Претражи овај блог

понедељак, 10. мај 2010.

9. мај, Дан победе

Празник као да није празник и када се победа не сме да слави

 

9. мај, Дан победе

 

Када се једном народу ишчупа корен сећања на своју прошлост, на своје јунаке и војне победе. Када му се ишчупа историјски корен постојања и битисања, он постаје зомби руља. Такав народ губи национално достојанство, поимање државне свести, престаје да има узоре и за њега више ништа није свето – па ни жртве које су пале, да би он данас уопште постојао.

 

На светској политичкој сцени последњих година и месеци све се више испољава она оштра хладноратовска терминологија. Запад са својим сателитима по ко зна који пут вођен подлим и похлепним циљевима гледа на исток ка Русији - као ка будућој жртви. Да би се ти похлепни циљеви и остварили ништа није свето, па ни историјске чињенице и жртве Другог светског рата. И историју треба преправити у циљу дневнополитичких или експанзионистичких потреба замењујући улоге жртве и агресора.

 

Однос Запада према Русији личи на вековну партију шаха у којој се само пиони мењају док прави играчи остају далеко иза сцене вешто и мудро смишљајући нови потез по својим последицама, по могућности још кобнији и злонамернији од претходног. Ако погледамо на географску карту видећемо да су данашњи непријатељи руске државе са својом ратном машинеријом оличеном у НАТО пакту далеко догурали у својим циљевима. Стигавши до саме границе Руске Федерације са тенденцијом даљег окруживања Русије тако да их од царског Ст. Петерсбурга дели само неких 130 километара. НАТО се Русији приближава гутајући државе и државице бившег источног блока као и новоформиране државе самог негдашњег СССР-а кроз форму „демократизације" тих земаља. Колико је то утеривање „демократије" било и стварно демократски, најбоље се види кроз призму многобројних „обојених" револуција у руском окружењу. Али пошто циљ оправдава средство, бар у размишљањима похлепног запада, „обојене револуције" су у овој деценији биле само мека техника за напредовања НАТО-а, иза кога се кретао ешалон мултинационалних компанија у свом пљачкашком походу. Сва та провидност „демократских промена" схваћена је у тим земљама, а и остали део света је стекао јасну слику о подлим и суштинским намерама западних глобалиста према Русији.

 

Најскорији догађаји нам показују да Русија више не седи скрштених руку чекајући да је америчка „Анаконда" угуши. Чак се ни западни аналитичари не устручавају да скорашње промене у Украјини, и догађаје у Киргистану, окарактеришу као геополитичке тријумфе Владимира Путина. Зачудо, не председника Медведева, већ Владимира Владимировича који им баш никако не паше. У Украјини је на место председника у фебруару после победе на изборима дошао Виктор Јанукович про-руски оријентисан политичар, док је у Киргистану ситуација текла мало другачије. Киргистан је у геополитичком смислу за САД од великог значаја. У Киргистану се налази велика војна НАТО база Манас, која служи као полазна тачка у наступању према Авганистану, али и за деструктивна и шпијунска деловања према Русији и Кини. База Манас је северу Киргистана у непосредној близини главног града Бишкека и уз границу са Казакстаном, мада би логичније било да је на југу земље ако се жели контрола Авганистана. Али у тим НАТО стратегијама се често користи нека посебна логика. Априла месеца после побуне становништва и захтева опозиције дотадашњи председник Курманбек Бакијев напушта земљу, подноси оставку а на место привременог премијера долази Роза Отунбајева. Њен први потез после доласка на власт био је одлазак у Москву и разговор са Владимиром Путином. Довољно врелу атмосферу још је више разбуктала њена изјава: „…да је сасвим природно и да ће Киргистан развијати ближе односе са Русијом него са Америком". Да ли су ове акције Русије уследиле као добро испланирани и смишљени потези са циљем разбијања обруча који НАТО око ње све више стеже, или је све само случајни и крајње спонтани успех у ком су искористили догађаје у чијој детаљној организацији и нису много учествовали - време ће показати.

 

Било како било Запад не одустаје од својих намера, и борбу против Русије наставља кроз вербално омаловажавање руске прошлости, културе и цивилизације. Посебно је на удару ближа историја, односно историја и чињенице из Другог светског рата. По већ провереним и испробаним методама вештом пропагандом ствара се амбијент у ком се од највећих жртава праве џелати. Ево о чему је реч.

 

Русија од 1946. сваке године прослављају 9. мај као Дан победе над фашизмом. Историјске факте по том питању су изузетно јасне и прецизне. Руски народ је на својим плећима изнео најтежи терет борбе против Хитлера и необорива је историјска истина да су Руси дали убедљиво највећи допринос у победи нацизама и фашизма. Није Хитлер пао искрцавањем у Нормандији, не, он је заустављен под Москвом, и Стаљинградом, разбијен у великој Курској битки а на крају докрајчен освајањем Берлина. Руски војници су носећи иконе светог Александра Невског незадрживо јуришали у борбу за спас своје отаџбине, њихове мајчице Русије. То је призор вредан сваког дивљења, то је славна руска прошлост у којој је било част погинути за славу и слободу отаџбине. То је велика жртва, великог народа, који је цело човечанство задужио својим херојским делима. Замислимо само призоре великих битака под Москвом коју сваки пут неко жели да освоји и запали, замислимо јунаштво обичнијег руског војника за кога слобода и победа немају цену. То су историјски моменти у којима и најобичније судбине постају тако велике, херојске и у којима велики народи постају још већи. То Русија слави сваког 9. маја, и то нико у Русији не заборавља.

 

И оно што задивљује, сваке године се на Црвеном тргу организује парада у част свих оних који су своје животе вечно узидали у темељ слободе њихове мајке Русије. Хиљаде војника сваког 9. маја маршира у част оних који су пали да би они живели. Стотине хиљада људи, војника, генерали, политичари, народни хероји, ветерани рата, сви се скупе и славе сећање на своје саборце, на своје очеве и дедове, који су својој нацији донели велику победу - а Свет ослободили од нацизма. Све ове чињенице тако су јаке, постојане и истините да их нико не би смео и требао негирати. Али западним глобалистима и њиховим гласноговорницима је управо циљ да ударе на тако свето и јако сећање, ударајући у срце сваког Руса. Многи сматрају да таквим понашањем „моралан" Запад само ниско падне и подлегне пред сујетом и љубомором - али суштина је много дубља. Када се једном народу ишчупа тај корен сећања на своју славну прошлост, на своје јунаке и узоре, када му се ишчупа историјски корен постојања и битисања, он постаје зомби руља. Такав народ губи национално достојанство, поимање државне свести, за њега више ништа није свето - а једини циљ му је новац и удобност живљења. Са зомбираним народом су све манипулације могуће, што је и крајњи циљ западних глобалиста.

 

Сваке године да ли на прослави дана „Д" или приликом 8. маја када остатак тадашњих савезника из другог светског рата слави победу над фашизмом, чују се гласови омалогважавања улоге Црвене армије и још горе, минимизирање и негирање жртве коју су Руси поднели. Има ли шта срамније што се може учинити. На обележавању годишњице искрцавања савезника у Нормандију 6. јуна прошле године ниједан од лидера Велике Британије, Француске, Канаде и САД није указао част руским жртвама. Зар је то понашање које доликује тако „цивилизацијски напредним" нацијама. По принципу најпрљавије замене теза и прекрајања прошлости западни демагози бацају блато по руској историји, по свим жртвама, по свим сузама и рекама крви које су текле, по свим мајкама које су остале без синова и мужева. Газећи по истини и правди, газећи по мртвима, они на крају газе и по живима. Колико је такво понашање бестидно, колико се оно коси са здравом логиком и здравим разумом, најбоље говоре бројке.

 

По попису пре другог светског рата на територији СССР-а живело је 196 милиона људи. По завршетку рата 1945. године пописом је утврђено да у СССР-у живи 170 милиона људи. Ако одузмемо ова два броја долазимо до цифре коју Русија и износи као необориву истиниту да су у другом светском рату имали жртве од 26 милиона људи!!! Од тог броја око 10 милиона су војници Црвене армије, док је остатак цивилно становништво страдало у рату. Упоређујући ове цифре са губицима Француске, Велике Британије и САД које заједно једва премашују цифру од милион и четиристо хиљада жртава, дају јасну слику ко је поднео убедљиво највећи терет за слом Трећег Рајха. У ситуацији немоћи и инфериорности пред необоривим историјским чињеницама Запад дневно политичким смицалицама из горе наведених разлога покушава да промени прошлост - не схватајући колико је узалудно, у руском случају, корачати тим путем. Нико никада неће моћи да порекне вечну истину, да су руски војници својом храброшћу поразивши најбоље јединице Вермахта зауставили и зауздали а на крају и уништили нацизам.

 

У оваквој атмосфери сталне затегнутости ни најмање не чуди најновији дипломатски инцидент. Наиме пред параду која ће данас бити одржана у Москви а која треба да надмашити свe досадашње, и у којој ће поред Руских марширати и поједине јединице британске, француске и америчке војске званично је потврдило свој долазак више од 25 страних лидера и највиших државних представника из Света. Земље савезнице из Другог светског рата по протоколу треба да представљају лидери тих држава па тако ће у име Француске доћи председник Никола Саркози. Чак ће и Немачка делегација бити на највишем нивоу и предводиће је канцеларка Меркел док су само лидери Велике Британије и САД тихо бојкотовали манифестацију. Британски премијер је наводно заузет предстојећим изборима, а Барак Обама је из непознатих разлога отказао своје учешће. Ако се за Британског премијера разлог донекле може и прихватити, недолазак Обаме нема оправдања осим ако се не ради о намери да се поиграју са значајем предстојеће параде и оним што она представља. Русији је понуђено да на свечаност дођу принц Чарлс и потпредседник Џозеф Бајден. Чекао се одговор Москве и Владимир Путин се лично успротивио да они представљау своје земље на тако важној манифестацији. На такав начин о свом достојанству и о достојанству своје државе, воде рачуна велики државници.

 

Долази 9. мај, дан када цело човечанство треба да слави 65 година од велике победе слободе над ропством, победу правде над силом, победу истине над преваром. Сваки појединац треба у себи да носи свест о великим победама руских војника о великим жртвама којима су нас све задужили - и најмање што можемо да им кажемо јесте једно велико ХВАЛА. Хвала вам што сте се борили када је све било изгубљено, хвала вам што сте нам вратили наду у слободу, хвала вам што сте давали своје животе за ослобађање и наше земље.

 

Ми 9. мај и дан победе не славимо. Ваљда зато што се не осећамо победницима, или можда пре, да не би увредили творце Новог светског поретка којима та прослава боде очи. Према њиховим инструкцијама треба написати нову историју у којој су Руси у многим земљама били окупатори а не ослободиоци, где жртве баш и нису биле жртве, а Јасеновац можда и није постојао. Оне чињенице које је баш тешко фалсификовати и не помињати. Како ћемо ми Срби у ЕУ ако јасно кажемо ко нас је убијао и клао, а да се Хрвати, Муслимани, Шиптари… баш нешто братски и нису понели. Како ћемо у ЕУ ако кажемо да су нам Руси а не Американци одлучујуће помогли да ослободимо Београд и остатак земље, или како да сад Немцима подвлачимо да су у Крагујевцу стрељали 7.000 ђака. Па није то Сребреница да се о томе усвајају резолуције и сваки дан то помиње. Крагујевац треба заборавити заувек, а сребренички лажни „геноцид" стално истицати. Наше државно руководство би да све то ко је кога убијао заборавимо и да се окренемо ЕУ и „светлој будућности".

 

Али ја нећу. Нећу да заборавим ко сам, нећу да ми прекрајају ни нашу ни светску историју. Нећу да прихватим наметнуте резолуције о медијско исфабрикованом геноциду. Хоћу да гледам отворених очију макар у ту „светлу будућност" зомбија, никад и не ушао. Хоћу на глас да кажем великом руском народу велико хвала, и да им честитам 9. мај дан победе. Хоћу да им кажем: ХВАЛА ВАМ ШТО СТЕ ПОБЕДИЛИ!!!

 

Пише: Стефан Космајац

http://www.srpskapolitika.com/intervjui/2010/016.html

Нема коментара: