja sve može da se reši. Imamo jedno potpuno originalno rešenje u BiH. A, šta su to entiteti? Konfederalne jedinice, federalne jedinice, regionalne samouprave, ništa od toga i sve od toga. Dakle, ukoliko postoji dobra volja i fokus medijatora da se do sporazuma dođe, onda on može da bude postignut. To je ovde prvi problem. Drugo, ne možemo praviti "kopi pejst", nešto može da se primeni a i nešto novo sasvim sigurno može da se osmisli. Za ovih 25 godina od kada su prvi pregovori organizovani do danas, na stolu su bili svi mogući modeli, opisi i objašnjenja svih postojećih kriza, i Zapadna Sahara i Hong Kong… Rešenja se mogu pronaći ali je potrebna dobra volja, ali ne vidim da je ima. Ovde je prvo određen cilj, pa su prema njemu usmeravani pregovori, a cilj je da Srbija prizna tzv. Republiku Kosovo. I onda ne možete doći do cilja zato što je svaki dalji ustupak na vašu štetu. To vidim kao ključno ograničenje svega", kaže Proroković.

Zbog svega, kako dodaje, mišljenja je da se ova kriza može rešiti promenom pregovaračkog formata jer posrednik u dijalogu nije uspeo.

"Ono što je opasno je da je konfliktni potencijal u međuvremenu značajno povećan. Evropska unija nije radila u kontekstu deeskalacije krize nego idemo postepeno ka njenoj eskalaciji i zato bi bolje bilo da se ovo prebaci u Ujedinjene nacije. Tu postoji neka ravnoteža snaga, postoji poverenje i srpske i albanske strane jer imamo velike sile koje će donekle štititi naše interese. Tu se može pronaći rešenje, odnosno može se doći do nekog povoljnog ishoda", smatra Proroković.

 

Раковић: Антисрпска осовина и "НАТО Срби" из Црне Горе

in4s.net

Раковић за Политику: Антисрпска осовина и "НАТО Срби" из Црне Горе - ИН4С

ИН4С

7–8 minutes

---

У Подгорици се ствара група људи који се изјашњавају као Срби, ти „НАТО Срби" нападаће Србију због тзв. геноцида у Сребреници, КиМ, Русије, а видимо такве и у Србији, каже Александар Раковић.

Нови талас напада на председника Србије Александра Вучића из региона обележила је прекјучерашња панел-дискусија „Изазови и прилике за мир у Украјини: евроатлантска перспектива", која је одржана у Подгорици у организацији Атлантског савеза. Удар на спољнополитичку оријентацију Србије и право на суверено одлучивање овог пута покренуо је председник Европског покрета Црне Горе Момчило Радуловић поруком да „што је Путин у Русији, то је Вучић на Балкану, то је иста пракса, разликују се само у томе што Вучић нема нуклеарну бомбу". „Попуштање Вучићу не води у стабилност, већ у даље сукобе", рекао је Радуловић, који се повезује са ДПС-ом и Милом Ђукановићем, понављајући тако фактички „стару" тезу Албина Куртија из Приштине.

Учествовао је и министар одбране Црне Горе Драган Краповић, који је оценио да је регион другачије оријентисан и да један број земаља не прати спољну политику, осим у делу о придруживању ЕУ, као што је Србија. Нагласио је да „само ако смо сви исто оријентисани може доћи до трајне стабилности на западном Балкану и у Европи". Нетрпељивост овог дела јавности у Црној Гори према Србима видела се и приликом заседања парламента на Цетињу, када је група грађана протестовала како би исказала незадовољство због доласка председника парламента Андрије Мандића, а узвикивали су и „Мандићу, фашисто", док су на самој седници забележени инциденти.

Осврнувши се на прекјучерашња дешавања у Црној Гори, потпредседник Владе Србије и министар одбране Милош Вучевић нагласио је да је мржња дела људи на Цетињу „за изучавање, за неке друге експерте" и да није питање за политику. Вучевић је рекао да Србија Црну Гору види као пријатељску државу и да поштује апсолутно њен суверенитет и независност. „Мислимо да су народи најближе повезани, кажем ми смо суштински исти народ, истим језиком причамо, већинска је иста религија присутна", казао је Вучевић. Према његовим речима, политичка елита у Црној Гори вероватно под утицајима или условљавањем неких спољних фактора има потребу да се стално свађа са Србијом. „Ми не желимо свађу са Црном Гором, желимо братске и пријатељске односе, али како год Црна Гора жели да дефинише односе са Србијом, ми ћемо то прихватити. Они су део НАТО алијансе, а ми смо војно неутрални. Обе државе су на европском путу", закључио је Вучевић.

Нови удар из дела Подгорице иде у прилог тези да антисрпску кампању, оличену у нападима на председника Србије, спроводе Загреб, Приштина, Сарајево, као и црногорски сепаратисти из Подгорице. Зато се с правом поставља питање да ли у мањој или већој мери раде по налогу одређених западних центара или оних структура унутар Запада којима је у интересу сатанизација српског народа. Најновију лавину напада покренуо је недавно хрватски министар спољних послова Гордан Грлић-Радман, изјавивши да је „Вучић трабант и сателит Русије". Томе је претходило и паљење лутака с ликовима Вучића и Путина на карневалу у Сплиту. А поводом напада из Приштине и Сарајева, председник Србије пре неки дан је поручио грађанима да не морају да слушају њега, већ да је довољно да погледају и прочитају оне медије за које знају да Србији никада никакво добро нису пожелели.

Подсетио је да су само због онога што је говорио на састанку београдског одбора СНС-а у „Шумицама", у недељу, „од приштинских медија, наравно готово свих екстремистички настројених према Србији и српском народу до екстремних исламистичких медија из Сарајева, сви су као опарени скочили". „Због две ствари – због убрзаног напретка Београда и Србије, због онога што сам рекао – чињенице о платама у региону, и да је Србија данас прва у региону по висини плата, али и због тога што сам рекао да Београд који се увек хвали својом космополитском душом јесте и српски град. А онда су ме и 'Газета' и 'Слободна Босна' напали због тога што сам рекао – хоће да нам укину државу Србију, да нам одузму земљу, да на факс који добијемо одговоримо 'да, газде', а ми нећемо да имамо газде и да будемо слуге ником другом, осим да служимо свом народу. Због тога сам Хитлер, због тога сам најгори у региону. И због тога је регион згрожен. Народе, грађани Србије, сами закључите", навео је Вучић.

Историчар др Александар Раковић за „Политику" истиче да председника Србије готово да нападају из дана у дан за великосрпски национализам, а Русија је сада веома актуелна тема. Говорећи о случају из Подгорице, наш саговорник оцењује да је реч о позиву да НАТО окупира Србију. „Није било неочекивано да га Ђукановићев режим нападне због тога, али је проблем што се сада у Подгорици ствара група људи, као што је Краповић, који се изјашњава као Србин, а почиње да напада и да практично показује НАТО савезу прстом да треба да окупира Србију. Ни Србија ни Република Српска не желе да уђу у НАТО", наводи наш саговорник. Истиче да је опасно што се ствара та група „НАТО Срба" која ће нападати Србију због тзв. геноцида у Сребреници, због КиМ, сада због Русије, и онда видимо такве и у Србији.

„Они су у опозиционом сектору, а имају исту аргументацију, која у ствари треба да стави стигму на Вучића", указује Раковић и додаје да је оно што је недостајало осовини Загреб–Сарајево–Ђукановић, Подгорица–Приштина, сада добијено стварањем групе коју идентитетски можемо да вежемо за те, жаргонски речено, „НАТО Србе". Они су спремни да ураде све што је могуће против Србије, оцењује др Раковић, да би се додворили Западу, коме дугују своје позиције или им је нешто обећано. Најлакше је, како сматра, уперити прстом у Србију, свалити терет за глобалне турбуленције на Русију, а преко Русије онда Србију тумачити као неког руског хегемона на простору бивше Југославије.

„Србија, по мом мишљењу, преко сваке мере игра неутралну улогу у сукобу Русије и Украјине. Људи који су на власти имају одговорност тиме што воде земљу, а из разноразних углова морају да савладају тај проблем и да играју неутралну политику", оцењује Раковић. Говорећи о нападима на председника државе који долазе из Србије, он каже да страни фактор има везе с тим, али и да када нема, стални актери знају шта треба да говоре како би се приближили страном фактору. „Има изричитих сугестија, да не кажем наређења, а с друге стране, има нападне жеље да се додворе фактору који потенцијално, како они мисле, може у некој ситуацији да их доведе на власт. Имали смо 5. октобар, то се догодило у нашој савременој историји", наводи саговорник.

 

standard.rs

Očaj i strah u izjavama evropskih zvaničnika

Алистер Крук

6–8 minutes

---

Da budemo jasni: događaji u Gazi i Ukrajini razotkrivaju dugotrajne strukture kontrole političke moći u Evropskoj uniji, Evropi i u Sjedinjenim Državama. To je razlog panike i podizanja uloga

Vodeće novine medijskog establišmenta u Evropi pišu da „ono što upravlja evropskom politikom danas jeste – strah". Naslovi odzvanjaju strepnjom. „Nemačke elite su zastrašene dok Putin seje smrt po Ukrajini". Britanski premijer sazvao je vanrednu konferenciju za štampu da upozori kako je „demokratija u opasnosti" od „ekstremizma" nakon izborne pobede Džordža Galoveja, rečitog, ponekad žustrog tipa, „trna" u nozi konvencionalne politike (teško da je reč o „ekstremisti").

I u SAD liberalna javna sfera doživljava krah zbog upravo objavljene knjige Belački ruralni bes: opasnost po američku demokratiju (White rural rage: the threat to American democracy) u kojoj su „ruralni belci opisani kao najveći rasisti, ksenofobi, protivnici imigracije, neprijatelji homoseksualaca, najviše opterećeni teorijama zavera i antidemokratski opredeljeni" među demografskim grupama u Americi.

Naravno, strah se – u prvi mah – usmerava prema spoljašnosti, što se očitava u tvrdnji da je ovo nekako „delo" Rusa – nadolazeća pretnja dodatno podstaknuta tvrdnjama o „imperijalnim aspiracijama" predsednika Vladimira Putina, koje sežu daleko van Ukrajine. Međutim, da iskoristimo u obratnom smislu popularnu frazu u mejnstrimu, nema ni najmanjeg dokaza kojima bi se potkrepile ove tvrdnje (na osnovu bilo čega što je Putin rekao prethodnih godina).

Odbrambene linije

Ono što sada zastrašuje Zapad jeste kaskadni niz poraza nanet ukrajinskim snagama nakon povlačenja iz Avdijevke. Novi ukrajinski zapovednik, general Sirski, je nakon što su ukrajinske snage umakle iz Avdijevke najavio povlačenje na nove linije odbrane, ali kako su neki predvideli, ispostavilo se da „povoljniji položaji" o kojima je Sirski govorio zapravo ne postoje.

Ukrajinski fotografi Konstantin i Vlada Liberov, koji dokumentuju rat na licu mesta, upitali su generala Sirskog: „Gde je onda sledeća 'utvrda' (fortesija) – Pokrovsk? Ili tek Konstantinovka?"

Glavnokomandujući OS Ukrajine Aleksandar Sirski daje uputstva vojnicima u jednom od skloništa u Donjeckoj oblasti (Foto: Tanjug/AP Photo/Roman Chop, File)

„Gde je druga linija odbrane", pita se Jurij Butusov, glavni urednik portala Cenzor nakon svog obilaska ove oblasti: „Nemam reči. Pukotina: ovde u Kijevu – vrhovni zapovednik govori jednu stvar, ali je ono što se dešava na frontu potpuno drugačije. Hoću da naglasim da zasad nije izgrađena utvrđena linija iza Avdijevke. Video sam ruske dronove kako napadaju naše vojnike u svojim skloništima – usred polja".

Nema izgrađenih odbrambenih linija – samo na brzinu sklepanih improvizacija – dok Ukrajina pribegava jednostavnom uvođenju u borbu svojih malobrojnih rezervi kako bi osigurala pospepeno povlačenje. Zar lideri NATO nisu uočili ovu prazninu u liniji odbrane? Očigledno nisu…

Treći svetski rat?

Jedna strana sadašnje konstelacije je upravo ovo: Evropska unija je preterano uložila u ukrajinski projekat, a sada vidi kako se ubrzano urušava. Stoga je predsednik Makron na brzinu okupio države Evropske unije (pozivom koji je poslat 24 časa unapred) u Jelisejsku palatu da bi ih upozorio kako je situacija na terenu u Ukrajini postala kritična, a ulozi za Evropu visoki. Rekao je: „Mi se sada nalazimo u kritičnoj tački sukoba u kojoj moramo da preuzmemo inicijativu: odlučni smo da uradimo šta god je potrebno, koliko god dugo je potrebno".

Ono što je Makron u stvari predložio je, međutim, šokiralo okupljene lidere. On se založio za opredeljivanje i slanje grupe evropskih specijalnih snaga u Ukrajinu, ne da bi se direktno borile protiv ruskih snaga, već da bi igrali ulogu strateških „zamki" čiji je cilj da odvrate Rusiju, budući da bi napad na njih izazvao kolektivnu odmazdu NATO pakta protiv Ruske Federacije.

Ovi mamci u obliku vojnih snaga, tvrdi Makron, predstavljali bi strateško odvraćanje i sužavanje vojnog manevarskog prostora Moskve. Bile bi to oaze „nedodirljivog" NATO pakta, razbacane širom Ukrajine. Njegove kolege, užasnute, suprotstavile su se ovoj ideji. Oni su u tim mamcima videli put koji vidi prema Trećem svetskom ratu. „Ludilo" i „neka hvala", bili su odgovori.

Drugo krilo

Drugo krilo evropskog očaja pokazao je britanski premijer Riši Sunak kada je pojurio prema mikrofonu posle rezultata vanrednih izbora u Ročdejlu kako bi upozorio da je „demokratija u opasnosti od ekstremizma".

Jedan analitičar je zabeležio: „Riši Sunak je bio u pravu". „Ovo nije politika, čak ni ona koja bi bila radikalna… to je neartikulisani, nesuvisli bes koji je spreman da deluje u sprezi sa bilo kim ko je takođe besan, makar taj bes bio izazvan kontradiktornim razlozima". Ukoliko ova reakcija zvuči preterano – samo zbog ubedljive pobede Džordža Galoveja u Ročdejlu – pokušaćemo da vam pojednostavljeno prikažemo situaciju.

Isti analitičar (Dženet Dejli u Telegrafu) upozorava: „Da bismo razumeli o čemu se radi sada imamo entitet koji se naziva 'Radničkom partijom' – ime koje sumira tradicionalnu levičarsku posvećenost interesima radničke klase – koji je pobedio na dopunskim izborima u Ročdejlu tako što je na neki način povezao palestinsku stvar u Gazi sa lokalnim radničkim potrebama".

Džordž Galovej tokom proslave pobede na izborima u Ročdejlu (Foto: Christopher Furlong/Getty Images)

Uh! To je zabolelo. A tu su i unutarstranački izbori u Mičigenu, gde je koalicija propalestinskih grupa postavila za cilj da 10.000 glasova osvoji opcija "neopredeljeni" (a upravo za oko 10.000 glasova je Tramp pobedio  u Mičigenu 2016. godine), kako bi poslali poruku predsedniku Bajdenu da frustracija glasača zbog dešavanja u Gazi može da mu ozbiljno naškodi na novembarskim izborima. Na samim izborima, međutim, propalestinska podrška je daleko nadmašila cilj od 10.000 glasova i dobacila do 101.400 glasova. Poruka je poslata, a ako je suditi po izbornom očajavanju u demokratskim krugovima, „poruka je i primljena".

Da budemo jasni: događaji u Gazi i Ukrajini razotkrivaju dugotrajne strukture kontrole političke moći u Evropskoj uniji, Evropi i u SAD. To je razlog panike i podizanja uloga.

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

Prevod: Miloš Milojević/Novi Standard

Izvor: Almayadeen

Naslovna fotografija: SIMON WALKER / NO10 DOWNING STREET

BONUS VIDEO:

 

Џефри Сакс: Викторија Нуланд одговорна за погрешну спољну политику САД у последњих 30 година

nspm.rs

: Џефри Сакс у обраћању на Копаоник бизнис форуму: Викторија Нуланд одговорна за погрешну спољну политику САД у последњих 30 година. Почетком деведесетих година било је јасно да Запад не размишља о сарадњи са Русијом

:

6–7 minutes

---

 Један од најпознатијих светских економиста и аналитичара Џефри Сакс оценио је вечерас, обраћајући се као специјални гост на Копаоник бизнис форуму, да је добра вест што је Викторија Нуланд напустила америчку владу, јер је она одговорна за погрешну спољну политику САД у последњих 30 година, у чију је мрежу упала и Србија 1999. године.

"Славим што је Викторија Нуланд напустила владу", рекао је директор Центра за одрживи развој на Универзитету Колумбија Џефри Сакс у онлајн обраћању на Копаоник бизнис форуму.

Подсекретарка за политичка питања САД Викторија Нуланд обавестила је државног секретара Ентонија Блинкена да намерава да напусти ту функцију и оде у пензију, саопштено је из Блинкеновог кабинета.

"Вест да је Нуланд дала оставку би требало да се прослави, јер је била одговорна за спољну политику у последњих 30 година. Била је кључна личност у овом погрешном размишљању Америке, која се определила за доминацију, а не сарадњу", нагласио је Сакс.

"Србија је прва упала у ову мрежу САД бомбардовањем које је трајало 78 дана 1999. године, што је био први улазак САД на савезнике Русије, то јест Србију", навео је Сакс.

Одговорност за ратове у Ираку и Украјини

Подсетио је да је Нуланд била саветница за националну безбедност и, како је рекао, одвела САД у рат у Ираку, а била је и за ширење НАТО-а на Украјину и Грузију, што је довело до рата у Украјини.

Сакс је нагласио да је Викторија Нуланд стајала на Мајдану у Кијеву са демонстрантима када је америчка влада 2014. збацила са власти Виктора Јануковича, који није био за Украјину у НАТО-у, већ за украјинску неутралност.

Русија је затим, подсетио је, организовала референдум по питању Крима и анектирала то полуострво, након чега су се сви етнички руски региони отцепили. И онда је кренуо рат у границама Украјине, додао је Сакс. Навео је да су САД наставиле да инсистирају на томе да ће се Украјина придружити НАТО-у и дошло је до рата који пустоши Украјину која, како је рекао, доста губи на бојишту.

Навео је и да је европска економија на губитку због тога, а посебно немачка економија, која више није конкурентна на међународном нивоу.

О раду са Антом Марковићем 1989. године

Сакс је подсетио да је радио у Југославији 1989. године са Антом Марковићем којем је покушавао да помогне у зауздавању хиперинфлације.

"Дубоко сам веровао у замисао Горбачова да може да буде мир и да је Европа обједињена и да је у то време дошло до краја непријатељстава између Истока и Запада. Али сам научио, да то неће тако лако проћи због геполитичког опредељења САД", навео је чувени економиста.

Каже да је први пут осетио да од тога нема ништа када је тадашњи премијер Марковић предложио да Југославији буде одобрена пауза у враћању дуга како би се обуздала инфлација, али да су Европа и САД одбиле могућност мораторијума 1989. године.

"Имали смо пасиван став Америке и Немачке, и Југославија је била осуђена на пропаст и онда се интерно распала. А идеја Еворпе је била да ће постојати Хрватска и Словенија, а са друге стране Србија, са руске стране ове поделе", навео је Сакс.

"Било је јасно да Запад не размишља о сарадњи са Русијом"

Рекао је да је било јасно да Запад размишља о подели, а не о сарадњи са Русијом. Сакс наводи да је почетком деведесетих година препоручио Белој кући да Русији да време како би се стабилизовала и успоставила фонд за стабилизацију рубље, али је то било све одбијено. Нагласио је да је то била шанса за мир, али да је 1992. било јасно да су САД преузеле униполарну визију - ''зашто да помогнемо Русији''.

"Размишљали су - бићемо број један иако ће нас мало болети, али ће САД бити доминантне, централна Европа ће бити на нашој страни, а Русија на другој", навео је Сакс.

Каже да је постојала доктрина САД деведесетих година да се НАТО прошири на Пољску и Мађарску, а потом и на регион Западног Балкана, али не и на Србију, већ да је разбије и успостави НАТО базу на Косову. Али и да се опколи Русија са НАТО земљама у региону Црног мора, додао је Сакс.

Тада су, како је рекао, САД позвале Украјину и Грузија да постану чланице НАТО 2008. године, што је био план да се поново подели Европа.

"Са економског становишта, ово је била катастрофа, а са геполитичког још већа катастрофа. Мислим да је главна грешка била што је потцењена Русија на сваком кораку овог пута. САД су очекивале да је Русија толико слаба да неће бити у стању да се одупре", рекао је Сакс.

Како је додао, то су биле све погрешне калкулације и дошло је до рата у Украјини, што је био неоконзервативни дебакл те америчке политике.

"Санкције се вратиле као бумеранг европским економијама"

"Али, оно што ме изненађује јесте како је ово за Европу била страшна грешка, Америка је потрошила 100 милијарди долара на ову авантуру, али САД нису економски патиле, док Европа јесте", навео је Сакс.

Рекао је да је раскид Европе са Русијом заиста много коштао и да су се санкције вратиле као бумеранг европским економијама. Оценио је да Русија има предност у конвенционалном наоружању и да ће рат сигурно потрајати још годину или две, али да ће онда Украјина бити потпуно осиромашена када је реч о људима.

"Бајден треба да назове Путина и каже да је проширење НАТО-а погрешна идеја"

"Захтевам да се заустави овај рат и идеја проширења НАТО је била једна страшно погрешна идеја и не треба је више следити. Бајден није способан за преговоре, а требало би да назове председника Путина и каже да је проширење НАТО погрешна идеја", навео је Џефри Сакс.

Амерички економиста да би онда Русија стала са операцијама у Украјини и да би санкције биле повучене и заустављена спирала мржње, која је страшна за Европу и то много више него за Русију.

"Мислим да би Путин прихватио овакву понуду", закључио је Сакс.

(РТС)