SAD i Rusija crtaju novu bezbednosnu mapu Evrope

Kosovo-online.com 

https://www.kosovo-online.com/kontekst/sad-i-rusija-crtaju-novu-bezbednosnu-mapu-evrope-28-11-2025

SAD i Rusija crtaju novu bezbednosnu mapu Evrope

6–8 minutes

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn

Kada je „Politika", početkom februara, objavila intervju sa Aleksejem Drobinjinom, direktorom Departmana za spoljnopolitičko planiranje Ministarstva inostranih poslova Ruske Federacije, mnogima je u tom trenutku promakla suština njegovog diplomatski pažljivo artikulisanog upozorenja. Govoreći o godišnjici Jaltske konferencije, Drobinjin je jasno poručio da će o temeljima novog svetskog poretka odlučivati samo dve sile – Rusija i Sjedinjene Američke Države. Dakle, bez britanskog premijera, bez evropskih centara moći, bez uloge koju je Zapad pripisivao sebi tokom posleratnih decenija. Hegemonizmu tu više nema mesta. Takva izjava, izgovorena petnaestak dana nakon inauguracije Donalda Trampa i šest meseci pre samita dvojice lidera u Enkoridžu, na Aljasci, delovala je kao geopolitička teza čija će se težina tek pokazati.

Danas, međutim, nakon objavljivanja Trampovog mirovnog plana od 28 tačaka, koji je u Kijevu uručen predsedniku Zelenskom, postaje jasno da je Drobinjin samo artikulisao ono što Moskva vidi kao neminovnost, a Vašington kao nužan okvir stabilizacije – povratak bilateralnom formatu koji podseća na veliku geopolitičku scenu iz 1945. godine, ali bez londonskog i briselskog prisustva. Sam plan, koji je objavio ukrajinski poslanik Aleksej Gončarenko, sadrži elemente koji su suštinski usklađeni sa ruskim zahtevima iznetim tokom protekle decenije, ali i sa američkom potrebom da se ukrajinska kriza konačno zatvori i pretvori u deo šireg bezbednosnog dogovora u Evropi.

U prvoj tački se navodi da će suverenitet Ukrajine biti potvrđen, ali već drugi i treći pasus plana pokazuju potpuno drugačiju logiku od dosadašnje politike Zapada: Rusija, Ukrajina i Evropa zaključuju sveobuhvatan sporazum o nenapadanju, svi sporovi iz poslednjih 30 godina smatraju se rešenim, Rusija se obavezuje da neće vršiti invaziju na svoje susede, a Nato da se neće dalje širiti. U četvrtoj tački SAD postaju isključivi posrednik u dijalogu Moskve i Natoa, čime se Brisel faktički izvodi iz procesa pregovaranja. U planu se dalje navodi da će Ukrajina dobiti bezbednosne garancije, da će broj njenih oružanih snaga biti ograničen na 600.000, da će u Ustav uneti trajnu odredbu o nepristupanju Natou, te da Alijansa neće raspoređivati trupe na njenoj teritoriji. Evropa je u tom aranžmanu predstavljena kroz tehničku ulogu – evropski avioni biće stacionirani u Poljskoj, a ne u Ukrajini, dok Vašington preuzima sve političke i bezbednosne poluge.

Najosetljiviji deo dokumenta nalazi se u tačkama 21 i 22, u kojima se navodi da se Krim, Donjeck i Lugansk de fakto priznaju kao ruske teritorije, dok se u Hersonu i Zaporožju zamrzava linija fronta. Ukrajina povlači snage iz dela Donjecke oblasti, koji postaje demilitarizovana tampon-zona. Preostale tačke predviđaju reintegraciju Rusije u globalnu ekonomiju, fazno ukidanje sankcija, poziv Moskvi da se vrati u G8, korišćenje 100 milijardi dolara zamrznutih ruskih sredstava za obnovu Ukrajine, potpisivanje dugoročnog američko-ruskog sporazuma o ekonomskoj saradnji, programe tolerancije, zabranu nacističke ideologije, razmenu zarobljenika, humanitarni paket, izbore u Ukrajini u roku od 100 dana i amnestiju za sve učesnike rata. Sporazum bi bio pravno obavezujući i nadgledan od strane Mirovnog saveta čiji bi predsedavajući bio Donald Tramp. Prekid vatre stupio bi na snagu odmah nakon potpisivanja.

Upravo takav sadržaj u punoj meri odražava Drobinjinove ocene da se svet nalazi u procesu prelaska iz unipolarnog u multipolarni poredak, da su pokušaji njegovog zaustavljanja kontraproduktivni i da će novi model međunarodne bezbednosti zavisiti od uzdržanosti i racionalnosti svih aktera, a ne samo Rusije. Njegova konstatacija da je potrebno eliminisati uzroke ukrajinske krize i sprečiti da Ukrajina ikada više postane poligon za ugrožavanje ruskih interesa – sada se materijalizuje unutar američkog mirovnog paketa.

Još jedna važna tačka intervjua – predlog Rusije iz 2024. godine o stvaranju sveobuhvatne evroazijske bezbednosne arhitekture – u Trampovom planu dobija svoj praktični okvir. Ako SAD postaju posrednik između Rusije i Natoa, a evropske strukture više ne odlučuju, već samo izvršavaju, onda je jasno da će se o evroazijskoj bezbednosti razgovarati u platformama kao što su ODKB, ZND, ŠOS, CICA, GCC ili ASEAN, dok EU prvi put u savremenoj istoriji postaje geopolitički posmatrač, a ne akter.

Za Srbiju ova promena ima višestruke implikacije. Najpre, multipolarni svet više nije teorijska kategorija ni tema akademskih debata – on je realnost koja se ispisuje pred našim očima. U trenutku kada SAD i Rusija pregovaraju bez Evrope, prostor za manevar Srbije ostaje otvoren, ali zahteva psihološku i diplomatsku trezvenost, naročito zato što su međunarodne okolnosti u kojima se odlučuje o Kosovu i Metohiji sada drastično drugačije nego pre samo nekoliko godina. Ako najava da se granice ne mogu menjati silom više nije apsolutni princip, već predmet geopolitičkog dogovora, onda se time širi i okvir političkog tumačenja statusa južne srpske pokrajine. Istovremeno, prisustvo Srbije na konferencijama o evroazijskoj bezbednosti – što je Drobinjin eksplicitno pozdravio – dobija novu težinu u trenutku kada se konture novog poretka crpe upravo iz platformi u kojima učestvuju zemlje globalnog juga i članice Briksa.

Na kraju, potrebno je podsetiti se ključne rečenice iz Drobinjinovog intervjua, koja danas deluje kao najkoncizniji opis epohe u koju ulazimo:

„Sadašnju fazu globalnog razvoja karakteriše visok stepen neizvesnosti. Ono što vidimo jeste objektivan proces formiranja multipolarnog sveta uz istovremene pokušaje njegovog sprečavanja i ometanja od strane bivšeg hegemona i grupe zemalja koje su mu se zaklele na vernost. Borba ove dve glavne sile, po našem mišljenju, izrodiće dalje scenarije, u rasponu od stvaranja neke nove globalne ravnoteže na pravnoj osnovi do sukoba velikih razmera uz učešće nuklearnih sila. Ovo poslednje se mora izbeći, ali će uzdržanost i zdrav razum u ovom slučaju morati pokazati svi, a ne samo Rusija".

Upravo ovaj citat predstavlja srž nove epohe. Trampov plan – bio on prihvaćen u sadašnjoj formi ili izmenjen kroz pregovore – pokazuje da su Vašington i Moskva započeli proces redefinisanja svetskog poretka, dok se Evropa prvi put u modernoj istoriji našla izvan glavnog kruga odlučivanja. Da li će takav poredak biti održiv, zavisi od spremnosti velikih sila da poštuju pravila koja same postavljaju, ali je izvesno da se pred našim očima rađa globalna arhitektura koja će oblikovati 21. vek.

Sprema li Beograd uvođenje sankcija Rusiji?

https://standard.rs/2025/11/23/sprema-li-beograd-uvodjenje-sankcija-rusiji/

Standard.rs 

Sprema li Beograd uvođenje sankcija Rusiji?

Зоран Чворовић

17–21 minutes

Da je promena stava Srbije kada je u pitanju uvođenje sankcija Rusiji moguća, potvrdio je šestog novembra i sam Vučić, rekavši „da je odluka o neuvođenju sankcija Rusiji izdržala skoro četiri godine, ali da Vlada Srbije ako hoće – može da je promeni"

Grafika spoljnopolitičke aktivnosti najviših zvaničnika Srbije u poslednjih mesec dana jasno pokazuje grozničavu aktivnost na širem evrounijatskom spoljnopolitičkom pravcu. Naime, u tom periodu Aleksandar Vučić se najpre susreo sa predsednicom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen (ovde), potom sa šefom Delegacije EU u Srbiji Andreasom fon Bekeratom (ovde), nakon toga u Parizu sa francuskim predsednikom Makronom (ovde) i, najzad, nedavno sa nemačkim ministrom spoljnih poslova Johanom Vadefulom (ovde).

To što su posete Srbiji Ursule fon der Lajen i Johana Vadefula bile deo njihovih širih balkanskih turneja, ukazuje da je poslednje intenziviranje kontakata između zvaničnog Beograda, s jedne strane, i briselske administracije i ključnih evropskih država, s druge strane, rezultat obostrane zainteresovanosti. Pritom do intenziviranja kontakata na relaciji Beograd-Brisel-Berlin-Pariz po pravilu dolazi u momentima očigledne unutrašnje političke nemoći zvaničnog Beograda, kao i u spoljnopolitičkim okolnostima koje objektivno otežavaju međunarodnu poziciju Srbije.

U takvim situacijama dolazi do izražaja sva spoljnopolitička zavisnost i unutrašnja politička ranjivost zemlje koja se nalazi na razmeđu sukobljenih civilizacija, a koja je u kolonijalnim postpetooktobarskim uslovima evrointegracije proglasila za strateški cilj broj jedan.

Pošto proces evrointegracija iz godine u godinu suštinski, a ne formalno, povećava stepen ekonomske, političke i bezbedonosne zavisnosti Srbije od Evropske unije, jasno je što lokalne političke elite, kako na vlasti, tako i u opoziciji, u momentima svoje političke slabosti pokušavaju da po svaku cenu dobiju podršku iz Brisela i ključnih prestonica EU.

Jer, u koloniji postoji obrnuti legitimitet, pošto se autoritet za vršenje vlasti ne crpi iz podrške naroda, već iz podrške metropole. Otuda se u takvim zemljama, kada su u pitanju strateške odluke, dosta komotno vodi nepopularna politika, koja je protivna interesima ili svetonazoru većine građana, ali ne i interesima i svetonazoru metropole.

Geopolitički razlog

Stoga ne iznenađuje što Vučić, suočen nakon višemesečnih masovnih protesta sa ozbiljnom unutrašnjom destabilizacijom i delegitimizacijom, podršku za opstanak na vlasti ili makar postepeni i bezbedni transfer vlasti, ovih dana grozničavo traži na briselskoj, berlinskoj i pariskoj adresi. I to naravno nema veza sa Vučićem kao takvim, već sa kolonijalnim položajem zemlje koja se nalazi u procesu evrointegracija, te kolonijalnim karakterom političkih elita u takvoj zemlji.

To što je za briselske zvaničnike unutrašnja i spoljnopolitička ranjivost zvaničnog Beograda adut koji valja što pre upotrebiti, ima veze sa ključnim ciljem evrointegracija. Naime, po rečima šefa Delegacije EU u Srbiji, Andreasa fon Bekerata, proces proširenja na tzv. Zapadnom Balkanu za Evropsku uniju pre svega je „geopolitički imperativ" (ovde).

A u geopolitičkoj utakmici slabost protivnika je uvek „dar sa neba", koji se nikako ne sme ispustiti. Srpski narod ima tu nesreću da je odavno markiran, zbog civilizacijske nekompatibilnosti i geografske pozicije, kao neprijatelj Kolektivnog zapada, a da su mu političke elite imanentno političke slabe usled postpetooktobarskog kolonijalnog položaja zemlje.

Šef Delegacije EU u Srbiji Andreas fon Bekerat (Foto: Tanjug/Amir Hamzagić/STF)

Jednom rečju, grafika međusobnih poseta evropskih lidera Beogradu i Vučića ključnim evropskim prestonicama sasvim je očekivana, ukoliko se ima u vidu karakter Vučićevog režima kao postpetooktobarskog, kao i geostrateški interesi globalističke briselske elite, koji su ukalkulisani u proces evrointegracija Srbije. Pritom, geopolitičke ustupke koje nije uspeo da dobije od Beograda, koristeći se okolnostima proksi rata koji Kolektivni zapad od 2022. godine vodi protiv Rusije na teritoriji Ukrajine, Brisel ovih dana pokušava da izdejstvuje koristeći unutrašnju političku ranjivost Vučićevog režima.

Sadržina zahteva Evropske unije određena je primarnim geopolitičkim karakterom procesa evrointegracija. Tu je najpre stari evrointegracioni zahtev da Srbija pruži svu pomoć u zaokruživanju kosovske nezavisnosti, tj. da ispuni sve obaveze iz sporazuma koje su Beograd i Priština zaključili, uz posredovanje EU, u procesu normalizacije odnosa.

Reč je pre svega o „mapi puta" iz ohridskog implementacionog Aneksa od 18. marta 2023. godine, koji je 2024. godine postao sastavni deo Poglavlja 35 u pristupnim pregovorima Srbije sa Evropskom unijom,  te se tako i pojavio u ovogodišnjem Izveštaju Komisije EU o napretku Srbije u pristupnim pregovorima (ovde, ovde, ovde, ovde).

Ucenjivački mehanizam

Imajuću u vidu brojne dokaze kooperativnosti Beograda u procesu normalizacije odnosa sa tzv. Republikom Kosovo, budući da Srbija već dvanaest godina dobrovoljno predaje albanskim separatistima jednu po jednu državnu nadležnost, Evropska unija u poslednje vreme, čini se, znatno više insistira na zahtevu da Srbija potpuno uskladi svoju spoljnu i bezbednosnu politiku sa Evropskom unijom.

Takva promena prioriteta potpuno je opravdana iz ugla strateških interesa briselske administracije i uopšte evropske nadnacionalne liberalne globalističke elite, koja je od februara 2022. godine svoju sudbinu potpuno vezala za ishod proksi rata koji na ukrajinskoj teritoriji vodi protiv Rusije.

Stoga Evropska unija od 2022. godine koristi ucenjivački mehanizam evrointegracija da potpuno istisne Rusiju sa Balkana i da time, ne samo oduzme Srbiji poslednje realne pretpostavke za vođenje multivektorske politike, već i da je potpuno uvuče u antiruski ratni, politički i ekonomski front. Samo zato se u implementacionom Aneksu koji su Srbija i tzv. Kosovo zaključili u Ohridu, 18. marta 2023. godine, našla i obaveza ugovornih strana da u potpunosti usaglase svoju spoljnu i bezbedonosnu politiku sa Evropskom unijom (ovde).

Srpski predsednik Aleksandar Vučić, specijalni izaslanik EU Miroslav Lajčak i predsednik Evropskog saveta Žozep Borelj u Ohridu, 18. mart 2023. (Foto: Instagram/@buducnostsrbijeav)

Ova obaveza samo na prvi pogled nema veze sa normalizacijom odnosa Srbije i tzv. Kosova. Potpunim usaglašavanjem spoljne politike Srbije sa EU, što u ovom momentu pre svega znači pridruživanje Beograda sankcijama koje je Brisel uveo protiv ruskih pravnih i fizičkih lica, Srbija bi sasvim sigurno u Savetu bezbednosti ostala bez ključnog garanta njenog teritorijalnog integriteta i Rezolucije 1244.

To bi jedva dočekali oni politički krugovi u Beogradu koji su spremni da trampe Kosovo i Metohiju i teritorijalni integritet Srbije za dobre odnose sa Kolektivnim zapadom, koji u takvim uslovima postaje apsolutni gospodar političke budućnosti zemlje. Jednom rečju, Kolektivni zapad je shvatio da će potpunim eliminisanjem ruskog vektora u spoljnoj politici Srbije znatno olakašati kolonijalnim političkim garniturama posao konačnog odricanja od Kosova i Metohije.

    Evropska unija od 2022. godine koristi ucenjivački mehanizam evrointegracija da potpuno istisne Rusiju sa Balkana

Kada su se u uslovima duboke političke i društvene krize ove jeseni intenzivirali kontakti između najviših zvaničnika Srbije i onih iz Brisela, Berlina i Pariza, zahtev za potpuno usaglašavanje spoljne i bezbedonosne politike Srbije sa Evropskom unijom izbio je na ubedljivo prvo mesto zahteva koje EU ispostavlja Srbiji.

Tako je Ursula fon der Lajen, nakon Vučićevog uveravanja da je „za Srbiju članstvo u EU strateško opredeljenje", te nakon njegove žalbe da Srbija od početka rata u Ukrajini nije otvorila, za razliku od suseda, nijedan pregovarački klaster, poručila srpskom domaćinu da je za Srbiju „sada pravi trenutak za preduzimanje konkretnih koraka u pridruživanju". Pre svega tako što će povećati stepen usaglašenosti svoje spoljne politike sa EU, što pre svega podrazumeva u što kraćem roku uvođenje sankcija Rusiji (ovde, ovde, ovde).

Udaljavanje od Rusije

Ubrzo posle posete Beogradu predsednice Evropske komisije, došlo je i do objavljivanja godišnjeg Izveštaja Evropske komisije o stanju pristupnih pregovora Srbije sa EU, u kome je naglašeno da „u oblasti zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU, Srbija treba, kao prioritet, da uloži dodatne napore kako bi dalje uskladila svoju spoljnu politiku sa ZSBP EU" (ovde).

U Izveštaju se dalje konstatuje, da je „stepen usklađenosti Srbije sa izjavama visokog predstavnika u ime EU i odlukama Saveta o sankcijama, i dalje nizak", i pored toga što je Srbija u 2025. godini podigla nivo usklađenosti svoje spoljne i bezbedonosne politike u odnosu na prethodnu godinu (2024. usklađenost je bila 59 odsto, dok je u 2025. dostigla 63 odsto).

Da je poslednjih sedmica i meseci došlo do značajnijeg približavanja Srbije i EU, te udaljavanja Srbije od Rusije, priznali su i sastavljači ovog Izveštaja, pošto su zaključili da je do porasta nivoa usaglašenosti došlo „u poslednjim nedeljama nakon što se Srbija retroaktivno usaglasila sa nekoliko odluka Saveta i izjava EU, uključujući neke odluke kojima se stavljaju na listu ruski državljani i izjave kojima se osuđuju postupci Rusije".

Takođe, vlasti u Beogradu se u Izveštaju Evropske komisije pohvaljuju zbog toga što omogućavaju blisku saradnju i razmenu informacija na tehničkom nivou između EU i nacionalnih organa vlasti o zaobilaženju sankcija i istovremeno se Srbija poziva da „bi trebalo da održi postojeći dobar nivo saradnje u ovoj oblasti".

Zastava Evropske unije i zemalja članica, ilustracija (Foto: Getty/FrankyDeMeyer)

Takvom Izveštaju Evropske komisije otvoreno su se obradovale prozapadne opozicione stranke u Srbiji, zato što su kritičke ocene iz Izveštaja dodatno ograničile manevarsko polje uveliko politički oslabljenog Vučića. Pritom, ni najmanje ne hajući što oštri i oročeni zahtevi iz Izveštaja prete eliminacijom poslednjih ostataka nezavisnosti i suverenosti Srbije.

Nakon objavljivanja Izveštaja Evropske komisije i nemački ministar inostranih poslova, Johan Vadeful, poručio je u Beogradu da se od svake zemlje koja želi da pristupi EU očekuje da i pre prijema potpuno uskladi svoju spoljnu i bezbednosnu politiku sa politikom EU, te da se takvo usklađivanje očekuje od Srbije, nezavisno od njenih bliskih istorijskih veza sa Rusijom (ovde).

Za Dušana Janjića poseta nemačkog ministra inostranih poslova bila je signal da se u procesu evrointegracija Srbije može očekivati veliki preokret u vidu otvaranja Poglavlja 31, koje se odnosi na zajedničku spoljnu i bezbedonosnu politiku (ovde). Pošto je u postojećim međunarodnim prilikama teško pretpostaviti da bi Brisel pristao da otvori Poglavalje 31, bez prethodne odluke Srbije da se pridruži sankcijama EU protiv Rusije, Janjić iz nekog razloga pretpostavlja da je takav ishod u narednim sedmicama i mesecima moguć.

Poslednja izjava briselske komesarke za proširenje EU Marte Kos, da je neprihvatljivo da državljanstvo Srbije dobijaju ruski državljani, od koji su neki na listama za sankcije (ovde), nije ništa drugo nego poziv vlastima u Beogradu da se pridruže sankcijama EU protiv Rusije.

Postizanje konsenzusa

Da je promena stava Srbije kada je u pitanju uvođenje sankcija Rusiji moguća, potvrdio je šestog novembra i sam Vučić, rekavši „da je odluka o neuvođenju sankcija Rusiji izdržala skoro četiri godine, ali da Vlada Srbije ako hoće – može da je promeni" (ovde). S obzirom da se od početka rata u Ukrajini skoro 80 odsto građana Srbije u anketama javnog mnjenja redovno izjašnjavalo protiv uvođenja sankcija Rusiji od strane Srbije, ovakvom izjavom Vučić je zapravo poručio da će se Vlada u ovom pitanju rukovoditi zahtevima Brisela, a ne stavovima svojih građana.

Kao priprema javnosti za uvođenje sankcija Rusiji delovala je i nedavna Vučićeva izjava u kojoj je mesto glavnog krivca umesto SAD zauzela Rusija, jer, navodno, „Srbija sve vreme rizikuje zbog odnosa koje ima prema Rusiji i to ne samo naftna industrija, već i banke" (ovde).

Pošto bi ubrzavanje evrointegracija, imajući u vidu zahteve EU, podrazumevalo da Vlada u odnosu na Rusiju i prema Kosovu i Metohiji u kratkom roku napravi dodatne i konačne radikalne rezove, s kojima se inače ne slaže ogromna većina građana Srbije, oslabljena vlast panično traži političku i ekonomsku podršku Brisela. Čini se da bi u tom svetlu trebalo tumačiti najnoviju poruku iz sedišta EU ministra Marka Đurića, da je srpska delegacija došla u Brisel da traži „podršku za, ne samo ono što je do sada urađeno, kada je reč o pripremama za otvaranje Klastera tri, već i podršku za ukupne napore da stvorimo društveni konsenzus u Srbiji koji je potreban za nastavak evropskih integracija" (ovde).

Od Brisela se, po svemu sudeći, očekuje da materijalno anestezira srpske građane, dok Vlada bude donosila odluke s kojima se ne slaže najveći deo birača. S tim u vezi, nije slučajno što je krajem oktobra kopresedavajući Parlamentarnog odbora za stabilizaciju i pridruživanje Evropska unija – Srbija (POSP), narodni poslanik SNS Milimir Vujadinović, pred evroposlanicima poručio da je problem kod uvođenja sankcija Rusiji od strane Srbije samo rok, jer „ako bismo pokušali u kratkom roku da tako nešto zaustavimo, to bi značilo totalni ekonomski krah i privredni kolaps Srbije" (ovde).

Ministar spoljnih poslova Srbije Marko Đurić na konferenciji za medije sa nemačkim ministrom spoljnih poslova Johanom Vadefulom u Beogradu, 18. novembar 2025. (Foto: Tanjug/Dejan Zivancevic/bs)

Da se u političkoj eliti Srbije, podjednako onoj na vlasti, kao i onoj u opoziciji, uveliko radi na postizanju konsenzusa za uvođenje sankcija Rusiji, govore i reakcije stručne javnosti, koja je po pravilu zna da pravovremeno nazre promene u kursu državne politike.

    Skoro 80 odsto građana Srbije u anketama javnog mnjenja redovno se izjašnjavalo protiv uvođenja sankcija Rusiji od strane Srbije

S tim u vezi nije svakako slučajno da je jedna poznata srpska krivičarka nedavno napisala naučni rad (nalazi se u štampi, ovde), u kome se zaključuje da će Srbija zbog obaveze usklađivanja svoje spoljne i bezbedonosne politike sa politikom EU u bliskoj budućnosti morati da izmeni svoj Krivični zakonik, kako bi u njega ugradila odredbe Direktive EU 2024/1226. A ova Direktiva EU je različite oblike kršenja režima sankcija proglasila za teška krivična dela, među inače malobrojnim krivičnim delima koja se regulišu na nivou EU (ovde).

U ovom naučnom radu se priznaje da Direktiva nema direktnu pravnu snagu u Srbiji, ali se implementacija njenih odredaba u krivično zakonodavstvo Srbije pravda potrebom smanjenja poslovnih rizika srpskih kompanija i banaka koje posluju sa kompanijama i bankama iz EU.

S tim u vezi, autor ističe da „evropske banke i finansijske institucije imaju stroge programe usklađivanja sa sankcijama (compliance)", pa se „neusklađivanje sa Direktivom može tumačiti kao povećan rizik od krivičnih dela, što u krajnjem ishodu može dovesti do prekida poslovne saradnje sa srpskim kompanijama za koje postoji i najmanja sumnja da posluju sa subjektima pod sankcijama".

Pitanje otpora

Slična argumentacija može se uočiti i u poslednjoj alarmantnoj izjavi guvernerke Narodne banke Jorgovanke Tabaković da NBS, iz razloga koji su ostali nepoznati javnosti, preti uvođenje sekundarnih sankcija SAD (ovde). Međutim, iz izjave guvernerke Tabaković najpre se može naslutiti kojim bi putem krenule srpske vlasti ako bi se opredelile da naprave tektonski i tragičan preokret u odnosima sa Rusijom, kakav u srpskoj politici nije viđen još od vremena ponižavajuće Tajne konvencije kralja Milana Obrenovića.

Slaba vlast, koja od Brisela ne može očekivati ni naročitu ekonomsku pomoć, niti podršku u obnovi izgubljenog autoriteta, verovatno ne bi donela formalnu odluku o pridruživanju Srbije brojnim paketima sankcija koje je EU uvela protiv više hiljada ruskih pravnih i fizičkih lica.

Umesto toga moglo bi se očekivati, pod opravdanjem straha od uvođenja sekundarnih sankcija EU i SAD, otežavanje rada preostalih ruskih pravnih lica u Srbiji, kao i boravka i rada onih ruskih državljana koje se nalaze na spiskovima sankcionisanih lica. Na udaru bi se naročito mogli naći mediji u ruskom vlasništvu, pošto je u ovogodišnjem Izveštaju Evropske komisije Srbija osuđena zbog toga što je „u decembru 2024. godine, televizija Russia Today Balkan zvanično počela sa radom i postala dostupna na kanalima i servisima državnog operatora Telekom Srbija" (ovde).

Logo medijske kuće „RT" (Foto: Getty/Jaap Arriens/NurPhoto)

Sadašnje Vučićevo ubrzano približavanje Briselu jasno pokazuje da su studentski i iz njih proistekli građanski protesti, koji su, u cilju još jedne u nizu pacifikacije nezadovoljnog većinskog patriotskog biračkog tela, celokupnu državnu politiku sveli na borbu protiv korupcije, jedino bili kadri da dodatno približe oslabljenog Vučića Briselu, a Srbiju momentu u kome je istorijski razlaz sa Rusijom postao moguć. Drugačije bi se stvari u Srbije razvijale da vlast protiv sebe ima, umesto programski i organizaciono bezličnog pokreta, jasno programski i kadrovski profilisanu patriotsku opoziciju.

Ipak, činjenica da Brisel odavno više nema šta da ponudi bilo kome, pa ni slaboj vlasti i još slabijoj opoziciji, uliva nadu da na „ruskom pravcu" srpske državne politike u narednim sedmicama neće biti doneta još jedna nepopularna (=nenarodna) odluka, posle koje bi Srbija, a posredstvom nje i srpski narod u celini, u pravom smislu bio prepušten stihiji sadašnjeg zastrašujuće nemirnog okeana svetske politike. Briselu je jasno da vreme ne radi za zapadnu globalističku elitu. Za Srbe je najvažnije da budu svesni te činjenice i tada će otpor nacionalno pogibljenim odlukama biti mnogo žilaviji.

Zoran Čvorović je profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu. Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor: Novi Standard

Naslovna fotografija: Instagram/buducnostsrbijeav

BONUS VIDEO:

https://standard.rs/2025/11/23/sprema-li-beograd-uvodjenje-sankcija-rusiji/

Анархија у ЕУ: Ко влада Европом?

iskra.co

Анархија у ЕУ: Ко влада Европом?

Дарко Митровић

7–9 minutes

Анархија у ЕУ: Ко влада Европом?

23.11.2025. - 8:11

Getty © FrankyDeMeyer

Ко влада данашњом Европском унијом? Изгледа – нико. Не постоји више ниједна личност која би могла да је истински представља. Како примећује италијански писац Андреа Марћиљано на сајту „Електомагацине", у Европи, или боље речено у ономе што смо навикли да називамо Европом, сада влада стање потпуне анархије.

То је, додаје италијански писац, анархија у класичном смислу, како су је схватали стари Грци – Плутарх, Платон и Ксенофонт: анархија као одсуство било каквог облика власти, која је „најгора од свих зала". Што пре то схватимо, тим боље. Јер, чак и најгори и најдеспотскији тиранин ипак гарантује неку врсту реда.

То, извесно, није шефица Европске комисије Урсула фон дер Лајен, заинтересована искључиво за сопствене, такође коруптивне послове. Тек што се (привремено?) слегла прашина око афере „Фајзергејт", она се окренула новим, још уноснијим пословима: пројекту „поновног наоружавања Европе", вредном 800 милијарди долара.

Она је, уосталом, председница оног што би требало да представља европску владу, на челу нечега – Европске уније – што заправо и није држава.

Кога представља Каја Калас?

Спољну политику ЕУ требало би да представља бивша премијерка Естоније Каја Калас. Естонија је мала земља, са око 1,3 милиона становника, а то је величина једног осредњег града у Кини. Да ли је она уопште компетентна да води спољну политику ЕУ?

Некада, Каласова је, на веб-сајту Европске комисије, била слављена као симбол „европске обнове". Али, такве наде су се убрзо истопиле, као снег на пролећном сунцу. Тачније, са првим прес-конференцијама које је одржала Каласова.

Уместо тога, она је постала отелотворење дипломатске крхкости ЕУ. Њен селективни морализам и мала, или никаква стратешка оштроумност, примећује социолог Рикардо Мартинс на сајту „Њу истерн аутлук", свели су европску спољну политику на пуку реторику, у свету у коме влада груба сила.

Каласова, извесно, као ни Фон дер Лајенова, не представља никога, најмање Европу. Рецимо, она је 2. јула 2025. године копредседавала стратешким дијалогом ЕУ-Кина, заједно са кинеским министром спољних послова Ванг Јијем. Дневни ред овог стратешког дијалога остао је нејасан. Да ли је то била осуда кинеске подршке Русији или већ уобичајена забринутост ЕУ због људских права?

Коментар кинеске мисије при ЕУ убрзо је оптужио ЕУ – односно Каласову – за „идеолошку пристрасност без основног историјског здравог разума" и за штету коју тиме наноси интересима ЕУ. Дипломатија ЕУ је наставила да се ослања на моралне лекције, али ова пракса више није прихваћена међу земљама Глобалног југа.

О статусу Каласове, односно ЕУ у свету међународне дипломатије можда најбоље говори један „детаљ": отказивање састанка са америчким државним секретаром Марком Рубијом по њеном доласку у САД. Заправо, реч је о правој дипломатској увреди, наглашава Мартинс, која показује да се према највишем дипломати ЕУ не поступа као са неким ко представља велику силу.

На крају њеног мандата премијерке, 66 одсто Естонаца је рекло да би Калас требало да поднесе оставку. Проблем је, уосталом, много тежи од саме Каласове. Он одражава дубљу институционалну слабост Европе.

Каласова је само симптом општег пада ЕУ. Европски блок се данас бори да говори једним гласом, али му то не полази за руком. А где се говори о јединству, истинског јединства нема. Институционални механизам ЕУ и разлике између држава чланица омогућавају да изјаве Каласове остану шупље речи. Другим речима: она је знак да је ЕУ потребно ресетовање на самом врху.

Међутим, примећује Мартинс, знајући како заиста Брисел функционише, мало је вероватно да ће се то и догодити. Каласова ће вероватно остати још неко време, за које ће спољна политика ЕУ постати све ирелевантнија.

Престанимо да обмањујемо сами себе

Ако одбијамо да видимо да је ЕУ већ потонула у анархију, наставља Марћиљано, само лажемо и обмањујемо себе. Било би много боље да сагледамо ствари онакве какве заиста јесу, без претварања.

Ми се само претварамо, додаје италијански аутор, да имамо некакву Европску унију и да је таква Унија заиста европска, али, у стварности, она се претворила у бирократског Молоха, који се потпуно одвојио од сваке стварности народа које треба да представља.

Еврократе, удобно заваљене  у својим удобним бриселским фотељама, проповедају, доносе законе и намећу диктате. Или мисле да неком намећу диктате. Као што је недавно изјавио мађарски премијер Виктор Орбан, ови диктати ће ући у историју као последњи чин раскида између Будимпеште и Брисела.

Словачки премијер Роберт Фицо је отишао један корак даље. Он је предложио стварање уније источноевропских народа, алтернативну и суштински различиту од оне бриселске.

Незадовољство је најбоље приметно на истоку Европе, уочава италијански писац, али ствари нису ништа боље ни на западу. На пример, како примећује Марћиљано, Француска је сада у канџама потпуне унутрашње анархије, са предграђима којима владају исламски екстремисти и/или криминалци, док улице и тргови сведоче о истинском народном устанку Француза против Јелисејске палате.

Француском данас влада Емануел Макрон, који очајнички покушава да игра на карту рата са Русијом, надајући се да ће Французи тако заборавити на ужасно стање у коме се сада налазе.

    И немачки канцелар Фридрих Мерц игра сличну игру. Он покушава да изгради „најјачу војску у Европи", наравно, опет за рат са Русијом. То је узалудна нада, али тако су му наредили његови господари из „Блекрока".

За то време, он губи контролу над сопственом земљом. Алтернатива за Немачку (АфД), која заговара политику потпуно супротну политици канцелара, већ контролише исток земље и напредује ка западу. Како то назвати другачије, осим стањем анархије?

Игноришимо европске патуљке

Игноришимо ове патуљке, предлаже Марћиљано, који профитирају од хаоса, и погледајмо нашу земљу, малу и сиромашну Италију. Она смањује улагања у здравствену заштиту, образовање и социјалне услуге, зато што спрема нове испоруке оружја Владимиру Зеленском и његовој кијевској хунти.

Једини изузетак на западу Европе је Шпанија, чији социјалистички премијер није вољан да даље улаже у оружје за Украјину. Он не жели да ескалира сукоб са Русијом, као што није вољан ни да подржи Израел у геноциду над Палестинцима у Гази. Зашто? Зато што зна да га Шпанци у томе неће следити.

То је, сматра италијански писац, један од ретких примера свести о стварности, који Шпанију свакодневно води ближе отвореном сукобу са Бриселом. И са његовом мрачном сенком, која га надвисује: НАТО-ом.

А то су, додаје Марћиљано, знаци да овај аберантни еврократски Бехемот умире. И да наш, европски свет јури ка потпуној анархији. Међутим, тај ход изнад амбиса је неопходан, јер, како нас уче класични аутори, само из хаоса се може родити нови поредак.

rt.rs / Борис Над

Вулин о НИС-у: Желе да Србе посвађају са Русима заувек – а шта онда када дође резолуција о Косову

iskra.co

Вулин о НИС-у:  Желе да Србе посвађају са Русима заувек – а шта онда када дође резолуција о Косову

Славко Гарић

3–4 minutes

---

Вулин о НИС-у: Желе да Србе посвађају са Русима заувек – а шта онда када дође резолуција о Косову

20.11.2025. - 18:07

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Санкције НИС-у су напад на Србију. Србија је циљ, нисмо ми колатерална штета. Ми смо мета, ово је напад на нас зато што ми треба да отмемо руску имовину, ми Срби треба да се посвађамо са Русима заувек, изјавио је Александар Вулин и нагласио да се питање НИС-а мора решавати заједно и у договору са Руском Федерацијом и никако другачије.

„Ми треба да се посвађамо са Русима, а онда сутра када дође резолуција о Косову, кад се осврнемо око себе нема никога. Сутра, када крену да укину Републику Српску или се врати резолуција о Сребреници где се тражи да се упише да су Срби геноцидан народ, да треба да платимо ратну штету Хрватској и Босни, нема никога око нас. Е то је циљ", рекао је Вулин за телевизију РТ Балкан.

Истакао је да не можемо никада заборавити да је председник Вучић успео да избори да нема санкција Русији, и да смо ми једина земља у Европи која је то урадила.

„Немојмо то да схватамо олако, није то баш мало и чињеница да ми разговарамо овде и да могу да нас гледају грађани Србије није мала чињеница, то не можете да урадите готово нигде у Европи, то само можете у Србији да урадите. То се мора поштовати овој власти и Вучићу. Наравно да постоје овде многи, чак већина у Влади Србије који би НИС национализовали, препродали и били јако срећни и задовољни. То не сме да се деси. Како год се буде решавало, питање НИС-а се мора решити заједно са Руском Федерацијом, никако другачије", поручио је Вулин.

Вулин је уверен да ће Русија водити рачуна и о нашим и о својим интересима и да би волео да и Америка води рачуна о нашим интересима бар колико Русија, не мора више од тога.

„Ми апелујемо на наше руске пријатеље да воде рачуна о интересима Србије, а што не апелујемо на наше америчке пријатеље да воде рачуна о интересима Србије? Па није Русија увела санкције НИС-у него Америка, није Русија тражила да ми уведемо санкције Америци него Америка тражи да ми уведемо санкције Русији", изјавио је Вулин и упитао да ли ћемо ми извући неке поуке, хоћемо ли после свега имати исти однос са ЕУ и САД или ће бити неких последица по питању наших односа, да ли ћемо им нешто замерити.

sputnikportal.rs

politika.rs

Припремање за оружани сукоб са Србима и Хрватима

Политика онлајн

3–4 minutes

---

Стручњак за борбу против тероризма Џевад Галијашевић упозорио је да су ерсофт клубови део укупне стратегије за провоцирање и припремање за оружане сукобе, као и да су безбедносне стуктуре у БиХ упознате са том опасношћу, али да не реагују.

Коментаришући извештај Европске комисије у коме се наводи да посебан безбедносни проблем за БиХ представљају клубови борилачких вештина и ерсофт клубови који су повезани са исламским екстремизмом, Галијашевић је истакао да је то апсолутно објективна констатација да је реч о војној обуци.

Галијашевић је у изјави за Срну рекао да је у БиХ карактеристично да је ерсофт могућност да војне обуке пролазе углавном по вехабијским насељима, а да с друге стране проналазе одређену врсту интеграције са "другом колоном" сарајевске политике.

"Имамо две колоне које иду истим путем, без обзира да ли је једна колона исламистичка, а то значи под вођством СДА, а друга, бивша, титоистичка, односно наводна грађанска коју спредводи СДП. Оне се налазе на свим овим питањима у којима се даје подршка радикалним групама, у којима се учествује у одређеним врстама војних обука, не само ових ерсофт клубова", појашњава Галијашевић.

Навео је да је то палета обука које они обављају у БиХ по касарнама, гарнизонима, чак и Оружаним снагама БиХ, а тврде да су то спортске активности.

Он је нагласио да је овде реч о припремама које се у стотинама вехабијских насеља константно врше и у којима сада учествује и такозвана социјалдемократска политичка колона.

"Видећете у заједничком наступу у тим клубовима, иако их предводе углавном вехабије, по изгледу и лица која су глатко обријана и за која можете закључити да припадају некој другој врсти идентитета", напоменуо је Галијашевић.

Он је додао да је оно што их обједињава и мотивише да врше овакве врсте војних обука њихово припремање за оружани сукоб са Србима и са Хрватима.

Галијашевић је рекао да су безбедносне агенције то морале прво на заједничком нивоу да идентификују на овај начин, али и да утврде  начин на који се треба односити према терористичкој претњи и према вехабијским насељима.

Према његовим речима, чињеница је да су сада практично нашли платформу коју представљају као спорт и кажу ово су спортске активности, а онда покажу и одређене врсте активности са употребом ватреног оружја у лову.

Галијашевић је оценио да је унутрашња безбедност земље озбиљно угрожена терористима и да је ерсофт део укупне националне стратегије припремања за оружане сукобе, инциденате и парализу институција.

"Сарајевске власти паралишу институције како би оне биле неспособне да одговоре оваквим задацима, подмећу нам разне врсте лажних спортских активности, у ствари чисту, класичну борбену обуку", тврди Галијашевић.

Додао је да је ерсофт само манифестација те радикалне екстремне свести и организационе структуре "Муслиманске браће" с једне стране и вехабијског учења и праксе с друге стране.

Загребачки Вечерњи лист, издање за БиХ, позивајући се на извештај Европске комисије, објавио јуче да посебан безбедносни проблем за БиХ представљају клубови борилачких вештина и ерсофт клубови који су повезани са исламским екстремизмом и којима често управљају радикализовани појединци.

 

standard.rs

Dodikov slučaj i balkanska šahovska tabla

Душан Пророковић

10–13 minutes

---

Pod kišobranom NATO druge države (npr. Turska) su zadovoljavale svoje interese, separatno od SAD, i to se na Balkanu jasno vidi. Tramp preispituje taj pristup, što je pored podrške Izraela i Mađarske, bila snažna karta u Dodikovim rukama

Bolje upućeni znali su da se lobira za ukidanje američkih sankcija Miloradu Dodiku. Ta aktivnost započela je još pre formalne inauguracije i po svoj prilici tekla uz mnogo „krivudanja". Upravo zbog tog „krivudanja" činilo se i kako je ukidanje sankcija „nemoguća misija". Između ostalog i zbog pretpostavljenog kontra-lobiranja nalogodavaca Kristijana Šmita iz Londona i Berlina.

Istina, kao kadar Majkla Marfija, nemački diplomata koji se samoproglašava za visokog predstavnika kod Trampa se nije visoko kotirao. Do Balkana i dalje ne dopire puna svest o tome koliko su duboke podele unutar američkog društva i koliko je oštar ovaj ideološki sukob unutar američkog političkog sistema. Apsolutno ništa više nije kao pre samo godinu dana, a sa velikom pouzdanošću može se tvrditi da nikada više neće biti „povratka na staro". Posledice podela i sukoba ostaju trajne.

Jedan na jedan u Beloj kući Dakle, u situaciji „jedan na jedan" u Beloj kući – Dodik u svakom slučaju ima daleko veće šanse za pobedu od Šmita. Međutim, iza Šmita stoji ozbiljna političko-obaveštajna mašinerija, koja radi već pune tri decenije po razrađenim algoritmima, automatizmima i inercijama, sposobna za kontra-lobiranje protiv Dodika i kadra da utiče na brojne političke, medijske i akademske kružoke.

Uz to, cilj „svrgavanja Dodika" preko famoznog sudskog procesa u strateškom smislu nije se ticao njega kao ličnosti (mada ne treba potcenjivati ni taj faktor, veliki broj stranaca u Sarajevu prosto prezire Dodika, jedan je čak u kafanskoj raspravi rekao kako „dobije ospice" kada ga vidi na televiziji), već da se izazove kriza unutar Republike Srpske koja bi se zatim iskoristila za uguravanje BiH u NATO.

Doslovno sve se u centralnoistočnom arealu Evrope trenutno vrti oko pitanja čvršćeg vezivanja za NATO, čak se zahteva i bolja koordinacija postojećih članica zbog povećavanja operabilnosti. Faktički, EU je sada postala političko krilo NATO, upregnuta je da bukvalno sve aktivnosti usmeri ka Ukrajinskoj krizi i izvođenju ratnih operacija.

Taktika NATO-a

Neće biti nerešenog rezultata. Poslednjim dogovorima „velike evropske trojke" kristalno je jasno da Francuska, Velika Britanija i Nemačka projektuju eskalaciju sukoba protiv Rusije. Lideri tri zemlje, kao i rukovodstvo EU doživljavaju ovaj rat kao egzistencijalni, a u takvim konfliktima – nema nerešenog rezultata. Izjava Donalda Tuska, inače odlično informisanog, kako bi poraz EU u Ukrajini doneo posledice po ceo svet potvrđuju iznetu tezu o percepciji.

Sasvim je druga strana medalje kakve su trenutne okolnosti u međunarodnim odnosima i kolike su uopšte šanse EU da iz ovog sukoba izađe neporažena (gotovo je izvesno da u njemu ne može pobediti), tek ovo je tekuća „strateška pozicija" i prema njoj se kalibriraju taktike.

Važna taktika primenjuje se prema zemljama jugoistočne kontinentalne periferije koje nisu članice NATO. U neposrednom ruskom i ukrajinskom komšiluku fokus je na Gruziji i Moldaviji. Nakon neuspeha u Gruziji „kavkaska inicijativa" prebačena je na Jermeniju, mada Jerevan kako zbog geografskih, tako i zbog političkih razloga ne može odigrati ulogu namenjenu Tbilisiju, bez obzira na činjenicu da je Nikol Pašinjan „okrenuo" spoljnu politiku zemlje za 180 stepeni.

Opozicione demonstracije u Tbilisiju, 4. oktobar 2025. (Foto: AP Photo/Zurab Tsertsvadze)

Na Balkanu, nepokrivene „NATO kišobranom" ostaju Srbija i Bosna i Hercegovina, kao i teritorija takozvane Republike Kosovo. Pritisak na Srbiju organizuje se indukovanjem promena sa juga i zapada, a nezgodno je što se mnogi u Beogradu prave kako to ne vide, odnosno biraju „politiku nezameranja" pošto su nesigurni i u to kako će se stvari u Srbiji (i u njenom komšiluku) dalje odvijati, a ni kako će dalje teći ovaj (hibridni) rat između EU i Rusije.

Sve što se čini poslednjih godinu dana na Kosovu i Metohiji, a tiče se ubrzane implementacije francusko-nemačkog plana, čini se sa ciljem „uguravanja" Prištine u NATO.

Doslovno sve se u centralnoistočnom arealu Evrope trenutno vrti oko pitanja čvršćeg vezivanja za NATO

Iako i u Prištini i u Sarajevu evronomenklatura dozvoljava lokalnim političarima da tekuće aktivnosti opravdavaju „istorijskim razlozima" i suštinski nacionalističkim narativom o borbi protiv „velikosrpske hegemonije", iako se od strane zastupnika sponzorisanih nevladinih organizacija i njihovih medija uporno širi teza o tome kako je na stolu ispunjavanje uslova zbog evroperspektive, sa stanovišta vođenja egzistencijalnog rata EU sve je to manje bitno.

Kada je reč o BiH, koja nije u NATO, što psihološki, što zbog operabilnosti, to predstavlja problem za Brisel. Istovremeno, unutar BiH detektuje se značajna promena raspoloženja prema članstvu u NATO, ovo je trenutak koji se u budućnosti neće ponoviti.

Šta kažu istraživanja?

Banjalučki Centar za lobiranje radi godišnja istraživanja javnog mnjenja u Sarajevu, Mostaru i Banjaluci sa istim pitanjima i ovoga leta utvrdio je kako se podrška NATO u prva dva navedena grada nalazi na istorijskom maksimumu. U Sarajevu je za proteklih 12 meseci porasla sa 89,5 na 97,5 odsto, a u Mostaru sa 92,5 na 94 odsto. Podrazumeva se, u Banjaluci su podaci oprečni, svega sedam odsto ispitanika je sa takvim stavom.

Ali, ako se izvrši interpolacija dobijenih rezultata na celu BiH, ispostavlja se da je blizu dve trećine ispitanika za članstvo u NATO. Politički – kada je odnos za i protiv oko nekog strateškog pitanja dve trećine naspram jedne trećine, onima koji ostaju u manjini postaje teško da brane svoju poziciju.

Ta psihološka granica o „preko dve trećine" kolebljivce „tera" na popuštanje. Indukovanje političke krize u RS, kojim je rukovodio bivši američki (Bajdenov) ambasador u Sarajevu, a izvršavao ga Kristijan Šmit, bilo je usredsređeno na povećavanje kolebljivosti kod (novizabranog) rukovodstva u Banjaluci, u takvim uslovima smanjivanje institucionalne i političke rezilijentnosti i organizovanje referenduma kojim bi se potvrdilo da dve trećine građana želi u NATO.

Kolebljivo rukovodstvo moglo bi mahati „potvrdom" kako ulazak u NATO ne znači ukidanje Srpske, a ako bi se neko pobunio tu je sudokratija da donese rešenje na način i u uslovima kako je već presudila Dodiku.

Pripadnici međunarodne mirovne misije Altea u Bosni i Hercegovini (Foto: EUFOR)

Zbog svega navedenog, pravo pitanje nakon ukidanja sankcija Dodiku nije kako je do ovoga došlo, nego zašto je do ovoga došlo? Pogotovo ako se ima u vidu da je Dodik potpuno otvoreno razvio odličnu saradnju sa Moskvom do te mere, da je slučaj neuporediv sa bilo kojim drugim političarem u Evropi.

Nekoliko sati pre obznanjivanja američke odluke sreo se po ko zna koji put sa Sergejem Lavrovim, ovoga puta u Minsku (gde se, takođe, još susreo i sa Lukašenkom, što je još jedan kuriozitet kada se govori o evropskim političarima).

Dok je EU „zaglavljena" u Ukrajini i osim Rusije ne vidi ništa drugo, ostali akteri koriste priliku i šire svoje uticaje i impulse u Evropi

Podrazumeva se, razgovarano je baš o toj odluci i scenarijima koji se dalje mogu razviti. Kako onda da je Dodik bitniji Trampu od Šmita? Znači li to da je Beloj kući bliži Lavrov od Marfija, a Rusija od NATO?

Za analiziranje odluke Bele kuće neophodno je razumeti još dve stvari. Prvo, Dodik nije bez saveznika, a među njima nisu samo Putin i Lavrov, nego i Viktor Orban i Benjamin Netanjahu. Obojica sa podozrenjem gledaju na turske „političke investicije" u zapadnom delu evroazijskog Rimlenda i akcije koje se sinhronizuju od Bosne, preko Kosova i Sirije, do Libije. Na teritoriji Turske su i milioni izbeglica koje koliko sutra mogu krenuti u raznim pravcima i napraviti novu destabilizaciju širokih razmera.

Dok je EU „zaglavljena" u Ukrajini i osim Rusije ne vidi ništa drugo, ostali akteri koriste priliku i šire svoje uticaje i impulse u Evropi. Na Balkanu se odigrava začetak tursko-izraelskog sukoba niskog intenziteta (ovu doktrinu i njen razvoj fenomenalno je objasnio dr Nebojša Vuković u najnovijoj monografiji istovetnog naslova) u koji se preko BiH uključila i Mađarska zbog svojih geopolitičkih interesa.

Pozicija SAD

Ostanak Dodika u igri za Budimpeštu i Jerusalim znači kako neće biti kolebljivosti rukovodstva Srpske i to im je u ovom trenutku najbitnije. Drugo, kada se posmatra iz Vašingtona čini se kako je NATO postao vojno krilo EU, a ne obrnuto. Pored toga, pod kišobranom NATO drugi su zadovoljavali svoje regionalne interese, separatno od SAD (nekada uz prećutnu saglasnost Vašingtona, a nekada i bez nje), što se na Balkanu i te kako primećuje (u ponašanju Turske, ali i Nemačke, Velike Britanije, Francuske).

Zašto bi SAD zadovoljavale tuđe interese podržavanjem raznih strategija koje se pripisuju NATO? Generalno, Trampov odnos prema budućnosti NATO prilično je upitan, diskutabilno je kako će dalje reagovati. Uz to, tekuća strategija razrađivana za BiH do te mere je rizična, da se sve moglo pretvoriti u novi košmar. Građanski rat počeo je u BiH 1992. godine baš nakon referenduma. Oslanjati se na taj instrument u našem „karakazanu" i sakrivati iza sumnjive legalnosti nije garancija osiguravanja stabilnosti.

Mađarski premijer Viktor Orban i američki predsednik Donald Tramp na sastanku u Beloj kući, 7. novembar 2025. (Foto: AP Photo/Evan Vucci)

Zbog ove dve navedene stvari, nije ni prvo pitanje koje treba postaviti – da li je i koliko za lobiranje Dodik platio (uostalom, nemoguće je platiti za strateške odluke, mada lobisti tvrde drugačije pošto je njima posao da od zainteresovanih strana iskamče novac), već – kako je procese koji se odigravaju na vreme shvatio.

Nesumnjivo, i kod njega se puno toga odigrava na već pune tri decenije razrađivanim algoritmima, automatizmima i inercijama, uz to je i poprilično grešio u brojnim detaljima, ali je evo – načelno sagledao makroprocese bolje od bilo koga drugog u okruženju. Naravno, naivno bi bilo verovati kako se „obaranje ruku" završilo. Nastaviće se. Ali, u promenjenim okolnostima i posledica ovog manevra, nakon svega viđenog, mora biti odlazak Šmita iz Sarajeva.

Pokazalo se, naime, ne samo da je on nelegalan, već i da nema apsolutno nikakav legitimitet. Čak i ono što je do juče predstavljao kao deo svog legitimiteta, sada je okopnilo.

Naslov, lektura i oprema teksta: Novi Standard

Izvor: Sputnjik

Naslovna fotografija: Milorad Dodik/X

BONUS VIDEO:

 

politika.rs

Вучић:   Сигуран сам да ЕУ жели да се испуни оно што је потписано пре 10 година

Политика онлајн

11–13 minutes

---

Председник Александар Вучић изјавио је данас, након што му је шеф Делегације ЕУ у Србији Андреас фон Бекерат уручио Годишњи извештај ЕК о напретку Србије, да је уверен да ће нам ЕУ као организација која држи до својих речи и потписа помоћи да се испуни по питању КиМ све што је потписано 2013. године - формира Заједница српских општина.

„Господине фон Бекерат, ја сам веома срећан што сам данас могао да примим годишњи извештај Европске комисије, Европске уније о стању у Србији. Ви сте рекли да је то огледало, ја бих рекао да је то ваше мишљење и ваше виђење, свакако не огледало. Али сам вам изузетно захвалан на свему ономе што сте данас изговорили. Ја мислим да је то изузетно значајно за наше грађане. Да они коначно чују на поштен начин шта је то што ви од нас очекујете", рекао је Вучић на конференцији за медије у Палати Србија после састанка са Бекератом.

Вучић је рекао да је КиМ за нас веома важна област и део територије коју сматрамо нашом земљом у складу са Уставом Републике Србије и Повељом Уједињених нација и Резолуцијом 12.44.

„Реч је о Косову и Метохији. Рекли сте да морају да се изврше све обавезе из договора из 2023. године. Пре тога, сигуран сам да је Европска унија као организација која увек држи до својих речи, а посебно до свог потписа, жели да се испуни све оно што је потписано 19. априла 2013. године, чак 10 година раније, и уверени смо да ћете нам помоћи у томе, што није био баш случај у претходних 12 година. Али верујем да ће се и то догодити на крају", казао је Вучић обраћајући се Бекерату.

Истакао је да верује, што се тиче догађаја из јесени 2023, да ће  Европска унија утицати на то да сви они одговорни за све догађаје од 2008. године до краја 2025. године у којима су Срби убијани, рањавани, арбитрарно хапшени и сви остали коначно да то добије свој исход и да правда буде задовољена.

„Веома сам вам захвалан на свим другим анализама. Ја прихватам да смо ми недовољно добри што се тиче геополитике, да смо недовољно добри што се тиче свега другог, од нас није дозвољено, као што сте и сами рекли, имамо проблем са изражавањем. Не знам још коју реч у овој земљи, у медијима нисмо чули против представника власти, а коју никада нигде на западу нисмо чули, али ваљда изгледа да их неко спутава да такве ствари говоре. То је још једна ситница са којом нисам сагласан", казао је Вучић.

Али да не бих улазио у то, моје срце и моја глава ми не дају да лажем, зато ћу скратити говор. Србија ће да настави реформе, радићемо напорно и вредно, за нас је европски пут стратешки избор, и то се неће мењати до краја мог мандата,"рекао је председник Вучић.

Он је подсетио да много важних ствари морамо да урадимо са Европљанима, и додаје да много очекујемо од радне групе за енергетику.

(Танјуг - Р.П.)

„Ценимо подршку Урсуле фон дер Лајен, као и огроман новац који смо добијали у оквиру пакета подршке. Ценимо и инвестиције из ЕУ, верујем да имамо још много тога што можемо да урадимо, а уверен сам да су нам потребне велике и значајне реформе у области правосуђа и владавине права.

Макар их не видели увек исто. Али то је ваљда демократија. Свакако сам сагласан да су нам ту потребне реформе. Верујем и да људи у Влади могу да раде убедљивије, осим мене који прихватам да сам кривац када смо говорили о реторици и наративу," рекао је председник Србије.

Председник Вучић каже да се труди, и да се много пута сада угризао за језик да не би свашта рекао.

„И рекао сам да ћу само лепо да говорим о ЕУ, а за друге ствари сам рекао да ћу да се угризем за језик, па и до 500 да избројим. Ви у ЕУ не морате много да бринете, ускоро ће крај мог мандата, па ће доћи неко шармантнији и много финији, ко уме лепше да се обраћа од мене.

А свима који мисле да Европа није наш пут, ја могу да се људим на било кога из ЕУ,  да поручим - да, наш стратешки пут је ЕУ, а после избора како људи одлуче. Не знам где бисмо друго ишли, да будем искрен. У тежој смо позицији него други, због разних историјских ствари, а и због тога што већина чланица ЕУ сматра да наша територија није наша територија," рекао је председник Вучић и напоменуо да ћемо покушати да убрзамо реформе, и да прихвата сваку врсту одговорности.

„Ја сам најкривљи и за тај наратив. Гледаћу под старе дане да променим себе и прегризем језик чешће. Хвала вама на личном ангажману, и на томе што сте много тога променили зато што сте се борили сваког дана. Показали сте борбеност, жељу да се ствари промене и да држава напредује. Као што сам рекао, на томе вам бескрајно хвала, то показује вашу добру вољу и жељу да Србија напредује. Хвала за извештај, ми ћемо га узети на озбиљан начин у разматрање - нагласио је председник.

На питање новинара о извештавању телевизије Н1, где је репортер те телевизије говорио о наоружавању и разоружавању, као и о увредама које је уредник РТС изнео на рачун неистомишљеника, Бекерат је рекао следеће:

„У праву сте, једна од области која је истакнута у извештају, где је додатни напредак и хитне мере су потребне је област слободе изражавања. Разлог зашто је процена таква је што верујемо да мора да дође до промене у медијском амбијенту, да многи новинари и медијске куће доживљавају претње од високих званичника - рекао је Бекерат.

Председник Вучић је на иста питања рекао да све види супротно од онога како је рекао амбасадор Бекерат.

„Даље нећу да коментаришем. Само му преведите оно навијање од синоћ, то је ваљда врхунац политичке мисли високообразоване елите у Србији, без икакве задршке емитовано у свим медијима. Ту је највећа концентрација капитала, побише се ко је кога покрао, све су концентрисали. Можда на то мисле из ЕУ.

Биће да не мисле, али ја мислим. И нико то право неће да ми одузме. Али хајде немој једном да урадиш тај сексуални чин, него три пута да урадим, да би они били задовољни. Није ми само мало дете холограм, већ сво троје деце. А ово дете, како је рекао Домагој Маргетић на Н1, има вилу у Берлину. Где је та вила, стан, кућа? Собичак - рекао је председник Вучић.

За мене ваљда не важи да немам ни децу, нити да мој брат може да тужи оне који пишу да је криминалац, казао је Вучић.

„А ја никада никога нисам тужио од новинара и уредника који су гадости писали о мени. Ни за Јовањицу, никада! Али, ми ћемо као озбиљна и одговорна земља пажљиво да размотримо то. Е сада замислите како је РТС то саопштио.

Замислите господине Бекерат, један човек који је у диктатури уредник вести, не новинар, тај човек је рекао да су људи који му се не допадају стока. У реду, стока је корисна, од ње имате маст и месо. Али онда је рекао дабогда свако дете добило рак и умрло. Немојте да се љутите, а онда нам је РТС саопштио, замислите, није баш лепо да нам деца поумиру, они су нам рекли да су покренули дисциплински поступак. То ће трајати годинама да би утврдили вероватно да он није повредио никога, и да је он прави новинар - рекао је Вучић.

Председник је, одговарајући на питања новинара Н1, рекао да није новинаре назвао криминалцима, већ њиховог власника.

„То је ноторна чињеница. Али у реду, сви желе да ћутим, а не да говорим истину народу. Ви немате ни елементарно васпитање да ме саслушате. Дакле, ја мислим да је он ноторни криминалац, и видим да су ови други људи који су радили са њим мисле да је криминалац. Зато га и туже. И мислим да су сви у праву ту када говоре о онима другима. Једино што сте погрешили је то да се ја уопште не бавим вама. Свака ваша гадост, одвратна реч, ми иде у прилог зато што то људи виде. Хвала вам на томе, и ни у чему вас не спречавамо. И никада се нисмо мешали у то ко вам је уредник - казао је он.

Вучић каже да никада никога није назвао издајником, и да само њему говоре да је издајник.

„Да, на вашој телевизији се то чује једно 7 до 10 пута дневно. Шта да радите, то вам тако дође. Ко је за то крив, то сам ја. И још нешто, ја нисам имао довољно разумевања за разне илегалне скупове у земљи, погрешно сам их називао криминалним, а требало је илегалним. И трудићу се да пружам руку да разговарамо, па макар се свађали, јер и то је разговор.

Видите, ви са мном можете да разговарате. А ваше колеге са онима које ви подржавате не могу да разговарају. Они их туку, једну девојку овде су нокаутирали. Ево народе, извините, помислио сам да Н1 подржава некога, ја сам погрешио - рекао је председник.

Бекерат: Извештај није критички документ, већ само показује где је остварен напредак

Шеф делегације Европске уније у Србији Андреас фон Бекерат изјавио је данас да је будућност Србије у Европској унији и да то треба јасно да се каже, као и да реформе нису лаке али су неопходне на путу ка чланству.

Он је након што је председнику Србије Александру Вучићу предао годишњи Извештај Европске комисије о напретку Србије и након састанка рекао да Извештај долази у кључном тренутку у контексту геополитичке ситуације које се мења.

"Проширење је императив и Европска унија се спрема за то. Агресорски рат против Украјине је оснажио процес проширења и важност реформи. Док је геополитика допринела отварању врата ка проширењу, треба рећи и да је то политика која се заснива на заслугама. Само истоинске реформе воде ка циљу - демократским вредностима и владавини права", рекао је Фон Бекерат.

Према његовим речима Извештај служи да покаже где је Србија на европском путу и за реформе које треба још да се спроведу.

(Танјуг - Р.П.)

"То није критички документ већ показатељ на којим областима треба да се ради. Темпо реформи је доста успорен, а са позитивне стране констатују се позитивни догађаји - у економским критеријумима и низу политика унутрашњег тржишта ЕУ. Технички предуслови за отварање Кластера 3 постоје, а на чланицам је да ли ће до тога да дође", рекао је Фон Бекерат.

Он је додао и да Извештај узима у обзир завршене реформе, али да ЕУ поздравља предлог за нове чланове РЕМ-а и за Јединствени бирачки списак.

"Позивамо да се ови процеси заврше на транспартентан начин и укључе све интересне групе. Потребан је и додатни напор да се превазиђе застој у правосуђу и да слобода говора буде већа. То и грађани Србије траже. Реторика је продубила поделе. Србија треба да иде напред", рекао је Фон Бекерат.

Он је казао и да је неопходан напредак у области владавине права и нормализацији односа са Приштином.

"То ће наставити да одређује укупан темпо. И Србија и Косово морају да спроведу обавезе договорене 2023. годибне са анексом и раније. Важно је да се подсетимо да се споразум о нормализацији спроведе јер ће обезбедити миран амбијент који ће омогужитои политичку стабилност и помирење", рекао је он.

Према његовим речима Србија и даље наставља да декларише чланство као стратешки циљ.

"Време је да се то подупре конкретним акцијама, да се избегне анти ервопска реторика и да се пратктикује објективан начин. Будућност Србије је у ЕУ и то треба јасно рећи. Србија мора да превазиђе поделе и изгради поверење међу грађанским и политичким актерима. Реформе нису лаке али су неопходне", рекао је он.

Додао је да је ЕУ спремна да пружа подршку Србији у демократским и институционалним реформама.

"Сада је замах укупног процеса проширења. Са са правним и снажним реформама Србија може да искористи ову прилику", рекао је он.

Video Player