standard.rs
Siniša Ljepojević - Nemačka predvodi EU protiv Rusije i Kine
Siniša Ljepojević
10-12 minutes
U senci američkih izbora, Nemačka se odlučila za zaoštravanje odnosa sa Rusijom i Kinom i tako prihvatila američku projekat koji na kraju može imati ozbiljne posledice
U senci haosa i neizvesnosti oko nedavnih predsedničkih izbora u Americi, u Evropskoj uniji (EU) je u toku proces temeljnih geopolitičkih promena koje predvodi Nemačka. Zvanični Berlin se opredelio za prekid saradnje sa Rusijom i u velikoj meri sa Kinom i, takođe, saveznicima tih zemalja. Nemačka zahteva da to njeno opredeljenje prati i cela EU kako bi se, zajedno sa Amerikom, u tom obnovljenom neprijateljstvu stvorio „moćan zapadni blok". Jedino što je, međutim, neizvesno jeste ko će u toj geopolitičkoj promeni platiti veću cenu.
Istorija nas uči da je obnova neprijateljstva prema drugima pre svega znak slabosti a ne moći a, utisak je, i u ovoj evropsko-nemačkoj geopolitičkoj promeni se to iskustvo potvrđuje. EU je, naime, već dugo u dubokoj političkoj i ekonomskoj krizi koja je zahvatila i samu Nemačku, što je dovelo i do podela među evropskim saveznicima. Očigledno je da Berlin pokušava da očuva svoju lidersku poziciju u evropskoj integraciji, koja se sve češće dovodi u pitanje, obnovom starih predrasuda prema Rusiji, a sada i Kini.
Veruje se da EU može da sačuva samo pretnja spolja, u ovom slučaju pre svega od Rusije. Istovremeno, Nemačka takođe veruje da se EU može spasiti – i naravno zadržati vodeća pozicija Berlina – samo uz pomoć Amerike. U prevodu, Nemačka je ponovo kapitulirala pred Amerikom i priključila se američkom projektu sukoba sa Rusijom i Kinom.
Nemačka uvreda Rusije
Nemačka, međutim, u taj projekat neprijateljstva ulazi i sa velikom senkom. Naime, do ujedinjenja Nemačke je došlo zahvaljujući Sovjetskom Savezu i kasnije Rusije kao njegovog naslednika. Bez podrške Moskve nikada ne bi došlo do tog ujedinjenja. Cela Evropa je tada bila protiv toga. Tadašnji predsednik Francuske Fransoa Miteran je lično putovao u Moskvu i od Mihaila Gorbačova tražio da ne dozvoli ujedinjenje Nemačke. Gorbačov je to odbio. Potom je Gorbačovu telefonirala britanska premijerka Margaret Tačer i predložila mu da, ako već ne želi da spreči ujedinjenje, onda barem zadrži sovjetsku (rusku) vojsku na teritoriji Istočne Nemačke. I to je Gorbačov odbio.
Na osnovu te istorijske podrške Moskva je očekivala novu fazu prijateljstva sa Berlinom i na neki način trajnu saradnju. Nemačka je bila viđena kao neka vrsta izlaza Rusije ka Evropi i zastupnika ruskih interesa. Istovremeno, Nemačka je dobila ulogu izlaza Evrope ka Rusiji i njenom tržištu. Iznad svega se očekivalo da će Nemačka imati više razumevanja za Rusiju i njene interese. I to je zaista, na obostranu korist, funkcionisalo neko vreme, posebno tokom prvog mandata predsednika Vladimira Putina. Ali, kako je kriza i u Nemačkoj i u EU postajala sve dublja i veća, Berlin je postepeno napuštao saradnju sa Moskvom i oživljavao neprijateljstvo.
Kap koja je prelila čašu je, prema ocenama većine hroničara u obema zemljama, afera sa navodnim trovanjem ruskog opozicionara Navaljnog. Nemačka kancelarka Angela Merkel optužila je Rusiju za trovanje iako je, kako se zna u političkim krugovima, znala da to nije tačno. U Moskvi je to ocenjeno kao zabadanje „noža u leđa" tako da dosadašnji odnosi Rusije i Nemačke praktično više ne postoje. Merkelovu je podržao i francuski predsednik Emanuel Makron, a to je podržala i EU, što je takođe značilo kraj saradnje Nemačke i Rusije. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen je čak izjavila da je obnova geopolitičkih odnosa sa aktuelnom Rusijom „nemoguća".
Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen tokom sastanka sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom (Foto: Sputnik/Aleksiy Nikolskiy)
Nemačku poziciju je najdirektnije objasnila ministarka odbrane i vršilac dužnosti lidera vladajuće Hrišćansko-demokratske unije Anegret Kramp-Karenbauer (AKK) u dva intervjua medijima u julu i oktobru ove godine. Ona je objasnila da Nemačka pripada Zapadu i vezana je za Zapad (Westbindung) i taj status je Nemačkoj, prema njenim rečima, dala Amerika. „I to nas tesno veže za NATO, EU, Vašington, Brisel. Pariz i London".
To, s pravom, kako tvrdi, pozicionira Nemačku protiv „romantičnih fiksacija" o vezama sa Rusijom i „neliberalnih država koje odbacuju partije i parlamente", drugim rečima – Kine. Ona predlaže da se EU uspostavi kao tržišna zona koja će biti dostupna samo onima koji slede takozvane „evropske vrednosti". I takva pozicija Berlina i EU je, ocenjuje AKK, „rešenje za nemačko pitanje, to je ono na čemu je Nemačka". Jednostavnim rečnikom, AKK otvoreno preti Rusiji i Kini.
To je zahvalnost Nemačke za sve što su Moskva i Peking učinili ne samo za ujedinjenje te zemlje, nego i za podršku u njenom naučnom, tehnološkom i privrednom razvoju. Nemačka postaje neprijatelj onima koji su joj najviše pomogli: Rusija ujedinjenjem, jeftinom energijom i naukom, a Kina tehnologijom i gotovim novcem u najkritičnijim momentima 2008. i 2009. godine tokom finansijskog sloma. Tačno je, doduše, da prijateljstva postoje samo u privatnim životima ljudi, a da države imaju samo interese. Ali ipak neki minimum balansa mora da postoji. Nemačka je uvredila Rusiju. To bi ipak moglo da ima ozbiljne posledice.
Francuska ucena
Za prihvatanje američkih geopolitičkih zahteva i praktičnu kapitulaciju, Nemačka očekuje da Vašington prihvati Nemačku kao lidera EU koju bi uvažavao kao „ravnopravnog svetskog partnera". Drugim rečima, Nemačka ima ambiciju da postane supersila koja predvodi „EU imperiju". Mnogi, s druge strane, vide u tome i zabrinjavajući proces metamorfoze Nemačke, sličan onom uoči Prvog svetskog rata kada je imala ambiciju da uredi Evropu. Drugim rečima, „nemačko pitanje" je ponovo oživljeno i nije rešeno, kako to tvrdi AKK.
Ali, tu su i ambicije Emanuela Makrona. U stvari, pravi nemački problem je situacija u samoj EU. Njena liderska pozicija je ugrožena i najviše je na udaru Francuske, najbližeg nemačkog evropskog saveznika. Suočen sa domaćim problemima, a istovremeno politički poprilično oslabljen, francuski predsednik Emanuel Makron pokušava da traži izlaz kroz nametanje svoje vodeće uloge u EU. Makron, svestan da je ne samo on nego i vlast Angele Merkel dobrano oslabljena, nastoji da iskoristi tu krizu i situaciju u kojoj je Berlin oslabljen.
On postaje zagovornik već viđenih ideja takozvane „duboke države" da se „Evropa reformiše" po sistemu „velikog resetovanja", šta god to moglo da znači, i da se izvrši reforma Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. I to na način predloga „duboke države" u kojem su najzanimljiviji zahtevi da se smanji pravo veta stalnih članica i da u Savetu bezbednosti budu i predstavnici nevladinih organizacija.
Francuski predsednik Emanuel Makron u zagrljaju sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel na ceremoniji dodele nagrade Karla Velikog u Ahenu, 10. maj 2018. (Foto: Reuters/Wolfgang Rattay)
Ali, u smislu Makronovog angažovanja protiv Nemačke, najbolja ilustracija su pregovori o izlasku Velike Britanije iz EU i trgovinskom sporazumu. Nemačka je za sklapanje trgovinskog sporazuma, a Francuska uporno minira bilo kakav sporazum, što otvara put konačnom izlasku Britanije 31. decembra ove godine bez sporazuma (No Deal). Iako to pogađa i samu Francusku, izlazak Britanije bez trgovinskog sporazuma bi, ipak, najviše pogodio Nemačku. Britanija je najveće nemačko tržište u Evropi, a njen izvoz je, zbog neizvesnosti, već opao za 27 odsto.
Kroz blokiranje Bregzita, Makron, u stvari, želi da oslabi Nemačku. To je dovelo do najnižeg nivoa odnosa Francuske i Nemačke u poslednjih pet decenija. Istovremeno, Francuska blokiranje pregovora sa Britanijom koristi i kao ucenu Nemačke da prihvati francusku ideju o trajnom EU fondu iz kojeg bi se finansirali dugovi zemalja članica, naravno, pre svega Francuske. Nemačka uporno odbija tu ideju.
Apsurdna pozicija
To su odnosi unutar evropske integracije, ali na nivou EU ipak je prihvaćen američki projekat zaoštravanja odnosa sa Rusijom i Kinom, koji u evropskoj javnosti predvodi Nemačka. Iako je svima jasno da bi to moglo biti pogubno, većina prihvata jer se veruje da bi zaoštravanje odnosa pre svega sa Rusijom i generisanje njene pretnje, kao i priklanjanje Americi, moglo da nekako spasi EU i održi njeno postojanje. To je, prema rečima predsednika Evropskog parlamenta Šarla Mišela, put ka stvaranju „strateške autonomije" EU. Apsurdno, ali to je pozicija Brisela.
Većina hroničara-političkih svedoka ocenjuje da je sve to jedna velika iluzija i da Nemačka, pre svega, ponovo pravi istorijsku grešku. Jer, činjenica je da ni Nemačka ni EU jednostavno ne mogu bez Rusije i Kine. EU, uključujući Nemačku, zaostaje u razvoju novih tehnologija, posebno telekomunikacionih. U velikoj meri tehnološki zavisi od Kine, a naučno od Rusije. Te tehnologije nema ni Amerika, pa Evropa nema gde da ih nabavi. U stvari, ako je suditi prema političkim krugovima u Berlinu, očekuje se da Rusija i Kina nastave sa isporukom tehnologije, opreme i energije, u slučaju Pekinga i novca, a da EU sprovodi neprijateljsku politiku.
„Nee lošo, ama ne biva." To je teško razumljivo očekivanje jer realnost je drugačija. Rusiji i Kini je sve jasno i to je ono što lideri EU nikako da razumeju. Dosadašnji odnosi EU i Rusije više ne postoje, a predsednik Kine Si Đinping je u predavanju u vojnoj akademiji poručio da Kina neće nikoga da moli za bilo šta i da ima potencijal za vođenje takve politike.
Kineski predsednik Si Đinping vrši smotru počasne garde na ceremoniji dočeka venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura ispred Velike sale naroda, Peking, 22. septembar 2013. (Foto: Reuters/Kim Kyung Hoon)
Jasno je da u Evropi nema političke snage, a ni dovoljno razuma; vidljiv je samo strah, ali ne i vizija izlaska iz krize. Došlo je potpuno nerazumno, gotovo suludo vreme koje podseća na iskustvo izraelskog diplomate Abe Ebana koji je rekao da se „ljudi i države ponašaju razumno tek kad iscrpe sve druge alternative". Samo, da ne bude kasno. Jer, Evropa će, uljuljkana u iluziji o svojoj snazi i važnosti, u geopolitičkom sukobu velike trojke (Amerike, Kine i Rusije) na kraju ostati usamljena, bez prijatelja na bilo kojoj od strana.
Siniša Ljepojević je novinar i publicista sa prebivalištem u Londonu i dugogodišnji saradnik Novog Standarda. Autor je nekoliko knjiga, među kojima je i „EU protiv Evrope, uspon i pad evropskog projekta". Ekskluzivno za Novi Standard.
Naslovna fotografija: Sean Gallup/Getty Images
Izvor Novi Standard
BONUS VIDEO:
