standard.rs

Dodikov slučaj i balkanska šahovska tabla

Душан Пророковић

10–13 minutes

---

Pod kišobranom NATO druge države (npr. Turska) su zadovoljavale svoje interese, separatno od SAD, i to se na Balkanu jasno vidi. Tramp preispituje taj pristup, što je pored podrške Izraela i Mađarske, bila snažna karta u Dodikovim rukama

Bolje upućeni znali su da se lobira za ukidanje američkih sankcija Miloradu Dodiku. Ta aktivnost započela je još pre formalne inauguracije i po svoj prilici tekla uz mnogo „krivudanja". Upravo zbog tog „krivudanja" činilo se i kako je ukidanje sankcija „nemoguća misija". Između ostalog i zbog pretpostavljenog kontra-lobiranja nalogodavaca Kristijana Šmita iz Londona i Berlina.

Istina, kao kadar Majkla Marfija, nemački diplomata koji se samoproglašava za visokog predstavnika kod Trampa se nije visoko kotirao. Do Balkana i dalje ne dopire puna svest o tome koliko su duboke podele unutar američkog društva i koliko je oštar ovaj ideološki sukob unutar američkog političkog sistema. Apsolutno ništa više nije kao pre samo godinu dana, a sa velikom pouzdanošću može se tvrditi da nikada više neće biti „povratka na staro". Posledice podela i sukoba ostaju trajne.

Jedan na jedan u Beloj kući Dakle, u situaciji „jedan na jedan" u Beloj kući – Dodik u svakom slučaju ima daleko veće šanse za pobedu od Šmita. Međutim, iza Šmita stoji ozbiljna političko-obaveštajna mašinerija, koja radi već pune tri decenije po razrađenim algoritmima, automatizmima i inercijama, sposobna za kontra-lobiranje protiv Dodika i kadra da utiče na brojne političke, medijske i akademske kružoke.

Uz to, cilj „svrgavanja Dodika" preko famoznog sudskog procesa u strateškom smislu nije se ticao njega kao ličnosti (mada ne treba potcenjivati ni taj faktor, veliki broj stranaca u Sarajevu prosto prezire Dodika, jedan je čak u kafanskoj raspravi rekao kako „dobije ospice" kada ga vidi na televiziji), već da se izazove kriza unutar Republike Srpske koja bi se zatim iskoristila za uguravanje BiH u NATO.

Doslovno sve se u centralnoistočnom arealu Evrope trenutno vrti oko pitanja čvršćeg vezivanja za NATO, čak se zahteva i bolja koordinacija postojećih članica zbog povećavanja operabilnosti. Faktički, EU je sada postala političko krilo NATO, upregnuta je da bukvalno sve aktivnosti usmeri ka Ukrajinskoj krizi i izvođenju ratnih operacija.

Taktika NATO-a

Neće biti nerešenog rezultata. Poslednjim dogovorima „velike evropske trojke" kristalno je jasno da Francuska, Velika Britanija i Nemačka projektuju eskalaciju sukoba protiv Rusije. Lideri tri zemlje, kao i rukovodstvo EU doživljavaju ovaj rat kao egzistencijalni, a u takvim konfliktima – nema nerešenog rezultata. Izjava Donalda Tuska, inače odlično informisanog, kako bi poraz EU u Ukrajini doneo posledice po ceo svet potvrđuju iznetu tezu o percepciji.

Sasvim je druga strana medalje kakve su trenutne okolnosti u međunarodnim odnosima i kolike su uopšte šanse EU da iz ovog sukoba izađe neporažena (gotovo je izvesno da u njemu ne može pobediti), tek ovo je tekuća „strateška pozicija" i prema njoj se kalibriraju taktike.

Važna taktika primenjuje se prema zemljama jugoistočne kontinentalne periferije koje nisu članice NATO. U neposrednom ruskom i ukrajinskom komšiluku fokus je na Gruziji i Moldaviji. Nakon neuspeha u Gruziji „kavkaska inicijativa" prebačena je na Jermeniju, mada Jerevan kako zbog geografskih, tako i zbog političkih razloga ne može odigrati ulogu namenjenu Tbilisiju, bez obzira na činjenicu da je Nikol Pašinjan „okrenuo" spoljnu politiku zemlje za 180 stepeni.

Opozicione demonstracije u Tbilisiju, 4. oktobar 2025. (Foto: AP Photo/Zurab Tsertsvadze)

Na Balkanu, nepokrivene „NATO kišobranom" ostaju Srbija i Bosna i Hercegovina, kao i teritorija takozvane Republike Kosovo. Pritisak na Srbiju organizuje se indukovanjem promena sa juga i zapada, a nezgodno je što se mnogi u Beogradu prave kako to ne vide, odnosno biraju „politiku nezameranja" pošto su nesigurni i u to kako će se stvari u Srbiji (i u njenom komšiluku) dalje odvijati, a ni kako će dalje teći ovaj (hibridni) rat između EU i Rusije.

Sve što se čini poslednjih godinu dana na Kosovu i Metohiji, a tiče se ubrzane implementacije francusko-nemačkog plana, čini se sa ciljem „uguravanja" Prištine u NATO.

Doslovno sve se u centralnoistočnom arealu Evrope trenutno vrti oko pitanja čvršćeg vezivanja za NATO

Iako i u Prištini i u Sarajevu evronomenklatura dozvoljava lokalnim političarima da tekuće aktivnosti opravdavaju „istorijskim razlozima" i suštinski nacionalističkim narativom o borbi protiv „velikosrpske hegemonije", iako se od strane zastupnika sponzorisanih nevladinih organizacija i njihovih medija uporno širi teza o tome kako je na stolu ispunjavanje uslova zbog evroperspektive, sa stanovišta vođenja egzistencijalnog rata EU sve je to manje bitno.

Kada je reč o BiH, koja nije u NATO, što psihološki, što zbog operabilnosti, to predstavlja problem za Brisel. Istovremeno, unutar BiH detektuje se značajna promena raspoloženja prema članstvu u NATO, ovo je trenutak koji se u budućnosti neće ponoviti.

Šta kažu istraživanja?

Banjalučki Centar za lobiranje radi godišnja istraživanja javnog mnjenja u Sarajevu, Mostaru i Banjaluci sa istim pitanjima i ovoga leta utvrdio je kako se podrška NATO u prva dva navedena grada nalazi na istorijskom maksimumu. U Sarajevu je za proteklih 12 meseci porasla sa 89,5 na 97,5 odsto, a u Mostaru sa 92,5 na 94 odsto. Podrazumeva se, u Banjaluci su podaci oprečni, svega sedam odsto ispitanika je sa takvim stavom.

Ali, ako se izvrši interpolacija dobijenih rezultata na celu BiH, ispostavlja se da je blizu dve trećine ispitanika za članstvo u NATO. Politički – kada je odnos za i protiv oko nekog strateškog pitanja dve trećine naspram jedne trećine, onima koji ostaju u manjini postaje teško da brane svoju poziciju.

Ta psihološka granica o „preko dve trećine" kolebljivce „tera" na popuštanje. Indukovanje političke krize u RS, kojim je rukovodio bivši američki (Bajdenov) ambasador u Sarajevu, a izvršavao ga Kristijan Šmit, bilo je usredsređeno na povećavanje kolebljivosti kod (novizabranog) rukovodstva u Banjaluci, u takvim uslovima smanjivanje institucionalne i političke rezilijentnosti i organizovanje referenduma kojim bi se potvrdilo da dve trećine građana želi u NATO.

Kolebljivo rukovodstvo moglo bi mahati „potvrdom" kako ulazak u NATO ne znači ukidanje Srpske, a ako bi se neko pobunio tu je sudokratija da donese rešenje na način i u uslovima kako je već presudila Dodiku.

Pripadnici međunarodne mirovne misije Altea u Bosni i Hercegovini (Foto: EUFOR)

Zbog svega navedenog, pravo pitanje nakon ukidanja sankcija Dodiku nije kako je do ovoga došlo, nego zašto je do ovoga došlo? Pogotovo ako se ima u vidu da je Dodik potpuno otvoreno razvio odličnu saradnju sa Moskvom do te mere, da je slučaj neuporediv sa bilo kojim drugim političarem u Evropi.

Nekoliko sati pre obznanjivanja američke odluke sreo se po ko zna koji put sa Sergejem Lavrovim, ovoga puta u Minsku (gde se, takođe, još susreo i sa Lukašenkom, što je još jedan kuriozitet kada se govori o evropskim političarima).

Dok je EU „zaglavljena" u Ukrajini i osim Rusije ne vidi ništa drugo, ostali akteri koriste priliku i šire svoje uticaje i impulse u Evropi

Podrazumeva se, razgovarano je baš o toj odluci i scenarijima koji se dalje mogu razviti. Kako onda da je Dodik bitniji Trampu od Šmita? Znači li to da je Beloj kući bliži Lavrov od Marfija, a Rusija od NATO?

Za analiziranje odluke Bele kuće neophodno je razumeti još dve stvari. Prvo, Dodik nije bez saveznika, a među njima nisu samo Putin i Lavrov, nego i Viktor Orban i Benjamin Netanjahu. Obojica sa podozrenjem gledaju na turske „političke investicije" u zapadnom delu evroazijskog Rimlenda i akcije koje se sinhronizuju od Bosne, preko Kosova i Sirije, do Libije. Na teritoriji Turske su i milioni izbeglica koje koliko sutra mogu krenuti u raznim pravcima i napraviti novu destabilizaciju širokih razmera.

Dok je EU „zaglavljena" u Ukrajini i osim Rusije ne vidi ništa drugo, ostali akteri koriste priliku i šire svoje uticaje i impulse u Evropi. Na Balkanu se odigrava začetak tursko-izraelskog sukoba niskog intenziteta (ovu doktrinu i njen razvoj fenomenalno je objasnio dr Nebojša Vuković u najnovijoj monografiji istovetnog naslova) u koji se preko BiH uključila i Mađarska zbog svojih geopolitičkih interesa.

Pozicija SAD

Ostanak Dodika u igri za Budimpeštu i Jerusalim znači kako neće biti kolebljivosti rukovodstva Srpske i to im je u ovom trenutku najbitnije. Drugo, kada se posmatra iz Vašingtona čini se kako je NATO postao vojno krilo EU, a ne obrnuto. Pored toga, pod kišobranom NATO drugi su zadovoljavali svoje regionalne interese, separatno od SAD (nekada uz prećutnu saglasnost Vašingtona, a nekada i bez nje), što se na Balkanu i te kako primećuje (u ponašanju Turske, ali i Nemačke, Velike Britanije, Francuske).

Zašto bi SAD zadovoljavale tuđe interese podržavanjem raznih strategija koje se pripisuju NATO? Generalno, Trampov odnos prema budućnosti NATO prilično je upitan, diskutabilno je kako će dalje reagovati. Uz to, tekuća strategija razrađivana za BiH do te mere je rizična, da se sve moglo pretvoriti u novi košmar. Građanski rat počeo je u BiH 1992. godine baš nakon referenduma. Oslanjati se na taj instrument u našem „karakazanu" i sakrivati iza sumnjive legalnosti nije garancija osiguravanja stabilnosti.

Mađarski premijer Viktor Orban i američki predsednik Donald Tramp na sastanku u Beloj kući, 7. novembar 2025. (Foto: AP Photo/Evan Vucci)

Zbog ove dve navedene stvari, nije ni prvo pitanje koje treba postaviti – da li je i koliko za lobiranje Dodik platio (uostalom, nemoguće je platiti za strateške odluke, mada lobisti tvrde drugačije pošto je njima posao da od zainteresovanih strana iskamče novac), već – kako je procese koji se odigravaju na vreme shvatio.

Nesumnjivo, i kod njega se puno toga odigrava na već pune tri decenije razrađivanim algoritmima, automatizmima i inercijama, uz to je i poprilično grešio u brojnim detaljima, ali je evo – načelno sagledao makroprocese bolje od bilo koga drugog u okruženju. Naravno, naivno bi bilo verovati kako se „obaranje ruku" završilo. Nastaviće se. Ali, u promenjenim okolnostima i posledica ovog manevra, nakon svega viđenog, mora biti odlazak Šmita iz Sarajeva.

Pokazalo se, naime, ne samo da je on nelegalan, već i da nema apsolutno nikakav legitimitet. Čak i ono što je do juče predstavljao kao deo svog legitimiteta, sada je okopnilo.

Naslov, lektura i oprema teksta: Novi Standard

Izvor: Sputnjik

Naslovna fotografija: Milorad Dodik/X

BONUS VIDEO:

 

politika.rs

Вучић:   Сигуран сам да ЕУ жели да се испуни оно што је потписано пре 10 година

Политика онлајн

11–13 minutes

---

Председник Александар Вучић изјавио је данас, након што му је шеф Делегације ЕУ у Србији Андреас фон Бекерат уручио Годишњи извештај ЕК о напретку Србије, да је уверен да ће нам ЕУ као организација која држи до својих речи и потписа помоћи да се испуни по питању КиМ све што је потписано 2013. године - формира Заједница српских општина.

„Господине фон Бекерат, ја сам веома срећан што сам данас могао да примим годишњи извештај Европске комисије, Европске уније о стању у Србији. Ви сте рекли да је то огледало, ја бих рекао да је то ваше мишљење и ваше виђење, свакако не огледало. Али сам вам изузетно захвалан на свему ономе што сте данас изговорили. Ја мислим да је то изузетно значајно за наше грађане. Да они коначно чују на поштен начин шта је то што ви од нас очекујете", рекао је Вучић на конференцији за медије у Палати Србија после састанка са Бекератом.

Вучић је рекао да је КиМ за нас веома важна област и део територије коју сматрамо нашом земљом у складу са Уставом Републике Србије и Повељом Уједињених нација и Резолуцијом 12.44.

„Реч је о Косову и Метохији. Рекли сте да морају да се изврше све обавезе из договора из 2023. године. Пре тога, сигуран сам да је Европска унија као организација која увек држи до својих речи, а посебно до свог потписа, жели да се испуни све оно што је потписано 19. априла 2013. године, чак 10 година раније, и уверени смо да ћете нам помоћи у томе, што није био баш случај у претходних 12 година. Али верујем да ће се и то догодити на крају", казао је Вучић обраћајући се Бекерату.

Истакао је да верује, што се тиче догађаја из јесени 2023, да ће  Европска унија утицати на то да сви они одговорни за све догађаје од 2008. године до краја 2025. године у којима су Срби убијани, рањавани, арбитрарно хапшени и сви остали коначно да то добије свој исход и да правда буде задовољена.

„Веома сам вам захвалан на свим другим анализама. Ја прихватам да смо ми недовољно добри што се тиче геополитике, да смо недовољно добри што се тиче свега другог, од нас није дозвољено, као што сте и сами рекли, имамо проблем са изражавањем. Не знам још коју реч у овој земљи, у медијима нисмо чули против представника власти, а коју никада нигде на западу нисмо чули, али ваљда изгледа да их неко спутава да такве ствари говоре. То је још једна ситница са којом нисам сагласан", казао је Вучић.

Али да не бих улазио у то, моје срце и моја глава ми не дају да лажем, зато ћу скратити говор. Србија ће да настави реформе, радићемо напорно и вредно, за нас је европски пут стратешки избор, и то се неће мењати до краја мог мандата,"рекао је председник Вучић.

Он је подсетио да много важних ствари морамо да урадимо са Европљанима, и додаје да много очекујемо од радне групе за енергетику.

(Танјуг - Р.П.)

„Ценимо подршку Урсуле фон дер Лајен, као и огроман новац који смо добијали у оквиру пакета подршке. Ценимо и инвестиције из ЕУ, верујем да имамо још много тога што можемо да урадимо, а уверен сам да су нам потребне велике и значајне реформе у области правосуђа и владавине права.

Макар их не видели увек исто. Али то је ваљда демократија. Свакако сам сагласан да су нам ту потребне реформе. Верујем и да људи у Влади могу да раде убедљивије, осим мене који прихватам да сам кривац када смо говорили о реторици и наративу," рекао је председник Србије.

Председник Вучић каже да се труди, и да се много пута сада угризао за језик да не би свашта рекао.

„И рекао сам да ћу само лепо да говорим о ЕУ, а за друге ствари сам рекао да ћу да се угризем за језик, па и до 500 да избројим. Ви у ЕУ не морате много да бринете, ускоро ће крај мог мандата, па ће доћи неко шармантнији и много финији, ко уме лепше да се обраћа од мене.

А свима који мисле да Европа није наш пут, ја могу да се људим на било кога из ЕУ,  да поручим - да, наш стратешки пут је ЕУ, а после избора како људи одлуче. Не знам где бисмо друго ишли, да будем искрен. У тежој смо позицији него други, због разних историјских ствари, а и због тога што већина чланица ЕУ сматра да наша територија није наша територија," рекао је председник Вучић и напоменуо да ћемо покушати да убрзамо реформе, и да прихвата сваку врсту одговорности.

„Ја сам најкривљи и за тај наратив. Гледаћу под старе дане да променим себе и прегризем језик чешће. Хвала вама на личном ангажману, и на томе што сте много тога променили зато што сте се борили сваког дана. Показали сте борбеност, жељу да се ствари промене и да држава напредује. Као што сам рекао, на томе вам бескрајно хвала, то показује вашу добру вољу и жељу да Србија напредује. Хвала за извештај, ми ћемо га узети на озбиљан начин у разматрање - нагласио је председник.

На питање новинара о извештавању телевизије Н1, где је репортер те телевизије говорио о наоружавању и разоружавању, као и о увредама које је уредник РТС изнео на рачун неистомишљеника, Бекерат је рекао следеће:

„У праву сте, једна од области која је истакнута у извештају, где је додатни напредак и хитне мере су потребне је област слободе изражавања. Разлог зашто је процена таква је што верујемо да мора да дође до промене у медијском амбијенту, да многи новинари и медијске куће доживљавају претње од високих званичника - рекао је Бекерат.

Председник Вучић је на иста питања рекао да све види супротно од онога како је рекао амбасадор Бекерат.

„Даље нећу да коментаришем. Само му преведите оно навијање од синоћ, то је ваљда врхунац политичке мисли високообразоване елите у Србији, без икакве задршке емитовано у свим медијима. Ту је највећа концентрација капитала, побише се ко је кога покрао, све су концентрисали. Можда на то мисле из ЕУ.

Биће да не мисле, али ја мислим. И нико то право неће да ми одузме. Али хајде немој једном да урадиш тај сексуални чин, него три пута да урадим, да би они били задовољни. Није ми само мало дете холограм, већ сво троје деце. А ово дете, како је рекао Домагој Маргетић на Н1, има вилу у Берлину. Где је та вила, стан, кућа? Собичак - рекао је председник Вучић.

За мене ваљда не важи да немам ни децу, нити да мој брат може да тужи оне који пишу да је криминалац, казао је Вучић.

„А ја никада никога нисам тужио од новинара и уредника који су гадости писали о мени. Ни за Јовањицу, никада! Али, ми ћемо као озбиљна и одговорна земља пажљиво да размотримо то. Е сада замислите како је РТС то саопштио.

Замислите господине Бекерат, један човек који је у диктатури уредник вести, не новинар, тај човек је рекао да су људи који му се не допадају стока. У реду, стока је корисна, од ње имате маст и месо. Али онда је рекао дабогда свако дете добило рак и умрло. Немојте да се љутите, а онда нам је РТС саопштио, замислите, није баш лепо да нам деца поумиру, они су нам рекли да су покренули дисциплински поступак. То ће трајати годинама да би утврдили вероватно да он није повредио никога, и да је он прави новинар - рекао је Вучић.

Председник је, одговарајући на питања новинара Н1, рекао да није новинаре назвао криминалцима, већ њиховог власника.

„То је ноторна чињеница. Али у реду, сви желе да ћутим, а не да говорим истину народу. Ви немате ни елементарно васпитање да ме саслушате. Дакле, ја мислим да је он ноторни криминалац, и видим да су ови други људи који су радили са њим мисле да је криминалац. Зато га и туже. И мислим да су сви у праву ту када говоре о онима другима. Једино што сте погрешили је то да се ја уопште не бавим вама. Свака ваша гадост, одвратна реч, ми иде у прилог зато што то људи виде. Хвала вам на томе, и ни у чему вас не спречавамо. И никада се нисмо мешали у то ко вам је уредник - казао је он.

Вучић каже да никада никога није назвао издајником, и да само њему говоре да је издајник.

„Да, на вашој телевизији се то чује једно 7 до 10 пута дневно. Шта да радите, то вам тако дође. Ко је за то крив, то сам ја. И још нешто, ја нисам имао довољно разумевања за разне илегалне скупове у земљи, погрешно сам их називао криминалним, а требало је илегалним. И трудићу се да пружам руку да разговарамо, па макар се свађали, јер и то је разговор.

Видите, ви са мном можете да разговарате. А ваше колеге са онима које ви подржавате не могу да разговарају. Они их туку, једну девојку овде су нокаутирали. Ево народе, извините, помислио сам да Н1 подржава некога, ја сам погрешио - рекао је председник.

Бекерат: Извештај није критички документ, већ само показује где је остварен напредак

Шеф делегације Европске уније у Србији Андреас фон Бекерат изјавио је данас да је будућност Србије у Европској унији и да то треба јасно да се каже, као и да реформе нису лаке али су неопходне на путу ка чланству.

Он је након што је председнику Србије Александру Вучићу предао годишњи Извештај Европске комисије о напретку Србије и након састанка рекао да Извештај долази у кључном тренутку у контексту геополитичке ситуације које се мења.

"Проширење је императив и Европска унија се спрема за то. Агресорски рат против Украјине је оснажио процес проширења и важност реформи. Док је геополитика допринела отварању врата ка проширењу, треба рећи и да је то политика која се заснива на заслугама. Само истоинске реформе воде ка циљу - демократским вредностима и владавини права", рекао је Фон Бекерат.

Према његовим речима Извештај служи да покаже где је Србија на европском путу и за реформе које треба још да се спроведу.

(Танјуг - Р.П.)

"То није критички документ већ показатељ на којим областима треба да се ради. Темпо реформи је доста успорен, а са позитивне стране констатују се позитивни догађаји - у економским критеријумима и низу политика унутрашњег тржишта ЕУ. Технички предуслови за отварање Кластера 3 постоје, а на чланицам је да ли ће до тога да дође", рекао је Фон Бекерат.

Он је додао и да Извештај узима у обзир завршене реформе, али да ЕУ поздравља предлог за нове чланове РЕМ-а и за Јединствени бирачки списак.

"Позивамо да се ови процеси заврше на транспартентан начин и укључе све интересне групе. Потребан је и додатни напор да се превазиђе застој у правосуђу и да слобода говора буде већа. То и грађани Србије траже. Реторика је продубила поделе. Србија треба да иде напред", рекао је Фон Бекерат.

Он је казао и да је неопходан напредак у области владавине права и нормализацији односа са Приштином.

"То ће наставити да одређује укупан темпо. И Србија и Косово морају да спроведу обавезе договорене 2023. годибне са анексом и раније. Важно је да се подсетимо да се споразум о нормализацији спроведе јер ће обезбедити миран амбијент који ће омогужитои политичку стабилност и помирење", рекао је он.

Према његовим речима Србија и даље наставља да декларише чланство као стратешки циљ.

"Време је да се то подупре конкретним акцијама, да се избегне анти ервопска реторика и да се пратктикује објективан начин. Будућност Србије је у ЕУ и то треба јасно рећи. Србија мора да превазиђе поделе и изгради поверење међу грађанским и политичким актерима. Реформе нису лаке али су неопходне", рекао је он.

Додао је да је ЕУ спремна да пружа подршку Србији у демократским и институционалним реформама.

"Сада је замах укупног процеса проширења. Са са правним и снажним реформама Србија може да искористи ову прилику", рекао је он.

Video Player

 

Јелена Милић: Недипломатски животи Вилијама и Лин Монтгомери

politika.rs

Недипломатски животи Вилијама и Лин Монтгомери

Јелена Милић

8–10 minutes

---

Књигу „Недипломатски животи" Вилијама и Лин Монтгомери стукла сам у једном даху, непосредно по бинџовању треће сезоне „Нетфликсове" серије „Дипломата" о америчкој амбасадорки у Лондону. Већину пасуса будуће књиге бившег америчког амбасадора у Бугарској, Хрватској и СРЈ и његове супруге имала сам част да прочитам прошлог лета током мандата у Хрватској, док јој се структура још склапала.

Ни то није одузело ништа од ужитка читања, дапаче, сад ме је вукла и радозналост да видим шта је од мојих скромних сугестија усвојено. Накратко сам била разочарана јер сам мислила да су ми „украли" назив будуће аутобиографије, али сад видим да је код њих реч живот у множини па ми је лакнуло.

Први утисак серије и књиге, наравно, јесте количина ресурса који су на располагању старијим америчким дипломатама, не само амбасадорима. Океј, количина свечаних хаљина које су на располагању амбасадорки Кејт Вајдлер у серији (одлична Кели Расел) можда је фикција, али брзи моторни чамци у Цавтату на располагању особљу амбасаде, број млађих дипломата на које се може ослонити, укупан број особља ангажованог у представништвима и буџети јесу америчка реалност која ствара нову реалност на терену широм света. 
Књига „Недипломатски животи" је врло добро структуирана. Почиње Биловим искуством у Вијетнаму, Стејт департменту и Москви, Лин се укључује у Танзанији, где су заједно службовали и венчали се, наставља се хронолошки како је напредовала Билова каријера, преко Бугарске, САД, Босне, Хрватске до СРЈ.

Билови пасуси су дужи, нешто уздржанији, информативни и врло поучни, поготову нама који смо у дипломатију стигли под старе дане, а који смо пре тога били пасионирани пратиоци америчке политике на Балкану. 
Поглавља које је написала Лин су нешто личнија, шармантна и духовита, али с пуно прецизних опажања. Без имало патетике осликавају другу страну негламурозног дипломатског живота који подразумева синхронизовање бриге о троје деце различитих узраста с каријером оца породице, наставка личног академског образовања паралелно с постојећим професионалним ангажманима (ово ми је посебно блиско) и самосталног обликовања појма улоге жене америчког дипломате.

Главна нит њених пасуса је промена положаја жене у друштвима Велике Британије, одакле је Лин родом, и САД током времена. Вешто балансирајући између постојећих оквира које никад априори не доводи у питање, Лин нас подсећа на битне тренутке у англосаксонском свету када су жене напредовале у својим каријерама политичара, судија, дипломата и академских радника кроз систем, унапређујући га без радикалног одбацивања постојеће добре праксе. Наводи и примере двојаких стандарда и мање или више дипломатски увијене мизогиније коју су на тим путевима искушавале. Колико ми је тек то познато. 
Кад примети да су жене истакнутих хрватских политичара током раних деведесетих махом носиле „ескада" гардеробу, то није само обична женска опаска, већ способност уочавања тренда који има значајну друштвену поруку. Управо зато јој није било тешко да у Хрватској, на пример, пробије лед и искорачи из удобности добротворног рада резервисаног за жене дипломата и крене у реализацију пројеката као што је преко потребно деминирање у земљи разореној ратом.

Баш као што је то Лин урадила у свом делу књиге „Недипломатски животи", подсећајући нас да постоји велики простор слободе који и саме можемо да освојимо ако се не плашимо површног суда јавности, таблоида и криптотаблоида, аутори серије „Дипломата" подсећају нас да је само једна жена пре америчке амбасадорке Вајдлер била амбасадор у Уједињеном Краљевству, док се она изборила да несметано има права на дискретан интимни живот чак и с високим британским званичницима. 
И Бил у својим поглављима наглашава значај личног заузимања, у систему и кроз систем, за своја уверења и каријеру која дају резултате ако смо спремни да платимо краткорочну цену осуде или неуспеха док напорно и посвећено радимо даље. Имао је срећу да дуго ради и учи уз Лоренса Иглбергера, на чему му завидим.

Вешто су, као и у серији, описане позадинске битке у Стејт департменту, мање или више сарадње с другим министарствима и институцијама, те импликације тих околности. 
Неретко спомиње личности с којима сам и сама сарађивала, попут Роберта Гелдбарда, Боба Нормана и Џима О'Брајана. Поглавље о Хрватској подсећа нас колико су се приступ америчког Стејт департмента и Министарства одбране разликовали према Туђмановој администрацији. Иако у Србији врло непопуларна, државна секретарка Мадлен Олбрајт дала је легитимитет и подршку странкама које су, видеће се, током времена имале много коректнији став према Србима у Хрватској него Туђман.

Бил се не устеже да спомене грешке које је правио учећи из њих, махом се према њима сада односећи с дозом преко потребног хумора. 
У Бугарској, у којој су већ почела транзициона превирања, због једне брзе опаске током саслушања у Сенту обавезном за будуће амбасадоре, гневни грађани дочекали су га с транспарентима – Тито, Стаљин, Монтгомери – велика тројка. Јелена Милић, Војислав Шешељ, Мило Ломпар, рецимо. Када је Иван Звонимир Чичак, врло слојевита личност хрватске активистичке сцене, покушао да му спочита крваву ратнозлочиначку улогу САД у војно-полицијској операцији „Олуја", Бил је изјурио из собе у којој су се сусрели, да би тек потом схватио да је у властитој резиденцији. 
Обоје смо се неретко сусретали са злонамерном постпродукцијом наших активности и то је, верујем, једна од осовина нашег пријатељства и разумевања. Иако је књигу објавио српски издавач („Клио"), Бил се не устеже да опише своју улогу у ретроактивном прибављању сагласности хрватске стране за прелете летелица САД током бомбардовања СРЈ. 
Поглавље о СРЈ је искрена критика и гнев услед начина на који је Стејт департмент допуштао да хашки тужиоци кољу вола за кило меса, слепи за сложене околности у којима се нашла постмилошевићевска Србија на челу с премијером Ђинђићем и председником Коштуницом. Но, оно је и сведочење о томе колико слободе има амерички амбасадор да макар покуша да сам кроји политику администрације у земљи пријема, уз опаску да се депеше америчких дипломата неретко пишу на основу процене шта актери Вашингтону желе да чују. Посебно је на јасан начин описана штета коју је саслушање Љубише Бухе у Словачкој имало по самог премијера Ђинђића. 
Иако га ту не именује конкретно, Бил истиче да је улога Владимира Поповића у покушају америчке администрације да у Србији допринесе развоју слободног новинарства била врло штетна. И ту смо врло сличног мишљења, с тим што ја додајем да је управо Поповић својом незаситом жељом да буде главни, делујући без координације, натоварио покојном премијеру Британце на врат, предајући им у руке Буху који је, да би спасио себе, оголио проблеме с којима је Зоран Ђинђић тек требало да се носи својим методама и динамиком. 
Билова процена актуелних прилика на Балкану и сугестије за даље, и те како су вредне разматрања. Да оставимо читаоцима овај драгоцени део без конкретнијег осврта.

Натукнућу само да је ђаво у детаљима, а рецензент „Недипломатских живота" је Мирослав Лајчак. Као и цела књига, и ово поглавље написано је врло дипломатично, с дозом конструктивне неодређености, демонстриране тако да се у књизи спомену и Сребреница и Јасеновац без поближег изјашњавања о природи тих злочина. Неназивање судбине Срба у Хрватској геноцидом једна је од ређих озбиљних критика које имам. С друге стране, Бил је усвојио моју сугестију да именом спомене свог сарадника Берта Брауна, мог драгог пријатеља и ментора, уз чију је помоћ отворена америчка амбасада у Београду после бомбардовања. 
Излазак књиге пратио је велики број Билових интервјуа датих за широки спектар српских медија. Мило ми је што сам уочила да прави разлику између Отпора и садашњих студентских протеста, о чему је на овом месту већ било речи, те да је опет споменуо поделу Косова као могуће решење садашњег ћорсокака, у шта и сама дубоко верујем. 
Док их је венчавао, амерички амбасадор у Танзанији поручио је Билу и Лин: „А сада идите и забављајте се." Сведок сам, и током мојих посета селу код Цавтата, да је то и даље и те како случај. Верујем и да ће се многи читаоци забављати учећи из ове шармантне поучне књиге.

*Политички аналитичар

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа