Претражи овај блог

петак, 29. август 2025.

Слободан Антонић: Драма-квин револуција

iskra.co

Слободан Антонић: Драма-квин револуција

Marko Plecic

7–9 minutes


Слободан Антонић: Драма-квин револуција

27.08.2025. - 16:10

 

© FOTO TANJUG/ VLADIMIR ŠPORČIĆ

Свашта човеку смета кад уђе у године, али оно што ми се у свим овим догађајима понајмање допада јесу несносно драмљење и пренемагање.

Код нас се иначе прилично развила „култура лупетања" – склоност да се прича напамет, измишља и претерује, како би се скренула пажња на себе (о томе сам писао овде). Али, у ових десет месеци то не само да је ескалирало, већ се претворило у опште преглумљивање и фолирање.

Како једни, тако и други. Човек се пита шта значе наслови:

„Усташкиња тражи да ЕУ постави блокадне фашисте на власт у Србији";

„Блокадери усташе почели с најгорим силеџијством: спремни на насиље горе него у Новом Саду";

„Блокадери усташе запалили просторије СНС у Ваљеву";

„Усташки блокадери пребили сниматеља Информера";

„Маскирани фашисти решили да спале Београд";

„Три дана невиђеног терора блокадера силеџија: спаљивање живих људи, уништавање града, напад на полицију и свакога ко другачије мисли".

Какви фашисти, какве усташе, какво спаљивање живих људи? У нормалним новинама стојало би „демонстранти" или, ако се баш хоће нешто јаче, „хулигани". Али „фашисти" и „усташе" – то није за медије, већ за пропагандне алате, и то у сред каквог рата.

А с друге стране:

„Оно што он спрема и његова политика према овом народу се не може разликовати од политике Анте Павелића";

„Нема већих усташа од Вучића и осталих квислинга";

„Александар Вучић је … предводник удружене криминалне групе која је окупирала ову земљу".

„Разбојничка банда која влада овом земљом";

„Вучић је направио своју верзију СА трупа, Штурмабтајлунга";

„Човек који се одметнуо од цивилизације".

И тако даље, да не ређам, потпуно се нормализовало да се о догађајима, власти или опозицији, свеједно, може све рећи, употребити свака реч, било која слика. Хиперболише се толико да су нормалан говор, колико-толико објективно новинарско извештавање или макар покушај објективне анализе једноставно збрисани из јавног простора.

Погледајте те речи и реченице, а затим свој живот, како вам пролази дан, ваш посао и свакодневне бриге, и видећете колико је огроман контраст између драмљења по медијима и реалности:

„Хапсе се и отимају малолетници"; „Стање у Србији наликује на окупационе зоне из ратова деведесетих"; „Масовна хапшења студената, грађана и странаца… читава серија киднаповања студената"; „Укида се слобода медија… откази се деле на сваком кораку… увелико се пуне затвори политичким затвореницима… тренутно, у Србији има више политичких затвореника него криминалаца у затворима"; „Осећај насиља више није инцидент, него правило"; „Данашњи наследници Штурмабтајлунга по улицама српских градова гањају и млате противнике напредњака"; „Један насилан, опасан режим који већ неко време у себи носи сада већ све одлике фашизма„…

Не смете ни да кажете да су све то хипергенерализације, уопштавања на једном примеру, или просто чињеничне нетачности – јер вас одмах нападају да сте се продали режиму, да немате осећај за нашу децу, да мрзите њихову борбу за бољу будућност…

Готово забавно ми је било драмљење око затворских услова у којима бораве „доказани борци за демократију, робијајући по ћефу бандитског режима", односно „деца која су већ готово месец дана у затвору у Новом Саду" –оних шесторо активиста снимљених уочи 15. марта, притворених па пуштених.

„Стрпани у затвор пун стеница", „једу га стенице у притвору", „измрцварени и са ранама од стеница", „у притвору, где их једу стенице и у односу на који арктички гулаг делује као луксузни смештај" (!?)… Чак је о тим нечовечним патњама снимљен и документарни филм „Стеница", где „наслов филма упућује на чињеницу да у Окружном затвору у Новом Саду, где су притворени, у ћелијама има много стеница које гризу затворенике"

Да, наши притвори заиста нису претерано згодна места за боравак. Али, осим ако тамо не живе стенице велике попут медведа, рећи да „у односу на њих арктички гулаг делује као луксузни смештај" – није ли то ипак мало, само малкице, драмљење и претеривање?

Али, не сме ни то да се каже, јер вас одмах чека оптужба да браните полицијско насиље и тортуру према ухапшенима. Нико их не брани, али маните се патетике о стеницама, маните се, уопште, патетике о „терору над голоруким младићима и девојкама" које „пребијају на смрт (…) и то са тако прецизном подлошћу, да то само и могу безумници, који су очигледно свесни да такву лепоту, доброту, племенитост, знање, способност, шарм, успешност, радост, поштовање реда из љубави и љубав према својој отаџбини – никада истински нису имали".

А насупрот тога: „Хијене бирају вођу чопора по смраду. Онај који убедљиво највише смрди тај постаје вођа. Око највећег смрдљивца се тако окупе разни смрадови (…) Постојање Ћациленда, одакле се шири месецима несносан смрад и начин како је устројена ова необична творевина то додатно потврђују."

Патетика за свог и дехуманизација за другог – то некако увек иде заједно. Али да кич новинарство и шунд аналитика потпуно испуне медијски простор – зар то не бива само у рату?

Опасно је медије у тој мери претворити у средство за распамећивање и раздраживање. Људи ионако нису превише рационални, поготово не у маси, а ово систематско заглупљивање и распомамљивање масе, на обе стране, не слути на добро.

Из ове ситуације има само два излаза: грађански рат или поштени избори. Али, не може се и једно и друго истовремено – хоћемо изборе, али поштени су само они на којима ми победимо, иначе следи грађански рат.

Створена је атмосфера да напредњаци једноставно никада нису организовали, нити уопште могу да организују, поштене изборе:

„Ни Томислав Николић, ни Александар Вучић нису легално изабрани ни 2012, нити на било којим изборима након тога. Њихова криминална узурпација власти је почела 2012. године истресањем лажних џакова са фалсификованим гласачким листићима између два круга председничких избора, поступком који је остао некажњен од тужилаштва и правосуђа Србије. (…) Једини легални избори на којима је Вучић учествовао су они које је закономерно губио."

Ако су за опозицију једини поштени избори, по дефиницији, они коју ова власт изгуби, онда се не треба чудити зашто власт избегава да распише ванредне изборе – јер зна да је после њих чека хаос и „обојена револуција".

Досадило ми је већ да пишем како је решење у договору власти и опозиције око промене изборног система, или макар у договору о (колико толико) поштеним изборним условима. Да се хоће тај пут, ми бисмо до сад већ имали расписане изборе и били бисмо у сред предизборне кампање. Али, тај пут се очигледно не жели, већ се својски ради на заоштравању унутрашњих политичких односа.

Заправо, својски се ради на томе да се потучемо. И ту престаје свака памет, ту је свака даља анализа немоћна…

rt.rs / Слободан Антонић

 

среда, 27. август 2025.

Da li je srpska kultura provincijalna?

standard.rs

Da li je srpska kultura provincijalna?

Слободан Владушић

17–21 minutes


Razumeti svet znači suočiti se sa nekim pitanjima koja nam se postavljaju već stolećima, a koja su nam, danas, na žalost, potpuno nevidljiva (i to je jedna od komponenti naše tragedije). Jedno takvo pitanje glasi: da li je Srbija provincija?

Da bismo razumeli svet u kome se danas nalazimo, moramo se delimično distancirati od medijskih mehura koji danas vladaju Srbijom i svešću značajnog broja njenih građana. Razumeti svet znači suočiti se sa nekim pitanjima koja nam se postavljaju već stolećima, a koja su nam, danas, na žalost, potpuno nevidljiva (i to je jedna od komponenti naše tragedije). Jedno takvo pitanje glasi: da li je Srbija provincija? Odgovor na ovo pitanje važan je zato što povlači sa sobom neke političke reperkusije, kojih, takođe, nismo svesni, a one su od ključne važnosti za naš opstanak.

Za početak, šta je uopšte provincija? Oko ovog pitanja, 1970. godine, polemisali su srpski pesnik Ivan V. Lalić (1931 – 1996) i novinar ga je intervjuisao. Novinar je (duhovni) provincijalizam povezao sa atributima ,,uskonacionalno" i ,,lokalno egzotično". Lalićev je odgovorio: ,,Spomenuli ste duhovni provincijalizam, u sklopu sa pojmovima 'uskonacionalnog' i 'lokalno egzotičnog'. Čini mi se da takav provincijalizam može da izražava – i da se izražava – jednako i kroz svojevrsne kosmopolitske aspiracije. Provincijalni je duh koji odbija da se seća, koji se odriče svojih koordinata zadatih u jeziku – u tradiciji, istoriji, sudbini, duhovnom prostoru tog jezika. (Ko ne povuče pouke iz Laze Kostića ili Vojislava Ilića, uzalud će ih tražiti kod Malarmea ili Rilkea)."

U ovoj polemici se otkrivaju dva različita razumevanja provincije. Novinar stvara ,,mapu" sveta u kome postoji neki kulturni (i politički!) centar/metropola (recimo, ,,Evropa") koji ima svoju kulturnu/političku supstancu. Sve oko tog centra je periferija/provincija, ali i ta provincija može da se približi centru tako što će podražavati/usvajati kulturne komponente centra, dok će se istovremeno isključivati iz sebe ono što je različito od tog centra ili će prema toj različitosti biti ravnodušna. Dakle, ono što je različito ili specifično u provinciji, nema nikakvu posebno vrednost. U okviru ovakve ,,mape" sveta, primera radi, studiranje ,,provincijalnog" jezika i ,,provincijalne" književnosti – recimo, poezije Ivana V. Lalića – čisto je provincijalno gubljenje vremena.

Nasuprot novinaru, Lalićeva ,,mapa" sveta je drugačija: za njega postoji više kulturnih centara, koji se međusobno razlikuju po jeziku, tradiciji, istoriji. Razlike  su, dakle, ne samo prisutne, već i vredne. Ono što Lalić nije kazao, jeste da između tih različitih centara postoji komunikacija. O tome govore, indirektno, i njegovi prevodi sa engleskog, nemačkog, francuskog, te italijanskog jezika. Lalić je, dakle, znao jezike, ali ne zato da bi postao ,,građanin sveta", koji beži od svoje ,,provincijalne" kulture i ,,provincijalnog" jezika, već sasvim suprotno, da bi svoju kulturu i svoj jezik, učvrstio i ojačao i tako učinio konkurentnijim u odnosu na ostale kulturne centrima. U tom smislu, nije čudno što je Danilo Kiš (1935 – 1989) sebe smatrao superiornijim u odnosu na pariske intelektualce svog vremena, tvrdeći da je on pročitao sve što pročitali i oni, ali da oni nisu pročitali sve što je pročitao on – razlika je upravo u klasicima srpske i jugoslovenske književnosti koji su Kišu bili ne samo poznati, već i bliski, kao deo njegove izabrane tradicije.

Bez vizantijskog konteksta, Pavić smatra da mi ne bismo ni postojali. I to je zbilja tačno

Ako čovek pripada narodu koji broji nekoliko stotina miliona ljudi i koji predstavlja ekonomsku i političku velesilu, onda mu nije osobito teško da sebe smatra centrom sveta. (Imao prilike da provedem nekoliko dana i u Americi i u Kini – tamo je to očigledno). Međutim, kada čovek pripada brojčano malom narodu, ne preterano velike ekonomske moći – recimo, Srbima – onda mu je potreban neki vid kulturnog samopouzdanja da bi svoju kulturu mogao da vidi kao centar, a ne tek kao puku provinciju. U 19. veku, srpsko kulturno samopouzdanje bilo je utemeljeno u usmenoj/narodnoj književnosti, koju je evropska kultura rado prihvatila i visoko cenila u okviru romantizma, zahvaljujući posredničkoj ulozi Vuka Stefanovića Karadžića. Međutim, početkom 20. veka, kulturni kodovi u Evropi (za tadašnje Srbe = u Francuskoj) promenuli su se. Bar na prvi pogled, usmena/narodna književnost više nije mogla da proizvede onu količinu kulturnog samopouzdanja koje je bilo potrebno mladim srpskim intelektualcima, školovanim na strani, kako sebe ne bi videli kao provincijalce koji su praznih šaka došli u superiorni kulturni centar. A pošto ljudi poput Dučića, Rakića ili Milutina Bojića nisu bili, niti su želeli da budu provincijalci u njihovoj poeziji su se pojavili motivi iz srpskog srednjeg veka – koji, svakako nije bio provincijalan u odnosu na srednjevekovnu zapadnu Evropu – i to u kontekstu Istočnog Rimskog carstva (= Vizantije). Nastavljači ovih pesnika, na kraju veka, bili su upravo Ivan V. Lalić, koji je imao čitav niz pesama o Vizantiji, zatim Milorad Pavić (1929 – 2009) koji je sebe na jednom mestu prozvao vizantijskim piscem, te Borislav Pekić (1930 – 1992).

Zašto je Vizantija toliko prisutna i važna u srpskoj književnosti? Odgovor sumira Milorad Pavić početkom devedesetih godina prošlog veka: ,,Nijedan pisac ne može postojati bez svog jezika, bez svojih korena. Moji koreni su u duhovnosti pravoslavlja. Kad to kažem ne mislim isključivo na religiozni aspekt, nego na celu civilizaciju Istočne Evrope. Ako tako posmatramo stvari i nastupamo kao deo toga sveta, onda ipak imamo pravo da kažemo, izvinite, ali mi, kao i Grci, kao i toliki drugi, kao Rusi, kao Ukrajinci, kao Jermeni, kao Đurđijanci [Gruzini] kao Bugari, mi smo predstavnici jedne polovine danas postojeće evropske duhovnosti, naslednici vizantijske civilizacije. Van tog konteksta, mi ne bismo mogli postojati! I naša misija je da se novi 'berlinski zid' koji se gradi između dve civilizacije, istočne i zapadnoevropske, zid koji se gradi baš na našem terenu, između Hrvata i Srba, što pre premosti. Zašto? Zato što ne može opstati evropska duhovnost, ako odseče i otpiše svoje kulturno nasleđe, koje počinje u grčkoj antici, pa ide sve preko istočno-rimskog carstva, preko Vizantije, ovamo, do danas."

Pisac Milorad Pavić (Foto: Branko Pantelić/ATA Images)

Pavić ukratko kaže ovo: pravoslavna Evropa je Evropa, zato što pripada vizantijskom civilizacijskom krugu (Istočnom Rimskom carstvu) koje je zajedno sa Zapadnim Rimskim carstvom, oslonac potonje evropske civilizacije. Zahvaljući Vizantiji, pravoslavni narodi nisu, dakle, neka ne-evropska periferija Evrope, koju tek treba pripustiti u Evropu kada to zasluže, već su njen sastavni deo.

Sa današnje vremenske distance, vidi se da Evropa, čiji bi ,,koautori" bili Zapadno i Istočno Rimsko carstvo, jednostavno ne postoji. To znači da ne postoji ni ona Evropa koja bi bila i naša Evropa, dakle, i srpska, već samo ona druga, koja ne pripada nama, i kojoj mi ne pripadamo.

Pavić je u bio pravu i kad je kazao da evropska duhovnost ne može da opstane bez svog istočnog/pravoslavnog/vizantijskog stuba. I zaista, danas je vidljiv preobražaj Evrope u nešto drugo, različito od Evrope. Da bih naglasio tu razliku, to drugo sam nazvao Megalopolisom.

Naime, kada se govori o tzv. evropskim vrednostima, obično se misli na hrišćanske temelje njene duhovnosti, na demokratiju, na humanizam, na vrednost istine, bilo da se ona dovodi u vezu sa Bogom, bilo sa razumom. Danas se, međutim, u EU rutinski koriste pojmovi post-hrišćanstva, post-demokratije, post-humanizma i post-istine pri čemu to ,,post" može komotno da se čita i kao ,,anti". Megalopolis u tom smislu, označava pretvaranje nacionalne/građanske države u korporaciju, u kojoj se nekadašnji narodi, raspadaju na transnacionalnu korporacijsku oligarhiju (koja vlada) i ,,radne životinje" (biomasu) kojom se vlada, a koja se tretira kao radna snaga u kompaniji: ako je ima previše, onda se ona otpušta (depopulacija stanovništva, popularizacija eutanazije) ili zamenjuju jeftinijom radnom snagom (emigranti), dok se posebna pažnja poklanja onemogućavanju radničkog, sindikalnog organizovanja (tj osećanju zajedništva) kroz fragmentaciju društva: tome služi zaoštravanje razlika u rasi, u polu, u seksualnoj orijentaciji, u starosnoj dobi itd. To je vidljivo na primeru tzv. dualnih gradova (kako ih naziva Manuel Kastels) u kojima manjinu čini globalno povezana populacija, a većinu, lokalni ,,gubitnici", koji sanjaju o tome da postanu deo globalne manjine. (Bauman bi prve metaforično nazvao ,,turistima", a druge ,,vagabundima").

Stereotip o srpskoj provinciji

Može se reći da je nepomirljiva politika EU/Britanije prema Rusiji, posledica činjenica da u Rusiji, kao delu vizantijskog kruga, još uvek postoji evropsko hrišćansko-humanističko nasleđe koje je gotovo uništeno u Megalopolisu. Primera radi, vrlo je teško zamisliti da će neko u Rusiji doći na ideju poput Patriše Mek Kormak, sa Kembridža, koja smatra da ljudsku rasu treba istrebiti kako bi se sprečila klimatska katastrofa, a tome u prilog ide činjenica da postoje evropske zemlje u kojima je dozvoljeno da deca od 12 godina budu ,,eutanizirana" bez dozvole roditelja.

Vizantija je za Pavića bila temelj kulturnog samopouzdanja, koje i nama omogućava da sebe poimamo kao centar (u smislu naroda, države i kulture) koji nema razloga da se oseća provincijalno u odnosu na bilo koji drugi. Bez tog vizantijskog konteksta, Pavić smatra da mi ne bismo ni postojali. I to je zbilja tačno.

Da je Pavić u pravu svedoči komparacije njegova sudbine i sudbine većina pisaca srpske književnosti naredne generacije. Pavić je osamdesetih godina prošlog postao uistinu svetski pisac, jer je njegov Hazarski rečnik (1984) postao svetski bestseler, što je i ostao, bez obzira što je Pavić u Megalopolisu, tokom desedesetih godina kanselovan, jer nije hteo da učestvuje u satanizaciji srpske kulture. I pored tog ukidanja, čitanje, razumevanje i druženje sa Pavićevim opusom u celini, podstiče čoveka da se bavi srpskom književnošću, kao komponentom srpske kulture i srpskog pogleda na svet, jer u Paviću vidi i književnu vrednost, ali i znak vrednosti srpske kulture u celini.

Ukoliko se prihvati ideja o Srbiji kao inferiornoj provinciji, onda ta ideja nalaže da se odreknemo svega po čemu se razlikujemo u odnosu na Megalopolis – vode, zemlje, ruda, pa i mlade biomase

Suprotno tome, većina pisaca iz naredne generacije prihvatila je stereotip o srpskoj kulturi kao provincijalnoj nekulturi, da bi ga često pojačavala iskazima koji su govorili o njenim ,,genocidnim" korenima, o Srbima kao ,,fašistima", te Srbiji kao ,,Srbistanu", dakle, nekom suštinski ne-evropskom prostoru. (Ovde se Vizantija uglavnom ne spominje). I pored negiranja sopstvene tradicije i prihvatanja negativnih stereotipa o njoj, ovi pisci, međutim, nisu dostigli ni 1% Pavićeve recepcije ne samo u Evropi, već i u celom svetu. U domaćem kontekstu, njihov lik i delo, međutim, aktivno utiče na simboličko uništavanje institucije srpske književnosti, jer ako je srpska kultura zbilja takva kakvom su je oni predstavili: ,,genocidna", ,,inferiorna", ,,anahrona", i tako dalje, onda zaista niko ko drži do sebe neće sa tom kulturom i književnošću da ima bilo kakvog posla.

Vratimo se na početak: odgovor na pitanje da li je Srbija provincija odrediće našu političku budućnost. Prihvatanje ideje o Srbiji kao provinciji koja se kreće ka EU ukida bilo kakav oblik nacionalnog i kulturnog samopouzdanja, a bez njega je nemoguće urediti zemlju tako da u njoj najveći broj ljudi ima pravo na slobodan život i zaštitu od profitne gramzivosti globalne oligarhije. Ukoliko se prihvati ideja o Srbiji kao inferiornoj provinciji, onda ta ideja nalaže da se odreknemo svega po čemu se razlikujemo u odnosu na Megalopolis – dakle, vode, zemlje, ruda, pa i mlade biomase, u zamenu za to, da naši gradovi postanu karikaturalne kopije evropskih dualnih ,,metropola". Zamislite, dakle, no go zone u aglomeraciji Beograd-Novi Sad, u suštini neograničeno prisustvo nove, mlađe i jeftinije radne snage iz celog sveta, dalje demografsko opadanje domicilnog stanovništva, protiv koga niko ništa ne preduzima (kao i do sada), a zatim i brutalnu podelu društva na oligarhijsku ,,elitu" u ulozi lokalnih gubernatora Megalopolisa, te gomilu – nekadašnji narod, a sada biočestice – kojoj će se možda dati pravo da bira gubernatore, ali im se sigurno neće dati pravo na biraju njihovu politiku. U takvoj, provincijalnoj Srbiji, korupcija neće više postojati, zato što će biti ugrađena u sam sistem u formi ,,socijalne inteligencije" koju ,,pametni" imaju, a ,,budale" nemaju, dok će dominantnu atmosferu činiti bratska mešavina autošovinizma i jednog posebnog vida ,,srbovanja" o kome sam pisao ovde .

Jalovo srbovanje

,,Srbovanje"  i autošovinizam imaju jednu zajedničku tačku: oba fenomena označavaju prihvatanje provincijalnog statusa Srbije. Razlikuju se po tome što autošovinizam označava decidirano odricanje od vlastitog identiteta, dok ,,srbovanje" predstavlja preoblikovanje nacionalnog identiteta tako da on, u političkom smislu, ne dovodi u pitanje proces provincijalizacije Srbije.

,,Srbovanje" se može prepoznati u dva vida: u prvom, to je naglašeno iskazivanje nacionalnog identiteta u kulturnoj sferi, koje se ne produžuje u sferu politike. Primera radi, neki ljudi su ushićeni rečima pesama Baje Malog Knindže, ali redovno glasaju za stranku koja ne podržava donošenje rezolucije o Jasenovcu ili uklanjanje Kuće cveća. Dakle, bez obzira što sebe smatraju ,,patriotama", ti ljudi se u političkom smislu ne razlikuju od autošovinista.

Drugi vid ,,srbovanja" se ispoljava u nauci, koja je sebi dala zadatak da preoblikuje nacionalni identitet, tako da se on poklopi sa interesima Megalopolisa, odnosno provincijalnog statusa Srbije. Primera radi: srpska kultura se u okviru ovog naučnog ,,srbovanja", tumači kao tzv. ,,kontaktna kultura" čime se u njoj ukida civilizacijska supstanca (ona, dakle, nije više deo vizantijskog odnosno pravoslavnog civilizacijskog kruga, što znači da mi više nismo svetosavski narod). Tako sebe proglašavamo provincijom, odnosno teritorijom bez istorijskih korena i tradicije, koja teži centru političke moći (EU) dok centar zapravo ne bi imao nikakve obaveze prema nama, budući da nismo njegov deo, već samo neukorenjena masa na vetrometini. To znači da našim političkim odlukama odlučuje jačina vetra, a ne neki trajni identitet. Tog identiteta smo se odrekli, jer više nismo želeli da budemo to što jesmo – država i narod vizantijskog civilizacijskog kruga. Umesto toga, međutim, nismo postali ,,Zapad", već kolonija ili protektorat, odnosno gomila u kome manjina opslužuje Megalopolis, odlazi i umire, i većina koja ga trpi, ostaje i takođe umire.

Zanimljiv oblik naučnog ,,srbovanja je i sagledavanje srpske kulture kao ,,policentrične". Prevedeno na političku ravan, to znači da je srpska kultura fragmentarna, odnosno razbijena na autonomne (autocentrirane) regionalne kulture, koje egzistiraju u nekoj vrsti pasivne i neobavezne jezičke povezanosti. Recimo, kao što se razumemo sa Hrvatima, razumemo se i sa Srbima iz Republike Srpske. Ukratko, ako se srpska kultura vidi kao policentrična, onda ne postoji nikakav ,,Srpski svet" kao metafora za homogenizaciju srpske kulture oko jednog centra, koja podrazumeva osećanje zajedničkog života i zajedničke sudbine bez obzira na međudržavne granice koje dele srpski narod. Umesto toga, postoje samo fragmenti srpske kulture, bez osećanja zajedničkog života i zajedničke sudbine. Vrlo labavo povezani, ti fragmenti bi u budućnosti mogli biti ili politički uništeni, ili bi se mogli utopiti u druge kulture, kojima Megalopolis daje prvenstvo u odnosu na srpsku kulturu.

Minstar spoljnih poslova Srbije Marko Đurić sa kolegom iz Gane Samuelom Okuzetom nakon sastanka na kojem se razgovaralo o „demografskim izazovima" na tržištu rada, Akra, 17. jul 2025. (Foto: Ministarstvo spoljnih poslova Srbije)

Tako dolazimo do zaključka da bi odgovor da Srbija nije provincija bio jedini pravi politički događaj u ovoj zemlji. To je zato što bi ovaj odgovor, preveden u ravan politike, označio početak mudre suverenističke politike u kojoj bi se uvećale i umnožile crvene linije suvereniteta, kao što bi se u sferi kulture i obrazovanja, uglavnom provincijalna-alibi politika, zamenila suverenističkom. Prevedeno na srpski: u Srbiji ne bi bilo sve na prodaju, a Srbi se ne bi ponašali kao učesnici rialitija koji se umiljavaju spoljašnjem centru moći kome priznaju pravo da presuđuje ko je pobednik u njihovom izolovanom dvorištu, iz koga se ne vidi ništa od onoga što se dešava spolja, odnosno u svetu.

Trenutno u Srbiji ne postoji jaka politička opcija koja bi bila spremna da svoju politiku vodi na platformi koja Srbiju ne bi videla kao provinciju. Ta činjenica sasvim sigurno dovodi do očaja veliki broj ljudi u Srbiji koji su zaista prave patriote koji vole svoju zemlju. Zato je najpre, potrebno sačuvati sebe i od tog očaja, i od neostvarljivih maksimalističkih ciljeva, ali i od gneva i od besa onih koji prihvataju provincijalizam bilo u formi autošovinizma, bilo u formi srbovanja. Ono što nam preostaje jeste da se tiho, uporno i strpljivo povezujemo oko malih, dostižnih ciljeva, koji promovišu srpsku kulturu kao kulturu centra, a ne periferije. To zbilja nije puno, ali je mnogo više od odustajanje iz očaja i defetizma, pod izlikom da se baš ništa više ne može učiniti. Dok god čuvamo u sebi ideju ekskluzivnosti, koja nam šapuće da nismo provincija, već centar, postoji neka šansa za nas: ako se nešto ne dogodi, dogodine, to još uvek ne znači da se neće dogoditi nikada.

Slobodan Vladušić je srpski univerzitetski profesor, književnik i esejista. Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard

Izvor Novi Standard

BONUS VIDEO: 

 

Јасмина Лукач: Пропаст "студентске револуције"

nspm.rs

: Јасмина Лукач: Пропаст "студентске револуције"

:

3–4 minutes


среда, 27. август 2025.

 Не ваља више жмурити пред пропашћу студентске револуције. Револуција није сломљена, већ је згаснула, постајући само велико искуство за омладину која ју је покренула, али и за Србију.

Вероватноћа да букне поново на јесен је само математичка, сви политички разлози говоре супротно.

Побројимо неке. Промена карактера од ненасилног ка насилном, одвратила је бројне људе уместо да их држи укљученим у борбу.

Ненасилне акције група Студенти у блокади, са придруженим Зборовима грађана попримиле су насилни карактер, баш као да никад у Србији није постојао марксизам, нити је Зоран Ђинђић писао есеј о субјективности и насиљу.

Карактер је промењен, након што су пропуштени и тренутак и простор за револуцију.

Врхунац спонтане, органске и истинске револуције на спрским универзитетима и у српском друштву био је 1. фебруар, марш студената до Новог Сада и дубоко епска слика уласка колоне, на челу са венцима белог цвећа за страдале под надстрешницом.

Од окупљања на Славији у децембру, преко скупа на Аутокоманди у Београду за Светога Саву, до тог 1. фебруара, Вучић је заиста био пао с власти.

Али, није било никог да то и потврди и спроведе. Никог да заузме простор испред Народне скупштине, да пошаље изасланике на преговоре на Андрићев венац и да тада у том заиста тренутку у ком се то није могло одбити, тражи од Вучића оставку, од Уставног суда одлуку о његовом разрешењу, од парламента да распише плебисцит да се то и потврди.

Сви су стали пред величанственошћу револуције, нико се није усудио да је спроведе. Први су се тргли кругови, који су ту величанственост хтели да одржавају потчињавајући је себи, и тако је кренуло вештачко пумпање карневалских великих скупова, испражњених од превратничког и револуционарног набоја.

Други се тргао Вучић. Уосталом, он има дуго искуство побеђивања поменутих кругова који су се наметнули као идејне вође револуције.

Успео је да 15. марта када је одржан најмасовнији скуп у Београду икад, докаже да бројност и маса не значе преврат, ако се маса на прво репресивно дејство (звучни топ) уплашено разиђе.

Заузео је простор испред Народне скупштине кампом Ћациленд, већ је имао искуство када су, једне зиме у Пионирском парку камповали наводно незадовољни војни ветерани, заузимајући тај простор, да га не би заузели опозициони демонстранти.

Без простора, без моралног преимућства и без правих вођа, револуција је пропала и свела се на одбрану „жртава режима".

За странце Вучић је остао једини гарант мирног окружења за НАТО, и могућег рудника литијума. Зато му победу на изборима неће оспорити. А већина грађана желеће само мирну годину.

(Данас)

 

уторак, 26. август 2025.

Како уништити једну земљу: Збогом, Украјино!

iskra.co

Како уништити једну земљу: Збогом, Украјино!

Дарко Митровић

6–7 minutes


Како уништити једну земљу: Збогом, Украјино!

26.08.2025. - 8:43

Getty © Photo by Olena Znak/Anadolu via Getty Images

Руски председник Владимир Путин и амерички Доналд Трамп најзад су се састали на Аљасци и разговарали око три сата, мада се не зна тачно о чему. Једна од важних тема несумњиво је била и рат у Украјини. Потом је уследио марш такозваних европских и НАТО лидера на Вашингтон.

Ако можемо веровати индискрецијама, које су најпре објавили немачки медији, са састанка у Белој кући избачена је шефица Европске комисије Урсула фон дер Лајен. Председник Трамп је, како се наводи, затражио од председнице Европске комисије да напусти просторију, уз кратко објашњење: он разговара само са државним лидерима, а она овде представља само некакву „институцију".

То је призор који упадљиво подсећа на оно што је доживео Зеленски при првом састанку са Трампом, када је дословце дефенестриран (избачен кроз прозор) Овалног кабинета.

Ко ће коме угледати леђа

Зеленски је имао дрскости да противуречи председнику САД, европски лидери нису. Напротив: они су га, понизно, слушали. Што, наравно, како примећује српски новинар Никола Врзић, не значи да неће покушати да га саботирају иза леђа.

Тако сада имамо француског председника Макрона, немачког канцелара Мерца и британског премијера Стармера, који преводе европску „ратну странку". Зеленски није више од њихове марионете: дрвени лутак, у туђим рукама, који говори и ради оно што му они кажу.

Руски председник Путин жели мир, али под руским условима. А то је право победника у сукобу.

Зашто Украјинци и даље треба да гину у овом, сада већ бесмисленом рату, то је друго питање. Сада је јасно је да Украјина, или оно што од ње остане на крају, никад неће постати чланица НАТО-а а вероватно ни Европске уније. Која би се, у новим околностима, могла веома брзо распасти.

Очигледно је и зашто су Европљани били тако понизни: како би Трампу угледали леђа. То је прилично идиотска идеја европских и америчких глобалиста, јер се, нарочито у међународној политици, све непрекидно мења. Они желе повратак на старо, али нико није двапут ушао у исту воду.

Демонтирање Украјине

Како пише италијански геополитичар Андреа Марћиљано за сајт „Електомагацине", економске односи Русије и САД очигледно су оно што највише занима Трампа, али нема знакова да ће се рат у Украјини ускоро решити.

Нема ништа ни од примирја у Украјини, додаје италијански геополитичар, јер Путин, са добрим разлозима, једноставно не верује у примирје: примирје треба Европљанима и свима онима који заговарају наставак рата како би поново наоружали Кијев и почели све испочетка. Само боље.

Пауза у тучи треба оном ко губи. Европљани немају намеру да сами уђу и ринг. Они само навијају и допингују свог боксера. Али, украјинска војска је исцрпљена, до сада је изгубила преко 1.700.000 војника. Њени последњи ресурси се сада убрзано топе, што је видљиво на бојном пољу.

Путин то добро зна, и зато се на Аљасци само осмехнуо Трампу. Заправо, како примећује Марћиљано, Кремљ је у последње време интензивирао ракетне нападе и више се не ограничава само на источну Украјину: „Стратешки циљеви су сада Лавов и војни, и други нервни центри западне Украјине, што показује да је руска офанзива ушла у нову фазу".

Ова нова фаза, сматра овај аутор, по свој прилици не значи само ослобађање Донбаса, већ и „демонтирање читаве Украјине", и свођење њеног остатка на пограничну област између руског и немачко-пољског света, што је одувек и била, све док, пре неколико деценија, Вашингтон није одлучио да створи нову, апстрактну творевину, такозвану независну Украјину, лишену било каквог историјског и културног утемељења.

Управо то је довело до „епохалне катастрофе", закључује Марћиљано, коју данас проживљава ова земља. Тренутно је на власти у Кијеву њихова смешна марионета, мали глумац из Кривог Рога.

Амерички рат у Украјини

Погинулим Украјинцима треба додати и рањене и ратне инвалиде, као и оне који су избегли у иностранство. Избегли Украјинци не виде овај рат као свој. Приближне процене говоре да је реч о скоро половини некадашњег становништва.

То је, закључује Марћиљано, тотална катастрофа, која сада прети уништењем читавог народа и нестанком Украјине, не само са мапе, већ и из колективног сећања. Изузетно срдачан састанак између Трампа и Путина, који није донео решење за Украјину, указује на веома мрачну будућност Украјине.

Потпредседник САД Џеј Ди Венс, у интервјуу за Ен-Би-Си њуз, потврдио је да САД не желе да пошаљу војску у Украјину као гаранцију мировног споразума. „Неће бити наше чизме на украјинском тлу", додао је Венс.

Другим речима, Трамп управо пере руке од рата у Украјини. Иако је овај рат, како примећује геополитички аналитичар Брајан Берлетић на сајту „Њу истерн аутлук", заправо од самог почетка амерички рат.

Како констатује Берлетић, рат у Украјини, упркос Трамповим тврдњама да је то „Бајденов рат", представља „производ америчке спољне политике, која обухвата низ претходних администрација, укључујући и први мандат председника Трампа".

Током Трамповог мандата, хунти у Кијеву су САД почеле да испоручују прве контигенте „смртоносног оружја".

Од 2014. године, Централна обавештајна агенција САД (ЦИА) преузела је контролу над обавештајним службама Украјине, објавио је недавно „Њујорк тајмс", а Пентагон и данас наставља да командује украјинским оружаним снагама.

САД су у Украјини веома темељно одрадиле свој прљави посао.

rt.rs / Борис Над

 

понедељак, 25. август 2025.

Њујорк пост: Захтеви за смену Вучића под претњом насиља није демократија, већ уцена

politika.rs

Њујорк пост: Захтеви за смену Вучића под претњом насиља није демократија, већ уцена

Политика онлајн

2–3 minutes


Амерички Њујорк пост објавио је опширну анализу о политичкој ситуацији у Србији, са посебним освртом на вишемесечне протесте студената и опозиционих група против председника Александра Вучића.

Како наводи овај утицајни медиј, Србију већ девет месеци потресају масовни скупови који су од првобитног сећања на жртве несреће у Новом Саду прерасли у „устанак" са захтевом за оставку председника и расписивање ванредних избора.

У тексту се описује да се готово сваке вечери центар Београда претвара у „бојно поље" између демонстраната и полиције, што је, како истичу аутори, слика која подсећа на нека од најбурнијих поглавља српске историје.

„Оно што је почело као тихи помен жртвама, временом је прерасло у масовне блокаде и захтев за смену власти", пише Њујорк пост.

Председник Вучић је у почетку демонстранте називао „добронамернима" и позивао државне органе да не користе прекомерну силу. Ипак, такав приступ није утишао тензије. Овог месеца запаљене су просторије његове странке у Новом Саду и другим градовима, а захтеви демонстраната усмерени су искључиво на његову оставку.

Анализа истиче да се Вучић од осталих балканских лидера издваја по томе што је Србији у последњих 12 година донео стабилност и економски напредак. Подсећа се да је између 2003. и 2014. године српска економија била крајње нестабилна, док је данас незапосленост на рекордно ниском нивоу, јавни дуг смањен, а прилив страних инвестиција снажан.

Иако је инфлација у последњим месецима у порасту, Њујорк пост наглашава да су Вучићева достигнућа у економској сфери неспорна и да управо она представљају његов најјачи политички ослонац.

У тексту се упозорава да опозиција, упркос деветомесечним протестима, није успела да изнедри јасно вођство. Окарактерисана је као „мешавина екстремиста и идеалиста, националиста и ултранационалиста" која нема ниједну од Вучићевих врлина, али има све мане.

Закључује се да део западних кругова греши када мисли да би оно што долази после Вучића могло бити боље. Посебно се наглашава да захтев за оставком председника под претњом насиља није демократски израз незадовољства, већ „антидемократска уцена".

 

четвртак, 21. август 2025.

Куртијев инжењеринг: Од мостова и протеривања Срба до уписа Албанаца за гласање у српским општинама

in4s.net

Куртијев инжењеринг: Од мостова и протеривања Срба до уписа Албанаца за гласање у српским општинама

ИН4С

7–9 minutes


Удари Аљбина Куртија, односно приштинских, албанских политичких структура на општине са српском већином на Косову и Метохији, очекивано, добијају пред локалне изборе расписане за октобар нови замах.

Годинама уназад траје тихо етничко чишћење на КиМ, само за последњих годину дана по подацима Одбора Скупштине Србије за КиМ, простор јужне српске покрајине напустило је више од 20 посто Срба. Албанци полако преузимају имања и куће, све чешће у центрима српских енклава попут Грачанице, Лапљег Села, Чаглавице, у селима око Вучитрна. У последњих годину, годину и по, преузет је, односно отет од Срба, велики број локала на шеталишту у строгом центру Северне Митровице…

Потпредседник Српске листе Игор Симић изјавио је пре пар дана да је та партија забринута због тенденција да се у општинама са српском већином, посебно јужно од Ибра, у бирачки списак уписују гласачи из општина са албанском већином, са циљем да се промени етничка структура гласача и одборника скупштина у тим локалним самоуправама.

„Увиђамо тенденцију централних власти у Приштини да се у општинама са српском већином, пре свега јужно од Ибра, уписују гласачи из општина са албанском већином са намером да се промени етничка структура гласача и евентуално етничка структура одборника у тим локалним самоуправама", закључио је Симић.

Показна вежба шта се дешава у општинама са српском већином на Косову и Метохији када власт у њима преузму Албанци већ се одржава и то дуже од три године у четири општине на северу које су, после бојкота Срба, маја 2022. године преузели албански градоначелници а у скупштинама већину такође албански одборници.

У Северној Митровици тако је убрзо заустављен пројекат градње насеља за повратнике Србе, док су интензивирани пројекти, подржани од стране лажне државе, изградње кућа за Албанце. СО Северна Митровица кумовала у великом броју случајева одузимања станова, пословних простора од Срба, преузето је више јавних комуналних предузећа. На северу КиМ је покренут и процес одузимања земље Србима староседеоцима на којој ће бити, или су већ подигнуте војне и полицијске базе.

У намери да остваре што бољи резултат на локалним изборима, у општини Грачаница све албанске партије, и оне на власти и оне које су тренутно Куртијева опозиција, излазе на заједничкој, коалиционој листи. Тамо су се удружили и Самоопредељење и ДПК, ДСК и АБК а циљ је да у одборничке клупе седне што више Албанаца.

„Колико ће успети, видећемо, неколико ствари веома забрињава. На последњем попису, од пре годину и по дана, у Грачаници је пописано више Албанаца него Срба… Ми знамо да ти подаци нису релевантни, да у многа српска села пописивачи нису ни ушли, многи Срби су попис бојкотовали, али, званичан податак је званичан податак. Са друге стране, Албанци долазе купују имања, куће и у самом центру Грачанице, око једног купљеног имања Албанци онда купују друга, и тај процес сада је неповратан. Још ако се испостави да је електронски упис албанских бирача из општина са албанском у општине са српском већином масовна појава, онда резултати избора могу бити веома забрињавајући", каже за РТ Балкан, један од Срба из Грачанице, добро упућен у овдашње прилике.

Сем Грачанице, на удару ће бити о још неке општине са српском већином, посебно јужно од Ибра.

„Српској листи се спочитавало да нема довољно политичког плурализма и сличних ствари. Нажалост, такве коментаре не чујемо од међународних представника данас, када се они који не могу да саставе скупштину у Приштини, уједињују да се боре за место градоначелника или одборника у општини са српском већином каква је Грачаница", речи су Игора Симића.

По речима наших саговорника, што се тиче Албанаца са Косова и Метохије код њих, када су у питању Срби нема сукоба, однос свих албанских странака према српским грађанима је мање-више исти, па је јасно да су коалиције које се праве национално оријентисане, без другог програма, преноси РТ Балкан.

Заједничко свима су покушаји да се, на овај или на онај начин промени етничка структура у општинама са српском већином. Уз Грачаницу посебно на удару су Северна Митровица, Ново Брдо и Штрпце.

Програмски директор НВО Центар за заступање демократске културе из Северне Митровице Александар Рапајић истакао је за „Косово онлајн" да тенденција промене етничке структуре у општини Грачаница траје већ деценију.

„Грачаница је већ дуже време, ако не више од деценије, у проблему. Тамо се вештачки врши притисак, долази до куповине имања, до насељавања Албанаца, посебно у урбанијим срединама као што су Чаглавица и Грачаница. И полако се етничка структура мења. С обзиром на то да траје већ више од деценије, почиње да даје резултате. Тиме се поништава идеја о стварању општине Грачаница, јер општина Грачаница јесте створена да би се направила једна већинска и српска општина у том делу централног Kосова, али видимо да су интереси Албанаца мало другачији", изјавио је Рапајић.

< 

Када је у питању формирање Албанског савеза у Грачаници, Рапајић наглашава да то што су се четири највеће албанске странке ујединиле показује да су Албанци уједињени када треба радити нешто против Срба.

„Иако албанске партије нападају једне друге за разне ствари, они никад не критикују то што се ради Србима на Kосову и увек то прећуткују. Чињеница да је у Грачаници направљена заједничка листа, говори колико је то национално оријентисано, да ту нема идеје нити програма, него је само идеја да се покупе гласови да то буде на једној листи, а онда вероватно у сарадњи са неким српским партијама које су блиске влади, да се можда покуша да се утиче на формирање општине", додао је Рапајић.

На прошлим локалним изборима албанске партије имале су у општини Грачаница једно одборничко место, процене су да би у новом сазиву могле имати и три или више од три. Такав однос за сада не прети прегласавањем српских одборника, оно што је опасно јесте тенденција која је успостављена.

„И, ко зна шта ће бити већ на следећим изборима, за четири године или онима који ће уследити касније", кажу Срби из Грачанице.

„Опште је познато да албански бизнисмени купују имања у српским срединама и да ту граде стамбене зграде, насеља и на тај начин мењају етничку структуру средина у којима су Срби већина. Да ли то може да се спречи – може, питање је да ли Београд то ради на прави начин. Грачаница ће сада имати српског градоначелника, питање је шта ће бити за четири године јер ће до тада етничка слика бити потпуно промењена. О томе треба да размишља неко ко каже да се залаже за српске интересе на Косомету", каже за РТ Балкан Александар Гуџић, професор историје из Грачанице.

О томе колико је електронски упис бирача из општина са албанском у општине са српском већином масовна појава за сада нема релевантних података. Оно што је, међутим, тенденција на Косову и Метохији јесте да се са сваким изборима, што се Срба тиче, појављују неки нови предуслови да би Срби могли да гласају а циљ је, наравно, смањење броја бирача из српске заједнице.

„Курти увелико гради два моста у Северној Митровици, који ће широм отворити врата из албанског, јужног, у српски, северни део града. На делу је жесток удар албанизације Северне Митровице и ко зна шта ће се овде десити до следећих локалних избора, за четири године, колико ће етничка структура бити промењена. Србима отимају станове, локале, Срби одавде одлазе, притисак косовских  власти се појачава, од хапшења до пресуда за наводне ратне злочине, за учешће на барикадама и ко зна шта још. Времена за нас Србе на КиМ су тешка, а долазе још тежа", каже један од наших саговорника, Србин из Северне Митровице.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

 

Александар Боцан-Харченко: Ситуација у Србији има обележја обојене револуције. ЕУ није далеко од организовања протеста, нестабилност одговара бриселским структурама

nspm.rs

: Александар Боцан-Харченко: Ситуација у Србији има обележја обојене револуције. ЕУ није далеко од организовања протеста, нестабилност одговара бриселским структурама

:

~4 minutes


среда, 20. август 2025.

Амбасадор Русије у Београду Александар Боцан-Харченко изјавио је данас да је ситуација у Србији под контролом власти, али да је попримила карактер "обојене револуције", оценивши да Европска унија (ЕУ) "није далеко" од организовања протеста у Србији.

Европска унија, незадовољна одлукама руководства Србије, "није далеко" од организовања протеста, рекао је Боцан-Харченко у програму телевизије Русија 24, преноси портал смотрим.ру.

"Ослањамо се на оно што руководство јавно говори, на оно што постоји у штампи, у отвореним изворима, а где се углавном помињу европске структуре и фондови, познати као организације које подстичу разне немире или обојене револуције. Примећени су и Енглези и Немци, који се појављују усред ових протеста. Мислим да Европска унија није далеко од организовања и спровођења ових протеста", рекао је амбасадор.

Боцан-Харченко је рекао и да се нова тактика организовања "обојене револуције" у Србији састоји у одсуству јасно изражених лидера протеста са стране цивилног друштва, преносе вести.ру.

"Интензитет је пре три дана био веома висок, посебно ових агресивних испада. После тога је мало опао, али полазимо од тога да све ово и даље траје. Нажалост, не искључујем могућност да ће се оваква ситуација наставити. Ипак, у овом тренутку можемо рећи да ситуација у целини остаје под контролом руководства власти и органа реда у Србиј", рекао је амбасадор.

Боцан-Харченко је истакао да протесте подстиче неко споља и рекао да не искључује могућност употребе снага безбедности у случају ескалације насиља.

Према речима руског амбасадора, организацију оваквих нереда обично води јасно дефинисани лидер. Међутим, у случају тренутне ситуације у Србији то није тако.

"Постоје структуре студената, универзитетских професора, цивилног друштва. То је веома аморфна структура. У овом случају мислим на представнике цивилног друштва. Али јасно изражених лидера протеста нема. То је нови елемент у организацији и спровођењу обојене револуције", рекао је Боцан-Харченко.

Руски амбасадор је прецизирао да нереди у српским градовима и даље трају, али да се организатори не виде и да делују из сенке.

Он је додао да је нестабилност у Србији потребна бриселским структурама и бриселским институцијама, које су незадовољне председником Србије Александром Вучићем и Србијом под његовим вођством.

Према његовим речима Србија, која брани своје националне интересе, при том остаје кандидат за чланство у Европској унији, али ипак не жели да одустане од свог суверенитета.

Истиче да у тренутној фази протеста, што је најопасније, преовладава насиље.

"Већ преовладава насиље, организација нереда и у принципу, чак не чују се толико политички захтеви. Најважнији су позиви - крши, разбијај, уништавај, искривљуј институције и структуре које су повезане с владајућом странком, са руководством", рекао је он.

На питање какве одлуке руководства Србије могу да се очекују, Боцан - Харченко је рекао да није искључена употреба снага безбедности, преноси Спутњик.

"У случају ескалације насиља, не искључујемо одлуке и мере отпора Вучића, употребом и снага безбедности. Полиција и жандармерија зато и постоје - да обезбеђују ред", рекао је руски амбасадор.

"Вучић показује да снаге безбедности око њега и уз њега подржавају његову тенденцију. То је заиста тако, није само демонстрирање, у суштини је тако. Разуме се, он показује да све могуц́ности ових структура могу бити употребљене", додао је.

(Бета)

 

уторак, 19. август 2025.

Србија ће победити

politika.rs

Србија ће победити

Игор Исаиловић*

5–7 minutes


Већ више од десет месеци грађани Србије трпе свакојаке „акције" самопрозваних „студената у блокади". Док домаћој и светској јавности покушавају да се представе као мирни борци за људска права, праве вредности и борбу против корупције, у суштини, кад се оголе ствари - они се боре за долазак на власт нелегитимним методама.

Ту, између осталог, мислим на свакодневна непријављена окупљања, блокаде институција и саобраћајница, пласирање нетачних информација у јавност (узбуњивање јавности), линч неистомишљеника, паљење страначких просторија, напад на полицију, општину, тужилаштво и слично…

Ово што, као грађани, проживљавамо из дана у дан, није никада виђено на нашим просторима (и шире), а није да се у Србији није протестовало. Све овдашње "акције" заправо представљају крајње љигав начин политичке борбе са коначним циљем: да се у Србији не зна ко је на власти.

Тачније, усудио бих се рећи, некоме са Запада би веома одговарало да се власт у Србији гради на непринципијелним и крхким коалицијама. Тада би налози са Запада били лако спроводиви и лакше би се могло управљати таквим државама.

Како то изгледа у пракси најбољи су примери земаља и територија из окружења, где се не може донети, нити спровести ни једна рационална одлука. Неки делови непризнатих територија чак не могу ни Скупштину да формирају већ шест месеци и да не набрајам даље.

Србију покушавају да сломе већ десет месеци, али и пре тога је било различитих покушаја.

Сви се сећамо протеста у периоду од 2018. до 2020. године…"не давимо Београд", "1 од пет милиона", "жута патка" и слично који су били организовани због пројекта Београд на води.

Неко тамо је проценио да би ово могла бити добра прилика за рушење власти и кренуле су оптужбе на рачун државе и самог пројекта. Резултат овога данас је свима видљив. Овај пројекат је веома успешан, а најчешћи купци некретнина нису из редова власти (погледајте резултате последњих избора у тој изборној јединици), политичко удружење "Не давимо Београд" не постоји, а нема ни жутих паткица. Власт је радом и успехом победила мапетовце. 

Након тога су у јуну 2020. године одржани избори за народне посланике, и то у јеку корона вируса. Народ је резоновао све успехе, сва реализована обећања, проценио да се извршна власт јако добро борила са корона вирусом и убедљиву победу је остварила владајућа странка СНС.

Ово је био повод да се са Запада, одмах у септембру 2020. године наручи истраживање јавног мњења са основним питањем, шта је то што би после претходног дебакла могло да покрене масовне протесте у Србији и креира другу изборну већину.

Одоговори на основно питање из истраживања (шта би могло да утиче на масовне протесте против власти) били су: 1. Рат 2. Корупционашке афере 3. Расизам 4. Неефикасност власти, глад, лош животни стандард 5. Екологија 6. Велике незгоде

По добијању резултата, прионуло се на посао. Главни задатак поверен је фабрикама лажи, односно такозваним НВО организацијама и медијским тровачницама.

За почетак, лоше је ишло са фабриковањем афера, па су све карте бачене на еколошке протесте, којих се данас нико и не сећа. Та 2021. година посвећена је разноразним "еколошким акцијама" односно протестима "еколошких активиста". У јануару 2021. године одржан је протест за чист ваздуха (као да било ко жели загађен ваздух?!), да би се еколошке теме наставиле одмах након летњих ферија, када се у септембру креће са борбом против Рио Тинта и литијума. Протести "еколога" стављени су по страни када је Србију, у мају 2023. године,  задесила огромна трагедија односно када су се догодила вишеструка убиства у ОШ „Владислав Рибникар" и у околини Младеновца и Смедерева.

Ови страшни догађају злупотребљени су као повод за нове протесте против власти под називом „Србија против насиља". Протести су у почетку изгледали као реакција људи погођених страшном трагедијом, али најрадикалнији актери ових – као и свих претходних протеста била су једна те иста лица. Финансирање НВО и других организација вишеструко су појачана. Имовина лица која су организовала протесте је драстично увећана. Нажалост, државни органи задужени за очување уставног система су затајили.

Међутим, ово је спласло оног мемента када су људи схватили да су само оруђе у рукава оних који желе да дођу на власт без избора. Завршило се брже него што су очекивали.

А онда је дошао 1. новембар 2024. године када је у 11.52 часова на Железничкој станици Нови Сад пала надстрешница која је усмртила 16 особа.

Ова трагедија дубоко је потресла српску јавност. Био је то нови повод да неко покуша да политички профитира од трагедије. Власт је поступила одговорно и убрзо су дате и прве оставке, а дошло је и до оставке председника Владе РС и пада Владе Републике Србије.

Тужилаштво је поступало траљаво, али самостално, па су као осумњичени ухапшени један министар и најодговорнији људи у јавном предузећу Железнице Србије.

Неко је проценио да они који желе промену власти неће добити бољу прилику за рушење власти тако да је фабрика лажи почела да ради у три смене. Злоупотребљени су студенти, средњошколци али и основци. Све што живимо последњих месеци поседица је тога и нечије незајажљиве жеље за хаосом и променом власти противно вољи већине народа.

Али и ово ће проћи. Магла се полако диже. Време одговорности је пред нама. Питање је само када ће грађани схватити да су и овог пута злоупотребљени.

Победиће Србија!

* Аутор је адвокат

 

четвртак, 14. август 2025.

Руски став: ЕУ користи протесте у Србији за притисак на Трампа пред самит са Путином

politika.rs

Руски став: ЕУ користи протесте у Србији за притисак на Трампа пред самит са Путином

Владимир Вуковић

2–3 minutes


Нови талас протеста у Србији, у којима је повређено више од 60 грађана и 16 полицајаца у Београду и Новом Саду, представља инструмент ширег политичког притиска Европске уније на председника Сједињених Америчких Држава Доналда Трампа пред његове разговоре о украјинском сукобу са председником Руске Федерације Владимиром Путином, оценио је политиколог Владимир Оленченко за руске медије.

Он истиче да захтеви демонстраната за ванредним парламентарним изборима и оставком Владе Србије долазе у моменту када је председник Александар Вучић јавно најавио да се повлачи са председничке функције за годину и по дана и да неће мењати Устав ради продужења мандата. Оленченко наглашава да главни мотив протеста није економске природе, већ да се ЕУ противи уравнотеженој и независној спољној политици Србије, као и одбијању да се придружи антируском санкционом режиму.

„Европска унија жели да Србија прихвати њихове спољнополитичке диктате, посебно у светлу предстојећег самита САД–Русија, јер се сви они који су генерисали и подржавали украјинску кризу сада осећају слабо. Протестима настоје да утичу на Трампа, али и да ојачају унутаревропски блок политичара са изразито русофобичним ставовима", оценио је Оленченко, додајући да проруска осећања у Србији остају дубоко укорењена у народу.

Према његовим речима, већину демонстраната чине млади људи и људи слободних професија, што подсећа на протестне сценарије виђене у Грузији, где је, како каже, коришћен исти модел мобилизације младих током распуста. „Студенти лако излазе на улице и реагују на позиве због своје младости и темперамента", додао је он.

Он указује да је унутрашња политичка сцена у Србији сада на прекретници и да ће успех власти зависити од способности да добије подршку грађана, задржи чврст став и протесте усмери у институционални дијалог.

Министарство правде Србије претходно је синоћне немире у више градова окарактерисало као „удар на уставни поредак".

 

петак, 8. август 2025.

Правда за Србе, Нобел за Трампа

politika.rs

Прав­да за Ср­бе, Но­бел за Трам­па

Но­вак Бје­лић*

7–9 minutes


Још по­чет­ком тра­ја­ња, а на­ро­чи­то на­кон успе­шног окон­ча­ња кам­па­ње ор­га­ни­зо­ва­не у по­крет „Ср­би за Трам­па", на из­бо­ри­ма за 47. пред­сед­ни­ка Сје­ди­ње­них Аме­рич­ких Др­жа­ва већ је по­ста­ло пла­не­тар­но по­зна­то да су се упра­во Ср­би као нај­ста­ри­ји и нај­број­ни­ји ме­ђу сло­вен­ским на­ро­ди­ма у ју­го­и­сточ­ној Евро­пи, ге­о­граф­ски ре­че­но нај­ве­ћег по­лу­о­стр­ва азиј­ског кон­ти­нен­та, са та­ко­зва­ног за­пад­ног Бал­ка­на, свим сво­јим ко­лек­тив­ним би­ћем, опре­де­ли­ли за Трам­па и ње­го­ву док­три­ну: ства­ра­ње бо­љег, мул­ти­по­лар­ног и пра­вед­ни­јег свет­ског по­рет­ка, ко­ји од по­чет­ка не са­мо про­мо­ви­ше, већ и оства­ру­је, по­сле че­га при­род­но сле­ди и нај­ви­ше ме­ђу­на­род­но при­зна­ње – Но­бе­ло­ва на­гра­да за мир.

Ни­шта нео­бич­но, јер Ср­би су од пам­ти­ве­ка сло­бо­дар­ски, ни­кад осва­јач­ки на­род, увек на пра­вој стра­ни исто­ри­је, ко­ји од дру­ге по­ло­ви­не пр­вог ми­ле­ни­ју­ма но­ве ере има сво­ју др­жа­ву, кне­же­ви­ну (850. го­ди­не), што са­мо по се­би го­во­ри да смо древ­на не са­мо на­ци­ја већ и ци­ви­ли­за­ци­ја, и ло­гич­но зах­те­ва да па­ро­ла „Ср­би за Трам­па", ма где се на­ла­зи­ли, бу­де из­диг­ну­та на пи­је­де­стал.

Због све­га ре­че­ног, код Ср­ба је и да­нас „жи­ва" на­род­на по­сло­ви­ца: „Пам­ти па вра­ти", или: „Чи­ни до­бро – не кај се, чи­ни зло – на­дај се".

Ред је да се пред­ста­вим бар јед­ном ре­че­ни­цом: По­ре­кло (по пре­да­њу) не­ма­њић­ко, ме­сто ро­ђе­ња и кр­ште­ња – Ме­то­хи­ја, ма­на­стир Ви­со­ки Де­ча­ни, про­те­ри­ва­ње с ог­њи­шта од оку­па­то­ра 1942. и 2000, ни­во сте­че­ног зна­ња и обра­зо­ва­ња, ис­ку­ства: чо­ба­ни­на, на­јам­ни­ка, ро­би­ја­ша и ви­ше­де­це­ниј­ског чел­ни­ка у про­из­вод­ним пред­у­зе­ћи­ма са до 20.000 за­по­сле­них, са­ве­зног на­род­ног по­сла­ни­ка, а на­ро­чи­то ве­шти­не сте­че­не при из­ба­вље­њу „Треп­че", при­вред­ног „Ти­та­ни­ка", из ње­ног у ви­ше­ве­ков­ној исто­ри­ји нај­ду­бљег по­то­ну­ћа, по­ку­шај атен­та­та и про­гла­ше­ња за ме­на­џе­ра Бал­ка­на – Бу­ку­решт 1995 (за­пи­са­но у књи­зи „Ка­зи­ва­ња о Треп­чи 1303–2018"), чи­ни ме јед­ним од нај­ком­пе­тент­ни­јих ме­ђу на­ма да упу­тим пред­сед­ни­ку Аме­ри­ке јав­ни по­зив да нам на до­бро уз­вра­ти бо­љим, под ге­слом „Трамп за Ср­бе".

По­ла­зе­ћи од кон­ста­та­ци­је јед­ног од углед­ни­јих Ср­ба (г. Ј. Мо­ско­вље­вић) да „исто­ри­ју ме­ња­ју во­ђе, из­у­зет­ни по­је­дин­ци као што по­ре­дак пла­не­та­ма од­ре­ђу­је Сун­це", он је жи­ви при­мер, јер га је сам све­ви­шњи иза­брао за свог иза­сла­ни­ка – Ме­си­ју на Зе­мљи, прет­ход­но осу­је­тив­ши не­ко­ли­ко атен­та­та, да спа­си чо­ве­чан­ство од ка­та­кли­зме, ко­ја би сва­ка­ко усле­ди­ла на­став­ком већ за­по­че­тог тре­ћег свет­ског ра­та у Укра­ји­ни, ко­ји су иза­зва­ли упра­во ње­го­ви прет­ход­ни­ци и европ­ски са­ве­зни­ци, о че­му сам пи­сао у ко­лум­ни „На­пад­ну­та Аме­ри­ка на­до­мак зи­ди­на Кре­мља", „По­ли­ти­ка", 18. апри­ла 2022.

Ми Ср­би, ма где се на­ла­зи­ли, оче­ку­је­мо да нам уз­вра­ти на на­шу по­др­шку, на на­ше до­бро. По­треб­на је Трам­по­ва до­бра во­ља и по­тез пе­ра за сле­де­ћа чи­ње­ња:

Пр­во, до­но­ше­ње од­лу­ке о по­вла­че­њу при­зна­ња иле­гал­не и од ве­ћи­не чла­ни­ца Ује­ди­ње­них на­ци­ја не­при­зна­те ми­кро­др­жа­ве „Ко­со­во" (Ме­то­хи­ја и Ко­со­во), уз до­след­но по­што­ва­ње од­ре­да­ба Ре­зо­лу­ци­је 1244 Са­ве­та без­бед­но­сти Ује­ди­ње­них на­ци­ја;

Дру­го, до­но­ше­ње од­лу­ке о га­ше­њу (оста­та­ка) Ха­шког три­бу­на­ла за Ју­го­сла­ви­ју, ко­ји је фор­ми­ра­ла упра­во ад­ми­ни­стра­ци­ја бив­шег де­мо­крат­ског пред­сед­ни­ка Би­ла Клин­то­на и да се сви пре­жи­ве­ли Ср­би ко­ји су од­слу­жи­ли или слу­же ка­зне за­тво­ра ши­ром „де­мо­крат­ске" Евро­пе або­ли­ра­ју и пу­сте сво­јим по­ро­ди­ца­ма, а пре­ми­ну­ли да се ре­ха­би­ли­ту­ју, јер сви они пред­ста­вља­ју хе­ро­је од­бра­не свог на­ро­да и др­жа­ве од агре­со­ра, чи­ме би се ски­ну­ла кле­ве­та као и ља­га с обра­за срп­ског ро­да и исто­вре­ме­но ис­по­што­ва­ло ме­ђу­на­род­но пра­во.

Ово све због то­га што је исто­ри­ја већ по­твр­ди­ла да је СФР Ју­го­сла­ви­ја на­пад­ну­та упра­во од зе­ма­ља „де­мо­крат­ског" За­па­да и да се не мо­же го­во­ри­ти да је узрок ње­ном рас­па­ду би­ло ка­кав гра­ђан­ски рат и бра­то­у­би­ла­штво већ по­сле­ди­ца агре­си­је. Са­вре­ме­ни­ци смо зло­чи­на ко­ји су из­ве­ле др­жа­ве НА­ТО-а то­ком по­след­ње де­це­ни­је 20. ве­ка, бом­бар­ду­ју­ћи ис­кљу­чи­во и опет са­мо срп­ске др­жа­ве на Бал­ка­ну: СР Ју­го­сла­ви­ју, од­но­сно Ср­би­ју и Цр­ну Го­ру, Ре­пу­бли­ку Срп­ску Кра­ји­ну и Ре­пу­бли­ку Срп­ску.

И тре­ће, да је под ру­ко­вод­ством Трам­па, као бо­гом­да­ним, ство­ре­на мо­гућ­ност ви­ше не­го ика­да ра­ни­је, да се фор­ми­ра је­дин­стве­на, ја­ка и ста­бил­на срп­ска др­жа­ва (Сје­ди­ње­не Срп­ске Др­жа­ве), што би ди­рект­но ути­ца­ло на ста­бил­ност та­ко­зва­ног за­пад­ног Бал­ка­на, од­но­сно це­лог под­руч­ја ју­го­и­сточ­не Евро­пе, где је по­треб­на ње­го­ва са­гла­сност као во­ђе нај­моћ­ни­је др­жа­ве на пла­не­ти Зе­мљи.

Као тво­рац из­ба­вље­ња „Треп­че" из мр­твих и као је­дан од осве­до­че­них па­три­о­та, упу­ћу­јем пред­сед­ни­ку Аме­ри­ке До­нал­ду Трам­пу јав­ни по­зив да с во­ђом срп­ског на­ро­да ре­а­ли­зу­је пре­у­зи­ма­ње овог „нај­бо­га­ти­јег по­се­да на Бал­ка­ну, тре­зо­ра Ср­би­је, где ду­бо­ко у ње­ним руд­ни­ци­ма ле­жи фи­зич­ка вред­ност у ре­зер­ва­ма оло­ва и цин­ка, би­зму­та и кад­ми­ју­ма, сре­бра и зла­та" и мно­го дру­гих вред­них ми­не­ра­ла, ка­ко пи­ше по­зна­ти бри­тан­ски но­ви­нар, рат­ни из­ве­штач Ро­берт Фиск у сво­јој ре­пор­та­жи са Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, об­ја­вље­ној у лон­дон­ском „Ин­ди­пен­ден­ту", број 437, од 21. ју­на 1998, на 99 го­ди­на као из­раз ви­со­ког по­што­ва­ња и за­хвал­но­сти срп­ског на­ро­да на искре­ној по­др­шци ко­ју нам пру­жа.

И још не­што.

Мо­је ак­тив­но­сти да, то­ком по­след­ње де­це­ни­је два­де­се­тог ве­ка, ус­по­ста­ви­мо по­слов­ну са­рад­њу с чел­ни­ци­ма ме­та­лур­шког ком­плек­са за пре­ра­ду кон­цен­тра­та оло­ва и кон­цен­тра­та цин­ка ко­ји пред­ста­вља­ју јед­но од нај­ве­ћих ме­та­лур­шких по­стро­је­ња у Сје­ди­ње­ним Аме­рич­ким Др­жа­ва­ма, а ко­је се на­ла­зи у глав­ном гра­ду др­жа­ве Ју­те, Солт Лејк Си­ти­ју, где су по­чет­ком пр­ве де­це­ни­је 21. ве­ка одр­жа­не Зим­ске олим­пиј­ске игре, на­жа­лост пре­ки­ну­те су бом­бар­до­ва­њем СР Ју­го­сла­ви­је. „Треп­чи­ни" ин­ста­ли­са­ни ка­па­ци­те­ти за пре­ра­ду кон­цен­тра­та оло­ва по ве­ли­чи­ни су пр­ви, а за пре­ра­ду цин­ка по при­ме­ни нај­са­вре­ме­ни­је тех­но­ло­ги­је би­ли су на дру­гом ме­сту на пла­не­ти Зе­мљи.

Но, ни­кад ни­је ка­сно, ако по­сто­ји ин­те­рес и до­бра во­ља, јер би се већ на по­чет­ку но­вог ми­ле­ни­ју­ма оства­ри­ла три од пет (пр­ва два су ве­ра и сло­га) кључ­них срп­ских на­ци­о­нал­них ин­те­ре­са, ко­је сим­бо­ли­зу­је отво­ре­на ша­ка мо­је ви­со­ко уз­диг­ну­те де­сне ру­ке на те­ра­си згра­де кон­гре­са Сје­ди­ње­них Аме­рич­ких Др­жа­ва – Ка­пи­тол Хи­лу и та­ко оства­ри прав­да за Ср­бе, а Но­бел за Трам­па.

*Ге­не­рал­ни ди­рек­тор „Треп­че" то­ком по­след­ње де­це­ни­је 20. ве­ка

 

четвртак, 7. август 2025.

ВАКЦИНЕ КОЈЕ УБИЈАЈУ: Тражити одговорност, од Америке до Србије

iskra.co

ВАКЦИНЕ КОЈЕ УБИЈАЈУ: Тражити одговорност, од Америке до Србије

Marko Plecic

9–11 minutes


ВАКЦИНЕ КОЈЕ УБИЈАЈУ: Тражити одговорност, од Америке до Србије

06.08.2025. - 16:43

ВЕСТИ ИЗ АМЕРИКЕ

Ево вести. Што би рекао Драгош Калајић, „читам и преписујем":"COVID-19 вакцине које се користе у Сједињеним Државама изазвале су побачаје код трудница. Ово се наводи у тужби коју је против једне калифорнијске болнице поднела медицинска сестра која је тамо радила. Она је изјавила да се број смртних случајева деце повећао двадесет пута од почетка кампање вакцинације.

Медицинска сестра Мишел Спенсер, која је радила у Community Medical Centers (CMC) у Калифорнији, поднела је тужбу против поменутог центра, тврдећи да су сакрили податке о вези између западних вакцина и смртности деце. Тужба је поднета Вишем суду Калифорније, округ Фресно.

Наводи се да је до 2021. године у болници регистрована једна интраутерина смрт сваког месеца. Од почетка кампање вакцинације у пролеће 2021. године, број смртних случајева одојчади повећан је на 20 месечно. И ова бројка је од тада остала непромењена.

Медицинска сестра која је радила на пренаталном, постпорођајном и породиљском одељењу од 2017. године примећује да су скоро сва преминула деца рођена од мајки које су вакцинисане против COVID-19. Истовремено, побачаји код невакцинисаних мајки остали су на истом нивоу као пре кампање вакцинације 2021. године – просечно један случај месечно.

Спенсерова је оптужила руководство болнице да агресивно гура вакцину док крије податке о смртним случајевима од особља и пацијената. У тужби се наводи да је медицинска установа имала финансијске користи од наметања вакцина, пише The Defender.

Када је медицинска сестра јавно објавила ове информације, претпостављени су је малтретирали. Против ње је покренута интерна истрага и лишена је бонуса.
Спенсерова је рекла да се нада да ће њена тужба „открити зло које се дешава у болничком систему" и „пробудити родитеље и едуковати медицинске сестре", наводи се у чланку.

Публикација не прецизира о којим се конкретним вакцинама расправља, али је познато да САД користе Pfizer, Moderna и Novavax. Истовремено, Pfizer и Moderna, као и европска AstraZeneca, редовно су се појављивали у вестима током епидемије коронавируса због појаве опасних нежељених ефеката код пацијената, од којих су неки чак довели и до смрти. На пример, вакцина AstraZeneca изазвала је стварање крвних угрушака код бројних пацијената, што је довело до смртних исхода.

Додаћемо и да су током глобалне пандемије западни политичари отворено лобирали за одређене фармацеутске компаније, игноришући статистику смртних случајева вакцинисаних пацијената. На пример, шефица Европске комисије, Урсула фон дер Лајен, раније је оптужена да је потписала уговор са америчком компанијом Pfizer за куповину 1,8 милијарди доза вакцина против коронавируса у вредности од 35 милијарди евра, иако испитивања лекова још нису била завршена. Штавише, то је учинила без одобрења земаља чланица ЕУ. Упркос чињеници да је шефица ЕК заправо ухваћена у корупцији, то је за њу прошло без трага. Никада није постала оптужена у кривичном поступку и чак је поново изабрана за шефицу европског извршног тела."(1)

Ово су, баш ових дана, објавили и Американци и Руси.

ЗНАЛО СЕ НА ПОЧЕТКУ

У Србији, на жалост, нико не испитује последице наметања корона вакцинације, и ко зна какве последице, од инвалидности до смрти, за које је одговорна власт државе Србије, што је непроверене препарате, маскиране у вакцине, наметала грађанима наше несрећне земље. Ко год је био бар мало медицински писмен и ЕТИЧКИ изграђен, видео је шта се дешава још на почетку. Тако су др Милан Рогановић и др Марта Ковачевић још у августу 2020, пре но што је почела масовна вакцинација, јасно рекли куда пут тоталитарне епидемиологије води  – у пропаст, у инвалидност, па и у смрт.(2)

Родољубива српска интелигенција је, наравно, знала о чему је реч. Наш познати књижевник, Светозар Влајковић, тих дана се огласио:"Понашање држава у вези са овом пандемијом савршено јасно указује да је могуће у сваком тренутку ухапсити народе и радити са људима оно што је некоме потребно. Чак ако пандемија није намерно изазвана, обасјала је могућности укидања друштвених институција које би се ослањале на владавину права. Постало би јасно да је демократија одувек немогућа, да је служила као демагошки штит елитама на власти – било онима на сцени или онима у сенци – и да је сада цела та историјска маскарада раскринкана. Кад се пандемија заврши тај величанствени НСП откриће се као леш обешенога који се клати на кончићу одакле ће се сурвати у мрак који је самоме себи смислио.

Откриће се да је НСП заправо Прастари Светски Поредак и да су владари из сенке са људским облицима само истришчад такође прастаре змијурине која се церека пред сопствени коначни пад."(3)

Било је јасно, и то врло јасно, сваком правом интелектуалцу. (4)

ИМА ЛИ ОДГОВОРНИХ?

Очито је да су и сви одговорни знали о чему је реч, али су или слепо веровали званичном наративу или су се правили луди, у име господара светског хаоса. А морали су да се држе основног правила медицинске струке: PRIMUM NON NOCERE! То јест, пре свега и изнад свега, немој да наудиш пацијенту. Боље да га не лечиш него да га третираш тако што ћеш га одвести у смрт и инвалидност. И због свега тога би, да је правде и права у Србији, за ово неко морао да одговара. А лекари и ветеринари који су стајали иза тровања народа у име здравља сад се крију као да се овакве ствари никад нису десиле. И као да они никад ништа нису пропагирали преко медија и установа које су запосели. И као да се и сада, због њиховог немара и незнања, не дешавају изненадне смрти од тромбова, тешке инвалидности, трајни поремећаји…Господа и госпође ни лук јели, ни лук мирисали…

ПЕТ КЊИГА КОЈЕ НИКО НИЈЕ ЧИТАО

Др Милан Рогановић и потписник ових редова објавили су пет ( да поновим: пет ) књига на тему лажних вакцина ( јер су то, углавном, били препарати за генетску модификацију, а не класичне вакцине ): „На стражи здравља и смисла живота", „Хумана имунизација или вакцинацизам", „Вакцинисање у мозак", „Децу вам нећемо опроастити" и „Тенком против вируса". (3)

Књиге су изашле у доба пандемије, и, ево, чак и данас, доступне су за скидање са Интернета. Уместо да публикације послуже као повод за размишљање и дијалог, чињеница је да су др Рогановића извесни инквизитори из чувене „лекарске коморе" гонили јер је, тобож, пацијентима преписивао ивермектин ( сјајан лек против короне, који су на сваки начин властодршци Србије уклањали од очију јавности; а др Рогановић га, наравно, није преписивао, управо због одговорности истинског лекара ). Требало је ућуткати сваки други и другачији глас. Требало је, по јадној Србији, ловити вештице уместо спасавати народ који се нашао на удару глобалистичких убица чији је циљ био ( као и данас, што се види и у Гази и на многим другим тачкама Земље ) планетоцид.

КАКО НАСТАЈЕ ЛОГОР?

Ако смо заборавили, вреди се сетити манифестног текста италијанског мислиоца Ђорђа Агамбена, „Шта је логор?" У њему нас Агамбен опомиње:„Логори, дакле, не настају на основу права које се примењује у нормалном поретку ( а још мање, како би се могло веровати, из преображаја и развоја затворског права ), већ као резултат ванредног стања и ратног закона. То је још уочљивије из нацистичких логора о чијем пореклу и правном режиму, о чијем пореклу, и правном режиму, знамо много.(…)Логор је простор који се отвара кад ванредно стање постане правило. У њему ванредно стање, које је у суштини било привремена суспензија поретка, добија трајно просторно уређење које, међутим, као такво, константно остаје ван граница нормалног поретка."(6)

Кад разматрамо логор, не питамо се, вели Агамбен, какве су суровости ту чињене и шта су могући узроци џелатског зла, него како је такав простор уопште постао могућ. Могућ је постао јер је закон у њему био потпуно суспендован – зло логорских убица долази тек после проглашавања ванредног стања и довођења неке групе људи у стање незаштићених законом.  Ванредно стање које не престаје рађа логор.

Зато се морамо борити за истину и правду, од Америке до Србије. Овај текст је подсећање, јер се не сме заборавити ако хоћемо да опстанемо.

УПУТНИЦА ( 6. АВГУСТ 2025. ГОДИНЕ )

1.https://tsargrad.tv/dzen/vakciny-ot-covid-privodit-k-vykidyshami-u-beremennyh-kolichestvo-smertej-detej-vyroslo-v-20-raz-isk_1328693
2.https://stanjestvari.com/2020/08/29/imunoloski-sistem-coveka-i-nove-vakcine
3. stanjestvari.com/2020/03/23/vladimir-dimitrijevic-biti-dalekovid19-pitanja-za-prijatelje/
4. stanjestvari.com/2020/04/28/biti-dalekovid-kraj/��
5. www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/na-strazi-zdravlja-i-smisla-zivota-dr-roganovic-dr-dimitrijevic.pdf;https://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/humana-imunizacija-ili-vakcinizam-dr-milan-roganovic-dr-vladimir-dimitrijevic.pdf;https://www.vladimirdimitrijevic.com/sr-rs/tekstovi/559-vakcinisanje-u-mozak-poklon-knjiga-besplatno-preuzimanje.html;https://lrne.rs/primarijus-dr-milan-roganovic-i-dr-vladimir-dimitrijevic/; www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/bioloski-rat-i-koronokratija-dr-roganovic-dr-dimitrijevic.pdf
6.http://www.radiobeograd.rs/download/Casopis/3djagamben.pdf

Владимир Димитријевић

 

петак, 1. август 2025.

Milan Knežević Srpski narod se suočava sa novom geopolitičkom „Olujom“

politika.rs

Milan Knežević za Politika onlajn: Srpski narod se suočava sa novom geopolitičkom „Olujom"

Politika onlajn

1–2 minutes


Uoči obeležavanja godišnjice akcije „Oluja", srpski narod se danas nalazi pred novom geopolitičkom olujom koja preti da ugrozi stabilnost čitavog regiona, poručio je za Politika onlajn Milan Knežević, predsednik Demokratske narodne partije i jedan od srpskih lidera u Crnoj Gori.

Apelaciona presuda Miloradu Dodiku nije samo politički atak na predsednika Republike Srpske – to je udar na Dejtonski sporazum i institucionalni integritet Republike Srpske", naglasio je Knežević.

On je istakao da je ovo trenutak kada srpski narod i njegovi politički predstavnici moraju pokazati najviši stepen sabornosti i mudrosti, ali i snažno odgovoriti na sve pokušaje nove okupacije i dezintegracije srpskih političkih, istorijskih i pravnih tekovina.

„Pozivam sve aktere na ujedinjeno i odgovorno delovanje u odbrani nacionalnih i demokratskih prava srpskog naroda, gde god on živeo", zaključio je Knežević.