fakti.org

Кршљанин: Србија ће остварити своје циљеве само ако одступи од интеграције са неоколонијалним Западом

8–10 minutes

---

КАЖУ ДА БИВШИХ СРБА У ТУРСКОЈ ИМА ВИШЕ НЕГО НАС ОВДЕ, А НАЈВЕЋЕ УСТАШЕ СУ БИЛЕ - ХЕРЦЕГОВАЧКИ СРБИ

Србија је под Царем Душаном излазила на три мора,

а била је и пелцер за руску православну империју

* У Србији влада свеопшти страх – ни власти, ни патриотска опозиција се не усуђују да кажу да нам место није у додворавању умирућем Западу, који нам је нанео сва зла која се могу замислити, ни у његовим неоколонијаним „интеграцијама", него у – слободном свету, БРИКС-у, савезништву са руском браћом и кинеским пријатељима

* Србија је 2012. ипак почела да се извлачи из неоколонијалног ропства. Направљени су кораци од седам миља у јачању односа са Русијом (и Кином). Али, утисак је као да власти у Београду још нису одлучиле да ли ће им главни узор у спољној политици бити Броз или Милошевић. Логора додуше нема, али су односи са НАТО и ЕУ хипертрофирани

* Свима је јасно да Србија, којој су одузети територије, становништво и економски суверенитет, све то може да поврати, односно постигне своје ослобођење и уједињење једино уз помоћ Русије, али ако Србија истовремено настоји да „побољшава" односе са западним силама, онда то неће бити могуће

* И владајуће и друге патриотске политичке снаге треба да се уједине у тежњи за ослобођењем и уједињењем, уз суштинску промену спољне политике, напуштање зависности од непријатељских сила... На том путу, за Србијом ће, једна по једна, кренути све балканске земље. И тиме ће бити обновљен Балкански савез...

____________________________________________________________-

            Аутор: Владимир КРШЉАНИН

            БАР нас мало старије, у породици и школи су учили да смо ми Срби као народ опстали захваљујући свом слободарском духу и отпору свим завојевачима. Они који су „љубили ланце", „уважавали реалност" и „чували мир по сваку цену", данас су можда и срећнији од нас, само што – нису Срби!

            Кажу да некадашњих Срба у Турској има више него нас овде. Познато је да су највеће усташе баш донедавни херцеговачки Срби. Има их чак и међу прецима Хашима Тачија и ко зна где све.

            Е, ту врсту „реалности" и поштовања према злочинцима, Запад нам (али и целом свету) намеће већ вековима.

            Заједно са представом „да су све велике силе исте", да су агресија и колонизација природне тежње свих који су велики и моћни. И да су ланци – светиња.

            Зато данас, када смо закорачили у Нови свет коме смо и сами много допринели, у Србији влада свеопшти страх – ни власти, ни патриотска опозиција се не усуђују да кажу да нам место није у додворавању умирућем Западу, који нам је нанео сва зла која се могу замислити, ни у његовим неоколонијаним „интеграцијама", него у – слободном свету, БРИКС-у, савезништву са руском браћом и кинеским пријатељима.

            Списак западних зала не може бити ни дужи ни страшнији, а оно што ћемо навести свакако није потпун списак.

            Када је јеретички Запад у крсташком походу освојио Константинопољ и сломио снагу Ромејског царства, Србија Светог Саве и Цара Душана је узела на себе терет Царства и судбине православног Балкана. Затим су се на Западу дивили нашем отпору Османским завојевачима, али нам нису помогли. Када су се, бранећи себе, и појављивали на Балкану, нудили су нам или унију или службу својим државама, а православље и балканско јединство су се трудили да затру.

            Ипак, семе Ромејског и Душановог царства, пренело се на бескрајни Трећи Рим.

            Веровали смо вековима да је тај духовни пелцер супериоран и да мора да победи, због своје доброте и правде, да људски живот, достојанство и заједница морају бити неприкосновени. Данас се види да су наши преци, а и ми који смо се недавно борили, били у праву.

            Своју вечиту епску слободу мајушна српска Црна Гора је ослонила на Русију. На Русију се ослањао и Српски устанак, када је после пет векова вратио у живот Српску државу.

            Страх Запада од Бога, правде и православља се умножио, постао паничан и траје до данас.

            У продужетку Кримског рата убијен је Кнез Михаило Обреновић јер се дрзнуо да у сарадњи са Русијом ради на стварању Балканског савеза. На престо је доведен његов рођак Милан, који је Србију потчинио Аустроугарској и плановима Запада да се Балкан претвори у „буре барута".

Владимир Кршљанин

            Балкански савез је ипак створен, уз помоћ Русије, под Карађорђевићима 1912. и за неколико месеци је цео православни Балкан био слободан. Тада почиње најстрашнија одмазда која траје читав век и у којој постепено улогу џелата, окупатора и колонизатора од Германа преузимају Англосаксонци:

            - Бугарско-српски рат;

            - Први светски рат у коме гине пола Србије и гаси се Руска Империја;

            - Стварање Југославије, па затим убиство Краља Александра и њено черечење;

            - Други светски рат са најстрашнијим геноцидом Срба и Руса, у коме Руси и Срби ипак побеђују, али Броз издаје Србе, и уз привидну неутралност, везује земљу за Англосаксонце и НАТО, отварајући тако врата за трећу српску голготу у ХХ веку;

            - Друга и Трећа Југославија уништене су крајем ХХ и почетком ХХI века у првој фази рата против Срба и Руса најпре хибридном, а онда и класичном агресијом САД и НАТО, а обновљена српска држава, сви њени народни, државни и војни прваци и њен вођа Слободан Милошевић егземпларно су послати на хашко судилиште НАТО пакта, где су скоро сви осуђени на најтеже казне, а сам Милошевић је убијен;

            - Република Српска Крајина је етнички очишћена од Срба и укинута, а БиХ са Републиком Српском у свом саставу и КиМ се налазе под делимичном или потпуном окупацијом НАТО, под чијим се окриљем спроводи систематска антисрпска политика.

            У исто време, у последња два века, наши односи са Русијом имају најснажнију и најмасовнију духовну основу, али су на државном плану пуни противречности, па и апсурда.

            Најразвијенији су у време Броза, који је Југославију и Србију стратешки везао за НАТО и који је основао концлогоре за русофиле!

            Најспремнији на потпуно савезништво, па чак и државну интеграцију, коју је једино он у читавој историји и формално иницирао, био је Слободан Милошевић, и то у време када је Русија била полуколонија пред банкротом, којој је претио распад. Првих девет месеци Путинове власти поклопиле су се са последњих девет месеци Милошевићеве, али то није било довољно.

            Србија је 2012. почела да се извлачи из неоколонијалног ропства. Направљени су кораци од седам миља у јачању односа са Русијом (и Кином). Али, утисак је као да власти у Београду још нису одлучиле да ли ће им главни узор у спољној политици бити Броз или Милошевић.

            Логора додуше нема, али су односи са НАТО и ЕУ хипертрофирани.

            Свима је јасно да Србија, којој су одузети територије, становништво и економски суверенитет, све то може да поврати, односно постигне своје ослобођење и уједињење једино уз помоћ Русије, али ако Србија истовремено настоји да „побољшава" односе са западним силама, онда то неће бити могуће.

            Русија данас води, суштински исту као ми 90-их, наметнуту битку коју је у очајању покренуо уједињени Запад, битку за свој опстанак и за опстанак човечанства. Ми смо успели да останемо непоражени, а Русија ће да победи. И то је разлог више да се Србија за Русију што пре отворено веже.

            И владајуће и друге патриотске политичке снаге треба да се уједине у тежњи за ослобођењем и уједињењем, уз суштинску промену спољне политике, напуштање зависности од непријатељских сила и самоубиствене тежње за „интеграцијом" са њима, и ступање, у савезништву са Русијом и Кином у Нови свет, односно у савезе слободних и независних земаља као што су БРИКС, ШОС и други.

            На том путу, за Србијом ће, једна по једна, кренути све балканске земље. И тиме ће бити обновљен Балкански савез и окончано ослобођење Балкана, насилно, од стране западних сила, прекинуто давне и славне 1912. године.

            https://rt.rs/opinion/vladimir-krsljanin/105172-vladimir-krsljanin-perspektive-balkana-crnogorci-ne-ljube-lance/

 

iskra.co

Душан Пророковић: Холбрукова методологија – Шта то покушава Курти с мостом преко Ибра

8–10 minutes

---

Душан Пророковић: Холбрукова методологија – Шта то покушава Курти с мостом преко Ибра

20.08.2024. - 9:28

Оно што већ месецима ради Аљбин Курти, а кулминира одлуком о отварању ибарског моста, када је о методологији припреме и деловања реч, у великој мери подсећа на дешавања од пре две деценије.

Одмах по доласку на Косово и Метохију марта 2004. године и обиласка терена, у тренутку док се дивљање више од 50 хиљада албанских демонстраната полако завршавало, адмирал Грегори Џонсон, тада командант Здружених снага НАТО за јужну Европу (јужног крила НАТО), помало и шокиран, подвукао је:

„Талас насиља широм Косова у претходна два дана изгледа да је организован и оркестриран. Говорити о међуетничком конфликту на Косову је велика лицемерна лаж. Оно што се дешава на Косову је погром против једног народа и његове историје".

Како је Холбрук објаснио мартовски погром

Џонсон је пензионисан шест месеци касније, у педесетосмој години живота. Колико је ова изјава утицала на такав расплет може се само нагађати, поузданих сведочења нема, али је чињеница да се амерички адмирал замерио таквом оценом далеко моћнијим појединцима. Истовремено, Ричард Холбрук је објашњавао како се насиље могло очекивати пошто међународна заједница „није направила напредак у одређивању статуса". Дакле, нису криви организатори тих дешавања и непосредни учесници који су чинили злочине, већ међународна заједница.

Наравно, албански политичари здушно су пригрлили ову тезу, понављајући је безброј пута у различитим варијантама. Несрећа је што се и потоњи извештај норвешког дипломате Каиа Аидеа, специјалног изасланика генералног секретара УН који је требао да утврди шта се заправо десило – начелно темељио на тој основи. Са конструкције „стандарди пре статуса" међународна заједница престројила се на концепт „статус па стандарди".

Савезне и републичке власти (СР Југославије и Србије, пошто је тада постојала јасна подела надлежности) улагале су велике напоре да реафирмишу Резолуцију 1244 и детаљно разраде принципе примене овог документа, што је и успело потписивањем папира под називом „Заједнички документ: Споразум о сарадњи Југославије и УНМИК" новембра 2021. године. То је постала легална и легитимна основа за даље институционално присуство и деловање на Косову и Метохији, као и спољнополитичке иницијативе које су предузимане.

Мартовски погром, који је што се међународне заједнице тиче врло брзо пао у заборав, послужио је за установљавање нових принципа за решавање статусног питања. Са тим принципима и Заједнички документ је пао у заборав, албански политичари су га игнорисали, а западне дипломатије контекстуализовале на другачији начин.

Како је текла мобилизација албанских екстремиста

Нужно је поменути и да се мобилизација албанских екстремиста није одиграла сама од себе, организовање насилних протеста имало је своју увертиру месецима унапред, демонстрирало се на ибарском мосту, али и на другим местима, захтевало укидање „паралелних институција" и уопште креирао наратив у јавности који је затим послужио Холбруку за наведену констатацију.

Оно што ради Аљбин Курти месецима уназад, а кулминира одлуком о отварању ибарског моста, када је о методологији припреме и деловања реч, у великој мери подсећа на дешавања од пре две деценије. Истина, демонстрација је мање, али му то и није неопходно пошто се више ослања на специјалне полицијске снаге и затварању свега што има везе са Београдом, укључујући и пошта.

Прича о паралелним институцијама и даље траје, мада је њихов број након катастрофалне једностране примене Бриселског споразума драстично смањен. Очигледно је да ће власти у Приштини пре или касније ићи на стваљање под контролу јединица здравственог и школског система, са њихове стране то се посматра као питање суверенитета. Криминализација српског корпуса се наставља, данас мање причом о „шверцу на северу", а више хапшењима за наводне ратне злочине, четврт века после завршетка оружаног сукоба (апсолутно је неодржива теза да се сада појављују нови докази и сведочења о неким ратним злочинима, а случај из Партеша где је лишено слободе петоро Срба толико је скандалозан да би се то питање морало и интернационализовати и отворити као расправа у Београду, јер после овога тешко је убедити Србе који су 1999. године имали деветнаест или више година да ће ико бити сигуран).

Ко ће бити нови Холбрук

Западни део међународне заједнице реагује немушто и килаво, па један од гласноговорника из Брисела, после критике једностраних потеза на питање о даљим мерама и евентуалним санкцијама одговара:

„Ми то њима не можемо да наредимо. Ако не желе – жао нам је. Неће напредовати, али ће сами себе казнити и казниће своје народе и неће се приближити ЕУ." Као да се иначе рачуна на експресни пријем у ЕУ било кога!

Остаје само отворено, у примени ове методологије, да видимо ко ће одиграти улогу Ричарда Холбрука. Уз објашњење да се ипак ради о логичној примени француско-немачког плана и усмене сагласности о његовој имплементацији. Није потписан, али је за САД и ЕУ обавезујући. Можда се појави и неки нови адмирал Џонсон, коме ће у потпуности бити јасно шта се дешава, али то на коначни исход не може значајније утицати.

Несумњиво, Курти својим потезима провоцира сукоб и то ради пред америчке председничке изборе. Несумњиво, ради се о планском и организованом застрашивању које има за циљ демотивисање српског становништва да остане на Косову и Метохији.

Завршити све до америчких избора

Међутим, иза овога постоји и стратешки циљ који се односи на уклањање свих политичких оквира који не одговарају ни властима у Приштини, нити западном делу међународне заједнице. И то треба завршити пре америчких председничких избора. Као што је Заједнички документ пао у заборав ономад, сада то треба да буде случај са Бриселским споразумом. Заједнице српских општина, циљу ком је од стране Београда све остало подређено, једноставно неће бити.

Након индуковања кризе једини основ за даље преговоре остаће Шолц-Макронов папир и разговори о његовој имплементацији. Дијалог добија нови садржај. У целу рачуницу, између осталог, укалкулисано је и како Београд неће реаговати. Делом због тога што не може, а делом и због досадашњег дефанзивног приступа. У целу рачуницу, између осталог, укалкулисано је и како би се у случају не само војне, него и оштрије политичке реакције Београда укључио НАТО, раније Куртијеве тезе о наводној руској жељи да прошири зону конфликта на Балкан биле би реактуализоване.

Због непредвидивости коју доноси потенцијална победа Доналда Трампа на председничким изборима, у различитим геополитичким жариштима приметне су нове активности које имају за циљ да изазову нове конфликте или оживе неке старе сукобе. То је толико упадљиво (од Украјине, преко Блиског истока, до Латинске Америке и ево – Балкана) да се поуздано може тврдити како је посреди шира координирана акција. Тако би будућа администрација у Вашингтону била стављена пред свршен чин и у највећој мери морала би наставити старим, утабаним путем.

Батина има два краја

Међутим, батина има два краја. Мартовски погром утицао је на дугорочне промене у српској унутрашњој и спољној политици. Било каква радикализација стања на Косову и Метохији утицаће још више на неке будуће друштвене и политичке процесе међу Србима и у Србији.

Можда у западном делу међународне заједнице то не виде или не желе да виде, исто тако су поступали и пре две деценије. Зато ће се врло брзо суочити са другачијим околностима на Балкану. Индуковањем кризе може се мењати садржај преговора, али се паралелно са тим мења и друштвено-политички амбијент, те није извесно хоће ли након тога икакви преговори уопште бити опција.

У целу рачуницу, између осталог треба укалкулисати и да се међународно окружење мења. И то невероватном динамиком, као ретко када у историји. У целу рачуницу треба укалкулисати и да се индикатори континенталне и регионалне безбедности мењају. Разлика је у томе што се за потврду ових предвиђања неће чекати две деценије.

Sputnjik

 

nspm.rs

: Ђорђе Вукадиновић: Све указује да је Запад у великој мери изгубио битку за душе младих генерација у Србији

:

4–5 minutes

---

четвртак, 15. август 2024.

Тачан је генерални тренд налаза истраживања „o положају и потребама" младих у Србији, према ком је Косово и Метохија у врху приоритета док су евроатлантске интеграције и НАТО на ниској подршци , без обзира што су поједине бројке вероватно проблематичне, каже за Спутњик главни уредник Нове српске политичке мисли Ђорђе Вукадиновић.

Извештај који је поднела Кровна организација младих Србије и Траг фондација о расположењу младих у Србији финансирала је Америчка агенција за међународни развој.

Прикривање размере неуспеха НАТО пропаганде

Тренд ставова младих у Србији је такав да не би могао да се кривотвори, осим што се у неким формулацијама питања из анкете види труд и напор да налаз буде мало мање погубан за наручиоца, односно тзв. евроатлантске кругове у Србији, истиче Вукадиновић.

„То се посебно види рецимо из начина како је подељено питање о НАТО, на противљење и на сарадњу а неулазак у Алијансу, да би се избегао релативно приближан налаз да је скоро 80 одсто против. Из неких питања провејава напор да се прикрију размере неуспешности те западне, евроатлантске агенде у Србији управо на генерацији која је била највише изложена деловању са тих позиција."

На питање да ли би Србија требало да уђе у НАТО 58 одсто младих је одговорило да Србија не треба да има било какву сарадњу са НАТО, док их 20 одсто подржава сарадњу са Алијансом, али не и улазак у тај војни савез, показало је истраживање.

У том смислу је истраживање корисно и значајно, а генерални налаз је релативно реалан и прилично погубан по промотере а и финансијере евроатлантских вредности у Србији, додаје Вукадиновић.

Промашена инвестиција Запада

Показало се да су млади масовно и још увек на патриотском курсу, што показује да је битка Запада за душе млађих генерација у Србији била доста неуспешна, истиче Вукадиновић.

„Не знам тачно колико је новца уложено свих ових последњих година и деценија на тај фронт, али знам да је то била промашена инвестиција. Мислим да има више разлога зашто је та пропагандна операција према младима у Србији била тако неуспешна, од којих су најважнија два. Један је што је пракса, односно понашање тих центара моћи према Србији и Србима, коју оличавају или узурпирају те европске вредности или се прикривају иза њих, толико маћехинска и обележена двоструким стандардима да то просто боде очи и у великој мери лимитира дејство те евроатлантске пропаганде у Србији."

Узроци пропасти западне пропаганде

Други фактор неуспешности евроатлантске пропаганде проистиче из начина на који се изводи – формалистички и бирократски, и могло би се рећи да се спроводи на исти начин како ју је некад спроводила социјалистичка бирократија, сматра Вукадиновић.

„Тако да сада та европска бирократија и њихови центри делују на сличан начин. Инертно, неатрактивно, формалистички и то је додатно допринело да ефекат дејства те пропаганде буде тако скроман, да не кажем мали. Но, мислим да је ипак кључни фактор ово прво што смо поменули, а то је да је просто очигледно и отворено непријатељски став према Србији, интересима и Србије и српског народа у целини, што младим генерацијама не промиче упркос искривљеној медијској слици која постоји у Србији и медијској асиметрији која влада у српском информативном простору. Јер ипак млади налазе начина да се правилно информишу и да се информишу на разним странама и зато та пропаганда има ограничено и скромно дејство", закључио је Вукадиновић.

Извештај Кровне организације младих Србије и Траг фондације „о положају и потребама" младих у нашој земљи показао је да су Косово и Метохија и економија у врху њихових приоритета. Истовремено, истраживање је показало и да млади нису заинтересовани за европске интеграције.

На врху приоритета су и функционисање демократије у Србији, корупција и криминал и економске теме, док су европске интеграције на дну табеле са свега 19,6 одсто оних којима су оне битне. Иако је став младих према ЕУ генерално негативан, ипак је нешто бољи него прошле године када је та тема интересовала свега 16,4 испитаника. На питање да ли подржавају улазак Србије у ЕУ, проценат потврдних и одричних одговора је изједначен – 39 одсто.

(Спутњик)

 

Како су Украјинци изненадили Русе у Курској области

in4s.net

Како су Украјинци изненадили Русе у Курској области - ИН4С

ИН4С

7–9 minutes

---

Игор Дамјановић, специјално за „Политику"

После 81 године регион Курска поново је поприште жестоких борби. Oперације Оружаних снага Украјине улазе полако у свој десети дан. Изненадни напад озбиљним, добро обученим и опремљеним јединицима представљао је велико изненађење за руске снаге које су браниле границу.

Још од марта прошле године Украјина је на руску територију убацивала диверзантске и борбене групе, превасходно у Бријанску и Белгородску област. Било је чак и окршаја већег интензитета уочи почетка прошлогодишње летње украјинске офанзиве на Запорожју, односно уочи руских председничких избора у марту ове године. Сви ови украјински покушаји нису дали апсолутно никакве конкретне и одрживе резултате. Паника у Русији није посејана, није било повлачења трупа са Запорожског и Доњецког правца, нити је пролетос ометен гласачки процес. У медијима су као носиоци ранијих украјинских операција били експонирани Руски добровољачки корпус и Легија слободне Русије. Реч је формацијама састављеним махом од руских грађана, хетерогених идеолошких уверења, од неонациста до либералних екстремиста, које спаја само нетрпељивост према властима у Кремљу. Ипак, руски извори тврде да главну реч у тим операцијама нису имали руски дисиденти, већ специјалне јединице украјинске војне обавештајне службе ГУР.

Овога пута је изабран нови правац, где су руске пограничне линије одбране биле најтање, које су држали граничари и регрути на одслужењу војног рока. Оружане снаге Украјине су у Курску област гурнуле четири моторизоване и две јуришне бригаде, плус специјалне јединице војне обавештајне службе ГУР и СБУ. Додатни проблем за браниоце руске границе представљао је дефицит артиљерије, неопходне као покриће минских поља и других тенковских и пешадијских препрека. Процене говоре да је више од 10.000 елитних украјинских војника ударило на Курску област. Налет оваквих снага, које је пратила јака артиљеријска припрема и ројеви ударних дронова разних типова, браниоци руске границе нису били једноставно у стању да издрже.

Неколико десетина руских војника опкољено је и заробљено већ првог дана операције. Недопустиво слаба утврђеност границе у трећој години рата поставља многа питања како врху руског Генералштаба, тако и в. д. губернатора Алексеју Смирнову, али и новом министру транспорта Роману Старовојту, који се до маја ове године налазио на челу Курске области.

„Многи у врху нашег Министарства одбране годинама су лагали јавност, а на крају су слагали и сами себе", рекао је генерал Апти Алаудинов, командант чеченске специјалне јединице „Ахмат", који је са својим борцима један од првих дошао на ово подручје да заустави захукталу украјинску ратну машину.

Стога не треба да чуди што је руски председник Владимир Путин у Курску област послао свог саветника за војна питања Алексеја Дјомина, раније генерала ССО, а до маја губернатора Тулске области.

Од почетка операција у Курској области Оружане снаге Украјине користе без задршке технику коју су претходних година добиле од НАТО земаља. Забележена је употреба америчких транспортера „бредли", „страјкер" и „макс про", немачких „мардера", канадских „рошел сенатор", пољских хаубица „краб" и тенкова „ПТ-91 тварди"… За руску страну посебно болан удар нанесен је у ноћи између 8. и 9. августа, када је „хајмарсима" пуњеним „волфрамовим куглицама" ударено по руској колони у граду Рилску, која је хитала да појача линије одбране. Том приликом уништено је десетак камиона са људством и муницијом. Дакле без обзира на немушту реторику појединих званичника НАТО земаља ограничења за употребу испоручене технике Украјини углавном више не постоје. Американци се истина још премишљају да дозволе употребу АТАЦМС-а по дубини руске територије, док су Британци наводно одбили да одобре употребу ракета „сторм шедоу".

Игор Дамјановић

Своје основне успехе украјинска војска је остварила у прва два-три дана. На појединим деловима пробила се 12 километара у дубину руске територије. Недавне тврдње главнокомандујућег Оружаних снага Украјине Александра Сирског да његови војници контролишу „1.000 квадратних километара руске територије" преувеличане су барем три пута. Дакле, украјински фактор изненађења ограничен је на тридесетак пограничних села и делимичну контролу над градићем Суџа, до рата је тамо живело 5.000 становника. Последњих дана воде се углавном борбе мањег интензитета, Руси се консолидују и хватају у замке истурене јединице противника, док се Украјинци утврђују на запоседнутим територијама. Ипак, за потпуно разумевање тренутне ситуације важно је истаћи да у Курској области не постоји формирана линија фронта и да хаотична ситуација умногоме подсећа на прве дане руске инвазије у фебруару 2022.

Ипак, Оружане снаге Украјине сада су суочене са много већим ризицима него Руси када су пре две и по године јуришали на Кијев. Поред необезбеђених крила и непријатељски настројеног локалног становништва, за украјинску војску највећи ризици вребају из ваздуха. Руска тактичка и јуришна авијација, хеликоптери и дронови уништили су више од стотину борбених возила и оклопне технике у првој недељи борбе. Када се још узму у обзир хронични проблеми са снабдевањем и попуном јединица, украјински напад на Курску област по много чему подсећа на битку у Арденима – последњу офанзиву немачког Вермахта. Суочени са притиском из два правца, Хитлерови генерали у позну јесен 1944. осмислили су напад на савезнике у Арденским планинама. Циљ је био да се муњевитом победом савезници приморају на сепаратни мир и све преостале снаге концентришу на задржавање Црвене армије на Истоку. Чекало се до 16. Децембра, облачно и магловито време које је спречило савезнике да користе авијацију. У првих неколико дана Немци су имали огромне успехе, ликвидирали су десетине хиљада америчких војника, заробили целе пукове и остварили муњевито напредовање. Ипак, након седам дана, када се небо разведрило, амерички авиони су нанели фаталне губитке немачким снагама. Арденска офанзива је након двадесетак дана завршена неславно. Немци су остали без последњих борбено способних резерви, а ликвидирани су и остаци некада свемоћног Луфтвафеа.

Офанзивом у Курској области Украјина евентуално може да покуша да оствари два циља. Први, да заузимањем руских територија добије карту за размену рецимо у Херсонској и Запорожској области. Други циљ могао би да буде одвлачење руских снага из Харковске и Доњецке области. Ово друго се за сада дефинитивно није десило. Руси су наставили истим интензитетом да напредују ка стратешки важном граду Покровску (до рата је имао 60.000 становника) и ојачавају своје позиције око Часовог Јара и Волчанска у Харковској области. Отварање жаришта у Курској области успорило је са једне стране ротацију руских трупа на првим линијама, али са друге Украјина је ангажовала оно што је најбоље имала и тренутно држала у резерви.

Новинари британског „Економиста" посетили су пре неки дан болнице у Сумију где се евакуишу рањеници из Курске области. Рањени украјински војници жалили су се на велике губитке које су њиховим бригадама нанеле навођене авио-бомбе из породице ФАБ. Ни на Западу не споре да курска операција представља озбиљно „коцкање" за политичко и војно руководство у Кијеву. Евентуални неуспех и могуће понављање сличног у Херсонској и другим пограничним областима могло би да Украјину ускоро доведе у исту ситуацију у којој се нашла Немачка после пропасти офанзиве у Арденима.

Политика

     

Continue Reading

 

Otvoreno pismo povodom Rio Tinta i 'rudarske kolonije u koju se Srbija pretvara'

pcnen.com

Otvoreno pismo povodom Rio Tinta i 'rudarske kolonije u koju se Srbija pretvara' - PCNEN

PCNEN

14–17 minutes

---

Autor: Dr Aleksandar Matković

Nisu svi podaci o Rio Tintu javni. Međutim, o nekim stvarima možemo već sada da zaključimo više. U ovom javnom pismu želim da dovedem u pitanje euforiju oko ekonomske koristi od rudarenja litijuma.

Ovo je bitno jer vlast stalno ističe nekakvu ekonomsku korist od Rio Tinta, a zapostavlja opasnosti i to ponekad čini čak i više nego sama kompanija, što znači da javna diskusija o ovome nije objektivna.

Između ostalog, to je bitno jer se u Srbiju već intenzivno ulaže u rudarstvo, a da to nije značajno uticalo na životni standard građana.

Zato bi trebalo da posmatramo drugu stranu medalje i sagledamo štetu koja nam predstoji ukoliko odlučimo da postanemo rudarska kolonija Evrope.

Najpre, u javnosti nije dovoljno poznata činjenica da su se strane investicije u rudarstvo u protekle dve godine naglo povećale – i to šestostruko: prema podacima Narodne Banke Srbije, ulaganja u rudarstvo su skočila sa 118,7 miliona evra u 2021. godini na 704,8 miliona evra u 2023. godini.

Ako stvar gleda na duži rok, recimo od 2014. godine, kada je taj sektor primio 26 miliona evra, onda je skok još dramatičniji jer to znači da su se za 10 godina investicije u ovaj sektor povećale 27 puta.

Ako se ovaj trend nastavi, prevazići će i ulaganja u građevinarstvo (853.400.000 evra u 2023. godini), a potencijalno i prerađivačku industriju (1.152.400.000 evra u 2023. godini) – dve grane u koje stranci najviše investiraju.

Ovo se dešavalo uprkos navodnom otkazivanju projekta Jadar i to je problematično.

Neko će podsetiti da pored Rio Tinta postoje i druge rudarske kompanije koje ulažu u Srbiju, poput Ziđina, Dandija i ostalih.

No, već je objavljeno da je Rio Tinto nastavio da kupuje zemlju u Gornjim Nedeljicama i Slatini u vrednosti od 1,2 miliona evra nakon povlačenja prostornog plana u Loznici.

Danas, nakon što se Rio Tinto ponovo aktivirao u našoj javnosti, nema sumnje da je deo uloženih sredstava došao i od ove kompanije, a pogotovo jer su tada očigledno u toku bile pripreme za nastavak projekta.

Uz to, prema Agenciji za privredne registre, može se za ono malo podataka koji su datirani videti da je „Rio Tinto Exploration Dunav" uplatio blizu milion evra za istraživanje minerala.

Zato, ako se pogledaju podaci Narodne banke Srbije, Rio Tinto nikada nije ni napustio Srbiju i to je sada jasno.

Granice rasta stranih investicija

Najkraće rečeno, nasamareni smo. Međutim, to što smo nasamareni nije ni najveći problem. Neke druge stvari su još problematičnije i želim ih izložiti kako bi naši sugrađani znali koliki je pravi opseg problema.

Prvo, naš današnji model privlačenja stranih investicija u Republiku Srbiju je iscrpljen i takav je bio već neko vreme. Jedino što tu niko ne želi javno da prizna da je car go i nijedna kompanija ne može to promeniti.

Mi već godinama subvencionišemo razne strane kompanije, plaćamo naše radnike iz državnog džepa, dajemo im zemljište, prećutkujemo prestupe, a sudovi izriču kazne ispod zakonskih granica za zagađivanje reka.

Niz stvari se dešava koje nisu dobre ni za ekonomiju ni za politiku. Strane investicije rastu, dok nam BDP stagnira.

U periodu od 2009. do 2018. godine, udeo stranih direktnih investicija u BDP-u iznosio je u proseku 5,84%, a od 2012. godine taj procenat je rastao do 8,12% 2018. godine, što je, posle Crne Gore, najveći udeo u regionu i šire.

I pored toga, rast BDP-a je bio skroman: 0,8% (2015), 2,8% (2016), 2,0% (2017) i 3,0% (2018). Od tada, strane investicije nemaju dubljeg efekta, a deficit tekućeg računa je ostao konstanta u srpskoj privredi.

Zato se možemo zapitati da li će bilo koja pojedinačna kompanija, pa bila to i Rio Tinto, moći da donese bitne promene?

Da li će 1300 zaposlenih inženjera, geologa i rudara moći da vuče celu ekonomiju? Niko ozbiljan ili trezan ne bi mogao da tvrdi da hoće. Ako ovo nije jasno, zapitajmo se: da li je standard u Srbiji narastao kako su rasle investicije u rudarstvo? Nije.

Da li postoji direktna veza između porasta ulaganja u rudarstvo i blagodeti života širom cele Srbiji, uzduž i popreko, kako nas uveravaju Rio Tinto i Vučić? Nema.

Dakle, daleko od toga da će tako Rio Tinto spasiti srpsku ekonomiju. Da hoće, to bi se već uveliko desilo budući da investicije u rudarstvo već jesu narasle i već generišu poslove.

No, to se nije desilo, a ne bi zapravo bilo ni nepoželjno, jer ako bismo zaista dozvolili da nam rudarenje vuče celu ekonomiju, onda ne bismo trebali da očekujemo nikakve druge izvore rasta. Prema jednom nedavnom istraživanju Ujedinjenih Nacija, zemlje koje su zavisne od jedne grane industrije dolaze u položaj zavisnosti od te grane i postaju dodatno ranjive na šokove poput fluktuacije cena sirovina, u ovom slučaju litijuma.

 „Zelena" euforija u medijima i stanje na terenu

Kakva je onda realna korist od projekta „Jadar", a kakva je retorika? Prema studiji Rio Tinta, Srbija će uz indirektne troškove „dobiti" oko 1,9 milijardi evra i to ukupno, što iznosi oko 3% BDP-a.

Predviđa se oko 25 miliona evra ukupno za opštinu Loznicu, oko 5 miliona evra godišnje za lokalni razvojni fond, stipendije za studente, i slično.

U suštini, efekti će biti lokalno koncentrisani, što jeste pohvalno – ali nije revolucionarno niti će doneti toliku korist celoj Srbiji uprkos retorici Vučića i onih koji ga podržavaju.

Ovo je bitno ponoviti jer su ovi podaci daleko od onoga što se pominjalo u medijima, poput neverovatne cifre od 62 milijarde evra godišnje (što je skoro koliko i celokupni BDP-a Srbije) sa kojom se mahalo nakon izjave Maroša Šefčevića, zaduženog ispred Evropske komisije za takozvani „zeleni dogovor".

To nije prva laž koja se pojavila u našim medijima, a nije tačna čak ni prema podacima grupacije Rio Tinto. Sudeći po Vučićevoj nedavnoj izjavi da će se sa prodajom električnih vozila BDP dići za 16,5%, možemo zaključiti da verovatno nije ni poslednja.

No, ono što je u celoj ovoj predstavi ostalo nedorečeno je i jedna karakteristika investicija u rudarstvo: što više rastu ulaganja u rudarstvo, to je više štete, otpada i sudskih procesa povodom narušavanja životne sredine i to bi trebalo istaći u prvi plan jer za tako nešto već imamo podatke.

Naime, ako se pogledaju poslednje dve-tri godine, uz porast ulaganja u rudarstvo, porasla je i količina rudarskog otpada – i to skoro za 150%.

Prema poslednjem Statističkom godišnjaku Srbije, u 2022. godini stvoren je otpad koji je porastao za 149,4% u odnosu na 2021. godinu, a ukupno je stvoreno 174,7 miliona tona otpada, od čega je 94,4% rudarski otpad.

U smislu opasnog otpada, 18% tog otpada je kategorizovano kao „opasno", i nijedna druga grana osim rudarstva nema toliki procenat opasnog otpada.

Ovo ne čudi jer raste i količina ekstrahovanog materijala: sa 107949 hiljada tona 2017. godine na 138251 hiljade tona 2022. godine, što je povećanje od 22% za pet godina.

Istovremeno, resursna produktivnost – to je jedan od glavnih indikatora zelene tranzicije koji pokazuje potrošnju materijala spram ekonomske aktivnosti -je u istom periodu u kom su se investicije u rudarstvo povećale šest puta, a kopanje povećano za 22% opala za 10% sa 41 na 37,2 evra po kilogramu materijala.

To znači da se od 2017. do 2022. povećao protok naših resursa, a da to nije dolazilo iz boljeg domaćeg poslovanja – kao što je i bilo za očekivati. Uz to, svaka druga zemlja bivše Jugoslavije je efikasnija od nas u upotrebi domaćih resursa i ako se pogledaju uporedni podaci EUROSTATA, videće se da smo po tom pitanju zapravo bili najgori na Balkanu.

No, uprkos svemu ovome – rastu količine sirovina koje kopaju strane kompanije, rastu otpada i rastu investicija u rudarstvo, opadanju domaće efikasnosti u upotrebi resursa – standard života širom Srbije se srozava ili stagnira.

Pri tome, pod standard života ne treba uzeti u obzir samo plate (koje rastu i prate inflaciju), već i životnu sredinu – upravo uslove u kojima živimo i radimo, onda potom sve goru kontrolu stranih kompanija, kao i lošu praksu privrednih sudova koji im često omogućavaju da krše propise.

Da prevedemo sve ovo na srpski jezik – prema ovde iznetim podacima, zaista se pretvaramo u rudarsku koloniju na periferiji Evrope.

Autoritarna vlast i razvoj rudarenja litijuma: ima neka tajna ljubav

Pa, zašto se nastavlja sa ovim svim, ako je toliko štetno? Za to naravno postoje očigledni razlozi i takoreći ne moramo puno da kopamo da bismo razumeli interese koji stoje iza Vučićevog interesa za rudarenje u Srbiji.

Vučićeva vlast je, manje-više, počivala na spretnoj igri između stranih sila, koju je nasledio od Tadića (takozvani četiri stuba srpske spoljne politike: EU, SAD, Kina i Rusija).

Ta igra delom je počivala i na nekontrolisanom rastu stranih investicija, odnosno na dodvoravanju stranim kompanijama kako bi se osigurao njihov interes u Srbiji, kao što je slučaj sa Rio Tintom, koji je danas proguran uz podršku nemačkog kancelara Šolca.

Time je SNS svojim glasačima još jednom ponudio iluziju poslova i stabilnosti – iluziju koja, prema podacima, postaje sve providnija, jer očigledno ne može da nadoknadi nedostatke Vučićeve vlasti.

Kažem iluziju, jer je to na duži rok, kao što je pokazano, bilo bez efekta na širem planu.

Taj širi plan je bitno sagledati i u slučaju litijuma. Jer, Vučićeva priča o ekonomskoj koristi od litijuma je deo šire priče o proizvodnom lancu električnih automobila, koji počiva na istoj logici privlačenja stranih investicija čije granice su već dotakle plafon.

Da je u pitanju ista logika koju je SNS koristio i do sada, potvrđuje i to da je 22. jula počela probna proizvodnja električnih automobila u Kragujevcu, uz podršku Vučića, koji je izjavio da je država za to dala subvenciju „Stellantisu" u iznosu od 48 miliona evra. Opet se izdvajaju subvencije za kompanije čiji profiti će ići van Srbije.

Štaviše, ovaj pristup će se još više produbiti ako Rio Tintov partner „InoBat" izgradi fabriku baterija jer će se tada verovatno ostvariti Vučićev san da zaokruži čitav lanac proizvodnje, od litijuma do baterija i automobila i tu se može pretpostaviti da će na delu biti ista priča sa subvencijama i korupcijom kao što je to bio slučaj do sada.

A to je slučaj jer je, uz kineske proizvođače auto-delova koji takođe dolaze u Srbiju, ekonomski stub SNS-ove vlasti u stranoj auto-industriji, a u električnim automobilima Vućić vidi uslov za nastavak svog autoritarnog režima.

Ovde imamo apsolutni spoj zelene tranzicije i autoritarizma. Zato nijedna strana investicija u našu zemlju, ma koliko velikim ciframa se gađali, ne može izbeći kolonijalan položaj u koji Vućić gura Srbiju.

I zato one nikada neće zameniti nedostatak planiranja, domaćih investicija, domaće stabilnosti, domaćeg razvoja i stabilnog upravljanja državom – jer počivaju na tome. Strane investicije ne mogu zameniti državu, ma koliko neki očigledno pokušavali da to izvedu. Naprotiv, mogu je (u ovom slučaju i doslovno) potkopati.

Tehnologije kojima odgovaraju diktature

Viđeno očima Rio Tinta, investicija u litijum mogla bi se opisati izrekom: „Dala baba dinar da uđe, dala bi dva da izađe, ali ne može."

U stručnoj literaturi postoji pojam „tehnološkog momentuma" (autora Toma Parka Hjuza, mada ga koriste i ostali), koji opisuje situaciju u kojoj neki investitor uloži toliko sredstava u razvoj projekta da, iako se taj projekat pokaže zastarelim, ne može više da izađe iz trke i sve više uvlači društvo u tu trku, stvarajući sve veće i štetnije društvene posledice.

Za razliku od Rio Tinta, čak i američki investitor i karikaturni kapitalista Ilon Mask odbacuje litijumske baterije, a među hemičarima je već dobro poznato da natrijum-jonske baterije ili baterije na vodonik predstavljaju budućnost.

Ekonomski istoričar Adam Tuz smatra da je Rio Tinto izuzetak u okviru globalne zelene tranzicije, upravo zbog toga što se drži litijuma „kao pijan plota" uprkos alternativama, a to čini jer ne može da odustane budući da je u tu investiciju utučen ogroman kapital njegovih akcionara.

Zbog svega toga se sve više i više razvija taj „momentum" zavisnosti od srpskog litijuma i sada se kompanija nalazi u situaciji gde mora sve više i više da investiraju kako bi se izvukla iz propasti milijardi evra vrednog projekta. Taj Rio Tintov „momentum" vuče i Vučića i naše društvo u status rudarske kolonije Evrope.

Na kraju, taj status sa sobom nosi određene posledice po naše društvo. Pored onih fizičkih, najopasnije bi bile i pravne posledice, jer je način na koji je Rio Tinto ponovo uveden – uz podršku Šolca i zaraćene Evrope kojoj će litijum biti potreban ne samo za električna vozila nego i za vojne svrhe, a koristiće se verovatno i u fuzionim reaktorima koje trenutno razvijaju zemlje poput Francuske u okviru evropskih naučnih konzorcijuma – potencijalno otvara nova vrata neokolonijalizmu.

Ovo bi moglo dodatno učvrstiti mutaciju naših pravnih sistema ka selektivnoj upotrebi zakona i eksproprijaciji u korist kompanija, a na štetu javnosti i to će nas dodatno razlikovati od Evropske unije u pravnom smislu (mislim na Zakon o stranim ulaganjima, projekte koje Srbija određuje kao „posebne" projekte od nacionalnog značaja, pa vlada može arbitrarno da im dodeli sredstva, i na spajanje naše vlasti sa privrednim sudovima koji često osiguravaju da sve prođe na štetu građana).

Da je ovo realna opasnost govori i to da spoj između autoritarnih režima i litijuma u Srbiji nije nov; slični spojevi su postojali i u Portugalu između premijera Antonija Koste i kompanije „Savannah Resources", kao i u Čileu između Hulija Poncea Leruea, Pinočeovog nećaka, i litijumske kompanije „SQM".

Svuda, taj „momentum" stranog investitora u litijum natera da razvije interes za saradnju sa lokalnim moćnicima, a ti lokalni moćnici koriste svoju moć da mutiraju pravne sisteme i praksu u interesu rudarske kompanije, obično u zemljama svetske periferije.

Ovo je kulminiralo u Šolcovoj poseti, a Vučić igra svoju igru rudara Srbije savršeno.

Zato je bitno da vidimo na kojem smo mestu na tom putu ka kojem je krenuo i koliko smo daleko odmakli. Jer, prema ovde iznetim podacima, proces postajanja rudarskom kolonijom je već počeo.

Koliko će on u tome odmaći pre nego što mu se stane na put, zavisiće od građana i građanki Republike Srbije – drukčije rečeno, od svih nas zajedno.

Autor je naučni saradnik pri Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, član mreže „Kina, pravosuđe i razvoj" pri Oksford Univerzitetu u Velikoj Britaniji, spoljni saradnik Transnacionalnog instituta u Amsterdamu u Holandiji, kao i član Zeleno-levog fronta u Srbiji.

Otvoreno pismo povodom Rio Tinta i „rudarske kolonije u koju se Srbija pretvara"

 

iskra.co

Шојгу: Запад се грдно вара…

~2 minutes

---

Шојгу: Запад се грдно вара…

06.08.2024. - 16:57

© Sputnik / Гавриил Григоров

Ако Запад мисли да може да увуче Русију у дуги преговарачки процес о Украјини и одигра сценарио чији је циљ да Москва постепено изгуби иницијативу на бојном пољу – онда се грдно вара, рекао је секретар Савета безбедности Русије Сергеј Шојгу.

„Изгледа да је Кијеву време да размисли оцени 'добрих услуга' Запада и да почне да мисли о интересима свог народа. Међутим, ми нажалост, видимо да се дешава супротно", оценио је Шојгу.

Он је напоменуо да „Европљани поново на све могуће начине ометају постизање стварног напретка у решавању украјинске кризе, износећи неприхватљиве иницијативе у духу копенхагенског или швајцарског формата".

„Илузије кијевског режима да ће Европљани организовати за Кијев нови мировни самит на којем ће се сви њихови унутрашњи проблеми решити сами од себе, скупо коштају народ Украјине. Прозор могућности за Украјину се сужава. Избор је на украјинском народу", поручио је Шојгу.

Он је указао да ситуација делимично подсећа на Берлински конгрес 1878. године када су европске силе дипломатским маневрима покушале да пониште већину достигнућа Русије стечених током рата са Турском.

sputnikportal.rs