Балканска лекција „од НАТО“

Андреј ГАНЖА (Украјина)

Балканска лекција „од НАТО"

Генерални секретар НАТО Хавијар Солана наредио је 24. марта 1999. године команданту снага алијансе у Европи, америчком генералу Весли Кларку, да започне рат против Југославије. Отад је прошло више од десет година...

Том злочину не види се краја ни до дана данашњег. Разбијање Југославије се наставља. Откидање од савремене Србије „црквене земље" историјске Србије, трагичне „Земље црних косова", Косова – није резултат догађаја из 1999. године, већ етапа уништавања суверене европске словенске земље. Предстоје нови конфликти. Јер Европска унија није испунила своја обећања, нити је могла пронаћи излаз који би задовољио обе стране – и Србе, и албанце.

Какве су геополитичке последице „балканске кризе", ко је у њој победник, а ко поражени, показаће не тако далека будућност. Уосталом, понешто је јасно већ данас. На пример, за Украјину. Јер оно што смо ми називали „наранџаста револуција", до 2004. године називало се кудикамо мање поетично: „југословенски сценариј". Тојест, освајање власти после избора и путем протеста против изборних резултата.

Разбијање Југославије у 90-има годинама прошлог века и до данас изазива чуђење због своје брзине, суровости и суптилног лукавства. И због тешког поимања: зашто? Зашто је НАТО, алијанса земаља, које се толико поносе својом мирољубивошћу и приврженошћу хришћанским вредностима, тако немилосрдно бомбардовао градове Југославије. Поред осталог Ниш, древноримски Ниш, место рођења римског императора Константина, Великог и Равноапостолског.. Оног истог који је хришћанство учинио доминирајућом религијом Европе. Није ваљда да им ништа свето није, па чак ни историјско памћење?

Памћење, може бити, и јесте, али су геополитички циљеви важнији. А Југославија је сметала њиховом остварењу. Европљани то нису нешто посебно ни крили. Мишел Колон, коментатор белгијског недељника „Солидарност" (Solidaire) је уочи самог рата, у марту 1999. године, веома сажето и кратко дефинисао основне „злочине" Југославије пред демократским Западом (1). Сам наслов много говори. „Задаци Запада у његовом рату против Југославије". Сасвим укратко ћу изложити садржину поимања М.Колона. И изнети своје мишљење.

 

1. „Злочин" против транснационалних корпорација.

Југославија до последњег тренутка није желела да се одрекне од стицања у поратно време социјалних добара ради дивота дивљег капитализма. Које су јој од 1989. године стално нуткали Светска банка и Међународни монетарни фонд: њиховим планом било је предвиђено да се отпусте с посла два на свака три радника. Масовни штрајкови тада су захватили све југословенске републике, доводећи у фотељу председника Србије, лидера комуниста Слободана Милошевића, тада још не „ратног злочинца", а касније респектабилног политичара, достојног позива чак и у Рамбује (најпознатија резиденција француских председника). Националистичка осећања подгрејавана су од стране чак и локалне ситне буржоазије, чије је деловање обично контролисао Запад.

Касније је у Југославију, наравно, ушло неколико транснационалних корпорација (ТНК), а сем тога, почела се развијати крупна национална буржоазија. У земљи је, додуше, још увек било мало приватизованих предузећа, у њеној привреди сачуван је значајан државни сектор, што је омогућавало Југославији наду да ће „вршити контролу" делатности западних корпорација у својој економији.

Свака земља на то има право. Тим пре што су Југословени били поучени горким искуством „доброчинства" које су ТНК пружале суседној Албанији: национална богатства те земље су опљачкана, а основне фабрике и базична инфраструктура разорени. Политичка и економска мафија Сали Берише, коју је на власт довео Вашингтон 1991. године посредством стварања преварантских финансијских пирамида, у целости је и потпуно украла од народа сву уштеђевину. У резултату је сваки шести албанац био принуђен да емигрира, како би избегао беду која је завладала у земљи. Проћи ће мало времена и све те дивоте ћемо на сопственој кожи осетити и ми, наследници СССР (МММ, Дом Селинга, Меркуриј, Киј-труст, сећате ли се?).

Југославија није желела да се слично деси и са њом. И у томе је њен први злочин. Ни једна земља нема право да пружа отпор транснационалним корпорацијама.

 

2. „Злочин" против НАТО

Југославија је одбијала да уђе у НАТО, алијансу која је од 90-их година преживљавала период гигантске експанзије, а која је имала за циљ опкољавање Русије. Практично целокупна буржоазија и политичка елита источноевропских земаља били су послушни извршиоци налога из Брисела. Они су добро схватали да у случају народних побуна могу рачунати на помоћ НАТО, који ће „докусурити нереде". Као што то, уосталом, рачунају и данас.

За спровођење такве политике експанзије НАТО, а уједно култивисања јавног мнења било је неопходно оно што је М.Колон означио као „маркетиншка операција". Њена суштина је у следећем: „Погледајте како се цепкају на делове ти дивљи народи. Ми, НАТО, потребни смо ради тога, да у тим земљама заведемо мир и ред". А то да су управо Вашингтоин и Берлин распалили српско-албански конфликт – то су медији који су под њиховом контролом скромно прећутали.

Стога су преговори заинтересованих страна у Рамбујеу просто представљали комедију. Никада велике државе не би селе за преговарачи сто са Србима и албанцима, тим пре што су Срби већ у току неколико месеци предлагали да се пружи максимална аутономија косоварима. Међутим, прави циљ НАТО није био за давање аутономије Косову. Циљ је био да се уведе своја војска на територију Југославије и да се тамо инсталирају војне базе. НАТО није желео било какво решење „проблема". На протиув, циљ је био да „проблем" опстане како би се оправдало испрограмирано уништење југословенске армије која је имала ту „дрскост" да брани сопствену земљу. Ето у томе и јесте други злочин Југославије. Ни једна земља нема право да одбије ту „част" да позове НАТО.

 

3. Географски „злочин". Отворите географски атлас на страни где је приказана Југославија. Ако је на мапи лепо приказана мрежа река и речица, по њој се може судити о стратешком значају Дунава. По својој дужини (2850 километара), површини базена (800 хиљада квадратних километара) и обиму воде Дунав је најзначајнија река у Европи изван територије Русије. Спајајући југо-исток Европе, балканско-црноморски регион са севером и западом (Хамбургом и Ротердамом), Дунав не може а да не постане основна транспортна артерија Европе XXI века. Нарочито ако се имају у виду проблем загађивања околне средине и преоптерећеност аутопутева.

То је директни и јефтини пут према нафти и природном гасу Каспијског мора и Кавказа и зато је схватљиво што би Берлин и Вашингтон хтели да га контролишу у потпуности. И зато су оба та „модератора" НАТО били јединственог мишљења: Југославију треба лишити те транспортне артерије. Дакле, трећи „злочин" Београда састојао се у томе, што се он налази на стратешки важној тачки Дунава.

Скренућу вам пажњу да ове наглашене формулације нису моје, већ евроатлантисте Колона. Иако бих и ја могао навести пар „злочина".

Као прво, „ресурсни злочин". Ако се узме само Косово, овде су концентрисана најцењенија налазишта корисних руда у Европи – злата, кадмијума, цинка – маса метала. Процењена вредност само једног рудника – Трепче (олово и цинк) износи око 5 милијарди долара. Тај регион традиционално је богат рудама, али ето несреће – сви су рудници припадали држави Југославији. А то само по себи није подношљиво за ТНК. Ни једна земља нема право да самостално располаже својим богатствима.

А последњи „злочин" је понајпре историјско-меморијалног карактера. Југославија је била дрска да практично током целокупне своје историје не слуша европске препоруке и чак самостално решава питања организације сопствене државне власти. Када је Европа организовала балканске земље после 1878. године, практично су сви послушно у својству својих краљева прихватили представнике германских аристократских домова: Бугарска – Батенберга, а потом Кобурга; Грчка – Вителсбаха; Румунија – Гогенцолерна-Зигмарингена. И једино су „дрски" Срби допустили себи да прођу са сопственим краљевима – Обреновићима и Карађорђевићима. То је, рекло би се, ситница, али је то она ситница коју не заборављају силне државе.

И, најзад, последње: по списку, а не по суштини. Постоји изрека: „Ма о чему причали мушкарци, на крају се прича своди на паре и секс". Тако је и овде: ма какве заједничке акције остваривали Европска унија и алијанса, они размишљају о Русији. Јер, по резултатима Другог светског рата зона руског утицаја досезала је до Јадранског мора. Макар мало уз помоћ подложног управљању извана маршала Тита, али је ипак досезала. И то је био страшни сан европских геополитичара почев од краја XVIII века. Јер Балкан је мекано ткиво Европе.

Управо зато је задатак уништења руског утицаја на Балкану, откидање од њега природног историјског савезника – Срба – оствариван са таквом суровошћу. Јељцинов режим се томе није нарочито противио. У резултату се моћни потенцијални балкански савезник претворио у сићушну земљу, која је од 2006. године, после одвајања Црне Горе, лишена чак и изласка на море. И руковођену, свакако, од стране прозападних политичара. Потом су је лишили Косова, тојест, ресурсне базе. Запад и НАТО убијају намртво.

И тако није згорега сетити се речи Хавијара Солане поводом догађаја из 1999. године: «То је модел наших будућих војних операција». Европска унија и САД нису крили своја расположења поводом будућих перспектива, а Збигњев Бжежински је претпостављао чак и вештачко стварање «Балкана на Кавказу».

Сада, када су се Американци заглибили у Ираку, набили цене нафте (учинивши Русију богатом земљом) и иницирали светску финансијску кризу, ти се планови чине мало вероватним. Али крајем 90-их година изгледали су сасвим реалистично. И подела Русије на три аутономије (Европску, Западносибирску и Далекоисточну) било је за тог истог Бжежинског просто на дневном реду. Природно, са доступом заинтересованих земаља ресурсној бази тих региона.

Правила НАТО, одшлифована на Југославији, проширују се, дакле, на све земље Европе. А можда и Евроазије.

____________________

(1)   Collon М. The West's objectives in its war against Yugoslavia. Solidaire, 31.03.1999.

 

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2495

Барозова „мапа пута“ замениће Повељу ОУН

Петар ИСКЕНДЕРОВ

Барозова „мапа пута" замениће Повељу ОУН

Недавни реизбор шефа Европске комисије – највишег извршног органа Европске уније – Португалца Жозе Мануела Бароза, прошао је глатко. Бриселска бирократија унапред се осигурала од евентуалних изненађења. Кандидатура „новог старог" председника била је усаглашена на нивоу руководилаца свих 27 земаља – чланица ЕУ још у јуну, а посланицима Европског парламента остало је само да потврде унапред донесену одлуку.

Истина, нису се сви европски посланици сложили са намењеном им улогом „послушне већине". Лидер који се активно залагао против кандидатуре Бароза из фракције „зелених", Француз Данијел Кон-Бендит (један од идеолога студентских протеста у Француској 1968. године), окривио га је због непостојања „детаљног и убедљивог политичког програма". По речима Француза, шеф Европске комисије превише се бавио слободом тржишта и испустио је из вида сазрелу социјалну кризу. Европски социјалисти такође су нагласили да је Европска комисија занемаривала социјалне проблеме. Међутим, однос гласова у Европском парламенту није дозволио опоненту Бароза да рачуна на успех.

Сам Португалац је препун оптимизма. Када је прошле недеље одржао предавање на универзитету у Питсбургу у оквиру самита „велике двадесеторице" који се одржавао у том граду, он је у духу познатих теорија о «светској влади» изјавио да је неопходно осигурати глобално руководство Европе и САД. «Једино Европа и САД са нашим глобалним утицајем, нашом економском моћи и општим вредностима имају критичну масу да понуде усаглашено и позитивно светско лидерство», - изјавио је он. Он је чак позвао да се у циљу што скоријег остварења тог циља усвоји својеврсна «мапа пута». Почетком новембра у Вашингтону треба да се одржи редовни самит ЕУ – САД, и господин Барозо је већ предложио да се на том самиту и размотри та «мапа пута». «Биће то значајан сигнал за свет да ми намеравамо да јачамо стратешки карактер наше сарадње, одржавајући везе са другим земљама у трагању за новим односима партнерства и новим мултилатералним стратегијама. То ће такође бити сигнал да ми намеравамо да заједнички усмеравамо делатност структура глобалног руководства» - отворено је изјавио шеф Европске комисије, очигледно са намером да развије своје излагање на мајском заседању «Билдербершке групе» у атинском предграђу Виљамени.

Имајући у виду тежње Жозе Мануела Бароза ка стварању трансатлантске светске владе – тешко да се треба чудити једној од првих одлука које су усвојене у Европској комисији после његовог реизбора. Рдаи се о одобравању властима Косова неповратног кредита у висини од 100 милиона евра. За те потребе биће искоришћени такозвани «предпридружујући фондови» Европске уније – намењени за пружање помоћи потенцијалним члановима ЕУ. Међу клијентима ЕУ који имају статус кандидата за укључивање у Европску унију су Македонија, Турска и Хрватска. У штабу Европске комисије обећали су да ће и даље годишње издвајати за Косово најмање 70 милиона евра током, најмање, наредне три године. У петак (25 септембра) одговарајући споразум потписали су у Приштини шеф косовског представништва Европске комисије Ренцо Давиди и премијер самопроглашене косовске државе Хашим Тачи.

Пикантност ситуације своди се на то, да се не тако мала у условима глобалне економске кризе средства издвајају неповратно не земљи – кандидату, већ територији коју не признаје пет чланица Европске уније – Грчка, Шпанија, Кипар, Румунија и Словачка. Другим речима – Жозе Мануел Барозо (а сличне одлуке не могу се доносити без његове сагласности) и Европска комисија су изједначили Косово са Турском, Македонијом или Хрватском – чија државна независност није у питању са аспекта међународног права чак ни код њихових најљућих опонената.

Чак штавише, данас нема никаквих основа за претпоставку да ће Косово икада добити признање од стране свих земаља – чланица ЕУ. А без тог признања говорити чак о далеким перспективама чланства Косова у тој организацији малтене је бесмислено. На против, премијер Шпаније Хосе Луис Родригес Сапатеро је прошле недеље изјавио на конференцији за штампу у штабу ОУН у Њујорку у оквиру 64-тог заседања њене Генералне скупштине, да Мадрид «неће променити свој став и неће признати независност Косова». Аналогни став потврдила је ових дана и влада Словачке. Како је изјавио у току своје недавне посете Москви словачки министар иностраних послова Мирослав Лајчак, «Словачка није признала независност Косова, пошто су приликом решавања питања његовог статуса прекршене норме међународног права». По његовим речима, «не можемо се такође сложити са тиме, да приликом одређивања који принцип је од доминантног значаја у случају Косова, одлуку није донела међународна заједница у лику Савета безбедности ОУН, већ су одлуку донеле поједине државе».

Дакле, Европска комисија је, у суштини, санкционисала издвајање стотина милиона евра за припрему пријема Косова у Европску унију упркос јасно исказаном ставу низа својих земаља-чланица – тојест, за будуће ефемерно признавање. Познајући скрупулозност бриселских рачуновођа, закључак се намеће сам по себи. Пред Европску комисију данас је постављен задатак да по сваку цену «увуче» Косово у Европску унију. Да га «увуче» поред осталог и кроз главе оних земаља-чланица организације, које су против најгрубљег кршења норми међународног права у косовском случају. А упоређивање рокова доношења одлука омогућава нам да тврдимо, да је чланство Косова у Европској унији један од елемената те исте «мапе пута», о којој је поведао питсбуршким студентима Жозе Мануел Барозо.

Управо политичка наруџбина објашњава све спољашње апсурдности политике ЕУ према Косову – а уједно и потпуно игнорисање од стране Брисела реалних потреба друге територије, која је августа 2008. године настрадала од реалне, а не тобожње агресије – Јужне Осетије. Европски парламентарци, који су је посетили ових дана, позвали су Европску унију да разрушеној републици додели макар хуманитарну помоћ. «То што сам видео овде нисам видео за време рата у резултату кога се моја земља распала у делове. Ни у Хрватској, ни у Босни и Херцеговини, ни на Косову нису биле подвргнуте рушењу школе, болнице и друге цивилне установе. Очигледно да је против народа Јужне Осетије извршен геноцид» - изјавио је потпредседник Скупштине Србије Божидар Ђелић. А посланик Народног собрања Бугарске Драгомир Стројњев саопштио је, да се «први пут нашао на том месту и потресен је оним што је видео». «Био сам у Либану и на Косову, али овако нешто нигде нисам видео» - посведочио је бугарски посланик.

Међутим, у политичке пропорције Брисела хуманост, по свој прилици, не улази, као ни међународно право. Постоји «мапа пута» на путу ка «светској влади» и управо тог документа, а не Повеље ОУН, Европи следује да се држи у наредним годинама.

_______________________

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ, старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј»

 

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2493

Тадић или Николић – Запад је већ изабрао

Борис АЛЕКСИЋ (Србија)

 

Тадић или Николић – Запад је већ изабрао

 

Председник Србије Борис Тадић је већ дуго времена инструмент у рукама Запада. Режим Демократске странке је 2001. године промовисао слепо ослањање на САД и ЕУ, занемарујући Русију и Кину. Нови политичари који су на власт дошли на крилима НАТО пакта са темеља спаљене Скупштине СЦГ (данас Скупштине Србије) ругали су се „заосталом и нецивилизованом Истоку". За тих девет година они нису успели да обезбеде ни безвизни режим са ЕУ, док је економска криза у Србији постајала све тежа. Према званичним подацима Народне банке Србије спољњи дуг Србије је ове године превазишао износ од $30 милијарди иако је 2003. године износио $12,3 милијарди, а било је пројектовано да ће 2010. године износити $10,5 милијарди, док је милион људи на ивици беде

Међутим, режиму је требало дуго времена да схвати како помоћ мора да потражи на другој страни - на Истоку. Председник Борис Тадић је у том смислу изјавио да се Србија ослања на четири стуба у међународним односима ЕУ, Русију, САД и Кину.¹ Дакле, ранијим „стубовима" су придодате Русија и Кина. Наравно, јасно је да је Тадићево позивање на Вашингтон и Брисел илузорно јер из тог дела света стижу за сада само уцене упућене Београду, али ово су били први показатељи промене политике. Да ли је реч о превари?

Очигледно пркосећи Лондону и Вашингтону, Борис Тадић је преко министра спољних послова Вука Јеремића затражио саветодавно мишљење сталног Међународног суда правде о томе да ли је проглашење независности јужне српске покрајине законито?² На овај начин он је барем мало проширио маневарски простор Србије.

Тадићево прихватање мисије ЕУ - ЕУЛЕКС био је велики корак уназад и представљало је нови уступак Западу. ЕУЛЕКС у својим званичним документима Косово и Метохију третира као независну државу. У акту који носи наслов „Дођите у Европу" од 13. маја 2008. године у првој тачки се налази реченица: "Шта пут ка чланству у Европској унији значи за Косово". На крају документа се налазе ознаке аутора: тзв. специјалног представника ЕУ за Косово, ЕУЛЕКС-а и Европске комисије, што овај папир чини званичним актом Европске уније. Ова мисија ЕУ види Србе као терористе! Извесна Нита Амин (Neeta Amin) тзв. тужилац ЕУЛЕКС-а је 30. јуна 2009. године у документу са ознаком 2009-БИ-27 оптужила српске лидере са Косова и Метохије међу којима и Милана Ивановића за „организацију, подршку и учествовање у терористичким групама", „угрожавање особља Уједињених нација (ЕУЛЕКС-а) и придруженог особља" и „позив на отпор". Осведочени шиптарски терористи попут Рамуша Харадинаја, Агима Чекуа и других нису се нашли на удару тзв. ЕУЛЕКС-ових тужилаца. Они су за Брисел „демократе" на путу у ЕУ.

Када су економски проблеми у питању Борис Тадић је поново потражио помоћ на Истоку где може да је добије без уцена. Нафтна индустрија Србије је у фебруару продата руском државном гиганту Гаспрому (Гаспромњефту)³, упркос претњама из Лондона и Вашингтона према којима Београд може да прода НИС свима осим Русима. Овим потезом као и изградњом гасовода „Јужни ток" Србија ће се наћи међу малим бројем земаља чија ће енергетска безбедност у наредним деценијама бити обезбеђена. Најављени су велики и озбиљни економски аранжмани са Кином.

Поврх свега из Москве су убрзо стигле нове добре вести јер је Руска Федерација одобрила кредит Србији у висини од милијарду евра.⁴ У Вашингтону и Лондону су заиста побеснели. Да ли је могуће да Србија узима новац од неког другог, па још од њиховог највећег геополитичког противника Русије? Амерички „Стратфор" за кога многи верују да има везе са ЦИА, у аналитичком тексту „Да ли је Србија на продају?" отворено „кука" над овом чињеницом.⁵ Они се отворено питају како је могуће да се Београд одлучио на овакав потез и то само две недеље након посете потпредседника Џоа Бајдена. Стратфор покушава да умири америчке агенте на Балкану речима да „Србија вероватно неће потпасти под утицај Москве, већ да Београд сада игра на обе карте." Ипак, њихов шок се јасно препознаје у самом тексту.

Горди Американци су очекивали да ће Бајденова изјава приликом посете Србији „да САД не очекују од Београда да призна независност КиМ" бити довољна да наша држава пуном паром похрли у челични загрљај Вашингтона. Преварили су се.

Најава доласка председника Руске Федерације Дмитрија Медведева, Србији планирана за октобар, поводом обележавања 65. година ослобођења Београда, нова је прилика да се учврсте везе између две братске државе. Будући да су српски медији у највећем делу под контролом Американаца и Немаца⁶, Русија ће моћи да потпомогне развој демократије у Србији и уласком у медијску сферу.

Међутим, Вашингтон и Лондон никад не спавају. На адресу Бориса Тадића, убрзо након горе описаних потеза почеле су да стижу претње физичком ликвидацијом.⁷ Ратко Кнежевић некада саветник Мила Ђукановића у Црној Гори, а данас сарадник италијанског тужилаштва из Барија оптужио је шефове „дуванске мафије"⁸ да припремају ликвидацију Тадића.⁹ Ипак, из Кнежевићевих интервјуа и изјава српским и црногорским медијима могу јасно да се уоче паралеле које он повлачи између „дуванске мафије" и наркомафије која снабдева западно тржиште кокаином. Јавна је тајна да у свету британска тајна полиција контролише трговину хероином, док америчка обавештајна заједница влада прометом кокаина. Један плус један су увек два, а ми посредним путем, веома прецизно можемо да закључимо да иза упућених претњи Борису Тадићу стоје Американци и мафија под њиховом контролом. Ратко Кнежевић је у наведеном интервјуу који је објавио и београдски „Блиц" оптужио челнике Српске напредне странке (СНС) Томислава Николића и Александра Вучића да су се састајали са шефовима дуванске мафије у париском хотелу „Риц" током 2007. године припремајући преузимање Српске радикалне странке (СРС) и уклањање Војислава Шешеља из политичког живота Србије¹⁰. То је био први корак у пројекту стварања нове проамеричке власти у Београду. Међутим, прозападне снаге нису успеле да преузму контролу над СРС и њих је иако у тамници Хашког трибунала надмудрио професор Војислав Шешељ. Након тога они формирају нову странку СНС која се финансира са Запада сличном методом као и некадашњи „Отпор". Чести одласци Томислава Николића и Александра Вучића у америчку и британску амбасаду у Београду и њихова путовања на Запад јасно говоре о томе. Поред тога они су на недавним изборима за београдске општине Земун и Вождовац потрошили 8 пута више новца од СРС иако се не финансирају из буџета, док радикали као највећа странка добијају највише средстава из буџета Србије.

Дакле, постаје јасно на које политичке снаге Запад рачуна у свргавању Тадићевог компромитованог режима. Једног пиона под контролом Запада треба да замени други.

Како истиче посланик Српске радикалне странке Марина Рагуш, Лондон и Вашингтон рачунају на „напредне"¹¹ снаге које требају да искористе велико незадовољство радника у Србији због последица економске кризе, покрену талас масовних протеста и са улице смене владу Бориса Тадића.¹² Иронично, како су дошли тако требају и да оду. Али да ли Србија треба да буде преварена два пута на исти начин? Занимљив је податак да дневни лист „Правда" који је под фактичком контролом Александра Вућића, рекламира Међународни институт за безбедност, организацију која отворено промовише чланство Србије у НАТО пакту.¹³

Према мишљењу Марине Рагуш, Лондон и Вашингтон неће презати чак ни од терористичких напада како би остварили своје циљеве. Индикативно, 3. септембра 2009. године у војној фабрици „Први партизан" у Ужицу дошло је експлозије у којој је страдало седморо младих људи. Представници Владе су изјавили да је разлог несреће „људски фактор". Након евентуалних терористичких напада или атентата уследила би „Сабља 2" којом би у потпуности биле ликвидиране русофилске снаге у Србији. „Сабља" је акција МУП-а Србије спроведена након убиства премијера Зорана Ђинђића у којој је ухапшено више хиљада људи док су двојица важних, потенцијалних сведока тог убиства ликвидирана. Поједини новинари и стручњаци сматрају да су њу у већем делу контролисале енглеска и америчка обавештајна служба и да је њен циљ био ликвидација проруског кадра у Србији.

Наравно, Запад није спреман да тако лако опрости огроман новац који је уложио у обарање председника Слободана Милошевића, а чији корисник је био и Борис Тадић.

Да ли ће Борис Тадић наставити са својим заокретом према Истоку и тако постати отворена мета САД и Енглеске, или ће се потпуно и слепо вратити на свој стари прозападни пут остаје да се види. Можда је већ отишао предалеко.

Борис Алексић - посланик Народне Скупштине Републике Србије, Правни саветник проф. др. Војислава Шешеља, члан Централне отађбинске управе СРС.

_________________________

¹ http://www.brandmagazin.com/index.php?option=com_content&task=view&id=3484&Itemid=28

² http://www.kim.sr.gov.yu/cms/item/news/rs.html?view=story&id=4556§ionId=8

³ http://www.rtv.rs/sr/vesti/privreda/ekonomska_politika/2009_02_10/vest_112606.jsp

⁴ http://www.naslovi.net/rd/1269979

⁵ http://www.stratfor.com/analysis/20090609_serbia_sale

⁶ Џорџ Сорош потписник петиције о бомбардовању Србије има 39 одсто власништва у највећој прозападној медијској кући у Србији.

⁷ Блиц, 28.07.2009. године, http://www.blic.rs/hronika.php?id=103621

⁸ Реч је о шверцерима дувана из ЦГ у ЕУ у које Кнежевић као главне организаторе убраја Мила Ђукановића и Станка Суботића Цанета.

⁹ Исто.

¹⁰ Блиц, 28.07.2009. године, http://www.blic.rs/hronika.php?id=103621

¹¹ Овде се ради о Српској напредној странци Томислава Николића и Александра Вучића.

¹² Сведок, 08. 09. 2009. године

¹³ Правда, 28. 07. 2009. године, стр. 31.

 

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2490

Косово: Ризик од социјално-економског колапса

Косово: Ризик од социјално-економског колапса

subota, 26 septembar 2009 19:15 НовиСтандард

 

Ако ЕУ не означи економски развој као највиши приоритет, перспективе јединственог Косова биће осуђене на крах.

Мисији Европске уније за осигурање законитости и правног поретка на Косову (ЕУЛЕX) прети озбиљна криза, јер се како медђу косовским Србима, тако и међу Албанцима, појачава незадовољство њеним радом. Прво и основно - то је одсуство договора између ЕУ и косовских институција у коме би се јасно и детаљно дефинисала овлашћења те мисије.
Замршеност, разлике и спорови данас су редовна појава и таква ситуација ће потрајати све док разграничења између Приштине и Брисела буду неодређена и двосмислена. У међувремену, економски развој којег готово да и нема игра подређену улогу на позадини законитости и правног поретка, и ризик од социјално-економског колапса сасвим је реалан. Косово у потпуности и у сваком погледу зависи од увоза, новчаних дознака из иностранства, као и од оних пара које тамо троши персонал међународних организација.

Међу косовским Албанцима има људи који сматрају да мисија ЕУЛЕX делује упркос независности и потпуне државности Косова. Такво мишљење није правилно и углавном је резултат нејасности у дефиницији мандата мисије. Истовремено, исказујући ретку једнодушност са Албанцима, косовски Срби се све више окрећу против мисије ЕУ, изјављујући да покушаји ЕУЛЕX да појача контролу на граници (која се тобоже предузима ради решења проблема шверца) значи фактичко признање независности Косова од Србије. Косовски Срби такође сматрају да сарадња Београда са мисијом ЕУ представља прећутно признање независности Косова.
Овог месеца Србија је са ЕУЛЕX потписала протокол о сарадњи полицијских снага, и власти Косова су иступиле са протестом против таквог корака. Али раздор није изазвао тај протокол који предвиђа размену полицијских информација између мисије ЕУ и Београда у циљу борбе против шверца, већ је раздор изазвало то како је протокол настао. Безусловно, требало је укључити косовске власти у рад на протоколу. А ЕУЛЕX је веома неуспешно обавио те радње чији успех ће у значајној мери зависити од тога како ће их примити косовски органи власти и становништво покрајине.

Деловање етничке албанске омладине, која је рушила и палила аутомобиле ЕУЛЕX и организовала протесте против мисије и Владе Косова, само су први знаци појачавајућег незадовољства. Истовремено, мисија ЕУ ће ускоро схватити да иако су закон и ред крајње неопходни, основна њена стратегија на Косову треба да буде економски развој. Без развоја закон, ред и демократија неће имати никакве шансе за опстанак.
Прошло је десет година по окончању рата и годину и по од тренутка проглашења независности, али на Косову и даље нема привредне политике, пољопривредне политике, политике у сфери образовања, здравства, заштите околне средине и запослености становништва. Час тамо, час овде појављују се некакве назнаке о реформама, али до стадијума реализације не стижу, углавном због одсуства компетентности и снаге воље актуелног поколења политичара.
Треба се замислити над три важна момента. Као прво, процес приватизације на Косову треба започети тек након што косовски парламент преточи краткорочну стратегију економског развоја у закон. Одсуство законодавне базе ће доприносити процвату корупције и распродаји у циљу личног стицања најважнијих елемената економске базе Косова.
Друго, у центру стратегије економског развоја треба да се налази образовање. ЕУ треба да приступи припреми будућих кадрова на Косову и за Косово. Систем образовања треба да добије озбиљне инвестиције, пошто у реформама које се данас реализују не постоји виђење дугорочне перспективе.

Треће, ЕУ треба да помогне локалној привреди, убедивши суседе Косова у региону у неопходност уклањања политичких и административних баријера које спречавају излаз косовске продукције на регионална тржишта и које наносе моћни ударац извозу. Србију, Црну Гору, као и Босну и Херцеговину треба приморати да укину блокаду робама које се извозе са Косова, а Албанију принудити да смањи високе порезе и царинске дажбине на сопствену пољопривредну продукцију.
Колико снажна треба да буде власт мисије ЕУЛЕX на Косову? Јединствено мишљење овде, наравно, нећете пронаћи. Али имајући у виду постојећи ниво корупције и личних користољубивих интереса, а такође одсуство политичке воље код актуелних косовских политичара, можемо говорити о томе да је овде примењив модел међународног мандата, какав се практикује у Босни. У тој земљи Управа високог представника има широка овлашћења, што том представнику омогућава да смени оне демократски изабране руководиоце који спречавају реализацију реформи.

Међународна заједница својом чврстом руком треба одмах да истерује оне код којих мањка довољно снаге и воље за реформисање Косова. Могуће је да је то први корак који ће довести Косово до елаборисања јасне стратегије економског развоја (ако се код неког појави жеља да је напише) и то ће постати преломни моменат експеримента са косовском независношћу.

 

http://in4s.net/x/index.php?option=com_content&view=article&id=12688:2009-09-26-18-29-27&catid=67:drugi-pisu&Itemid=192

EULEX-ova „PRAVDA” -- Piše: Kosta Čavoški

Fotografije i priloge pogledati na sajtu Fonda Slobodan Jovanovic

http://www.slobodanjovanovic.org/2009/09/21/pecat-nikad-ne-laze/?lang=lat

U LAŽI SU KRATKE NOGE

Piše: Kosta Čavoški

Jedna od većih nedoumica s kojom se suočila naša sumnjičava javnost bilo
je pitanje da li na Kosovu i Metohiji UNMIK (Misiju Ujedinjenih nacija)
treba zameniti EULEX-om (Misijom EU). Kako su u to vreme sem malog broja
izuzetaka, skoro sve značajne članice EU već priznale samozvanu državu
kosmetskih Arbanasa, u našoj javnosti pojavile su se opravdane sumnje da
li će na Kosovu i Metohiji i EULEX provoditi istu politiku i da će
snažno potpomagati i učvršćivati za nas apsolutno neprihvatljivu
kosovsku nezavisnost. Čak se postavilo pitanje kako nam mogu biti
prijatelji oni koji su prijatelji naših neprijatelja, to jest kako
uopšte možemo očekivati da EULEX, kao Misija EU, može štititi naše
državne i nacionalne interese i u isti mah podržavati pretenzije
kosmetskih Arbanasa da, protivno i međunarodnom i unutrašnjem pravu,
uspostave i održe svoju nezavisnu državu.

OBMANJIVANJE NARODA

Da bi razvejali sve ove sumnje predsednik Republike Boris Tadić i
njegovi doglavnici upotrebili su bestidnu laž: uveravali su nas da će
EULEX biti politički neutralan, to jest da će obezbeđivati mir i pravnu
sigurnost, a da ni na koji način neće priznavati i uvažavati samozvanu
nezavisnost Kosmeta. A to je značilo da ukoliko EULEX i sarađuje sa
vlastima kosmetskih Arbanasa, smatraće ih lokalnim vlastima Kosova i
Metohije a ne državnim vlastima jedne nezavisne i suverene države. Iako
su upućeniji od samog početka razabrali da je to puka obmana vlastitog
naroda, običan svet, sklon duhovnoj lenjosti i olakom nasedanju
političkim lažima, nije odmah prozreo šta mu glavari govore i čime se
pri tom služe.

Nije trebalo dugo čekati pa da se i ova prevara, u duhu one narodne
poslovice - „U laži su kratke noge" - razotkrije i ogoli. Dana 12. marta
2009. godine Vrhovni sud Kosova doneo je drugostepenu i konačnu presudu
Ap.-Kž. No. 409/2008 u slučaju Florima Ejupija, poznatijeg kao Luli,
rođenog 15. juna 1978. godine u Glavniku, opština Podujevo, sa
prebivalištem u selu Sikirica. Ono što će najpre iznenaditi naše čitaoce
i uveriti ih da su ih naši čelnici bez stida i srama obmanjivali kad su
im objašnjavali političku i pravnu prirodu EULEX-a jeste sastav sudskog
veća koje je donelo ovu presudu i drugog osoblja koje je u tome
učestvovalo. Tom prilikom veće su činile sledeće sudije:

Predsednik Republike Srbije Boris Tadić i njegovi doglavnici
upotrebili su bestidnu laž: uveravali su nas da će EULEX biti politički
neutralan, to jest da će obezbeđivati mir i pravnu sigurnost, a da ni na
koji način neće priznavati i uvažavati samozvanu nezavisnost Kosmeta.

- Guy Van Craen, EULEX-ov sudija, kao predsedavajući sudija i
sudija koji izveštava;

- Maria Giuliana Civinini, EULEX-ov sudija;

- Emilio Gatti, EULEX-ov sudija;

- Avdi Dinaj, sudija Vrhovnog suda i

- Fejzullah Hasani, sudija Vrhovnog suda, kao članovi veća.

Pored Ismeta Kabashjija, javnog tužioca u ovom postupku, bila je i
Anette Milk, EULEX-ov tužilac, dok je sudijama pomagala Judita Eve,
pravni referent EULEX-a, a zapisnik je vodio Robert Abercrombia.

PRIZNANJE SAMOZVANE DRŽAVE

Ono što je posebno važno to je sam status ovog Suda i karakter entiteta
kojem pripada. Da su kojim slučajem Kosovo i Metohija još uvek pokrajina
u sastavu Srbije, kako bi to inače trebalo da budu po slovu Rezolucije
Saveta bezbednosti UN 1244, to bi bio Pokrajinski, a ne Vrhovni sud.
Ukoliko se, pak, pažljivo pogleda pečat na ovoj presudi, videće se da je
to pečat republike Kosovo, dakle pečat države, a ne pokrajine u okviru
Republike Srbije. Štaviše, prema paragrafu 1.2 ove presude sam sastav
ovog sudskog veća, kojeg čine troje EULEX-ovih sudija i dvojica sudija
Arbanasa, utvrđen je odlukom predsednika Skupštine EULEX-ovih sudija od
10. marta 2009. godine. Domašaj ove činjenice je dalekosežan.

Kako je EULEX institucija koju su obrazovali središnji organi EU u
Briselu, a ne njene države članice, svaka uzeta ponaosob, i kako je
EULEX svoje sudije uveo u Vrhovni sud samozvane države Kosovo, to znači
da EU kao takva ne samo priznaje nego i svesrdno podržava ovu nama
neprijateljsku državu. Do sada su naši glavari tvrdili da su samozvanu
nezavinost Kosova priznale samo pojedine države članice EU u svom
pojedinačnom svojstvu. Posle ulaska sudija i drugih zvaničnika EULEX-a u
državne institucije Kosova, očigledno je da je Kosovo kao nezavisnu
državu priznala i EU kao takva. Stoga tvrdnja da je EULEX i dalje
politički neutralan predstavlja obmanjivanje našeg naroda i zabijanje
noža u leđa našim nesrećnim sunarodnicima na Kosovu i Metohiji.

Florim Ejupi je bio optužen za učešće u podmetanju i aktiviranju
eksploziva, kojom prilikom je 11 Srba, dok je njih 26 teže ili lakše
ranjeno.

EULEX-ova „PRAVDA"

Pošto su troje od pet sudija u veću Vrhovnog suda bile sudije EULEX-a i
budući da su one sigurno imale presudnu reč u izricanju drugostepene
presude Florimu Ejupiju, ostaje još da se pokaže kakva je njihova
pravda. Florim Ejupi je, inače, bio optužen za učešće u podmetanju i
aktiviranju eksploziva na drumu kojim je 16. februara 2001. godine u
blizini Podujeva prolazio autobus „Niš expressa" na putu za Gračanicu da
bi sledećeg dana Srbi putnici obeležili zadušnice. Tom prilikom od
strahovite eksplozije poginulo je 11 Srba, dok je njih 26 teže ili lakše
ranjeno, a 46 ljudskih života izloženo opasnosti. Posredi je, dakle, bio
najteži zločin koji je zasluživao ne samo temeljitu istragu nego i
najstrožu osudu.

I zaista, prvostepeno veće Okružnog suda u Prištini, koje je činilo
troje međunarodnih sudija, donelo je 6. juna 2008. godine presudu kojom
je Florim Ejupi osuđen čak za pet najtežih krivičnih dela, pa su mu
izrečene sledeće kazne zatvora: za krivično delo višestrukog ubistva i
više pokušaja teškog ubistva 40 godina zatvora; za krivično delo
terorizma 15 godina zatvora; za krivično delo izazivanja opšte opasnosti
8 godina zatvora; za krivično delo izazivanja rasne i druge
diskriminacije 5 godina zatvora i za krivično delo nedozvoljenog
posedovanja oružja 10 godina zatvora. Potom mu je shodno članu 48 stavu
1 i 2 tački 1 KZJ izrečena jedistvena kazna zatvora od 40 godina.

Novopridošle sudije EULEX-a u sudovima sada nezavisnog Kosova, koje
inače rado pozdravljaju i svesrdno prihvataju Boris Tadić, Ivica Dačić i
drugi naši glavari, nisu zazirale da će ih iko nadgledati i prekorevati,
pa su bagatelisale i našu i međunarodnu javnost. Zato su i mogli da 12.
marta 2009. godine donesu presudu kojom Florima Ejupija oslobađaju svake
krivice i puštaju iz pritvora. Čak su mu omogućile da se i obogati,
pošto će imati pravo da naplati nanetu mu štetu zbog četiri godine i 11
meseci provedenih u pritvoru. Jedino nas brine kako će naš predsednik
Boris Tadić, koji baš ne puca od zdravlja kao Ivica Dačić, reagovati kad
i on sazna kakva je na Kosovu i Metohiji EULEX-ova „pravda".

Igrom slučaja ova sramna presuda Vrhovnog suda Kosova, u kojem
većinu čine EULEX-ove sudije, tužioci, referenti i zapisničari, dospela
je u naše ruke kada je potpisan Protokol o saradnji između Misije EU na
Kosovu i srpskog MUP.

ODBACIVANJE POUZDANO UTVRĐENOG DOKAZA

Na mestu pomenutog zločina nađen je opušak od cigarete za koji je
utvrđeno da je potekao iz ustiju Florima Ejupija. To je egzaktno
utvrđeno tako što je DNK nalaz na opušku upoređen sa DNK nalazom Florima
Ejupija, koji se čuva u Nemačkoj, a taj raniji DNK test izvršen je zbog
drugog krivičnog dela optuženog. Takođe je jedno lice, koje je dobilo
pseudonim Alfa i status zaštićenog svedoka, izjavilo pred sudom da je
Florim Ejupi bio na mestu zločina.

Troje EULEX-ovih sudija i dvojica sudija Arbanasa, koji su činili veće
Vrhovnog suda, ustanovili su „da NEMA direktnih dokaza o prisustvu
optuženog na mestu zločina dok je pripremao ili izvršavao zločine za
koji se tereti". Po njima, iako je Ejupijev opušak od cigarete nađen na
mestu zločina, „nema objektivnog zaključka i naučne stručnosti koji
opravdano dokazuju da li je opušak od cigarete ispušen pre ili posle
eksplozije". To što je cigareta bila „sveža" za Sud „nije bila
indikacija tačnog vremena; u najboljem slučaju može da ukazuje na to da
se opušak od cigarete nije nalazio tamo od prethodnog dana". Uz to su
nađene i pokidane električne žice na mestu na kojem se mogao naći
daljinski upravljač kojim je izazvana eksplozija, a upravo je blizu tog
mesta nađen i pomenuti opušak od cigarete. Uprkos tome Sud je zaključio
da „nema drugih dokaza ili nagoveštaja koji se poklapaju, a dokazuju
tačno mesto komandne tačke, mesto za posmatranje i vrstu električnog
uređaja, koji je uzrokovao detonaciju".

Još je čudniji način na koji je Sud doveo u pitanje nesumnjivu činjenicu
da je DNK na opušku od cigarete na mestu zločina istovetan DNK-u Florima
Ejupija koji se čuva u Nemačkoj. „Dalje" - vele sudije - „nema dovoljno
dokaza da je opušak od cigarete koji je nađen na mestu zločina isti
opušak od cigarete (nema izveštaja iz istrage o nalaženju, zapečaćivanju
i/ili obeležavanju dokaza) što je bio predmet testa upoređivanja sa DNK
primerkom koji je čuvan u Nemačkoj (raniji DNK test koji je urađen za
drugo krivično delo optuženog)." Drugim rečima, Sud sumnja da je opušak
od cigarete, koji je poslat na analizu u Nemačku, a koji je nesumnjivo
Ejupijev, onaj isti opušak koji je nađen na mestu zločina, kao da je
neko namerno išao za Ejupijem da pokupi baš njegov opušak i pošalje ga u
Nemačku umesto opuška koji je ranije nađen na mestu zločina. Pri tom se
Sud vajka kako u spisima nema izveštaja o nalaženju, zapečaćivanju i/ili
obeležavanju tog dokaza, kao da nije mogao da taj izveštaj pribavi ako
ga je smatrao relevantnim za svoju odluku. I to ovaj Sud veli iako je
Antony Davies izjavio na prvostepenom suđenju da je upravo on nađeni
opušak pažljivo ubacio u providnu kesu za prikupljanje dokaza.

Vrhunac cinizma predstavlja objašnjenje Suda „da kompletan raniji
izveštaj nemačke DNK analize (uzimanje uzorka, naučna veštačenja DNK,
preslikavanje) nije tražen niti je priložen uz dosije predmeta. Veće
nema uvid u potpuni izveštaj u vezi sa nemačkom DNK analizom kao takvom
i nije u mogućnosti da materijalno i pravno oceni ove analize." Opet
ista priča: bez ovog izveštaja Sud nije mogao da oceni valjanost
veštačenja, a nije našao za potrebno da ga traži, iako ga je lako mogao
pribaviti da je hteo da ga traži. Što je još gore, otkuda nekakvom
sudskom veću u Prištini, čak i ako ima troje EULEX-ovih sudija koje u
vlastitim zemljama ne bi mogle biti ni sudski pisari, moralno pravo da
uopšte posumnja u valjanost nemačkih DNK analiza, kad Nemačka ima
vrhunske stručnjake baš za takve analize.

Ako neko i dalje tvrdi, a u stvari laže, da su to pokrajinske
pravosudne ustanove, neka pažljivo pogleda pečat koji se nalazi na dnu
svake stranice pomenute presude na kojem jasno piše: „Republika Kosovo -
Vrhovni sud Kosova".

DISKVALIFIKOVANJE JEDINOG SVEDOKA

Ništa manje nije odurno diskvalifikovanje jedinog zaštićenog svedoka,
koji je pristao da svedoči protiv optuženog. Posredi je bilo lice
sumnjive prošlosti koje je, shodno „tehnici prodiranja", trebalo da od
optuženog iskamči „ispovest" o tome šta je učinio, na koji je način
postavio eksploziv i u pravom trenutku izazvao eksploziju. Sudije su se
opet vajkale da ovu „tehniku prodiranja" nije naložio i kontrolisao
pretpretresni sudija, a da svedoku nije pošlo za rukom da pribavi od
optuženog podrobna obaveštenja o električnom uređaju koji je okrivljeni
koristio, načinu na koji je taj uređaj prevezen i upotrebljen, samom
postavljanju eksploziva i potrebnoj stručnosti.

Sudije su morale biti ili glupe ili pokvarene kada su primile zdravo za
gotovo da je Florim Ejupi sve sam izveo, iako je mnogo verovatnije da je
za tako složen poduhvat bilo potrebno više izvođača različite
stručnosti. Po svoj prilici, drugi teroristi su pribavili i postavili
eksploziv i detonator i povezali ga sa daljinskim upravljačem, dok je
Ejupiju jedino preostalo da iz zasede aktivira eksploziv u trenutku kada
je preko njega prelazio autobus. To mesto bilo je 1,5 km udaljeno od
mesta gde se dogodila eksplozija i kraj žice se završavao pored panja u
uvali iz koje se nije mogao videti put kojim se kretao autobus. Na
drugom panju, koji je od prvog bio udaljen desetak metara i odakle se
mogao videti put, verovatno je sedeo Ejupi i pušio da smiri nervozu. U
trenutku kada je ugledao autobus nehotice je bacio preostali deo
cigarete, da bi pritrčao daljinskom upravljaču i izazvao eksploziju.
Pošto je analizom DNK nesumnjivo utvrđeno da je to bio njegov opušak, to
je bio krunski dokaz da je on i izazvao eksploziju. Ejupi je naravno
tvrdio da je baš tog dana slučajno bio u šetnji, pa da je tom prilikom i
bacio opušak.

Ako neko i dalje tvrdi, a u stvari laže, da su to pokrajinske
pravosudne ustanove, neka pažljivo pogleda pečat koji se nalazi na dnu
svake stranice pomenute presude na kojem jasno piše: „Republika Kosovo -
Vrhovni sud Kosova". Jer ako koza na vlasti laže, rog to jest pečat ne laže.

Pošto za ovaj Sud samo jedan svedok nije bio ni pouzdan ni dovoljan,
postavlja se odmah pitanje zašto se nisu mogli naći još neki svedoci,
pogotovo što je više vinovnika bilo upleteno u ovaj zločin. Na to
pitanje odgovorio je sam Sud, a da toga nije bio svestan, kada se
upustio u motive zbog kojih je svedok Alfa rizikovao život, a da nije
objasnio zbog čega je takvo svedočenje na Kosovu i Metohiji opasno po
život. Da su se EULEX-ove sudije samo malo raspitale saznale bi da su
vodeći kosmetski Arbanasi oslobođeni svake optužbe u Hagu zato što se na
suđenju nisu pojavili relevantni svedoci koji su u međuvremenu pobijeni.
Upravo zato je svako svedočenje protiv kosmetskih terorista opasno po
život ne samo svedoka nego i njegovih bližnjih.

KRŠENJE USTAVA

Igrom slučaja ova sramna presuda Vrhovnog suda Kosova, u kojem većinu
čine EULEX-ove sudije, tužioci, referenti i zapisničari, dospela je u
naše ruke baš u trenutku kada su naša javna glasila izvestila da je 10.
septembra 2009. godine šef policije EULEX-a Rajner Kun potpisao Protokol
o saradnji između Misije EU na Kosovu i srpskog Ministarstva unutrašnjih
poslova, a koji je još 12. avgusta potpisao zamenik direktora policije
Branislav Mitrović. Takođe je naša javnost obaveštena da protokol stupa
na snagu osmog dana posle potpisivanja, to jest 18. septembra 2009. godine.
Pečat "Vrhovnog suda Kosova"

Pečat "Vrhovnog suda Kosova"

Tim povodom slobodni smo da obavestimo ministra unutrašnjih poslova
Ivicu Dačića, koji to sigurno ne zna, i predsednika Republike Borisa
Tadića, koji bi to morao znati, ali se pravi da ne zna, da je pomenuti
protokol međunarodni ugovor koji se prethodno mora potvrditi odnosno
ratifikovati da bi stupio na snagu i postao deo unutrašnjeg pravnog
poretka. Jer, po članu 16 stavu 2 Ustava Republike Srbije, samo
potvrđeni međunarodni ugovori su deo pravnog poretka Republike Srbije i
neposredno se primenjuju. Drugim rečima, dok se ovaj protokol ne potvrdi
uopšte se ne može primenjivati, sem ukoliko Ivica Dačić ne pokuša, po
savetu svojih mentora iz Brisela, da deluje protiv Ustava.

Ovaj protokol o saradnji s EULEX-om je potpisan baš u trenutku kada je i
naša javnost saznala da su EULEX-ove sudije, tužioci, referenti i
zapisničari ušli u sve pravosudne organe nezavisne republike Kosovo, te
da zaključivanje bilo kakvog ugovora s EULEX-om znači prećutno priznanje
samozvane nezavisnosti Kosmeta. Ako neko i dalje tvrdi, a u stvari laže,
da su to pokrajinske pravosudne ustanove, neka pažljivo pogleda pečat
koji se nalazi na dnu svake stranice pomenute presude na kojem jasno
piše: „Republika Kosovo - Vrhovni sud Kosova". Jer ako koza na vlasti
laže, rog to jest pečat ne laže.

Tekst je objavljen u listu "Pečat" , br. 81.

* * *

Prilog: Presuda "Vrhovnog suda Republike Kosovo":

ap-kz409-08-scjudgment-florimejupi-s2
Kosta Čavoški, 21.09.2009

„Битке нa пољима“ Генералне скупштине

21.09.2009

Петар ИСКЕНДЕРОВ

 

Општеполитичка дискусија, која почиње 23. септембра у Њујорку у оквиру 64-тог заседања Генералне скупштине ОУН, биће и основна у овој години међународно-правна трибина за разматрање проблема такозваних самопроглашених држава. Према већ успостављеној вишегодишњој традицији, преговори о кључним и деликатним проблемима међународног живота углавном се воде у кулоарима или, како се то данас модерно каже – „на пољима" Генералне скупштине. Тај формат и служи као најбоља завеса, иза које се усаглашавају ставови, налазе консензуси, па и обавља отворена политичка трговина међу „силницима света овога".

Основне битке на терену Генералне скупштине ове године, према расположивим информацијама, водиће се око статуса Косова, Абхазије и Јужне Осетије. Признање Косова од стране западних држава, које су и изрежирале ту независност, закономерно је изнедрило хаос у међународним односима и дестабилизовало ситуацију у другим „врућим тачкама", створивши код неких националних лидера илузију сведозвољености. Војна агресија режима Михаила Сакашвилија против Јужне Осетије августа 2008. године била је прва, али очигледно не и последња последица косовског преседана из фебруара те исте године.

Свет се нашао у ситуацији без преседана: у два стратешка региона Европе, који као такви важе и са аспекта енергетске безбедности, настале су самопроглашене државе, признате једном од страна у партији која се игра на међународној шаховској табли. Ако говоримо шаховским терминима, Русија не само да је прихватила „косовски гамбит" који јој је понудио самоуверени Запад, него је учинила и узвратни оштар, чак жесток потез, чиме је супростављене јој светске центре довела у сложену ситуаацију. Наставити са инсистирањем на посебности косовског случаја и негирати очигледно право на суверенитет и државну независност Абхазије и Јужне Осетије – значило би и даље минирати сарадњу са Русијом, која је од животног значаја како за Европску унију са њеном енергетском зависношћу од Москве, тако и за НАТО, коме је неопходна руска логистичка подршка у Авганистану. О томе децидно сведочи интервју новог Генералног секретара НАТО Андреса Фог Расмусена, објављен 16. септембра у лондонском листу „Фајненшл тајмс", у коме се апелује да се са Москвом започне „непристрастан дијалог без преседана", да се „саслуша руски став" и узме у обзир њена „законита забринутост у сфери безбедности". Индикативно је да су се ти апели чули још и пре бучне изјаве председника САД Барака Обаме о преиспитивању америчких планова о противракетној одбрани (ПРО).

Међутим, успостављање дијалога са Москвом за западне престонице није могуће без уношења суштинских корекција у своје ставове не само по питању ПРО, него и по питању Косова. И таква корекција – засад у кулоарима – већ је почела. Према информацијама којима располаже аутор овог чланка, а које потичу како из српских, тако и албанских извора, Европска унија сада покушава да се дистанцира од власти Приштине и истовремено успостави сарадњу са Србијом. Пробни балон у датој игри је одлука Европске комисије да од 2010. године за српске грађане укине визни режим, а да се потом центар теже бриселске дипломатије пренесе непосредно на косовске сижее.

Први корак на том путу је протокол о полицијској сарадњи између власти Србије и цивилно-полицијске мисије Европске уније. Ток преговора, па чак и термин за његово потписивање, држани су у строгој тајности, иако деокумент формално има технички карактер споразума између Мисије ЕУ и Министарства унутрашњих послова Србије. Њиме се дефинишу услови заједничког рада српског МУП и представника ЕУ у супростављању организованом криминалу и шверцу како у покрајини Косово, тако и у ширим размерама. Међутим, недореченост у Бриселу и Београду, заједно са жестоком негативном реакцијом без преседана Приштине, где је радикални покрет „Самоопределење" развио против европских представника прави улични рат, а његов лидер Албин Курти упоредио Мисију ЕУ са „колонијалном администрацијом", допушта да се говори о означеној тенденцији. Њу су одмах уловили албански лидери Коосва, који су осетили опасност по своје интересе, а такође њихови ментори у међународним структурама. Главна њихова забринутост није скопчана са успостављањем сарадње Брисела са Београдом, већ са јачањем улоге и утицаја Русије, која је августа 2008. године на Кавказу учинила оно, на шта се није одлучила власт Југославије приликом кулминирања босанског рата 1994-1995. године, нити српско руководство почетком 2008. године на Косову.

Индикативна су откровења једног од најколоритнијих албанских лидера Косова – добро познатог и у Русији Беџета Пацoлија, који предводи „Алијансу за ново Косово". Он је ових дана изјавио да пружа пуну подршку протоколу који је потписан између Мисије ЕУ и владе Србије, назвавши га „добрим изласком из настале ситуације" и, очигледно рачунајући да ће добити солидне политичке дивиденде приликом „смене свих". Јер, како признају представници Европске уније, предстоји потписивање са Београдом још два протокола – о сарадњи у сфери царина и правосуђа, а при том се косовска Мисија ЕУ у царинској области намерава „вратити на ситуацију каква је била до 2008.године"...

Може се претпоставити да је Запад и заиста одлучио покушати да пронађе прилазе Русији по питању Абхазије и Јужне Осетије посредством некаквог „разводњавања" попут већ признатог од стране руководства НАТО и Европске уније независног статуса Косова. То би евроатлантским структурама омогућило да покушају узети активније учешће у разматрању нерешених проблема Кавказа, који доводе у опасност омиљено енергетско чедо ЕУ и НАТО – пројекат „Набуко". Информација о томе да координатори датог пројекта озбиљно размишљају да уместо Грузије за транзитера узму Јерменију (што није могуће без регулисања нагорно-карабахског проблема) сведочи о спремности САД и ЕУ да радикално преиспитају систем својих регионалних савеза и партнерстава. Што се Косова тиче, њему се у балканско-црноморско-кавкаској енергетској партији, по свој прилици, додељује улога пешака, који је у погодном тренутку повољно жртвовати.

_____________

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ, старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа „Времја новостјеј"

 

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2477

Intervju – Čedomir Antić, istoričar >Rasrbljavanje regiona

Intervju – Čedomir Antić, istoričar >

 

Rasrbljavanje regiona

vera didanović

Naš narod u okruženju je naša najbolja veza sa državama u kojima živi. Srbija je stolećima demografski napredovala dok su ovi krajevi bili predmet njene brige ili dok je tamošnjem narodu pružala nešto više od zemlje izbeglištva. Zato je neophodno uvrstiti odnos prema srpskom narodu u regionu u prioritete naše državne politike, kaže jedan od autora Izveštaja o političkim pravima srpskog naroda u regionu

Srbi u zemljama regiona ne uživaju u punoj meri zagarantovana politička prava, a izuzetak su Rumunija i delimično Bosna i Hercegovina, navodi se u izveštaju Naprednog kluba, čije je nedavno objavljivanje izazvalo oprečne reakcije – od pohvala zbog uloženog truda da se na jednom mestu sakupe podaci o stanju u osam balkanskih država i pokrenute inicijative da se briga za položaj Srba u regionu uvrsti u državne prioritete do kritika da je reč o novom doprinosu podgrevanju nacionalizma. Na čemu je zasnovana sumorna tvrdnja o položaju građana srpske nacionalnosti u susednim zemljama, za "Vreme" objašnjava Čedomir Antić, istoričar i jedan od autora Izveštaja.

ČEDOMIR ANTIĆ: Izveštaj o političkim pravima srpskog naroda u regionu napisan je na osnovu javnih i u potpunosti dostupnih podataka. Reč je o kolektivnim pravima jednog naroda koja su, u većini od ovih osam država, prethodno prihvaćena i zagarantovana tamošnjim zakonima. Lako je uporediti položaj Srba u Federaciji BiH, sa statusom Bošnjaka-Muslimana i Hrvata u Republici Srpskoj, i recimo, Bošnjaka-Muslimana u Srbiji. Razlika u položaju, prisustvu u vlasti i politici je očigledna. U Hrvatskoj su vlasti ukinule autonomne kotare koje su 1995. godine same uvele u oblastima Knina i Gline, da ne spominjemo nacionalna obeležja, stanarska prava. U Mađarskoj, recimo, parlament odbija da sprovede odluku Ustavnog suda i omogući manjinama zagarantovano prisustvo u parlamentu... Primera ima mnogo.

"VREME": Kao posebno problematičnu, okarakterisali ste državnu politiku prema Srbima u Crnoj Gori, Makedoniji, Albaniji i Sloveniji. Zašto?

Reč je o politici Srbije, kao i države u kojoj srpski narod živi. U Crnoj Gori i Sloveniji Srbi nemaju određen status (nisu afirmisana njihova prava kao nacionalne manjine, a u Sloveniji vlasti netačno tvrde da Srbi nisu "autohtona etnička zajednica" osporavajući im tako značajna zakonom zajemčena prava). U Albaniji su tek nedavno dobili status manjine, ali ni danas nije poznato koliko ih ima. U Makedoniji Srbi ne uživaju slobodu veroispovesti, SPC je zabranjena sloboda delovanja u toj zemlji. Srbija se, međutim, ne zanima za ovaj narod. Srbi u Crnoj Gori su je interesovali samo dok je štitila birokratsku zajedničku državu. Neravnopravnost i asimilacija kojima su izloženi ne privlače pažnju naših ustanova od predsednika preko Ministarstva inostranih poslova do ambasade u Podgorici. Srbija je 2008. godine uložila 15,5 puta više novca u programe i projekte makedonske zajednice u Srbiji, nego što je Makedonija uložila u brojniju srpsku zajednicu na svojoj teritoriji. Pritom, Srbija u nacionalne manjine ulaže gotovo tri puta više novca nego u četiri puta brojniji srpski narod u regionu.

Jedan od drastičnijih podataka je onaj koji kaže da je broj Srba u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Makedoniji i Sloveniji danas za 34,4 odsto manji nego pre dvadeset godina, pri čemu je broj Srba u Srbiji porastao za svega 0,5 odsto. Kako objašnjavate taj podatak?

Pre svega asimilacijom. Izvestan deo stanovništva se preselio iz ekonomskih razloga. Rat koji je završen pre četrnaest godina dogodio se samo u Hrvatskoj i može delom, ali ne i potpuno, da objasni stanje u toj zemlji. U nekim od navedenih država je u toku stvaranje nacija, što ima uticaja na opstanak srpskog stanovništva. Srbija nikada nije davala veliki značaj politici prema ovom narodu.

Kad je reč o malom porastu broja stanovnika Srbije posle decenije egzodusa, treba spomenuti da sve moderne države vode trajnu i utemeljenu demografsku politiku. Miloševićev režim, ratovi i sankcije doprineli su da Srbija ima najstarije stanovništvo. Zahvaljujući veštačkoj inflaciji 1994. se, recimo, rodilo 16.000 dece manje nego prethodne godine. Sada je stanje nešto bolje, ali su prvi ljudi naše države i dalje nedovoljno ozbiljni, tako je jedan od naših aktuelnih vicepremijera nedavno izjavio kako moramo da brinemo o natalitetu pošto će u budućnosti neko morati da plaća porez.

Kada se ovako naređaju nepovoljni podaci, lako se dolazi do tumačenja poput onog o "svetskoj zaveri protiv Srba". Kako odgovarate na ocene da objavljivanjem Izveštaja podgrevate nacionalistička osećanja, pripremate teren za zahtev za promenu granica i umesto rešenja, stvarate nove probleme – koja su se već pojavila na nekim internet sajtovima? Šta je, zapravo, bio cilj objavljivanja Izveštaja?

Za ovakav položaj srpskog naroda u regionu značajnu odgovornost snosi neodređenost politike Srbije, te socijalna opterećenja i očekivanja koja odavno opterećuju naše neintegrisano društvo. Izveštaj se vrlo malo bavi analizom politike SAD, EU ili susednih država. Naš cilj nije bio da podstičemo frustraciju, već da pomognemo definisanju uspešne politike. Naravno, ja sam dugo u politici i bilo mi je lako da dokažem zlonamernost ocena koje spominjete. Naime, ja sam nalaze Izveštaja namerno objavio šest dana pre nego što je sâm Izveštaj objavljen na sajtu Naprednog kluba, a prvi tiraž iznesen u javnost. Kritike smo dobili na neviđeno. One, koliko sam video, potiču od osoba koje negiraju posebnost srpskog naroda u tim državama ili od onih koji nisu obavešteni da je rat završen. Kritičari su se svojim preuranjenim nastupom sami diskvalifikovali.

Raspad Jugoslavije doveo je do afirmacije političkih prava istočnoevropskih nacija, ne vidim zašto bi ona nekome bila osporena. Izveštaj je objavljen kako bi ovo pitanje bilo definisano i činjenički utemeljeno, i usmeren je prema Srbiji koja o ovom pitanju ne brine, a ne prema državama regiona koje su uglavnom prihvatile čak i garantovanje onih prava koja trenutno ne poštuju. Izveštaj i celokupno delovanje Naprednog kluba posvećeni su demokratiji, miru i evropeizaciji Srbije. Granice nisu spominjane u izveštaju. Mada, ne znam kakav bih bio čovek ako bih se zalagao za suverena prava albanskog naroda u oblastima koje su deo međunarodno priznate Srbije, a negirao ista prava narodu kome pripadam.

Po vašem saznanju da li postoje analize položaja drugih naroda u regionu, što bi omogućilo neku komparaciju i odgovorilo na pitanje da li je samo položaj Srba u zemljama Zapadnog Balkana nepovoljan, ili je reč o nedovoljno garantovanim pravima manjina u tim zemljama?

Nedavno je sličan, mada nepotpun i prema srpskoj vladi nekritičan, izveštaj izdalo Ministarstvo za dijasporu. U susednim državama ovim pitanjima se bave nadležna ministarstva ili nevladine organizacije. Obratite pažnju na politiku državljanstva Hrvatske ili Bugarske i uporedite ih sa simboličnim i polovičnim gestovima Srbije. Pojedine nevladine organizacije u Srbiji vode računa o statusu Bošnjaka-Muslimana ili Mađara. Nedavno je grupa intelektualaca zatražila od Srbije da pomogne pretvaranje srpskih Muslimana u Bošnjake. Zamislite kakve bi, sasvim opravdane, reakcije bile kada bi se neko zalagao za integraciju Bunjevaca ili Muslimana u srpsku naciju! Treba spomenuti i periodične akcije Mađarske pred međunarodnim ustanovama kad je reč o pravima Mađara u Vojvodini, koje su paradoksalno učestale otkad su mađarske stranke deo demokratskih vlada. Ili nedavni zahtev iz Rumunije da Srbija pomogne nacionalnu emancipaciju Vlaha u Rumune…

Objavljujući Izveštaj, posebno ste istakli da ga nije finansirala bilo koja vlada, neka fondacija ili neka nevladina organizacija. Kako ste došli do podataka i da li ste imali pomoć domaćih institucija?

Reč je o višemesečnom radu šestočlane redakcije. Pošto je ovo prvi izveštaj, bilo je potrebno predstaviti prošlost i opšte stanje političkih prava srpskog naroda u regionu. Nastojali smo da predstavimo stanje pomoću dostupnih i nespornih činjenica. Nadam se da ćemo u budućnosti imati više aktuelnih i manje poznatih činjenica, prikupljenih od saradnika sa terena. Poslali smo, tamo gde je bilo potrebno, anketu udruženjima, strankama i pojedincima u okruženju. Ne bih želeo da posebno kritikujem našu vladu, ali izuzev Ministarstva prosvete, niti jedno od kontaktiranih ministarstava nije na bilo koji način odgovorilo na naš dopis.

Na osnovu čega tvrdite da Srbija nema trajnu i promišljenu politiku prema srpskom narodu koji živi izvan njenih granica, kao i da nedavno usvojeni zakon o dijaspori daje mnogo veći uticaj iseljenicima u vanbalkanskim državama nego Srbima iz regiona?

Pre svega, Srbija ovo pitanje nije problematizovala kao jednu i celovitu politiku. Mislim da naše vlasti ne shvataju značaj ove politike za očuvanje kulturnog identiteta našeg naroda, ali i za konsolidaciju demokratije i suzbijanje radikalnih i ekstremnih pokreta u Srbiji. Površna analiza Zakona o dijaspori pokazuje da je savet koji treba da bira dijaspora samostalniji i uticajniji od onog koji treba da biraju Srbi iz regiona. Ministarstvo dijaspore doskora je bilo jedino ministarstvo koje nije imalo prava da predlaže zakone Narodnoj skupštini. Spomenuo sam premala ulaganja…

Zalažete se za razdvajanje politike prema srpskom narodu koji živi u regionu i Srbima u dijaspori. Na koji način?

Dijaspora je važna, ali je njene probleme lakše rešiti. Politika prema srpskom narodu u regionu pokazala se u prošlosti kao problem. Stanje tog naroda, o kome danas malo ko brine, bilo je neiskren izgovor za rat. Srpskim narodom u regionu treba da se kao jednim od prioriteta bave ministarstva spoljnih poslova, prosvete, ekonomije i kulture, a Ministarstvo dijaspore treba da se brine o iseljeništvu.

Prema poslednjim informacijama, u Crnoj Gori bi trebalo da se otvore tri konzulata, dok u SAD, gde živi tri puta više Srba nego u Crnoj Gori, na neuporedivo većoj teritoriji, postoje samo dva konzulata. Zar to nije primer razdvajanja politike i da li je on baš fer?

Republika Srbija nije iskrena. Zamisao o otvaranju tri konzulata (u Crnoj Gori i Hrvatskoj) usledila je velikom lupingu naše spoljne politike. Srbija je napustila raniju politiku prema Kosovu i Metohiji (Akcioni plan) i priznala je Euleks. Ovo je prikrila histeričnim proterivanjem crnogorskog i makedonskog ambasadora. Pošto je integracija u EU u krizi, a sporazum o Beloj šengenskoj listi podrazumeva još jedno priznanje neporecive činjenice da je Kosovo i Metohija odvojeno od Srbije, naša diplomatija je došla na zamisao da pojača konzularnu mrežu u krajevima gde živi srpski narod. Taj potez je dobar i potreban, ali on podrazumeva nekakav dugoročan strateški i politički sadržaj i šteta je što dolazi kao iznuđen manevar jedne izlazne strategije. Što se tiče SAD, mislim da je reč o tehničkom i administrativnom pitanju. Našim građanima i sunarodnicima treba omogućiti sve one pogodnosti koje uživaju iseljeništva drugih evropskih država (recimo, Hrvatske, čije je iseljeništvo brojnije). Tu ne može biti reči o presipanju. Nama svakako ne treba četrdesetak ambasada, one treba da budu manje i jeftinije. Prioritet naše politike je, iz mnogo razloga i izvan svake sumnje, Balkansko poluostrvo.

Jedna od primedbi navedenih u Izveštaju odnosi se na nespremnost srpskih vlasti da dovoljno materijalno pomognu srpski narod koji živi izvan granica Srbije. Šta je to, što bi, prema vašem mišljenju, Srbija trebalo da uradi i odakle ovako siromašnoj zemlji sredstva za te akcije?

Potrebno je našu sirotinju pravednije podeliti. Pored disproporcije između ulaganja u nacionalne manjine koje žive u Srbiji i srpski narod u državama okruženja. Reč je o četvrtini srpskog naroda na Balkanu. Do sada je država izdvajala manje od 700.000 evra za njih, a za večito nezadovoljne tri opštine sa albanskim stanovništvom na jugu Srbije je prošle godine rezervisano 60.000.000 evra više nego za susedne, istovetno siromašne, opštine!

Šta bi, po vašem mišljenju, još trebalo da se učini?

Naš narod u okruženju je naša najbolja veza sa državama u kojima živi. Srbija je stolećima demografski napredovala dok su ovi krajevi bili predmet njene brige ili dok je tamošnjem narodu pružala nešto više od zemlje izbeglištva. Zato je neophodno uvrstiti odnos prema srpskom narodu u regionu u prioritete naše državne politike, izjednačiti proporcionalno ovu našu brigu sa brigom prema nacionalnim manjinama i doneti jedan zakon o srpskom narodu u regionu koji bi bio plod konsenzusa i pritom (za razliku od mnogih drugih korisnih zakona) bio primenjivan i poštovan.

 

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=880984