Царева нова наука или…?

Царева нова наука или…?

subota, 22 maj 2010 06:35 Љубиша Рајић-Политика

 

Не може се истовремено планирати развој телекомуникација и Телеком продавати приватним интересима, развој нанотехнологије или оптичке мреже не планира се тако што се набрајају подручја истраживања, млади научници не могу стићи коефицијенте ако се у часописима са СЦИ листе објављују ненаучни радови Скупштинска одлука о изједначавању дипломе и мастера практично је укинула мастер као улазницу у научни рад.

Стратегија научног и технолошког развоја Србије, усвојена јесенас, омањи је документ, који се састоји од доста лепих слика, посебно министра Ђелића, и четрдесетак страница текста од којих на отприлике половини пише нешто што не припада општим знањима и каталозима предавања, те заводљивог наслова Фокус и партнерство и помало неписменог поднаслова „Србија као иновативна земља у којој научници достижу европске стандарде, доприносе укупном нивоу знања друштва и унапређују технолошки развој привреде".

Успешност било које стратегије зависи од пет елеменaта: формалног оквира, циљева, исходишта, услова спровођења и средстава. Пошто Србија тренутно има вишак амбиција, а мањак озбиљног планирања (нема чак ни наговештај општег развојног плана), наше стратегије су већма спискови лепих жеља. Ова се зауставила негде на пола пута; на једну добру идеју иде једна која је потире, на једну начету тему једна изостављена.

Формални оквир спровођења стратегије чини неколико закона, али они нису међусобно усклађени. На пример, скупштинска одлука о изједначавању дипломе и мастера практично је укинула мастер као улазницу у научни рад, докторске студијe на којима преовлађује систем са две године предавања и годину дана за писање дисертације, чиме израду доктората своди на стари магистарски рад. Одредбе правилника о вредновању научног рада потиру идеју да се научници подстичу на популаризацију науке, министарска управа потире идеју о стабилности у раду институција, научни кадар се не може подмладити ако бар неки студенти на докторским студијама не буду запослени да раде само то, САНУ је законом добила несразмерно велику улогу у односу на институте и универзитет…

Циљеви су јасна инструментализација науке за потребе привреде, али се нигде не указује која ће то привреда користити локалне научне резултате. Не може се истовремено планирати развој телекомуникација и Телеком продавати приватним интересима, развој нанотехнологије или оптичке мреже не планира се тако што се набрајају подручја истраживања и примена из неког увода у те технологије, мултидисциплинарна истраживања не постоје без мултидисциплинарних часописа, млади научници не могу стићи коефицијенте ако се у часописима са СЦИ листе објављују ненаучни радови (погледајте, на пример, текст Мира Вуксановића у Јужнословенском филологу LXIV за 2008. годину), нема озбиљних истраживања у хуманистичким наукама ако им је једини циљ „афирмација националног идентитета" и друштвеним ако им је кључни циљ допринос променљивим и нејасним циљевима јавне политике…

Основ сваке стратегије мора чинити темељита анализа исходишног стања, а у овој има само нешто бројчаних података, јер очевидно ни само Министарство нема довољно релевантних података, помињу се недостатак критичне масе и нефункционална мрежа института, али не и када је реч о универзитетима, нема ни наговештаја анализе незавидне интелектуалне климе и стања етике у нашој науци и високошколској настави, помиње се недостатак научника, али без јасног плана како да се тај број повећа…

Недостатак анализе услова спровођења можда је највећи недостатак, јер нема међународне сарадње ако се не промене ставови према иностраним научницима, нема иновација у привреди ако се не скрши увознички лоби, нема повећања енергетске ефикасности ако ЕПС служи као социјала, нема промене старосне пирамиде ако се суштински не промени однос према младим научницима, нема сврхе позивати исељене научнике да се врате када се практично ништа не чини да се задрже они који су већ овде…

Предвиђена средства су још и најбољи део ако се под тим подразумевају издвајање новца, смештај за ђаке Математичке гимназије, изградња станова или подршка Петници, али је тешко видети чему може да послужи Центар за промоцију науке када у Србији постоји један једини новинар који се бави само науком, зашто да се, на пример, уместо доласка ђака у Београд, не би побољшала настава математике у унутрашњости или зашто се уместо центара изврсности не побољша научни рад у постојећим институцијама…

Теза да ће више науке и научника решити развојне проблеме сама по себи постаје отрцана као и теза да више тржишта само по себи решава те исте проблеме, а ни раст научне бирократије, неминован у оквирима овакве стратегије, неће побољшати научне резултате. Све ме то подсећа на жељу да се нађемо на листи 500 најбољих универзитета којој недостају само одговори на два једноставна питања, зашто и како. Или на причу да је Србији потребно још 14.000 научника, само никако да нађем ко је и како израчунао баш тај број.

Ако је ова стратегија почетак једног озбиљног аналитичког документа од неколико стотина страница о коме ће се водити подједнако озбиљна расправа, донеће добробит не само науци већ и целој Србији, што му је исказани циљ. Али ако остане само рекламна брошура актуелног министра – даће исти резултат као и стратегија борбе против сиромаштва или реформа универзитета, дакле никакав или онако шућмураст.

http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Careva-nova-nauka-ili.lt.html